Blog

Pun naslov: Vampir kao odraz vremena: Kratka evolucija vampira od drevnih narodnih predanja Balkana, preko romantizma i realizma Viktorijanaca, do prozapadnog modernizma i liberalizma (6)

U XX veku, zahvaljujući napretku nauke i tehnologije, viktorijanski religiozni strahovi su ustupili mesto nekim sasvim novim bojaznima. Religiozna obrazloženja pojedinih mitskih fenomena u literaturi su počela da se objašnjavaju na naučni način. Nauku je kao vredan konotativni potencijal uočio i Stoker. Van Helsingovi eksperimenti transfuzije krvi Drakulinoj žrtvi Lusi Vestenra plodonosni su za implicitne poruke. Pre svega, u to vreme biologija, hemija, psihologija i psihijatrija postaju osnova za tumačenje brojnih pojava. Pojedine priče, poput „Ja sam legenda“ Ričarda Metisona objavljene 1954. godine, prikazuje vampire koji imaju šmek prosečnog zombija, a aktuelizuje nuklearno i biološko oružje, kao i mogućnost mutiranja različitih insekata kao potencijalno realni uzrok i način da se demistifikuje prethodno ponuđeno tumačenje vampira. Tako se uočava i snažni agens oživotvorenja literarnih vampira – u periodu gotike je to bila crkva sa njenim dogmama, a u XX veku izvor je opasnost koja preti od nauke koju čovekova tamna strana često zna zloupotrebiti (Pajović Dujović & Vučković, 2017: 47).

Dakle, za viktorijanski svet zapleti o vampirima bili su način da se tematizuje strah od (posebno ženske) seksualnosti, ali i antiaristokratski osećaji prezira prema prašnjavoj starini i plemstvu, dok su teoretičari kulture, psihoanalitičari i marksisti obožavali razotkrivanje filmskog vampirizma. Kako većina balkanologa primećuje, filmovi, posebno o Drakuli, prikazivali su zapadnjački strah od istočne Evrope i Balkana kao prostora neobuzdanih strasti, mračnih poriva i iracionalnosti.

Kosmički vampir i strane zaraze u Evropi

Prethodno pominjana zapadnjačka fobična kodifikacija „neprosvećenog“, „kaljavog“ Balkana potvrđuje se i u filmu „Nosferatu – simfonija užasa“ (nem. Nosferatu, Eine Symphonie des Grauens) iz 1922. godine, koji su nadrealisti hvalili, istovremeno užasava publiku i estetizuje vampire koje uvodi „na velika vrata“ u svetsku kinematografiju. U ovom filmu Fridriha Vilhelma Murnaua većina likova je postavljena stereotipno: svi zli likovi su ujedno i ružni, gotovo karikaturalni prikazi sa fizionomijom koja je u grču u svakoj sceni, čime je postignut efekat posednutosti (likovi poput Knoka i Grofa Orloka). Prisetimo se primera Ušatog Đoke u jednom od prethodnih delova u kojem smo pojasnili da su, pre romana „Intervju sa vampirom“, vampiri zapravo često prikazivani komično i trapavo. Naspram njih, Harter i Elen su ocrtani kao nevini, i nespremni na svet koji ih okružuje, a prinuđeni su da uđu u njega posle inicijacije sa zlom, oličenim u liku Grofa Orloka koji vešto koristi nespremnost na zlo, koje karakteriše sva druga lica ove filmske priče. Ovde je značajno ukazati i na Murnauovu odluku da likove koji predstavljaju Rumune postavi stereotipno kao prljave seljake, folklorno naslikane, tako da čine kontrapunkt civilizovanom nemačkom gradiću u kome se nastavak priče odvija. Zanimljivo je i da se širenje zla iskazuje širenjem kuge koja nije deo osnovne priče Stokerovog romana. Scene kojima se izaziva strah kod gledalaca, iz pomenutog razloga, sadrže najezdu pacova, leševe i prazne ulice grada posle širenja epidemije. Ovde provejavaju folklorni motivi od vizuelnog predstavljanja lika Grofa Orloka, pa do korišćenja pomenutih pacova da bi proširio svoj uticaj u malom nemačkom selu Vizborg. Dakle, iako je scenario donekle adaptiran iz „Drakule“, on primarno nalazi inspiraciju u folkloru, čemu ćemo više pažnje posvetiti kasnije. Tu je značajan primer i film „Leptirica“ Đorđa Kadijevića iz 1973. godine, inspirisan pripovetkom Milovana Glišića „Posle dvadeset godina“ u kojoj su osobine vampira izvedene iz narodnog folklora, kao što smo već ukazali u prethodnim delovima. Naime, za ovu varijantu vampira je često karakteristična još jedna stvar koja se pripisuje zverima, kao nosiocima bolesti kojom poput besnog psa inficiraju ljude. Vampirizam je virus, kao što je predstavljeno, na primer, u filmu „Blejd II“ (2002) baziranog na istoimenom „Marvelovom“ strip-serijalu, serijalu „30 dana i noći“ (2007) takođe zasnovanog na stripu izdavača „IDW“, serijalu „Od sumraka do svitanja“ (1996), ekranizaciji romana Stivena Kinga „Salemovo“ (1979) koji prerađuje premise Drakule ažurirajući okruženje u malom gradu u Americi, i filmu „Poslednji čovek na zemlji“ (1964) prema romanu Ričarda Metisona, o kojima će kasnije biti više reči. Vampiri su bezumni, lov im je jedini poriv pri čemu nesvesno šire svoju kletvu. Fizički takođe često imaju zverske odlike, zube poput ajkule, špicaste uši nalik na vučije, zmijske oči i slično. Ovakva karakterizacija takođe može biti pripisana starom mitskom shvatanju da se zli duhovi mogu manifestovati u obliku životinja, o čemu smo takođe pisali u prethodnim delovima.

Titlovani deo restaurirane verzije upućuje da je legenda o vampiru Nosferatuu zapravo legenda s lokalnog prostora, vezujući je isključivo za tlo Rumunije i Karpata. Orlokov zamak je smešten iznad „Grešničkih pećina“ u kojima su umrli svi oni koji su u životu bili na stranputici, a Transilvanija je predstavljena kao ruralno, folklorno obojeno područje, koje odlikuje izraženo sujeverje u odnosu prema onostranom. Svest seljana je duboko uronjena u kazivanja i legende nepristupačnih Karpata. Takav svet samo je potvrda da je on poseban, drugačiji i neuklopljiv u sredinu u kojoj je postavljen i čija se sudbina mora odigrati do kraja. Grof Orlok je predstavljen kao fizički izobličen plemić, nalik na opise goblina sa šiljastim velikim ušima i dugačkim noktima. On je, u odnosu na ostale prikazane likove u Transilvaniji, otmen, uzdržan, hladan i nepoverljiv, a određuje ga svedeno, aristokratsko odelo, bez plašta (kao u kasnijim viđenjima), čime se doprinosi utisku da je njegova loza ranije bila bogata i da se u vreme odvijanja radnje to i dalje oseća, dok je Transilvanija prikazana kao siromašni deo Rumunije (Bajić, Vukašinović, Zavargo, Simić, & Čanadanović, 2014: 19-21). Grof Orlok oseća da je Elen njegova bliska duša sa kojom mora po svaku cenu da stupi u kontakt, čime se može tumačiti i romantični deo njegovog lika. Ne samo tim, već i čežnjom da se nađe neko ko oseća isto što i on. S druge strane, Elen je postavljena kao lik očaran nejasnom i mračnom stranom života – njena anksioznost samo je potvrda toga. Osećanja prema Elen su čežnjiva, pa ona za njega predstavlja drugi deo duše koja bi ga činila celokupnim. Na kraju, ostvarivanjem svog cilja, on nestaje, čime se patnja pocrtava kao konstanta lika vampira. Ipak, Orlok je proračunat, dovitljiv i siguran da će doći do cilja.

Grof Orlok je bled, sa šiljatim prednjim zubima (ne vampirskim očnjacima, kako je kasnije viđen), poguren u grču potrage i čežnje za krvlju. Živi sâm, bez posluge, u utvrđenju na vrhu stene. A prikazuje se i kao sopstvena hodajuća senka, stvorenje koje lebdi nad tlom kada napada svoje žrtve. Ovakav način prikazivanja Drakule kasnije će biti polazišna tačka i u nekim drugim filmskim tumačenjima. Vampirska ikonografija je data u osnovnim crtama. Iako se navodi da je jedini način da se vampir upokoji probadanjem koca kroz srce, to se ne događa u filmu jer Orlok umire od svetlosti na koju ne sme da izađe. U ovom filmu nema religioznih referenci na moguća oružja protiv vampira (krst, beli luk), te je vampir za sve ostale neumitna stvarnost kojoj se ne mogu odupreti. Njemu se niko ne suprotstavlja jer ni ne zna kako bi to učinio. Jednodimenzionalna slika odvijanja zla od početka do kraja, do samouništenja, nije dovedena u pitanje nijednom ljudskom akcijom, već je prikaz krajnje pojednostavljen.

Neki komentatori su osudili Orloka kao „stvorenje nalik gamadima“ antisemitsku karikaturu. Džejms Luis Hoberman, filmski kritičar koji se specijalizovao za reprezentaciju Jevreja, primećuje u eseju iz 2020. za časopis „Tablet“ da je Orlok „drevno, izuzetno moćno stvorenje, neka vrsta humanoidnog glodara sa impozantnim kukastim nosom, koji komunicira sa svojim slugama u misterioznom kodu, koji uključuje nekoliko hebrejskih slova kao i Davidovu zvezdu“ (Hoberman, 2020). S druge strane, tvrdi Hoberman, Nosferatu može da projektuje primarni strah od „strane zaraze“ koji nije posebno fiksiran na jevrejstvo. Scenario za „Nosferatua“ napisao je Jevrejin Henrik Galin, gluma je uključivala nekoliko jevrejskih glumaca, i nema nagoveštaja da su reditelj Murnau ili producent Grau, koji nisu bili Jevreji, bili antisemitski raspoloženi. O osećanju prema Jevrejima govori i ljubavni život reditelja Muranua. Drugi su mišljenja da odvratni, pacovski dizajn Grofa Orloka ima veze sa ratnim traumama – sukobom koji je Grau opisao kao „kosmički vampir“ – i poslednjom epidemijom španske groznice: u skladištu broda koji je išao za Nemačku iz Transilvanije, grof je u pratnji pacova koji prenose kugu (Barber, 2022).

Murović zvani Nosferatu – jedan od prvih slučajeva smrtne kazne protiv filma

Kako bismo nastavili, važno je pomenuti da roman „Drakula“ nikada nije bio bestseler dok je Stoker bio živ, nikad nije zaradio od ovog romana, pa je kao i drugi veliki umetnici umro potpuno bez para. S druge strane, bilo je tu i čitalaca viktorijanske publike koji su zavoleli Drakulu iako nije bio „megahit“. Jedan od njih bio je Artur Konan Dojl, pisac Šerloka Holmsa, koji je poslao pismo Stokeru hvaleći Drakulu. Viktorijanskoj publici u trenutku kada je roman izašao, on nije bio ništa više nego jedna simpatična avantura, i zaista nije pokupio mnogo pozitivnih kritika. Ipak, nakon prve filmske verzije početkom XX veka, sve više i više čitalaca se upustilo u ovu avanturu i od tada ovaj roman važi za klasik. Mada, važno je istaći, pre nego što je Fridrih Vilhelm Murnau početkom dvadesetih godina prošlog veka odlučio da prenese ovaj fenomen na filmsko platno (Bajić, Vukašinović, Zavargo, Simić, & Čanadanović, 2014: 19), lik Drakule se zapravo prvi put pojavio na pozorišnoj sceni nekoliko dana pre nego što je objavljena Stokerova knjiga, u komadu pod imenom „Drakula ili Ne-mrtvac“, koji se čvrsto držao radnje njegovog dela (Floresku & Mekneli, 1988: 141), premda čak ni film u početku nije imao velikog uspeha. Iako ovo ostvarenje, sa Maksom Šrekom u glavnoj ulozi, nije američka, pa samim tim ni holivudska produkcija, već nemačka, to je prva ekranizacija dela Brema Stokera o Drakuli (Munitić, 1973: 34-35), neholivudski original koji je estetski oblikovao dalja viđenja legende o najčuvenijem vampiru. To je „jedan od najznačajnijih i najekspresivnijih horor filmova koji su ikada snimljeni“, a u kojem „kroz sve njegove scene duva ‘hladna promaja Sudnjeg dana’, kako je napisao Bela Balaš, filmski kritičar iz Mađarske“ (Kuk, 2005: 179). Od tada, Orlokovi potomci uključuju postapokaliptičke strvoždere u „Ja sam legenda“ (2007), krvopijske pustahije u „Blejdu 2“ (2002) i u televizijskoj seriji „Soj“ (2014-2017), bledog čoveka u del Torovom „Panovom lavirintu“ (2006) i nečujnog, rascerenog ubicu u „Tišini“ (epizoda 10, sezona IV) najsablasnijoj epizodi u seriji „Bafi ubica vampira“ (1997-2003). Orlok takođe ne inspiriše samo vampirske filmove. Jedan bizaran omaž Orlokovom osećaju za modu je kolekcija za proleće 2022. godine firme „Viktor & Rolf“ u kojoj holandski dizajneri imitiraju njegov kaput. Postoji čak i argument da, iako su zavodnici nakon Lugošija (uobičajeni u horor filmovima) povučeni, Orlok je rodonačelnik i superzlikovaca kao što su Leks Lutor (stripovi, filmovi i video-igrice o Betmenu) i Ernst Stavro Blofeld (filmovi o Džejmsu Bondu) (Barber, 2022).

Kao i mnogi filmovi, „Nosferatu“ nije imao lako snimanje. Bilo je mnogo prepreka koje su uništile živote mnogima koji su učestvovali u njegovom stvaranju. Možda prvo iskače ime reditelja Fridriha Vilhelma Murnaua, ali posle njega, najvažnija osoba zadužena za „Nosferatua“ bio je Albin Grau, producent filma koji je bio iskusni stručnjak za vampire. I pre nego što je Grau pročitao „Drakulu“ Brema Stokera, već je bio zainteresovan za vampire, jer su u „drevnoj istočnoj Evropi postojale brojne legende o ovoj vrsti entiteta“ (Carrasco, 2023). Prema Grauovom članku napisanom 1921. godine u časopisu „Bühne und Film“ br. 21 (imajte na umu da su u to vreme bila objavljena najmanje dva filmska programa sa identičnim naslovom), neki srpski domaćin je Grauu i njegovim saborcima, koji su kao i on služili u austrougarskoj vojsci za vreme Prvog svetskog rata, jedne zimske noći 1916. godine ispričao kako se njegov otac, izvesni Morović (u izveštaju: Morovicth), zaista pretvorio u vampira, o čemu postoji potpisani i pečatirani službeni dokument na žućkastoj hartiji od 18. maja 1884. godine (Vicerrectorado de Extensión Universitaria y Patrimonio, 2022: 46-49). Tako je Grau od samog početka projekta znao kako vampir treba da izgleda, te je zadržao samo nekoliko elemenata koji su već prisutni u Stokerovom romanu kao što su šiljate uši i orlovski nos, a koristio je i mnogo veza sa nemrtvima istočnoevropske folklorne tradicije (Barber, 2022). U članku se opisuje da je selo vampirsku pretnju rešilo drvenim koocem (Reid, 2016). Grauov esej, jednostavno nazvan „Vampir“, preveden je na engleski jezik za knjižicu koja ima razna izdanja poput „Eureka/Masters of Cinema“ od 2007. godine pa nadalje. Mnogi veruju da je Grauova priča bila samo deo kampanje za izazivanje uzbuđenja radi publiciteta filma, mada drugi su mišljenja da bi moglo biti istina ono što je stručnjak za vampire čuo, s obzirom na to da je dobro poznato da Istočna Evropa ima sjajne narative o vampirskim stvorenjima. Očito je namera Murnaua i Graua bila da iskoriste „Drakulu“ Brema Stokera kao centralnu inspiraciju za „Nosferatua“. Jasno je da postoje velike sličnosti između jedne i druge priče; mladi činovnik koji putuje u stranu zemlju da otkrije vampira. Ali Grau je otkrio da nije moguće dobiti potrebna autorska prava za korišćenje Stokerove priče, pa su napravljene promene imena, te je čak izvršeno i prilagođavanje glumačke ekipe. Tako imamo grofa Drakulu koji postaje Grof Orlok, Tomasa Hatera kao Džonatana Harkera, Renfilda koji postaje Knok i Minu Harker koja postaje Elen Hater. Van Helsing i Kvinsi Moris se nisu ni pojavili u Murnauovom narativu. Veruje se da su ove promene napravljene sa čvrstom svrhom da se izbegne tužba protiv „Nosferatua“ za plagijat (Carrasco, 2023). Međutim, ni to ih nije spasilo od Florens Balkomb, Stokerove udovice, koja je dobila slučaj na nemačkim sudovima. Međutim, Grau je izvukao keca iz rukava proglasivši bankrot kako bi izbegao plaćanje tantijema Balkombovoj, koja je, znajući da je nadmudrena, zahtevala spaljivanje svih kopija i negativa filma, što je bio jedan od prvih slučajeva smrtne kazne protiv filma. Na sreću po Murnaua, mnoge kopije su već bile distribuirane u nekoliko zemalja i tako je kultni film opstao, ali je njegova kompanija „Prana-Film“ bankrotirala zbog niza donetih užasnih poslovnih odluka (Floresku & Mekneli, 1988: 141). Verzija filma je rekonstruisana iz četiri preživele kopije sačuvane u arhivama. Zamalo je „Nosferatu – simfonija užasa“ izbegao sudbinu svojih prethodnika koji su pohodili filmsko platno i kroz eru nemog filma, a od kojih, nažalost, veliki broj nije preživeo do danas poput filma „Vampir“ iz 1913. godine ili filma „Drakula“ iz 1920. godine. Naime, najranije verzije su do danas izgubljene zbog osetljivosti nitratnog filma, koji nije preživeo razne elementarne nepogode i ratove.

Balkanski fenomen i na filmskom platnu: rodonačelnik superzlikovaca i arhetip fatalnih žena

Za prvo pojavljivanje vampira na filmu se smatra „Đavolji zamak“ (Le Manoir de Diable) iz 1896. godine (Tomić, 2015). Film je trajao nešto više od tri minuta, a režirao ga je prvi mag filmskog platna Žorž Melijes. Naime, bilo je preko 25 filmova proizvedenih tokom doba nemog filma sa rečju „vampir“ u naslovu, zbog čega su mnogi pisci i istraživači pogrešno pretpostavili da su svi ovi filmovi o vampirima. Dobar primer toga je „Vampir sa obale“ (1909) kojem mnogi izvori pripisuju titulu prvog filma o vampirima. Međutim, ovo delo uopšte nije bio film o vampirima, barem ne u konvencionalnom smislu te reči. Tekst iz aprila 1909. godine, lista „Olean Evening Times“, dao je kratak opis „Vampira sa obale“: „Odmetnici uzrokuju da se brod nasuče na obalu okovanu kamenom. A neobično bekstvo lepuškaste devojke doprinosi zabavi“ (Fright Film Geek, 2014). Činjenica koja izaziva konfuziju sa ovim filmom i mnogim drugim sličnim ostvarenjima jeste da o mnogim ovim ranim „vampirskim filmovima“ postoji malo ili nimalo informacija o njima, osim njihovog naslova i približnih datuma objavljivanja.

Mnogi pretpostavljaju da, pošto je reč „vampir“ u naslovu, film mora da bude o vampirima. Reč „vampir“ nije stalno i svuda označavala nemrtvog zlobnika koji ispija krv, već se ponekad koristila za opisivanje zlikovca ili lošeg lika. „Vampir“ ili „vamp“ je takođe bio izraz koji se obično koristio u ranom Holivudu da opiše ženu koja koristi svoje čari da zavede muškarca, odnosno žena koja se „hrani“ muškarcima i odbacuje ih kada se njima zadovolji. Termin se koristio za nekoliko glumica nemih filmova i korišćen je skoro na isti način na koji bismo danas koristili reč „diva“ i frazu „fam-fatal“ (franc. femme fatale). Teda Bara, koja je bila jedan od najranijih holivudskih seks-simbola, bila je poznata jer je bila suštinski vampir (USA’s The Day book, 1916). Upotreba reči „vampir“ ili „vamp“ za opisivanje fatalne žene početkom XX veka pripisuje se pesmi Radjarda Kiplinga „Vampir“ objavljenoj 1897. godine. Kažu da je Kipling inspiraciju pronašao na slici Filipa Bern-Džounsa. Tako su neki od najpoznatijih filmova „greškom“ o vampirima, pored „Vampira sa obale“, francuski film „Grip of the Vampire“ (1913) gde je vampir figurativan jer devojčin ujak pokušava da izbriše njen um drogom da bi dobio njeno nasledstvo, zatim kratka drama koja nema nikakve veze sa vampirima „The Vampire’s Trail“ (1914) u režiji T. Hejs Hantera i Roberta G. Vinjole, sa Alis Džojs, Tomom Murom i Alis Holister u glavnim ulogama, i izgubljeni italijanski film „Vampires of the Night“ (1914) koji, pritom, uopšte nije horor-film već drama o osuđenom zatvoreniku koji piše objašnjavajući svoju situaciju uplašenoj supruzi jer više neće moći da brine o svom jedincu, te ona predaje dete baki koja zatim odvodi dete u kuću vojvode i vojvotkinje i u zamenu ukrade njihovo dete…

Takođe, vredno je napomenuti da film iz 1921. godine, „Drakulina smrt“ (Dracula’s Death) odnosno „Drakula halála“, koji je napisao i režirao mađarski scenarista Karolj Lajtaj, nije bio prvi film o Drakuli kako neki veruju. Ovaj film uopšte nije o Drakuli, odnosno predstavlja njegovu vrlo labavu adaptaciju, te prikazuje zastrašujuća iskustva žene nakon posete duševnoj instituciji gde jedan od zatvorenika tvrdi da je čuveni grof Drakula, u stvari je „ludi muzičar, a ne uglađeni aristokrata“ (Mancini, 2016). Tada je muče vizije grofa i nije u stanju da utvrdi da li su vizije stvarne ili su u pitanju samo noćne more. Danas ne postoji nijedan primerak ovog nemog filma, a da nije bilo nekih otkrivenih reklamnih fotografija i novinskih recenzija, istoričari filma možda ne bi znali da je ikada postojao. Naime, najranija dokumentovana ekranizacija je ruski nemi film „Drakula“ iz 1920. godine, koji takođe nije opstao do danas, zatim nekoliko nelicenciranih filmova evropske produkcije, od kojih je svakako najuticajniji „Nosferatu“ (1922) koji je potekao iz škole nemačkog ekspresionizma, ali pravu ekspanziju ovaj lik doživljava tridesetih godina XX veka nastankom tonskog filma, naročito sa ekranizacijama produkcijskih kuća „Univerzal“ i „Hamer“ (eng. „Universal“ i „Hammer“).

Epoha gotskog vampira se nastavlja na filmu

U odnosu na prethodni, XIX vek, nije prošlo mnogo vremena i jedna druga velika kriza reflektorima je osvetlila Stokerov roman. Duboko potonuvši u ekonomsku krizu tridesetih godina XX veka, društvo je imalo prilike da se ponovo zapita o metaforici vampira. Predstave vampira tokom depresije 1930-ih često su dramatizovale pretnju modernom svetu od strane starije civilizacije (Vampire Phenomenon Feeds Both on Social Change and Tradition, Says Professor in Book, 2010). Statični „Drakula“ Toda Brauninga iz 1931. godine, koji predstavlja prvi film potekao iz Univerzalove radionice, oživljava Grofa u novom, snažnom mediju i nedvosmisleno upozorava na ljudsku monstruoznost koja će u istoj toj deceniji početi da se višestruko „ogleda“ u potocima sveže krvi. Već ova filmska vampirska naracija i vreme u kojem je nastala sugerišu da vampir nije ništa drugo nego sâm čovek, viđen u najskrovitijoj i najdubljoj intimi. Dakle, i vizuelni umetnici su se inspirisali istorijskim ličnostima kao što je Vlad Cepeš i Eržebet Batori, a samim tim je i medij filma, poput knjiga u prethodnim vekovima, izgrađen na temelju takvih mitova i legendi. Takođe, ovaj Brauningov film predstavlja polazišnu tačku za trend vampira u holivudskoj produkciji. Ovo ostvarenje nije jedina adaptacija Stokerovog književnog dela, ali je prva i smatra se jednom od najuspešnijih i najpopularnijih ekranizacija priče o poznatom vampiru. Način na koji je knjiga dočarala i opisala ovo biće postaje jedan od novih, može se čak reći i prvih, opšteprihvaćenih slika o vampirima. Glavni lik ovog romana postaje (i mnogim narednim generacijama ostaje) sinonim za besmrtno biće koje se hrani ljudskom krvlju, boji svega što ima veze sa Bogom i crkvom, protiv kojeg deluje beli luk i koje danju spava u kovčegu zbog straha od sunčevih zraka, a noću apetit zadovoljava koristeći se specifično šiljastim zubima.

Ikonografiji Drakule je, naravno, najviše doprinela vizuelizacija putem filma. Nastao kao adaptacija istoimene pozorišne predstave iz 1924. godine irskog reditelja Hemiltona Dina, i lansirao holivudskog stasitog mađarskog glumca, koji je jedno vreme glumio u somborskom pozorištu početkom XX veka (Ivkov, 2018), Belu Lugošija (inače je bunjevačkog porekla – otac mu je od Blaškovića, a mati od Vojnića), kao titularnog grofa. Iako nije bio prvi izbor za ovu ulogu, Lugoši je na filmsko platno doneo elemente koji će postati konstitutivni za žanr. Dok se odbojnost vezuje za Drakulinu pojavu u romanu i u prethodno snimljenoj filmskoj verziji u Nemačkoj, u delu iz 1931. godine groteskni vampir postaje ženskom rodu privlačno biće, gospodin od stila, koji odiše aristokratskim sjajem i šarmom, obučen u elegantno crno odelo i plašt.

Naime, vampir kao aristokrata je otvorio put vampirima kao sofisticiranim društvenim ljudima, njihova besmrtnost im je omogućila da akumuliraju bogatstvo i uspostave luksuzne živote koji su prikrivali njihovu pravu prirodu. Ovaj novi arhetip je pojačan izvođenjem Bele Lugošija. Misteriozan i egzotičnog istočnoevropskog akcenta koji reže poput noža, upečatljive pojave (izuzetne visine, olovnih boja lica, orlovskog nosa, ispupčenih jagodica, sa velikim očnjacima…) i pokreta, izuzetno su odgovarali liku iz Stokerovog romana, te Lugoši već od prvog filma definiše budući stereotip vampira u popularnoj kulturi (Mekneli & Floresku, 2006). U scenskim i filmskim verzijama, Drakula je pokupio nešto od smisla za odevanje lorda Rivena iz Polidorijeve pripovetke, dok s druge strane Stokerova knjiga insistira na opisu izuzetno loše odevenosti Grofa. Ali Drakula od Bele Lugošija preko Kristofera Lija do Gerija Oldmana predstavlja ikonu ogrtača, lepog stila i romantičnijeg izgleda. U književnom delu je opisan kako nosi dugačke bele (sede) brkove, ima špicast oblik ušiju, nosa, brade i zuba, kao i neko ko ima dlake na dlanovima; kao što se i smrt Drakule razlikuje u romanu, gde se on ubija nožem, a ne drvenim kocem. Ipak, današnja predstava o takvim bićima se poklapa sa interpretacijom pomenutog u analiziranom filmu, a ne u delu Brema Stokera. Film objedinjuje različite aspekte, ali se takođe razvija i sâm po sebi, a brojni detalji koji se danas povezuju s mitom o vampirima, potiču iz filmova. Na primer, vampir koji se na sunčevoj svetlosti pretvara u prah, izum je scenarista (Oduševljenost vampirima: Od Nosferatua do Twilighta, 2013).

Pored vizuelnog, pojavljuje se još jedan definišući aspekt vampira na filmu, koji je direktno prenesen iz gotskog romana: senzualizacija i seksualizacija vampira. U tom filmu, kako je napisao Ranko Munitić, „Lugoši ne inkarnira svog grofa-vampira kao bezlično strašilo, mehanički pokrenutu lešinu (kao Maks Šrek deceniju ranije), već mu snagom talenta i imaginacije poklanja sav svoj temperament, morbidni šarm i privlačnu snagu“ (Munitić, 1973: 16). Ovakvu pojavu i imidž, koristio je kako bi na svojstven način prikrio ono što je tada još podjednako važilo za obeležje svih vampira, a to je neizmerno zlo. U filmu, poseban akcenat je dat odnosu između Drakule i devojaka Lusi i Mine, koje bivaju očarane njegovim aristokratskim izgledom. Tokom dugih decenija eksperimentisanja u manjim količinama, lik Drakule bio je provlačen kroz najrazličitije kontekste po mnogim opskurnim ostvarenjima, sve do pojave sledećeg idealnog glumca za otelotvorenje vampirskog grofa na filmu – Kristofera Lija. Reditelj Terens Fišer, u saradnji sa dotad neafirmisanim glumcem, stvara 1958. godine realistični horor zasnovan na Stokerovom romanu s jednim malim izuzetkom – erotski element je u ovom slučaju znatno jači nego što je bio do tada (Jovićević, 2012: 228). Drakula u ovom filmu arhetipski privlači žene i one spremno očekuju njegove usne i očnjake. Film se završava veličanstvenom scenom: Van Helsing hvata Drakulu u trenutku kada ovaj žuri da se pre sunca vrati u kovčeg. U očajničkom pokušaju da strgne zavese kako bi u prostoriju propustio svetlost, Van Helsing od dva velika zlatna svećnjaka pravi krst i primorava Drakulu da stupi na sunčevu svetlost, pod kojom se vampir raspada u prah. Sunčeva svetlost, u trenutku Drakuline smrti u ovom filmu, dobija obris Boga-oca, koji se javlja kako bi svog posrnulog sina vratio u večni počinak. Sve dalje verzije i adaptacije „Drakule“ sa Kristoferom Lijem (kojih je bilo na desetine), bile su blede u odnosu na ovaj original, izuzev nezasluženo manje poznate verzije Hesusa Franka iz 1970. godine, koja je verovatno bila najbliža arhetipovima postavljenim u Stokerovom romanu.

Nakon nekoliko „Univerzalovih“ filmova sa Lugošijem i Džonom Karadinom u naslovnim ulogama, na planetarnom nivou je upečatljivo i tumačenje lika Drakule od strane Kristofera Lija kada producentska kuća „Hamer“ 1958. godine preuzima serijal tokom pedesetih, šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Seksualni aspekt postaje još očigledniji u „Hamerovim“ filmovima sa Lijevim impresivnim stasom i šarmom. Dakle, najpre su se na ekranu pojavljivali otmeni vampiri sa posebnom harizmom, obrazovani i gospodskog izgleda, da bi zatim režiseri vampirima dali snažnu seksualnu auru. U šezdesetima se tome dodavalo još više atributa i funkcija. Legendarna je i satira Romana Polanskog „Bal vampira“ (1967), u kojem „jevrejski vampir“ nije impresioniran delovanjem hrišćanskog krsta. Naime, „Hamer“ će nastaviti sa serijalom narednih petnaestak godina, zajedno sa drugim čuvenim horor serijalima tog perioda („Mumija“, „Frankenštajn“), sve do prestanka kuće sa radom početkom sedamdesetih. Za sve to vreme će voditi neprestanu bitku sa cenzorima, koji su sve više pritiskali pravilima želeći da razgraniče umetnost od prljavštine. Kroz iskušavanje granica tolerancije cenzorskih tela, „Drakula“, kao i drugi horori postaju sve otvorenije seksualizovani i sve nasilniji.

Vampir ima više lica

Kao što smo istakli, ova era se završava sredinom sedamdesetih, ali su Bela Lugoši i Kristofer Li svakako stvorili arhetipskog filmskog vampira, kakav se zadržao do danas u popularnoj kulturi – oni su zaslužni za sliku naočitog vampira, ponosnog držanja, zalizane kose i sa crnim plaštom. No, ne zaboravimo da su, kao preteče, i „Drakula“ i „Karmila“ predstavljali osobene modele u potonjoj ekspanziji vampirske literature i naročito filma, koje su se gotovo nekontrolisano razvijale tokom XX veka. Nebrojeno mnogo filmova i romana, a kasnije serijala i ostalih izdanaka pop kulture, razvijalo se na datim rodonačelnicima žanra, odnosno na arhetipovima (Jovićević, 2012: 227). U tom smislu, vampir XX stoleća je imao uslovno rečeno dva lika: s jedne strane lik aristokratskog uglađenog dominantnog muškarca prefinjenih osobina i karakteristika, i s druge strane lik demona, proždrljivog krvoločnog vampira bez čovečjih karakteristika, čije se bivstvovanje svodi na uništenje svega ljudskog i suštinsku zemaljsku dominaciju. S druge strane, lik muškog vampira svakako je bio popularniji od ženskog, a češća je bila i podela na muškarca vampira sa čovečjim karakteristikama i žene vampirice sa demonskim. Ovde je važno napomenuti i Stokerovo stvaranje žene-vampira, koje je moralo biti stvoreno odvojeno od koncepcije muškog vampira iz XVII veka. Žena vampir, kao mešavina vampirskog istočnoevropskog folklora i vrednosti viktorijanske Engleske o ženama, očiglednije je moralističko stvorenje od muškarca-vampira – upozorenje protiv promiskuiteta i odbacivanja majčinstva. Naime, veliki deo „Drakule“ posvećen je Lusi Vestenri, koju je vampir ugrizao. Lusin lik je izgrađen na kontradikciji. Na neki način ona je arhetipska viktorijanska žena, čedna i lepa – čak i u slabom stanju. Kada je prvi put predstavljena čitaocu, zaprosila su je tri različita muškarca, ali kada zamoli svog verenika za poljubac „mekim, sladostrasnim glasom“, likovi odmah shvataju da je ona pod Drakulinim uticajem. Međutim, ona ima znatno živahniju ličnost od junakinje Mine i lakomisleno pita: „Zašto ne mogu pustiti devojku da se uda za tri muškarca, ili onoliko koliko je želi[?]“. Nasuprot tome, Mina piše u svom dnevniku da „pretpostavlja da se nova žena u budućnosti neće snishoditi da prihvati; ona će sama da predlaže. A i ona će to lepo da uradi!“ (Nev, 2019). Jungova teorija u arhetipovima, u tom smislu, tek je u tom periodu dobila na značaju.

Ovde ćemo se ukratko osvrnuti na Jungovu teoriju, s obzirom na to da i „Drakula“ i „Karmila“ istražuju pre svega pitanje seksualnosti i pitanje straha, koji su u direktnoj vezi sa pitanjem identiteta. Baveći se arhetipovima i njihovom značaju kod savremenog čoveka, Karl Gustav Jung, kao jedan od najvećih mislilaca i vizionara XX veka, definisao je termin „arhetip“ kao sinonim za naše nasleđene potencijale, koji obuhvataju celokupno biološko, socijalno, psihološko i spiritualno biće (Jung, 1987). Po definiciji, oni su izvan i iznad svesnog, a između ostalog imaju moć integracije, fascinacije i inspiracije. Brojni arhetipovi koje je Jung postavio (senke, mane, anime, animusi, persone, selfi…) nužni su na putu ka individualizaciji i integraciji, i međusobno su komplementarni. Samim tim što su oba romana ispričana u prvom licu jednine, ukazuje na činjenicu da su oba autora progovorila iz sopstvenih dubina. Čak i kada su pokušali da narativni tok romana izbegnu sporednim likovima i radnjama, oni su se pre ili kasnije vraćali unutrašnjim monolozima, u kojima glavni likovi objašnjavaju svoje opsesije demonima. Psihološki kontekst u ovom slučaju u kome je uključen arhetip senke je izražajniji. Jung navodi: „Podsvest se jednako sagledava kao i parče učaurenog fragmenta većine naših ličnih i intimnih života, nešto što Biblija naziva ‘srcem’, a odnosi se na izvore svih zala. U zaključanim sobama naših srca borave zli krvavi duhovi, impulsivnog besa i senzualne slabosti…“ (Jung, 1987). Pritom objašnjava da senka, mračna strana svih nas, vrlo često postaje svesna svoje spoljašnjosti tek onda kada spoljašnost postane svesna nje. Drugim rečima, tamo gde se svest boji spoljašnjih strahova, netrpeljivosti, odbijanja, stvara se podsvesno zlo. Zato senka, vodeći se Jungovim rečima, predstavlja duboki iskonski strah koji leži u svima nama i koja sopstvenom negacijom pomaže čoveku da se oslobađa unutarnjih nemira. Nijedna od žrtava iz oba romana nije bila spremna na suočavanje sa unutrašnjim svetom. Autori romana očigledno su bili svesni takvih psiholoških stanja svesti (Jovićević, 2012: 226). Zato su i kao antagoniste izabrali mračne strane njihovih podsvesti, predstavljene likovima vampira.

Činjenica da je roman „Drakula“ imao blizu 200 adaptacija, dovoljna je u tvrdnji da je muška senka ostavila daleko snažniji utisak na čitalačku publiku, što se, logično, proširilo kasnije i na film (Jovićević, 2012: 227). Sem adaptacija koje su pravljene kao direktno prenošenje likova i radnji iz romana na veliko platno, lik Drakule je često stavljan i u druge žanrove i kontekste, sa istim arhetipskim karakteristikama, pa je u međuvremenu iznedrila more tematski sličnih filmova drugih produkcijskih kuća, koji su doživeli manji ili veći uspeh, bezbrojne adaptacije Stokerove priče o Drakuli, kao i more varijacija, odnosno eksploatacionih filmova B produkcije među kojima je reprezentativan primer ovog podžanra „Blekula“ („Blacula“), kojeg tumači Vilijam Maršal u istoimenom filmu iz 1972. godine, u režiji Vilijama Krejna, a tu su i vesterni poput filma „Bili Kid protiv Drakule“ iz 1966. godine, kung fu kao ostvarenje „Legenda o sedam zlatnih vampira“ iz 1974. godine itd. Pre 1976. godine vampir koji proganja popularne medije ima upadljivu sličnost sa grofom iz romana Abrahama Stokera – Drakula je „Drugi“ koji ugrožava društvenu normalnost. Takođe, u ovo vreme seksualizacija postaje radikalnija na liniji koja nastaje inspirisana Le Fanuovom „Karmilom“.

Karmila: viktorijanska žena budućnosti?

Naime, Karmila je, za razliku od Drakule, imala kako se i očekivalo neslavan filmski život, gde je arhetipski motiv žene vampira uglavnom korišćen u eksploatacionim filmovima, sa jakim erotskim nabojem, predstavljajući ženu kao izvorno čudovište, oličeno još u mitološkom liku žene-demona Lilit, koja muškarcu oduzima potencijalnu snagu, ostavljajući ga impotentnim i nesposobnim za dalji životni tok. Karmila, odnosno Lilit, nije doživela nijednu pravu bioskopsku verziju, iako se lik u tom kontekstu koristio u više naslova: prvom verzijom priče iz romana smatra se film „Vampir: Neobična avantura Dejvida Greja“ iz 1932. godine, iako zapravo nema nikakve veze sa Le Fanuovom radnjom, ali ono što je neosporno jeste da je „Karmila“ očito stilski i arhetipski uticala na reditelja filma, čuvenog ekspresionistu Karla Drejera, da stvori ozbiljan i žestok film na temu ženskog vampira, u kome su neke scene (poput zakopavanja kamere kao subjektnog pogleda glavnog junaka) prvi put iskorišćene (Jovićević, 2012: 229). U filmu, vampirica ophodi zamak, u kojem se jedne noći zadesio slučajni prolaznik, koji postaje njena žrtva. Koristeći tu premisu, Drejer svog junaka stavlja u poziciju tragača za istinom, tokom koje on zapravo i postaje njena žrtva. Ova linija će postepeno izroditi podžanr filmova koji se bave lezbejskim vampirom (Tomić, 2015). Prvi filmovi implicitno, a vremenom sve otvorenije.

Ostvarenje „Krv i ruže“ (1960) bilo je takođe slobodna adaptacija priče, koju je realizovao čuveni francuski reditelj Rože Vadim. Pošavši od korektnog čitanja Le Fanuovog romana o razvijanju lezbejskog odnosa između dve glavne junakinje, Vadim uvodi bespotrebno lik muškog vampira, koji negde na pola filma počinje da opseda mladu Karmilu (koja do tog trenutka nije posedovala ništa natprirodno) i stvara ljubavni trougao između dve zaljubljene žene i posesivnog demona, čime autorski precizno stavlja do znanja mušku dominaciju u pričama na tu temu (Jovićević, 2012: 229). Prva značajna adaptacija Le Fanuovog romana sa znatnim odstupanjima bila je u filmu „Karštajnovi“ iz 1963. godine, koji je snimljen na italijanskom, čime je reditelj Kamilo Mastroćinkve naglasio mediteranski ton filmske fabule. Rezultat je film klaustrofobične atmosfere, po ugledu na gotski roman, koji pred kraj uključuje još više razuzdanih ženskih likova, što pojačava lezbejsku nit Le Fanuove priče.

Sledeća filmska verzija Le Fanuove „Karmile“ naslovljena „Vampirove ljubavnice“ iz 1970. godine, ustoličila je glumica Ingrid Pit kao „kraljicu vampirskih filmova“, ali donela i jedno sasvim korektno čitanje pomenute novele, izmenjene utoliko što je istorija porodice Karštajn prikazana kroz tri generacije, koje pohodi vampirica Karmila. Lezbejski potencijal iz Le Fauove novele jasnije se ističe u ovom filmu. Korektnost u filmskom čitanju novele ogleda se u prikazu vampirice, koja u ovom slučaju, baš kao i u knjizi, predstavlja kontrapunkt klasičnom izgledu i ponašanju vampira – šeta po danu i koristi snove svojih žrtava kako bi ih spopala. Baš kao što je i dve decenije kasnije Frensis Ford Kopola uradio sa „Drakulom“, tako je i reditelj Roj Vord Bejker u ovom filmu prikazao svoju junakinju Karmilu kao živog mrtvaca koji je u stanju da voli. Dominacija ženskog principa izvučenog iz romana solidno je naglašena u filmu „Mlada isprskana krvlju“ Vinsenta Arande iz 1972. godine, u kome se tek venčana supruga odlučuje za „kastraciju“ muškog principa, uz pomoć Karmile, kao oličenja njene demonske strane. Film zapravo deluje poput koda bajki koje se završavaju sa „živeli su dugo i srećno“, ističući da ono što bajka podrazumeva kao srećan kraj zapravo to ne mora da bude. Film „Karmila“ iz 1989. godine, rađen kao srednjometražna forma u okviru televizijskog serijala „Ponoćni klasici“, čini se najdoslednijom u adaptaciji Le Fanuovog romana. „Bajkovita“ lezbejska drama ispričana je jezikom ženskog reditelja Gabrijele Bomon, što mu je dalo izvesnu dozu patetike i tek malo osećaja gotske klaustrofobičnosti i straha (Jovićević, 2012: 230).

Dakle, vampiri su prešli dugačak put, kada je reč o promenama u ponašanju i izgledu, menjale su se i moći koje poseduju, kao i njihov odnos prema žrtvama i način preživljavanja, odnosno umiranja. Sve se to, uglavnom, menjalo u sudaru sa novim dobom. Za vampira, pre svega ovekovečenog kroz lik Drakule, nekada je bio rezervisan dvorac, dok danas on živi u sasvim drugom svetu. „Selidba“ ovog lika se dogodila u komediji „Ljubav na prvi ugriz“ iz 1979. godine, koju je režirao Sten Dragoti, sa Džordžom Hamiltonom u ulozi Drakule. Reč je o jednom od filmova u kojima se autori poigravaju stereotipima o najpoznatijem vampiru. Međutim, on je daleko bezazleniji od današnjih filmova u kojima se lik vampira mnogo teže razaznaje u odnosu na tradicionalno shvatanje. Drakula u ovom filmu gubi samopouzdanje u Njujorku jer ga se više niko ne plaši, a to ga prati još sa kraja boravka u rodnoj Transilvaniji. On zbog toga ističe: „U gradu gde taksisti žive u malim kavezima, ko bi se još plašio slepog miša. Nisam čak ni šišmiš, ja sam ‘crno pile’.“ Kao „crno pile“ je postao čak i meta pojedinih građana Njujorka u nedostatku druge hrane. On je upoznat sa savremenim svetom, uči sleng kako bi se prilagodio novom okruženju, želi i Božićne poklone, šarmantan je i zavodljiv. U filmu se Drakula predstavlja kao neko ko je još u Rumuniji čitao modne časopise i pratio zbivanja u svetu. Od aristokrate koga su se ranije plašili, on postaje stanovnik „urbane džungle“ u kojoj žudi za novotarijama. Tako sebe „princ tame“ posmatra kao nekoga ko je obučen kao konobar u poslednjih 700 godina, dok drugi šetaju u „džinsu“. Takođe, i kao nekoga ko pije samo topli napitak, dok drugi jedu čokoladice, čips, piju „Čivas“… Reč je o periodu kada vampiri prestaju da budu vampiri na način na koji su do tada prikazivani, a postaju sve sličniji ljudima. Vampiri iz slovenske legende predstavljali su strahove društva, ali sada postaju književno i filmsko sredstvo koje se koristi za zabavu i privlačenje publike. Ipak, to je vreme kada vampiri i dalje beže od sunca i spavaju od jutra do mraka u kovčegu, plaše se belog luka, obećavaju večni život i ne vide se u ogledalu.

Nastaviće se…

Izvori:

• Bajić, Predrag, Vukašinović, Branko, Zavargo, Iris, Simić, Predrag, & Čanadanović, Zorica (2014). Holivud: stari trend u novoj formi. CM – časopis za upravljanje komuniciranjem, 9 (32), 15-42. Preuzeto 4. jula 2023. sa: https://scindeks.ceon.rs/article.aspx?artid=1452-74051432015B
• Barber, Nicholas (4. mart 2022). Nosferatu: The monster who still terrifies, 100 years on. BBC. Preuzeto 17. decembra 2023. sa: https://www.bbc.com/culture/article/20220303-nosferatu-the-monster-who-still-terrifies-100-years-on
• Carrasco, Isabel (17. mart 2023). ‘Nosferatu:’ the forbidden story of a vampire inspired by Dracula. Cultura Colectiva. Preuzeto 16. decembra 2023. sa: https://culturacolectiva.com/en/entertainment/movies/nosferatu-movie-dracula-adaptation/
• Fright Film Geek (11. novembar 2014). The First Vampire Film. Fright Film Geek Blog. Preuzeto 21. septembra 2023. sa: http://frightfilmgeek.blogspot.com/2014/11/the-first-vampire-film.html
• Hoberman, James Lewis (19. maj 2020). The Twinned Evils of ‘Nosferatu’. Tablet Magazine. Preuzeto 18. decembra 2023. sa: https://www.tabletmag.com/sections/arts-letters/articles/nosferatu-hoberman-murnau
• Ivkov, Slobodan (25. mart 2018). Drakula iz Sombora: Tajne veze najpoznatijeg svetskog filmskog vampira i Srbije. Blic.rs. Preuzeto 2. januara 2024. sa: https://www.blic.rs/kultura/vesti/drakula-iz-sombora-tajne-veze-najpoznatijeg-svetskog-filmskog-vampira-i-srbije/djy1rgy
• Jovićević, Dragan (2012). Tražeći vampire – od arhetipa do eksploatacije. Kultura, br. 136, str. 220-236. Preuzeto 25. oktobra 2023. sa: https://scindeks.ceon.rs/article.aspx?artid=0023-51641236220J
• Jung, Karl Gustav (1987). Čovek i njegovi simboli. Ljubljana: ZGP Mladinska knjiga
• Kuk, Dejvid A. (2005). Istorija filma I. Beograd: Clio
• Mancini, Mark (18. avgust 2016). 11 Nightmarish Facts About Nosferatu. Mental Floss. Preuzeto 17. decembra 2023. sa: https://www.mentalfloss.com/article/84080/11-nightmarish-facts-about-nosferatu
• Mekneli, Radu T. & Floresku, Rejmond (1988). U potrazi za Drakulom. Beograd: Prosveta
• Mekneli, Radu T. & Floresku, Rejmond (2006). U potrazi za Drakulom. Prev. dr Gavro i dr Nenad Altman. Niš: Tisa
• Munitić, Ranko (1973). Fantastika na ekranu (knjiga druga): Vampiri i galaksije (1931-1973). Beograd: Jugoslovenska kinoteka
• Neimenovani autor (17. april 1916). Chicago, IL, USA’s The Day book. Preuzeto 21. septembra 2023. sa Chronicling America: https://chroniclingamerica.loc.gov/data/batches/iune_hotel_ver01/data/sn83045487/00280761242/1916041701/1298.pdf
• Neimenovani autor (23. jun 2010). Vampire Phenomenon Feeds Both on Social Change and Tradition, Says Professor in Book. News Wise. Preuzeto 17. jula 2023. sa: https://www.newswise.com/articles/vampire-phenomenon-feeds-both-on-social-change-and-tradition-says-iu-professor-in-book
• Neimenovani autor (18. jul 2013). Oduševljenost vampirima: Od Nosferatua do Twilighta. RadioSarajevo.ba. Preuzeto 10. jula 2023. sa: https://radiosarajevo.ba/magazin/tech/odusevljenost-vampirima-od-nosferatua-do-twilighta/119401
• Nev (31. oktobar 2019). Why is Dracula Catholic? The Influence of Eastern European Folklore on the Modern Vampire. Ginevra lee. Preuzeto 12. jula 2023. sa: https://ginevralee.com/2019/10/31/why-is-dracula-catholic-the-influence-of-eastern-european-folklore-on-the-modern-vampire/
• Pajović Dujović, Ljiljana & Vučković, Dijana (mart 2017). Vampir kao kulturološki konsturkt – od čudovišta gotske književnosti do romantičnog vampira novomilenijumskog doba. Journal of Language and Literary Studies, 45-55. Preuzeto 3. jula 2023. sa: https://www.researchgate.net/profile/Ljiljana-Pajovic-Dujovic/publication/335834363_VAMPIR_KAO_KULTUROLOSKI_KONSTRUKT_-OD_CUDOVISTA_GOTSKE_KNJIZEVNOSTI_DO_ROMANTICNOG_VAMPIRA_NOVOMILENIJUMSKOG_DOBA/links/5d7f3c52299bf1d5a980903a/VAMPIR-KAO-KULTUROLOSKI-KO

• Reid, Brent (30. novembar 2016). Nosferatu: History and Home Video Guide, Part 2. Brenton Film. Preuzeto 17. decembra 2023. sa: https://www.brentonfilm.com/nosferatu-history-and-home-video-guide-part-2

• Tomić, Aljoša (21. novembar 2015). Evolucija filmskog vampira. FilmozofijaStrave.blogspot.com. Preuzeto 3. avgusta 2023. sa: http://filmozofijastrave.blogspot.com/2015/11/evolucija-filmskog-vampira.html?m=1

• Vicerrectorado de Extensión Universitaria y Patrimonio. (oktobar-novembar 2022). Centenarios 1922-2022 (II): Joyas del Cine Mudo (XV). La Madraza Centro de Cultura Contemporanea. Universidad de Granada. Preuzeto 18. decembra 2023. sa: https://lamadraza.ugr.es/wp-content/uploads/2022/10/Cuadernillo-CINE-MUDO-NUEVO.pdf

Pun naslov: Vampir kao odraz vremena: Kratka evolucija vampira od drevnih narodnih predanja Balkana, preko romantizma i realizma Viktorijanaca, do prozapadnog modernizma i liberalizma (5)

Možda koreni nastanaka njegovog Drakule, pored istorije, i jesu u ličnim iskustvima, ali onima koji sežu u dalju prošlost.

Drakula – rezultat balkansko-slovenske tradicije i evropske mode crnog romantizma (2)

Naime, Stoker je bio bolešljivo dete. I dalje je nejasno od koje je bolesti patio kada je bio mali, ali se iznenada oporavio nakon što je napunio sedam godina. U tom periodu u Irskoj je bio običaj da se bolesti leče i puštanjem krvi bolesnika. Najverovatnije su mladom Stokeru, u pokušaju da ga izleče, puštali krv. Ova traumatična iskustva, mada iskrivljena, možda su bila inspiracija za priču o vampiru. Njegova majka, Šarlot Blejk, mogla je takođe da ima uticaj na nastanak priče o Drakuli jer je bila svojevrsni borac za ljudska i prava žena koja je inspiraciju za svoj aktivizam nalazila u lošim uslovima života kojima je bila okružena (Aranđelović, 2022). Ona je svom sinu pričala o gladnim godinama i efektima koje je glad imala na ljude. U njenim pričama evocirala je uspomene na izgladnele ljude koji se poput skeleta, živih mrtvaca, kreću ulicama. Zanimljivo je da je radni naslov Stokerovog romana bio upravo „Nemrtvi“. Postojale su priče iz epidemija gladi o kanibalima. Zapravo je postojala jeziva praksa da se krv isisava iz mrtvih ili gotovo mrtvih ljudi. Šarlot je sinu pričala sećanja na epidemiju kolere kada je gotovo celo mesto bilo izbrisano sa mape. Tom prilikom su neki oboleli i živi sahranjivani kako ne bi širili bolest.

Zastaćemo kako bismo približili čitaocu taj duh vremena koji je prožimao viktorijansku Englesku u kojoj su, iza uštogljenih pravila ponašanja i krutih normi, jeza i užas vladali u svim aspektima života. Naravno, tadašnjim građanima sve to je delovalo sasvim uobičajeno. Naime, viktorijanci iz svih društvenih staleža su bili prilično sujeverni i, neretko uplašeni da njihovi voljeni ne ustanu iz grobova kao živi mrtvaci ili vampiri (Smrt je strašna, ali u viktorijansko doba, sa ovim običajem – bila je još gora, 2021). Preminuli su zbog toga nekada sahranjivani licem nadole da tako, mislili su onovremeni ljudi, čak iako se „probude“ i pokušaju da izađu, mogu samo da se ukopaju dublje u zemlju. Ako je porodica imala više novca nije bila retkost da se sagradi metalni kavez oko groba. Neke od ovih „skalamerija“ i danas je moguće videti po britanskim grobljima, ali oni nisu bili tu da spreče „bekstvo“ preminulog. „Oklop oko groba“ (eng. mortsafe) imao je jednu, praktičniju svrhu. Čak iako umrli nije imao nameru da se „povampiri“, to nije garantovalo da će mirno poći u večnost. Međutim, tela preminulih su često iskopavana i kradena ne bi li se na taj način napravilo mesta za nove umrle. Pored toga, tela su mogla da posluže u medicinskim eksperimentima doktorima, studentima medicine, ali još i češće – nadrilekarima. Policija je slučajeve pljački grobova retko istraživala i uglavnom je incidente zataškavala strahujući od (opravdanog) besa javnosti. Na sve ovo, stari sanduci su mogli da se iskoriste kao drvo za ogrev. Zbog toga nije bilo neobično da se svuda oko grobova nalaze rasute kosti ili delovi tela ostavljeni da trule. Iz tog razloga je bilo zgodno imati kavez oko groba. Uostalom, i u ranijim vekovima je često pljačkanje grobova moglo biti odgovor za otvorena grobna mesta, a ne za izlazak vampira.

Penzionisani profesor s Univerziteta u Ulsteru i autor knjiga poput „Vampiri: Vodič za bića koja vrebaju noću“, „Priručnik za Vukodlake“ i „Istina o Leprikonu“, Bob Kuran, koji tvrdi da je Drakula zapravo Irac, a priča o njemu kombinacija je drevnog i savremenog, smatra da su „svi elementi Irske tu i to [priča o Drakuli] nije samo horor roman, već roman o savremenim problemima i savremenoj Irskoj“ (Širan, 2020). Jedna od teorija Boba Kurana je da „Drakula“ predstavlja kritiku društvenih okolnosti u Irskoj pred kraj XIX veka. Prema tome, Drakula predstavlja bogatog zemljoposednika, čija moć smeta lokalnim seljacima. Ako zanemarimo teskobna vremena u kojima se događaju anarhistički atentati, tehnološka čuda (početak avijacije), radnički nemiri (sličan poremećaj je pratio svaki pa i sada aktuelni povratak vampira), inspiraciju za osmišljavanje princa tame, noći i neizgovorenih želja Stoker je možda pronašao i u irskim legendama i narodnim pričama o vampirizmu. Naime, već smo pominjali da se figura onoga ko pije krv i upija energiju svoje žrtve pojavila u nekim antičkim mitologijama mnogo ranije, a pod uticajem tog mita jačale su narodne legende povezane sa pojedinim stvarnim osobama, poput vlaškog kneza iz XVI veka, Vlada Drakule, ili mađarske grofice Eržebet Batori koja je takođe živela u XVI veku i za koju se sumnja da je ubijala mlade devojke i kupala se u njihovoj krvi kako bi povratila mladost. U irskoj i škotskoj mitologiji postoje priče o vilinskim bićima Side. U pitanju je moćna rasa čiji su neki pripadnici bili prinuđeni da piju ljudsku ili životinjski krv kako bi preživeli. Poput Stokerovog grofa Drakule, i Side mogu leteti ili menjati oblik. Side je, inače, reč i za grobne humke, te se ovi vilovnjaci nazivaju i narod humki. A, podsetićemo, grof Drakula spava sâm u svom grobnom sanduku na rodnoj zemlji. Etnolog Oven Harding smatra da je i naslov Stokerovog romana irskog porekla. Naime, postoji stara irska reč „dreach-fhoula“ (izgovara se kao drak-ula) koja znači loša ili uprljana krv (Aranđelović, 2022). U pitanju je izraz koji se vezuje za krvnu osvetu. U Irskoj postoji i lokacija koja se zove Dun Dreach-Fhoula ili Zamak ukaljane krvi. Prema legendama tu se nalazila tvrđava koja je čuvala prilaz između planina i koju su naseljavali vilovnjaci koji su pili krv i menjali oblik. Pored toga, postoji i legenda o Avertaku…

U pitanju je krvava i zastrašujuća priča, kao i ona koja je vezana za Vlada Nabijača, samo sa jednom razlikom. Ova legenda vezana je za Irsku i period V veka nove ere. Prema ovoj priči Avertak ili Abartak je bio surovi irski vojskovođa koji je imao mali posed na kome je vladao kombinujući zastrašivanje i puštanje krvi svojim podanicima. Za njega se pričalo i da ima magične moći koje su mu podarili zli duhovi. U jednom trenutku je protiv njega ustala „kuka i motika“. Avertakovi podanici su se udružili sa poglavicom susednog plemena Katejnom i zbacili zlog gospodara s vlasti. Sahranjen je u gradu Slotaverti – uspravno, kakav je tada i bio običaj kada su u pitanju keltski poglavari. Prema narodnom predanju, Avertak je ustao iz groba i započeo još jednu surovu vladavinu. Tom prilikom je pio krv svojih podanika kako bi očuvao svoju energiju. Katejn je ponovo uspeo da porazi Avertaka, ali se ovaj ponovo vratio i nastavio da vlada i pije krv. Kada je uvideo da se suočava sa zlim silama koje nisu sa ovog sveta, Katejn je poslušao savet hrišćanskog mistika koji je objasnio da je potreban mač napravljen od tisinog drveta kako bi se ubilo čudovište. Mistik je savetovao i da se ovaj sahrani naopačke sa velikim kamenom iznad njegovog tela kako bi se osigurali da se više ne vraća. I dan-danas u irskom okrugu Deri pod jednim drvetom postoji neobičan nadgrobni spomenik koji se vezuje za ovog irskog vampira. O ovoj legendi postoji i rukopis pod naslovom „Avertak, drak-ula“ (eng. „The Abhartach, Dreach-Fhoula“). Rukopis je delo nepoznatog autora, a sve do 1868. godine bio je izložen u Triniti koledžu. Istom onom koji je pohađao mladi Brem Stoker. Legenda je bila dobro poznata u irskim književnim krugovima. Prema rečima Boba Kurana, „lejdi Vajld, majka Oskara Vajlda, svakako je znala za nju, a Stoker je bio redovan gost porodice Vajld u Dablinu“ (Širan, 2020).

Postoji još jedna zanimljiva podudarnost. Naime, Avertakov potomak se, navodno, vratio i izazvao slabost kod nekih stanovnika gradića Hau u okrugu Dablina (gde je i Stoker rođen) tako što im je pio krv. Stvorenje je, kaže urbana legenda, uhvaćeno, ubijeno na način da se više ne može vratiti i sahranjeno na dnu mora. Ovo se dogodilo 1897. godine kada je po prvi put obznanjen Stokerov vrhunac i njegov „najbolji literarni ‘horor’ svih vremena“ (Munitić, 1973: 34) – „Drakula“, roman objavljen kasno u eri romantizma, koji je Džordž Orvel kasnije ironično nazvao „velikom zločestom knjigom“ (Drakule iz susjedstva: Moderni vampiri postali su duhovni vođe mladih u krizi, 2009), i koji uskoro postaje jedan od onih romana koji su promenili svet na neki način – jer je ovaj dokazani gotski klasik zaslužan za razvoj većeg dela osnovnog koncepta zapadnog mita o vampirima, te nastavlja da stvara brojne adaptacije savremenih umetnika o čemu će biti više reči kasnije. Iako je knjiga odabrala period, nostalgičnu patinu koja odiše kaldrmom, gasnom lampom i atmosferom nalik pričama o Šerloku Holmsu, prvobitno je knjiga bila najnoviji tehno-triler sa voznim redom železnice i izveštajima o isporuci i govorom o nalazištima radijuma u Karpatima kao tajnom poreklu vampirizma.

Kontroverzama je obojeno vezivanje fiktivnog lika Grofa Drakule sa istorijskom ličnošću, vlaškim vojvodom Vladom Drakulom prema kojem su i „sami Rumuni dvojako raspoloženi“, s jedne strane smatrajući ga simbolom nacionalnog jedinstva, a s druge strane oličenjem surovosti (Mutavdžić, 2009: 154–155). Ide se do stava da je čak „jedan broj rumunskih istoričara Drakulinu progresivnu vampirizaciju na Zapadu video kao svojevrsnu ‘mađarsku zaveru’“ (Mutavdžić, 2009: 153). Oni su „problem“ Stokerovog dela povezali sa njegovim informatorom o Vladu Cepešu, Arminijusom Vamberijem, profesorom Univerziteta u Bukureštu, koji je kao što smo već istakli mađarskog porekla, objašnjavajući da je to nastavak „zavere“ podstaknute ugarskim kraljem Matijom Korvinom i „zaokružene veličanstvenim udarcem Bele Lugošija, takođe Mađara“ na filmu, iako takvo stanovište nije shvatljivo za neke druge istraživače (Mutavdžić, 2009: 153, 154, 161). Kada se sagleda iz takvog ugla, nije teško uvideti kako i zašto su povest i istorijske ličnosti poput Vlada III Cepeša poslužili kao plodno tlo za dalje razvijanje književne imaginacije Brema Stokera i njeno preplitanje s mitskim matricama, jer, prema rečima Nortropa Fraja, „postojanost književnih žanrova, simbola i metafora počiva na iskonskoj ritualno-mitskoj prirodi“ (Meletinski, 1985: 70), a književnost kao svojevrsni recepcijski medij dalje dopire do svih kutova sveta. Uostalom, sve priče moraju da evoluiraju da bi preživele, a drevni mit je opstao za savremenu publiku kroz proces kopiranja. Adaptacija je, međutim, tačniji termin, jer svi autori koji ponavljaju mitologiju tretiraju svoju temu na način koji je relevantan za njih i njihov određeni trenutak, transkribujući priču koja je prilagođena kroz sopstvenu istorijsku i kulturnu prizmu. Posle ovakvih višestrukih reprodukcija, originalni mit možda neće ni ostati u taktu, ili čak ostati isti u bilo kom pogledu. Međutim, dok zajednički polazišni aspekt ostaje u osnovi svih varijacija, može se reći da je mit opstao.

Ovaj precizan proces se dešava u Stokerovom „Drakuli“, nije neuobičajen i zapravo se javlja kod svakog vrednog autora, pošto je književnost fluidna oblast koja se stalno razvija i prilagođava. Posebno zato što je ovde direktno uključen u evoluciju jednog određenog mita o Drakuli i vampirizmu. Roman je samo još jedna inkarnacija mita koji je opstao u lokalnom folkloru, a na neki način i istoriji. Kako Danijel Glover komentariše, ovaj proces odražava Drakulu kao vampira koji „nastavlja da se reprodukuje u naizgled beskonačnom nizu kopija, uvek snalažljivo drugačijem od prethodnih inkarnacija, često menjajući pravila igre kako bi obezbedio novi život, a da ne bude konačno upokojen. Ova protejska izdržljivost nemrtvih je nesumnjivo ono što im daje istinsku besmrtnost, a to je i ono što njihov neprestani povratak kvalifikuje kao mitove…“ (Glover, 1993: 126-127). U „Drakuli“, smatra Bacil Kirtli, Brem Stoker se u velikoj meri oslanja na lokalni folklor karpatskog regiona, posebno na Monaške hronike ruskog manastira Kiril-Belozersk (Kirtley, 1956: 134). Hronike ocrtavaju istoriju sada ozloglašenog (delimično zahvaljujući Stokeru) vojskovođe, Vlada III Cepeša, poznatog i kao Drakula, te Stoker svakako koristi neke od priča u hronikama da okarakteriše svog negativca. Međutim, dok Stoker apsorbuje istočnoevropsku istoriju i kulturu, posebno kako Kirtli tvrdi, iz Ruskih monaških hronika iz 1486. godine (Kirtley, 1956: 134), on ne ponavlja lokalnu transilvanijsku istoriju ili legendu. Stoker kopira delove folklora, prilagođavajući ih svojim potrebama u odnosu na britansko i irsko društvo tog vremena (Blanchard, 2009). Isto tako, Stoker kombinuje i suprotstavlja istočnoevropski hrišćanski folklor sa zapadnoevropskim racionalizmom – što je takođe samo deo njegovog doprinosa konceptu vampira (Nev, 2019). Prenošenjem vampira u zapadno društvo Stoker ubeđuje svoju savremenu protestantsku publiku da na vampira gleda kao na nešto više od takozvanog primitivnog sujeverja.

Rezultat ovoga može biti očuvanje folklora s balkanskih prostora, ali ne nužno i namera. Pisci poput Stokera i njegovog kolege Šeridana Le Fanua sliku vampira prilagođavaju smislu savremenog okruženja, što uostalom traje i danas. A u to vreme, pri kraju XIX veka, vampiri su već zadobili osobine dendija. Tako rumunski grof, kao glavni junak, istovremeno predstavlja i individualizovanog egzotičnog junaka i tip junaka kojeg je moguće oponašati. Naime, ova reprodukcija originala u netačne kopije dovodi do očuvanja mita ili priče u određenoj meri, ali što je još važnije, pomaže u uništavanju originala. Kao Drakuline žrtve, koje gube svoje karakteristično „ja“ u vampirskoj transformaciji, tako i književna reprodukcija mita briše priče u njihovim originalnim inkarnacijama (Blanchard, 2009). Ipak, „Drakula“ je autentično delo jer je proizvod Stokerove sopstvene mašte, izraženo njegovim sopstvenim rečima i za ličnu svrhu, bilo da je ta svrha jednostavna zabava ili složeni komentar o seksualnosti ili imperijalnoj dekadenciji tog doba. Inspirisan legendama u kojima se veruje da je Vlad Cepeš nabijajući na kolac ubio hiljade, uključujući stotine bojara (istočnoevropskih gospodara) koje je pozvao na banket i potom zaklao, i umakao hleb u krv svojih žrtava, Stoker je rodio novi arhetip vampira. Vampir dakle, više nije jezivo stvorenje iz šume, već povučeni plemić koji pije krv. U Stokerovom romanu se kroz poteru demona razvija sukob puritanskog moralizma i opasnog erotizma grofa koji na kraju biva poražen (Ajdačić, 2007), i tako pretvara vampire u opšte popkulturno mesto vezavši ih uz dve mračne vestern-fascinacije: Balkan i žensku seksualnost.

Strah od vampira ili od Slovena?

Važno je napomenuti da strani pisci nemaju potrebu da prosvećuju balkanske narode, kojima njihova dela nisu ni prvenstveno upućena, pa su pobude za njihove demistifikacije manje vanknjiževne, a naglašenije književne prirode. Brojne su parodije, posebno na već pominjano Polidorijevo delo. Među parodijama na srpske pesme poznata je parodija J. J. Zmaja „Čemer deka i pelen baka“, po motivima zaveta na večnu vernost iz Subotićeve pesme „Sablja momče i cvet devojče“, u kojoj baka sačeka svog dedu vampira sa glogovim štapom „Pa se sad više ne vampiri“. Tek naznačeni primeri korišćenja motiva balkansko-slovenskog vampira u različitim književnostima, otvaraju niz književno-istorijskih i poetičkih pitanja o odnosima kultura prilikom preuzimanja dela tuđe tradicije. Preobražaji ovog demonološkog bića svedoče nam o osobenim promišljanjima destruktivnih poriva u odnosima među ljudima koja su bila određivana kako duhom umetnosti vremena, tako i ličnim odnosom prema tradiciji kao posredniku opšteljudskih sadržaja. Prema rečima Gregorija A. Volera, profesora i predsednika Odeljenja za komunikaciju i kulturu Univerziteta u Indijani, u određenoj meri svaka verzija priče o vampirima se može povezati sa određenim istorijskim trenutkom (Vampire Phenomenon Feeds Both on Social Change and Tradition, Says Professor in Book, 2010), kao što smo i pokazali u prethodnim redovima.

Dakle, bilo je potrebno odgovarajuće stanje u literaturi, određeni stil koji bi bio osnova za ulogu vampira. Gotska literatura, posebno osnažena mogućnostima recepcije publike koja je duhom bila delom pripremljena za tu specifičnu pozornicu fantastike, bila je idealan referentni okvir za Stokerovog „Drakulu“. Gotska književnost posebno neguje i razvija žanr horora, koji vodi čitaoca u svet dalek od njegovih uobičajenih aktivnosti i svakodnevnice, ali ipak svet koji je po intenzivnom doživljaju straha svima poznat i blizak (Pajović Dujović & Vučković, 2017: 46). Prelaz između „straha od mraka“, odnosno primarnog straha prema strahu od određene ličnosti tj. animalnih poriva koje ista ispoljava je očigledan, potkrepljen primerima i hronološki egzaktan, te se čini da je direktna posledica prilagođavanja religijske dogme novim društvenim okolnostima. Vampirizam je metafora straha, smrti, zla i nedaća, metafora za nepoznate uzroke životnih nevolja kao što su epidemije stoke i ljudi, prirodne nepogode i drugo (Jovanović, 2004: 227-234). Možda se na taj način može i objasniti potreba za verovanjem u očuvano telo pokojnika koje ne truli kao što je očekivano jer, upravo materijalizovano zlo omogućava i da se konkretnim činom ubijanja, probadanja koocem i spaljivanjem ono i otkloni. Na taj način je uverenost u efikasnost otklanjanja zla mnogo jača kod prisutnih nego kada bi se recimo vršio neki egzorcistički obred isterivanja vampira koji bi bio zamišljen samo kao nematerijalni princip – duh (Bandić, 1997: 115). Bojan Jovanović primećuje da će nakon rituala ubijanja vampira život u zajednici poteći uobičajenim tokom, ali da će svest o uspešnosti takvog postupka uticati na izazivanje budućih kriznih situacija (Jovanović, 2004: 231). U doba civilizacije, velikih istorijskih dešavanja, uređenosti društva i ustrojstva nacija, mitska stvarnost i doba velikih mitskih junaka (ili možemo reći, prvobitna istorija) više nije postojala kao takva, ali je svoje prisustvo oživljavala kroz kolektivno nesvesno putem mitskih prežitaka, duboko ukorenjenih verovanja svojstvenih strahu čovečanstva od večno nepoznatog, te katkada prosijavala kroz istorijske ličnosti i događaje (Bošković, 2010: 43).

Vreme u kojem je Drakula nastao bilo je obeleženo krizom poznatog sveta. U stoleću američkog rata za nezavisnost i francuske buržoaske revolucije, odnosno u periodu koji je preloman za savremeno društvo i celokupnu ljudsku istoriju, očigledna je evolucija svesti čovečanstva sa više aspekata, a jedan od najvažnijih je reč koja je strahu dala lice. Literate s kraja XIX i početkom XX veka eksperimentisali su s recepcionim mogućnostima tadašnje publike koja je morala da se u stvarnosti oprosti s blagostanjem viktorijanskog društva stečenim predatorskim putem. Promene u tradicionalnim vrednostima, podelama i ulogama ponajviše su se slutile kroz umetnost. Čitalačka publika je bila u prilici da prizna mnoge greške i grehove prošlosti, da konačno kritički promisli etičke norme aristokratije i uopšte onih koji vladaju nad drugima i da prihvati novu ženu – ženu koja nije samo dobra supruga i majka večno vezana za kućno ognjište (mit o Pepeljugi), nego je slobodno biće koje je u stanju da zakorači van kućnog ambijenta i u društvu preuzme neke nove uloge (Pajović Dujović & Vučković, 2017: 50). Vampir je takvoj publici bio tek slutnja moguće čovekove monstruoznosti. Taj literarni eksperiment bio je izuzetno uspešan. Publika je mogla da čita o Drakuli kao o „Drugom“ i da proživi strah od njegove čudovišnosti. Pri tome, vrlo je verovatno da publika tog doba nije bila spremna da kroz ovaj roman proživi neophodnu grižu savesti, što bi semantički bilo važno.

Naravno, takvih primera je bilo i ranije. Ovde je trenutak da spomenemo možda najupečatljiviji slučaj kada je pesnik koristio vampirske teme u svojoj poeziji. To je Adam Mickjevič – nacionalni poljski pesnik, profesor, političar i novinar iz XIX veka, koji je za Poljake postao pesnik-prorok. Književna kritičarka poljske romantičarske tradicije i nesumnjivo najneustrašiviji „lovac na vampire“ u poljskoj književnosti, Marija Janion je ovog poljskog nacionalnog barda nazvala „Velikim vampirom poljske književnosti“, smatrajući da je Mickjevič izuzetan poznavalac slovenskih vampira (Gliński, 2015). Janionova je prethodno uvidela da je poljski romantizam zaražen vampirizmom. Naime, Mickjevičeva fascinacija natprirodnim užasom i narodnim verovanjima njegove domovine inspirisala je i kratku pesmu „Druženje u Upitu“ (polj. „Popas w Upicie“ – malo selo u opštini Panevežis u severnoj Litvaniji). Podnaslovljena „Istiniti događaj“, pesma se oslanja na legendu o Vladislavu Viktorinu Sicinskom, litvanskom plemiću iz XVII veka, koji je, prema legendi, bio prva osoba u poljskoj istoriji koja je iskoristila Liberum veto (u značenju „slobodno zabranjujem“, predstavljalo je parlamentarno sredstvo koje je omogućavalo svakom poslaniku u poljskoj predstavničkoj skupštini (Sejmu) da spreči donošenje zakona ako se ne slaže s njim), politički postupak koji će kasnije paralizovati proces donošenja odluka poljskog Komonvelta i koji je na kraju postao jedan od razloga za političku slabost Poljske u narednim decenijama i njenog konačnog raspada krajem XVIII veka (primena navedenog veta je omogućila da okolne sile kontrolišu Poljsku i da je dovedu u stanje anarhije). Legenda kaže da je Sicinskog udario grom na dan kada je Sejm u Upitu prvi put otkazan 1652. godine. Ista legenda tvrdi da se posle smrti Sicinskog njegovo mrtvo telo nije raspadalo i da ga zemlja nije prihvatila. Prema jednoj verziji, Sicinski je iskopao svoj put iz zemlje – i slično kao i svaki dobar vampir – izašao je iz grobnice. Kvazimumificirano telo Sicinskog tada je postalo svojevrsna lokalna atrakcija – po rečima etnografa, leš za koji se tvrdilo da je sačuvao prvobitna obeležja, predstavljen je voljnim posetiocima Upitske crkve tek krajem XIX veka. To je i priča koju nam Mickjevič oslikava u svojoj pesmi. Napisana oko 1825. godine, pesma je specifična po krvavim detaljima kojima je Mickjevič prikazao ružnoću leša, što je navelo istraživače da nagađaju da li je Mickjevič u mladosti video leš u Litvaniji. Mrtvac prikazan u Mickjevičevoj pesmi možda nije vampir u strogom smislu, ali se sigurno može smatrati nekom vrstom ove krvopije, koja odgovara kriterijumima za stvorenje zaglavljeno između života i smrti. Štaviše, njegovo van-ovo-zemaljsko stanje vidi se kao neka vrsta božanske kazne za njegov prestup i grehe prema otadžbini, čime se uspostavlja odnos između političkog i egzistencijalnog (Gliński, 2015).

Metaforički rečeno, književni vampir je često postajao kandidat za bednog i omraženog „Drugog“ na osnovu kojeg društva definišu sama sebe i svoje shvatanje normalnosti. A ko je taj „Drugi“? „On [vampir, T. T.] se koristi za poigravanje strahovima i željama, a svakako služi i kao prostor za projekciju. Istovremeno, vampir je i ‘drugi’, kome je moguće da krši konvencije i proživljava druge životne modele“ (Mikota & Planka, 2012). Dakle, moglo bi se reći da Drakula predstavlja gotovo sve što se činilo da plaši viktorijansku Englesku: on je aristokrata (nije pripadnik srednje klase), iz istočne je Evrope (ne pripada Okcidentu), seksualno je devijantnog ponašanja (nije strogo heteroseksualan), protejski je tip (ne poseduje fiksirano i nepromenljivo telo), nalik je zveri (nije u potpunosti evoluirao) i, naravno, nije podesan ni živima ni mrtvima (Schuller, 2009: 82). I Volter je 1762. godine primetio da su vampiri možda nestajali iz folklora, ali su sada bili „berzanski radnici, brokeri i poslovni ljudi, koji su sisali krv ljudima usred bela dana, ali nisu bili mrtvi, iako su pokvareni. Ove prave naivčine nisu živele na grobljima, već u veoma prijatnim palatama“ (Jordison, 2012). Stokerov „Drakula“ bi se takođe mogao sagledati kao metafora za bogatog čoveka koji se hrani manje srećnim.

Vampir je dakle inkarnacija zlog „Drugog“, a inspiracija za lik Drakule pronalazi se u onim ljudskim primerima koji su (bili) osvedočeni živi monstrumi. Uz njihove realističke osobine, literatura im pripisuje i neke koje se mogu dovesti u logičku vezu sa stvorenjima koja „prelaze granice“ ljudskosti (Pajović Dujović & Vučković, 2017: 49). Percepcija vampira kao lika koji može da menja obličje (eng. shape-shifting), čija je snaga i brzina daleko iznad one svojstvene ljudima, koji može da se kreće po prostorima i terenima potpuno nedostupnim za čoveka – zapravo je logičan način ljudskog doživljavanja vampira kao nečoveka u humanoidnom obliku. Apsurdno bi bilo govoriti da i pre nisu postojali ljudi-zveri čije su monstruozne delatnosti ostale upamćene, ali tek nakon francuske revolucije opada uticaj Vatikana, a sa njim se sve ono što je bilo božansko/demonsko prizemljilo i formiralo kao kontekst socijalne patologije. Tako od vekovnog determinizma vampirske pošasti kao spiritualnog zla i striktno demonskog entiteta, dolazimo do lika svakodnevnog čoveka, stvorenja od krvi i mesa, zaposednutog nečastivim duhom (Otašević, 2019). Sociolozi tumače procvat književnosti i filma s temom vampira kao mešavinu stvarnih tema poput bolesti, smrti, pola i vere, a upozorili su i da su vampiri tema koja se iznova javlja u politici (Barešin, 2015: 13).

Izvesna sličnost u kulturnoj klimi Austrougarske monarhije, snažne kolonijalne imperije XVIII veka, i (post)kolonijalnoj eklektičkoj kulturi savremenoga doba omogućila je da motiv vampira, nastao „preplitanje[m] diskursa prosvetiteljstva i imperijalnog diskursa XVIII i XIX veka koji je proizveo narativ jednog »vampirskog pojasa« između istočne i zapadne Evrope“ (Marjanović, 2012: 14) sada, u doba globalizacije, novog kolonijalizma i kulturnog imperijalizma, kao tipično slovenski (i srpski) proizvod tradicionalne folklorne imaginacije, postane ponovo aktuelan i u srpskoj fantastičnoj književnosti, mada vidno vesternizovan (Perić, 2022: 335-336). Ovde možemo povući paralelu sa Mickjevičevim pariskim predavanjima, održanim na Kolež de Frans od 1840. do 1844. godine, inače posvećenim pitanjima slovenske književnosti, u kojima ovaj pisac izneo, kako to Janionova kaže, „crte jedne osobene vampirske antropologije“. U Parizu, govoreći sa katedre slovenske književnosti autoritetom velikog poljskog pesnika, Mickjevič je definisao ontologiju slovenskog vampira, insistirajući da to nije neko opsednut zlim duhom. Isticao je da su vampiri prirodna, ljudska pojava, ma koliko bila izuzetna i neprikladna za objašnjavanja racionalnog uma. Vampirizam je, prema mišljenju naučnice Marije Janion, pre bio unutrašnje stanje duše, pošto se vampiri rađaju sa dvostrukim srcem i dvostrukom dušom: a kod vampira bi ova „negativna duša“ ili „negativno srce“ imalo prednost, tvrdio je Mickjevič, što je u skladu sa drevnim predanjem slovenskog naroda. Dakle, vampir predstavlja zapravo našeg dvojnika, on je naša senka, u smislu da oličava zli deo duše – koji ostaje organski i najdublji nutarnji element duše; to je zlo koje se krije u svakom od nas. Vampir postaje simbolična figura pristupanja zlu. Jedno od ključnih mišljenja kojih se Mickjevič držao tokom svog učenja o vampirima u Parizu bilo je njegovo duboko uverenje da je sâm koncept vampira slovenskog porekla, tvrdeći da svaka nacija ima svoj pravi i vrlo samosvojan način verovanja – za Kelte to je bilo verovanje u ljude obdarene drugim čulom vida kojim mogu opažati svet duhova (npr. druidi), dok su germanski narodi verovali u vidovitost. Za slovenski svet verovanje u vampire predstavljalo je temelj slovenske narodne filozofije: „Slovenski narod je verovao u postojanje takozvanih upira i čak je filozofski razvijao svoju teoriju“, tvrdio je Mickjevič (Gliński, 2015). Ali verovanje u vampire bio je i način da se spase individualnost duša: „tamo [u slovenskim zemljama] nećete pronaći nijednu osobu, koja nije uverena u individualno postojanje duša nakon smrti“. Ali „ulog“ nije bio samo razlikovanje slovenskog od zapadnog, duhovnog i materijalnog, da bi se u istoriozofskoj perspektivi utvrdio položaj slovenske civilizacije. Za Mickjeviča je to bio način da predstavi sopstveno biografsko i egzistencijalno iskustvo: pošto je u svojim ranim godinama preuzeo i shvatio inspiraciju prosvetiteljstva, osećao se kao da je to moglo da iskrivi njegovu slovensku autentičnost, međutim, na kraju je uspeo da spase ono što je smatrao najvažnijim za sebe i narod, odnosno veru u individualnost duša. To se ogledalo u trenutku kada su se figure vampira, kada je Poljska tokom XIX veka ostala podeljena između susednih imperija, vraćale kao metafora žestoke osvete koja se smatrala krajnjim imperativom – izvan dobra i zla. Dakle, nisu samo Mickjevič i njegova nacionalna poezija povampirili čitaoce, jer je krajnji vampir bila Poljska. Naučnica Marija Janion je objasnila da „ugrizeni“, „zaraženi“, „povampireni od strane Poljske“, bili su tada sami ustanici (učesnici januarskog ustanka 1863. godine koji se vodio protiv ruske imperije, a koji je imao karakter buržoaske revolucije) koji prirodnim tokom događaja žele da povampiruju svoje sunarodnike (Gliński, 2015).

Tomas Bon postavlja tezu da je kroz konstrukciju „vampir“ zapadni Okcident zapravo umirivao svoju savest jer je kulture hrišćanskog (vizantijsko-pravoslavnog) Orijenta najpre prepustio osmanskim osvajačima, a onda im, kako su se kroz XIX vek postupno oslobađale i vraćale u evropsku zajednicu, uskratio rođački status (Knežević, 2016). Dakle, na početku doba prosvetljenosti bio je to strah od Turaka, dok je u vremenu romantizma i nacionalizma (XIX vek) taj stereotip preveden u slavenofobni kliše. Na primer, roman „Drakula“ naglašava mnoge strahove engleskog društva tog vremena o čemu Kejtlin Orlomoski piše da „Drakula deluje efikasno na više nivoa, i kao gotički horor roman i kao alegorijski komentar čega se englesko viktorijansko društvo najviše plašilo. Stoker uključuje viktorijanske strahove o sukobu nauke i religije, potencijalu za obrnutu kolonizaciju i promeni ženske seksualnosti u njegov roman, stvarajući čudovište u grofu Drakuli koje preti da uništi društvo bez jasno navedenog razloga“ (Orlomoski, 2011). Podsetićemo se da je tokom objavljivanja romana Brema Stokera 1897. godine, Engleska prolazila kroz industrijsku revoluciju, te je zato došlo do masovne urbanizacije i priliva imigranata, što je izazvalo snažnu ksenofobiju u zemlji. „Drakula“ prikazuje ove strahove koji su zahvatili viktorijansko društvo: Drakula je imigrant koji je otputovao iz Transilvanije u Englesku sa namerom da „kontaminira“ Englesku.

Kao što smo već na mnogim primerima pokazali, vampir ima tendenciju da postane popularan tokom perioda krize. Na primer, tokom epidemija kuge, navodni slučajevi vampirizma bi se umnožili. Još po objavljivanju „Visum et repertum-a“ (1732), Zapadnu Evropu zahvata sve masovniji strah – od vampirske zaraze − dok je ono što je, po svoj prilici, bilo slika lokalnih verovanja, kako se rasprostirala priča o vampirima, postalo fiksna karakteristika vampira per se. Važno je pomenuti da na osnovu kazivanja svedoka mnogi tadašnji izveštaji rekonstruišu kompleksan sistem predstava vezanih za srpske vampire: da svoje žrtve noću pritiskaju i guše, da se hrane krvlju svojih žrtava i stoke, produžavajući time uslovnu besmrtnost, da njihova tela ne podležu starenju i raspadanju, da njihove žrtve kao i oni koji su došli u kontakt s krvlju vampira i sami postaju vampiri i, konačno, da je najefikasniji način ritualnog upokojenja vampira – probadanje (glogovim) koocem, odsecanje glave i spaljivanje (neretko se kao obredna tautologija primenjuju sve tri radnje istovremeno) (Perić, 2022: 333). Naravno, treba istaći da je najobuhvatniju i najkompleksniju studiju – sintezu najvažnijih izvora, istorijski pregled pomena i temeljno ispitivanje južnoslovenskuh kulturnih prostora na kojima su verovanja vezana za vampire zastupljena, njihovih sličnosti i razlika, lokalnih specifičnosti i magijskih praksi dao Tihomir Đorđević (v. Đorđević, 1953: 149–219).

Naime, posledica publikovanja stručnih medicinskih i vojnih izveštaja o vampirima bilo je buđenje interesovanja kulturne Evrope za jedan „polukultivisan i sujeveran pravoslavni narod – Srbe, koji nastanjuju rubne pozicije zapadne civilizacije“, kao i za srpske vampire, uz pokušaje da se na naučnim osnovama objasne izvesni elementi iz pomenutog kruga predstava o vampirima (netruležnost tela, krvarenje prilikom ekshumacije, vampirov hropac i sl.) (Perić, 2022: 333). Za razliku od biološke zaraze na koju su upućivali, neki drugi elementi ovih izveštaja bili su otvoreni za različita tumačenja, učitavanja i nagađanja – od spekulacija o umešanosti Blagojevićeve udovice u muževljevo ubistvo, odnosno trovanje (Ranft, 2020: 74-75, 83, 95), preko ksenofobičnih i srbofobičnih interpretativnih praksi, sve do krajnje neverovatnih tumačenja (Perić, 2022: 334). Tako je Johan Kristof Harenberg, rektor prosvetne zadužbine u Gandershajmu, smatrao da predsmrtni iskaz preminulih o „davljenju i ispijanju krvi“ nije ništa drugo do halucinacija, izazvana dejstvom opijuma, jer „Srbi su mnogo vremena bili pod Turcima i od njih preuzeli običaj česte upotrebe opijuma“ (Ranft, 2020: 185). Shodno tome, verovanje u vampire postaje izraz sujeverja, necivilizovanosti, primitivizma, varvarstva…, ali i bede, nemaštine, neobrazovanosti, loših materijalnih i higijenskih uslova. Ukaz Marije Terezije iz 1755. godine (popularno nazvan „Vampir-Erlass“) kojim se negira postojanje vampira, a zabranjuju i kažnjavaju ekshumacije i skrnavljenja leševa i na osnovu njega preduzete mere, nastali su kao odgovor na masovnu histeriju „prestravljenih dama“, koje su zahtevale da im se kaže „hoće li ti nezvani gosti i strašni vampiri stići i u naše krajeve“ (Ranft, 2020: 165). Nastojalo se da se zaštite granične oblasti carstva, kao posledica realnog straha od širenja zaraze (kuge, besnila, španske groznice…), i sprečilo iseljavanje iz graničnih oblasti (Kleut, 2018: 43). Ove mere su predstavljale i segment sistemskih reformi, koji je zahvatao i sferu javnog zdravlja (up. Lazarević di Đakomo, 2016: 147), a dovele su do poboljšanja higijenskih uslova u udaljenim provincijama Carstva (Kraljevina Srbija, Hrvatska, Mađarska, Rumunija), ali, neočekivano, i do popularizacije vampira. Sve veća komercijalizacija vampirskog mita i planetarna popularnost Stokerovog romana o Drakuli doveli su do pomeranja fokusa sa Srbije kao vampirskog lokusa na Transilvaniju, pri čemu je literarni Drakula „identifikovan“ kao prvi vampir, rodonačelnik i „nulti prenosilac“ vampirske zaraze.

Transformišući se u sočivo za potrebe geostrateškog posmatranja Balkana, gotske „maštarije“ uspele su da nadžive pisce koji su ih pod kraj XIX veka stvorili u engleskom govornom području (Longinović, 2008). Gotske „maštarije“ zapravo funkcionišu kao zakasneli odraz prošlih trauma evropskih kolektiviteta te, poput vampira, Zapad ne može da ugleda taj vlastiti odraz u ogledalu balkanske temporalnosti, i zato svoje strahove od navale sa istoka zakopava u tamne odaje Drakulinog zamka. Lorens Rikels koristi psihoanalitički mehanizam projekcije da bi objasnio šizoidni rascep koji počiva u samim korenima zapada objašnjavajući da glad za postajanjem vodi procesu neprekidnog uzajamnog proždiranja, i upravo to leži u osnovi evropskog identiteta: „Jer čak i kad napadam istočnu Evropu, istok uvek preti da napadne zapad; nismo mi ti koji aktivno kolonizujemo (odnosno, kanibalizujemo) istok: istok je taj koji sav vrvi od životinja i nižih bića čiji poriv ka putovanju na zapad mi moramo zaustaviti na našem putu ka istoku. Pretnja, otelotvorena, na primer, u liku vampirizma, uvek dolazi sa istoka (iz istočne Evrope, na primer), bez obzira što je upravo zapad taj koji se sve vreme previja od gladi“ (Rickels, 1999: 12). Dakle, prema Rikelsovim rečima, ukoliko se protiv vampira ne bore preventivno, on preti da se usadi duboko u njih same, preti da njihovu krv, njihov rod ukalja svojim nedopuštenim željama (Longinović, 2008). Kako je Frojd već primetio u svojoj karakterizaciji nacionalističkog šovinizma kao narcisizma malih razlika, ova suptilna forma rasizma prisutna je širom Evrope (Hitchens, 2010).

Nije poenta samo da je reč „vampir“ koja je ušla u sve svetske rečnike zapravo srpskog porekla, već se tu naziru i sva moguća iščitavanja i tumačenja ovog pojma. Vampiri nisu bili svedeni na nivo teološkog ili filozofskog traktata, već su oni za tadašnje austrougarske vlasti imali političku težinu (Matković, 2019). Vesna Goldsvorti tvrdi da „sve one najčešće korišćene reči balkanskog porekla u engleskom jeziku“, među kojima je i reč „vampir“, „na neki način odražavaju strah od ‘Drugog’, pretnju od moguće invazije i kvarenja“ (Goldsworthy, 1998: 74). U stvari, ovi „Drugi“ Evropljani okaljani su kalom kulturne „nazadnosti“, kalom koji najčešće ima veze sa njihovim slovenskim poreklom ili pripadnošću verskim kulturama pravoslavlja i islama (Longinović, 2008). Nazadnost u pogledu kulture postaje beleg nižih civilizacijskih standarda, te se na ovaj način svi ljudi koji obitavaju istočno ili južno od neke određene nacije izjednačavaju sa grupom običaja koju Okcident prećutno osuđuje. Vampirske priče podržavaju ovakve teme tako što pojačavaju stalnu borbu protiv „autsajdera“, a prenošenje ove traume je ključno jer „način na koji se sećate traume prošlosti utiče na sagledavanje sadašnjosti“ (Tenenbaum, 2012). Tako nas danas svetski mediji teraju da poverujemo kako Balkan naseljavaju Drakulini rođaci, dok naslednici centralnoevropskih država (poput Češke, Mađarske, Poljske, Slovenije) predstavljaju marljive potomke rimokatoličke civilizacije, koji su stoga i više nego voljni da opslužuju strateške i vojne potrebe zapada-predvođenog-Sjedinjenim-Državama (Longinović, 2008).

Globalna medijska gramatika klasifikovala je Srbe kao simptom povratka vampira, onog drevnog bića koje buja na patnji drugih, a Balkan je predstavljen kao prelazna oblast između Evrope i Azije, u isti mah i tuđ, i zaostao, zbog njima nejasnih, hibridnih identiteta koji naseljavaju ovo poluostrvo, dok stanovnici ovog poluostrva imaju srce tame koje na njihovim kulturama ostavlja žig vremenske tromosti i civilizacijske inferiornosti. Upravo na takav način Džonatan Harker posmatra one seljane koje sreće na putu ka Drakulinom zamku: to su autistični stvorovi koji „ni oči ni uši nemaju za spoljni svet“. Ovakva kodifikacija Balkana simptomatična je za gotske „maštarije“ kakve Harker učitava u ovaj deo Evrope na kojem „puka modernost“ nije ostavila nikakvog traga. Pripovedač „Drakule“ naznačava da čak ni moć tehnologije nije kadra da usmrti arhaično slepilo prema napretku i otpor prema prosvećenosti unutar granica pravog evropskog identiteta, prikazujući sukob između nauke i tehnologije (zapada) s jedne strane i sujeverja (istoka) s druge. Kako nauka nije spasila Lusi (transfuzije krvi nisu dale nikakve rezultate), svet pokušava da se oslobodi vampirskog zla metodama hrišćanske doktrine (Vučković & Pajović Dujović, 2016: 5).

Zanimljiv je i takozvani „novi istorizam“, američka škola literarne teorije iz osamdesetih godina XX veka (uglavnom Harvard), koja je Stokerov roman „Drakula“ tumačila kao „simbol Evrope“ i proces „obrnute kolonizacije“, proizišao iz konflikta kulturne savesti i geopolitičke avanture. Odnosno, neka vrsta odnosa zločin-kazna: prestupnička ignorancija prema hrišćanima na Balkanu kažnjena je nekontrolisanim uvozom vampirske epidemije (Knežević, 2016). Kada Džonatan Harker i Van Helsing putuju u Transilvaniju da „upokoje vampire“, to se po „novom istorizmu“ shvata kao autoimuna reakcija zapada za cementiranje teritorijalnog statusa kvo posle odlaska Osmanlija.

Sve veća popularnost vampira u holivudskim filmovima tokom XX veka govori o fascinaciji krvlju i nasiljem, fascinaciji koja je obeležila hiljadugodišnju sadašnjost. Čisto neparodijske reprezentacije „Drakule“ nisu više moguće, budući da je Harkerov pogled ka istočnoj Evropi posve u skladu sa viševekovnom predrasudom koju su pohranjivale gotske „maštarije“. No, ukoliko pogledamo aktualne karikature političara u medijima, pravo je čudo da se neko do sada nije dosetio Drakule kao metateksta jedinog preostalog humora. Prema rečima Borisa Perića i Tomislava Pletenca, autorskog dvojca knjige „Zemlja iza šume: Vampirski mit u književnosti i na filmu“ (2015), današnje stanje je gotovo identično onom s kraja viktorijanskog doba (Marjanić, 2015). Ideja Evrope našla se u svojevrsnom logičkom paradoksu iz kojeg nema izlaza bez potpune rekonceptualizacije onog što bi Evropa trebalo da predstavlja. Naime, dobar deo imigranata prepoznaje utočište u Evropi, zahvaljujući slici koju Evropa neprestano proizvodi. Što se više Evropa prikazuje na utopistički način, više je imigranata na njenim granicama. No, kao što znamo, u Evropi ne vlada ni sigurnost niti obilje, odnosno sve manje Evropljana ima neometani pristup socijalnoj i zdravstvenoj sigurnosti ili kvalitetnom obrazovanju. Ali ako bi Evropa priznala da je neuspešna i da svojim građanima ne pruža sigurnost, onda bi dovela u pitanje svrhu vlastitog postojanja. Tako imigrant postaje simptom unutrašnje nekonzistentnosti Evrope, i stubovi poput političke korektnosti, tolerancije i multikulturalizma, na kojima se godinama Evropa održava, propadaju. U skladu s tim imigranti su postali i posao, i karijera dobrom delu Evrope pa i nevladinom sektoru koji kroz raznovrsne programe finansira najčešće isključivo svoj „hladni pogon“. Kraj britanske imperije imao je identičnu sliku. Britanija je u svojoj civilizacijskoj misiji takođe došla pred paradoks. Ili je morala priznati da nema univerzalne modernističke civilizacije koja bi bila primenjiva svuda, a samim tim da nema ni Britanije kao njene „perjanice“, ili je greška naprosto u „pretnji Drugog“. Ipak, ne zaboravimo da je „Drugi“ u uvreženom smislu tek delom pretnja, a delom i izvor slasti, što bi se možda moglo dovesti u vezu s erotizacijom krvi (Marjanić, 2015).

Nastaviće se…

Izvori:

• Ajdačić, Dejan (10. avgust 2007). Motiv Vampira u evropskoj književnosti i književnosti balkanskih Slovena. Rastko.rs. Preuzeto 12. jula 2023. sa: https://www.rastko.rs/rastko/delo/10047

• Alison, Dejvid (26. maj 2021). Grof Drakula, vampiri i horor: Škotska spisateljica koja je inspirisala „Drakulu“, roman Brema Stokera. BBC. Preuzeto 5. avgusta 2023. sa: https://www.bbc.com/serbian/lat/svet-57221889

• Aranđelović, Milan (23. jun 2022). Da li je grof Drakula irskog porekla? Bookmate Žurnal. Preuzeto 2. avgusta 2023. sa: https://zurnal.bookmate.com/drakula/

• Balija, Petra (11. jul 2018). Priča o Crnoj kraljici: On je imao 38, a Barbara Celjska tek 13 godina. Večernji list. Preuzeto 22. aprila 2024. sa: https://www.vecernji.hr/zagreb/prica-o-crnoj-kraljici-on-je-imao-38-a-barbara-celjska-tek-13-godina-1257711

• Bandić, Dušan (1997). Carstvo zemaljsko i carstvo nebesko. Beograd: XX vek

• Bandić, Dušan (2004). Narodna religija Srba u 100 pojmova. Beograd: Nolit

• Barešin, Sandra (30. oktobar 2015). Vampiri u popularnoj pučkoj kulturi. Ethnologica Dalmatica, 5-14. Preuzeto 2. januara 2024. sa: https://hrcak.srce.hr/file/240949

• Bjelić, Aleksandra (18. mart 2013). Folklorna predstava vampira u srpskoj drami. Završni rad iz kursa Pevač i tradicija Katedre za srpsku književnost sa južnoslovenskim književnostima. Beograd: Filološki fakultet u Beogradu

• Blanchard, Kaitlin (april 2009). Dracula: The Reproduction of History and the UnDead Myth. PBworks.com. Preuzeto 3. jula 2023. sa: http://engl358dracula.pbworks.com/w/page/18970609/Dracula%3A%20The%20Reproduction%20of%20History%20and%20the%20UnDead%20Myth

• Bošković, Dragana (2010). Amalgam književnosti: između mita i istorije. Vampir i grof Drakula. Mons Aureus, časopis za književnost, umetnost i društvena pitanja, VIII (30), 37-47. Preuzeto 16. jula 2023. sa: http://www.biblioteka-smederevo.org.rs/sites/default/files/30-20102.pdf

• Bousfield, Jonathan (8. novembar 2018). Vampire Country. Time Out England Limited. Preuzeto 22. april 2024. sa: https://www.timeout.com/croatia/travel/vampire-country

• Daraboš, Predrag (nedatirano). Boris Perić, književnik Tranzicijski vampiri haraju Hrvatskom. Pikok. Preuzeto 22. aprila 2024. sa: https://pikok.org/peric/

• Đorđević, Tihomir (1953). Srpski etnografski zbornik, LXVI. Beograd: Srpska akademija nauka, 149-219

• Garonja Radovanac, Slavica (2014). Od Carigrada do Budima. Novi Sad: Akademska knjiga

• Gliński, Mikołaj (jul 2015). Polish Vampires: Bloody Truth behind Dark Myth. Culture.pl. Preuzeto 8. decembra 2023. sa: https://culture.pl/en/article/polish-vampires-bloody-truth-behind-dark-myth

• Glover, David (jesen 1993). Travels in Romania: Myths of Origins, Myths of Blood. Improbable Dialogues: Encounters in Cultural Studies, 16 (1), 126-144. Preuzeto 10. avgusta 2023. sa: https://www.jstor.org/stable/41389304

• Goldsworthy, Vesna (1998). Inventing Ruritania. New Haven: Yale University Press

• Hadžić, Zorica (2007). Istorija jedne samoće – poezija i proza Danice Marković. Novi Sad: Akademska knjiga

• Jordison, Sam (27. april 2012). Twilight v Dracula: vampires – readers’ responses. The Guardian. Preuzeto 12. jula 2023. sa: https://www.theguardian.com/books/2012/apr/27/twilight-dracula-vampires-reading-group

• Hitchens, Christopher (28. jun 2010). The Narcissism of the Small Difference. Slate. Preuzeto 2. avgusta 2023. sa: https://slate.com/news-and-politics/2010/06/in-ethno-national-conflicts-it-really-is-the-little-things-that-tick-people-off.html

• Hreno, Tine (2. jul 2013). The Arminius Vambery Myth. Writers in London in the 1890s – Blogspot. Preuzeto 31. januara 2024. sa: https://1890swriters.blogspot.com/2013/07/the-arminius-vambery-myth.html?m=1

• Jovanović, Bojan (2004). Vampir kao metafora. Knjiga LII. Beograd: Glasnik Etnografskog instituta SANU

• Jovićević, Dragan (2012). Tražeći vampire – od arhetipa do eksploatacije. Kultura, br. 136, str. 220-236. Preuzeto 25. oktobra 2023. sa: https://scindeks.ceon.rs/article.aspx?artid=0023-51641236220J

• Kirtley, Bacil F. (proleće 1956). „Dracula,“ the Monastic Chronicles and Slavic Folklore. Folk Literature Issue, 6 (3), 133-139. Preuzeto 10. avgusta 2023. sa: https://www.jstor.org/stable/4317579

• Kleut, Marija (2018). Vampiri u Srbiji u XVIII veku – knjiga i komentari. Beograd: Službeni glasnik

• Knežević, Vesna (5. jun 2016). Vampir kao imperijalna kategorija. Beč: RTS.rs. Preuzeto 20. jula 2023. sa: https://www.rts.rs/lat/vesti/merila-vremena/2341703/vampir-kao-imperijalna-kategorija.html

• Kovačević, Božidar (1928). Najveći sevap: pripovetke. Beograd: Geca Kon

• Kukić, Branko (3. mart 2010). Milovan Glišić juri suštog leptira. Vreme. Preuzeto 21. aprila 2024. sa: https://vreme.com/kultura/milovan-glisic-juri-sustog-leptira/

• Kulić, Milena (2018). Folklorne predstave o vampiru i njihova transformacija u pripovetkama Vampir Pantelija Danice Marković, Vampirica Božidara Kovačevića i Vampirović Ivana Pavića. Lipar – časopis za kwiževnost, jezik, umetnost i kulturu, XIX(67), 11-31. Preuzeto 21. aprila 2024. sa: https://www.ceeol.com/search/article-detail?id=771733

• Lazarević di Đakomo, Persida (2016). „U njegovim ustima se videlo nešto sveže krvi”. Razlozi ukaza carice Marije Terezije o vampirizmu. U: Mirjana Detelić & Lidija Delić (ur.), Krv: književnost, kultura (s. 129–150). Beograd: Balkanološki institut SANU. Preuzeto 18. oktobra 2023. sa: https://dais.sanu.ac.rs/handle/123456789/3921?locale-attribute=en

• Longinović, Tomislav (25. novembar 2008). Vampiri poput nas: gotske maštarije i “Srbi”, u: Tomislav Z. Longinović, „Vampires Like Us: Gothic Imaginary and ‘the Serbs'“, Balkan as Metaphor. Between Globalization and Fragmentation, eds. Dušan I. Bjelić & Obrad Savić, The MIT Press, Cambridge, Masschusetts & London, England, 2002, pp. 39-59. Prev. Vesna Bogojević. Peščanik.net. Preuzeto 11. jula 2023. sa: https://pescanik.net/vampiri-poput-nas-gotske-mastarije-i-srbi/

• Marjanić, Suzana (24. septembar 2015). Boris Perić i Tomislav Pletenac – Rešetke, zamke i kolci vampirskog mita. Zagreb: Zarez – Dvotjednik za kulturu i društvena zbivanja. Preuzeto 4. januara 2024. sa: http://www.zarez.hr/clanci/resetke-zamke-i-kolci-vampirskoga-mita

• Marjanović, Vesna. Predstave o vampiru. (2012) U: Vesna Marjanović, Dejan Stojiljković, Živi pokojnik (s. 7–52). Beograd: Službeni glasnik

• Marković, Danica (2003). Kupačica i zmija. Čačak: Gradska biblioteka „Vladislav Petković Dis“

• Matković, Vladimir (9. april 2019). Vampiri su imali političku težinu. Danas. Preuzeto 20. aprila 2024. sa: https://www.danas.rs/kultura/vampiri-su-imali-politicku-tezinu/

• Meletinski, E. M. (1985) Poetika mita. Prev. Jovan Janićijević. Beograd: Nolit. Preuzeto 11. septembra 2023. sa: https://www.scribd.com/doc/312522046/Meletinski-Poetika-Mita-1983#

• Mikota, Jana & Planka, Sabine (24. avgust 2012). Der Vampir. Revidirani i skraćeni članak. Duža verzija se može naći u: Mikota, Jana/Planka, Sabine: Vampir. U: Kinder – und Jugendliteratur – Ein Lexikon. 44. Februar 2012, str. 1-39. Preuzeto 4. oktobra 2023. sa: https://www.kinderundjugendmedien.de/begriffe-und-termini/kinder-und-jugendliteraturwissenschaft/stoffe-und-motive/414-der-vampir-in-der-kinder-und-jugendliteratur-1?highlight=WyJkZXIiLCJ2YW1waXIiXQ==

• Munitić, Ranko (1973). Fantastika na ekranu (knjiga druga): Vampiri i galaksije (1931-1973). Beograd: Jugoslovenska kinoteka

• Mutavdžić, Predrag (2009). Vlad Cepeš Drakula i motiv vampira u književnosti i folkloru. U: Mirjana Deletić (ur.), Moć književnosti: in memoriam Ana Radin. Beograd: Balkanološki institut SANU, str. 151–167. Preuzeto 13. septembra 2023. sa: https://dais.sanu.ac.rs/bitstream/handle/123456789/3968/bitstream_12560.pdf?sequence=1&isAllowed=y

• Neimenovani autor. (1. april 2005). British spy inspired Stoker’s vampire slayer. ABC.net.au. Preuzeto 31. januara 2024. sa: https://www.abc.net.au/news/2005-04-01/british-spy-inspired-stokers-vampire-slayer/1543774

• Neimenovani autor (31. mart 2009). Vampirice su bile među nama. She.hr. Preuzeto 22. aprila 2024. sa: https://she.hr/vampirice-su-bile-medju-nama/

• Neimenovani autor (23. jun 2010). Vampire Phenomenon Feeds Both on Social Change and Tradition, Says Professor in Book. News Wise. Preuzeto 17. jula 2023. sa: https://www.newswise.com/articles/vampire-phenomenon-feeds-both-on-social-change-and-tradition-says-iu-professor-in-book

• Neimenovani autor (1. jul 2012). The Origins of Count Dracula. The Tin Man Blog. Preuzeto 31. januara 2024. sa: https://the-tin-man.com/2012/07/01/the-origins-of-count-dracula/

• Neimenovani autor. (8. jun 2017). Vambery Armin. Danube on Thames – The New Eastenders. Preuzeto 31. januara 2024. sa: https://danubeonthames.wordpress.com/slovakia/slovakia-team-2017/slovak-personalities/vambery-armin/

• Neimenovani autor. (15. maj 2021). Smrt je strašna, ali u viktorijansko doba, sa ovim običajem – bila je još gora. Istorijski zabavnik. Preuzeto 9. jula 2023. sa: https://www.istorijskizabavnik.rs/blog/oklop-oko-groba

• Nev (31. oktobar 2019). Why is Dracula Catholic? The Influence of Eastern European Folklore on the Modern Vampire. Ginevra lee. Preuzeto 12. jula 2023. sa: https://ginevralee.com/2019/10/31/why-is-dracula-catholic-the-influence-of-eastern-european-folklore-on-the-modern-vampire/

• Norton-Taylor, Richard (1. april 2005). From Dracula’s nemesis to prototype foreign spy. The Guardian. Preuzeto 31. januara 2024. sa: https://www.theguardian.com/politics/2005/apr/01/highereducation.artsandhumanities1

• Ognjanović, Dejan (26. april 2015). Porodica vukodlaka – Aleksej K. Tolstoj. The Cult of Ghoul. Preuzeto 21. aprila 2024. sa: https://cultofghoul.blogspot.com/2015/04/porodica-vukodlaka-aleksej-k-tolstoj.html?m=1

• Orlomoski, Caitlyn (2011). From Monsters to Victims: Vampires and Their Cultural Evolution from the Nineteenth to the Twenty-First Century. Honors Scholar Theses, 208. Preuzeto 2. jula 2023. sa: https://opencommons.uconn.edu/cgi/viewcontent.cgi?article=1174&context=srhonors_theses

• Otašević, Đorđe (19. april 2019). Balkanski vampir, Srbija i Crna Gora. Otvoreni kulturni forum – Cetinje. Preuzeto 27. jula 2023. sa: https://okf-cetinje.org/dorde-otasevic-balkanski-vampir-srbija-crna-gora/

• Pavičić, Jurica (21. novembar 2009). Drakule iz susjedstva: Moderni vampiri postali su duhovni vođe mladih u krizi. Jutarnji.hr. Preuzeto 5. jula 2023. sa: https://www.jutarnji.hr/vijesti/drakule-iz-susjedstva-moderni-vampiri-postali-su-duhovni-vode-mladih-u-krizi-2870606

• Pajović Dujović, Ljiljana & Vučković, Dijana (mart 2017). Vampir kao kulturološki konsturkt – od čudovišta gotske književnosti do romantičnog vampira novomilenijumskog doba. Journal of Language and Literary Studies, 45-55. Preuzeto 3. jula 2023. sa: https://www.researchgate.net/profile/Ljiljana-Pajovic-Dujovic/publication/335834363_VAMPIR_KAO_KULTUROLOSKI_KONSTRUKT_-OD_CUDOVISTA_GOTSKE_KNJIZEVNOSTI_DO_ROMANTICNOG_VAMPIRA_NOVOMILENIJUMSKOG_DOBA/links/5d7f3c52299bf1d5a980903a/VAMPIR-KAO-KULTUROLOSKI-KO

• Perić, Boris & Pletenac, Tomislav (2015). Zemlja iza šume : Vampirski mit u književnosti i na filmu. Zagreb: TIM Press

• Perić, Dragouljub (30. decembar 2022). Povampirenje kao zaraza – prvi vojni izveštaji o vampirima i njihovo literarno transponovanje u savremenoj srpskoj prozi. Slavica Wratislaviensia, 177, 329–341. Preuzeto 15. oktobra 2023. sa: https://wuwr.pl/swr/article/view/14773

• Radin, Ana (1996). Motiv vampira u mitu i književnosti. Beograd: Prosveta

• Ranft, Mihael (2020). Traktat o žvakanju i mljackanju mrtvaca u grobovima, u kojem se daje veran prikaz svojstava ugarskih vampira i krvopija i ujedno vrši procena svih do sada objavljenih spisa o njima. Čačak: Gradac

• Rickels, Laurence A. (1999) The Vampiric Lectures. Minneapolis: University of Minne-sota Press. Preuzeto 4. jula 2023. sa: https://sabrinasoyer.files.wordpress.com/2016/05/laurence-a-rickels-the-vampire-lectures.pdf

• Ruthner, Clemens (1997). Bloodsuckers with Teutonic Tongues: The German Speaking World and the Origins of Dracula. U E. Miller, Dracula: The Shade and the Shadow. Papers presented at ‘Dracula 1997’ at Los Angeles, August 1997. A Critical Anthology (str. 54-67). Westcliff-on-Sea: Desert Island Books. Preuzeto 31. januara 2024. sa: https://www.academia.edu/539414/What_s_in_a_Name_The_German_Speaking_World_and_the_Origins_of_Dracula_

• Sambunjak, Slavomir (2008). Stokerov „Drakula“ i Boškovićev putopis. Croatica et Slavica Iadertina (4), 309-318. Preuzeto 5. januara 2024. sa: https://hrcak.srce.hr/file/51993

• Schuller, Dorothea (2009). ‘Something Black and of the Night’: Vampirism, Monstrosity, and Negotiations of Race in Richard Matheson’s ‘I Am Legend’. U D. Petzold (Ur.), Der Vampir: Von der Dämmerung der Gothic Novel bis zum Morgen-Grauen des Teenieromans (str. 78-94). Moers: Brendow. Preuzeto 9. avgusta 2023. sa: https://www.researchgate.net/publication/235448390_’Something_Black_and_of_the_Night’_Vampirism_Monstrosity_and_Negotiations_of_Race_in_Richard_Matheson’s_’I_Am_Legend’

• Šarović, Marija (2008). Metamorfoze vampira: komparativna analiza motivskog kompleksa vampira u delima R. Metisona, B. Pekića, B. Vijana i S. Lukjanjenka. Beograd: Institut za književnost i umetnost

• Širan, Robin (18. januar 2020). Rumunija i Drakula: Zaboravite na Transilvaniju – „najpoznatiji vampir je bio Irac“. BBC Njuz Severna Irska. Preuzeto 19. septembra 2023. sa: https://www.bbc.com/serbian/lat/svet-51157411

• Tenenbaum, David (22. maj 2012). Tracking the vampire in myth, culture and politics. University of Wisconsin-Madison. Preuzeto 16. jula 2023. sa: https://news.wisc.edu/tracking-the-vampire-in-myth-culture-and-politics/

• Tremor, Brain (15. decembar 2021). Arminius – an aberrant history. Amino. Preuzeto 31. januara 2024. sa: https://aminoapps.com/c/horror/page/blog/arminius-an-aberrant-history/qkDF_RudezGZdwmDELLb3xl1nvoMPeN

• Vučković, Dijana & Pajović Dujović, Ljiljana (2016). The Evolution of the Vampire from Stoker’s Dracula t acula to Meyer’s Twilight Saga wilight Saga. CLCWeb: Comparative Literature and Culture, 18 (3). Preuzeto 2. jula 2023. sa: https://docs.lib.purdue.edu/clcweb/vol18/iss3/4/

• Vučković, Radovan (1990). Moderna srpska proza: kraj XIX i početak XX veka. Beograd: Prosveta

• Wissenswertes aus vergangenen Epochen (2 mart 2020). Barbara von Cilli. Facebook. Preuzeto 24. aprila 2024. sa: https://www.facebook.com/Wissenswertes.aus.vergangenen.Epochen/photos/a.1834901409885617/3490078891034519/?type=3