Blog

Gospoda (2020)

Posted on by Aleksandar Đurić

 

 

Režija: Gaj Riči
Uloge: Metju Mekonahej, Čarli Hanam, Hju Grant, Džeremi Strong, Mišel Dokeri, Kolin Farel

 

 

 

 

Nakon desetogodišnje holivudske faze, Gaj Riči se vratio korenima – snimio je britansku kriminalističku komediju The Gentlemen, koja se trenutno još uvek prikazuje u bioskopima blizu vas pod naslovom Gospoda. Sami holivudski filmovi ovog autora takođe su ukazivali na kalibar njegovog talenta. Riči se odlično snašao u Americi, gde je anarhičan koncept koji pamtimo iz Lock, Stock and Two Smoking Barrels i Snatch zamenio za znatno disciplinovaniji pristup u pogledu strukture i građe svojih filmova, zadržavši uz to određene elemente svog autorskog rukopisa. Lično, iako sam veliki fan navedenih kultnih Ričijevih krimića, on je dobio moje puno poštovanje tek nakon što je u Holivudu ispekao zanat i snimio niz, u najmanju ruku dobrih glavnotokovskih ostvarenja (posebno preporučujem izvanredni The Man From UNCLE).

The Gentlemen pak više „vuče“ na Ričijev, takođe britanski krimić Rocknrolla, kojim je on 2008. donekle premostio razbarušenost svojih ranih radova i načinio krupan korak ka daljem usavršavanju i saradnji sa holivudskim producentima. The Gentlemen je, dakle, „normalniji“ film od Lock, Stock i Snatch, međutim, ukoliko ste voleli ove klasike biću iznenađen ako uz Gospodu ne provedete dva sata ispunjena zabavom, smehom i radošću.

Film počinje ubistvom američkog gangstera Mikija Pirsona, u tumačenju Metjua Mekonaheja (sličnost sa čuvenim Mikijem Pirsom iz „Mućki“ je, verovatno, nenamerna), koji u Londonu količinom i kvalitetom svoje ponude prednjači na tržištu takozvane gandže. Zatim, privatni detektiv po imenu Flečer (glumi ga Hju Grant), koji je u toku sa zbivanjima na ulici, posećuje Pirsonovog konsilijerija i, u zamenu za 20 miliona funti, nudi mu istinu iza ovog ubistva. U tom trenutku počinje prvi čin filma, čiji najveći deo je dat upravo putem Flečerove priče. Ubrzo se uvode novi „igrači“ u ovoj misteriji, radnja se usložnjava, preokreti se smenjuju i, do samog kraja, publika ne zna šta se zapravo dogodilo. Ovo će obradovati ljubitelje filmskih misterija, jer je stepen zamršenosti izlaganja radnje gotovo identičan onome iz Ričijevih filmova o Šerloku Holmsu.

Sem toga, The Gentlemen lako drži pažnju neprestanom navalom duhovitih dijaloga, napisanim u karakterističnom Ričijevom maniru, koji jasno ukazuju na to da se nestašni sineasta odlično zabavljao tokom izrade ovog filma. Riči je ovde na svom terenu i u punom elementu i, ako gledate film u bioskopu, jedino je šteta što su za potpun doživljaj ipak potrebni engleski titlovi, jer je sa srpskim prevodom nemoguće „pohvatati“ sve nijanse korišćenog engleskog uličnog jezika (ako uspete sve da razumete „na sluh“ – skidam kapu i čestitam vam na vrhunskom poznavanju ovog jezika).

Razigranost dijaloga odlično je ispratila prijemčiva glumačka ekipa. Mekonahej očekivano dominira u glavnoj ulozi i, na osnovu njegovog pretećeg a harizmatičnog nastupa, nije teško uvideti kako je njegov lik dospeo na poziciju jednog od najmoćnijih gangstera u Londonu. Hju Grant je prilično zabavan u ulozi ljigavog i prepredenog njuškala, a treba pohvaliti i vrlo dobrog Čarlija Hanama u ulozi Pirsonove desne ruke (u kojoj bih u Ričijevom filmu inače očekivao da vidim Marka Stronga). Od poznatijih imena, tu je i Kolin Farel, koji ima solidnu minutažu i takođe izgleda kao da uživa u svom ekscentričnom liku i vrcavim dijalozima.

Naposletku, iako ovaj film nema prevratničku snagu i svežinu Ričijevih debitantskih filmova, energija je i dalje tu i jasno je da su Gospoda napravljena sa punim autorskim ubeđenjem. Tako ovaj naslov ne deluje kao film umornog reditelja koji je nakon tezgarenja po Holivudu rešio da potraži utehu u onome što najbolje radi, već kao delo zrelog autora u punoj snazi koga je ključajuća kreativna energija ponovo usmerila ka estetici i imaginarijumu koji su ga proslavili. Fanovi ne bi trebalo da se razočaraju, ljudi koji ne vole Ričijeve filmove neće ih zavoleti ni nakon ovog naslova, a ako još uvek niste pogledali nijedan njegov film – šta čekate?!

 

 

Sledeći projekat ovog autora moći ćemo da pogledamo početkom naredne godine, a radi se o rimejku kultnog francuskog trilera Le Convoyeur, pod naslovom Cash Truck i sa, ni manje ni više nego Džejsonom Stejtatom u glavnoj ulozi! S obzirom na dosadašnji Ričijev stvaralački uspeh, nema razloga da od ponovne saradnje ovih velikana britanskog kriminalističkog filma ne očekujemo još jedan dinamičan, nekonvencionalan i, pre svega, kvalitetan naslov u njihovom opusu.

Tvoje ime (2016) – San koji se ne da zaboraviti

Posted on by Ana Ogrizović

Film Tvoje ime (jap. Kimi no na wa) očarao je publiku prvi put na Anime ekspo konvenciji u Los Anđelesu 2016. godine. Ostvarivši zaradu od 359 miliona dolara, ova romantična drama premašuje Mijazakijevo legendarno ostvarenje „Spirited away” i ulazi u istoriju legendi anime filma.

Makoto Šinkai od ranije je poznat publici kroz ostvarenja poput Deca koja jure izgubljene glasove i Bašta reči, gde postavlja korene svog stila bajkovite vizuelne naracije. Njegov metod doveden je do vrhunca u filmu Tvoje ime. Šinkai insistira na detaljnom iscrtavanju storibordova po kojima se njegovi filmovi snimaju, što rezultira i više nego verodostojnom replikom stvarnosti. Pored panorama Tokija i fiktivnog Itomorija, Šinkai ne zapostavlja ni ljude, te angažuje kabuki umetnicu čiju koreografiju koristi za ritualni ples Micuhe i njene sestre. Rezultat su detaljni pejzaži i prikazi čija punoća boje i sjaj oplemenjuju bajkovitu priču filma.

Drugi važan element je svakako muzika, čiju kompoziciju i izvedbu radi japanski bend „Radwimps”. Ritam, tempo i tema numera osmišljene su i ukomponovane tako da prate samu radnju i razvoj junaka, te je numera „Sparkle” Takijeva neizrečena težnja ka drugačijem životu, a „Nandemonaiya” Micuhina unutrašnja borba i patnja.

Mada žanrovski određen kao romantična drama, Tvoje ime bavi se tradicijom, urbanizacijom, motivom vremenske katastrofe, a ljubav problematizuje kao ozbiljnu putanju kroz sopstvenu dušu, na čijem kraju stoji druga strana, ili „srodna duša”.

 

Micuha Mijamizu je srednjoškolka u fiktivnom ruralnom gradiću Itomoriju. Nastao u rupi od kratera komete, Itomori je ušuškan u spokoj i odaje utisak vremena koje je stalo. Ambijent malog mesta dočaran je prelepo nacrtanom i animiranom prirodom u čijoj harmoniji žive Itomorci. Micuha potiče iz tradicionalne šintoističke porodice. Poštuje tradiciju i rituale, uključujući pletenje, ples, pa čak i pravljenje kućikamisake rakije kroz pljuvanje pirinča. Ipak, Micuha je tinejdžerka, i od svega joj je muka. Jedne večeri će očajnički viknuti u nebo: „Zašto nisam zgodni dečko iz Tokija”?!

I tada počinje magija.

Da je Micuha doživela svoju malu krizu bilo koje druge večeri, radnja ovog filma verovatno ne bi ni postojala. Te večeri Micuha i njena sestra Jocuha izvode ritual i prilažu gorepomenuti kućikamisake svom božanstvu u hramu. Pretpostavljamo da je Micuha ostvarila konekciju sa božanstvom i, nesvesno, poželela želju.

Ova želja se ostvarila, i Micuha se narednog jutra budi kao slatki tokijski dečko Taki Taćibana. Međutim, i Taki se probudio kao Micuha. Kao svaki normalni čovek u situaciji koju zakoni fizike ne objašnjavaju, ovo dvoje prihvataju da je sve san. Micuha ostavlja belešku na Takijevom telefonu, i posle čitave montažne sekvence beleški po telefonima, sveskama i rukama, Taki i Micuha shvataju da jednom nedeljno menjaju tela u trajanju od dana.

Šinkai nas do same polovine filma drži u neizvesnosti da li je razmena san ili ne. Okidač za početak i prekid razmene je buđenje, te nije jasno jesmo li u javi, ili u snu.

Sve dok meteor nije zbrisao Itomori.

Postojanje meteora sudbonosno je za Takija i Micuhu. Naime, sam Itomori nastao je u krateru „Tiamat“ komete pre više od 1000 godina. Kometa će ponovo pasti na dan festivala i sravniti grad i njegovo stanovništvo sa zemljom.

Motiv katastrofe tragično je blizak japanskom narodu kroz bliske susrete sa razornim zemljotresima, međutim, Tvoje ime nije žanrovski određen padom komete na Zemlju. Kometa je u ovom filmu jedno od brojnih sredstava povezivanja i razdvajanja. Ona je stvorila Itomori i potom odnela Micuhu, čime će naizgled zauvek razdvojiti nju i Takija.

Međutim, Micuha će se vratiti, i to ne samo zbog Takijeve ljubavi.

Film „Kimi no na wa” je nepravedno optuživan da koristi motiv „damsel in distress”, to jest bespomoćne devojke koju spasava muškarac. Ovo nije tačno, jer Micuha pre svega spašava sebe. Ona od početka prihvata svoju spiritualnu i religioznu stranu, te ostavlja svom Takiju sredstva pomoću kojih je on vraća- kućikamisake i traku.

Kućikamisake simbolizuje polovinu svog stvaraoca, u ovom slučaju Micuhe. Ispijanjem ovog pića, Taki unutar sebe oživljava Micuhu i prolazi kroz njene uspomene u još jednom prelepom primeru Šinkaijeve ilustracije i montaže. Micuhine uspomene otkrivaju Takiju drugi motiv-pletenu trakicu, i ujedno materijalni dokaz da je Micuha zaista postojala.

A gde je ovde Taki kao glavni junak?

Može se pričiniti kao da je Taki relativno pasivan u odnosu na Micuhu. Međutim, Taki je u filmu Tvoje ime personifikacija većinskog dela publike. On živi u metropoli (dobro, tu se malo teže nalazimo), i ceo dan mu prolazi u školi, klackanju u tramvaju i poslu do kasno uveče. Teško je izdvojiti jedan odlomak iz njegove lične numere „Sparkle” koji najbolje opisuje građanina 21. veka, iako govori o fantastičnim dešavanjima iz filma:

„Izgleda kao da me svet neprestano kroti

Ako je tako, neka mu bude

Predivna patnja traje, iz dana u dan“

…

„Sanjao sam o mestu daleko odavde

Umiren limenkom mlake koka-kole,

Tražio ga kroz prozor učionice

I u jutarnjem suncu u vožnji tramvajem”

(primer prevoda)

 

Taki Taćibana je školski primer malog čoveka u velikom gradu. On je čovek po sredini i poslušan građanin. Njegov život deluje dinamično jer mu je raspored haotičan, ali u stvarnosti stoji u mestu.  Život koji on vodi uzburkava Micuha, i pokreće ga toliko da pomeri tok vremena kako bi pronašao „neku osobu, koju je sanjao…ili možda, ipak, nije”?

Motiv sna koji je tako prelepo dočaran muzikom, crtežom, animacijom, montažom i svim ostalim elementima je ključan u priči animea „Kimi no na wa”. San je težnja, sila koja nečemu vuče, a ne može da se objasni. Taki i Micuha nemaju pojma ko je osoba s kojom dele telo, ali njihova veza postaće neraskidiva.

Micuhina baka Hitoha kaže da veze čine ceo univerzum. Porodica Mijamizu veruje u koncept „musubi”, to jest postizanje harmonije i povezivanje s božanstvom kroz tkanje. Svi elementi na svetu su končići, i oni se povezuju i neizbežno postaju jedno s drugim pojavama i bićima.

Micuhina želja u magičnu noć će pokrenuti razmenu, kućikamisake i Taki će je oživeti, ali musubi, materijalno oformljen u njenoj crvenoj traci, daje Takiju odgovor na pitanje „Koje je tvoje ime”?(Kimi no na …wa?) i konačno pretvara san u javu.

Može se reći da je Takija i Micuhu spasila i povezala spiritualnost, ili religija, s obzirom da je tkana crvena traka materijalizovala „musubi” i povezala zaljubljene, a kućikamisake očuvao polovinu Micuhe i omogućio Takiju da je oživi.

Međutim, ništa od toga ne bi vredelo da nisu prvo upotpunili sami sebe. Taki je bio taj koji je seo u voz (ovaj put, međugradski), i potražio Itomori i Micuhu iz čiste intuicije, iz ljubavi za nekim za koga ni ne zna da li je sanjao. S druge strane, Micuha spasava svoj grad ličnom inicijativom, i ustaje protiv oca koji nikako ne priznaje da će pasti kometa. Taki prihvata svoju „žensku”, emotivnu stranu, a Micuha „mušku”, borbu licem u lice sa problemom. Ispunjenje ovih koraka dovodi do još jedne vremenske vrteške, i dvoje zaljubljenih se konačno nalaze u stvarnosti. Ovaj susret je kratak, i mada nalaze odgovor na pitanje „Tvoje ime…je?”, gotovo odmah ga i gube. Priroda sna i ljubavi je, u stvari ista –  ništa nam nije jasno, i baš kada mislimo da smo našli odgovor, on izmakne.

I prelepa patnja počinje iznova.

Kraj filma prebacuje fokus na odraslog Takija. Njegova zbunjenost i težnja za neimenovanom željom je jača nego ikada. Zaboravio je Micuhino ime, ali čežnja je opstala. Pukom slučajnosti sreće, takođe, odraslu Micuhu u Tokiju, i njih dvoje shvataju da je ta druga osoba zbog nečega važna. U istom dahu pitaju „Tvoje ime…je”?

Makoto Šinkai nezadovoljan je krajem filma, s obzirom da nije bio siguran kako da ga završi. Otvoreni kraj održava neuhvatljivost sna, i koliko nas plaši, toliko i budi nadu da će Micuha i Taki konačno upamtiti ime svoje srodne duše.

 

Jula 2019. godine, Šinkai je predstavio novo ostvarenje, fantaziju „Weathering with you”, gde se kao sporedni junaci javljaju Taki i Micuha. S nestrpljenjem iščekujemo dalju distribuciju ovog filma, u nadi da ćemo konačno saznati sudbinu Micuhe Mijamizu i Takija Taćibane.

Vesela veštica Nika na čaju sa AVKF-om

Posted on by Redakcija

 

Pisac za decu Lela Stojanović nakon uspeha Vesele veštice Nike obradovala nas je nastavkom romana. Ovog puta u Dečijem kutku Vodiča družimo se sa Veselom vešticom Nikom i zlom Kjarom.

 

 

1. Magična rečenica koja za tebe svet čini najlepšim mestom?

– Teško pitanje. Ja ne znam tu rečenicu, ali znam da činjenje dobrih dela čini svet predivnim mestom i da su reči „Hvala“ i „Molim“ čarobne.

2. Kako nastaju knjige za decu?

– Nastaju čarolijom u kojoj učestvuje neko koga zovu pisac, a taj pisac zna da zapisuje čaroliju i magiju i da sve to pretvori u knjigu za decu.

3. Nakon uspeha Vesele veštice Nike šta nas očekuje u tvojoj novoj knjizi Vesela veštica Nika i zla Kjara?

– Očekuje vas pregršt novih avantura, dogodovština i peripetija Vesle veštice Nike i mačke Veki u susretima i sukobima sa zlom vešticom Kjarom u gradiću Šmeku. Vesela Nika se ne predaje i dalje je na visini ZADATKA i na kraju, dobro ipak pobeđuje zlo i otkrivamo da je najveća magija u činjenju dobrih dela. A kada je meni kao piscu stigla knjiga u papirnom obliku i kada sam je nanovo pročitala, rekla sam „Vauuuu pa ova moja knjiga ne samo da je poučna i zabvna, ona i leči“. I verujem da je stvarno tako, jer ako primenimo ono što se u njoj navodi, zagrljaj, smeh, činjenje dobrih dela naše zdravstveno stanje mora biti bolje ili ako je dobro, ostaće na tom nivou.

4. Da li su pisci za decu velika deca pa tako dobro razumeju šta deca žele da pronađu u knigama?

– O da, svakako. Sećam se da je za mene jednom prilikom, jedna moja poznanica rekla da se čudno ponašam. A u stvari je to bilo to, ja sam bila samo jedno „Veliko dete“.

5. Koje su bile tvoje omiljene dečije knjige kad si bila dete?

– Bilo ih je puno, ali evo onih kojih se trenutno sećam i koje i danas povremeno pročitam: „Doživljaji mačka Toše“ – Branko Ćopić, „Hajdi“ – Johana Špiri, „Mali princ“ – Antoan de Sent Egziperi, kao i knjige pesama za decu Dobrice Erića, Jovana Jovanovića Zmaja , Dragana Lukića itd.

6. Koliko je važno za decu da čitaju i maštaju?

– Veoma, jer se čitanjem i maštanjem odrasta u pametne i divne ljude.

7. Gde mogu da se nabave tvoje knjige?

– U svim Delfi knjižarama širom Srbije i regiona, kao i putem Laguninog sajta.

8. S kim bi volela da popiješ kafu ili čaj iz bilo koje epohe?

– Sa Nikolom Teslom.

9. Ko su tvoji književni uzori?

– Jovan Jovanović Zmaj, Dobrica Erić, Desanka Maksimović, Ljubivoje Ršumović, Jovan Dučić , Dragan Lukić , Paulo Koeljo i mnogi drugi.

10. Često učestvuješ na dečijim festivalima. Koliko je bitno za pisca da bude blizak sa svojom publikom?

– Mislim da je jako bitno uspostaviti tu nevidljivu nit bliskosti. Jer deca vole nekog pisca zbog njegove knjige, ali bude i obrnuto, zavole knjigu jer im se zbog nečega dopao pisac.

11. Tvoja poruka našim najmlađim čitaocima koji vole fantastiku?

– Čitajte i budite FANTASTIČNI.

Ratovi zvezda: Dart Bejn trilogija

Posted on by Aleksandar Erdeljan

 

 

Autor: Dru Karpišin
Izdavač: Del Rej
Godina izdanja: 2006, 2007, 2009
Zemlja porekla: SAD
Ocena: 7

 

 

Ima mnogo romana koji pripadaju ovom serijalu, tačnije 265 rečeno, plus minus deset ili dvadeset. Od romana smeštenih u Staru Republiku do Novog džedajskog reda. Naravno, kad je Miš kupio Lukasfilm svi oni su proglašeni nekanonski, ili nevažeći, a najbolji su svrstani u Legende, dok je Miš krenuo u izgradnju svog kanona. Ali to je priča za drugi put.

U te legende sada spada i ova trilogija iz pera kanadskog pisca scenarija, scenarija za video igre i romana. I ona se sastoji od:

1. Put ka uništenju (Path to Destruction)
2. Pravilo dvojke ( Rule of Two) I
3. Dinastija zla (Dynasty of Evil).

Iako romani sada pripadaju Legendama, i dalje ih vredi pročitati.

Ova trilogija nam donosi priču iz hiljadu godina pre Pada Republike. O čoveku zvanom Desel, koji je rudar u jednom od najgorih rudnika u Galaksiji. On je u svojoj biti kavgadžija i sve u svemu čovek sa velikom mržnjom u sebi.

Kad sticajem okolnosti ubije vojnika Republike, on nema drugog izbora osim da beži u vojsku Bratstva tame, tj. vojsku sita. U to vreme siti su bili brojni koliko i džedaji. Posle jedne neposlušnosti, odvode ga pred sita, koji odmah prepoznaje njegov potencijal, i šalje ga na Koricama, planetu na kojoj se nalazi akademija sita.

Odatle kreće jedna fantastična priča o negativcu epskih proporcija. Jer, Bejn se smatra jednim od najuticajnijih sita pored Revana, Plegijusa i Sidijusa. On je bio sit koji je ustanovio pravilo da sita uvek treba da bude dvoje.

Dvoje treba da ih bude, ni više, ni manje. Jedan da otelotvoruje Moć, drugi da čezne za njom.

Put ka uništenju nam donosi Bejnov put od rudara do sita. Radnja ove knjige je mnogo sporija od druge dve, i pisac nas polako uvodi i otkriva svet sita. Sve do momenta gde roman uđe u svetlosnu brzinu.

Moć je samo sredstvo do kraja, ona nije sam kraj.

U prvom delu ovog romana mi prolazimo kroz njegove teške godine, ali i još težu obuku. Pisac nam na virtuozan način opisuje i dočarava sam svet sita.

Samo nekoliko bića u celoj Galaksiji ikada dobiju ono šta zaslužuju.

Ova knjiga je temelj cele trilogije i Karpišin je odradio fantastičan posao sa njom. Upoznaje nas sa plejadom zanimljivih i izuzetnih likova. Što dobrih, što loših, iako je akcenat uvek na ovim drugim.

Jednakost je laž. Mit da umiri mase. Pogledaj oko sebe i videćeš tu laž za ono što stvarno jeste. Ima onih koji su moćni, onih sa snagom i željom da vode. I onih kojima je suđeno da prate. Onih koji su nesposobni za bilo šta osim da služe, i koji su osuđeni na bednu i beznačajnu egzistenciju.

Klimaks cele priče je fantastičan. Bejnova želja da iskoreni sve site je možda čak i veća od želje džadaja. Što se tiče samog kraja, on je takav krešendo da se retko koji može meriti sa njim.

Ubijanje bez razloga i dobiti je sitno zadovoljstvo sadističkih budala.

Bejn se, za razliku od Vejdera, tih reči i drži, on ubija samo kada je to preko potrebno. Sa sitima se ne obračunava brutalnom snagom već podlošću. Tera ih da sami sebe unište.

Pravilo dvojke je priča o njegovom podučavanju učenice i ličnom potragom za još većom moći.

Zlo je reč koju koriste neznalice i slabići.

Radnja ovog romana je u razdoblju od deset godina. Počinje nekoliko momenata po završetku prve i posle skače deset godina u budućnost.

Na samom početku romana, Bejn upoznaje devojčicu od deset godina u momentu u kom je ona ubila dva džedaja u svom besu. Zbog velikog potencijala, uzima je za svoju učenicu.

Tamna strana je u opstanku. Ona je u oslobađanju svoje unutrašnje Moći. Ona veliča snagu pojedinca.

Ovom knjigom ostavljamo likove iz prošle knjige i upoznajemo nove. Zana (devojčica) je jedna od njih i tokom knjige izrasta u moćnu čarobnicu sita. I taj njen put je pravo zadovoljstvo pratiti, jer ne dozvoljava da je ništa ne pokoleba u tom njenom nastojanju.

Čast je nagrada za budale. Slava nije ni od kakve koristi mrtvima.

Dinastija zla nam donosi priču o konačnom sukobu između učenice i učitelja, između Zane i Bejna. Jer samo njegovom smrću ona može postati pravi i istiniti sit.

Oni koji prate put Tamne Strane vide istinitost svoga ropstva. Mi vidimo lance koji nas vezuju i zadržavaju nazad. Mi verujemo u snagu pojedinca da slomi te lance. To je put ka veličini. Samo ako smo slobodni možemo dostići svoj puni potencijal.

Ova knjiga je na najbolji mogući način zatvorila i zaokružila priču o Bejnu. Ni jednog trenutka vas ne ispušta iz svog stiska, tera vas da okrećete strane sve dok ne dođete do samog kraja.

Znanje je moć, Bejne. Moja svrha je da ti dam to znanje. Na tebi je da shvatiš kako da ga iskoristiš.

Dru Karpišin je ovom trilogijom odradio mamutski deo posla, ne samo za ljubitelje franšize, već i za samu franšizu. I nema nikakve veze što knjige više nisu deo zvaničnog kanona.

On nam u ovoj trilogiji daje uvid u svet sita već i u samu njihovu filozofiju. A samim time nam i otkriva pravu razliku između sita i džedaja.

Džedaji sami sebe vezuju lancima poslušnosti; poslušnosti Džedajskom savetu; poslušnosti Učiteljima; poslušnosti Republici. Oni koji prate Svetlo čak veruju da treba da se pokore Sili. A da oni samo budu instrumenti njene volje, robovi većeg dobra.

Ova trilogija, dragi moji autostoperi, toliko je dobro napisana da je ne moguće izabrati koji deo je bolji od kog. Ako ste ljubitelj Ratova zvezda ova knjiga je obavezno štivo. Ali sam uveren da će se svideti i onima koji to nisu. Nažalost, trilogija nije prevedena na srpski tako da smo osuđeni da je čitamo na engleskom. Ali to je mali korak unazad, jer stvarno zaslužuje deset zvezdica.

Kontakt – Karl Sagan

Posted on by Lazar Vuković

Pozdrav razrede. Nadam ste da ste uživali u prethodnim predavanjima o klasicima koje bi svaki ljubitelj fantastike trebalo da pročita. Vidim da ste nestrpljivi da saznate koji je sledeći klasik koji sam vam spremio za ovaj čas. Ali, pre toga je obavezan uvodni deo.

Kosmos. Pojam koji je od nastanka sveta zaokupljivao čovečanstvo. Astronomi su kroz vekove proučavali ovaj beskrajni tamni okean i planete u potrazi za odgovorima na pitanja nastanka i granice poznatog kosmosa, kao i mogućnosti postojanja života na ostalim planetama i zvezdama u drugoj galaksiji i uspostavljanja potencijalnih kontakata. Neretko su se i pisci naučne fantastike bavili ovim pitanjima u svojim delima čiji broj je više nego ogroman. Tu prvenstveno treba izdvojiti Velsov Rat svetova kao jednog od najpoznatijih predstavnika ove tematike. Takođe vredi spomenuti Klarkove Kraj detinjstva i Sastanak sa Ramom, Bogove lično od Isaka Asimova, Solaris i Glas gospodara od Stanislava Lema, Piknik pokraj puta od braće Strugacki… Spisak je ogroman tako da neću trošiti reči.

Razlog zašto sam naveo ove klasike je taj što možda većina vas nije čula za ovaj klasik i pisca koji su tema našeg četvrtog predavanja (ne mislim na starije ljubitelje). Razrede za početak bih vam predstavio ime Karla Sagana ili Sejgana kako ga neki zovu.

Ime Karla Sagana (Carl Sagan) vezano je za velika dostignuća u astronomiji, astrobiologiji i egzobiologiji. Doprineo je popularnosti SETI-ja, projekta o potrazi za dokazom o postojanju života van Zemlje. Među prvima je počeo pisati o procesu teraformiranja i njegovim mogućnostima. Starijim ljubiteljima je poznat po desetoepizodnoj televizijskoj seriji Kosmos (Cosmos) pokrivši njome širok raspon naučnih tema od porekla života do perspektive našeg mesta u svemiru. Uz seriju je objavio i istoimenu knjigu kao dopunu s 13 odgovarajućih poglavlja. Predmet našeg časa nije Kosmos, iako je reč o najboljoj astronomskoj knjizi ikad napisanoj, nego Saganov jedini roman Kontak (Contact) koji se smatra jednim od najznačajnijih naučnofantastičnih romana sa tematikom prvog kontakta.

U centru priče je Elenor Arovej, naučnica otuđena od svoje majke i od očuha usredsređena na svoja svemirska istraživanja i astronomsku profesiju. Direktorka je Projekta Argus, niza radioteleskopa u Nju Meksiku sa svrhom prijema poruka iz svemira i potrage za vanzemaljskim životom. Usput ulazi u oštre diskusije sa kolegama koje smatraju da je njen projekat čisto gubljenje vremena i trošenje budžeta. No, sve se menja kada radioteleskopi prime signal sa Vege, najsjajnije zvezde u sažvežđu Lira udaljene 26 svetlosnih godina od naše planete. Ubrzo dolazi do prijema novih poruka od kojih se u poslednjoj kriju uputstva o izradi mašine za međuplanetarno putovanje. Šta se krije iza svega i kakve su namere vanzemaljaca?

Sada je pitanje šta Saganov jedini roman izdvaja iz gomile romana slične tematike? Na prvom mestu je pristup već razrađenoj temi. Kao diplomiranom astronomu mu nije bilo teško da se snađe sa građom i da, poput pauka sa nitima, od naširoko obrađivane teme istka unikatnu priču protkanu ljudskim najdubljim osećanjima i temama poput sukoba religije i nauke, Hladnog rata i same ljudske prirode i onoga što je čini.

Na drugom mestu je radnja u kojoj je prvi kontakt pozadina naše glavne priče, odnosa između ljudi i njihovih bližnjih i ljudi i vanzemaljaca na višem tehnološkom razvoju. Kroz ceo roman prisustvujemo odnosu naše junakinje sa svojom otuđenom majkom i očuhom sa jedne strane i sa svojim pokojnim ocem koji joj je bio zvezda vodilja da počne da se bavi astronomijom sa druge strane. U mnogim delima vanzemaljci su prikazani kao zla i okrutna stvorenja koja tokom prvog kontakta sa Zemljanima pokažu svoju pravu osvajačku prirodu. Ovde nije taj slučaj. U Saganovom romanu vanzemaljci su dobronamerni i prijateljska nastrojena stvorenja gde tokom prvog susreta saznajemo dosta o nama samima, ko smo i šta smo. Sam Stanislav Lem je tvrdio da, ako vanzemaljci postoje, je uslov za uspostavljanje uspešnog prvog kontakta da budemo na istom tehnološkom nivou.

Ono što dodatno krasi ovu knjigu je Saganov mermerni stil. Neretko je koristio naučne stručne izraze i filozofske reference zbog čega bi prosečni čitaoci mogli da imaju problema sa praćenjem nita radnje. Zato ovaj roman treba pažljivo čitati i neke pasuse pročitati i po više puta.

Zanimljivo je da je Sagan ideju za roman dobio zahvaljujući Hladnoratovskoj situaciji koja je tinjala u svetu. Time je i sam Kontakt sa vanzemaljcima iskoristio kao nešto što može da ujedini moguće ljute protivnike i da odloži njihovo besmisleno takmičenje. O važnosti ovog romana govori i dobijanje Lokusove nagrade za najbolju prvu objavljenu knjigu 1986. godine. Ljubiteljima sedme umetnosti je sigurno poznata filmska adaptacija ovog klasika iz 1997. godine pod rediteljskom palicom Robeta Zemekisa (Robet Zemeckis) sa Džodi Foster (Jodie Foster) u glavnoj ulozi i sa drugim brojnim poznatim glumačkim imenima poput Metjua Mekonahija (Matthew McConaughez), Džejmsa Vudsa (James Woods), Džona Hurta (John Hurt) i drugih i koja se takođe može pohvaliti osvojenim brojnim nagradama, recimo Hugo nagradom za najbolju dramatizaciju i osvajanjem i nominacijama za Saturn nagrade.

Domaći ljubitelji fantastike su imali prvu priliku da se upoznaju sa ovim romanom zahvaljujući Grafičkom zavodu Hrvatske koji ga je prvi objavio na našim područjima davne 1986. godine. Svoju drugu premijeru je doživeo 1997. godine kada ga je objavila Esotheria, izdavačka kuća specijalizovana za izdavanje ezoterične i okultne literature. Oba izdanja je danas moguće naći samo na sajtovima za prodaju knjiga i kod antikvara i iskreno se nadam da će ovaj biser doživeti ponovno izdanje kod nekog ozbiljnog izdavača koji vodi računa i o koricama i o kvalitetu prevoda. Dotad možete nabaviti i pročitati Kosmos, ali izdanje Otokara Keršovanija iz 1983. godine. Ne bih vam preporučio da uzimate Vulkanovo izdanje jer sumnjam u kvalitet istog, sa Otokarovim izdanjem nećete pogrešiti.

Neka vas ne zavara romantičarska zastarelost ovog vanvremenskog klasika. Priuštite sebi ovo zadovoljstvo i uronite u ovu avanturu koja će vas nakon poslednje pročitane strane ostaviti u razmišljanju o sebi samima.

Rotfusova magija pisanja

Posted on by Željko Kojić

IZ MOG UGLA…

Kako započeti nešto o nečemu kome se ne nazire kraj, kako objasniti nešto kada postoje razne teorije, viđenja i doživljaji isto napisanog teksta? Da, dobro ste razumeli, samo što ovo nije članak o Dž. Martinu, već o njegovom nasledniku Patriku Rotfusu (Patrick Rothfuss). Ova dva pisca ne poseduju samo određenu fizičku sličnost već, koliko sam zaključio prateći rad Patrika, on vrlo dobro prati već utabanu stazu gore pomenutog Martina. Koji je u početku dobrim pisanjem zadobio mase, a kasnije marketinškim trikovima ne samo kroz objave istih već i kroz prikazivanja serija pokazao drugima kako unovčiti ono čemu ste se predali i žrtvovali većinu svog stvarnog vremena, provodeći ga u nekim svetovima samo vama znanim.

Elem, iako pripadam Rotfusovom kultu, smatram da nisam pristrasan, ali ako jesam izvinjavam se zbog manjka objektivnosti. Ovaj pisac je bio neko za koga nisam ni čuo da postoji a sada davne 2011. godine knjiga je stajala na polici već jedno dobrih godinu dana i verno čekala da dodje na red. Sam početak knjige mi nije ulivao nešto puno poverenja i, po mom mišljenju, bio je veoma složeno i komično napisan (to sam tada mislio), ali nakon samo tročasovnog čitanja shvatio sam da zapravo u ruci imam jedno remek delo i od tog vremena gubi mi se svaki trag sa ovozemaljskog sveta. Rupa koja podseća na zečiju iz Alise u zemlji čuda je u mom slučaju bila rupa knjige „Ime Vetra“ iz koje ni dan danas, ne mogu da pronađem izlaz ka površini.

Patrik je proveo 14 godina u pisanju svoje prve knjige koju nije mogao tako lako da publikuje. Postavio je nove temelje fantastike i pripada nekolicini koji se nalaze na „živoj sceni“. Iskreno se nadam da i dalje piše, jer je čovek koji je reči pretočio u muziku, u svet, u priče… Njegovo pisanje toliko nadahnjuje da je prosto neverovatno da je tako spojio stvari koje se teško mogu rečima opisati. Dobar i konstruktivan rad sa malim propustima je i u knjizi broj dva koja nosi ime „Strah mudrog“, gde je isto pokazao svoje umeće i veštinu pričanja priče koja čitaoca drži zakucanog za stolicu, fotelju, krevet ili gde god ljudi žele da provode vreme čitajući.

Moje iskustvo je pokazalo da iako verni prevodi njegovih dosadašnjih knjiga, nisu dovoljno kompatabilni sa originalnim jezikom (u ovom slučaju engleskim), jer veština njegovog pisanja ogleda se u igri reči, tako da po mom skromnom mišljenju knjiga, tj. knjige treba pročitati na jeziku originala. Njegova štiva pročitao sam na srpskom, engleskom i nemačkom tako da, verujte mi na reč, ako ste u prilici i ako dobro vladate engleskim jezikom toplo preporučujem čitanje na istom.

Pored ove dve knjige napisao je kako ja to volim da kažem 2,5 deo, tj. „Muzika tišine“, gde opisuje jedan misteriozni lik iz prva dva dela. Moje oduševljenje je bilo ogromno nakon samo nekilko strana gde je napisao možda za vas ne tako bitnu rečenicu, ali meni se učinila sjajnom tako da bih je ovde podelio sa vama: „Ništa nije bilo nešto drugo, ništa nije bilo ono što ne treba da bude“ (genijalno).

Da bih vam još malo približio pisca moram napomenuti i da je bio učesnik još dva dela gde je pisao kratkte priče sa drugim autorima epske fantastike i iste se ne mogu naći kod nas jer još nisu prevedene, barem koliko znam i koliko sam upućen. Autor je slikovnice tj. bajke za odrasle, pisac stripa „Rick and Morty“….. Što bih ja rekao: „sve radi samo ne piše treći deo… ili čeka kao naš dobro poznati Dž. Martin priliku za dobru zaradu“. Adaptacija za seriju koja će pratiti družinu Edema Ru je negde u vazduhu i non-stop izlaze informacije koje nagoveštavaju nešto što će biti veoma dobro, jer je i sam budžet kojim se raspolaže pozamašan.

Igrica koja je izašla prošle godine kao board game, pod imenom „Call to Adventure“ naravno sa ekspanzijom „The Name of the Wind“, je nešto prelepo, uz do sada napravljenu igru „Tak“ koja je i originalno predstavljena na Patrikovom sajtu.

Mogao bih satima da pišem o ovom autoru koga sam upoznao kroz njegovo pisanje, twitch kanal, podcast-ove….ali ovo je samo jedan mali doprinos u njegovom predstavljanju i kao i u predstavljanju toga šta se sve može očekivati od jednog čoveka koji je kreirao svet iz koga nema izlaza.

Pokušao sam da što manje iznosim detalje, tj. da što manje iznosim spojlere o knjizi u nameri da vas zaintrigiram i dodatno motivišem da nastavite da pratite njegov rad i recenzije na sajtu koji daje prave informacije, a za kraj pokazaću vam razliku između srpskog i engleskog prevoda, onaj ko je čitao znaće o čemu se radi, a onaj ko nije moraće sam potražiti.

Ime glavnog lika iz knjige:

Navodni gostioničar Kout, pravo ime Kvout (na srpskom jeziku)
Navodni gostioničar Kote, pravo ime Kvothe (na engleskom jeziku)

„Spasavao sam princeze od usnulih kraljeva mogila.
Spalio sam grad Trebon. Proveo sam noć sa Felurijankom sačuvavši i život i razum.
U uzrastu kada su mene izbacili sa univerziteta većini nije bilo dozvoljeno ni da se upišu.
Hodim po mesečinim stazama o kojima se drugi plaše da govore po danu. Razgovarah sa bogovima,
voleh žene i napisah pesme od kojih se i putujući pevači rasplaču.
Zovem se Kvout. Možda ste čuli za mene“.

„I have stolen princesses back from sleeping barrow kings. I burned down the town of Trebon. I have spent the night with Felurian and left with both my sanity and my life. I was expelled from the University at a younger age than most people are allowed in. I tread paths by moonlight that others fear to speak of during day. I have talked to gods, loved women, and written songs that make the minstrels weep. You may have heard of me“.

Ako ste čuli za istoimenog junaka veoma se radujem, ali do sada za mene niste imali priliku da čujete, tako da se nadam da ćemo zajedno hoditi po mesečnim stazama u nameri da razgovaramo sa bogovima i razotkrijemo misterije i predstavimo knjige na pravi način.

Scythe – Društvena igra

Posted on by Pavle Horvat

Vrhunac je ljeta. Dok sav normalan narod leži pod krošnjama stabala, karta pod nadstrešnicama ili jednostvno odmara na krevetima nastojeći izbjeći najgoru ljetnu žegu, marljivi farmeri skupljaju žetvu kako bi nahranili Majku Rusiju. Najednom, čuju zvukove rušenja stabala. Ratoborni Nijemci mehovima si krče put kroz šumu dok seljaci bježe glavom bez obzira ostavljajući hranu za sobom. U međuvremenu, Nordijci trguju na veliko i ulažu u ekonomski napredak dok Poljaci agresivno zauzimaju ključne sektore kako bi si osigurali resurse koji im trebaju. A Rusi? Oni ne mare za seljake – ionako ih imaju na bacanje. Umjesto toga, pokušavaju naći put do mitske Tvornice koja će im dati pristup dotad neslućenim tehnologijama…

Gornji članak možda i zvuči kao premisa neke zanimljive knjige smještene u alternativnu povijest od prije stotinjak godina, no ovdje se ipak riječ o Syctheu – društvenoj igri na ploči za 1-5 igrača. Otkako je izašao prije 4 godine, Sycthe je doživio čak 3 ekspanzije i brzo postao jedna od popularnijih i najcijenjenijih igara u board-game zajednici.

U igri preuzimate kontrolu nad jednom od pet fakcija koje se natječu za prevlast: ratobornim Saksoncima (alias Nijemaca), kotilicama Rusvjeta (Rusi), fleksibilnim Krimejcima (Tatari), narodno orijentiranim Polancima (Poljaci) i pomorskom silom Nordijaca (Skandinavci). Fakcije su asimetrične – svaka od njih ima samo njoj specifičan set snaga i slabosti. Kroz igru proizvodit ćete nove resurse, širiti se po mapi, graditi građevine i konstruirati mehove, napadati druge igrače i od njih se braniti. Sve od toga donosi vam određenu količinu zlatnika, što će vam na kraju igre u kombinaciji s brojem kontroliranih terena te brojem postavljenih zvijezda (neka vrsta achievementa) donijeti ili odnijeti pobjedu. Scythe je po pitanju pobjede igra u pravoj kapitalističkoj maniri – sve što ste ostvarili tokom partije pretvara se u novac – i igrač s najviše novca pobjeđuje.

No, načina za skupljanje novaca zaista je mnogo i ovisno o vašoj fakciji, poziciji te stilu igre, kreću se od vrlo profitabilnih do potpuno neisplativih. Sustav igranja akcija prilično je inovativan: odmah na početku igre dobijate jednu od pet mogućih ploča na kojoj odigravate jedan od četiri mogućih para akcija. Gornja akcija unutar svakog para jeftina je ili besplatna te vam daje mogućnosti, primjerice, micanja po ploči, produkcije resursa ili povećavanja borbene moći. Za razliku od gornjih, donje akcije unutar parova znatno su skuplje – troše mukom skupljene resurse – no donose i bolje benefite poput gradnje mehova ili građevina, te određenu količinu zlatnika. Pošto na svom potezu imate pravo odigrati ili jednu ili obje od akcija unutar para – planirat ćete svoje poteze tako da što češće iskoristite obje akcije i tako se dovodete u prednost pred vašim protivnicima koji neekonomično troše svoje poteze.

Gornji opis ni približno ne iscrpljuje bogatstvo i kompleksnost Scythea kao igre – nisam se, primjerice, ni dotaknuo borbe, sustava rekruta – koji vam daju mogućnost da profitirate čak i na tuđim potezima, zatim posebnih ability-a koje otključavaju svaki od četiri meha odnosno građevine, važnost polja Tvornice na sredini ploče koje vam daje i novi, peti par akcija za odigrati te još i štošta drugo. Sve u svemu, Scythe je prilično kompleksna igra, možda prije preporučljiva iskusnijim igračima negoli novalijama u gamerskom svijetu. Elementa igre je puno – i svaki od njih daje dodatnu slojevitost i čar igri.

Izdan 2016., Scythe je vrlo brzo postao jedna od najprodavanijih i najanaliziranijih igra narednih godina. Izdavaču Stonemaier Gamesu, nije trebalo dugo da shvati u kojem grmu leži zec i krene s izdavanjem ekspanzija. Prva od njih – Invaders from afar – donosi nam dvije nove fakcije: Albion (neku čudnu smjesu Škota i Engleza) te šogunat Togawa (Japance) – obje prilično dobro balansirane i prihvaćene među igračima. Na drugu ekspanziju trebalo je čekati svega nekoliko mjeseci – The Wind Gambit u igru ubacuje novi tip jedinica: zepeline, koji nasumičnim odabirom dobivaju moć, na primjer, ometanja prolaza suparničkih jedinica, prenošenja radnika na sebi ili povećanja borbene moći pred bitku. Treća i zadnja ekspanzija – The Rise of Fenris – ujedno je i najambicioznija: uvodi dvije nove frakcije i mogućnost igranja kampanje: seta od 8 odigranih partija nakon kojih se određuje ukupni pobjednik. Kampanja ima i svoju priču, a prati narode u održavanju delikatne političke ravnoteže u doba poslije prvog svjetskog rata i njihove napore da dočuju ponešto o izvjesnom Nikoli Tesli i nevjerojatnim tehnologijama koje je navodno izumio, i čiju bi moć države i te kako htjele prisvojiti.

Suma sumarum, Scythe je izvrsna igra – jedna od najboljih izdanih unutar zadnjih desetak godina. BoardGameGeek: najveća i najpoznatija online zajednica za društvene igre, smješta ju na visoko jedanesto mjesto od preko deset tisuća na listi. Radi se o kompleksnoj i zanimljivoj igri s puno elemenata –svih dobro usklađenih i balansiranih. Jedine relativno loše strane su njena neprikladnost za početnike u svijetu gameanja te relativno visoka cijena nabave. No, ako volite društvene igre i prethodna dva uvjeta ne predstavljaju problem – riječ je o izvrsnoj igri koja svakako ima moju preporuku.

Oskar 2020 – Hjustone imamo problem

Posted on by Nikola Jović

Znate one viceve kada lekar uđe u ordinaciju i pita pacijenta želi li prvo dobre ili loše vesti? U takvim situacijama možemo imati dva tipa protagonista, ili potpuno naivnog protagonistu koji je krajnje nesvestan situacije u kojoj se nalazi, naivno verujući da lekar sve drži pod kontrolom i da će čim se dijagnoza postavi, sve krenuti u dobrom smeru. Ili drugi ishod, koji je obično nešto ciničniji, te u tom slučaju imamo glavnog lika koji se već pomirio sa tim da je đavo odneo šalu i da su ishodi loši, zbog čega odbija da odlaže neminovno i prvo traži loše vesti, pa šta mu Bog da. Otprilike je takav bio osećaj tokom praćenja rezultata ovogodišnje dodele Oskara. Još jedan namešteni ciklus, gomilu govora o gorućim problemima današnjice koji sve više podsećaju na govore posle pobede na takmičenju za Miss Univerzuma… U redu, što je bilo predvidljivo, nekako se i očekivalo. Da je loše, loše je, ali u granicama očekivanog. Koje su dobre vesti doktore?

Veče je krenulo krajnje predvidivo… Kao što je i red, prvo se pisalo o tome ko je kako odeven i koja se poruka time (ili u slučaju Natali Portman, kome) šalje. Zatim je ceremonija, drugu godinu za redom bez voditelja, mogla da nastavi na svoj predvidljivi način. Priča o Igračkama 4 bez ikakvog razloga je odneo pobedu u kategoriji za animirani film. Le Man ’66 i 1917 podelili su se oko tehničkih nagrada, gde je Le Man ’66 odneo Montažu i Montažu zvuka, a 1917 vizualne efekte, dizajn zvuka… a Bilo jednom u Holivudu, nagrađen je za svoju sjajnu scenografiju, i generalno sve, osim iznenadnog Eminemovog upada, teklo je kako je bilo i očekivano… Sve, naravno, dok nisu krenule neke od ključnih nagrada večeri…

Do sada su nam filmovi poput Život je lep (1997), Pričaj sa njom (2002), Ljubav (2012), ili pak prošlogodišnja Roma (2018), delovali kao presedani u smislu da kategorija za najbolji film van Engleskog govornog područja gubi svoj smisao kada od pet filmova nominovanih, jedan ima nominaciju u još nekoliko kategorija uključujući i nagradu za film godine. U tim slučajevima to više deluje kao signaliziranje toga koliko im se izvestan film zapravo mnogo dopao, jer dodeliti mu samo nagradu za najbolji Internacionalni film ne predstavlja dovoljnu nagradu, stoga je potrebno tu dodati još po koju nominaciju (najbolja režija, najbolji film, najbolji originalni scenario uglavnom prvo padaju na pamet). U tom smislu se malo ko nadao da će pored svojih šest nominacija, autorska ekipa iza Parazita kući odneti više od jednog trofeja, i u tom grmu leži naša dobra vest koja rekontekstualizuje inače prosečnu (u granici sa lošom) ceremoniju koja odjednom posle mesec dana pripremanja na prosek, sada u svetlu ovih pobeda Parazita izgleda vrlo dobro. Otprilike kao kada nekome kažete da izgleda sjajno… za svoje godine. Može se gledati kao kompliment, ali je više znak oduška da, uprkos onome na šta bi mogao ili trebalo da ličiš, zapravo je na kraju sve ispalo ok.

Južnokorejski film Parazit, u režiji Bong Joon Ho-a, je osim nagrade za najbolji Međunarodni film, odneo i nagradu za najbolju režiju (prošle godine Alfonso Kauronu pošlo je za rukom da pokupi ove dve nagrade, a pre toga Pedru Almodovaru 2002 godine, i to bez podrške jakog studija ili striming servisa), najbolji scenario i film godine. Malo je filmova koji su u istoriji ove nagrade uspeli toliko zadive žiri da budu nominovani u te dve kategorije (film godine i najbolji internacionalni film) istovremeno. Na toj listi od deset filmova nalaze se filmovi poput Velike Iluzije (1938) Žan Renoara ili Krici i Šaputanja (1972) Ingmara Bergmana, ali ni jedan od njih nije uspeo da na ovakav način i uz ovoliku podršku šire javnosti i esnafa, pokupi skoro sve i ostane kratak samo u kategorijama za montažu i scenografiju.

U tom smislu, ovo zaista jeste velika priča o uspehu koja uliva nadu da možda ipak nije mast otišla u propast. Ko god je ove godine igrao na sigurno kada su u pitanju Oskarovske trope, na neki je način izvisio (sem Hoakina Finiksa, koji je pokupio apsolutno sve nagrade gde god se pojavio i svoju uspešnu godinu zaključio na ovogodišnjim Oskarima). U tom smislu, kada čovek pogleda da je film iz Južne Koreje, u režiji Bong Joon Ho-a (koji napokon dobija pažnju koju zaslužuje), a koji centar svoje radnje stavlja priču o klasnoj podeljenosti koja je ostavila snažan utisak na gledaoce širom sveta… i da, s druge strane, kalkulantski pokušaji poput Sem Mendezovog pokušaja ratne tematike i gimika u vidu neprekinutog kadra padaju u vodu, može se činiti da stvari napokon dolaze na svoje kada je u pitanju ova ceremonija. Ali opet, samo zato što je pacijent dobio i dobre vesti, ne znači da pacijent ni od čega ne boluje.

Po ko zna koju godinu za redom, ceremonija beleži rekordan pad gledanosti, koji je ove godine 20% manji nego prošle. Treba biti pošten, pa u tu računicu uvrstiti i to da kablovski operateri u Sjedinjenim državama generalno beleže pad od oko 15% iz godine u godinu, te se pad gledanosti može svesti i na to, ali je i činjenica da se očekuje da ceremoniju od tri i kusur sata prate ljudi kojima, da stavimo ruku na srce, ona nije i namenjena. Filmovi koji dobijaju „Za vaše razmatranje (For your consideration)“ kampanje od strane studija, i iza kojih stoji tim lobista koji sa glavnim glumcima posećuju matore članove Američke akademije koji već ulaze u suton svog života (pa se stoga raduju svakoj pažnji i poseti); su nužno filmovi koji unapred ispunjavaju kriterijume takvog žirija. Na taj način došli smo do situacije gde imamo nagradu koja je uvek nužno u kompromisu. Film ne sme biti previše revolucionaran, jer treba dobiti finansije i u sledećoj godini, ali ne sme biti ni previše konzervativan. Mora imati barem malo stila, ali ni slučajno previše itd. Na taj način dolazimo do paradoksa gde se kroz sistemsku diskriminaciju jednog načina pravljenja filmova jedni kažnjavaju, dok se drugi za slične greške nagrađuju po principu kompromisa. Filmski obožavaoci mogu da se potapšu po ramenu kako im je oko toliko izoštreno da uočavaju falinke filmova koje je žiri odabrao, bolje od samog žirija, pa stoga što da ne… eto im i njihov pristanak, bez obzira što bi oni to drugačije uredili, jer kako drugačije da potvrdiš sebe kao dobrog učenika nego tako što ćeš prevazići učitelja. Kritičari glavnih medija namestiću se sami, jer para vrti gde burgija neće, a i kritičar može biti relevantan samo u onoj meri u kojoj su i filmovi o kojima piše. A kreativni radnici, opredeljivaće se za projekte kojima preko čela piše „vredno Oskara.“ Tako dolazimo u poziciju gde nagrada za film istovremeno može da bude smatrana za bezvrednu i precenjenu, a da je u isto vreme neki filmovi ne zaslužuju (po oceni stručne javnosti), kao na primer Džoker ove godine, koji je prednjačio sa 11 nominacija koje su odmah probudile nelagodu među kritičarima. Koliko god svi oni, uključujući i mene i meni slične, na sav glas vikali kako ih Oskari ne interesuju, i kako su generalno nagrada koja ne nagrađuje najbolje već najupornije (u lobiranju), čini se da svi mi i suviše verujemo u Oskare. Kao da nam trebaju baš tu gde jesu kako bi bili večita referentna tačka na osnovu koje bismo se locirali u ’koordinatnom sistemu konfuzije.’ Ne tako što bismo rekli da smo za nešto, već kako bismo uvek bili kontra od nečega… potvrdu kroz kompromis.

Umesto toga, dobili smo ono jedno ’za’, koje je barem mene lično uhvatilo van garda, jer su u isto vreme uspeli da stvar učine iznenađujućom a opet toliko očekivanom; i mislim da baš ta dvojnost adekvatno opisuje ovogodišnju dodelu. Svi imaju progresivne poruke, i Azijatski film je dobio nagradu za film o radničkoj klasi, a opet pored sve te progresivnosti nije bilo prostora za nominaciju jedne žene (iako nagrada za film godine ima deset mesta, a argument da ni jedna žena nije snimila dobar film u rangu sa nominovanim filmovima prosto ne stoji). Uspevaju da budu progresivni čak i kada su konzervativni, da pokreću lavine reakcija i razgovora iako su ’nebitni,’ i da u isto vreme kroz nominacije ponovo potvrde sopstveni kalup, ali ga onda i opovrgnu. U tom smislu, ne deluje tako loše, ali samo zato što neko dobro izgleda za svoje godine ne znači da mu se dobro i piše na duge staze, jer čim to postaju komplimenti nadalje bolje biti ne može. Sjajno je da Oskara nije odneo još neki ’Oscar bait’ film, ali ne primećuje li se ovde neki novi trend u začetku. Roma koja je prošle godine, takođe, pretendovala na istu ovu poziciju kao Parazit, prilazila je situaciji iz sličnog ugla (portreta ljudi sa najnižeg sloja), slično se može reći i za Mesečinu (2016), pa čak i za Džokera u kojem je ključan deo filma pravda za obespravljeni sloj ljudi na dnu, što je možda upravo ona stavka koja je i zasmetala kada se pojavila prva lista nominacija. Jer kao i u svakom društvu, ako postoje pravila, uvek postoji i set nepisanih pravila kojima se ona deklarativna pravila mogu zanemariti (jer ona su samo za naivčine), te se čini da je novi kalup provaljen pre nego što je kako treba i kanonizovan.

Suluda lista trash filmova i horror komedija za Dan zaljubljenih

Posted on by Ana Ubavić

Ovo nisu filmovi, koje biste gledali na prvom dejtu osim ako niste odveli na taj dejt samog sebe i malo ste udareni. Ako očekujete neku uzvišenu dimenziju, katarzu i slično ovde ih možda naći nećete. Međutim, možda se zabavite ako i vi i vaša nežnija polovina niste za tradicionalne romantične drame ili komedije za veče, koje ćete provesti zajedno. Ima ih zapravo mnogo. Ovo je mala lista onoga što bi mi prvo palo na um ako me neko pita šta da gleda, a da je otkačeno.

Ovo su filmovi, kojima se vrlo rado vraćam. Pre svega su urnebesni, uglavnom loše odglumljeni, imaju mnoštvo rupa u scenariju, loše glumce i reditelje, do te mere da su zapravo genijalni. Svakako ako vam se ova lista svidi, možda vam ubuduće napravim slične liste svega onoga što ste propustili a što bi valjalo pogledati za života.

Chilleramma (2011)

Reditelji: Adam Grin (Adam Green), Džo Linč (Joe Lynch), Ber Mekriri (Bear McCreary), Adam Rifkin (Adam Rifkin), Tim Salivan (Tim Sullivan)

Scenario: Adam Grin (Adam Green), Džo Linč (Joe Lynch), Ber Mekriri (Bear McCreary), Adam Rifkin (Adam Rifkin), Tim Salivan (Tim Sullivan)

Glumci: Adam Rifkin (Adam Rifkin), Sara Mač (Sarah Mutch), Rej Vajz (Ray Wise)…

Chilleramma je omnibus horor komedija, sačinjena od 5 delova. Svaki od ovih delova postoji za sebe i svi se sklapaju u celinu delom Zom-B-Movie. Zapravo, sasvim slučajno sam naletela na ovaj film kad mi je neko iz zezanja poslao scenu u kojoj ogroman spermatozoid (Wadzilla) pokušava da oplodi Kip slobode. Sem toga, ovde ćete imati prilike da vidite zanimljivu parodiju na Adolfa Hitlera, Anu Frank i Golema, kao i na to kako nastaju zombiji i mačkodlaci. Nije za celu porodicu, osim ako niste porodica Adams. Ako jeste, prijatno vam bilo.

Voices (2014)

Reditelj: Marđan Satrapi (Marjane Satrapi)

Scenario: Majkl R. Peri (Michael R. Perry)

Glumci: Rajan Rejnolds (Ryan Reynolds), Gema Arterton (Gemma Arterton), Ana Kendrik( Anna Kendrick)

Neko će reći da ovo ostvarenje francuske književnice u ulozi reditelja i Rajana Rejnoldsa kao sjajne zvezde Holivuda ne zavređuje mesto na ovoj listi, ali pustite me da vas uverim u suprotno. Zapravo i u filmu Chilleramma imamo pojavljivanje više poznatih zvezda (aka Erik Roberts kao general Bukkake). Film je zapravo crna komedija, rađena u stilu britanskih filmova iz osamdesetih i kultnih serija poput Men behaving badly. Ono što je zapravo genijalno u samom filmu je ličnost protagoniste. Šta sve može da prođe pogrešno ako pričate sa svojim zlim ljubimcem i izvedete devojku u koju ste zaljubljeni na dejt saznaćete ako pogledate film. Preporuka je da ako ste gadljivi ne jedete picu za vreme filma.

Samurai Cop (1991)

Reditelj: Amir Šervan (Amir Shervan)

Scenario: Amir Šervan (Amir Shervan)

Glumci: Robert Zdar (Robert Z’Dar),Metju Karedas (Mathew Caredas), Dženis Farli (Janis Farley)

Samurai Cop Deadly Vengeance (2015)

Reditelj: Gregori Hatanaka (Gregory Hatanaka)

Scenario: Rič Maleri (Rich Mallery), Toni T.L. Jang (Toni T.L. Young), Gregori Hatanaka (Gregory Hatanaka) , Amir Šervan (Amir Shervan)

Glumci: Metju Karedas (Mathew Caredas), Mark Frejzer (Mark Frazer), Bai Ling (Bai Ling)

Pre svega, ako niste gledali prvi deo ovog filma to vam je obavezna literatura. Ovo je parodija na sve one akcione filmove iz devedesetih (ako uopšte postoji potreba za takvom parodijom). Ja sam volela te filmove počev od Američkog ninđe pa do svih filmova Dolfa Langrena, Stivena Sigala i Žan Kloda Van Dama. Dakle, u pitanju je klasik u kome je američki policajac vežbao sa starim japanskim majstorima i ume da koristi katanu. Dodajte tome beskrajne monologe bez smisla, lošu glumu, duge scene neverovatnih tuča, dijaloge iz osrednih porno filmova i loš japanski. Ali, to vam je samo prvi deo. U drugom delu čuvena zvezda filma The Room Tomi Vizo je sajber japanski samuraj, dakle još nasilja.
P.s. Da ne zaboravim, ko voli Bai Ling ona je ovde jedna luda kučka, koja zamišlja kako vodi ljubav (na vrlo romantičan način) sa glavnim junakom dok se ubiše kao stoka.

VelociPastor (2018)

Reditelj: Brendan Stir (Brendan Steere)

Scenario: Brendan Stir (Brendan Steere)

Glumci: Alisa Kempinski( Alyssa Kempinski), Greg Koan (Greg Cohan)

Darvinova teorija i biblijska dogmatika u jedno se spoje kad sveštenik shvati da je dinosaurus. Nije vic. To je zapravo radnja filma. Nakon smrti roditelja sveštenik odlazi u Kinu da bude misionar i tamo shvati da je dinosaurus. Malo gricne ponekog od svoje novopečene ili nedopečene pastve. Ako očekujete akciju scene borbe su nerealne. Doduše, nije realno ni da sveštenik postane dinosaurus, ali čudni su putevi Gospodnji.

Hercules (1983)

Reditelj: Luiđi Kozi (Luigi Cozzi)

Scenario: Luiđi Kozi (Luigi Cozzi)

Glumci: Lu Ferinjo (Lou Ferrigno), Bred Haris (Brad Harris), Sibil Daning (Sybil Danning)

Razne ste priče gledali o Herkulu ali ovakvu niste. Ako ste voleli one stare Moćne rendžere i epizode Star Treka sa Vilijamom Šetnerom i otužnim efektima ovaj film ćete obožavati. Posebno omiljeni momenat će vam biti kad ga napada ogromna mehanička metalna muva, koju najjači junak u univerzumu ubije gredom. Nije Džef Goldblum, ali može da prođe. Jesam li pomenula da se radnja dešava u svemiru? Ako ne, da, dešava se. Računajte na još mnogo sklepanih mehaničkih bića, grčkih toga, mišića i laserskih zraka. Naravno, sve ovo prati i ljubavna priča, šetnja po dugi i hepiend.

Cecil B.DeMented (2000)

Reditelj: Džon Voters (John Waters)

Scenario: Džon Voters (John Waters)

Glumci: Melani Grifit (Melanie Griffith), Steven Dorf (Stephen Dorrph)

Znate onaj momenat kad vam se čini da vic koji ste čuli je urnebesan i jedva čekate da ga ispričate? Onda ga ispričate i niko se ne smeje, jer ste žurili ili jer je samo vama smešan. Takav je ovaj film. Parodija na sjajno vreme Holivuda i Sesila B. Demila, koja je verovatno na neki način trebalo da skrene pažnju na sjaj i bedu crvenog tepiha. I onda su unajmili Melani Grifit da glumi glavnu ulogu i dobila je čak dve nominacije za najgoru žensku ulogu. Ali, gledajte to sa vedrije strane jer Melani Grifit i ovako ne zna da glumi, što ovaj film zapravo čini urnebesno zabavnim za gledanje. Cela fabula radnje u kojoj glavna zvezda postaje anarhista i borac protiv tiranije Holivuda zapravo je nalik na skeč nekog umetnika performansa, koji veruje da to što će sebi zapaliti kosu nije akt protiv njegove lude glave već akt protiv režima. Urnebesno, sve u svemu

Fido (2006)

Reditelj: Endrju Kari (Andrew Currie)

Scenario: Robert Čomiak(Robert Chomiak), Endrju Kari (Andrew Currie)

Glumci:Kesun Loder (Kesun Loder), Bili Konoli (Billy Connolly)

Da li biste držali zombija kao kućnog ljubimca ili slugu?

” Jes, pa da me uape za nogu” je i moj odgovor.

Moj slatki mali kućni zombi je malkice podivljao, a i zaljubio se. Eto, to se desilo. U svetu u kom su zombiji inkorporirani u društvo, čiste kuće, igraju se sa decom, jedna sitna glupost malo prodrma stvari. Zapravo, vrlo je simpatična i romantična priča sa malo grickanja i jedenja ljudskog mozga. Naravno, sve vade i slatke američke domaćice i moda pedesetih. Uživajte do sledećeg čitanja.

Nauka, pseudonauka i fantastika – ménage à trois

Posted on by Džoni Aj Deretič

Ono što me je godinama fasciniralo, kao ljubitelja fantastike, jeste činjenica koliko se pseudonauke provlači kroz fantastiku, ali i to da se ona nalazi tu sa punim pravom. Pseudonauka je oruđe svakog pisca u gotovo svakom podžanru fantastike da objasni izvesne segmente svog imaginarnog sveta. Ako uzmemo u obzir naučnu fantastiku, pseudofizika i pseudohemija su ključni elementi ovog žanra, jer poimanje sveta u budućnosti bez pseudonauke, gotovo je nemoguće zamisliti (od ovoga istupa jedino nekakva postapokaliptična fantastika gde se čovečanstvo vratilo u prošlost nakon masivnog uništenja populacije i infrastrukture). U epskoj fantastici, ako uzimamo magijski motiv u obzir, tu se isto može naći nekoliko primera pseudonaučnog objašnjenja magije. Isto važi i za motiv alhemije, pa i astrologije, takođe veoma česti u fantastici, ali koji vuče korene iz naše prošlosti. Dakle, bez pseudonauke, fantastiku nije moguće zamisliti. Dolazim onda do pitanja: Ako je tako, da li postoji razlika između pseudonauke i fantastike?

Ako citiramo „Skeptični rečnik“ Roberta Toda Kerola, pseudonauka je „tvrdnja, verovanje ili postupanje koje se predstavlja kao naučno ali koja ne drži do valjanog naučnog metoda, koje nije podržano dokazima niti verodostojno, ne može biti pouzdano testirano, ili nema naučni status iz nekog drugog razloga“. Sa druge strane, fantastika je oblik spekulativne fikcije koji u zavisnosti od podžanra uvodi čitaoca u neku od različitih postavki sveta (citat preuzet sa Vikipedije). Dakle, stvari su jasno odvojene. Pseudonauka potencira da preuzme naučni status, iako je netačna ili nedokaziva, dok sa druge strane, fantastika svesno uplivava u pseudonauku, ali ne pokušava da ubedi čitaoca u tačnost podataka. Odnosno, iako postoji hiperpogon u delima Isaka Asimova i danas već imamo teoretski nacrt toga, Isak Asimov nikada nije tvrdio da on poseduje nekakvu tajnu metodu brzog putovanja svemirom.

Postoji na desetine primera pseudonauke, a ja ću ukratko opisati svega nekoliko. Danas najpopularniji vid pseudonauke u svetu jeste antivakcinaški, poznat i kao antivakserski pokret. Za osnovicu ovog rada, uzet je u obzir opovrgnuti rad Endrju Vejkfilda (nije Srbin, verovatno jedan od Reptilijanaca, ako mene pitate, no dobro, rečeno mi je da karton vinjaka mogu da preuzmem tek kada ovo objavim, tako da o Reptilijancima drugom prilikom), kojim je navodno utvrdio vezu između pojave autizma i vakcinacije MMR vakcinom (trojnom vakcinom protiv malih boginja, zauški i rubelle (nemačkih boginja)). Za svoj loš naučni rad, koji je neutemeljen jer je izveden na premalom uzorku, kojima je plaćeno, a i podaci su tumačeni proizvoljno, da bi Vejkfild mogao da proda svoju verziju vakcine protiv malih boginja, zbog čega je izgubio licencu za rad u Ujedinjenom Kraljevstvu. Iako je godinama kasnije utvrđeno višestruko da MMR apsolutno nema nikakve veze sa pojavom autizma, jer je dokazano da se prvi simptomi autizma na magnetnoj rezonanci može utvrditi sa već šest meseci starosti, šteta je već načinjena. Na kartu straha i neznanja, mnoštvo šarlatana širom sveta (kao izvesni doktor Šulc i doktorka Rivera u SAD, kod nas je popularna svojevremeno bila izvesna dr Slađana Velkov), dovelo je do najveće epidemije malih boginja, morbila, od kada je uvedene vakcinacija. Takođe, porast oboljevanja od magarećeg kašlja i čak i nekoliko zabeleženih slučajeva smrti od difterije, govore nam u prilog tome da je antivakcinaški pokret izrazito opasna grupacija ljudi po zdravstveno najugroženije pripadnike društva, a to su deca.

Primer antivakcinaškog pokreta je klasičan primer pseudonauke sa svim svojim elementima. Pre svega, nema nikakvu naučnu utemeljenost, kontraargumente odbija različitim teorijama zavere i odbija bilo kakva dokazivanja naučnim principm, već zahteva specifične tehnike (ako pogledate jednog opštepoznatog šarlatana, Miroljuba Petrovića, koji tvrdi da je na desetine ljudi izlečio od raka, a pitate ga za podatke i činjenice, tako nešto će biti glatko izbegnuto, a isto važi i za pomenute lekare). Važna osobina pseudonauke jeste i činjenica da često različite pseudonauke idu ruku pod ruku. Antivakcinaški pokret je opsednut veganizmom i frutarijanstvom (što je takođe pseudonauka, jer umerena dijeta koja uključuje životinjske produkte daleko nadmašuje veganski vid ishrane a o frutarijanstvu da i ne govorim), a izvesni ekstremi koji su se pojavili uključuju „sungazing“ (ishrana gledanjem u Sunce, što je prvo, opasno po oči, a drugo, vrednost ne postoji iz prostog razloga što ljudi i životinje nemaju hloroplaste sa hlorofilom, te ne postoji biohemijski metod stvaranja hemijske energije koju koriste sva živa bića, iz sunčeve svetlosti, i ako mene pitate ovo je znanje biologije iz osnovne škole), ispijanje industrijske varikine radi detoksikacije (ljudska bića su bukvalno razvila dva organa čija je osnovna funkcija detoksikacija, a to su jetra i bubrezi i osim zdravog načina života i ishrane, apsolutno ne postoji potreba za takvim tipovima detoksikacije, da i ne govorimo da je natrijum hipohlorit (industrijski izbeljivač) izrazito toksičan i opasan po ljude, te nemojte da uzimate išta od toga), kao i klistiranje kafom (nema korist), alkalizacija tela (meni lično omiljno, jer ako uspete, jedino ćete se uspešno ubiti pošto ljudsko telo funckioniše na uskom opsehu rN od 7,35 do 7,45, sve preko toga je životno ugrožavajuće), homeopatija (apsolutno i dokazano nedelotvorno), kvantna medicina i mnogo štošta drugo.

Izrazito važnu paralelu na našim prostorima treba podvući između pseudoistorije i fantastike. Domaća fantastika često obiluje slovenskim motivima, ali nema pretenzije ka nauci, dok sa druge strane, danas smo opsednuti navalom pseudoistorije koja nas sa svih strana zasipa apsurdnim teorijama o poreklu Srba kao najstarijeg naroda na ovim prostorima (lično mislim da su Srbi osnovali Srbverzum i da su na Zemlju došli sa planete Sirbijus pre sto hiljada godina brodom Srbadija na planinu Rtanj koja je tada bila intergalaktička mehana-piramida, a da je zvanična istorija plod Bečko-Berlinsko-Vatikansko-Masonsko-Cionističko-Iluminatsko-Reptilijanske zavere na Srbima, ipak taj se karton vinjaka neće sam stvoriti i o tome ćemo drugi put). Iste takve teze postoje i za Hrvate, Albance, Bugare i druge. Fantastika može govoriti o Obiliću, Perunu, vilama i drugom, ali pisci fantastike nemaju želju ni motiv da ikoga obmanu, što se iz dela pseudoistoričara može jasno videti. Ukratko ću navesti samo nekoliko argumenata Srbske autohtonističke škole i činjenice koje tu ne valjaju:

• Teorija o gotskom poreklu Srba – jedino se javlja u Ljetopisu popa Dukljanina, koji je dokument napisan u 14. veku za potrebe hrvatskog plemića Mladena Šubića i njegove pretenzije na Jadranskom primorju.

• Kamen iz Ksantosa – kamen iz osmog veka p.n.e. koji je ultra popularan, ali ga niko nikada nije video. Slično važi i za „ploču iz Prizrena“ o kojoj je pisala Ranka Kuić.

• Stari Grci su bili Srbi – etimološki i lingvistički, ova teza je potpuno nedokaziva. Isto važi i za Etrurce, Rimljane, Egipćane, Sumerce i još nekoliko drugih teza.

• Starosedelačka teza o Slovenima – iako je vrlo moguće da mnoštvo Srba ima genetički gledano, poreklo od starosedelačkog stanovništva na Balkanu (romanizovanog ilirskog, mezijskog, dačkog i trakijskog stanovništva), kulturološki i lingvistički, Srbi su Sloveni.

• Rusi smatraju da su poreklom sa Balkana – to ni u jednom ruskom udžbeniku ne možete da pronađete.

Za kraj, vraćam se na sam naslov ovog članka. Zašto je ovo ménage à trois? Zato što fantastika ulazi jako lako u odnos između nauke i pseudonauke. Dok se nauka bori protiv pseudonauke nazivajući je fantastikom, pseudonauka teži da postane nauka, a fantastika, kao i svi ostali vidovi književnosti, prosto profitira od obe strane sebe radi, uzimajući ono najbolje i po sebe najkorisnije od oba. Isto tako, nauka crpi inspiraciju i ideje upravo iz fantastike.

Pre nego što ospete drvlje i kamenje po meni, tražeći argumente i izvore za podatke koje sam naveo, slobodno mi pišite na ovoj stranici Džoni Aj Deretič, gde možemo da se raspravljamo i psujemo kao gospoda. Vrlo sam rad i voljan da ukrstim argumente sa svakim od vas.

 

 

Akademik profesor doktor
Džoni Aj Deretič
Rektor Univerziteta za Srbologiju
„Vinjak i Starina Sorab“
Predsednik pokreta
„Starina Sorab i Srbija do Andromede“ (SSISA)