Nijedan čovek nije ostrvo. Oh, znam. Ali zar ne vidiš, oh? Ili si možda bio okean. Kad sam bio samo kamen
Kloi se oseća izdato i napušteno.
Izgubila je oca u saobraćajnoj nesreći pre dve godine, odmah nakon toga njena najbolja prijateljica se odselila i polako prekinula svaki kontakt s njom, a njena majka, jedini oslonac koji joj je preostao, ne samo da se ponaša kao da je zaboravila napokojnog muža već pokušava da je zbliži snovim dečkom Dejvidom, koji je jako neprijatan prema njoj i planira da se useli.
Dok sve više gubi kontrolu nad životom, tone u duboku depresiju. Suočava se sa situacijama koje je sprečavaju da se izbori sa traumom, i ona počinje da joj se ponavlja. Kroz flešbekove i noćne more, proživljava smrt oca iznova i iznova.
Kao odgovor, trudi se da se zaštiti od daljeg povređivanja i razočaranja na jedini način koji zna, a to je da prestane da brine o bilo čemu više. I time njena psiha ulazi u maladaptivni proces gde postaje neprijatna prema svima u njenoj okolini, gubi interesovanje za školu, a utehu pronalazi u raznim opijatima i lošim navikama.
Dobija drugu šansu u trenutku kada upoznaje Rejčel Amber, popularnu devojku iz škole koja je spasava od nasilnika i polako je uvlači svoj svet.
Svi su neko, ali niko ne želi da bude ono što jeste
Ljudi često skrivaju šta stvarno osećaju, žele i misle. Radimo to da se ne bi obrukali, da bi ispunili očekivanja, izbegli nezgodne situacije i osude, bili prihvaćeni, i konačno da bi se zaštitili od povređivanja. Zbog tih razloga radije počinjemo da glumimo i da se pretvaramo, prilagođavajući se onome što drugi misle, traže i očekuju od nas budemo. Ovo je posebno izraženo kod tinejdžera, U dobu kada društvena percepcija počinje (svesno i podsvesno) da utiče na formiranje identiteta.
Rejčel o pretvaranju zna više nego bilo ko drugi. Odrasla je u naizgled savršenoj porodici sa ocem koji je poznati okružni tužilac i koji je uvek imao ogromna očekivanja od nje. Zbog njegovog statusa, svi u školi pomstraju kao zvezdu od koje se uvek očekuje da briljira i bude savršena u svemu. Odatle ceo njen identitet biva utemeljen u pretvaranju i glumi, i ona postaje jako dobra u tome. Ne samo da briljira u školskim predstava i dramskim sekcijama, već joj to pomaže da bez problema razume i čita ljude, i iskoristi to da uvek od njih dobije ono što želi.
Rejčel kao lik ispunjava očekivanja i hajp koji je prva igra izgradila o njoj. Tamo je bila misterija, kao nestala devojka koju ste tražili kroz celu igru. Ovde je druga vrsta misterije, ona koja se rađa iz njenog interesovanja prema Kloi i tajni koje njena porodica krije.
Vatra
Vatra je nemilosrdna, vatra je sebična. Vatra je simbol strasti, ljubavi, izdaje, besa, mržnje… To je sila koja guta sve na svom nezasitom putu.
Bilo je potrebno da Rejčel otkrije očevu „aferu“, pa da shvati da je sve bilo uzaludno, da je ideja savršene porodice i oca samo još jedna u nizu laži kojima je okružena. Šutira kantu za đubre u kojoj je prethodno zapalila sliku oca i vrišti. Vrisak pun besa i patnje, razočarenja i mržnje. Sav bol koji je ranije doživela, sva osećanja koja je krila u sebi, sve što se nagomilavalo i gorelo u njoj konačno izbija na površinu. Vrišti, i svet vrišti sa njom. Pati, i svet gori za njom.
Požar koji tu započinje se širi neverovatnom brzinom, ali takođe, kao i da zaobilazi mesta gde bi ugrozio živote, kao što i Rejčel ne želi da njeno izgaranje opeče i povredi ljude oko nje. Prestaje tek u trenutku kada biva ubodena nožem, kada je u bolnici otac posećuje i pruža potrebnu brigu i podršku. To je trenutak kada se vera u njega polako vraća nakon što joj je priznao „istinu“ o njenoj pravoj majci.
Foto: Square Enix
Bura
Dinamika odnosa koju Rejčel ima sa Kloi prikazana je kroz likove koje tumače u školskoj predstavi Bura, zasnovanoj na istoimenom delu Vilijama Šekspira.
Dok se njih dve udubljuju u uloge, njihove svakodnevne maske padaju otkrivajući ono što zapravo jesu. Rejčel vapi za begom i spremna je sve da učini da bi to ostvarila, kao i čarobnjak Prospero čiji lik tumači. Otkriva svoju dominantnu stranu u vezi sa Kloi, koju drži u šaci kao što mag drži Ariela, duha kojeg je spasao i kojimu je postaosluga.
Privučena je vatrom koju Rejčel predstavlja, ali nije zaslepljena njome. Kao što vidimo u njenim snovima/vizijama u kojim joj se otac pojavljuje, svesna je rizika i opasnosti koju ta vatra donosi, ali i pored svega želi da zna šta Rejčel stvarno oseća. Želi da zna da li je iza svih tih maski išta od toga iskreno. I konačno pri kraju predstave skuplja hrabrosti da iskaže prava osećanja. Ovo hvata Rejčel nespremnu, i ova improvizacija skida i poslednji sloj maske.
Konačno vidi kroz Kloinu masku baš kao što dozvoljava da ona vidi kroz njenu, i priznaje svoje prave namere. Potrebna joj je, želi je samo sa sebe, i da, brine o njoj, ali se njena volja neće saviti pred njom. Kleči i moli da Kloi ostane, da igra njene „šeme“ još malo. Ovo na trenutak preokreće njihove uloge. Gospodar kleči pred slugom. I ne, ne obećava joj slobodu zauzvrat koju ona traži, kao što to Prospero obećava Arielu, već joj obećava nešto drugo, sreću pored koje neće ni pomisliti na slobodu.
Ponekad su laži koje govorimo jedni drugima manje strašne od istina koje skrivamo.
Rejčeline destruktivne tendencije se manifestuju spoljnom silom koja ruši njeno toliko prezreno okruženje, dok Kloina samodestrukcija izvire iz dubokog ambisa u koji je upala. Iščezava joj volja, a Rejčel je prezasićena. Jedna bledi, dok druga izgara.
Iako Rejčel nije zaljubljena u Kloi, privučena je idejom koju predstavlja, idejom slobode i iskrenosti. U njenom turbulentnom životu gde je okružena lažima i pretvaranjima, potreban joj neko ko će je naučiti kako da prestane toliko da brine o nekim stvarima, ko je neće lagati, i ko će uvek biti tu za nju i pomoći joj.
S druge strane ljubav koju Kloi ima prema Rejčel (romantičnu ili prijateljsku u zavisnosti od izbora koji igrač napravi) i osećaj da joj je potrebna je upravo ono što joj pruža tu potrebnu vitalnost da se i ona pokrene. Ova vatra uzdiže je iz dubokog ambisa, motiviše da zapali svoju prošlost i preuzme kontrolu. Scena kada popravlja stari automobil na smetlištu s kojim planira da pobegne sa Rejčel, služi kao metafora procesa obnavljanja njenog života.
Na kraju obe su privučene idejom koju ova druga predstavlja i obe su potrebne jedna drugoj samo na druge načine. Iako je njihov odnos možda utemeljen na određenim fantazijama i iluzijama, to ne umanjuje vrednost i moć koju ima na njih obe. Istina je da su zvezde mrtve milionima godina, ali sve dok ih vidimo one nas inspirišu, one su stvarne za nas, i to je ponekad najbitnije.
Foto: Square Enix
Niko nije samo jedna stvar
Likovi, kao i u prethodnoj igri, na početku deluju prosti, ali kroz interakciju putem narativa otkrivaš polako da imaju kompleksne i složene kvalitete, te da skoro sa svima možemo saosećati.
Rejčel je egocentrična, manipulativna, impulsivna, posesivna… Zmaj sagrađen od dijamanata. I kao svaki zmaj, proždire vatrom. Ali je i mnogo više od toga: brižna je, osećajna, zahvalna, pa čak i zaštitnički nastrojena prema osobama koje voli. Podržava Kloi i spremna je da rizikuje život za nju, i što je najbitnije ima kapaciteta da bude bolja osoba.
Kloina majka je neko ko pokušava da nastavi dalje i da se izbori sa gubitkom, to ne znači da je zaboravila pokojnog muža ili izdala ga kao što to njena kći misli. Našla je novu osobu koja joj je potrebna, Dejvida koji je ispunjava i istinski čini srećnom.
I David nije samo običan kreten i kontrol frik kao što izgleda, saznajemo da ima duboke traume iz rata, gde je izgubio najboljeg prijatelja. Identitet koji je formirao, te njegova nemogućnost da pronađe posao su posledica te traume.
Čak je i Rejčelin otac je zaista neko ko iskreno brine i voli ćerku. Sve što čini, čini isključivo zbog nje jer je ubeđen da je tako štiti.
Kloi nije neko ko ne mari nizašta. Iako je u dubokom ponoru, i dalje ima strasti i želju da joj bude bolje. Ovaj buntovni pank identitet koji je izgradila je samoodbrambeni mehanizam, maska nastala usred traume da prikrije ranjivost. Ipak, duboko sebi, još uvek brine o drugima i žudi za vezom, žudi za nekim da probije te zaštitne slojeve i pruži joj ljubav i brigu koja joj je uskraćena.
Foto: Square Enix
„Svet lomi svakoga… A nakon toga su neki jači na slomljenim mestima.“
Nismo statična bića i nismo binarni u našem razvoju. Nismo ograničeni i definisani samo jednim aspektom, već smo sastavljeni od bezbroj različitih misli, emocija, iskustva i perspektiva koje nas čini da budemo to što jesmo.
Bol transformiše. Učeći da se nosiš i da živiš s njim, menja te i postaje deo tvog identiteta. Ti postaješ druga osoba. Često nemamo drugog izbora nego da očvrsnemo, ali uvek postoji neki bol koji je previše za nas, neke traume s kojima ne možemo da izađemo na kraj, i koje mogu da nas slome do te mere da ne možemo sami da se ponovo izgradimo. Međutim, ono što nas još Pre oluje uči je da nekada nisi samo ti polomljen i treba ti pomoć, već i ceo svet… a to je mnogo teže popraviti.
Sera
Odrastanje donosi najteže istine, a to je da ne možeš da pobegneš od onoga što jesi. Ovo je ono što Rejčelina prava majka predstavlja. Kao i Rejčel, Sera je neko ko nije uspeo da pronađe sreću i utehu u onome što je imala, već je uvek težila ka slobodi i begu.
Ovo ne umanjuje njenu ljubav i osećanja prema ćerki, ali takvo njeno ponašanje je navelo njenog muža da joj oduzme Rejčel i sam brine o njoj s novom ženom, plaćajući joj da se drži podalje.
Nakon svih tih godina, ipak želela je da upozna ćerku, ali nakon što je Rejčelin otac angažovao kriminalca da je se reši, i izazvao toliku buru… Moli Kloi da ne kaže istinu Rejčel, ne zato što je promenila mišljenje i želi da odustane, već zato što želi da zaštiti ćerku. Svesna je kakav će to šok biti za nju, a zna da ne može da joj pruži dobar i kvalitetan život kao što to može njen otac.
Foto: Square Enix
Izbor
U nekom savršenom svetu, u redu je prozivati sve za laži i licemerstva, ali u pravom životu, stvari nisu uvek tako jednostavne.
Postoje opasne posledice razbijanja iluzija, posebno kod mladih i onih koji pokušavaju da se oporave od trauma. Istina je da nekada moramo da se suočimo sa surovom realnošću i naučimo da živimo bez iluzija, ali nekada su te iluzije i maske jedino što nas održava da opstanemo i da ne potonemo u duboki ambis bez povratka.
Razumevanje svega ovoga, Gubitak oca, odnosi sa majkom i Dejvidom, sve u vezi Rejčel i njene porodice… Sve ovo kulminira u konačnu odluku koju Kloi treba da donese.
Na kraju ti si ta koja držiš Rejčel Amber u šaci.
Da li ćeš slagati osobu koju voliš da bi je zaštitio od bola koji može da je slomi, i time rizikovati da te zamrzi ako sazna, čineći baš ono što je i dovelo do njenog pucanja. Ili ćeš ostati iskren i time je osuditi na istu destruktivnu traumu koju je već okusila, u nadi da će ovog puta nekako uspeti da se izbori.
Oba izbora su ispravna i oba izbora su pogrešna u isto vreme. Igra prepušta igraču da sam interpretira sve što je naučio i odluči.
Epilog
Kraj opija nadom da sve nekako može da se reši i dođe na svoje mesto, a onda Post-credit tizer ruši tu fantaziju i podseća na tragičan ishod koji sledi iz prethodne igre.
Da li je istina oca navela da Rejčel izgara ponovo? Možda je saznala prijateljičinu laž, ili samo nije mogla protiv sebe i poriva za slobodom. Nezavisno od razloga, na kraju Kloi nije uspela da pomogne prijateljici da pobegne, niti joj je pružila onu obećanu sreću.
Rejčelin nestanak postaje fatalna rana za Kloi. Njen put ka isceljenju biva naglo prekinut novom traumom s kojom neće moći da se izbori, što dovodi do regresije u njenoj psihi i postaje osoba koju znamo iz prethodne igre.
Život je čudan Pre oluje je priča o snovima, fantazijama, pretvaranju, traumama, istinama, lažima, izborima, i složenosti naših karaktera i naših života.
Ovakve priče nam pomažu da bolje razumemo kako problemi i traume utiču na nas i ljude oko nas. Život je čudan, strašan, konfuzan i neretko tragičan. To je realnost u kojoj živimo, možda ne realnost koju mnogi imaju priliku da dožive, ali realnost koje trebamo biti svesni.
Uvek sam govorila da sam dobro dete, da znam s rečima. Nisam znala da mogu ostati bez reči. Ne znam kako ću ikada razbiti ovo prokletstvo.
Po prvi put te prožima strah. Juče si se budio uz dva otkucaja srca pored sebe i shvatio da si postao najsrećniji čovek na svetu, a već danas strepiš da si sve to izgubio. Ona je nestala, i tvoj najbolji prijatelj, čovek u koga imaš najveće poverenje i koga si pitao da bude kum tvom detetu, pomaže ti da je lociraš. Ne časiš ni časa, munjevito ulećeš u mračnu prostoriju koja je ispunjena gasom. Unutra zatičeš njega, đavola, kako je drži zarobljenu i zlokobno ti se smeje dok stvara zver pred tvojim očima. To je ista ona koja te je ubila pre toliko godina i razorila čitav grad. Ovog puta znaš šta ti je činiti i istog trenutka guraš tu opaku zver visoko u nebesa gde ne može nikoga povrediti. Ali u trenutku kada lik zveri polako bledi, ti konačno shvataš strašnu istinu. Đavo te je prevario i obmanuo – drogirao te je halucinogenim gasom, čineći da ubiješ ženu koju voliš misleći da je ona bila zver. Nemaš vremena da odreaguješ jer već čuješ eksploziju od koje milioni nedužnih života ispod tebe bivaju izbrisani u deliću sekunde. Sam si, i u svom najmračnijem trenutku, u pepelu i plamenu, konačno shvataš šta moraš da učiniš. Nisi mogao da spaseš svoj svet, ali možeš da spaseš svet za sve druge. Ubićeš đavola koji ti je sve oduzeo, ako treba ubićeš sve đavole ovog sveta i sprečiti da se ovako nešto ponovi, i konačno sve ponovo ima smisla. Ti si Supermen, čovek od čelika, čovek sutrašnjice, čovek koji je izgubio sve.
Zli Supermen
DC Comics
U trenutku kada je Injustice strip nastao kao prikvel video igri davne 2013. godine, ideja zlog Supermena odavno nije bila ništa novo niti originalno. Pitanje, šta bi se desilo da je on ili neko s tolikim moćima krenuo putem zla umesto dobraje već uveliko pročešljano u raznim varijantama. Čak je Sigalova i Šusterova originalna verzija lika u kraćoj priči The Reign of Superman prikazivala čoveka koji ne koristi novostečene supermoći da spase svet, već da ga pokori. Međutim, ono što najviše izdvaja ovu verziju Supermena od svih prethodnih je činjenica da njegov pad na mračnu stranu nije posledica njegove sebičnosti ili zaljubljivanja u moć. Naprotiv, proizilazi iz njegove duboke empatije i želje da spasi svet. Ta želja je uvek postojala u njemu, ali nikada nije mogao u potpunosti da je realizuje jer se uvek iz određenih moralnih ili političkih razloga suzdržavao. Bilo je potrebno da izgubi sve kako bi se njegova perspektiva promenila i on presekao. Konačno počinje da veruje da je sprečavanje ratova i spašavanje života nedužnih mnogo bitnije od toga da pravi kompromise i odlučuje da koristi više sile. Oseća, možda s pravom, da je to opravdano.
Etika i Moralne obaveze
Možemo verovati samo nekome sa dobrom voljom i visokim moralnim sudom, tvrdi Imanuel Kant u svojoj filozofiji o etici i moralu. Supermen se može smatrati takvom osobom, jer je oduvek bio dobar u moralnim procenama i odlukama. Kad odlučuje da koristi više sile, i dalje ne čini ništa zlo ni pogrešno. Suprotstavlja se korupciji, sprečava ratove, pomaže ugroženima, a čak i ubijanje bezumnih para-demona je opravdano jer je to jedini način da spasi ljudske živote. Iako njegovo ponašanje možda nije uvek u skladu sa svim etičkim principima i vrednostima, njegovi argumenti su validni i vođeni su empatijom, dobrom namerom i odgovornošću.
Ako neka osoba poseduje ogromne moći i sposobnosti, daleko veće od običnih ljudi, podrazumeva se da mora imati i taj viši standard moralne odgovornosti. Ako već ima sposobnost da spašava ljudske živote, bori se protiv zla i pozitivno utiče na svet, to znači da ima moralnu obavezu da to čini. Međutim, postavlja se pitanje ako takva osoba ima određena mentalna ograničenja i smetnje, kao što je hemijski disbalans, koliko ta osoba može imati podjednaku moralnu obavezu i odgovornost? Supermen jeste uvek važio za simbol moralne ispravnosti i višeg ideala, ali njegova psiha je sada kompromitovana traumom koju je doživeo, i ugrožava njegovu sposobnost da ispravno odlučuje i postupa.
Za sve je kriv batlerov Gospodar
Slučaj sa Betmenom je da je on lik sa psihopatskim principima i kao takav jednostavno ne može preći preko onoga što Supermen čini na početku. Sve što je zapravo Klarku bilo potrebno jeste da Brus bude tu za njega kao prijatelj u trenutku njegovog gubitka i slabosti. Nije morao da se složi sa njegovim postupcima, ali je trebao da razgovara s njim i pokuša da ga razume. Umesto toga, ignorisao ga je, osuđivao i spletkario iza njegovih leđa. Čak i kada su Supermenovi roditelji bili oteti od strane američke vlade, nije pokušao da pomogne u njihovom spašavanju, već se držao po strani planirajući kako će se na kraju sukobiti s njim.
Betmen je lik koji je uveren da zna najbolje i da je uvek u pravu, ali zapravo je pun arogancije i moralnog licemerstva. Proziva Supermena na početku zbog utilitarističkih metoda i nasilnih mera koje plaše ljude, iako i sam upravo to čini. U stanju je da prebija negativce gotovo do smrti, s jedinom razlikom da nikada ne pređe granicu. Odlazi nekada u tu krajnost da je čak u stanju da rizikuje živote nevinih samo da bi dokazivao tu svoju moralnu superiornost i neiskvarenost. Sve ovo licemerstvo i aroganciju najbolje je otkrivao i koristio protiv njega Džoker, i upravo je njegova smrt ono što ga je najviše zabolelo. Ne smrt trudne Lois, niti celog Metropolisa, ne može da prežali što je Supermen ubio Džokera, i time otkrio svoju bolesnu vezanost i opsesiju koju je ima za njim.
DC Comics
Iza svakog velikog muškarca…
Dok Betmenova ogorčenost i izdaja gura Klarka u još dublju emocionalnu ranjivosti, Čudesna Žena je ta koja ga prihvata i ohrabruje da nastavi dalje. Dajana je ratnica i Amazonka, i kao takva zna da se za mir mora boriti. Iako se kao superheroina suzdržava od ubijanja protivnika i kriminalaca, shvata da su kompromisi ponekad potrebni i spremna je na njih ako je to neophodno. Podržava Supermena u njegovoj odluci, ali mu zapravo ne pomaže toliko. Njeno duboko nezadovoljstvo svetom, kao i njena želja da ga oslobodi od krivice, dovode do toga da mu samo hrani ego, podstičući ga sve više u nasilnim metodama ubijajući time svaku mogućnost samorefleksije i preispitivanja kompromisa koje pravi.
Kompromisi
Betmenov argument zašto ne pravi kompromise je donekle validan. Ako jednom počne da pravi ustupke i pređe granicu, postaje sve lakše da nastavi to da čini sve dok ne dođe do trenutka kada nema povratka i izgubi moralni kompas. Međutim, fleksibilnost i prilagodljivost su suštinski element života, i kompromisi su neophodni. Pitanje je samo kada si spreman da napraviš ustupak i zašto.
Iako Supermen čini previše kompromisa koje ga vuku na stranu utilitarizma i autoritarnog delovanja, upravo je sa druge strane Betmenova nemogućnost za bilo kakvim kompromisom ono što ga emotivno urušava i takođe gura ka tome da postane diktator.
Trauma
Supermen je čovek koji je izgubio gotovo sve i pokušava da se izbori sa traumom na jedini način koji zna – afirmišući dominaciju nad okruženjem. Ta potreba za kontrolom služi kao odbrambeni mehanizam kako bi se zaštitio od buduće ranjivosti. Podsvesno pokušava da izleči sebe tako što će izlečiti svet. Ipak, njegova trauma se samo učvršćuje i produbljuje novim žarištima i konfliktima sa kojima se suočava.
Sve ovo dovodi do toga da na kraju gubi razum i postaje čovek spreman da slomi svet kako bi ga spasio. Završava kao neko ko je spreman da ubije bilo koga ko se suprotstavi njegovim odlukama, bez obzira na to da li su to bivši saveznici, prijatelji ili nedužni ljudi.
DC Comics
San
Verovatno najstrašnija stvar koju neko može da učini čoveku koji je izgubio sve jeste da mu pokaže šta je sve mogao imati, pre nego što mu to ponovo oduzme – san koji nikada neće postati stvarnost. Kao epilog Tom Tejlorovog rada na serijalu, Betmen koristi magični pesak da uspava Supermena, pružajući mu uvid u svet u kojem se tragedija nikada nije dogodila. U tom snu, Betmen je taj koji razume da Džoker nikada neće stati i on pravi kompromis da ga ubije. Nakon što se preda policiji, Supermen, kao njegov najbolji prijatelj, ga posećuje u zatvoru i razgovara sa njim. Za razliku od Betmena on može da ga razume, saoseti se sa njim i da mu oprosti. Ovaj kompromis ne znači da bi svet magično postao lepše mesto, ali potvrđuje da je u tim okolnostima daleko bolja alternativa. Na kraju, Supermen bi dobio ćerkicu koja bi odrasla i jednog dana preuzela inicijativu da spase svet, ali nenasilnim putem pokušavajući da ga kontroliše, već dijalogom i razgovorom, kao možda jedinom pravom metodom za rešavanje konflikta i nesuglasica. Na kraju to je upravo ono što je i Supermenu bilo potrebno. Ceo njegov pad na mračnu stranu i autoritarni režim mogao je biti izbegnut samo da je Betmen mogao da pokaže više saosećanja prema njemu, oprosti mu ali pre svega, da razgovara s njim kao prijatelj, umesto što je od njega pravio neprijatelja i gurao preko ivice.
Kako postajemo ono što jesmo
Tom Tejlor u ovom stripu suptilno istražuje klizav teren determinizma i kauzalnosti, pružajući uvid u to kako postajemo to što jesmo i kako jedan događaj može izazvati domino efekat sa dalekosežnim posledicama. Iako su superheroji ovde naizgled identični onima iz glavnog univerzuma, imaju ključne elemente u njihovim prošlim iskustvima koji se razlikuju i koji su doveli do toga da postanu druge osobe i krenu drugim putem. Supermen nije izgubio oca, što znači da nije naučio kako da se nosi s gubitkom na vreme. Leks Lutor, umesto da bude superzlikovac koji stalno testira njegov moralni kompas, ovde je njegov stari drugar. Čudesna Žena se takođe razlikuje jer nije imala priliku da razvije ljubav i veru u ljude preko Stiva, jer je njen Stiv zapravo bio nacistički špijun koji je pokušao da je ubije. Jedini lik koji ostaje suštinski isti kao u glavnom univerzumu je Betmen, što znači da je ovo i dobrim delom kritika njega kao lika.
Suština
Injustice: Gods Among Us je priča o determenizmu, traumama, uticajima, korupciji, nepravdi… O tome kako čak i najbolji među nama mogu biti gurnuti do tačke pucanja i postati najgori, kako beskompromisnost kao ni prekomerna kompromisnost same po sebi nisu vrline, i kako činjenica da je neko učinio lošu stvar ne znači nužno da je loša osoba.
Ovo je tragedija o dva istraumirana čoveka sa nepomirljivim stavovima, čiji sukobi eskaliraju u potpuni rat širom sveta u uzaludnom pokušaju da dokažu svoju moralnost i ispravnost. Supermen je kao Ahil, čiji gubitak voljenog Patroklea gura u brutalnost i nepravdu, dok je Betmen Edip, čija borba i trud da izbegne tragičnu sudbinu koju je predvideo, zapravo doprinosi njenom ispunjenju.
ORIGINALNI NAZIV: A Theonite War Story: The Swords of Kaigen
IZDAVAČ ZA REGION: Čarobna knjiga
AUTORKA: Mirakl L. Vang
ZEMLJA: SAD
PREVODODITELJKA: Vesna Stojković
GODINA IZDAVANJA: 2018.
OCENA:
Posle nekog vremena opet pišemo o ediciji Beskrajni svet fantastike gde Čarobna knjiga objavljuje dela sedefnog materijala iz žanrova epske i naučne fantastike. U savremenim okolnostima jako je teško otkriti talente, kao da se izgubila međa između autora i pisaca – svi pišu. To, umnogome, otežava i odabir knjiga za prevođenje, pa se izdavači oslanjaju na staro i poznato. No, ne može se bez modernih dela i moramo priznati odabir, Marka Vojnovića, urednika ove biblioteke je vrlo promišljen. Ne znamo kriterijume kojima se rukovodi, ali popriličan broj hitaca završava u centru mete. Što je iznimno ostvarenje s obzirom na to da se samo kod regularnih izdavača objavi oko pet stotina naslova i to samo na engleskom govornom području, a druge teritorije imaju nekoliko miliona autora. Veština lovca na bisere je neophodnost u moru od hiljadu tomova, zasada se umešnost fino ispoljava i čini fantastičnu scenu šarolikijom i raskošnijom.
U sovjetskoj eri, samizdat je služio za ilegalno objavljivanje tekstova koji su bili zabranjeni ili cenzurisani, pa su tako autori naučne fantastike često morali da posegnu za ovim formatom. U aktuelnom kontekstu, samizdat u fantastici obuhvata multilateralne forme – od digitalnih izdanja preko blogova, do tradicionalnog štampanja u malim tiražima. Autori upotrebljavaju ovu metodu kako bi zadržali apsolutnu kontrolu nad delima i ostvarili direktniju vezu s publikom, te, naravno, ukoliko su talentovani privukli pažnju velikih izdavača. Pristup, takođe, omogućava da eksperimentišu s formom, temama i stilovima pisanja koji nisu uvek konvencionalni, što posebno privlači ljubitelje hard science fictiona i spekulativne fikcije. Nažalost, podosta se to razlikuje od samizdata kod nas, u ulaganju u sopstvene veštine i radu, nije dovoljno objaviti. Samizdat zajednica je često tesno povezana s fanovskim zajednicama, koje funkcionišu kao mreža potpore i distribucije.
Proces odabira pobednika SPFBO nagrade koju je ustanovio Mark Lorens (Self-Published Fantasy Blog-Off) je pažljivo osmišljen kako bi bio što objektivniji. Odvija se u nekoliko faza: Samoizdati autori fantastike prijavljuju dela, a broj je ograničen na 300. Knjige mogu biti iz različitih podžanrova (epska fantastika, mračna fantastika, urbana fantastika itd.), ali moraju biti samostalna izdanja, bez podrške izdavača. Nakon prijave, nasumično se raspodeljuje među deset blogera ili recenzenata, koji su specijalizovani za fantastiku. Svaki dobija 30 knjiga, koje treba da pročita i oceni. Blogeri potom biraju jednu knjigu iz svoje grupe, koja će predstavljati njihovog finalistu. Pored toga, mogu davati ocene i recenzije za ostale knjige u grupi, ali samo jedna iz svake grupe prolazi u finale. Kada izaberu deset finalista, svaki član žirija dobija zadatak da pročita svih deset knjiga. Nezavisno ocenjuju svaku knjigu ocenom od 1 do 10, dajući detaljne recenzije. Na kraju, ocene svih se sabiraju, a knjiga s najvišom prosečnom ocenom postaje pobednik takmičenja za tu godinu. Ono što je važno napomenuti jeste da proces traje gotovo godinu dana, što omogućava da se temeljno pročitaju i procene knjige. Transparentnost i posvećenost detaljnoj analizi čine SPFBO veoma autoritativnim u svetu samizdat fantastike. Nagrada ne donosi isključivo priznanje, nego i značajno povećava prodaju i popularnost pobednika, jer mnogi ljubitelji žanra prate preporuke blogera.
Mirakl L. Vang – najpoznatija je po delima omladinske naučne i epske fantastike. Ovo joj je prvi roman za odrasle. Objavljen u samizdatu, osvojio je SPFBO nagradu za najbolje samizdat izdanje fantastike. Osim pisanjem autorka se bavi i borilačkim veštinama.
Pripovest kombinuje elemente epske fantastike, porodične tragedije i akcije sa borilačkim veštinama. Narativ je smešten u izolovanu planinsku provinciju Kaigen, koja je poznata po svojoj ratničkoj tradiciji i sposobnostima kontrolisanja elemenata, posebno leda i vode. Prati članove porodice Macuda, posebno Misaki i njenog sina Mamorua, dok se suočavaju s ličnim krizama, mukotrpnom obukom i nadolazećom pretnjom od invazije. Misaki, nekada izuzetna ratnica, sada se bori s dužnostima majke i supruge, pokušavajući da potisne prošlost. Istovremeno, Mamoru, prolazi kroz proces sazrevanja suočavajući se s vlastitim očekivanjima i teretom porodičnog nasleđa. Kako se rat približava, Macude se moraju suočiti sa unutrašnjim raskolom i vanjskim neprijateljima, boreći se za opstanak i čast. Priča zadire u gubitak, dužnost, porodične odnose i identitet, dok kroz bitku i emocionalnost uvodi čitaoce u svet Kaigena. Gde se tradicija i moderni svet sudaraju, a ratnici bore i protiv neprijatelja i protiv svojih nespoljnih defekta.
Veoma prijatan doživljaj – čitalačko ushićenje – što je zaista iznenađujuće kada se sve uzme u obzir. Uprkos dobijenoj nagradi teško je očekivati faktički savršenu knjigu. Vangova je vanserijska autorka, uopšte je nije briga da li čitalac poznaje neke izraze, cilj joj je prikazati istočnjačku kulturu i savršeno je prenela taj duh dužnosti i časti u roman. Stilski neverovatno čista, gotovo sigurno je imala urednika, ukoliko je sama to postigla prilično bi bio impresivan poduhvat. Jedina mana jeste jedna rečenica koja najavljuje budućnost jednog od likova, pretpostavljam da ju je poneo svet i nije se mogla suspregnuti. Prevod je sjajan, ne uprošćava, brine o tonu i stilu.
Za knjigu piše da je jednotomna i iako je priča zaokružena, sumnjamo da se neće pretvoriti makar u trilogiju, ima prostora za tako nešto. Što će se verovatno i dogoditi kada autorka obezbedi sredstva putem kikstarter projekta koji sprovodi. Da bismo i mi imali priliku da čitamo naredne tomove, treba da podržimo ovu izuzetnost čak i van žanrovskih granica. Uz to zauzeće vas na dobar period, jer je obimna što uživanje čini dugotrajnijim.
Keen je bio zadovoljan novim zaduženjem. Sviđao mu se novi zadatak u sklopu kojeg je dane provodio šećući Novim planetom, kako su sve češće zvali MCR7. Skenirao ga je u potrazi za portalima kako bi ih zapečatio, i spriječio ulazak ljudi i predmeta iz paralelnih svemira, i time osigurao da život novim stanovnicima bude što sličniji onome na Zemlji. Kako su kolege dodavale nove dimenzije i frekvencije, tako su se nasumično otvarali i novi portali koji su dovodili u pitanje mnogo toga, no za sada je uspješno rješavao svaki izazov pred sobom.
Bio je ponosan na Carlosa koji je već nastanio dom u naselju Planine i preuzeo na sebe zadatak domaćina uz Jana koji je bio mnogo dominantniji. No Carlos se dobro snalazio. Mudrost i diplomaciju je upotrebljavao na ispravan način. Milaa i Keen nisu očekivali rivalstvo između njih pa ih nisu razdvojili, stavili su ih na isto mjesto jer su se savršeno nadopunjavali. Planine će biti centralno mjesto na Novom planetu. Tu će izgraditi postaju u koju će pristizati stanovnici i od tuda će se rasporediti po određenim kriterijima dalje, u druga naselja.
U daljini je vidio Nomi kako razgovara sa svojim nižim aspektom. Pitao se kada će biti spremna na trajno preseljenje, unutar sebe je sve češće osjećao nemir vezan za Kai koji nije dijelio s Nomi. Sumnjao je u njenu spremnost da napusti Zemlju i preuzme odgovornost koja joj je namijenjena na MCR7.
***
Uvela je Kai u nastambu koja joj je namijenjena kako bi se počela povezivati sa novim domom. Osjetila je kako je sve opuštenija u njenoj blizini pa se odvažila na ležerniji razgovor s njom uz jaču razmjenu energije koja će osigurati manji stupanj amnezije prilikom povratka na Zemlju.
„Jesi li ti Plejađanka?“ iznenada je upitala.
„Nisam“, odgovorila je s osjećajem uzbuđenja jer je Kai napokon maknula sav strah i pokazala interes za nju.
„A jesam li ja Plejađanka?“
„Imala si živote na Plejadama uz živote na Zemlji i drugim planetima.“
„A što sam sada? To me sve jako zbunjuje…“
„Razumijem da si zbunjena, no ti, kao i svi drugi sa Zemlje, si upravo to – Zemljanka.“
„Zar nisam starseed?“ Sumnjičavo ju je pogledala.
„Jesi.“ Nomi se toliko razveselila ovom razgovoru da su joj oči zasjale novom razinom ljubičaste boje.
„Imaš toliko lijepe oči“, rekla je s iskrenim divljenjem.
„Hvala ti.“ Suzdržala se da je ne privuče u dug zagrljaj.
Šetale su lagano nastambom i promatrale pogled iz svake prostorije. Kai je prebirala misli i pokušavala ih posložiti u smislenu cjelinu. Nije uspijevala u tome jer se uvijek osjećala kao da joj nedostaje još taj jedan, posljednji djelić puzzle.
„Oprosti, ne razumijem, kako mogu biti, i starseed, i Zemljanka, i dio tebe koja si očito vanzemaljska žena…“
„Zemljanka si jer si sada inkarnirana na Zemlji.“
„A što sam bila prije toga? Recimo postoje ljudi koji su prije života na Zemlji bili inkarnirani na Plejadama, pa su sada na Zemlji i prema tome se identificiraju kao Plejađani.“
„Bila si dio mene, ako želiš možeš prihvatiti informaciju da si bila Vestarijanka.“
„Nisam sigurna da postoje Vestarijanci…“
„Kako ne postoje kada sam ja s planete Vesta!“ Oči su joj bljesnule razveseljeno.
„Ali na forumima se ne spominju Vestarijanci. Spominju se Plejađani, Arkturijanci, Orionci…“
U Kainoj glavi je odjeknuo glasan smijeh, Nomi se nije više uspijevala suzdržati.
„To je jako zanimljiv način percepcije vas Zemljana, no vrlo često je potpuno pogrešan. Tema je nadasve kompleksna, voljela bi ti je pojasniti do najsitnijeg detalja, no budi nježna prema sebi jer još uvijek mnogo toga ne shvaćaš na staničnoj razini. Iznimno je bitno shvatiti kako vrijeme nije linearno i da se mnogo toga dešava u isto vrijeme i na istom mjestu.“
„Hvala ti, pokušat ću te pratiti i… Voljela bih se ovoga sjećati sutra kada se probudim.“ Uputila joj je molećiv pogled, a iz Nomine srčane čakre je poteklo more ljubavi koje je osjetila do najsitnijeg detalja. Bila je preplavljena emocijama do te mjere da su joj suze kliznule niz lice. Nomi je dotakla svojim dugačkim prstom jednu suzu. Dugo ju je promatrala izmjenjujući razne emocije svojim bićem, a potom je odgovorila: „U redu. Sjećat ćeš se.“
Pošle su prema stražnjem dijelu nastambe. S prostrane terase pogled je sezao preko nepregledne prašume prema zalasku jednog od tri sunca koji je ostavljao blago ružičasti trag.
„Izraz ‘starseed’ opisuje razvijena bića s drugih planeta, zvjezdanih sistema ili galaksija, čija je posebna misija da pomognu planetu Zemlji i, naravno, njenim ljudima, da se vibracijski uzdignu do te mjere da Zemljom zavlada, takozvano Zlatno doba. No do toga u vašem slučaju nije došlo te smo sada tu gdje jesmo.“
„Sjećam se tog dijela od našeg posljednjeg razgovora, i to me jako rastužuje. No, ono o čemu sada razmišljam, rekla si da neće svi ljudi doći ovdje, a sada kažeš da su i oni straseed… u stvari, jesu li svi Zemljani starseed, nisam više sigurna jesi li to rekla ili sam pogrešno nešto razumjela.“
„Nisu to svi ljudi sa Zemlje, u smislu da se inkarniraju s istom misijom buđenja svijesti. U slučaju tebe i onih kao što si ti, vi ste se inkarnirali u jednakim uvjetima bespomoćnosti i potpune amnezije koji se odnose na vaš identitet, porijeklo i svrhu, kao što je to slučaj i s ljudima Zemlje. No razlika je ta što su tvoji geni kodirani s pozivom za buđenje, razumiješ?“
Pričekala je njen odgovor kako bi dobila potvrdu da je prati. Kai je kimnula pa je nastavila.
„Taj kod te aktivirao u točno određenom trenutku u životu. No s obzirom na situaciju, morali smo kod mnogih od vas ubrzati taj proces jer ne možemo baš sve predvidjeti. Uvijek imate uz kodove i slobodnu volju. Buđenje je kod nekih ljudi, kao što znaš nježno i postepeno, ili sasvim dramatično i naglo. U svakom slučaju, sjećanje je obnovljeno do različitih stupnjeva, koji dozvoljavaju da svjesno preuzmete svoje misije. Tu onda nastaju šumovi u komunikaciji jer svatko ima vlastito iskustvo i ne postoje dva jednaka. Tvoje iskustvo je različito od onog koje ima Zora ili netko drugi, stoga nema puno smisla usporedba. Sada si došla do stadija kada će naša povezanost ojačati, a to će rezultirati time da ćeš biti jasnije vođena unutarnjim znanjem.“
„Oh, hvala ti, razumijem trenutno sve što si mi rekla, ali bojim se da ću sutra to sve zaboraviti iako si rekla da ću se sjećati.“
„Sjećat ćeš se svega na staničnoj razini. Vjeruj svom unutarnjem znanju. Kada pomisliš da nešto prepoznaješ kao istinu, iako ne znaš od kuda ti je to znano, prihvati to jednostavno kao takvo. O tome se radi, to je to unutarnje znanje koje imaš. Vjeruj više u sebe. Već si bila u sličnim misijama na drugim planetima, ali i na Zemlji, i poznate su ti procedure i tehnike za podizanje svjesnosti, imala si već ovakve živote, samo vjeruj da je istina što god da ti dođe.“
„U redu, pokušat ću.“
„Nemoj pokušati, već to učini“, čula je glas u glavi od kojeg joj je tijelom prostrujao električni udar.
Paralelno s melodičnom glasom, nekoliko metara ispred njih iz čistog zraka stvorila se zlatna sfera koja je levitirala visoko nad krošnjama prašume stvarajući valove nalik na površinu jezera. Jedan dugačak trenutak se ništa nije dešavalo, a potom je sfera preuzela oblik velikog zlatnog jajeta koje se spustilo na valove koji su se u trenutku kontakta pretvorili u staklenu površinu. Paralelno s kontaktom, jaje se rastvorilo po dužini te je u sredini stajala Adama u svoj svojoj veličanstvenoj pojavi.
Kai je zurila u nju šokirano i hipnotizirano, pokušavala je upiti sve što se pred njom dešava no njen mozak nije mogao pojmiti sve boje, oblike i zvukove koji su dopirali iz pojave pred njom.
„Pozdrav“, ponovo je začula u umu njen melodičan glas. „Nadam se da ti se sviđa tvoj novi dom“, rekla je, a potom usmjerila pažnju na Nomi.
Kai je imala osjećaj da dvije prilike pred njom razgovaraju no nije čula nikakve zvukove osim božanstvene melodije koju su proizvodili kristali na, kako joj se činilo, vanzemaljskoj božici. U jednom trenu je žarko poželjela sjećati se ovog bića kada se sutra probudi, kako bi mogla sve do u detalja prepričati Zori, no već sada je znala da ne postoje riječi koje bi mogle vjerno dočarati ovo kako se ona sada osjeća.
„Sjećat ćeš se svega sutra. Moraš se ubrzano pripremati za svoju svrhu. Ti imaš misiju zbog koje je tvoja duša nastala i ništa nije važnije od toga. Od ovog trenutka živiš samo za to da je ispuniš.“ Adama se u trenutku našla ispred nje i položila joj zlatni prst na čelo.
Nije se ni snašla, a Adama je već nestala. Pitala se je li se ovo sve upravo dogodilo ili je umislila. Pogledala je u Nomi koja joj je dala znak da je sve u redu.
„Tko je ta…“ Tražila je prikladan opis za najveličanstvenije biće koje je u životu vidjela no nije ga uspjela pronaći, pa je samo zurila u Nomi iščekujući odgovor.
„To je Adama, Visoka Svećenica sa planete Aziri. Novi planet je njen projekt. Ona je jedna od Sedmorice onoga što bi vi na Zemlji smatrali čelnicima, ili vođama no ne samo jedne zemlje, već desetaka galaksija.“
„Dakle ima još takvih kao što je ona?!“ Zadivljeno ju je pogledala velikim očima.
Nije odgovorila već je trenutak gledala Kai izrazom lica kao da se blago osmjehuje.
U trenutku je iz nepoznatog razloga pomislila da je Nomi zaljubljena u Adamu. Samu sebe je zatekla tim mislima, a potom je stigao i odgovor kao objašnjenje.
„Mi nemamo tu vrstu emocije, nama je sve – Ljubav. Iščitala si energiju u prostoru i to vrlo uspješno. Budi ponosna na sebe.“ Sada je jasno iščitavala ljubav u njenim očima.
Primijetila je i kako se dobro osjeća cijelo vrijeme koje je provela na ovom mjestu. Iznenadilo ju je koliko joj dom uopće ne nedostaje. U misli je dozvala roditelje, osjećala je ljubav prema njima, no nisu joj nedostajali. Upitala se zašto je to tako, i naravno, dobila je odgovor.
„U sklopu priprema preseljenja, tebe programiramo za rad u Odboru za doček novih stanovnika. Jedna si od najnaprednijih duša koje ćemo nastaniti na ovom području, odmah u prvoj grupi, a potom ćeš dočekivati ostale ljude, te im pomoći oko adaptacije. Zato dobivaš terapiju kojom pripremamo tvoje vibracijsko polje za život na Novom planetu, iako već imaš dobar dio programiran u svom DNK. S vremenom provedenim ovdje, prirodno će ti doći zaborav i prihvatit ćeš ulogu voditelja bez sjećanja na život proveden na Zemlji. Kao i ostatak ljudi, prihvatit ćeš kolektivnu svijest i adaptirati se novom načinu života. To je razlog zašto se ovako osjećaš, trenutno si na vibraciji koja će biti tvoja nova realnost. Ovo je aktivacija i vibracijsko poravnanje. Uskoro ćeš ovdje živjeti svoju svrhu.“
Dok je pažljivo slušala, primijetila je kako na drugačijem nivou razumije svaku izgovorenu riječ. Srce joj je snažno zakucalo od uzbuđenja.
„A kada se selim? Imat ću cijeli jedan novi život…“
„Uskoro. Ne znamo točan datum. Svijest ljudi raste i dalje, pa svakim danom imamo sve više subjekata od planiranog broja. Nedavno smo izgradili poseban portal kroz koji će se svijest ljudi na planeti Zemlji dizati kroz vaš impuls na Novom planetu. Dakle i vi ćete raditi aktivacije i samim svojim postojanjem odvojeni od Zemlje i dalje pomagati narodu koji je ostao. Lako je moguće da ćeš u budućnosti dočekati obitelj i prijatelje.“
„Kako?“ upitala je u mislima.
„Kako vaša svijest raste, tako ćete utjecati na ostatak ljudi na Zemlji. Vaš život ovdje će u mnogočemu biti drugačiji od dosadašnjeg. Ovdje ćete s vremenom izgraditi čist i jasan duh. Neće vas sputavati savjest, krivnja ili kajanje. Te dijelove vas smo očistili. To nose ljudi na zemlji u svom DNK, kojeg vi imate sve manje.“
„Ne razumijem…“
„Vezano je za karmu sa Zemlje. Stvaramo novu civilizaciju i čistimo vas od te karme i naučenih obrazaca. Za sada je bitno da razumiješ kako je tvoja misija bitna za sve, a ne samo za tebe, i znam da si toga sada svjesnija nego prije, stoga ti želim zahvaliti.“
Ležala je u krevetu i pokušavala se sjetiti što se desilo nakon toga, na koji način joj je Nomi zahvalila, no nije se mogla sjetiti. Sjećala se samo osjećaja ljubavi, nježnosti i topline, mirisa slatkoće uz osjećaj kao da je obavijena mekanim rozim oblacima.
Zanimljiva je postavka Dinotopije kao urbanog sveta, uz mnoge kvalitete koji se povezuju sa ruralnim: integrisanost, lepota, ravnoteža… Ovde se vidi da je Džejms Gerni pokušao da uključi sve, od prenatrpanog urbanog života preko malih gradova do udaljenih i divljih sredina. Izgled gradova je inspirisan srednjovekovnim, urbanim krojem naselja Starog sveta, sa njihovim organskim mrežama ulica i narodnom arhitekturom, pre nego stilom odozgo-nadole prisutnog kod više profesionalizovanih društava. Takođe, nadahnula ga je i ekspozicijska arhitektura, kao što je izložba u Čikagu iz 1893. godine, koja je bila privremeni izraz najviših uzora američke renesanse (Plough Quarterly, 2022).
Valja naglasiti da sve što predstavlja „ružno“ i zlo, kao i bilo kakvo ispoljavanje u vidu pretnje ovakvoj idealnoj zajednici u „Dinotopiji“, smešteno je izvan grada u prirodni ambijent (a nasuprot civilizacijskom), te da je, kao takvo, proglašeno za „autsajdersko“ i socijalno nepoželjno (Vuksanović, 2011, str. 20). S druge strane, svet izumrlih, a pokatkad i krvožednih životinja – dinosaurusa, nasuprot „autsajderskih“ ljudskih zajednica koje tumaraju po šumama i deluju na „gerilski“ način – prikazan je u ulepšanom svetlu, kako mirno živi u skladu s ljudima, u njihovim neobičnim urbanim naseobinama. Naravno, podsetimo se da u knjizi sve vreme ovaj savršeni poredak lepote, zanimljivog, nepasivnog, smelog mira i vladavine opšteg dobra, koji egzistira na ostrvu, čiji urbani prostor naseljavaju inteligentni dinosaurusi i ljudi koji se okupljaju na srednjovekovnim trgovima gledamo kroz slike i saznanja veštog naučnika Artura koji se veoma zanima za svoju okolinu, fokusirajući se na specifične detalje.
Izvor: Pexels
Razvoj Arturovog putopisa prate ilustracije koje oduzimaju dah i koje čitaocu omogućavaju da gotovo svojim očima sagleda ovaj imaginarni svet, te uranja među stranice kao da hoda po detaljno oslikanim ulicama Dinotopije, uživajući u bujnom, živahnom, neopasnom i verodostojnom okruženju u kojem se mladunci dinosaurusa i deca igraju zajedno. Ogromni brahiosaurusi koračaju oprezno iz straha da bi mogli zgnječiti nekog nepažljivog čoveka, oštrozube grabljivice uče tai či čuan i žive na etički odobrenoj ishrani ulovljene ribe, a kada ogromni četvoronožni Dinotopijac oseti da mu se približava smrt, on odlazi u divljine Kišnog basena i nudi svoje telo kao hranu svojim rođacima koji se i dalje prehranjuju mesom i koji su odbacili građansko društvo idući stazama svoje „autsajderske“ sudbine. Kao što u televizijskoj seriji „Dinotopija“ (2002) kaže Merion, lepa ćerka gradonačelnika Grada na vodopadu, „dinosaurusi su uglavnom dobroćudni“. Svemu tome doprinose prevodi jezika u formi otiska stopala dinosaurusa i objašnjenja određenih predmeta kao što su kružni kreveti u obliku gnezda dinosaurusa ili opisi svakodnevnice kao što je proces pranja zuba ovih predistorijskih stvorenja ili način njihove komunikacije s ljudima. Doduše, tu možemo primetiti manu ovog romana: Gernijevo pripovedanje ne stvara nikakvu avanturističku tenziju u priči, već pripoveda o mestima i događajima vezanim za njih, pa samim tim nema ni kulminaciju.
Svrha fantastike nije bekstvo, već angažovanje
Veći deo svake knjige o Dinotopiji odlično se može definisati stihovima pozajmljenim iz uvoda Artura Konana Dojla u njegovu klasičnu fantaziju o dinosaurusima „Izgubljeni svet“ (1912): „Napravio sam sebi jednostavan plan/Ukoliko jedan sat radosti dam/Dečaku koji je upola čovek/Ili čoveku koji je upola dečak“ (aut. prev.).Napisan da angažuje čitaoca koji želi da odluta od sumorne stvarnosti kasnonoćnih vesti u čudesni svet u kojem životinje pričaju, obični ljudi čine velika dela i priče imaju srećne krajeve, ovaj Gernijev književni fenomen fantazije pokušava da oslobodi kod čitaoca odgovarajuće aspekte unutrašnjeg deteta koji se delimično zaboravljaju u dugačkom susretu sa odrastanjem. Kako u jednom intervjuu i sâm umetnik navodi, ilustrovana knjiga (pojačana Gernijevom umetnošću) već skicira mnogo dimenzija ove alternativne društvene realnosti, ali čitaočeva mašta dodaje najmanje 50 odsto činu dočaravanja sveta, popunjavajući prazna mesta između slika i reči (Plough Quarterly, 2022). Naime, autor-ilustrator konstatuje da je zabavno povezati svoju maštu sa mestom koje ne postoji, jer to čini da ljudi još više cene svoj svet.
U svetu koji je Gerni stvorio veoma je primetan njegov odnos prema tehnologiji.To ni u kom smislu nije primitivno društvo: imaju mašine za ronjenje, vazduhoplovne balone itd. Ali takođe izgleda da su selektivni u onome što usvajaju i čemu su privučeni. U stvari, kao što smo već isticali ranije, zajednička pouka cele franšize je da su mašine i tehnologija loši, a priroda i dinosaurusi dobri. Ovo se više istražuje u nastavku „Dinotopija: Zemlja ispod“ (1995) u kojem se otkriva ponešto i o prošlosti Dinotopije, dok trenutni protagonisti putuju ispod površine ostrva i otkrivaju ogromnu mrežu laguma i pećina, gde je neka drevna, podzemna civilizacija čuvala mehanička prevozna čuda. Autor je u nekoliko navrata govorio da za svaku knjigu želi da istražuje nove oblasti i kulture Dinotopije, što mu je i pošlo za rukom (Exits Examined, 2024).
Izvor: Pexels
Svojevrsni vrednosni, kako estetski tako i etički relativizam, koji je neposredno apliciran u delom kompjuterski dizajniranoj televizijskoj seriji „Dinotopija“ (2002) doprinosi pouci priče jer demonizuje svet različitosti, dok, nasuprot ovome, pacifikuje prirodu, odnosno njene na prvi pogled zastrašujuće praistorijske oblike života, prevodeći ih u tehnički definisane civilizacijske kodove čiji je jezik čitljiv koliko i „humanizovani“ jezik dinosaurusa. Time nostalgija za prvobitnim prirodnim svetom dobija svoje razrešenje u tehno-utopijskoj vizuri civilizacije koja transcendira kako vreme tako i prostor u konvencionalnom tumačenju ovih pojmova. Time se implicitno dokazuje da se predikati lepote i uzvišenosti, ma šta oni značili u savremenom dobu, menjaju onako kako se menja kako objektivni, tako i subjektivni čovekov svet (Vuksanović, 2011, str. 21).
Treća knjiga „Dinotopija: Prvi let“ (1999) predstavlja više prednastavak, a zanimljivo je da pojedina izdanja ovog naslova imaju prateću društvenu igru. Tu je tema poreklo celokupne civilizacije u Dinotopiji, a proizašla je iz ideje o jednom periodu borbe, patnje i žrtvovanja, dobu heroja, u kojem nije sve bilo savršeno i kada je ostrvo moralo da prolazi kroz distopijsku i problematičnu fazu da bi dostiglo svoju utopiju kakva je Dinotopija sada. Prema rečima pisca, kroz ovaj prednastavak je istražio sa distopijske tačke gledišta pitanje: kako je svaka očigledna korist od novog tehnološkog pronalaska uravnotežena nevidljivom cenom ili kompromisom za koji može biti potrebna generacija ili dve da se prepozna (Plough Quarterly, 2022).Čak je i pronalazak pisanja potkopao „palate sećanja“ koje su nekada imala protopismena društva (sistemi ideografskih ili ranih mnemoloških simbola ili slova koji olakšavaju pamćenje).Kao sin, unuk i praunuk majstora, inženjera i pronalazača, Gerni je oduvek bio oduševljen tehnologijom. Njegova je procena da je postojala epoha kada smo zaista mogli da sagledamo i razboritije razmatramo budućnost – u vreme kada se pojavila električna energija, masovna proizvodnja, automobili, avioni i moderne komunikacije – drugim rečima, oko 150 godina pre sadašnjosti. Današnjica se još uvek nije previše udaljila, i dovoljno nam je poznato da se odnosi na to razdoblje, ali stavlja naše savremene dileme u neki kontekst. Uz pojavu robotike i veštačke inteligencije ponovo smo na sličnoj raskrsnici, i Gerni misli da će život sa tehnologijom hotimično postati još važniji. Četvrta knjiga „Dinotopija: Putovanje u Čandaru“ (2007) vodi čitaoce na istočni deo ostrva i ponovo prati Artura. Grad Čandara je sopstvena stara civilizacija. Knjiga je inspirisana otkrićem pernatih dinosaurusa jer se, dok je pisao prve knjige, nauka o dinosaurusima proširila te je želeo da njegova dela to odražavaju (Exits Examined, 2024).
Izvor: Pexels
Velika zbirka od čak 17 kratkih romana o Dinotopiji namenjenih predtinejdžerima počinju da se objavljuju od 1995. godine. Iako nisu ilustrovani, i napisali su ih drugi autori, ova ostvarenja imaju omote s potpisom Džejmsa Gernija koji daje svoj doprinos u njihovom nastajanju. Obično imaju direktne zaplete i ljudi ih vole zato što su lepi mali dodaci svetu „Dinotopije“. Neke od njih su jednostavne avanture sa jednom notom kao što je „Rečna potraga“ (Džon Vornholt, 1995), a neke od njih imaju već poznate likove i sveobuhvatne zaplete. Fascinantno je videti svet „Dinotopije“ transponovan u čisto napisane romane jer to pokazuje koliko je originalna serija od četiri knjige bila posebna u korišćenju ovih zadivljujućih slika i koliko oživljavaju Gernijev univerzum.
Takođe, upečatljivo je kako su ljudi sa toliko različitih ideoloških perspektiva prihvatili Dinotopiju, od fundamentalističkih vernika do evolucionih biologa, od socijalista do kapitalista stare škole (Plough Quarterly, 2022). Možemo pretpostaviti da tome ide u prilog što se pisac uglavnom fokusirao na pragmatična pitanja, pokušavajući da u knjigama izbegne pitanja religije, morala, politike i ekonomije koja bi pokretala priču. Umesto toga, u fokusu su likovi (sa svim njihovim manama) i pustolovina. Samim tim, čitaoci su različito doživeli i prihvatili knjige o Dinotopiji.
Magični rezultati – lestvica je podignuta
Pexels
Pred kraj je važno napomenuti da je Džejms Gerni koncept knjige, koja je tobože za decu, tretirao prilično ozbiljno te su iz tog razloga krajnji rezultati magični. Svoj celoživotni teški rad, koji odlikuje realistički naučni pristup, uložio je u slike ovih knjiga, a dolazak do ove faze vidljivo predstavlja jedan dugačak i težak put kalemljenja. Pokazao je da ilustrovana knjiga koja je dopadljiva deci zaslužuje najkvalitetniju umetnost i veliku pažnju u njenom osmišljavanju i izvođenju. To je bilo jedinstveno tada, a može se primetiti da je i danas, više od 30 godina kasnije (Mascord, 2017). Pogotovo ukoliko se uzme u obzir da grafički romani pružaju iskustvo društvenog čitanja ukoliko ste sa prijateljem ili članom porodice što, zaključuje Gerni, u krajnjoj liniji definiše fantaziju – ona nas okuplja, vodi u druge svetove i, na taj način, dovodi do većeg uvažavanja magije trenutnog sveta oko nas (Gurney, 2013). Uostalom, odrasli vole ilustrovane knjige podjednako kao i deca. „Mislim da je zbog toga porasla publika za grafičke romane“, jednom je Gerni izjavio smatrajući da „postoji pravi jaz na tržištu slikovnica namenjenih starijim čitaocima“ (Meyers, 2015).
Utisak koji se iz raznih intervjua i mnogih Gernijevih nedavno objavljenih knjiga stiče je da ovog umetnika više od bilo čega drugog zanima proces i obrazovanje u oblasti slikarstva. Pored svega do sada navedenog, umetnički talenat Džejmsa Gernija doveo ga je i do mogućnosti da ilustruje više od 70 knjiga naučne fantastike, uključujući „Veličanstvenu stazu“ (1987) Alana Dina Fostera, poznat je i kao dizajner 17 poštanskih maraka za Američku poštansku službu, često gostuje kao predavač u umetničkim školama, filmskim studijima i kompanijama za video-igrice, a samostalne izložbe njegovih umetničkih dela su održane u muzejima širom sveta.
U slučaju da nikada ne dobijemo još jednu knjigu o Dinotopiji, lestvica je već podignuta izuzetno visoko. I dalje je retkost videti svet koji je uobličen i uživljen do tako sitnih detalja kao što je ovaj koji je stvorio Džejms Gerni. Putopis, koji osvaja maštu i dece, i odraslih, ovekovečen je i u igranim filmovima, animiranim filmovima, televizijskim serijama i video-igricama. Dinotopija se svakako ne može lako zaboraviti, i ne treba se iznenaditi ukoliko se u budućnosti ovaj neverovatni univerzum na neki način proširi.
Izvori:
Bijenale fantastike 2023. (8. jun 2023). Džejms Gerni – Kralj ostrvske utopije ljudi i dinosaurusa. Beograd: Fondacija Mihajlović – Feniks. Preuzeto 19. aprila 2024. sa: https://www.bijenalefantastike.rs/dzejms-gerni-kralj-ostrvske-utopije-ljudi-i-dinosaurusa/
Exits Examined. (17. januar 2024). Whatever Happened to Dinotopia? Youtube. Preuzeto 19. aprila 2024. sa: https://www.youtube.com/watch?v=kzEZYyA9uuE
Gurney, James (21. januar 2013). Dinotopia: Art, Science, and Imagination. Youtube. Preuzeto 17. aprila 2024. sa: https://www.youtube.com/watch?v=MrZ9GA-hiPI
Jedi Code. (18. novembar 2005). Dinotopiя kak istočnik Lukasovskogo vdohnoveniя. Jedi Code. Preuzeto 18. aprila 2024. sa: https://jc.centax.ru/articles/press/450-controversial-similarities-between-dinotopia-and-phantom-menace
Mascord, Dulcie (23. avgust 2017). An Illustrated Book Without Which… Dinotopia. Words & Pictures – The SCBWI British Isles Online Magazine. Preuzeto 17. aprila 2024. sa: https://www.wordsandpics.org/2017/08/an-illustrated-book-without-which.html
Meyers, Joe (11. februar 2015). Stamford museum presents the world of ‘Dinotopia’. CTPost. Preuzeto 20. aprila 2024. sa: https://www.ctpost.com/news/article/Stamford-museum-presents-the-world-of-Dinotopia-6075215.php
Plough Quarterly. (8. novembar 2022). Dinotopian Visions – An Interview with James Gurney. Plough – Another Life is Possible. Preuzeto 18. aprila 2024. sa: https://www.plough.com/en/topics/justice/politics/dinotopian-visions
Ranije je Vulkan znatno češće objavljivao žanrovska dela, danas je to ređe, što je možda razumljivo s obzirom na to da postoje izdavači specijalizovani za fantastiku. To, naravno, ne znači da su odustali od izdavanja takve literature, već samo da pažljivije biraju naslove. Umesto da objavljuju klasična dela koja smo već bezbroj puta videli, oni se odlučuju za neistražene puteve, što dokazuje i ova knjiga. Apsolutno je rizično izdati debitantsko delo u bilo kojoj oblasti, jer ne možeš ni naslutiti šta ćeš dobiti. Naši čitaoci su skloni poznatim delima, njihovi zahtevi često se kreću unutar istih granica, što je u suprotnosti sa osnovnim principima šeste umetnosti. Književnost, pre svega, ceni rizik, inovativnost i skrovite bogaze na kojima možeš pronaći zlatno grumenje. Imali smo sreće da naiđemo na jedan takav sjajan grumen, i on je pred vama.
Moramo reći nekoliko reči o opričniciima, bili su ozloglašeni pripadnici posebne carske garde (ili prva tajna policija) koju je formirao Ivan Grozni u Rusiji sredinom 16. veka, kao deo svoje politike usmerene na to da vlada strahom i terorom. Njihova primarna uloga bila je da guše otpor među bojarima i obavljaju krvave egzekucije nad svima koji su se smatrali izdajnicima ili potencijalnim neprijateljima države. Osnovani 1565. godine, nosili su crne uniforme, a često su sa sobom nosili pseće glave i metle, što je simbolizovalo njihovu nameru da „nanjuše“ i „počiste“ careve neprijatelje. Njihova moć je bila ogromna, a bili su poznati po tome da su mogli da ulaze u kuće i imanja bilo kog plemića, konfiskuju imovinu i ubijaju ljude bez suđenja ili formalnih optužbi. Car je osnovao opričninu, što je bila posebna teritorija pod njegovom direktnom kontrolom, a članovi tajne milicije su bili izvršioci njegove volje. U ovoj oblasti, zakoni su bili suspendovani, a vladala je totalna represija, sproveli su masovni pogrom, silovanja i pljačke, potpuno nekažnjeno. Jedan od najstrašnijih zločina opričnika dogodio se 1570. godine kada su izvršili masakr u Novgorodu, pod izgovorom da su građani planirali izdaju. Hiljade ljudi je mučeno i ubijeno, a grad je skoro potpuno opustošen. Ivan Grozni je na kraju ukinuo opričninu 1572. godine, shvativši da je njena brutalnost počela da izaziva ozbiljne probleme, uključujući ekonomski pad i slabljenje centralizovane vlasti. Međutim, reputacija opričnika ostala je kao večiti podsetnik na autokratski užas. Gilmorova koristi ovaj istorijski kontekst, prikazujući opričnike kao brutalne izvršitelje careve volje, koji pomažu u stvaranju atmosfere straha i neizvesnosti, dok se sudbina zemlje prelama pod sukobom carskih ambicija i prastarog folklora.
Olesja Saljinkova Gilmor – rođena je u Moskvi, a odrasla u Sjedinjenim Američkim Državama. Diplomirala je engleski jezik i političke nauke na Univerzitetu Peperdajn, a potom završila pravo na Nortvesternu. Nakon nekoliko godina rada u advokaturi, odlučila je da se posveti svojoj pravoj strasti – pisanju. Najviše uživa u stvaranju istorijske fikcije i fantastike, inspirisane istočnoevropskim folklorom. Trenutno živi u šumovitom predgrađu Čikaga pored jezera. Njen debitantski roman, Veštica i car, donosi bogatu priču iz tog sveta, a nadamo se da ćemo uskoro videti na srpskom jeziku i njeno novo delo The Haunting of Moscow House.
U ovoj modernoj feminističkoj basni dobijamo sasvim novu predodžbu lika i dela Baba Jage. Legendarna veštica više nije stara baba, već besmrtnica Jaga Mokoševa, kći boginje – preobrazba je potpuna, kako karakterna, tako i fizička. Uzavrela Rusija Ivana Groznog, krcata ludilom i svirepošću opričnika, preti da eksplodira, što se i dešava uz upliv bogova. Hrišćanstvo je još u povoju, ali agresivno potiskuje višeboštvo, iako su crkve na svakom koraku. Stara vera i dalje živi u slovenskoj duši. Sve ovo čini okvir epske ljubavne priče, ali i junačkih podviga istinskih patriota. Na kraju krajeva, čak i bogovi žele samo malo mira. Do tog mira stići će preko reke krvi, mnogih teških borbi i mukotrpnih gubitaka.
Zanimljivo je da Gilmorova uopšte ne deluje kao početnik. Roman je gotovo savršen, a da biste to u potpunosti shvatili, morate se baviti mojim poslom. Tekst je stilski izuzetno čist, verovatno delimično zahvaljujući i dobrom prevodu, ali najviše zasluga ipak pripada autorki. Uspeva da ispriča slovensku mitologiju na način sličan grčkom, kao da postoje brojne pripovesti o mešanju bogova u ljudske poslove, sa tačno određenom hijerarhijom, što slovenski mitos ne poseduje – hrišćanstvo ga je asimilovalo i gotovo uništilo. Pored toga, ovo je feministička basna, priča o snažnim ženama spremnim na bolne žrtve zarad opstanka. Mala mana u pripovedanju je što autorka povremeno ubrzava radnju, pa je prepričavanje jedini uspešan način da je isprati, ali i to čini vrlo vešto.
Ovaj roman se u mnogome razlikuje i nadmašuje ono što domaći autori nude kada je reč o slovenskoj mitologiji. Ne opterećuje se nepotrebnim arhaizmima, a ipak uspeva da nas smesti u to vreme. Sve to zahvaljujući autorkinoj umešnosti i sposobnosti da prenese svoju ideju i viziju. Zbog toga treba podržati izdavača, jer nije lako objaviti nečiji prvi roman – to sa sobom povlači mnogobrojne izazove, uključujući nepoverenje publike. Zato vam kažem, ovo je jako dobra knjiga i možete je poručiti na sledećem linku.
Svi smo kao deca voleli da slušamo i čitamo fantastične priče. To je u tom uzrastu prilično popularan žanr koji nas kao nekakav magični lift vodi u drugi svet, bilo da je iza tih vrata Atlantida ili Šangri-La, Srednja Zemlja ili Oz… No, entuzijastima koji su ostajali verni fantaziji se književni ukus menjao tokom odrastanja. Svaka priča koja bi sa zmajem ili zamkom bila zanimljiva u početku, kasnije bi bila „zamenjena“ komplikovanijim fabulama poput „Točka vremena“ ili „Gospodara prstenova“. Ipak, u nizu različitih naslova fantazije i naučne fantastike, postoji serijal knjiga koji se drugačije može uvažavati u različitim životnim fazama, a to je „Dinotopija“.
Tanka linija između stvarnosti i mašte
Kredit: Unsplash
Dok detetu dinosaurus deluje skoro opipljivo, kao da može oživeti i iskočiti izvan korica knjige, a adolescentu može biti dopadljiva i zadivljujuća ideja o pronalaženju izgubljenog sveta, tek u odraslom dobu počinje da se sagledava prava dubina i zapanjujuća razmera detalja „Dinotopije“. Autor ovog alternativnog univerzuma u kojem dinosaurusi nisu izumrli je slikar, pisac i arheolog, koji može stati u red sa Žilom Vernom, H. G. Velsom i Tolkinom – Džejms Gerni. Njega je pomenuti magični lift zajedno sa staromodnim izdavačem, Ijanom Balantajnom, odveo na sastanak sa Književnim savezom i drugim prodavcima. Tada je u liftu Balantajn skrenuo pažnju Gerniju da, ukoliko ga na sastanku pitaju kojoj starosnoj grupi njegova knjiga može biti privlačna, on odgovori da ne razume engleski (Meyers, 2015).Pokazalo se da su instinkti ovog tvrdoglavog i šaljivog izdavača da „Dinotopiju“ ne treba posmatrati kao dečju literaturu zaista validni, jer je ovaj grafički roman odmah postigao vrtoglavi svetski uspeh – godinu dana pre nego što nas je Stiven Spilberg odveo u „Park iz doba jure“ (1993).
U ne baš davnom intervjuu iz svog doma u Rajnbeku, u državi Njujork, Gerni objašnjava da je njegova prvobitna namera prilikom stvaranja „Dinotopije“ bila da nam dinosaurusi izgledaju još uverljivije tako što će koegzistirati sa ljudima u fantastičnoj zemlji koja bi obitavala između umetnosti, nauke i imaginacije – na razmeđi činjenice i fantazije, a koju bi maštoviti čitalac mogao vrlo lako da poseti (Meyers, 2015). Odmalena fasciniran dinosaurusima, Gerni je želeo da davno izumrla stvorenja postoje u istoriji civilizacije, jer upravo ona predstavljaju tu tanku liniju između fantazije i stvarnosti. Naime, u Palo Altu, u Kaliforniji, gde je odrastao Džejms Gerni (1958), poseta muzeju iz detinjstva omogućila mu je prvi susret sa skeletom ogromnog alosaurusa i začetak doživotne ljubavi prema praistoriji.
Međutim, kao dečak, nije mogao jednostavno da dođe do knjiga o dinosaurusima, premda se ispred njegove sobe nalazila hrpa časopisa „Nacionalne geografije“ koji datiraju sve do 1910. godine (Gurney, 2013). Kada su svi spavali, on bi u hodniku prelistavao stare publikacije čitajući o ekspedicijama u Južnu Ameriku u nadi da će pronaći neke nove dokaze o izgubljenom gradu, zamišljajući kosture dinosaurusa u noću zatvorenom muzeju kako „zakoračuju preko ograde i vrebaju hodnicima pre nego što se u zoru vrate na svoje postamente“ (Bijenale fantastike 2023). Danju bi se ta opčinjenost prenela na mnogosatnu igru u kojoj bi svoje dvorište u predgrađu prekopavao uz pomoć „Tonka“ kamiona u potrazi za vrhovima strela, fosilima, izgubljenim hramom ili drevnim egipatskim faraonima (Gurney, 2013).
Pored avanturističkih priča i izveštaja o arheološkim iskopavanjima, Gerni je odrastao i uz specijalna izdanja klasičnih romana kao što su „Ostrvo s blagom“ i „Robin Hud“ koje je ukrasio legendarni umetnik i ilustrator, Hauard Pajl, prateći i stop-moušn animacije (kadar-po-kadar animacije) filmskog genija specijalnih efekataReja Harihausena, koji je fotografisao sopstvene elaborirane modele dok je radio na seriji fantastičnih i naučnofantastičnih filmova tokom 1950-ih i 1960-ih, poput filmova o Sinbadu moreplovcu (Meyers, 2015).
Mada, kako Gerni kaže, nikada ništa nije pronašao tokom igranja u dvorištu, ta sanjarenja su mu razbuktala interesovanja za arheologiju i izgubljene civilizacije te je, prethodno nacrtavši detaljne skice egipatskih skarabeja za naučnu publikaciju i učestvujući u arheološkim iskopavanjima, odlučio da se upiše na odsek antropologije na Kalifornijskom univerzitetu Berkli, gde završava arheologiju, a zatim se upisuje naUmetnički koledž za dizajn u Pasadeni, u Kaliforniji. Mladi umetnik je tražio profesore koji su delili njegovu strast prema arheologiji i paleontologiji, paralelno proučavajući zbirke u regionalnim muzejima.
Nakon koledža, Gerni je morao brzo da pronađe posao kako bi izdržavao verenicu i sebe, pa se zaposlio u studiju za animaciju slikajući za fantastični crtani-film koji podseća na Hi-Mena, „Vatra i led“ (1983). Putovanje širom Amerike s prijateljom i kolegom umetnikom Tomasom Kinkejdom rezultiralo je njegovom prvom objavljenom knjigom „Umetnički vodič za crtanje“ (1982). Kasnije je slikao pozadine džungle i vulkana za velike filmove, što je izazvalo njegovo interesovanje za žanr fantazije (Bijenale fantastike 2023). Njegova umetnost se ubrzo pojavila na naslovnicama knjiga iz oblasti fantazije i naučne fantastike, ali njegov veliki proboj kao ilustratora došao je upravo zahvaljujući časopisu „Nacionalna geografija“.
Kredit: Pixabay
Kao arheološkom ilustratoru, niz izazovnih zadataka za ovaj magazin pružio mu je priliku za rad s naučnicima i istoričarima, kao i priliku da verodostojno rekonstruiše drevne kulture, koje se ne mogu fotografisati, u okolini Jerusalima, Atine i Rima. Provodeći vreme sa doktorom Rikom Bronsonom, arheologom koji je bio baš poput Indijane Džonsa, Gerni je prolazio kroz obrasle prašume u nameri da pronađe malo poznate etrurske ruševine i spuštao se niz merdevine u novootkrivene grobnice, da bi na kraju svakog dana sedeli oko logorske vatre i zajedno zamišljali otkrivanje izgubljenih gradova poput Mačua Pikčua ili Troje.
Krunisanje vladara ostrvske utopije, ljudi i dinosaurusa
Nakon što je naslikao nekoliko svojih „izgubljenih imperija“, počeo je da se igra idejom o slikovnici koja bi poslužila kao neka vrsta velike turneje. Tada Gerni dobija ideju da osmisli svoj izgubljeni grad. To ga je pobudilo da kreira „Grad na vodopadu“ i „Paradu dinosaurusa“, dve slike objavljene 1990. godine, koje su nadahnule konceptualni okvir za Dinotopiju – od kojih je scena iz druge slike prema nekim mišljenjima očigledno korišćena kao inspiracija za paradu na kraju filma „Ratovi zvezda – epizoda 1: Fantomska pretnja“ iz 1999. godine (Jedi Code, 2005). Naime, „Parada dinosaurusa“ je nastala kao ideja, proizašla iz nauke 1980-ih godina, da su dinosaurusi više ličili na ptice nego na gmizavce, te je Gerni počeo da zamišlja ove praživotinje kao toplokrvna, inteligentna i dinamična bića – ujedno se pitajući kako bi bilo živeti sa njima (Gurney, 2013).
Kredit: Unsplash
Odgovore je malo-pomalo dobijao obilazeći muzeje, u razgovorima sa naučnicima, odlazeći na arheološka nalazišta, promatrajući skelete i okamine ovih vladara izgubljenog sveta, sve vreme pokušavajući da vizualizuje kako bi oni zaista izgledali da su živi. To je značilo često, a dugo i detaljno proučavanje kostura ogromnih praistorijskih stvorenja, i stvarni kontakt sa fizičkim dokazima njihovog postojanja. Uskoro nastaje serija realističnih crteža ljudi i dinosaurusa, zasnovanih na zamisli da su oni „pripitomili ljude, a ne obrnuto“ (Exits Examined, 2024). Na taj način je Gerni pokušao da prikaže kako nešto nemoguće može da izgleda neizbežno, bilo da je u pitanju grad izgrađen na vodopadu ili dinosaur-filozof (Plough Quarterly, 2022), tako se usprotivivši medijskom diskursu dinosaurusa kao nemilosrdnih čudovišta.
Kada je istraživao postdarvinovske putopisne časopise iz XIX veka, Gerni je bio zapanjen pogledom na svet prirode kojem su se rani istraživači vraćali (posebno u odnosu na Afriku). Gorile, kitovi, pa čak i slonovi su rutinski nazivani čudovištima i zverima, dok je pisac, što ih je više upoznavao, više bi otkrivao koliko su saosećajni i sofisticirani. Dinosaurusi su bili i jesu spremni za takvu maštovitu transformaciju, prema Gernijevom mišljenju (Plough Quarterly, 2022). Nešto od toga dolazi iz nauke – Džek Horner i drugi paleontolozi su otkrili kako su dinosaurusi brinuli o svojim mladima. Mi, ljudi, otkrivamo da možemo nešto naučiti od životinja oko nas. Primetivši od ranijih istraživača koji često govore o harmoniji i povratku prirodi, poput Aleksandra fon Humbolta, Džejms Gerni je u ovim zastrašujućim, a nežnim pradivovima pronašao svoj ključ za otkrivanje sklada u prirodi.
Nakon toga je nacrtao mapu, spajajući sva odvojena mesta svog izgubljenog sveta u ostrvo ispunjeno gradovima, šumama, kanjonima i planinama na kojima obitavaju sisari iz ledenog doba, i došao na ideju viktorijanskog istraživača, Artura Denisona, koji sa svojim dvanaestogodišnjim sinom Vilijamom otkriva ovo ostrvo i izveštava o njemu u svom dnevniku, postavljajući priču u 1862. godinu – doba kada je deo sveta još uvek neistražen i kada se činilo mogućim da postoji mesto poput Dinotopije. Tokom osmišljavanja, Gerni je želeo da i sâm doživi ovaj svet istražujući ga, pa je pisao iz perspektive novopridošlih koji obogaćuju svoju beležnicu, kao da prepisuje sa tih pronađenih stranica. Kako ističe, ukoliko verujemo da naš svet fantazije već postoji, to pojačava domišljatost i olakšava sponu s maštom (Plough Quarterly, 2022). Time pokazuje da je njegova namera zapravo bila „izgradnja“ sveta, a manje stvaranje priče – koja je u stvari poslužila za uokvirivanje ilustracija, tako da putopisni dnevnik povezuje fotografije egzotičnih mesta. Zapravo, Gerni se ne bavi mnogo fabulom i konkretnim likovima koliko posećenim mestima i tamošnjim zbivanjima. Ovaj putopisni aspekt „Dinotopije“ je razlog zašto ciklus knjiga nema klasičnih antagonista: to uopšte nije standardna priča koje pišu ostali pripovedači. Uostalom, i umetnik sâm tvrdi da nikada nije očekivao da će postati autor fantazije (Gurney, 2013).
Posvetivši dve godine ilustrovanju i pisanju cele knjige zasnovane na ovom konceptu, stvorena je prva u nizu – „Dinotopija: Zemlja odvojena od vremena“ (1992). Vodeći se stavom da „civilizacija“ označava grčke ideale povezane sa pripadnošću gradu, a inspirisan istraživačkim putovanjima na kojima je bio svedok fizičkih zapisa ljudskog zajedničkog doprinosa nečemu većem i trajnijem nego što pojedinac može da postigne, Gernijeva prva knjiga o Dinotopiji prikazuje kompleksan, ali miroljubiv život na nepoznatom, idiličnom ostrvu na koje se dospeva posredstvom oluje, a koje nastanjuju praistorijska bića, kao i ljudi mnogih etničkih grupa i kultura (svi preživeli brodolom ili njihovi potomci), čineći sa njima „humanu“ i harmoničnu, mitsku zajednicu prošlosti, sadašnjosti i budućnosti (Vuksanović, 2011, str. 20), što je na neki način u suprotnosti sa „neljudskošću“ nekih likova i društava koja su prikazana ili implicirana u romanu.
Vizija lepote i neobičnosti, avanture i harmonije, ekološke i društvene pouke
Tokom godina rada, umetnik je uronio u svaki detalj ostrva, od lokacija preko razmatranja sitnica dinotopijskog života do mehanike i metafizike. U knjigama saznajemo za Kodeks Dinotopije koji pocrtava tursku izreku da je „oružje neprijatelj, čak i njihovim vlasnicima“ (eng. Weapons are enemies, even to their owners) – koju je Gerni iskoristio jer počinje na slovo „W“, tako da bi, čitajući sva početna slova redova u Kodeksu Dinotopije, moglo da se pročita dodatna maksima „POSEJ DOBRO SEME“ (eng. SOW GOOD SEED). Pored toga, umetniku se poslovica svidela zbog načina na koji poništava mnoge pretpostavke na raznim nivoima, ali je najviše poslužila kao reakcija na militarizaciju fantazije i naučne fantastike u toliko izmaštanih svetova na kojima je odrastao, uključujući „Ratove zvezda“ i „Gospodara prstenova“. Kako pojašnjava pisac, beskrajne bitke postale su previše predvidljive i dosadne, te je mnogo svežije i teže zamisliti svet koji je koncipiran da živi u miru. To se nazire već na početku knjige kada Artur želi da napusti ostrvo. On upoznaje čoveka po imenu Li Krab, brodolomca koji je devet godina opsednut bekstvom iz društva u kojem, kako tvrdi, dinosaurusi potčinjavaju ljude. Ali ako su dinosaurusi prvi stanovnici Dinotopije, oni su ljudima napravili mesta i vekovima razvijali mirnu simbiozu sa njima. Njihovu nadmoć Li Kreb vidi u situacijama kada ljudi moraju da zajednički odlučuju sa dinosaurusima, umesto da ljudi delaju po sopstvenom nahođenju. Ovde je, drugim rečima, predstavljen svet u kome dolazak ljudi nije rezultirao ubijanjem prvobitnih stanovnika.
Kredit: Unsplash
Dalje vidimo i da je društvo Dinotopije, između ostalog, separatističko. Naime, autor nije s namerom pisao o Dinotopiji kao o secesionističkoj, već da se ona razvila u neprohodnom regionu oluja i grebena. Nije želeo da se bavi trgovinom, kolonijalizmom, invazijom i drugim vrstama kontakta masovne kulture, već samo da ima povremene, pojedinačne dolaske brodolomaca. Motivaciju za navedeno je pronašao u delu Džejmsa Hiltona, „Izgubljeni horizont“ (1933), i u knjizi Hajnriha Harera, „Sedam godina na Tibetu“ (1952), pritom impresioniran društvima koja su odsečena od užurbanog međusobno povezanog sveta, kao što su stanovnici Ostrva Severni Sentinel, koji su do danas imali samo prolazan kontakt sa spoljnim svetom. Slični plemenu s ovog ostrva, i Dinotopijci znaju šta se dešava napolju, ali biraju da ne budu u kontaktu sa spoljnim svetom.
Izvori:
Bijenale fantastike 2023. (8. jun 2023). Džejms Gerni – Kralj ostrvske utopije ljudi i dinosaurusa. Beograd: Fondacija Mihajlović – Feniks. Preuzeto 19. aprila 2024. sa: https://www.bijenalefantastike.rs/dzejms-gerni-kralj-ostrvske-utopije-ljudi-i-dinosaurusa/
Exits Examined. (17. januar 2024). Whatever Happened to Dinotopia? Youtube. Preuzeto 19. aprila 2024. sa: https://www.youtube.com/watch?v=kzEZYyA9uuE
Gurney, James (21. januar 2013). Dinotopia: Art, Science, and Imagination. Youtube. Preuzeto 17. aprila 2024. sa: https://www.youtube.com/watch?v=MrZ9GA-hiPI
Jedi Code. (18. novembar 2005). Dinotopiя kak istočnik Lukasovskogo vdohnoveniя. Jedi Code. Preuzeto 18. aprila 2024. sa: https://jc.centax.ru/articles/press/450-controversial-similarities-between-dinotopia-and-phantom-menace
Mascord, Dulcie (23. avgust 2017). An Illustrated Book Without Which… Dinotopia. Words & Pictures – The SCBWI British Isles Online Magazine. Preuzeto 17. aprila 2024. sa: https://www.wordsandpics.org/2017/08/an-illustrated-book-without-which.html
Meyers, Joe (11. februar 2015). Stamford museum presents the world of ‘Dinotopia’. CTPost. Preuzeto 20. aprila 2024. sa: https://www.ctpost.com/news/article/Stamford-museum-presents-the-world-of-Dinotopia-6075215.php
Plough Quarterly. (8. novembar 2022). Dinotopian Visions – An Interview with James Gurney. Plough – Another Life is Possible. Preuzeto 18. aprila 2024. sa: https://www.plough.com/en/topics/justice/politics/dinotopian-visions
„Sto ljudi, sto ćudi.”, podučava narodna poslovica. Da su ukusi različiti, a ujedno i teško premostiva prepreka tokom svake intelektualne razmene mišljenja, pokazuje činjenica postojanja brojnih ekranizacija književnih bisera. Prostije rečeno, uskomišljenici bi merili veličinu svojih organa rečenicama: „Nisi pravi fan ako….“, što mi je uvek narušavalo već dobrano nagrizenu psihu, a nizak pritisak povišavalo na želju za nasiljem iznad 9000. Pa da počnemo, hoćemo li?
Danas pripovedam o dva filmska ostvarenja bazirana na jednoj od najpoznatijih trilogija ikad napisanih – „Gospodaru prstenova“ Džona Ronalda Ruela Tolkina. U pitanju su „Povratak kralja“ produkcijskog dvojca Artura Rankina Mlađeg i Žila Basa i tokijskog animatora „Topcraft” i „Gospodar prstenova: Družina prstena i Dve kule“ Ralfa Bakšija.
„Povratak kralja“ smatra se nastavakom „Hobita“ „Rankin Bas“ produkcije i „Topcrafta“ iz 1977. godine. Priča nas vodi u Imladris, tačnije Rivendel, poslednju gospodstvenu kuću istočno od Mora, na proslavu 129. rođendana Bilba Baginsa. Oko Bilba su Pipin, Veseli, Sem, Frodo i naravno, gospodar Elrond. Tokom uživanja u posluženju i društvu, Bilbo primećuje da Frodu nedostaje jedan prst i zbunjeno zahteva objašnjenje. Kao odgovor, minstrel poslat iz Gondora otpočinje svoj spev „Frodo od devet prstiju i Prsten Usuda“, koji prati svima već poznate doživljaje „Družine prstena“ i saveznika. Nažalost, Bilbo nije čuo dobar deo speva: kao svaki deka, zaspao je već na pola.
„Gospodar prstenova: Družina prstena i Dve kule“ započinju već poznatim uvodom o stvaranju Prstenova moći, i okršaju sa Sauronom dve hiljade godina pre nego što je Bilbo Bagins pronašao Jedini Prsten. Slede događaji nakon Bilbovog nestanka, Frodov put do Brija, upoznavanje Aragorna kao Strajdera („Krakatila“), prisustva Tajnom savetu u Rivendelu i polasku na zadatak uništenja Jedinog Prstena. Završava se odmah nakon bitke za Helmov ponor i obećava nastavak rečima „I to je prvi deo istorije Rata za Prsten“…
Zajedničko obema ekranizacijama je da su „prošle ispod radara“, gotovo neopaženo kod široke mase, dok su mišljenja zaluđenih obožavatelja podeljena. Animacija je kod obe ekranizacije verovatno bio presudan faktor: seckanje i kombinacija tradicionalne animacije sa snimcima glume, mnogima su se činile estetski teškim, možda čak i neprijatnim za oko. Obe ekranizacije su, naravno, doživele kultni status i cenjene su, ako ne i voljene danas. Prvi su se sudili s Tolkinovim naslednicima, dok su drugi imali problema s autorskim pravima u Sjedinjenim Američkim Državama što se tiče objave stripa. Kod obe ekranizacije su bili prisutni finansijski problemi, zatim izostavljeni likovi. Sjajna muzika Leonarda Rouzmana i Glena Jarbroua, kao i genijalna sinhronizacija profesionalnih glumaca poput Džona Hurta i (zamalo) pevača Mika Džegera.
Kredit: Reddit
Različitosti u ovim ekranizacijama su da je „Povratak kralja“ Rankin Bas produkcije je skoro odmah završila na video-kasetama, dok je „Gospodar prstenova: Družina prstena i Dve kule“ dočekana s neodobravanjem publike, ali je finansijski bila uspešna. Muziku Glena Jarbroua je produkcijski dvojac „Povratka kralja“ pozdravio, dok je Ralf Bakši prezirao muziku Leonarda Rouzmana jer je „klišeizirana“ a on je imao nameru da zamoli „Led Cepelin“ da komponuju muziku. Bakši je želeo da snimi i ostatak, ali zbog peripetija koje su ga koštale živaca tokom snimanja prva dva dela, je odustao. Rezultat je nezadovoljna publika jer veliki deo sage nedostaje. Bakši je takođe imao problema s pronalaženjem scenariste, pa se obratio Piteru S. Biglu („Poslednji jednorog“), Krisu Konklingu i, na kraju, Saulu Zentzu. Bakšijevo ostvarenje je pogledao tada mlađani Piter Džekson, koji je, u potonjim godinama, izjavio da mu je ova ekranizacija poslužila kao inspiracija.
Zaključak, obe ekranizacije su bile hrabre za svoje vreme, ali su se suočile s dobrom starom „nezgodacijom“ adaptiranja ogromnog i kapitalnog dela, u vremenski vrlo ograničen format, finansijskim neurozama i pravnim zlodusima ovaploćenim u obliku autorskih prava. Voleli, ne voleli, potrebno im je svakako odati priznanje i pogledati, ukoliko do sad niste.
Pun naslov: Vampir kao odraz vremena: Kratka evolucija vampira od drevnih narodnih predanja Balkana, preko romantizma i realizma Viktorijanaca, do prozapadnog modernizma i liberalizma (6)
U XX veku, zahvaljujući napretku nauke i tehnologije, viktorijanski religiozni strahovi su ustupili mesto nekim sasvim novim bojaznima. Religiozna obrazloženja pojedinih mitskih fenomena u literaturi su počela da se objašnjavaju na naučni način. Nauku je kao vredan konotativni potencijal uočio i Stoker. Van Helsingovi eksperimenti transfuzije krvi Drakulinoj žrtvi Lusi Vestenra plodonosni su za implicitne poruke. Pre svega, u to vreme biologija, hemija, psihologija i psihijatrija postaju osnova za tumačenje brojnih pojava. Pojedine priče, poput „Ja sam legenda“ Ričarda Metisona objavljene 1954. godine, prikazuje vampire koji imaju šmek prosečnog zombija, a aktuelizuje nuklearno i biološko oružje, kao i mogućnost mutiranja različitih insekata kao potencijalno realni uzrok i način da se demistifikuje prethodno ponuđeno tumačenje vampira. Tako se uočava i snažni agens oživotvorenja literarnih vampira – u periodu gotike je to bila crkva sa njenim dogmama, a u XX veku izvor je opasnost koja preti od nauke koju čovekova tamna strana često zna zloupotrebiti (Pajović Dujović & Vučković, 2017: 47).
Dakle, za viktorijanski svet zapleti o vampirima bili su način da se tematizuje strah od (posebno ženske) seksualnosti, ali i antiaristokratski osećaji prezira prema prašnjavoj starini i plemstvu, dok su teoretičari kulture, psihoanalitičari i marksisti obožavali razotkrivanje filmskog vampirizma. Kako većina balkanologa primećuje, filmovi, posebno o Drakuli, prikazivali su zapadnjački strah od istočne Evrope i Balkana kao prostora neobuzdanih strasti, mračnih poriva i iracionalnosti.
Kosmički vampir i strane zaraze u Evropi
Foto: Pixabay
Prethodno pominjana zapadnjačka fobična kodifikacija „neprosvećenog“, „kaljavog“ Balkana potvrđuje se i u filmu „Nosferatu – simfonija užasa“ (nem. Nosferatu, Eine Symphonie des Grauens) iz 1922. godine, koji su nadrealisti hvalili, istovremeno užasava publiku i estetizuje vampire koje uvodi „na velika vrata“ u svetsku kinematografiju. U ovom filmu Fridriha Vilhelma Murnaua većina likova je postavljena stereotipno: svi zli likovi su ujedno i ružni, gotovo karikaturalni prikazi sa fizionomijom koja je u grču u svakoj sceni, čime je postignut efekat posednutosti (likovi poput Knoka i Grofa Orloka).Prisetimo se primera Ušatog Đoke u jednom od prethodnih delova u kojem smo pojasnili da su, pre romana „Intervju sa vampirom“, vampiri zapravo često prikazivani komično i trapavo. Naspram njih, Harter i Elen su ocrtani kao nevini, i nespremni na svet koji ih okružuje, a prinuđeni su da uđu u njega posle inicijacije sa zlom, oličenim u liku Grofa Orloka koji vešto koristi nespremnost na zlo, koje karakteriše sva druga lica ove filmske priče. Ovde je značajno ukazati i na Murnauovu odluku da likove koji predstavljaju Rumune postavi stereotipno kao prljave seljake, folklorno naslikane, tako da čine kontrapunkt civilizovanom nemačkom gradiću u kome se nastavak priče odvija. Zanimljivo je i da se širenje zla iskazuje širenjem kuge koja nije deo osnovne priče Stokerovog romana. Scene kojima se izaziva strah kod gledalaca, iz pomenutog razloga, sadrže najezdu pacova, leševe i prazne ulice grada posle širenja epidemije. Ovde provejavaju folklorni motivi od vizuelnog predstavljanja lika Grofa Orloka, pa do korišćenja pomenutih pacova da bi proširio svoj uticaj u malom nemačkom selu Vizborg. Dakle, iako je scenario donekle adaptiran iz „Drakule“, on primarno nalazi inspiraciju u folkloru, čemu ćemo više pažnje posvetiti kasnije. Tu je značajan primer i film „Leptirica“ Đorđa Kadijevića iz 1973. godine, inspirisan pripovetkom Milovana Glišića „Posle dvadeset godina“ u kojoj su osobine vampira izvedene iz narodnog folklora, kao što smo već ukazali u prethodnim delovima. Naime, za ovu varijantu vampira je često karakteristična još jedna stvar koja se pripisuje zverima, kao nosiocima bolesti kojom poput besnog psa inficiraju ljude. Vampirizam je virus, kao što je predstavljeno, na primer, u filmu „Blejd II“ (2002) baziranog na istoimenom „Marvelovom“ strip-serijalu, serijalu „30 dana i noći“ (2007) takođe zasnovanog na stripu izdavača „IDW“, serijalu „Od sumraka do svitanja“ (1996), ekranizaciji romana Stivena Kinga „Salemovo“ (1979) koji prerađuje premise Drakule ažurirajući okruženje u malom gradu u Americi, i filmu „Poslednji čovek na zemlji“ (1964) prema romanu Ričarda Metisona, o kojima će kasnije biti više reči. Vampiri su bezumni, lov im je jedini poriv pri čemu nesvesno šire svoju kletvu. Fizički takođe često imaju zverske odlike, zube poput ajkule, špicaste uši nalik na vučije, zmijske oči i slično. Ovakva karakterizacija takođe može biti pripisana starom mitskom shvatanju da se zli duhovi mogu manifestovati u obliku životinja, o čemu smo takođe pisali u prethodnim delovima.
Titlovani deo restaurirane verzije upućuje da je legenda o vampiru Nosferatuu zapravo legenda s lokalnog prostora, vezujući je isključivo za tlo Rumunije i Karpata. Orlokov zamak je smešten iznad „Grešničkih pećina“ u kojima su umrli svi oni koji su u životu bili na stranputici, a Transilvanija je predstavljena kao ruralno, folklorno obojeno područje, koje odlikuje izraženo sujeverje u odnosu prema onostranom. Svest seljana je duboko uronjena u kazivanja i legende nepristupačnih Karpata. Takav svet samo je potvrda da je on poseban, drugačiji i neuklopljiv u sredinu u kojoj je postavljen i čija se sudbina mora odigrati do kraja. Grof Orlok je predstavljen kao fizički izobličen plemić, nalik na opise goblina sa šiljastim velikim ušima i dugačkim noktima. On je, u odnosu na ostale prikazane likove u Transilvaniji, otmen, uzdržan, hladan i nepoverljiv, a određuje ga svedeno, aristokratsko odelo, bez plašta (kao u kasnijim viđenjima), čime se doprinosi utisku da je njegova loza ranije bila bogata i da se u vreme odvijanja radnje to i dalje oseća, dok je Transilvanija prikazana kao siromašni deo Rumunije (Bajić, Vukašinović, Zavargo, Simić, & Čanadanović, 2014: 19-21). Grof Orlok oseća da je Elen njegova bliska duša sa kojom mora po svaku cenu da stupi u kontakt, čime se može tumačiti i romantični deo njegovog lika. Ne samo tim, već i čežnjom da se nađe neko ko oseća isto što i on. S druge strane, Elen je postavljena kao lik očaran nejasnom i mračnom stranom života – njena anksioznost samo je potvrda toga. Osećanja prema Elen su čežnjiva, pa ona za njega predstavlja drugi deo duše koja bi ga činila celokupnim. Na kraju, ostvarivanjem svog cilja, on nestaje, čime se patnja pocrtava kao konstanta lika vampira. Ipak, Orlok je proračunat, dovitljiv i siguran da će doći do cilja.
Grof Orlok je bled, sa šiljatim prednjim zubima (ne vampirskim očnjacima, kako je kasnije viđen), poguren u grču potrage i čežnje za krvlju. Živi sâm, bez posluge, u utvrđenju na vrhu stene. A prikazuje se i kao sopstvena hodajuća senka, stvorenje koje lebdi nad tlom kada napada svoje žrtve. Ovakav način prikazivanja Drakule kasnije će biti polazišna tačka i u nekim drugim filmskim tumačenjima. Vampirska ikonografija je data u osnovnim crtama. Iako se navodi da je jedini način da se vampir upokoji probadanjem koca kroz srce, to se ne događa u filmu jer Orlok umire od svetlosti na koju ne sme da izađe. U ovom filmu nema religioznih referenci na moguća oružja protiv vampira (krst, beli luk), te je vampir za sve ostale neumitna stvarnost kojoj se ne mogu odupreti. Njemu se niko ne suprotstavlja jer ni ne zna kako bi to učinio. Jednodimenzionalna slika odvijanja zla od početka do kraja, do samouništenja, nije dovedena u pitanje nijednom ljudskom akcijom, već je prikaz krajnje pojednostavljen.
Neki komentatori su osudili Orloka kao „stvorenje nalik gamadima“ antisemitsku karikaturu. Džejms Luis Hoberman, filmski kritičar koji se specijalizovao za reprezentaciju Jevreja, primećuje u eseju iz 2020. za časopis „Tablet“ da je Orlok „drevno, izuzetno moćno stvorenje, neka vrsta humanoidnog glodara sa impozantnim kukastim nosom, koji komunicira sa svojim slugama u misterioznom kodu, koji uključuje nekoliko hebrejskih slova kao i Davidovu zvezdu“ (Hoberman, 2020). S druge strane, tvrdi Hoberman, Nosferatu može da projektuje primarni strah od „strane zaraze“ koji nije posebno fiksiran na jevrejstvo. Scenario za „Nosferatua“ napisao je Jevrejin Henrik Galin, gluma je uključivala nekoliko jevrejskih glumaca, i nema nagoveštaja da su reditelj Murnau ili producent Grau, koji nisu bili Jevreji, bili antisemitski raspoloženi. O osećanju prema Jevrejima govori i ljubavni život reditelja Muranua. Drugi su mišljenja da odvratni, pacovski dizajn Grofa Orloka ima veze sa ratnim traumama – sukobom koji je Grau opisao kao „kosmički vampir“ – i poslednjom epidemijom španske groznice: u skladištu broda koji je išao za Nemačku iz Transilvanije, grof je u pratnji pacova koji prenose kugu (Barber, 2022).
Murović zvani Nosferatu – jedan od prvih slučajeva smrtne kazne protiv filma
Kako bismo nastavili, važno je pomenuti da roman „Drakula“ nikada nije bio bestseler dok je Stoker bio živ, nikad nije zaradio od ovog romana, pa je kao i drugi veliki umetnici umro potpuno bez para. S druge strane, bilo je tu i čitalaca viktorijanske publike koji su zavoleli Drakulu iako nije bio „megahit“. Jedan od njih bio je Artur Konan Dojl, pisac Šerloka Holmsa, koji je poslao pismo Stokeru hvaleći Drakulu. Viktorijanskoj publici u trenutku kada je roman izašao, on nije bio ništa više nego jedna simpatična avantura, i zaista nije pokupio mnogo pozitivnih kritika. Ipak, nakon prve filmske verzije početkom XX veka, sve više i više čitalaca se upustilo u ovu avanturu i od tada ovaj roman važi za klasik. Mada, važno je istaći, pre nego što je Fridrih Vilhelm Murnau početkom dvadesetih godina prošlog veka odlučio da prenese ovaj fenomen na filmsko platno (Bajić, Vukašinović, Zavargo, Simić, & Čanadanović, 2014: 19), lik Drakule se zapravo prvi put pojavio na pozorišnoj sceni nekoliko dana pre nego što je objavljena Stokerova knjiga, u komadu pod imenom „Drakula ili Ne-mrtvac“, koji se čvrsto držao radnje njegovog dela (Floresku & Mekneli, 1988: 141), premda čak ni film u početku nije imao velikog uspeha. Iako ovo ostvarenje, sa Maksom Šrekom u glavnoj ulozi, nije američka, pa samim tim ni holivudska produkcija, već nemačka, to je prva ekranizacija dela Brema Stokera o Drakuli (Munitić, 1973: 34-35), neholivudski original koji je estetski oblikovao dalja viđenja legende o najčuvenijem vampiru. To je „jedan od najznačajnijih i najekspresivnijih horor filmova koji su ikada snimljeni“, a u kojem „kroz sve njegove scene duva ‘hladna promaja Sudnjeg dana’, kako je napisao Bela Balaš, filmski kritičar iz Mađarske“ (Kuk, 2005: 179). Od tada, Orlokovi potomci uključuju postapokaliptičke strvoždere u „Ja sam legenda“ (2007), krvopijske pustahije u „Blejdu 2“ (2002) i u televizijskoj seriji „Soj“ (2014-2017), bledog čoveka u del Torovom „Panovom lavirintu“ (2006) i nečujnog, rascerenog ubicu u „Tišini“ (epizoda 10, sezona IV) najsablasnijoj epizodi u seriji „Bafi ubica vampira“ (1997-2003). Orlok takođe ne inspiriše samo vampirske filmove. Jedan bizaran omaž Orlokovom osećaju za modu je kolekcija za proleće 2022. godine firme „Viktor & Rolf“ u kojoj holandski dizajneri imitiraju njegov kaput. Postoji čak i argument da, iako su zavodnici nakon Lugošija (uobičajeni u horor filmovima) povučeni, Orlok je rodonačelnik i superzlikovaca kao što su Leks Lutor (stripovi, filmovi i video-igrice o Betmenu) i Ernst Stavro Blofeld (filmovi o Džejmsu Bondu) (Barber, 2022).
Foto: Pixabay
Kao i mnogi filmovi, „Nosferatu“ nije imao lako snimanje. Bilo je mnogo prepreka koje su uništile živote mnogima koji su učestvovali u njegovom stvaranju. Možda prvo iskače ime reditelja Fridriha Vilhelma Murnaua, ali posle njega, najvažnija osoba zadužena za „Nosferatua“ bio je Albin Grau, producent filma koji je bio iskusni stručnjak za vampire. I pre nego što je Grau pročitao „Drakulu“ Brema Stokera, već je bio zainteresovan za vampire, jer su u „drevnoj istočnoj Evropi postojale brojne legende o ovoj vrsti entiteta“ (Carrasco, 2023). Prema Grauovom članku napisanom 1921. godine u časopisu „Bühne und Film“ br. 21 (imajte na umu da su u to vreme bila objavljena najmanje dva filmska programa sa identičnim naslovom), neki srpski domaćin je Grauu i njegovim saborcima, koji su kao i on služili u austrougarskoj vojsci za vreme Prvog svetskog rata, jedne zimske noći 1916. godine ispričao kako se njegov otac, izvesni Morović (u izveštaju: Morovicth), zaista pretvorio u vampira, o čemu postoji potpisani i pečatirani službeni dokument na žućkastoj hartiji od 18. maja 1884. godine (Vicerrectorado de Extensión Universitaria y Patrimonio, 2022: 46-49). Tako je Grau od samog početka projekta znao kako vampir treba da izgleda, te je zadržao samo nekoliko elemenata koji su već prisutni u Stokerovom romanu kao što su šiljate uši i orlovski nos, a koristio je i mnogo veza sa nemrtvima istočnoevropske folklorne tradicije (Barber, 2022). U članku se opisuje da je selo vampirsku pretnju rešilo drvenim koocem (Reid, 2016). Grauov esej, jednostavno nazvan „Vampir“, preveden je na engleski jezik za knjižicu koja ima razna izdanja poput „Eureka/Masters of Cinema“ od 2007. godine pa nadalje. Mnogi veruju da je Grauova priča bila samo deo kampanje za izazivanje uzbuđenja radi publiciteta filma, mada drugi su mišljenja da bi moglo biti istina ono što je stručnjak za vampire čuo, s obzirom na to da je dobro poznato da Istočna Evropa ima sjajne narative o vampirskim stvorenjima. Očito je namera Murnaua i Graua bila da iskoriste „Drakulu“ Brema Stokera kao centralnu inspiraciju za „Nosferatua“. Jasno je da postoje velike sličnosti između jedne i druge priče; mladi činovnik koji putuje u stranu zemlju da otkrije vampira. Ali Grau je otkrio da nije moguće dobiti potrebna autorska prava za korišćenje Stokerove priče, pa su napravljene promene imena, te je čak izvršeno i prilagođavanje glumačke ekipe. Tako imamo grofa Drakulu koji postaje Grof Orlok, Tomasa Hatera kao Džonatana Harkera, Renfilda koji postaje Knok i Minu Harker koja postaje Elen Hater. Van Helsing i Kvinsi Moris se nisu ni pojavili u Murnauovom narativu. Veruje se da su ove promene napravljene sa čvrstom svrhom da se izbegne tužba protiv „Nosferatua“ za plagijat (Carrasco, 2023). Međutim, ni to ih nije spasilo od Florens Balkomb, Stokerove udovice, koja je dobila slučaj na nemačkim sudovima. Međutim, Grau je izvukao keca iz rukava proglasivši bankrot kako bi izbegao plaćanje tantijema Balkombovoj, koja je, znajući da je nadmudrena, zahtevala spaljivanje svih kopija i negativa filma, što je bio jedan od prvih slučajeva smrtne kazne protiv filma. Na sreću po Murnaua, mnoge kopije su već bile distribuirane u nekoliko zemalja i tako je kultni film opstao, ali je njegova kompanija „Prana-Film“ bankrotirala zbog niza donetih užasnih poslovnih odluka (Floresku & Mekneli, 1988: 141). Verzija filma je rekonstruisana iz četiri preživele kopije sačuvane u arhivama. Zamalo je „Nosferatu – simfonija užasa“ izbegao sudbinu svojih prethodnika koji su pohodili filmsko platno i kroz eru nemog filma, a od kojih, nažalost, veliki broj nije preživeo do danas poput filma „Vampir“ iz 1913. godine ili filma „Drakula“ iz 1920. godine. Naime, najranije verzije su do danas izgubljene zbog osetljivosti nitratnog filma, koji nije preživeo razne elementarne nepogode i ratove.
Balkanski fenomen i na filmskom platnu: rodonačelnik superzlikovaca i arhetip fatalnih žena
Za prvo pojavljivanje vampira na filmu se smatra „Đavolji zamak“ (Le Manoir de Diable) iz 1896. godine (Tomić, 2015). Film je trajao nešto više od tri minuta, a režirao ga je prvi mag filmskog platna Žorž Melijes. Naime, bilo je preko 25 filmova proizvedenih tokom doba nemog filma sa rečju „vampir“ u naslovu, zbog čega su mnogi pisci i istraživači pogrešno pretpostavili da su svi ovi filmovi o vampirima. Dobar primer toga je „Vampir sa obale“ (1909) kojem mnogi izvori pripisuju titulu prvog filma o vampirima. Međutim, ovo delo uopšte nije bio film o vampirima, barem ne u konvencionalnom smislu te reči. Tekst iz aprila 1909. godine, lista „Olean Evening Times“, dao je kratak opis „Vampira sa obale“: „Odmetnici uzrokuju da se brod nasuče na obalu okovanu kamenom. A neobično bekstvo lepuškaste devojke doprinosi zabavi“ (Fright Film Geek, 2014). Činjenica koja izaziva konfuziju sa ovim filmom i mnogim drugim sličnim ostvarenjima jeste da o mnogim ovim ranim „vampirskim filmovima“ postoji malo ili nimalo informacija o njima, osim njihovog naslova i približnih datuma objavljivanja.
Mnogi pretpostavljaju da, pošto je reč „vampir“ u naslovu, film mora da bude o vampirima. Reč „vampir“ nije stalno i svuda označavala nemrtvog zlobnika koji ispija krv, već se ponekad koristila za opisivanje zlikovca ili lošeg lika. „Vampir“ ili „vamp“ je takođe bio izraz koji se obično koristio u ranom Holivudu da opiše ženu koja koristi svoje čari da zavede muškarca, odnosno žena koja se „hrani“ muškarcima i odbacuje ih kada se njima zadovolji. Termin se koristio za nekoliko glumica nemih filmova i korišćen je skoro na isti način na koji bismo danas koristili reč „diva“ i frazu „fam-fatal“ (franc. femme fatale). Teda Bara, koja je bila jedan od najranijih holivudskih seks-simbola, bila je poznata jer je bila suštinski vampir (USA’s The Day book, 1916). Upotreba reči „vampir“ ili „vamp“ za opisivanje fatalne žene početkom XX veka pripisuje se pesmi Radjarda Kiplinga „Vampir“ objavljenoj 1897. godine. Kažu da je Kipling inspiraciju pronašao na slici Filipa Bern-Džounsa. Tako su neki od najpoznatijih filmova „greškom“ o vampirima, pored „Vampira sa obale“, francuski film „Grip of the Vampire“ (1913) gde je vampir figurativan jer devojčin ujak pokušava da izbriše njen um drogom da bi dobio njeno nasledstvo, zatim kratka drama koja nema nikakve veze sa vampirima „The Vampire’s Trail“ (1914) u režiji T. Hejs Hantera i Roberta G. Vinjole, sa Alis Džojs, Tomom Murom i Alis Holister u glavnim ulogama, i izgubljeni italijanski film „Vampires of the Night“ (1914) koji, pritom, uopšte nije horor-film već drama o osuđenom zatvoreniku koji piše objašnjavajući svoju situaciju uplašenoj supruzi jer više neće moći da brine o svom jedincu, te ona predaje dete baki koja zatim odvodi dete u kuću vojvode i vojvotkinje i u zamenu ukrade njihovo dete…
Takođe, vredno je napomenuti da film iz 1921. godine, „Drakulina smrt“ (Dracula’s Death) odnosno „Drakula halála“, koji je napisao i režirao mađarski scenarista Karolj Lajtaj, nije bio prvi film o Drakuli kako neki veruju. Ovaj film uopšte nije o Drakuli, odnosno predstavlja njegovu vrlo labavu adaptaciju, te prikazuje zastrašujuća iskustva žene nakon posete duševnoj instituciji gde jedan od zatvorenika tvrdi da je čuveni grof Drakula, u stvari je „ludi muzičar, a ne uglađeni aristokrata“ (Mancini, 2016). Tada je muče vizije grofa i nije u stanju da utvrdi da li su vizije stvarne ili su u pitanju samo noćne more. Danas ne postoji nijedan primerak ovog nemog filma, a da nije bilo nekih otkrivenih reklamnih fotografija i novinskih recenzija, istoričari filma možda ne bi znali da je ikada postojao. Naime, najranija dokumentovana ekranizacija je ruski nemi film „Drakula“ iz 1920. godine, koji takođe nije opstao do danas, zatim nekoliko nelicenciranih filmova evropske produkcije, od kojih je svakako najuticajniji „Nosferatu“ (1922) koji je potekao iz škole nemačkog ekspresionizma, ali pravu ekspanziju ovaj lik doživljava tridesetih godina XX veka nastankom tonskog filma, naročito sa ekranizacijama produkcijskih kuća „Univerzal“ i „Hamer“ (eng. „Universal“ i „Hammer“).
Epoha gotskog vampira se nastavlja na filmu
U odnosu na prethodni, XIX vek, nije prošlo mnogo vremena i jedna druga velika kriza reflektorima je osvetlila Stokerov roman. Duboko potonuvši u ekonomsku krizu tridesetih godina XX veka, društvo je imalo prilike da se ponovo zapita o metaforici vampira. Predstave vampira tokom depresije 1930-ih često su dramatizovale pretnju modernom svetu od strane starije civilizacije (Vampire Phenomenon Feeds Both on Social Change and Tradition, Says Professor in Book, 2010). Statični „Drakula“ Toda Brauninga iz 1931. godine, koji predstavlja prvi film potekao iz Univerzalove radionice, oživljava Grofa u novom, snažnom mediju i nedvosmisleno upozorava na ljudsku monstruoznost koja će u istoj toj deceniji početi da se višestruko „ogleda“ u potocima sveže krvi. Već ova filmska vampirska naracija i vreme u kojem je nastala sugerišu da vampir nije ništa drugo nego sâm čovek, viđen u najskrovitijoj i najdubljoj intimi. Dakle, i vizuelni umetnici su se inspirisali istorijskim ličnostima kao što je Vlad Cepeš i Eržebet Batori, a samim tim je i medij filma, poput knjiga u prethodnim vekovima, izgrađen na temelju takvih mitova i legendi. Takođe, ovaj Brauningov film predstavlja polazišnu tačku za trend vampira u holivudskoj produkciji. Ovo ostvarenje nije jedina adaptacija Stokerovog književnog dela, ali je prva i smatra se jednom od najuspešnijih i najpopularnijih ekranizacija priče o poznatom vampiru. Način na koji je knjiga dočarala i opisala ovo biće postaje jedan od novih, može se čak reći i prvih, opšteprihvaćenih slika o vampirima. Glavni lik ovog romana postaje (i mnogim narednim generacijama ostaje) sinonim za besmrtno biće koje se hrani ljudskom krvlju, boji svega što ima veze sa Bogom i crkvom, protiv kojeg deluje beli luk i koje danju spava u kovčegu zbog straha od sunčevih zraka, a noću apetit zadovoljava koristeći se specifično šiljastim zubima.
Ikonografiji Drakule je, naravno, najviše doprinela vizuelizacija putem filma. Nastao kao adaptacija istoimene pozorišne predstave iz 1924. godine irskog reditelja Hemiltona Dina, i lansirao holivudskog stasitog mađarskog glumca, koji je jedno vreme glumio u somborskom pozorištu početkom XX veka (Ivkov, 2018), Belu Lugošija (inače je bunjevačkog porekla – otac mu je od Blaškovića, a mati od Vojnića), kao titularnog grofa. Iako nije bio prvi izbor za ovu ulogu, Lugoši je na filmsko platno doneo elemente koji će postati konstitutivni za žanr. Dok se odbojnost vezuje za Drakulinu pojavu u romanu i u prethodno snimljenoj filmskoj verziji u Nemačkoj, u delu iz 1931. godine groteskni vampir postaje ženskom rodu privlačno biće, gospodin od stila, koji odiše aristokratskim sjajem i šarmom, obučen u elegantno crno odelo i plašt.
Foto: Pixabay
Naime, vampir kao aristokrata je otvorio put vampirima kao sofisticiranim društvenim ljudima, njihova besmrtnost im je omogućila da akumuliraju bogatstvo i uspostave luksuzne živote koji su prikrivali njihovu pravu prirodu. Ovaj novi arhetip je pojačan izvođenjem Bele Lugošija. Misteriozan i egzotičnog istočnoevropskog akcenta koji reže poput noža, upečatljive pojave (izuzetne visine, olovnih boja lica, orlovskog nosa, ispupčenih jagodica, sa velikim očnjacima…) i pokreta, izuzetno su odgovarali liku iz Stokerovog romana, te Lugoši već od prvog filma definiše budući stereotip vampira u popularnoj kulturi (Mekneli & Floresku, 2006). U scenskim i filmskim verzijama, Drakula je pokupio nešto od smisla za odevanje lorda Rivena iz Polidorijeve pripovetke, dok s druge strane Stokerova knjiga insistira na opisu izuzetno loše odevenosti Grofa. Ali Drakula od Bele Lugošija preko Kristofera Lija do Gerija Oldmana predstavlja ikonu ogrtača, lepog stila i romantičnijeg izgleda. U književnom delu je opisan kako nosi dugačke bele (sede) brkove, ima špicast oblik ušiju, nosa, brade i zuba, kao i neko ko ima dlake na dlanovima; kao što se i smrt Drakule razlikuje u romanu, gde se on ubija nožem, a ne drvenim kocem. Ipak, današnja predstava o takvim bićima se poklapa sa interpretacijom pomenutog u analiziranom filmu, a ne u delu Brema Stokera. Film objedinjuje različite aspekte, ali se takođe razvija i sâm po sebi, a brojni detalji koji se danas povezuju s mitom o vampirima, potiču iz filmova. Na primer, vampir koji se na sunčevoj svetlosti pretvara u prah, izum je scenarista (Oduševljenost vampirima: Od Nosferatua do Twilighta, 2013).
Pored vizuelnog, pojavljuje se još jedan definišući aspekt vampira na filmu, koji je direktno prenesen iz gotskog romana: senzualizacija i seksualizacija vampira. U tom filmu, kako je napisao Ranko Munitić, „Lugoši ne inkarnira svog grofa-vampira kao bezlično strašilo, mehanički pokrenutu lešinu (kao Maks Šrek deceniju ranije), već mu snagom talenta i imaginacije poklanja sav svoj temperament, morbidni šarm i privlačnu snagu“ (Munitić, 1973: 16). Ovakvu pojavu i imidž, koristio je kako bi na svojstven način prikrio ono što je tada još podjednako važilo za obeležje svih vampira, a to je neizmerno zlo. U filmu, poseban akcenat je dat odnosu između Drakule i devojaka Lusi i Mine, koje bivaju očarane njegovim aristokratskim izgledom. Tokom dugih decenija eksperimentisanja u manjim količinama, lik Drakule bio je provlačen kroz najrazličitije kontekste po mnogim opskurnim ostvarenjima, sve do pojave sledećeg idealnog glumca za otelotvorenje vampirskog grofa na filmu – Kristofera Lija. Reditelj Terens Fišer, u saradnji sa dotad neafirmisanim glumcem, stvara 1958. godine realistični horor zasnovan na Stokerovom romanu s jednim malim izuzetkom – erotski element je u ovom slučaju znatno jači nego što je bio do tada (Jovićević, 2012: 228). Drakula u ovom filmu arhetipski privlači žene i one spremno očekuju njegove usne i očnjake. Film se završava veličanstvenom scenom: Van Helsing hvata Drakulu u trenutku kada ovaj žuri da se pre sunca vrati u kovčeg. U očajničkom pokušaju da strgne zavese kako bi u prostoriju propustio svetlost, Van Helsing od dva velika zlatna svećnjaka pravi krst i primorava Drakulu da stupi na sunčevu svetlost, pod kojom se vampir raspada u prah. Sunčeva svetlost, u trenutku Drakuline smrti u ovom filmu, dobija obris Boga-oca, koji se javlja kako bi svog posrnulog sina vratio u večni počinak. Sve dalje verzije i adaptacije „Drakule“ sa Kristoferom Lijem (kojih je bilo na desetine), bile su blede u odnosu na ovaj original, izuzev nezasluženo manje poznate verzije Hesusa Franka iz 1970. godine, koja je verovatno bila najbliža arhetipovima postavljenim u Stokerovom romanu.
Nakon nekoliko „Univerzalovih“ filmova sa Lugošijem i Džonom Karadinom u naslovnim ulogama, na planetarnom nivou je upečatljivo i tumačenje lika Drakule od strane Kristofera Lija kada producentska kuća „Hamer“ 1958. godine preuzima serijal tokom pedesetih, šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Seksualni aspekt postaje još očigledniji u „Hamerovim“ filmovima sa Lijevim impresivnim stasom i šarmom. Dakle, najpre su se na ekranu pojavljivali otmeni vampiri sa posebnom harizmom, obrazovani i gospodskog izgleda, da bi zatim režiseri vampirima dali snažnu seksualnu auru. U šezdesetima se tome dodavalo još više atributa i funkcija. Legendarna je i satira Romana Polanskog „Bal vampira“ (1967), u kojem „jevrejski vampir“ nije impresioniran delovanjem hrišćanskog krsta. Naime, „Hamer“ će nastaviti sa serijalom narednih petnaestak godina, zajedno sa drugim čuvenim horor serijalima tog perioda („Mumija“, „Frankenštajn“), sve do prestanka kuće sa radom početkom sedamdesetih. Za sve to vreme će voditi neprestanu bitku sa cenzorima, koji su sve više pritiskali pravilima želeći da razgraniče umetnost od prljavštine. Kroz iskušavanje granica tolerancije cenzorskih tela, „Drakula“, kao i drugi horori postaju sve otvorenije seksualizovani i sve nasilniji.
Vampir ima više lica
Kao što smo istakli, ova era se završava sredinom sedamdesetih, ali su Bela Lugoši i Kristofer Li svakako stvorili arhetipskog filmskog vampira, kakav se zadržao do danas u popularnoj kulturi – oni su zaslužni za sliku naočitog vampira, ponosnog držanja, zalizane kose i sa crnim plaštom. No, ne zaboravimo da su, kao preteče, i „Drakula“ i „Karmila“ predstavljali osobene modele u potonjoj ekspanziji vampirske literature i naročito filma, koje su se gotovo nekontrolisano razvijale tokom XX veka. Nebrojeno mnogo filmova i romana, a kasnije serijala i ostalih izdanaka pop kulture, razvijalo se na datim rodonačelnicima žanra, odnosno na arhetipovima (Jovićević, 2012: 227). U tom smislu, vampir XX stoleća je imao uslovno rečeno dva lika: s jedne strane lik aristokratskog uglađenog dominantnog muškarca prefinjenih osobina i karakteristika, i s druge strane lik demona, proždrljivog krvoločnog vampira bez čovečjih karakteristika, čije se bivstvovanje svodi na uništenje svega ljudskog i suštinsku zemaljsku dominaciju. S druge strane, lik muškog vampira svakako je bio popularniji od ženskog, a češća je bila i podela na muškarca vampira sa čovečjim karakteristikama i žene vampirice sa demonskim. Ovde je važno napomenuti i Stokerovo stvaranje žene-vampira, koje je moralo biti stvoreno odvojeno od koncepcije muškog vampira iz XVII veka. Žena vampir, kao mešavina vampirskog istočnoevropskog folklora i vrednosti viktorijanske Engleske o ženama, očiglednije je moralističko stvorenje od muškarca-vampira – upozorenje protiv promiskuiteta i odbacivanja majčinstva. Naime, veliki deo „Drakule“ posvećen je Lusi Vestenri, koju je vampir ugrizao. Lusin lik je izgrađen na kontradikciji. Na neki način ona je arhetipska viktorijanska žena, čedna i lepa – čak i u slabom stanju. Kada je prvi put predstavljena čitaocu, zaprosila su je tri različita muškarca, ali kada zamoli svog verenika za poljubac „mekim, sladostrasnim glasom“, likovi odmah shvataju da je ona pod Drakulinim uticajem. Međutim, ona ima znatno živahniju ličnost od junakinje Mine i lakomisleno pita: „Zašto ne mogu pustiti devojku da se uda za tri muškarca, ili onoliko koliko je želi[?]“. Nasuprot tome, Mina piše u svom dnevniku da „pretpostavlja da se nova žena u budućnosti neće snishoditi da prihvati; ona će sama da predlaže. A i ona će to lepo da uradi!“ (Nev, 2019). Jungova teorija u arhetipovima, u tom smislu, tek je u tom periodu dobila na značaju.
Ovde ćemo se ukratko osvrnuti na Jungovu teoriju, s obzirom na to da i „Drakula“ i „Karmila“ istražuju pre svega pitanje seksualnosti i pitanje straha, koji su u direktnoj vezi sa pitanjem identiteta. Baveći se arhetipovima i njihovom značaju kod savremenog čoveka, Karl Gustav Jung, kao jedan od najvećih mislilaca i vizionara XX veka, definisao je termin „arhetip“ kao sinonim za naše nasleđene potencijale, koji obuhvataju celokupno biološko, socijalno, psihološko i spiritualno biće (Jung, 1987). Po definiciji, oni su izvan i iznad svesnog, a između ostalog imaju moć integracije, fascinacije i inspiracije. Brojni arhetipovi koje je Jung postavio (senke, mane, anime, animusi, persone, selfi…) nužni su na putu ka individualizaciji i integraciji, i međusobno su komplementarni. Samim tim što su oba romana ispričana u prvom licu jednine, ukazuje na činjenicu da su oba autora progovorila iz sopstvenih dubina. Čak i kada su pokušali da narativni tok romana izbegnu sporednim likovima i radnjama, oni su se pre ili kasnije vraćali unutrašnjim monolozima, u kojima glavni likovi objašnjavaju svoje opsesije demonima. Psihološki kontekst u ovom slučaju u kome je uključen arhetip senke je izražajniji. Jung navodi: „Podsvest se jednako sagledava kao i parče učaurenog fragmenta većine naših ličnih i intimnih života, nešto što Biblija naziva ‘srcem’, a odnosi se na izvore svih zala. U zaključanim sobama naših srca borave zli krvavi duhovi, impulsivnog besa i senzualne slabosti…“ (Jung, 1987). Pritom objašnjava da senka, mračna strana svih nas, vrlo često postaje svesna svoje spoljašnjosti tek onda kada spoljašnost postane svesna nje. Drugim rečima, tamo gde se svest boji spoljašnjih strahova, netrpeljivosti, odbijanja, stvara se podsvesno zlo. Zato senka, vodeći se Jungovim rečima, predstavlja duboki iskonski strah koji leži u svima nama i koja sopstvenom negacijom pomaže čoveku da se oslobađa unutarnjih nemira. Nijedna od žrtava iz oba romana nije bila spremna na suočavanje sa unutrašnjim svetom. Autori romana očigledno su bili svesni takvih psiholoških stanja svesti (Jovićević, 2012: 226). Zato su i kao antagoniste izabrali mračne strane njihovih podsvesti, predstavljene likovima vampira.
Činjenica da je roman „Drakula“ imao blizu 200 adaptacija, dovoljna je u tvrdnji da je muška senka ostavila daleko snažniji utisak na čitalačku publiku, što se, logično, proširilo kasnije i na film (Jovićević, 2012: 227). Sem adaptacija koje su pravljene kao direktno prenošenje likova i radnji iz romana na veliko platno, lik Drakule je često stavljan i u druge žanrove i kontekste, sa istim arhetipskim karakteristikama, pa je u međuvremenu iznedrila more tematski sličnih filmova drugih produkcijskih kuća, koji su doživeli manji ili veći uspeh, bezbrojne adaptacije Stokerove priče o Drakuli, kao i more varijacija, odnosno eksploatacionih filmova B produkcije među kojima je reprezentativan primer ovog podžanra „Blekula“ („Blacula“), kojeg tumači Vilijam Maršal u istoimenom filmu iz 1972. godine, u režiji Vilijama Krejna, a tu su i vesterni poput filma „Bili Kid protiv Drakule“ iz 1966. godine, kung fu kao ostvarenje „Legenda o sedam zlatnih vampira“ iz 1974. godine itd. Pre 1976. godine vampir koji proganja popularne medije ima upadljivu sličnost sa grofom iz romana Abrahama Stokera – Drakula je „Drugi“ koji ugrožava društvenu normalnost. Takođe, u ovo vreme seksualizacija postaje radikalnija na liniji koja nastaje inspirisana Le Fanuovom „Karmilom“.
Karmila: viktorijanska žena budućnosti?
Naime, Karmila je, za razliku od Drakule, imala kako se i očekivalo neslavan filmski život, gde je arhetipski motiv žene vampira uglavnom korišćen u eksploatacionim filmovima, sa jakim erotskim nabojem, predstavljajući ženu kao izvorno čudovište, oličeno još u mitološkom liku žene-demona Lilit, koja muškarcu oduzima potencijalnu snagu, ostavljajući ga impotentnim i nesposobnim za dalji životni tok. Karmila, odnosno Lilit, nije doživela nijednu pravu bioskopsku verziju, iako se lik u tom kontekstu koristio u više naslova: prvom verzijom priče iz romana smatra se film „Vampir: Neobična avantura Dejvida Greja“ iz 1932. godine, iako zapravo nema nikakve veze sa Le Fanuovom radnjom, ali ono što je neosporno jeste da je „Karmila“ očito stilski i arhetipski uticala na reditelja filma, čuvenog ekspresionistu Karla Drejera, da stvori ozbiljan i žestok film na temu ženskog vampira, u kome su neke scene (poput zakopavanja kamere kao subjektnog pogleda glavnog junaka) prvi put iskorišćene (Jovićević, 2012: 229). U filmu, vampirica ophodi zamak, u kojem se jedne noći zadesio slučajni prolaznik, koji postaje njena žrtva. Koristeći tu premisu, Drejer svog junaka stavlja u poziciju tragača za istinom, tokom koje on zapravo i postaje njena žrtva. Ova linija će postepeno izroditi podžanr filmova koji se bave lezbejskim vampirom (Tomić, 2015). Prvi filmovi implicitno, a vremenom sve otvorenije.
Ostvarenje „Krv i ruže“ (1960) bilo je takođe slobodna adaptacija priče, koju je realizovao čuveni francuski reditelj Rože Vadim. Pošavši od korektnog čitanja Le Fanuovog romana o razvijanju lezbejskog odnosa između dve glavne junakinje, Vadim uvodi bespotrebno lik muškog vampira, koji negde na pola filma počinje da opseda mladu Karmilu (koja do tog trenutka nije posedovala ništa natprirodno) i stvara ljubavni trougao između dve zaljubljene žene i posesivnog demona, čime autorski precizno stavlja do znanja mušku dominaciju u pričama na tu temu (Jovićević, 2012: 229). Prva značajna adaptacija Le Fanuovog romana sa znatnim odstupanjima bila je u filmu „Karštajnovi“ iz 1963. godine, koji je snimljen na italijanskom, čime je reditelj Kamilo Mastroćinkve naglasio mediteranski ton filmske fabule. Rezultat je film klaustrofobične atmosfere, po ugledu na gotski roman, koji pred kraj uključuje još više razuzdanih ženskih likova, što pojačava lezbejsku nit Le Fanuove priče.
Sledeća filmska verzija Le Fanuove „Karmile“ naslovljena „Vampirove ljubavnice“ iz 1970. godine, ustoličila je glumica Ingrid Pit kao „kraljicu vampirskih filmova“, ali donela i jedno sasvim korektno čitanje pomenute novele, izmenjene utoliko što je istorija porodice Karštajn prikazana kroz tri generacije, koje pohodi vampirica Karmila. Lezbejski potencijal iz Le Fauove novele jasnije se ističe u ovom filmu. Korektnost u filmskom čitanju novele ogleda se u prikazu vampirice, koja u ovom slučaju, baš kao i u knjizi, predstavlja kontrapunkt klasičnom izgledu i ponašanju vampira – šeta po danu i koristi snove svojih žrtava kako bi ih spopala. Baš kao što je i dve decenije kasnije Frensis Ford Kopola uradio sa „Drakulom“, tako je i reditelj Roj Vord Bejker u ovom filmu prikazao svoju junakinju Karmilu kao živog mrtvaca koji je u stanju da voli. Dominacija ženskog principa izvučenog iz romana solidno je naglašena u filmu „Mlada isprskana krvlju“ Vinsenta Arande iz 1972. godine, u kome se tek venčana supruga odlučuje za „kastraciju“ muškog principa, uz pomoć Karmile, kao oličenja njene demonske strane. Film zapravo deluje poput koda bajki koje se završavaju sa „živeli su dugo i srećno“, ističući da ono što bajka podrazumeva kao srećan kraj zapravo to ne mora da bude. Film „Karmila“ iz 1989. godine, rađen kao srednjometražna forma u okviru televizijskog serijala „Ponoćni klasici“, čini se najdoslednijom u adaptaciji Le Fanuovog romana. „Bajkovita“ lezbejska drama ispričana je jezikom ženskog reditelja Gabrijele Bomon, što mu je dalo izvesnu dozu patetike i tek malo osećaja gotske klaustrofobičnosti i straha (Jovićević, 2012: 230).
Dakle, vampiri su prešli dugačak put, kada je reč o promenama u ponašanju i izgledu, menjale su se i moći koje poseduju, kao i njihov odnos prema žrtvama i način preživljavanja, odnosno umiranja. Sve se to, uglavnom, menjalo u sudaru sa novim dobom. Za vampira, pre svega ovekovečenog kroz lik Drakule, nekada je bio rezervisan dvorac, dok danas on živi u sasvim drugom svetu. „Selidba“ ovog lika se dogodila u komediji „Ljubav na prvi ugriz“ iz 1979. godine, koju je režirao Sten Dragoti, sa Džordžom Hamiltonom u ulozi Drakule. Reč je o jednom od filmova u kojima se autori poigravaju stereotipima o najpoznatijem vampiru. Međutim, on je daleko bezazleniji od današnjih filmova u kojima se lik vampira mnogo teže razaznaje u odnosu na tradicionalno shvatanje. Drakula u ovom filmu gubi samopouzdanje u Njujorku jer ga se više niko ne plaši, a to ga prati još sa kraja boravka u rodnoj Transilvaniji. On zbog toga ističe: „U gradu gde taksisti žive u malim kavezima, ko bi se još plašio slepog miša. Nisam čak ni šišmiš, ja sam ‘crno pile’.“ Kao „crno pile“ je postao čak i meta pojedinih građana Njujorka u nedostatku druge hrane. On je upoznat sa savremenim svetom, uči sleng kako bi se prilagodio novom okruženju, želi i Božićne poklone, šarmantan je i zavodljiv. U filmu se Drakula predstavlja kao neko ko je još u Rumuniji čitao modne časopise i pratio zbivanja u svetu. Od aristokrate koga su se ranije plašili, on postaje stanovnik „urbane džungle“ u kojoj žudi za novotarijama. Tako sebe „princ tame“ posmatra kao nekoga ko je obučen kao konobar u poslednjih 700 godina, dok drugi šetaju u „džinsu“. Takođe, i kao nekoga ko pije samo topli napitak, dok drugi jedu čokoladice, čips, piju „Čivas“… Reč je o periodu kada vampiri prestaju da budu vampiri na način na koji su do tada prikazivani, a postaju sve sličniji ljudima. Vampiri iz slovenske legende predstavljali su strahove društva, ali sada postaju književno i filmsko sredstvo koje se koristi za zabavu i privlačenje publike. Ipak, to je vreme kada vampiri i dalje beže od sunca i spavaju od jutra do mraka u kovčegu, plaše se belog luka, obećavaju večni život i ne vide se u ogledalu.
Nastaviće se…
Izvori:
Bajić, Predrag, Vukašinović, Branko, Zavargo, Iris, Simić, Predrag, & Čanadanović, Zorica (2014). Holivud: stari trend u novoj formi. CM – časopis za upravljanje komuniciranjem, 9 (32), 15-42. Preuzeto 4. jula 2023. sa: https://scindeks.ceon.rs/article.aspx?artid=1452-74051432015B
Barber, Nicholas (4. mart 2022). Nosferatu: The monster who still terrifies, 100 years on. BBC. Preuzeto 17. decembra 2023. sa: https://www.bbc.com/culture/article/20220303-nosferatu-the-monster-who-still-terrifies-100-years-on
Carrasco, Isabel (17. mart 2023). ‘Nosferatu:’ the forbidden story of a vampire inspired by Dracula. Cultura Colectiva. Preuzeto 16. decembra 2023. sa: https://culturacolectiva.com/en/entertainment/movies/nosferatu-movie-dracula-adaptation/
Fright Film Geek (11. novembar 2014). The First Vampire Film. Fright Film Geek Blog. Preuzeto 21. septembra 2023. sa: http://frightfilmgeek.blogspot.com/2014/11/the-first-vampire-film.html
Hoberman, James Lewis (19. maj 2020). The Twinned Evils of ‘Nosferatu’. Tablet Magazine. Preuzeto 18. decembra 2023. sa: https://www.tabletmag.com/sections/arts-letters/articles/nosferatu-hoberman-murnau
Ivkov, Slobodan (25. mart 2018). Drakula iz Sombora: Tajne veze najpoznatijeg svetskog filmskog vampira i Srbije. Blic.rs. Preuzeto 2. januara 2024. sa: https://www.blic.rs/kultura/vesti/drakula-iz-sombora-tajne-veze-najpoznatijeg-svetskog-filmskog-vampira-i-srbije/djy1rgy
Jovićević, Dragan (2012). Tražeći vampire – od arhetipa do eksploatacije. Kultura, br. 136, str. 220-236. Preuzeto 25. oktobra 2023. sa: https://scindeks.ceon.rs/article.aspx?artid=0023-51641236220J
Jung, Karl Gustav (1987). Čovek i njegovi simboli. Ljubljana: ZGP Mladinska knjiga
Kuk, Dejvid A. (2005). Istorija filma I. Beograd: Clio
Mancini, Mark (18. avgust 2016). 11 Nightmarish Facts About Nosferatu. Mental Floss. Preuzeto 17. decembra 2023. sa: https://www.mentalfloss.com/article/84080/11-nightmarish-facts-about-nosferatu
Mekneli, Radu T. & Floresku, Rejmond (1988). U potrazi za Drakulom. Beograd: Prosveta
Mekneli, Radu T. & Floresku, Rejmond (2006). U potrazi za Drakulom. Prev. dr Gavro i dr Nenad Altman. Niš: Tisa
Munitić, Ranko (1973). Fantastika na ekranu (knjiga druga): Vampiri i galaksije (1931-1973). Beograd: Jugoslovenska kinoteka
Neimenovani autor (17. april 1916). Chicago, IL, USA’s The Day book. Preuzeto 21. septembra 2023. sa Chronicling America: https://chroniclingamerica.loc.gov/data/batches/iune_hotel_ver01/data/sn83045487/00280761242/1916041701/1298.pdf
Neimenovani autor (23. jun 2010). Vampire Phenomenon Feeds Both on Social Change and Tradition, Says Professor in Book. News Wise. Preuzeto 17. jula 2023. sa: https://www.newswise.com/articles/vampire-phenomenon-feeds-both-on-social-change-and-tradition-says-iu-professor-in-book
Neimenovani autor (18. jul 2013). Oduševljenost vampirima: Od Nosferatua do Twilighta. RadioSarajevo.ba. Preuzeto 10. jula 2023. sa: https://radiosarajevo.ba/magazin/tech/odusevljenost-vampirima-od-nosferatua-do-twilighta/119401
Nev (31. oktobar 2019). Why is Dracula Catholic? The Influence of Eastern European Folklore on the Modern Vampire. Ginevra lee. Preuzeto 12. jula 2023. sa: https://ginevralee.com/2019/10/31/why-is-dracula-catholic-the-influence-of-eastern-european-folklore-on-the-modern-vampire/
Pajović Dujović, Ljiljana & Vučković, Dijana (mart 2017). Vampir kao kulturološki konsturkt – od čudovišta gotske književnosti do romantičnog vampira novomilenijumskog doba. Journal of Language and Literary Studies, 45-55. Preuzeto 3. jula 2023. sa: https://www.researchgate.net/profile/Ljiljana-Pajovic-Dujovic/publication/335834363_VAMPIR_KAO_KULTUROLOSKI_KONSTRUKT_-OD_CUDOVISTA_GOTSKE_KNJIZEVNOSTI_DO_ROMANTICNOG_VAMPIRA_NOVOMILENIJUMSKOG_DOBA/links/5d7f3c52299bf1d5a980903a/VAMPIR-KAO-KULTUROLOSKI-KO
Reid, Brent (30. novembar 2016). Nosferatu: History and Home Video Guide, Part 2. Brenton Film. Preuzeto 17. decembra 2023. sa: https://www.brentonfilm.com/nosferatu-history-and-home-video-guide-part-2
Tomić, Aljoša (21. novembar 2015). Evolucija filmskog vampira. FilmozofijaStrave.blogspot.com. Preuzeto 3. avgusta 2023. sa: http://filmozofijastrave.blogspot.com/2015/11/evolucija-filmskog-vampira.html?m=1
Vicerrectorado de Extensión Universitaria y Patrimonio. (oktobar-novembar 2022). Centenarios 1922-2022 (II): Joyas del Cine Mudo (XV). La Madraza Centro de Cultura Contemporanea. Universidad de Granada. Preuzeto 18. decembra 2023. sa: https://lamadraza.ugr.es/wp-content/uploads/2022/10/Cuadernillo-CINE-MUDO-NUEVO.pdf
Pun naslov: Vampir kao odraz vremena: Kratka evolucija vampira od drevnih narodnih predanja Balkana, preko romantizma i realizma Viktorijanaca, do prozapadnog modernizma i liberalizma (5)
Možda koreni nastanaka njegovog Drakule, pored istorije, i jesu u ličnim iskustvima, ali onima koji sežu u dalju prošlost.
Drakula – rezultat balkansko-slovenske tradicije i evropske mode crnog romantizma (2)
Izvor: Pixaby
Naime, Stoker je bio bolešljivo dete. I dalje je nejasno od koje je bolesti patio kada je bio mali, ali se iznenada oporavio nakon što je napunio sedam godina. U tom periodu u Irskoj je bio običaj da se bolesti leče i puštanjem krvi bolesnika. Najverovatnije su mladom Stokeru, u pokušaju da ga izleče, puštali krv. Ova traumatična iskustva, mada iskrivljena, možda su bila inspiracija za priču o vampiru. Njegova majka, Šarlot Blejk, mogla je takođe da ima uticaj na nastanak priče o Drakuli jer je bila svojevrsni borac za ljudska i prava žena koja je inspiraciju za svoj aktivizam nalazila u lošim uslovima života kojima je bila okružena (Aranđelović, 2022). Ona je svom sinu pričala o gladnim godinama i efektima koje je glad imala na ljude. U njenim pričama evocirala je uspomene na izgladnele ljude koji se poput skeleta, živih mrtvaca, kreću ulicama. Zanimljivo je da je radni naslov Stokerovog romana bio upravo „Nemrtvi“. Postojale su priče iz epidemija gladi o kanibalima. Zapravo je postojala jeziva praksa da se krv isisava iz mrtvih ili gotovo mrtvih ljudi. Šarlot je sinu pričala sećanja na epidemiju kolere kada je gotovo celo mesto bilo izbrisano sa mape. Tom prilikom su neki oboleli i živi sahranjivani kako ne bi širili bolest.
Zastaćemo kako bismo približili čitaocu taj duh vremena koji je prožimao viktorijansku Englesku u kojoj su, iza uštogljenih pravila ponašanja i krutih normi, jeza i užas vladali u svim aspektima života. Naravno, tadašnjim građanima sve to je delovalo sasvim uobičajeno. Naime, viktorijanci iz svih društvenih staleža su bili prilično sujeverni i, neretko uplašeni da njihovi voljeni ne ustanu iz grobova kao živi mrtvaci ili vampiri (Smrt je strašna, ali u viktorijansko doba, sa ovim običajem – bila je još gora, 2021). Preminuli su zbog toga nekada sahranjivani licem nadole da tako, mislili su onovremeni ljudi, čak iako se „probude“ i pokušaju da izađu, mogu samo da se ukopaju dublje u zemlju. Ako je porodica imala više novca nije bila retkost da se sagradi metalni kavez oko groba. Neke od ovih „skalamerija“ i danas je moguće videti po britanskim grobljima, ali oni nisu bili tu da spreče „bekstvo“ preminulog. „Oklop oko groba“ (eng. mortsafe) imao je jednu, praktičniju svrhu. Čak iako umrli nije imao nameru da se „povampiri“, to nije garantovalo da će mirno poći u večnost. Međutim, tela preminulih su često iskopavana i kradena ne bi li se na taj način napravilo mesta za nove umrle. Pored toga, tela su mogla da posluže u medicinskim eksperimentima doktorima, studentima medicine, ali još i češće – nadrilekarima. Policija je slučajeve pljački grobova retko istraživala i uglavnom je incidente zataškavala strahujući od (opravdanog) besa javnosti. Na sve ovo, stari sanduci su mogli da se iskoriste kao drvo za ogrev. Zbog toga nije bilo neobično da se svuda oko grobova nalaze rasute kosti ili delovi tela ostavljeni da trule. Iz tog razloga je bilo zgodno imati kavez oko groba. Uostalom, i u ranijim vekovima je često pljačkanje grobova moglo biti odgovor za otvorena grobna mesta, a ne za izlazak vampira.
Penzionisani profesor s Univerziteta u Ulsteru i autor knjiga poput „Vampiri: Vodič za bića koja vrebaju noću“, „Priručnik za Vukodlake“ i „Istina o Leprikonu“, Bob Kuran, koji tvrdi da je Drakula zapravo Irac, a priča o njemu kombinacija je drevnog i savremenog, smatra da su „svi elementi Irske tu i to [priča o Drakuli] nije samo horor roman, već roman o savremenim problemima i savremenoj Irskoj“ (Širan, 2020). Jedna od teorija Boba Kurana je da „Drakula“ predstavlja kritiku društvenih okolnosti u Irskoj pred kraj XIX veka. Prema tome, Drakula predstavlja bogatog zemljoposednika, čija moć smeta lokalnim seljacima. Ako zanemarimo teskobna vremena u kojima se događaju anarhistički atentati, tehnološka čuda (početak avijacije), radnički nemiri (sličan poremećaj je pratio svaki pa i sada aktuelni povratak vampira), inspiraciju za osmišljavanje princa tame, noći i neizgovorenih želja Stoker je možda pronašao i u irskim legendama i narodnim pričama o vampirizmu. Naime, već smo pominjali da se figura onoga ko pije krv i upija energiju svoje žrtve pojavila u nekim antičkim mitologijama mnogo ranije, a pod uticajem tog mita jačale su narodne legende povezane sa pojedinim stvarnim osobama, poput vlaškog kneza iz XVI veka, Vlada Drakule, ili mađarske grofice Eržebet Batori koja je takođe živela u XVI veku i za koju se sumnja da je ubijala mlade devojke i kupala se u njihovoj krvi kako bi povratila mladost. U irskoj i škotskoj mitologiji postoje priče o vilinskim bićima Side. U pitanju je moćna rasa čiji su neki pripadnici bili prinuđeni da piju ljudsku ili životinjski krv kako bi preživeli. Poput Stokerovog grofa Drakule, i Side mogu leteti ili menjati oblik. Side je, inače, reč i za grobne humke, te se ovi vilovnjaci nazivaju i narod humki. A, podsetićemo, grof Drakula spava sâm u svom grobnom sanduku na rodnoj zemlji. Etnolog Oven Harding smatra da je i naslov Stokerovog romana irskog porekla. Naime, postoji stara irska reč „dreach-fhoula“ (izgovara se kao drak-ula) koja znači loša ili uprljana krv (Aranđelović, 2022). U pitanju je izraz koji se vezuje za krvnu osvetu. U Irskoj postoji i lokacija koja se zove Dun Dreach-Fhoula ili Zamak ukaljane krvi. Prema legendama tu se nalazila tvrđava koja je čuvala prilaz između planina i koju su naseljavali vilovnjaci koji su pili krv i menjali oblik. Pored toga, postoji i legenda o Avertaku…
U pitanju je krvava i zastrašujuća priča, kao i ona koja je vezana za Vlada Nabijača, samo sa jednom razlikom. Ova legenda vezana je za Irsku i period V veka nove ere. Prema ovoj priči Avertak ili Abartak je bio surovi irski vojskovođa koji je imao mali posed na kome je vladao kombinujući zastrašivanje i puštanje krvi svojim podanicima. Za njega se pričalo i da ima magične moći koje su mu podarili zli duhovi. U jednom trenutku je protiv njega ustala „kuka i motika“. Avertakovi podanici su se udružili sa poglavicom susednog plemena Katejnom i zbacili zlog gospodara s vlasti. Sahranjen je u gradu Slotaverti – uspravno, kakav je tada i bio običaj kada su u pitanju keltski poglavari. Prema narodnom predanju, Avertak je ustao iz groba i započeo još jednu surovu vladavinu. Tom prilikom je pio krv svojih podanika kako bi očuvao svoju energiju. Katejn je ponovo uspeo da porazi Avertaka, ali se ovaj ponovo vratio i nastavio da vlada i pije krv. Kada je uvideo da se suočava sa zlim silama koje nisu sa ovog sveta, Katejn je poslušao savet hrišćanskog mistika koji je objasnio da je potreban mač napravljen od tisinog drveta kako bi se ubilo čudovište. Mistik je savetovao i da se ovaj sahrani naopačke sa velikim kamenom iznad njegovog tela kako bi se osigurali da se više ne vraća. I dan-danas u irskom okrugu Deri pod jednim drvetom postoji neobičan nadgrobni spomenik koji se vezuje za ovog irskog vampira. O ovoj legendi postoji i rukopis pod naslovom „Avertak, drak-ula“ (eng. „The Abhartach, Dreach-Fhoula“). Rukopis je delo nepoznatog autora, a sve do 1868. godine bio je izložen u Triniti koledžu. Istom onom koji je pohađao mladi Brem Stoker. Legenda je bila dobro poznata u irskim književnim krugovima. Prema rečima Boba Kurana, „lejdi Vajld, majka Oskara Vajlda, svakako je znala za nju, a Stoker je bio redovan gost porodice Vajld u Dablinu“ (Širan, 2020).
Postoji još jedna zanimljiva podudarnost. Naime, Avertakov potomak se, navodno, vratio i izazvao slabost kod nekih stanovnika gradića Hau u okrugu Dablina (gde je i Stoker rođen) tako što im je pio krv. Stvorenje je, kaže urbana legenda, uhvaćeno, ubijeno na način da se više ne može vratiti i sahranjeno na dnu mora. Ovo se dogodilo 1897. godine kada je po prvi put obznanjen Stokerov vrhunac i njegov „najbolji literarni ‘horor’ svih vremena“ (Munitić, 1973: 34) – „Drakula“, roman objavljen kasno u eri romantizma, koji je Džordž Orvel kasnije ironično nazvao „velikom zločestom knjigom“ (Drakule iz susjedstva: Moderni vampiri postali su duhovni vođe mladih u krizi, 2009), i koji uskoro postaje jedan od onih romana koji su promenili svet na neki način – jer je ovaj dokazani gotski klasik zaslužan za razvoj većeg dela osnovnog koncepta zapadnog mita o vampirima, te nastavlja da stvara brojne adaptacije savremenih umetnika o čemu će biti više reči kasnije. Iako je knjiga odabrala period, nostalgičnu patinu koja odiše kaldrmom, gasnom lampom i atmosferom nalik pričama o Šerloku Holmsu, prvobitno je knjiga bila najnoviji tehno-triler sa voznim redom železnice i izveštajima o isporuci i govorom o nalazištima radijuma u Karpatima kao tajnom poreklu vampirizma.
Izvor: Pixaby
Kontroverzama je obojeno vezivanje fiktivnog lika Grofa Drakule sa istorijskom ličnošću, vlaškim vojvodom Vladom Drakulom prema kojem su i „sami Rumuni dvojako raspoloženi“, s jedne strane smatrajući ga simbolom nacionalnog jedinstva, a s druge strane oličenjem surovosti (Mutavdžić, 2009: 154–155). Ide se do stava da je čak „jedan broj rumunskih istoričara Drakulinu progresivnu vampirizaciju na Zapadu video kao svojevrsnu ‘mađarsku zaveru’“ (Mutavdžić, 2009: 153). Oni su „problem“ Stokerovog dela povezali sa njegovim informatorom o Vladu Cepešu, Arminijusom Vamberijem, profesorom Univerziteta u Bukureštu, koji je kao što smo već istakli mađarskog porekla, objašnjavajući da je to nastavak „zavere“ podstaknute ugarskim kraljem Matijom Korvinom i „zaokružene veličanstvenim udarcem Bele Lugošija, takođe Mađara“ na filmu, iako takvo stanovište nije shvatljivo za neke druge istraživače (Mutavdžić, 2009: 153, 154, 161). Kada se sagleda iz takvog ugla, nije teško uvideti kako i zašto su povest i istorijske ličnosti poput Vlada III Cepeša poslužili kao plodno tlo za dalje razvijanje književne imaginacije Brema Stokera i njeno preplitanje s mitskim matricama, jer, prema rečima Nortropa Fraja, „postojanost književnih žanrova, simbola i metafora počiva na iskonskoj ritualno-mitskoj prirodi“ (Meletinski, 1985: 70), a književnost kao svojevrsni recepcijski medij dalje dopire do svih kutova sveta. Uostalom, sve priče moraju da evoluiraju da bi preživele, a drevni mit je opstao za savremenu publiku kroz proces kopiranja. Adaptacija je, međutim, tačniji termin, jer svi autori koji ponavljaju mitologiju tretiraju svoju temu na način koji je relevantan za njih i njihov određeni trenutak, transkribujući priču koja je prilagođena kroz sopstvenu istorijsku i kulturnu prizmu. Posle ovakvih višestrukih reprodukcija, originalni mit možda neće ni ostati u taktu, ili čak ostati isti u bilo kom pogledu. Međutim, dok zajednički polazišni aspekt ostaje u osnovi svih varijacija, može se reći da je mit opstao.
Ovaj precizan proces se dešava u Stokerovom „Drakuli“, nije neuobičajen i zapravo se javlja kod svakog vrednog autora, pošto je književnost fluidna oblast koja se stalno razvija i prilagođava. Posebno zato što je ovde direktno uključen u evoluciju jednog određenog mita o Drakuli i vampirizmu. Roman je samo još jedna inkarnacija mita koji je opstao u lokalnom folkloru, a na neki način i istoriji. Kako Danijel Glover komentariše, ovaj proces odražava Drakulu kao vampira koji „nastavlja da se reprodukuje u naizgled beskonačnom nizu kopija, uvek snalažljivo drugačijem od prethodnih inkarnacija, često menjajući pravila igre kako bi obezbedio novi život, a da ne bude konačno upokojen. Ova protejska izdržljivost nemrtvih je nesumnjivo ono što im daje istinsku besmrtnost, a to je i ono što njihov neprestani povratak kvalifikuje kao mitove…“ (Glover, 1993: 126-127). U „Drakuli“, smatra Bacil Kirtli, Brem Stoker se u velikoj meri oslanja na lokalni folklor karpatskog regiona, posebno na Monaške hronike ruskog manastira Kiril-Belozersk (Kirtley, 1956: 134). Hronike ocrtavaju istoriju sada ozloglašenog (delimično zahvaljujući Stokeru) vojskovođe, Vlada III Cepeša, poznatog i kao Drakula, te Stoker svakako koristi neke od priča u hronikama da okarakteriše svog negativca. Međutim, dok Stoker apsorbuje istočnoevropsku istoriju i kulturu, posebno kako Kirtli tvrdi, iz Ruskih monaških hronika iz 1486. godine (Kirtley, 1956: 134), on ne ponavlja lokalnu transilvanijsku istoriju ili legendu. Stoker kopira delove folklora, prilagođavajući ih svojim potrebama u odnosu na britansko i irsko društvo tog vremena (Blanchard, 2009). Isto tako, Stoker kombinuje i suprotstavlja istočnoevropski hrišćanski folklor sa zapadnoevropskim racionalizmom – što je takođe samo deo njegovog doprinosa konceptu vampira (Nev, 2019). Prenošenjem vampira u zapadno društvo Stoker ubeđuje svoju savremenu protestantsku publiku da na vampira gleda kao na nešto više od takozvanog primitivnog sujeverja.
Rezultat ovoga može biti očuvanje folklora s balkanskih prostora, ali ne nužno i namera. Pisci poput Stokera i njegovog kolege Šeridana Le Fanua sliku vampira prilagođavaju smislu savremenog okruženja, što uostalom traje i danas. A u to vreme, pri kraju XIX veka, vampiri su već zadobili osobine dendija. Tako rumunski grof, kao glavni junak, istovremeno predstavlja i individualizovanog egzotičnog junaka i tip junaka kojeg je moguće oponašati. Naime, ova reprodukcija originala u netačne kopije dovodi do očuvanja mita ili priče u određenoj meri, ali što je još važnije, pomaže u uništavanju originala. Kao Drakuline žrtve, koje gube svoje karakteristično „ja“ u vampirskoj transformaciji, tako i književna reprodukcija mita briše priče u njihovim originalnim inkarnacijama (Blanchard, 2009). Ipak, „Drakula“ je autentično delo jer je proizvod Stokerove sopstvene mašte, izraženo njegovim sopstvenim rečima i za ličnu svrhu, bilo da je ta svrha jednostavna zabava ili složeni komentar o seksualnosti ili imperijalnoj dekadenciji tog doba. Inspirisan legendama u kojima se veruje da je Vlad Cepeš nabijajući na kolac ubio hiljade, uključujući stotine bojara (istočnoevropskih gospodara) koje je pozvao na banket i potom zaklao, i umakao hleb u krv svojih žrtava, Stoker je rodio novi arhetip vampira. Vampir dakle, više nije jezivo stvorenje iz šume, već povučeni plemić koji pije krv. U Stokerovom romanu se kroz poteru demona razvija sukob puritanskog moralizma i opasnog erotizma grofa koji na kraju biva poražen (Ajdačić, 2007), i tako pretvara vampire u opšte popkulturno mesto vezavši ih uz dve mračne vestern-fascinacije: Balkan i žensku seksualnost.
Strah od vampira ili od Slovena?
Izvor: Pixaby
Važno je napomenuti da strani pisci nemaju potrebu da prosvećuju balkanske narode, kojima njihova dela nisu ni prvenstveno upućena, pa su pobude za njihove demistifikacije manje vanknjiževne, a naglašenije književne prirode. Brojne su parodije, posebno na već pominjano Polidorijevo delo. Među parodijama na srpske pesme poznata je parodija J. J. Zmaja „Čemer deka i pelen baka“, po motivima zaveta na večnu vernost iz Subotićeve pesme „Sablja momče i cvet devojče“, u kojoj baka sačeka svog dedu vampira sa glogovim štapom „Pa se sad više ne vampiri“. Tek naznačeni primeri korišćenja motiva balkansko-slovenskog vampira u različitim književnostima, otvaraju niz književno-istorijskih i poetičkih pitanja o odnosima kultura prilikom preuzimanja dela tuđe tradicije. Preobražaji ovog demonološkog bića svedoče nam o osobenim promišljanjima destruktivnih poriva u odnosima među ljudima koja su bila određivana kako duhom umetnosti vremena, tako i ličnim odnosom prema tradiciji kao posredniku opšteljudskih sadržaja. Prema rečima Gregorija A. Volera, profesora i predsednika Odeljenja za komunikaciju i kulturu Univerziteta u Indijani, u određenoj meri svaka verzija priče o vampirima se može povezati sa određenim istorijskim trenutkom (Vampire Phenomenon Feeds Both on Social Change and Tradition, Says Professor in Book, 2010), kao što smo i pokazali u prethodnim redovima.
Dakle, bilo je potrebno odgovarajuće stanje u literaturi, određeni stil koji bi bio osnova za ulogu vampira. Gotska literatura, posebno osnažena mogućnostima recepcije publike koja je duhom bila delom pripremljena za tu specifičnu pozornicu fantastike, bila je idealan referentni okvir za Stokerovog „Drakulu“. Gotska književnost posebno neguje i razvija žanr horora, koji vodi čitaoca u svet dalek od njegovih uobičajenih aktivnosti i svakodnevnice, ali ipak svet koji je po intenzivnom doživljaju straha svima poznat i blizak (Pajović Dujović & Vučković, 2017: 46). Prelaz između „straha od mraka“, odnosno primarnog straha prema strahu od određene ličnosti tj. animalnih poriva koje ista ispoljava je očigledan, potkrepljen primerima i hronološki egzaktan, te se čini da je direktna posledica prilagođavanja religijske dogme novim društvenim okolnostima. Vampirizam je metafora straha, smrti, zla i nedaća, metafora za nepoznate uzroke životnih nevolja kao što su epidemije stoke i ljudi, prirodne nepogode i drugo (Jovanović, 2004: 227-234). Možda se na taj način može i objasniti potreba za verovanjem u očuvano telo pokojnika koje ne truli kao što je očekivano jer, upravo materijalizovano zlo omogućava i da se konkretnim činom ubijanja, probadanja koocem i spaljivanjem ono i otkloni. Na taj način je uverenost u efikasnost otklanjanja zla mnogo jača kod prisutnih nego kada bi se recimo vršio neki egzorcistički obred isterivanja vampira koji bi bio zamišljen samo kao nematerijalni princip – duh (Bandić, 1997: 115). Bojan Jovanović primećuje da će nakon rituala ubijanja vampira život u zajednici poteći uobičajenim tokom, ali da će svest o uspešnosti takvog postupka uticati na izazivanje budućih kriznih situacija (Jovanović, 2004: 231). U doba civilizacije, velikih istorijskih dešavanja, uređenosti društva i ustrojstva nacija, mitska stvarnost i doba velikih mitskih junaka (ili možemo reći, prvobitna istorija) više nije postojala kao takva, ali je svoje prisustvo oživljavala kroz kolektivno nesvesno putem mitskih prežitaka, duboko ukorenjenih verovanja svojstvenih strahu čovečanstva od večno nepoznatog, te katkada prosijavala kroz istorijske ličnosti i događaje (Bošković, 2010: 43).
Vreme u kojem je Drakula nastao bilo je obeleženo krizom poznatog sveta. U stoleću američkog rata za nezavisnost i francuske buržoaske revolucije, odnosno u periodu koji je preloman za savremeno društvo i celokupnu ljudsku istoriju, očigledna je evolucija svesti čovečanstva sa više aspekata, a jedan od najvažnijih je reč koja je strahu dala lice. Literate s kraja XIX i početkom XX veka eksperimentisali su s recepcionim mogućnostima tadašnje publike koja je morala da se u stvarnosti oprosti s blagostanjem viktorijanskog društva stečenim predatorskim putem. Promene u tradicionalnim vrednostima, podelama i ulogama ponajviše su se slutile kroz umetnost. Čitalačka publika je bila u prilici da prizna mnoge greške i grehove prošlosti, da konačno kritički promisli etičke norme aristokratije i uopšte onih koji vladaju nad drugima i da prihvati novu ženu – ženu koja nije samo dobra supruga i majka večno vezana za kućno ognjište (mit o Pepeljugi), nego je slobodno biće koje je u stanju da zakorači van kućnog ambijenta i u društvu preuzme neke nove uloge (Pajović Dujović & Vučković, 2017: 50). Vampir je takvoj publici bio tek slutnja moguće čovekove monstruoznosti. Taj literarni eksperiment bio je izuzetno uspešan. Publika je mogla da čita o Drakuli kao o „Drugom“ i da proživi strah od njegove čudovišnosti. Pri tome, vrlo je verovatno da publika tog doba nije bila spremna da kroz ovaj roman proživi neophodnu grižu savesti, što bi semantički bilo važno.
Naravno, takvih primera je bilo i ranije. Ovde je trenutak da spomenemo možda najupečatljiviji slučaj kada je pesnik koristio vampirske teme u svojoj poeziji. To je Adam Mickjevič – nacionalni poljski pesnik, profesor, političar i novinar iz XIX veka, koji je za Poljake postao pesnik-prorok. Književna kritičarka poljske romantičarske tradicije i nesumnjivo najneustrašiviji „lovac na vampire“ u poljskoj književnosti, Marija Janion je ovog poljskog nacionalnog barda nazvala „Velikim vampirom poljske književnosti“, smatrajući da je Mickjevič izuzetan poznavalac slovenskih vampira (Gliński, 2015). Janionova je prethodno uvidela da je poljski romantizam zaražen vampirizmom. Naime, Mickjevičeva fascinacija natprirodnim užasom i narodnim verovanjima njegove domovine inspirisala je i kratku pesmu „Druženje u Upitu“ (polj. „Popas w Upicie“ – malo selo u opštini Panevežis u severnoj Litvaniji). Podnaslovljena „Istiniti događaj“, pesma se oslanja na legendu o Vladislavu Viktorinu Sicinskom, litvanskom plemiću iz XVII veka, koji je, prema legendi, bio prva osoba u poljskoj istoriji koja je iskoristila Liberum veto (u značenju „slobodno zabranjujem“, predstavljalo je parlamentarno sredstvo koje je omogućavalo svakom poslaniku u poljskoj predstavničkoj skupštini (Sejmu) da spreči donošenje zakona ako se ne slaže s njim), politički postupak koji će kasnije paralizovati proces donošenja odluka poljskog Komonvelta i koji je na kraju postao jedan od razloga za političku slabost Poljske u narednim decenijama i njenog konačnog raspada krajem XVIII veka (primena navedenog veta je omogućila da okolne sile kontrolišu Poljsku i da je dovedu u stanje anarhije). Legenda kaže da je Sicinskog udario grom na dan kada je Sejm u Upitu prvi put otkazan 1652. godine. Ista legenda tvrdi da se posle smrti Sicinskog njegovo mrtvo telo nije raspadalo i da ga zemlja nije prihvatila. Prema jednoj verziji, Sicinski je iskopao svoj put iz zemlje – i slično kao i svaki dobar vampir – izašao je iz grobnice. Kvazimumificirano telo Sicinskog tada je postalo svojevrsna lokalna atrakcija – po rečima etnografa, leš za koji se tvrdilo da je sačuvao prvobitna obeležja, predstavljen je voljnim posetiocima Upitske crkve tek krajem XIX veka. To je i priča koju nam Mickjevič oslikava u svojoj pesmi. Napisana oko 1825. godine, pesma je specifična po krvavim detaljima kojima je Mickjevič prikazao ružnoću leša, što je navelo istraživače da nagađaju da li je Mickjevič u mladosti video leš u Litvaniji. Mrtvac prikazan u Mickjevičevoj pesmi možda nije vampir u strogom smislu, ali se sigurno može smatrati nekom vrstom ove krvopije, koja odgovara kriterijumima za stvorenje zaglavljeno između života i smrti. Štaviše, njegovo van-ovo-zemaljsko stanje vidi se kao neka vrsta božanske kazne za njegov prestup i grehe prema otadžbini, čime se uspostavlja odnos između političkog i egzistencijalnog (Gliński, 2015).
Metaforički rečeno, književni vampir je često postajao kandidat za bednog i omraženog „Drugog“ na osnovu kojeg društva definišu sama sebe i svoje shvatanje normalnosti. A ko je taj „Drugi“? „On [vampir, T. T.] se koristi za poigravanje strahovima i željama, a svakako služi i kao prostor za projekciju. Istovremeno, vampir je i ‘drugi’, kome je moguće da krši konvencije i proživljava druge životne modele“ (Mikota & Planka, 2012). Dakle, moglo bi se reći da Drakula predstavlja gotovo sve što se činilo da plaši viktorijansku Englesku: on je aristokrata (nije pripadnik srednje klase), iz istočne je Evrope (ne pripada Okcidentu), seksualno je devijantnog ponašanja (nije strogo heteroseksualan), protejski je tip (ne poseduje fiksirano i nepromenljivo telo), nalik je zveri (nije u potpunosti evoluirao) i, naravno, nije podesan ni živima ni mrtvima (Schuller, 2009: 82). I Volter je 1762. godine primetio da su vampiri možda nestajali iz folklora, ali su sada bili „berzanski radnici, brokeri i poslovni ljudi, koji su sisali krv ljudima usred bela dana, ali nisu bili mrtvi, iako su pokvareni. Ove prave naivčine nisu živele na grobljima, već u veoma prijatnim palatama“ (Jordison, 2012). Stokerov „Drakula“ bi se takođe mogao sagledati kao metafora za bogatog čoveka koji se hrani manje srećnim.
Vampir je dakle inkarnacija zlog „Drugog“, a inspiracija za lik Drakule pronalazi se u onim ljudskim primerima koji su (bili) osvedočeni živi monstrumi. Uz njihove realističke osobine, literatura im pripisuje i neke koje se mogu dovesti u logičku vezu sa stvorenjima koja „prelaze granice“ ljudskosti (Pajović Dujović & Vučković, 2017: 49). Percepcija vampira kao lika koji može da menja obličje (eng. shape-shifting), čija je snaga i brzina daleko iznad one svojstvene ljudima, koji može da se kreće po prostorima i terenima potpuno nedostupnim za čoveka – zapravo je logičan način ljudskog doživljavanja vampira kao nečoveka u humanoidnom obliku. Apsurdno bi bilo govoriti da i pre nisu postojali ljudi-zveri čije su monstruozne delatnosti ostale upamćene, ali tek nakon francuske revolucije opada uticaj Vatikana, a sa njim se sve ono što je bilo božansko/demonsko prizemljilo i formiralo kao kontekst socijalne patologije. Tako od vekovnog determinizma vampirske pošasti kao spiritualnog zla i striktno demonskog entiteta, dolazimo do lika svakodnevnog čoveka, stvorenja od krvi i mesa, zaposednutog nečastivim duhom (Otašević, 2019).Sociolozi tumače procvat književnosti i filma s temom vampira kao mešavinu stvarnih tema poput bolesti, smrti, pola i vere, a upozorili su i da su vampiri tema koja se iznova javlja u politici (Barešin, 2015: 13).
Izvesna sličnost u kulturnoj klimi Austrougarske monarhije, snažne kolonijalne imperije XVIII veka, i (post)kolonijalnoj eklektičkoj kulturi savremenoga doba omogućila je da motiv vampira, nastao „preplitanje[m] diskursa prosvetiteljstva i imperijalnog diskursa XVIII i XIX veka koji je proizveo narativ jednog »vampirskog pojasa« između istočne i zapadne Evrope“ (Marjanović, 2012: 14) sada, u doba globalizacije, novog kolonijalizma i kulturnog imperijalizma, kao tipično slovenski (i srpski) proizvod tradicionalne folklorne imaginacije, postane ponovo aktuelan i u srpskoj fantastičnoj književnosti, mada vidno vesternizovan (Perić, 2022: 335-336). Ovde možemo povući paralelu sa Mickjevičevim pariskim predavanjima, održanim na Kolež de Frans od 1840. do 1844. godine, inače posvećenim pitanjima slovenske književnosti, u kojima ovaj pisac izneo, kako to Janionova kaže, „crte jedne osobene vampirske antropologije“. U Parizu, govoreći sa katedre slovenske književnosti autoritetom velikog poljskog pesnika, Mickjevič je definisao ontologiju slovenskog vampira, insistirajući da to nije neko opsednut zlim duhom. Isticao je da su vampiri prirodna, ljudska pojava, ma koliko bila izuzetna i neprikladna za objašnjavanja racionalnog uma. Vampirizam je, prema mišljenju naučnice Marije Janion, pre bio unutrašnje stanje duše, pošto se vampiri rađaju sa dvostrukim srcem i dvostrukom dušom: a kod vampira bi ova „negativna duša“ ili „negativno srce“ imalo prednost, tvrdio je Mickjevič, što je u skladu sa drevnim predanjem slovenskog naroda. Dakle, vampir predstavlja zapravo našeg dvojnika, on je naša senka, u smislu da oličava zli deo duše – koji ostaje organski i najdublji nutarnji element duše; to je zlo koje se krije u svakom od nas. Vampir postaje simbolična figura pristupanja zlu. Jedno od ključnih mišljenja kojih se Mickjevič držao tokom svog učenja o vampirima u Parizu bilo je njegovo duboko uverenje da je sâm koncept vampira slovenskog porekla, tvrdeći da svaka nacija ima svoj pravi i vrlo samosvojan način verovanja – za Kelte to je bilo verovanje u ljude obdarene drugim čulom vida kojim mogu opažati svet duhova (npr. druidi), dok su germanski narodi verovali u vidovitost. Za slovenski svet verovanje u vampire predstavljalo je temelj slovenske narodne filozofije: „Slovenski narod je verovao u postojanje takozvanih upira i čak je filozofski razvijao svoju teoriju“, tvrdio je Mickjevič (Gliński, 2015). Ali verovanje u vampire bio je i način da se spase individualnost duša: „tamo [u slovenskim zemljama] nećete pronaći nijednu osobu, koja nije uverena u individualno postojanje duša nakon smrti“. Ali „ulog“ nije bio samo razlikovanje slovenskog od zapadnog, duhovnog i materijalnog, da bi se u istoriozofskoj perspektivi utvrdio položaj slovenske civilizacije. Za Mickjeviča je to bio način da predstavi sopstveno biografsko i egzistencijalno iskustvo: pošto je u svojim ranim godinama preuzeo i shvatio inspiraciju prosvetiteljstva, osećao se kao da je to moglo da iskrivi njegovu slovensku autentičnost, međutim, na kraju je uspeo da spase ono što je smatrao najvažnijim za sebe i narod, odnosno veru u individualnost duša. To se ogledalo u trenutku kada su se figure vampira, kada je Poljska tokom XIX veka ostala podeljena između susednih imperija, vraćale kao metafora žestoke osvete koja se smatrala krajnjim imperativom – izvan dobra i zla. Dakle, nisu samo Mickjevič i njegova nacionalna poezija povampirili čitaoce, jer je krajnji vampir bila Poljska. Naučnica Marija Janion je objasnila da „ugrizeni“, „zaraženi“, „povampireni od strane Poljske“, bili su tada sami ustanici (učesnici januarskog ustanka 1863. godine koji se vodio protiv ruske imperije, a koji je imao karakter buržoaske revolucije) koji prirodnim tokom događaja žele da povampiruju svoje sunarodnike (Gliński, 2015).
Tomas Bon postavlja tezu da je kroz konstrukciju „vampir“ zapadni Okcident zapravo umirivao svoju savest jer je kulture hrišćanskog (vizantijsko-pravoslavnog) Orijenta najpre prepustio osmanskim osvajačima, a onda im, kako su se kroz XIX vek postupno oslobađale i vraćale u evropsku zajednicu, uskratio rođački status (Knežević, 2016). Dakle, na početku doba prosvetljenosti bio je to strah od Turaka, dok je u vremenu romantizma i nacionalizma (XIX vek) taj stereotip preveden u slavenofobni kliše. Na primer, roman „Drakula“ naglašava mnoge strahove engleskog društva tog vremena o čemu Kejtlin Orlomoski piše da „Drakula deluje efikasno na više nivoa, i kao gotički horor roman i kao alegorijski komentar čega se englesko viktorijansko društvo najviše plašilo. Stoker uključuje viktorijanske strahove o sukobu nauke i religije, potencijalu za obrnutu kolonizaciju i promeni ženske seksualnosti u njegov roman, stvarajući čudovište u grofu Drakuli koje preti da uništi društvo bez jasno navedenog razloga“ (Orlomoski, 2011). Podsetićemo se da je tokom objavljivanja romana Brema Stokera 1897. godine, Engleska prolazila kroz industrijsku revoluciju, te je zato došlo do masovne urbanizacije i priliva imigranata, što je izazvalo snažnu ksenofobiju u zemlji. „Drakula“ prikazuje ove strahove koji su zahvatili viktorijansko društvo: Drakula je imigrant koji je otputovao iz Transilvanije u Englesku sa namerom da „kontaminira“ Englesku.
Kao što smo već na mnogim primerima pokazali, vampir ima tendenciju da postane popularan tokom perioda krize. Na primer, tokom epidemija kuge, navodni slučajevi vampirizma bi se umnožili. Još po objavljivanju „Visum et repertum-a“ (1732), Zapadnu Evropu zahvata sve masovniji strah – od vampirske zaraze − dok je ono što je, po svoj prilici, bilo slika lokalnih verovanja, kako se rasprostirala priča o vampirima, postalo fiksna karakteristika vampira per se. Važno je pomenuti da na osnovu kazivanja svedoka mnogi tadašnji izveštaji rekonstruišu kompleksan sistem predstava vezanih za srpske vampire: da svoje žrtve noću pritiskaju i guše, da se hrane krvlju svojih žrtava i stoke, produžavajući time uslovnu besmrtnost, da njihova tela ne podležu starenju i raspadanju, da njihove žrtve kao i oni koji su došli u kontakt s krvlju vampira i sami postaju vampiri i, konačno, da je najefikasniji način ritualnog upokojenja vampira – probadanje (glogovim) koocem, odsecanje glave i spaljivanje (neretko se kao obredna tautologija primenjuju sve tri radnje istovremeno) (Perić, 2022: 333). Naravno, treba istaći da je najobuhvatniju i najkompleksniju studiju – sintezu najvažnijih izvora, istorijski pregled pomena i temeljno ispitivanje južnoslovenskuh kulturnih prostora na kojima su verovanja vezana za vampire zastupljena, njihovih sličnosti i razlika, lokalnih specifičnosti i magijskih praksi dao Tihomir Đorđević (v. Đorđević, 1953: 149–219).
Naime, posledica publikovanja stručnih medicinskih i vojnih izveštaja o vampirima bilo je buđenje interesovanja kulturne Evrope za jedan „polukultivisan i sujeveran pravoslavni narod – Srbe, koji nastanjuju rubne pozicije zapadne civilizacije“, kao i za srpske vampire, uz pokušaje da se na naučnim osnovama objasne izvesni elementi iz pomenutog kruga predstava o vampirima (netruležnost tela, krvarenje prilikom ekshumacije, vampirov hropac i sl.) (Perić, 2022: 333). Za razliku od biološke zaraze na koju su upućivali, neki drugi elementi ovih izveštaja bili su otvoreni za različita tumačenja, učitavanja i nagađanja – od spekulacija o umešanosti Blagojevićeve udovice u muževljevo ubistvo, odnosno trovanje (Ranft, 2020: 74-75, 83, 95), preko ksenofobičnih i srbofobičnih interpretativnih praksi, sve do krajnje neverovatnih tumačenja (Perić, 2022: 334). Tako je Johan Kristof Harenberg, rektor prosvetne zadužbine u Gandershajmu, smatrao da predsmrtni iskaz preminulih o „davljenju i ispijanju krvi“ nije ništa drugo do halucinacija, izazvana dejstvom opijuma, jer „Srbi su mnogo vremena bili pod Turcima i od njih preuzeli običaj česte upotrebe opijuma“ (Ranft, 2020: 185). Shodno tome, verovanje u vampire postaje izraz sujeverja, necivilizovanosti, primitivizma, varvarstva…, ali i bede, nemaštine, neobrazovanosti, loših materijalnih i higijenskih uslova. Ukaz Marije Terezije iz 1755. godine (popularno nazvan „Vampir-Erlass“) kojim se negira postojanje vampira, a zabranjuju i kažnjavaju ekshumacije i skrnavljenja leševa i na osnovu njega preduzete mere, nastali su kao odgovor na masovnu histeriju „prestravljenih dama“, koje su zahtevale da im se kaže „hoće li ti nezvani gosti i strašni vampiri stići i u naše krajeve“ (Ranft, 2020: 165). Nastojalo se da se zaštite granične oblasti carstva, kao posledica realnog straha od širenja zaraze (kuge, besnila, španske groznice…), i sprečilo iseljavanje iz graničnih oblasti (Kleut, 2018: 43). Ove mere su predstavljale i segment sistemskih reformi, koji je zahvatao i sferu javnog zdravlja (up. Lazarević di Đakomo, 2016: 147), a dovele su do poboljšanja higijenskih uslova u udaljenim provincijama Carstva (Kraljevina Srbija, Hrvatska, Mađarska, Rumunija), ali, neočekivano, i do popularizacije vampira. Sve veća komercijalizacija vampirskog mita i planetarna popularnost Stokerovog romana o Drakuli doveli su do pomeranja fokusa sa Srbije kao vampirskog lokusa na Transilvaniju, pri čemu je literarni Drakula „identifikovan“ kao prvi vampir, rodonačelnik i „nulti prenosilac“ vampirske zaraze.
Izvor: Pixaby
Transformišući se u sočivo za potrebe geostrateškog posmatranja Balkana, gotske „maštarije“ uspele su da nadžive pisce koji su ih pod kraj XIX veka stvorili u engleskom govornom području (Longinović, 2008). Gotske „maštarije“ zapravo funkcionišu kao zakasneli odraz prošlih trauma evropskih kolektiviteta te, poput vampira, Zapad ne može da ugleda taj vlastiti odraz u ogledalu balkanske temporalnosti, i zato svoje strahove od navale sa istoka zakopava u tamne odaje Drakulinog zamka. Lorens Rikels koristi psihoanalitički mehanizam projekcije da bi objasnio šizoidni rascep koji počiva u samim korenima zapada objašnjavajući da glad za postajanjem vodi procesu neprekidnog uzajamnog proždiranja, i upravo to leži u osnovi evropskog identiteta: „Jer čak i kad napadam istočnu Evropu, istok uvek preti da napadne zapad; nismo mi ti koji aktivno kolonizujemo (odnosno, kanibalizujemo) istok: istok je taj koji sav vrvi od životinja i nižih bića čiji poriv ka putovanju na zapad mi moramo zaustaviti na našem putu ka istoku. Pretnja, otelotvorena, na primer, u liku vampirizma, uvek dolazi sa istoka (iz istočne Evrope, na primer), bez obzira što je upravo zapad taj koji se sve vreme previja od gladi“ (Rickels, 1999: 12). Dakle, prema Rikelsovim rečima, ukoliko se protiv vampira ne bore preventivno, on preti da se usadi duboko u njih same, preti da njihovu krv, njihov rod ukalja svojim nedopuštenim željama (Longinović, 2008). Kako je Frojd već primetio u svojoj karakterizaciji nacionalističkog šovinizma kao narcisizma malih razlika, ova suptilna forma rasizma prisutna je širom Evrope (Hitchens, 2010).
Nije poenta samo da je reč „vampir“ koja je ušla u sve svetske rečnike zapravo srpskog porekla, već se tu naziru i sva moguća iščitavanja i tumačenja ovog pojma. Vampiri nisu bili svedeni na nivo teološkog ili filozofskog traktata, već su oni za tadašnje austrougarske vlasti imali političku težinu (Matković, 2019). Vesna Goldsvorti tvrdi da „sve one najčešće korišćene reči balkanskog porekla u engleskom jeziku“, među kojima je i reč „vampir“, „na neki način odražavaju strah od ‘Drugog’, pretnju od moguće invazije i kvarenja“ (Goldsworthy, 1998: 74). U stvari, ovi „Drugi“ Evropljani okaljani su kalom kulturne „nazadnosti“, kalom koji najčešće ima veze sa njihovim slovenskim poreklom ili pripadnošću verskim kulturama pravoslavlja i islama (Longinović, 2008). Nazadnost u pogledu kulture postaje beleg nižih civilizacijskih standarda, te se na ovaj način svi ljudi koji obitavaju istočno ili južno od neke određene nacije izjednačavaju sa grupom običaja koju Okcident prećutno osuđuje. Vampirske priče podržavaju ovakve teme tako što pojačavaju stalnu borbu protiv „autsajdera“, a prenošenje ove traume je ključno jer „način na koji se sećate traume prošlosti utiče na sagledavanje sadašnjosti“ (Tenenbaum, 2012). Tako nas danas svetski mediji teraju da poverujemo kako Balkan naseljavaju Drakulini rođaci, dok naslednici centralnoevropskih država (poput Češke, Mađarske, Poljske, Slovenije) predstavljaju marljive potomke rimokatoličke civilizacije, koji su stoga i više nego voljni da opslužuju strateške i vojne potrebe zapada-predvođenog-Sjedinjenim-Državama (Longinović, 2008).
Globalna medijska gramatika klasifikovala je Srbe kao simptom povratka vampira, onog drevnog bića koje buja na patnji drugih, a Balkan je predstavljen kao prelazna oblast između Evrope i Azije, u isti mah i tuđ, i zaostao, zbog njima nejasnih, hibridnih identiteta koji naseljavaju ovo poluostrvo, dok stanovnici ovog poluostrva imaju srce tame koje na njihovim kulturama ostavlja žig vremenske tromosti i civilizacijske inferiornosti. Upravo na takav način Džonatan Harker posmatra one seljane koje sreće na putu ka Drakulinom zamku: to su autistični stvorovi koji „ni oči ni uši nemaju za spoljni svet“. Ovakva kodifikacija Balkana simptomatična je za gotske „maštarije“ kakve Harker učitava u ovaj deo Evrope na kojem „puka modernost“ nije ostavila nikakvog traga. Pripovedač „Drakule“ naznačava da čak ni moć tehnologije nije kadra da usmrti arhaično slepilo prema napretku i otpor prema prosvećenosti unutar granica pravog evropskog identiteta, prikazujući sukob između nauke i tehnologije (zapada) s jedne strane i sujeverja (istoka) s druge. Kako nauka nije spasila Lusi (transfuzije krvi nisu dale nikakve rezultate), svet pokušava da se oslobodi vampirskog zla metodama hrišćanske doktrine (Vučković & Pajović Dujović, 2016: 5).
Zanimljiv je i takozvani „novi istorizam“, američka škola literarne teorije iz osamdesetih godina XX veka (uglavnom Harvard), koja je Stokerov roman „Drakula“ tumačila kao „simbol Evrope“ i proces „obrnute kolonizacije“, proizišao iz konflikta kulturne savesti i geopolitičke avanture. Odnosno, neka vrsta odnosa zločin-kazna: prestupnička ignorancija prema hrišćanima na Balkanu kažnjena je nekontrolisanim uvozom vampirske epidemije (Knežević, 2016). Kada Džonatan Harker i Van Helsing putuju u Transilvaniju da „upokoje vampire“, to se po „novom istorizmu“ shvata kao autoimuna reakcija zapada za cementiranje teritorijalnog statusa kvo posle odlaska Osmanlija.
Sve veća popularnost vampira u holivudskim filmovima tokom XX veka govori o fascinaciji krvlju i nasiljem, fascinaciji koja je obeležila hiljadugodišnju sadašnjost. Čisto neparodijske reprezentacije „Drakule“ nisu više moguće, budući da je Harkerov pogled ka istočnoj Evropi posve u skladu sa viševekovnom predrasudom koju su pohranjivale gotske „maštarije“. No, ukoliko pogledamo aktualne karikature političara u medijima, pravo je čudo da se neko do sada nije dosetio Drakule kao metateksta jedinog preostalog humora. Prema rečima Borisa Perića i Tomislava Pletenca, autorskog dvojca knjige „Zemlja iza šume: Vampirski mit u književnosti i na filmu“ (2015), današnje stanje je gotovo identično onom s kraja viktorijanskog doba (Marjanić, 2015). Ideja Evrope našla se u svojevrsnom logičkom paradoksu iz kojeg nema izlaza bez potpune rekonceptualizacije onog što bi Evropa trebalo da predstavlja. Naime, dobar deo imigranata prepoznaje utočište u Evropi, zahvaljujući slici koju Evropa neprestano proizvodi. Što se više Evropa prikazuje na utopistički način, više je imigranata na njenim granicama. No, kao što znamo, u Evropi ne vlada ni sigurnost niti obilje, odnosno sve manje Evropljana ima neometani pristup socijalnoj i zdravstvenoj sigurnosti ili kvalitetnom obrazovanju. Ali ako bi Evropa priznala da je neuspešna i da svojim građanima ne pruža sigurnost, onda bi dovela u pitanje svrhu vlastitog postojanja. Tako imigrant postaje simptom unutrašnje nekonzistentnosti Evrope, i stubovi poput političke korektnosti, tolerancije i multikulturalizma, na kojima se godinama Evropa održava, propadaju. U skladu s tim imigranti su postali i posao, i karijera dobrom delu Evrope pa i nevladinom sektoru koji kroz raznovrsne programe finansira najčešće isključivo svoj „hladni pogon“. Kraj britanske imperije imao je identičnu sliku. Britanija je u svojoj civilizacijskoj misiji takođe došla pred paradoks. Ili je morala priznati da nema univerzalne modernističke civilizacije koja bi bila primenjiva svuda, a samim tim da nema ni Britanije kao njene „perjanice“, ili je greška naprosto u „pretnji Drugog“. Ipak, ne zaboravimo da je „Drugi“ u uvreženom smislu tek delom pretnja, a delom i izvor slasti, što bi se možda moglo dovesti u vezu s erotizacijom krvi (Marjanić, 2015).
Nastaviće se…
Izvori:
Ajdačić, Dejan (10. avgust 2007). Motiv Vampira u evropskoj književnosti i književnosti balkanskih Slovena. Rastko.rs. Preuzeto 12. jula 2023. sa: https://www.rastko.rs/rastko/delo/10047
Alison, Dejvid (26. maj 2021). Grof Drakula, vampiri i horor: Škotska spisateljica koja je inspirisala „Drakulu“, roman Brema Stokera. BBC. Preuzeto 5. avgusta 2023. sa: https://www.bbc.com/serbian/lat/svet-57221889
Aranđelović, Milan (23. jun 2022). Da li je grof Drakula irskog porekla? Bookmate Žurnal. Preuzeto 2. avgusta 2023. sa: https://zurnal.bookmate.com/drakula/
Balija, Petra (11. jul 2018). Priča o Crnoj kraljici: On je imao 38, a Barbara Celjska tek 13 godina. Večernji list. Preuzeto 22. aprila 2024. sa: https://www.vecernji.hr/zagreb/prica-o-crnoj-kraljici-on-je-imao-38-a-barbara-celjska-tek-13-godina-1257711
Bandić, Dušan (1997). Carstvo zemaljsko i carstvo nebesko. Beograd: XX vek
Bandić, Dušan (2004). Narodna religija Srba u 100 pojmova. Beograd: Nolit
Barešin, Sandra (30. oktobar 2015). Vampiri u popularnoj pučkoj kulturi. Ethnologica Dalmatica, 5-14. Preuzeto 2. januara 2024. sa: https://hrcak.srce.hr/file/240949
Bjelić, Aleksandra (18. mart 2013). Folklorna predstava vampira u srpskoj drami. Završni rad iz kursa Pevač i tradicija Katedre za srpsku književnost sa južnoslovenskim književnostima. Beograd: Filološki fakultet u Beogradu
Blanchard, Kaitlin (april 2009). Dracula: The Reproduction of History and the UnDead Myth. PBworks.com. Preuzeto 3. jula 2023. sa: http://engl358dracula.pbworks.com/w/page/18970609/Dracula%3A%20The%20Reproduction%20of%20History%20and%20the%20UnDead%20Myth
Bošković, Dragana (2010). Amalgam književnosti: između mita i istorije. Vampir i grof Drakula. Mons Aureus, časopis za književnost, umetnost i društvena pitanja, VIII (30), 37-47. Preuzeto 16. jula 2023. sa: http://www.biblioteka-smederevo.org.rs/sites/default/files/30-20102.pdf
Bousfield, Jonathan (8. novembar 2018). Vampire Country. Time Out England Limited. Preuzeto 22. april 2024. sa: https://www.timeout.com/croatia/travel/vampire-country
Daraboš, Predrag (nedatirano). Boris Perić, književnik Tranzicijski vampiri haraju Hrvatskom. Pikok. Preuzeto 22. aprila 2024. sa: https://pikok.org/peric/
Đorđević, Tihomir (1953). Srpski etnografski zbornik, LXVI. Beograd: Srpska akademija nauka, 149-219
Garonja Radovanac, Slavica (2014). Od Carigrada do Budima. Novi Sad: Akademska knjiga
Gliński, Mikołaj (jul 2015). Polish Vampires: Bloody Truth behind Dark Myth. Culture.pl. Preuzeto 8. decembra 2023. sa: https://culture.pl/en/article/polish-vampires-bloody-truth-behind-dark-myth
Glover, David (jesen 1993). Travels in Romania: Myths of Origins, Myths of Blood. Improbable Dialogues: Encounters in Cultural Studies, 16 (1), 126-144. Preuzeto 10. avgusta 2023. sa: https://www.jstor.org/stable/41389304
Goldsworthy, Vesna (1998). Inventing Ruritania. New Haven: Yale University Press
Hadžić, Zorica (2007). Istorija jedne samoće – poezija i proza Danice Marković. Novi Sad: Akademska knjiga
Jordison, Sam (27. april 2012). Twilight v Dracula: vampires – readers’ responses. The Guardian. Preuzeto 12. jula 2023. sa: https://www.theguardian.com/books/2012/apr/27/twilight-dracula-vampires-reading-group
Hitchens, Christopher (28. jun 2010). The Narcissism of the Small Difference. Slate. Preuzeto 2. avgusta 2023. sa: https://slate.com/news-and-politics/2010/06/in-ethno-national-conflicts-it-really-is-the-little-things-that-tick-people-off.html
Hreno, Tine (2. jul 2013). The Arminius Vambery Myth. Writers in London in the 1890s – Blogspot. Preuzeto 31. januara 2024. sa: https://1890swriters.blogspot.com/2013/07/the-arminius-vambery-myth.html?m=1
Jovanović, Bojan (2004). Vampir kao metafora. Knjiga LII. Beograd: Glasnik Etnografskog instituta SANU
Jovićević, Dragan (2012). Tražeći vampire – od arhetipa do eksploatacije. Kultura, br. 136, str. 220-236. Preuzeto 25. oktobra 2023. sa: https://scindeks.ceon.rs/article.aspx?artid=0023-51641236220J
Kirtley, Bacil F. (proleće 1956). „Dracula,“ the Monastic Chronicles and Slavic Folklore. Folk Literature Issue, 6 (3), 133-139. Preuzeto 10. avgusta 2023. sa: https://www.jstor.org/stable/4317579
Kleut, Marija (2018). Vampiri u Srbiji u XVIII veku – knjiga i komentari. Beograd: Službeni glasnik
Knežević, Vesna (5. jun 2016). Vampir kao imperijalna kategorija. Beč: RTS.rs. Preuzeto 20. jula 2023. sa: https://www.rts.rs/lat/vesti/merila-vremena/2341703/vampir-kao-imperijalna-kategorija.html
Kovačević, Božidar (1928). Najveći sevap: pripovetke. Beograd: Geca Kon
Kukić, Branko (3. mart 2010). Milovan Glišić juri suštog leptira. Vreme. Preuzeto 21. aprila 2024. sa: https://vreme.com/kultura/milovan-glisic-juri-sustog-leptira/
Kulić, Milena (2018). Folklorne predstave o vampiru i njihova transformacija u pripovetkama Vampir Pantelija Danice Marković, Vampirica Božidara Kovačevića i Vampirović Ivana Pavića. Lipar – časopis za kwiževnost, jezik, umetnost i kulturu, XIX(67), 11-31. Preuzeto 21. aprila 2024. sa: https://www.ceeol.com/search/article-detail?id=771733
Lazarević di Đakomo, Persida (2016). „U njegovim ustima se videlo nešto sveže krvi”. Razlozi ukaza carice Marije Terezije o vampirizmu. U: Mirjana Detelić & Lidija Delić (ur.), Krv: književnost, kultura (s. 129–150). Beograd: Balkanološki institut SANU. Preuzeto 18. oktobra 2023. sa: https://dais.sanu.ac.rs/handle/123456789/3921?locale-attribute=en
Longinović, Tomislav (25. novembar 2008). Vampiri poput nas: gotske maštarije i “Srbi”, u: Tomislav Z. Longinović, „Vampires Like Us: Gothic Imaginary and ‘the Serbs'“, Balkan as Metaphor. Between Globalization and Fragmentation, eds. Dušan I. Bjelić & Obrad Savić, The MIT Press, Cambridge, Masschusetts & London, England, 2002, pp. 39-59. Prev. Vesna Bogojević. Peščanik.net. Preuzeto 11. jula 2023. sa: https://pescanik.net/vampiri-poput-nas-gotske-mastarije-i-srbi/
Marjanić, Suzana (24. septembar 2015). Boris Perić i Tomislav Pletenac – Rešetke, zamke i kolci vampirskog mita. Zagreb: Zarez – Dvotjednik za kulturu i društvena zbivanja. Preuzeto 4. januara 2024. sa: http://www.zarez.hr/clanci/resetke-zamke-i-kolci-vampirskoga-mita
Marjanović, Vesna. Predstave o vampiru. (2012) U: Vesna Marjanović, Dejan Stojiljković, Živi pokojnik (s. 7–52). Beograd: Službeni glasnik
Marković, Danica (2003). Kupačica i zmija. Čačak: Gradska biblioteka „Vladislav Petković Dis“
Matković, Vladimir (9. april 2019). Vampiri su imali političku težinu. Danas. Preuzeto 20. aprila 2024. sa: https://www.danas.rs/kultura/vampiri-su-imali-politicku-tezinu/
Meletinski, E. M. (1985) Poetika mita. Prev. Jovan Janićijević. Beograd: Nolit. Preuzeto 11. septembra 2023. sa: https://www.scribd.com/doc/312522046/Meletinski-Poetika-Mita-1983#
Mikota, Jana & Planka, Sabine (24. avgust 2012). Der Vampir. Revidirani i skraćeni članak. Duža verzija se može naći u: Mikota, Jana/Planka, Sabine: Vampir. U: Kinder – und Jugendliteratur – Ein Lexikon. 44. Februar 2012, str. 1-39. Preuzeto 4. oktobra 2023. sa: https://www.kinderundjugendmedien.de/begriffe-und-termini/kinder-und-jugendliteraturwissenschaft/stoffe-und-motive/414-der-vampir-in-der-kinder-und-jugendliteratur-1?highlight=WyJkZXIiLCJ2YW1waXIiXQ==
Munitić, Ranko (1973). Fantastika na ekranu (knjiga druga): Vampiri i galaksije (1931-1973). Beograd: Jugoslovenska kinoteka
Mutavdžić, Predrag (2009). Vlad Cepeš Drakula i motiv vampira u književnosti i folkloru. U: Mirjana Deletić (ur.), Moć književnosti: in memoriam Ana Radin. Beograd: Balkanološki institut SANU, str. 151–167. Preuzeto 13. septembra 2023. sa: https://dais.sanu.ac.rs/bitstream/handle/123456789/3968/bitstream_12560.pdf?sequence=1&isAllowed=y
Neimenovani autor. (1. april 2005). British spy inspired Stoker’s vampire slayer. ABC.net.au. Preuzeto 31. januara 2024. sa: https://www.abc.net.au/news/2005-04-01/british-spy-inspired-stokers-vampire-slayer/1543774
Neimenovani autor (31. mart 2009). Vampirice su bile među nama. She.hr. Preuzeto 22. aprila 2024. sa: https://she.hr/vampirice-su-bile-medju-nama/
Neimenovani autor (23. jun 2010). Vampire Phenomenon Feeds Both on Social Change and Tradition, Says Professor in Book. News Wise. Preuzeto 17. jula 2023. sa: https://www.newswise.com/articles/vampire-phenomenon-feeds-both-on-social-change-and-tradition-says-iu-professor-in-book
Neimenovani autor (1. jul 2012). The Origins of Count Dracula. The Tin Man Blog. Preuzeto 31. januara 2024. sa: https://the-tin-man.com/2012/07/01/the-origins-of-count-dracula/
Neimenovani autor. (8. jun 2017). Vambery Armin. Danube on Thames – The New Eastenders. Preuzeto 31. januara 2024. sa: https://danubeonthames.wordpress.com/slovakia/slovakia-team-2017/slovak-personalities/vambery-armin/
Neimenovani autor. (15. maj 2021). Smrt je strašna, ali u viktorijansko doba, sa ovim običajem – bila je još gora. Istorijski zabavnik. Preuzeto 9. jula 2023. sa: https://www.istorijskizabavnik.rs/blog/oklop-oko-groba
Nev (31. oktobar 2019). Why is Dracula Catholic? The Influence of Eastern European Folklore on the Modern Vampire. Ginevra lee. Preuzeto 12. jula 2023. sa: https://ginevralee.com/2019/10/31/why-is-dracula-catholic-the-influence-of-eastern-european-folklore-on-the-modern-vampire/
Norton-Taylor, Richard (1. april 2005). From Dracula’s nemesis to prototype foreign spy. The Guardian. Preuzeto 31. januara 2024. sa: https://www.theguardian.com/politics/2005/apr/01/highereducation.artsandhumanities1
Ognjanović, Dejan (26. april 2015). Porodica vukodlaka – Aleksej K. Tolstoj. The Cult of Ghoul. Preuzeto 21. aprila 2024. sa: https://cultofghoul.blogspot.com/2015/04/porodica-vukodlaka-aleksej-k-tolstoj.html?m=1
Orlomoski, Caitlyn (2011). From Monsters to Victims: Vampires and Their Cultural Evolution from the Nineteenth to the Twenty-First Century. Honors Scholar Theses, 208. Preuzeto 2. jula 2023. sa: https://opencommons.uconn.edu/cgi/viewcontent.cgi?article=1174&context=srhonors_theses
Otašević, Đorđe (19. april 2019). Balkanski vampir, Srbija i Crna Gora. Otvoreni kulturni forum – Cetinje. Preuzeto 27. jula 2023. sa: https://okf-cetinje.org/dorde-otasevic-balkanski-vampir-srbija-crna-gora/
Pavičić, Jurica (21. novembar 2009). Drakule iz susjedstva: Moderni vampiri postali su duhovni vođe mladih u krizi. Jutarnji.hr. Preuzeto 5. jula 2023. sa: https://www.jutarnji.hr/vijesti/drakule-iz-susjedstva-moderni-vampiri-postali-su-duhovni-vode-mladih-u-krizi-2870606
Pajović Dujović, Ljiljana & Vučković, Dijana (mart 2017). Vampir kao kulturološki konsturkt – od čudovišta gotske književnosti do romantičnog vampira novomilenijumskog doba. Journal of Language and Literary Studies, 45-55. Preuzeto 3. jula 2023. sa: https://www.researchgate.net/profile/Ljiljana-Pajovic-Dujovic/publication/335834363_VAMPIR_KAO_KULTUROLOSKI_KONSTRUKT_-OD_CUDOVISTA_GOTSKE_KNJIZEVNOSTI_DO_ROMANTICNOG_VAMPIRA_NOVOMILENIJUMSKOG_DOBA/links/5d7f3c52299bf1d5a980903a/VAMPIR-KAO-KULTUROLOSKI-KO
Perić, Boris & Pletenac, Tomislav (2015). Zemlja iza šume : Vampirski mit u književnosti i na filmu. Zagreb: TIM Press
Perić, Dragouljub (30. decembar 2022). Povampirenje kao zaraza – prvi vojni izveštaji o vampirima i njihovo literarno transponovanje u savremenoj srpskoj prozi. Slavica Wratislaviensia, 177, 329–341. Preuzeto 15. oktobra 2023. sa: https://wuwr.pl/swr/article/view/14773
Radin, Ana (1996). Motiv vampira u mitu i književnosti. Beograd: Prosveta
Ranft, Mihael (2020). Traktat o žvakanju i mljackanju mrtvaca u grobovima, u kojem se daje veran prikaz svojstava ugarskih vampira i krvopija i ujedno vrši procena svih do sada objavljenih spisa o njima. Čačak: Gradac
Rickels, Laurence A. (1999) The Vampiric Lectures. Minneapolis: University of Minne-sota Press. Preuzeto 4. jula 2023. sa: https://sabrinasoyer.files.wordpress.com/2016/05/laurence-a-rickels-the-vampire-lectures.pdf
Ruthner, Clemens (1997). Bloodsuckers with Teutonic Tongues: The German Speaking World and the Origins of Dracula. U E. Miller, Dracula: The Shade and the Shadow. Papers presented at ‘Dracula 1997’ at Los Angeles, August 1997. A Critical Anthology (str. 54-67). Westcliff-on-Sea: Desert Island Books. Preuzeto 31. januara 2024. sa: https://www.academia.edu/539414/What_s_in_a_Name_The_German_Speaking_World_and_the_Origins_of_Dracula_
Sambunjak, Slavomir (2008). Stokerov „Drakula“ i Boškovićev putopis. Croatica et Slavica Iadertina (4), 309-318. Preuzeto 5. januara 2024. sa: https://hrcak.srce.hr/file/51993
Schuller, Dorothea (2009). ‘Something Black and of the Night’: Vampirism, Monstrosity, and Negotiations of Race in Richard Matheson’s ‘I Am Legend’. U D. Petzold (Ur.), Der Vampir: Von der Dämmerung der Gothic Novel bis zum Morgen-Grauen des Teenieromans (str. 78-94). Moers: Brendow. Preuzeto 9. avgusta 2023. sa: https://www.researchgate.net/publication/235448390_’Something_Black_and_of_the_Night’_Vampirism_Monstrosity_and_Negotiations_of_Race_in_Richard_Matheson’s_’I_Am_Legend’
Šarović, Marija (2008). Metamorfoze vampira: komparativna analiza motivskog kompleksa vampira u delima R. Metisona, B. Pekića, B. Vijana i S. Lukjanjenka. Beograd: Institut za književnost i umetnost
Širan, Robin (18. januar 2020). Rumunija i Drakula: Zaboravite na Transilvaniju – „najpoznatiji vampir je bio Irac“. BBC Njuz Severna Irska. Preuzeto 19. septembra 2023. sa: https://www.bbc.com/serbian/lat/svet-51157411
Tenenbaum, David (22. maj 2012). Tracking the vampire in myth, culture and politics. University of Wisconsin-Madison. Preuzeto 16. jula 2023. sa: https://news.wisc.edu/tracking-the-vampire-in-myth-culture-and-politics/
Tremor, Brain (15. decembar 2021). Arminius – an aberrant history. Amino. Preuzeto 31. januara 2024. sa: https://aminoapps.com/c/horror/page/blog/arminius-an-aberrant-history/qkDF_RudezGZdwmDELLb3xl1nvoMPeN
Vučković, Dijana & Pajović Dujović, Ljiljana (2016). The Evolution of the Vampire from Stoker’s Dracula t acula to Meyer’s Twilight Saga wilight Saga. CLCWeb: Comparative Literature and Culture, 18 (3). Preuzeto 2. jula 2023. sa: https://docs.lib.purdue.edu/clcweb/vol18/iss3/4/
Vučković, Radovan (1990). Moderna srpska proza: kraj XIX i početak XX veka. Beograd: Prosveta
Wissenswertes aus vergangenen Epochen (2 mart 2020). Barbara von Cilli. Facebook. Preuzeto 24. aprila 2024. sa: https://www.facebook.com/Wissenswertes.aus.vergangenen.Epochen/photos/a.1834901409885617/3490078891034519/?type=3
