Blog

Ratovi zvezda Diznijeve ere

Posted on by Aleksandar Erdeljan

Ratovi zvezda je planetarno popularna svemirska opera uzduž i popreko ovog nam Sveta. O njoj je toliko puno rečeno, a opet mnogo je toga ostalo nedorečeno. Evo, i ja sam odlučio da kažem nekoliko reči. Ali krenimo redom.

Sada već davne 2012 godine, Dizni je kupio Lukasfilm za tada neverovatnih, a i sada, 2,2 milijarde dolara. I kako to obično biva sa Mišem, nije gubio vreme da najavi nove projekte, od filmova pa do animiranih serija, a i zašto bi kad mu je u krilo upala još jedna toliko željena franšiza. Ljubitelji iste su sa oduševljenjem dočekali tu vest.

Danas, osam godina kasnije, saga o Skajvokerima je konačno završena, a dobili smo i dva nus filma, Odmetnik 1 i Solo. A osećanja među ljubiteljima su podeljena.

Ovde treba napomenuti da je Lukas rekao da je on završio sagu. A Lukas, koliko god mi njega voleli, više nije bitan u celoj priči. Bitno je samo ono što Miš misli i kaže.

Ima onih kojima su filmovi dobri, a ima i onih koji preziru filmove iz Diznijeve ere. Kad čuje kakvi su im komentari, rekao bi čovek: ti filmovi mora da su toliko smeće da su negledljivi.

Tom delu ljubitelja uglavnom se sviđaju samo Pobunjenici i Mandalorijanac. Prvo je animirana serija snimana za Dizni XD, a drugo je igrana serija pripremljena za Diznijevu striming platformu. Ali ni jedna od njih ne pripada sagi o Skajvokerima, iako se Vejder pojavljuje u Pobunjenicima. Ali, da li je sve tako crno?

Jedno lično mišljenje o Ratovima zvezda Diznijeve ere

Ovde moram biti iskren, ni meni se nisu svideli ovi filmovi. Nisam ih mrzeo, ni prezirao ali sam ih potcenjivao, sve sem jednog za kojeg sam od početka govorio da je najbolji film koji je Dizni napravio. Čak sam se i šalio na njihov račun, ali onda sam pogledao Uspon Skajvokera i u meni se nešto promenilo. Film mi se strašno svideo. Te sam odlučio da očistim um od svih svojih predrasuda i da pogledam sve filmove ponovo. Sad je vreme da vam predočim svoje mišljenje o Diznijevim filmovima ovog serijala, pa da ne bude zablude u ovom tekstu neće biti reči o prethodnim filmovima.

Ratovi zvezda: Buđenje Sile je film koji je armija ljubitelja jedva čekala i dočekala. Kad je film izašao svi su bili oduševljeni njime, nisu mogli dovoljno hvalospeva da napišu i kažu o njemu, barem ono što sam ja stigao da ispratim. Osim mene. Čak ni na društvenim mrežama tih prvih šest meseci do godinu dana, jako retko si mogao naći osobu kojoj se nije svideo film – ovo nije provokacija već činjenica na mom twiter timeline-u. Napomena: govorim o svom nalogu na engleskom jeziku.

Sad, što se mene tiče, nije da mi se film nije svideo. Štaviše, bio mi je sasvim solidan, ali je imao jednu veliku manu. Film koji je najavljivan kao nastavak sage o Skajvokerima je zapravo bio ribut ili rimejk originalne trilogije, a možda i oba.

Jasno je da je Miš hteo da jednim udarcem ubije više muva. Da privuče nove ljubitelje, da zadrži stare i da dostojno završi sagu. To je možda bila i najveća greška, jer balansirati između ta tri je gotovo nemoguć i strašno komplikovan posao.

Možda je trebalo da prvo završe sagu, pa sa novom trilogijom ili potpuno novom snagom krenu u lov na nove ljubitelje. Napravi, i oni će doći. Ali, lako je biti general posle bitke.

A on je, mora se reći, odličan. Uzbudljiva radnja, dobra priča, likovi sa kojima je lako uživeti se… kao da je naša nostalgija za tim svetom urezana u njega. Jer, zapravo i jeste. Iskusni vuk Ejbrams je i ciljao na to.

Prvo nas je navukao da se upoznamo nove likove: Poa, BB-8, Rej, Fina i novog negativca Kajlo Rena. Na kašičicu nam dajući stare likove, prvo Soloa i Čuija, pa na sredini filma Leju, da bi nam Luka prikazao na kraju. Stvarno majstorski odrađeno.

Gledajući film ponovo shvatio sam da je priča zapravo fantastična. Devojka koja na planeti, Bogu iza tregera, čeka roditelje i stormtruper koji dobija savest kreću na put kroz Galaksiju samo da bi isporučili mapu Otporu.

Kada Rej oseti Silu prvi put je jedna stvarno dobra scena. To njeno umno prepucavanje sa Renom je vrhunac njenog puta u ovom filmu, kada ona shvata da poseduje Silu. I stvarno dobra scena je kad ga je otresla u duelu lajtsejberima. Opšte je poznato da ponekad neznalica ili neiskusan može lako u besu da otrese nekog ko je na putu da postane majstor. Jer jedan nije svestan svoje snage, a drugi je uljuljkan svojim moćima.

Ali vrhunac filma je najtragičnija scena, kada Leja putem Sile oseti da je njen sin ubio svog oca. Ona je toliko dobro snimljena, a još bolje odglumljena da prosto lomi srce.

Ratovi zvezda: Poslednji džedaj je zapravo film koji je pretrpeo najveći deo kritika, zbog režiserovog korišćenja Luka i osude da je upropastio Ejbramsovu viziju trilogije. Umesto da sam navedem primedbe, sa kojima se lično slažem, pročitajte članak na ovom Quora linku gde se poveo takav razgovor. Čak su i strani portali raspredali o tome kako je Ejbrams besan na Rijana Džonsona. Mada je to on kasnije porekao.

Ovaj film je sasvim solidan, da, ima puno problema sa Rijanovom pričom i malo posustaje za prvim delom. Ali, to ne znači da je film loš. Potraga za Lukom je konačno završena. Rej ga je pronašla, ali to više nije onaj Luk kojeg se sećamo. Film je mnogo više filozofski i psihološki. Luk je u njemu slomljen čovek, njegova greška ga je zatvorila u kavez. Strah ga je izmenio i ceo film je zapravo njegova borba sa strahom.

Najupečatljivija scena je kad on u svom strahu od svega želi da spali prvi hram džedaja, jer misli da džedaji treba da izumru. To je i momenat kada se Joda pojavljuje i gleda ga sa ljubavlju i zabavljenošću. Naravno, Luk nije u stanju to da uradi, ali zato Joda jeste. Potom sledi ismevanje i pridika koja vraća Luka sebi.

U ovom filmu se i upoznajemo sa novim moćima Sile, kao što je npr. Force call iliti poziv Sile  između Rej i Rena, i naravno astralna projekcija pomoću Sile.

Ovde je Kajlo uradio ono što Anikin/Vejder nije nikada pokušao ili jednostavno nije hteo da uradi. Ubio je svoga učitelja i time postao prvi Skajvoker Sit Lord. Može se reći da je uvek imao tu ambiciju, dok Vejder iako ju je imao, nikad nije delovao u skladu sa njom. To njegovo padanje u duboko u Tamnu Stranu je potrebno. Potrebno sa te strane da bi njegovo konačno iskupljenje bilo koliko toliko iznenađujuće.

Treba pomenuti da postoji negodovanje fanova da nismo dobili moćnog Luka u ovom filmu. Što nije u potpunosti tačno jer, tokom celog filma on nije ni senka sebe, ali na kraju je itekako moćan. Zaboga, čovek se Silom astralno projektovao na drugu planetu i uspeo da sam spasi ono što je ostalo od Otpora, uz malu pomoć.

Ratovi zvezda: Uspon Skajvokera je objektivno gledano najbolji film iz cele Diznijeve ere, jeste ima puno problema, koje je Ejbrams morao da prevaziđe da bi u koliko toliko jednu celinu stavio trilogiju. Ejbrams je sa njim odradio fantastičan posao, pokupio je sve tredove i fenomenalno ih priveo kraju.

Bio sam skeptičan posle gledanja trejlera i najave Palpatinovog povratka. Smatrao sam da je Cara trebalo ostaviti mrtvog u ostacima Zvezde Smrti. Posle odgledanog filma, shvatio sam koliko je to moje razmišljanje bilo pogrešno, iz dva razloga.

Prvi je taj što je ovo saga o Palpatinima isto koliko i o Skajvokerima.
Bez njega ovaj završetak ne bi imao smisla, jer te dve porodice su isprepletene Silom. Što i dokazuje veza između Rena i Rej. Ovde moram da se osvrnem na još jednu zamerku a to je da je car samo zamena za Snouka kojeg je Rijan ubio u prethodnom filmu. Što jeste legitimna zamerka, ali isto tako lako objašnjiva. Siti sve rade sa lukavstvom i tajnošću, tako da je Snouk mogao poslužiti kao paravan dok Palpatin ne bude spreman da ponovo objavi sebe svetu. Ne bi bilo prvi put da sit uradi tako nešto.

Drugi razlog je praktični – zapravo, jedan tako moćan Sit Lord bi imao rezervni plan u slučaju da ga ubiju. Nemojmo zaboraviti da je on sit koji je posle tri hiljade godina praktično uništio Džedajski red. Naravno, on je očekivao da ga Vejder ubije, ali ne zbog svog sina već iz mržnje. Ali, ne možeš imati sve u životu.

Da učenik Darta Plegijusa, sita koji je bio toliko moćan, da je eksperimentisao sa smrću, i čak članove svoje porodice učinio besmrtnim, neće pokupiti to znanje od svog Učitelja i nadograditi na njega.

Tek kad sam pogledao film sve kockice su mi se poklopile na pravo mesto. I shvatio sam da uprkos svim problemima ova trilogija ipak ima neku viziju koja je doduše žestoko uzdrmana drugim delom iste.

U ovom filmu je nemoguće izabrati najbolju scenu. Svaka je posebna na svoj način. I svaka je važna za priču, ali ću reći jedno odluka da Rej bude Palpatin je vrhunac bilo koje inspiracije.

Što se lično mene tiče, ovaj film mi je bolji od svih snimljenih do sada i starih i novih. Ali to je već stvar ličnog ukusa.

 

Odmetnik-1: Priča iz Ratova zvezda je film koji je do gore pomenutog meni bio najbolji iz Diznijeve ere. I sad je na visokom drugom mestu.

Iako je celokupna saga prepuno tragedija: pokolj džedaja na Dženososu, naređenje 66, uništenje Alderana i Republike, ubistvo Hana, itd., ovaj film je tragedija na totalno drugačijem nivou.

Jer, za razliku od svih gore pomenutih tragedija, isključujući ubistvo Hana, mi nismo upoznati sa likovima koji su stradali.

U ovom slučaju mi ih poznajemo, znamo njihove vrline i mane, saživeli smo se sa njima. Tako da je ta njihova dobrovoljna žrtva za pobunjenike duboko urezana u naša srca. Neki smo i suzu pustili, kad je onaj divljak Tarkin ispalio onu raketu.

 

 

 

Solo: Priča iz Ratova zvezda koliko god da mi je Uspon Skajvokera otvorio oči ovaj film je nemoguće spasti. Priča o Hanu je mogla biti mnogo bolje urađena, a ne ovo što smo dobili. Priča je toliko loše povezana i još gore prenesena da je to ubilo svaku želju za novim avanturama jednog inače fantastičnog lika. Najgore od svega je što su pokušali da povežu njega sa Dart Maulom. Iako je još u originalnoj trilogiji navedeno da on nikada nije video nekoga ko se služi Silom i da ne veruje u te koještarije.

 

 

I da sumiramo sve rečeno, od pet filmova Diznijeve ere samo jedan se može zvati lošim. Što i nije tako loš učinak. Ostala četiri su fantastična, a za to je zasluženo nekoliko stvari:

1. Priča – sve u svemu priča je prilično dobra, da, ima puno rupa i problema zbog tog drugog dela, ali ne može se reći da je užasno loša. Od likova, preko osećaja priče do samih zapleta i pod zapleta. Ova četiri filma su prava pravcata svemirska opera. Da kojim slučajem ova četiri filma nemaju prefiks Ratovi zvezda svi bi pričali ili pisali kako su filmovi fantastični.

2. Kinematografija je majstorski odrađena. Sve nam je dočarano toliko dobro da kao i da smo sami bili tamo.

3. CGI je, takođe, maestralno odrađen, iako to nije nikakvo čudo. Tehnologija je napredovala džinovskim koracima. Stvarno je pravo vreme za snimanje ovakvih filmova i serija. Ako imaš para, doduše.

4. Sva četiri filma su bili bioskopski hitovi i svi su premašili milijardu dolara. A, Buđenje Sile i dva.
Doduše, ovo četvrto i nije neko merilo, ali vredi pomenuti.

U zaključku i u svetlu svega gore navedenog, vidi se da nije uvek samo problem u filmovima, već i u nama ljubiteljima. Najviše zbog toga što mi očekujemo previše od franšiza koje strastveno volimo, i to nam se uvek obije o glavu. Može ova Diznijeva era biti dobra koliko hoće, ali ako nije tačno onako kako smo mi zamislili, ništa ne valja. A to je zamka u koju stalno upadamo.

Jeste da filmovi Diznijeve ere imaju mnogo problema, ali reći da nemaju dušu Ratova zvezda je pogrešno. Možda je nemaju u onoj meri koliko bi pojedini želeli, ali ona je tu i filmovi su prožeti njom. Bar, po mojoj proceni. Isto tako je istina da ova trilogija nije dobro koordinisana između režisera i da je rađena za nove ljubitelje, ali to ne znači da mi stari ljubitelji ne možemo da ih volimo. Samo treba da otvorimo svoj um i da ga očistimo od svojih predrasuda i očekivanja, i jednostavno da uživamo u onome što nam je ponuđeno.

Jer, ma koliko mi tvrdili da priča ništa ne valja, realno stanje je malo drugačije. Da li je ova Diznijeva era savršena? Naravno da nije, ali nije ni toliko loša koliko smo mislili. I to je poenta cele ove moje, prilično dugačke priče. To je bilo sve što sam hteo da kažem, dragi moji autostoperi. Neka Sila bude sa vama.

Baci novčić svojemu vešcu

Posted on by Ranko Trifković

Kako je serijal o vešcu Geraltu prošao put od kratke priče sa konkursa do svetskog fenomena? I što je najvažnije, koje sve igre možete igrati sa Belim Vukom u glavnoj ulozi.

Kako je to sve počelo?

Andžej Sapkovski išao je dobrim putem. Završio je ekonomski fakultet i dogurao do višeg zastupnika u prodaji jedne strane firme. Godine 1986. njegov sin, ljubitelj poljskog časopisa Fantastyka, nagovorio ga je da napiše priču za konkurs. Priču je, maltene, nažvrljao i osvojio treće mesto kao i veliko zanimanje čitalaca.

Srećom po nas, nastavio je da piše, prevodi, bavi se književnošću umesto ekonomijom. Do 1999. godine, nastala je saga o vešcu koju čine dve zbirke kratkih priča i pet romana. I ništa od toga ne bismo čitali da nisu nastale računarske igre.

Sapkovski je postao zapaženi poljski pisac, njegovi romani pretočeni su u strip iz nekoliko albuma. Napravljena je i poljska RPG igra Veštac: Igra mašte (Wiedzmin: Gra Wyobrazni). Snimljen je i film u poljsko-nemačkoj koprodukciji, pretočen u seriju, za koju Sapkovski ima samo najružnije reči.

Inače, reč „vičer” (The Witcher) je nastala tokom neuspešnog pokušaja da se napravi igra još davne 1996. godine. Do tada, u retkim prevodima koristili su izraz hekser (Hexer), izvedeno od nemačke reči za vešticu, na sličan način na koji je nastala i reč “„witcher”. Srećom naš jezik poznaje i vešce i veštice, pa nam nije bio problem sa prevodom. Kad smo već kod prevoda, prve dve knjige su maestralno prevedene, sa sve izmišljenim rečima, kao na primer „zaklinjalica” koje sjajno opisuju ono što vešci čine u magijskom smislu, za razliku od „čarolija” koje koriste čarobnjaci, to jest, čarobnice.

 

Društvene igre

Jedina društvena igra na engleskom jeziku jeste Veščeva igra pustolovine (The Witcher Adventure Game) iz 2014. godine. Nastala je iz istog studija iz koje su nam došle računarske igre, iz firme CD Projekt Red. Izdavač je bio Fantasy Flight Games. Igračima se nije naročito dopala, uglavnom zato što se svodi na to koji igrač ima manje loše sreće. Ipak, uz digitalnu verziju (na Steam-u je od 2014.) možete da probate i sami se uverite da je posredi lošija verzija Drevnog užasa (Eldritch Horror).

Kartične igre

Zanimljivo je da još niko nije objavio kartičnu igru na temu Geraltovih pustolovina. Postoje samo dve digitalne verzije, jedna je Gvent (Gwent: The Witcher Card Game) i hibrid kartične igre i RPGa, Veščeve pripovesti (Thronebreaker: The Witcher Tales). Gvent se kao igra pominje u romanima, pa su je tvorci igre Veštac ubacili u treći nastavak (The Witcher 3: Wild Hunt). Tako je nastala kartaška igra koja zapravo nije tako loša. Besplatna je, te je možete isprobati i sami. Što se tiče Veščevih pripovesti, posredi je neka kombinacija digitalne društvene igre, RPGa i kartične igre, kao neki Gvent sa pričom, za jednog igrača. Ocene su dobre, ali milsim da ne vredi 20 EUR koliko za nju traže.

Naravno, ukoliko živite u Poljskoj, možete da uživate i u dve promotivne kartične igre Wiedźmin: Przygodowa Gra Karciana i Wiedźmin: Promocyjna Gra Karciana, ali o njima ne bih znao išta da vam kažem, osim da ih je napravila kovačnica igara (Kuznia Gier).

RPG izdanja

CD Projekt Red poverio je izradu knjiga za RPG u svetu Vešca kompaniji R. Talsorian Games. Jesu oni dobri, ali nisu baš najbolji. To je ishodovalo prilično lošom produkcijom knjiga za Vičer: Igru igranja uloga (The Witcher Role-Playing Game). Pravila su slična D&D izdanjima, sa malo boljim sistemom magija (što i nije neki poduhvat, je l’ te), ali sa istim problemima što se tiče uravnoteženosti od kojih pate i druga Talsorijanova izdanja. U suštini, ako volite brojeve i zamršena pravila, to je igra za vas. Pravila možete da probate besplatno u obliku Witcher Easy Mode proizvoda u PDF formatu. Digtalno izdanje košta 25 USD, a papirno izdanje je rasprodato, pa ga morate juriti po Amazonima, za gotovo duplo veću cenu.

Računarske igre

Igra koja je Andžeja Sapkovskog proslavila u svetu, nastala je 2007. godine u studiju CD Projekt Red, a naslovljena je jednostavno – Veštac (The Witcher). Napravljena je u jednom prastarom endžinu koji je prilagođen za potrebe igre, što je prouzrokovalo fijasko prilikom lansiranja igre. Godinu dana kasnije pojavila se „poboljšana verzija” (Enhanced Edition) koja predstavlja ono što je trebalo da igrači dobiju kupovinom Vešca. I pored bagova, te tehnoloških nedostataka, i pored neintuitivnih kontrola za borbu, i pored surovog sistema alhemije, igra je postigla svetski uspeh, pre svega zbog fantastičnog sistema napredovanja kroz priču igre.

Naime, dizajn zadataka (quest design) podastro je pred igrače veoma zabavan sistem nelinearnog pripovedanja. Priča se grana, neosetno vodi igrača kroz glavne i sporedne zadatke tako da nijedan ne deluje besmisleno (idi ubij X, nabavi mi Y nečega, znate već). Osim toga igra je bila podeljena na poglavlja, sa mnogim misijama koje počinju u jednom, a završavaju se u sasvim drugom poglavlju.

Odluke koje igrači donose na početku igre odjekuju tamo negde na sredini kad je najuzbudljivije, a doslednost odluka tokom ključnih trenutaka određuje završnicu. Kad se na to doda sjajna priča iznova napisana bez saradnje sa Sapkovskim, te pregršt dobrih detalja, jasno je zašto su igrači „oprostili” tehnološke nedostatke igre i zavoleli Vešca. Inače, Sapkovski je zaključio da ga igre smaraju, pa je od autora Vešca tražio svega desetak hiljada dolara jednokratne uplate, premda su mu nudili procenat od prodaje. Kad je igra uveliko doživela slavu i nastavke, pisac se pobunio. Čini mi se da su mu dali još, ali u odnosu na stotinak miliona koje je CD Projekt Red inkasirao, svaka suma koju je mogao da traži bila bi isplativa.

Naravno, kad su pravili nastavak, Veštac: Ubice kraljeva (The Witcher: Assassins of Kings) u prvi plan je došla grafika. Endžin je dodatno modifikovan, do tačke kada je postao gotovo novi proizvod, a sve težište produkcije otišlo je na tehnološka poboljšanja i borbu. Ishod je bila prilično mlaka igra u pripovednom smislu, sa problematičnim završetkom i utiskom da je posredi igra prevashodno namenjena konzolama.

Geralt baca bombe, puca, skače, pravi zamke. Borba je teška u prvih nekoliko sati igre dok se ne naviknete i ne steknete bolji arsenal. Ali isto tako je prva igra koju je pomenuo tadašnji predsednik Amerike, Obama, potvrđujući značaj poljske industrije igara u celom svetu. Što je tačno, jer CD Projekt Red je samo jedan od veoma uspešnih poljskih studija. Posle ove igre, postali su svetska sila, tako da je na trećem nastavku angažovano preko hiljadu i po ljudi, što u matičnom studij, što u raznim pomoćnim firmama, između ostalih i domaćim (radili su deo mocap animacija).

Treća igra u nizu, Veštac 3: Divlji lov, pojavila se 2015. godine i predstavlja najbolju igru u serijalu. Ponajpre zato što ni autori nisu bili zadovoljni razlikom između prve i druge igre. Veštac je bila pre svega inovativna igra sa hrabrim dizajnom igre koja je plenila kvalitetom priče i dahom svežine. Trud koji su uložili u ovu igru, a bio je zaista kolosalan, ishodovao je proizvodom koji mnogi nazivaju najboljom igrom svih vremena. Dobro, malo je previše pompezno, ali nije ni mnogo daleko od istine.

Veštac 3 je upotpunjeno iskustvo. To je „punokrvna” PC igra koja se jednako dobro igra i gejmpedom i mišem. Širina priče je epska, likovi su ručno rađeni, a dijalozi spretno postavljeni kao i glatka mešavina zadataka koji su tu da pripovedaju, kao i onih koji služe da igrača drže u svetu igre. Pisci su opet prevazišli sebe i stvorili ne samo kvalitetan zaplet, već i mnoštvo pritočnih priča od kojih svaka ima svoj poseban ukus.

Stoga ne čudi da je treće izdanje Vešca zaradilo deset puta više od oba prethodnika, a od studija postavilo velika očekivanja za sledeću igru na pomolu, Sajberpank 2077 (Cyberpunk 2077). Teret nagle svetske slave nije pao lako svim osnivačima studija. Glasine kažu da je tek njih nekoliko, budući da dolaze iz bogatih poljskih porodica, uspelo da ostane „na nogama”, dok je pojedine autore zahvatila duboka depresija, tipična posledica vrtoglavog uspona.

Elem, nadam se da ćete potražiti igru koja će vas zabaviti dok čekate nove sezone serije, dok željno iščekujete nove knjige u prevodu na srpski i da ćete ceniti napore uložene u njihovu izradu.

Antropomorfizacija ljudske surovosti

Posted on by Kristijan Šarac

 

ŽANR: fantastika/drama
ORIGINALNI NAZIV: Maus
IZDAVAČ ZA REGION: Komiko
AUTOR: Art Špigelman
ZEMLJA: SAD
GODINA IZDAVANJA: 1980–1991.
OCENA: 9

 

 

Kada pišem uvek nastojim da to bude o bitnim delima, o delima koja menjaju žanr. Maus je definitivno takav strip. Prvobitno objavljen u dva toma i kao takav izišao je i kod nas 2002. godine u izdanju Samizdat B92 u mekom povezu. Ovo kolekcionarsko objedinjeno i tvrdokoričeno izdanje koje imam u rukama nam je poklonila izdavačka kuća Komiko. Jer šta drugo može da bude nego poklon, jedan ovakav tom stripa koji je promenio svet stripa i sam stav prema devetoj umetnosti. Kao i sva velika dela i ovo čuva sećanje na nešto, sećanje na zlo zvano… Aušvic, sabirni ili koncentracioni logor iz Drugog svetskog rata, na teritoriji Poljske u kom su Nemci rešavali ’Jevrejsko pitanje’. Ali ni drugi nisu pošteđeni odgovora na to pitanje pod tuševima sa ciklonom B. Crni dim iz krematorijuma bi označio da ste saznali odgovor. U stvari, pod imenom Aušvic se vode tri logora Aušvic-Birkenau-Monovic. Pomoć u kontroli logora su Nemci imali u od strane kapoa jevrejskog i poljskog porekla. Dva i po miliona ljudi je dovezeno vozovima i umrlo u ovom logoru smrti po svedočenju Rudolfa Hesa, komandanta logora, na suđenju u Nirnbergu. Ali ovo mesto zla nije bilo jedino gde su masovno vršena zverstva, samo najveće, tu su još Helmno, Sobibor, Belzec, Treblinka ili nama bliži Jasenovac u kom su za razliku od industrijskog ubijanja u nemačkim logorima korišćene psihopatske metode mučenja i ubijanja noževima i maljevima ponajviše. Broj stradalih varira od sto hiljada do preko milion, samo zavisi koga pitate. Aušvic je pod zaštitom UNESKA od 1979. kada je postao delom Svetske baštine pod nazivom „Aušvic-Birkenau – nemački koncentracioni logor smrti“. Međunarodni dan sećanja na žrtve holokausta se obeležava na dan oslobođenja logora. Iznad ulaza u sve logore je stajalo „rad oslobađa“. Moramo se nadati da smo se mi oslobodili ove vrste zla zauvek.

Art Špigelman – pod pseudonimima Džo Katrejt ili Skiter Grent stvorio je seriju post-hipi stripova, a sa Bilom Grifitom osniva strip magazin Arcade. Špigelman je bio i urednik strip revije RAW koja je dala šansu novoj generaciji andergraund autora. No, njegov najveći doprinos je upravo Maus, kojim je promenio strip, dobijanjem Pulicerove nagrade, zauvek devetu umetnost sklonio sa margina i stvorio grafički roman – strip blizak vrhunskoj književnosti, ravan njoj.

Život autorovog oca Vladeka, poljskog Jevrejina koji je tokom Drugog svetskog rata bio logoraš zloglasnog Aušvica, čini ovu priču. Istovremeno je pripovest o njemu samom strip-crtaču koji, beležeći očevo preživljavanje istorije, prikazuje svoja nadanje da će postati poznati stripaš, teškoće i odnos sa roditeljom čije su navike posledica velikih patnji i trauma.

Postupak autora da narode predstavi kroz životinje je u skladu sa arijevskom doktorinom o čistoj rasi: Jevreji su miševi, Poljaci svinje, Amerikanci psi, Francuzi žabe, Nemci su predatori besne mačke i na vrhu su lanca ishrane. I, upravo zbog te antropomofirzacije ljudske surovosti ovo delo možemo svrstati i u fantastiku. Što nikako ne bi smelo da vam umanji činjenicu da su ovo sve radili ljudi ljudima. Sa obzirom na to autor je načinio nepravdu životinjskom carstvu, u kome se ubija isključivo zarad hrane i čistog opstanka. Pripovest je i svedočanstvo, ne samo upozorenje da više nikad ne dozvolimo rađanje zla ovolikih razmera, jer ipak je iluzorno očekivati da ćemo iskoreniti i manja zla, pošto su ljudi na kraju uvek ljudi i zlo je deo njih.

Dovoljno sam filozofirao, vreme je za zaključak, ovo je strip koji mora posedovati svaki zaljubljenik u devetu umetnost. Komiko nam je omogućio da prevaziđemo basnoslovne cifre koje se vrte kad se spomene prethodno izdanje ovog dela u Srbiji. Hvala im za to, jer ovakav strip mora biti dostupan široko izvan nekolicine kolekcionara, ako ništa zbog upozorenja koje sadrži. Toliko za sada uskoro vam pišem ponovo.

Umiranje iznutra

Posted on by Lazar Vuković

Mnogo mi je drago kada vidim novo izdanje nekog SF klasika u knjižari ili u najavi nekog izdavača. To je dokaz da u ovoj zemlji ima još ljubitelja fantastične književnosti i da nismo skroz ogrezli u šundu i u kiču koji nam se danonoćno servira preko žute štampe i televiziskih ekrana.

Razlog zašto pišem ovaj tekst je novo izdanje romana Umiranje iznutra (Dying Inside) od Roberta Silverberga (Robert Silverberg) u izdanju Čarobne knjige. Reč je o savremenom klasiku naučnofantastične književnosti koji je odoleo zubu vremena što dokazuje činjenica da se četiri decenije nakon objavljivanja (svetlost dana je ugledao 1972. godine) i dalje smatra jednim od najznačajnijih naučnofantastičnih romana što dokazuju brojne liste na kojima se našao, kao i nominacije za Nebula nagradu 1972. godine kao i za Hugo i Locus nagradu naredne godine. Zato sam odlučio, uprkos tome što smatram da ste verovatno već pročitali ovaj klasik, da ovo bude tema našeg trećeg predavanja o fantastičnim klasicima.

Ako neko važi za vrlo plodnog pisca-honorarca koga nije samlela mašina, da se tako izrazim, to je Robert Silverberg. Zadužio nas se sa svojim vrlo bogatim opusom od preko 200 priča i 100 romana koji svaki na svoj način odišu kvalitetom. Među njima se mogu izdvojiti Noćna krila (Nightwings) o kojima je već bilo reči na ovom sajtu, Knjiga lobanja (The Book of Skulls), Svet iznutra (The World Inside), Zamak lorda Valentina (Lord Valentines Castle)… Takođe, ne treba zaboraviti ni knjige koje je pisao u koautorstvu sa drugim piscima, od kojih su najpoznatije Pozitronski čovek (The Positronic Man) i Spuštanje noći (Nightfall) u tandemu sa Isakom Asimovim. Po sopstenom priznanju, Silverberg je umeo da proizvede i po milion reči godišnje. Još se može pohvaliti kao višestruki dobitnik nagrada Hugo i Nebula, članstvom u Kući slavnih naučne fantastike kao i uredništvom brojnih antologija kojima nam je približio stare pisce i otkrio nam nove nade žanra.

U Umiranju iznutra, za koga se može reći da je Silverbergov magnum opus, upoznajemo se sa Dejvidom Seligom, naizgled običnim čovekom koji se bavi pisanjem plagiranih seminarskih radova za studente. Sve bi naizgled delovalo normalno da Selig nije telepata koji svoj dar koristi za sticanje sopstvene koristi umesto za dobrobit drugih. Njegovi problemi ubrzo počinju kada shvati da njegova moć slabi iz dana u dan što nam nagoveštava ono neizbežno.

Radovi sa tematikom telepatije nisu ništa novo. Pre nekoliko meseci sam pisao o Simonsovom Šupljem čoveku gde sam se osvrnuo na junakove karakteristike. Ni Džeremi Bremer ni Dejvid Selig nisu super heroji koji spašavaju svet. Dok je prvi svoj dar koristio u komunikaciji sa svojom dragom, drugi je sebični egoista koji samo gleda svoju korist. Dok je prvi nakon što je postao udovac otišao na put samospoznaje na kom je bio primoran da svoj dar koristi u borbi za goli život, drugi deluje samo kako bi se okoristio, o čemu govori i njegov način zarade. Ali i kao Džeremi i Selig je čovek od krvi i mesa sa svojim slabostima.

Silverberg je oslikao glavnog junaka kroz više nego odlično dočaran tok svesti. Čitajući rečenice, stičemo utisak da zajedno sa Seligom prolazimo kroz iste događaje i kroz njegova osećanja. Koliko je on kompleksna ličnost najviše vidimo kroz njegove odnose sa ljudima oko sebe, naročito sa otuđenom sestrom, i kroz susrete sa ljudima koji su slični njemu, takođe sa sposobnošću telepatije. Za razliku od Džojsovog stila, Silverbergov je savršeno precizan, sa odličnom karakterizacijom likova. Uprkos tome se preporučuje da se ovaj roman čita pažljjivo kako se ne bi izgubila neka nit u radnji.

Takođe bih pohvalio što je Silverberg ovde dao reference na velikane pisane reči i ostale umetnike među kojima bih izdvojio Franca Kafku, Aristotela, Artura Klarka, Isaka Asimova, Ernesta Hemingveja, Tomasa Pinčona…. Spisak je prevelik ali dokazuje da je reč o načitanom autoru na koga su neki od pomenutih i uticali.

Naziv Umiranje iznutra krije simboliku naše promene kroz životne cikluse. Selig je na početku romana u svojim četrdesetim godinama i njegov gubitak telepatije može da se vidi kao alegorija na psihološku promenu svakog čoveka kada dođe u srednje doba. To znači da prestajemo da budemo osoba kakva smo bili ranije i da dolazi vreme kada postajemo svesni svoje nepovratne promene.

Čitaoci u Srbiji su se prvi put sreli sa ovim romanom u ediciji Znak Sagite u kojoj je izašao pod rednim brojem 5 u prevodu Aleksandra B. Nedeljkovića, čiji su prevodi odlično prihvaćeni među ljubiteljima fantastike. To je bila odlična prilika da se, nakon Noćnih krila i priča objavljenih u Sirijusu i Alefu, upoznamo sa ovim remek delom naučne fantastike. Trebalo je da prođe 29 godina kako bi se opet probudilo interesovanje nekog izdavača za ovaj klasik, ali kako se kaže, bolje ikad nego nikad.

I tako. Ako dosada niste ništa pročitali od Silverberga preporučujem vam da krenete od Umiranja iznutra, kupiće vas. Ako ste ranije pročitali ovaj roman iznova ćete mu se vraćati.

Legenda o herojima galaksije

Posted on by Pavle Horvat

Svaka serija ima neku temu koju obrađuje, samo njoj karakterističan skup snaga koje namjerava istaknuti i mana koje želi potisnuti. Stoga i anime scena funckionira na sličan način: kao skup talentiranih – i manje talentiranih – učenika koji se razmeću svojim postignućima kako bi pridobili pažnju budnog profesorskog oka javnosti. Neki se razmeću kvalitetnom radnjom, drugi zanimljivom idejom, treći dobrim likovima, četvrti se pak kače na staru slavu svojih prethodnika, itd. A onda se dogodi ono čega se svi pribojavaju: u učionicu ušeće superinteligentni štreber koji svakoga od njih posrami u njegovoj vlastitoj jakoj točki. Koji ima i superirorne likove i izvrsnu radnju i hvalevrijednu ideju, pa uza sve to također i više odlično obrađenih te slojevitih tema, kompleksan pristup i još mnogo toga što ga uzdiže za glavu ili dvije više od konkurencije. Otkada je počela izlaziti 1988. godine, ova je serija hladnom samouvjerenošću ušetala u kategoriju anime klasika, bez ikakvih naznaka da će se od tamo uskoro maknuti.

Legenda o herijima galaksije (LoGH) bi se ukratko dala opisati kao svemirski ep. Ili ratna drama. Ili space opera. Ili, kako je TvTropes prilično precizno lakonski opisuje – „Space America fights Space Germany while Space Switzerland schemes“. Uglavnom, već prvih nekoliko epizoda prilično jasno definiraju setting: dvije velike galaktičke države – Alijansa i Carstvo – ratuju već desetljećima, dok nezavisni planet Phezzan spletkari te iskorištava obje strane radi vlastite dobiti. Pritom je odmah prilično jasno da niti jedna od tih država nije odviše poželjno uređeno društvo. Alijansa je tipična kasna rimska Republika – dekadentno demokratsko društvo oronulo kroz korupciju, zloporabe vlasti i mutne poslove; naprosto savršeno plodno tlo za oportuniste, karijeriste i pokvarenjake najgoreg mogućeg tipa. Njezin ratni neprijatelj – Carstvo, nije međutim uopće bolje: aspolutna monarhija mentalno zaostala u 18. stoljeću, društvo gdje mala klasa povlaštenog plemstva na sve moguće načine iskorištava narod, gdje su mogućnosti napretka i socijalne mobilnosti vrlo ograničene.

Većinu priče i settinga upoznajemo kroz oči dva glavna lika: Alijansinog kapetana Yanga i carskog admirala Reinharda. Teško da bi mogli naći dvojicu ljudi različitijih karaktera: dok je Reinhardt ambiciozan, prodoran i gladan moći, Yang – s druge strane – djeluje kao boemski filozof slučajno zalutao u vojsku. Istovremeno, njih dvojica dijele nekolicinu bitnih osobina: obojica su inteligentni i pametni ljudi koji savršeno dobro vide trulost društvenog sustava oko sebe. Obojica su, također, briljantne vojskovođe. Te obojica su odlično razrađeni likovi čiji karakteri pružaju mogućnost za raznorazne zanimljive dileme koje LoGH stavlja pred nas.

O čemu se radi u seriji? LoGH je izvrsno ispričana priča s napetom radnjom koja drži gledatelja od prve do zadnje epizode. Radnja teče glatko, brzo (iako nikako ishtreno) i tečno, besprijekorno objedinjujući dva ili više plotline-a u jednistvenu cjelinu. Ne mogu se sjetiti niti jedne loše epizode, niti jedne suvišne scene. Radnja je u potpunosti lišena neželjenih fillera – svaka scena i svaki lik ima svoje mjesto u epskoj priči.

Istovremeno, LoGH je i priča s odlično razrađenim i zanimljivim glavnim likovima. Kroz desetke epizoda gledamo ih, vidimo njihove karaktere, vrline, mane i slabosti, njihova uvjerenja i iskušenja. Dok Yang i Reinhard možda i jesu glavni likovi, još nekoliko ih je okarakterizirano jednako kvalitetno i opširno. Serija inače ima vrlo široku paletu likova (skupa s nastavcima ima ih preko 600), i pravi je užitak gledati kako autori barataju s njima, kako ih razrađuju i oblikuju – neke više, neke manje; kako pojedini likovi umiru ili padaju u drugi plan dok prijašnji sporedni likovi dobivaju na važnosti. Samo na nivou drame – dakle likova i odnosa među njima – LoGH superiorno funkcionira.

To je i priča o društenim i političkim sustavima: autokraciji i demokraciji. Njih dvije vrlo su detaljno analizirane, svaka sa svojim prednostima i manama. Slobodno bi se moglo reći da je jedna od glavnih tema serije potraga za savršenim sustavom, sustavom koji bi osiguravao kontinuiranu vladavinu najsposobnijih. Naravno: kategoričkog odgovora na to pitanje nema, niti u LoGH-u niti u stvarnom životu, no analiza i ideje koje serija nudi su svakako iscrpne i zanimljive. Također se razrađuje tema odnosa društva i pojedinca. Koja je obaveza pojednica u odnosu na društvo? Koja su mu prava? Smiju li se ta prava pogaziti i kada? Smiju li se potpuno žrtvovati radi spašavanja većeg dobra? Takvim i drugim sličnim pitanjima LoGH se detaljno bavi.
Serija je dobrim dijelom i traktat o povijesti. Što se iz povijesti može naučiti, zašto je bitna, ponavlja li se i u kojoj mjeri, koliko je retrospktivni povjesni pogled drukčiji od sadašnjeg aktualnog, kako se povijest stvara etc. su pitanja koja često iskrsavaju. Svemu tome pomaže i činjenica da je Yang sam nesuđeni povjesničar često raspoložen za opširne filozofsko-povijesne monologe.

Priča je to i o vojsci; ulozi koju vojska ima u društvu – demokraskog i autokratskom. Čemu bi vojska trebala služiti, koje ovlasti bi trebala imati, te kako bi se trebala odnostiti prema vlasti? Također i o moći: što je moć, tko ju ima i kako se stječe? Kako se moć može i kad se treba iskoristiti? Tko je pravi lider i koje bi osobine trbao imati? Te naposljetku, LoGH je i priča o mnogim drugim stvarima i temama, koje su naprosto prebrojne da se nabroje, a kamoli opišu.

Možda najveća potencijalna boljka kod ovakvih serija je njezina duljina: velik broj epizoda treba se znati popuniti kvalitetnim sadržajem. Po pitanju tog sadržaja, likova i prije svega obujma LoGH si je postavio vrlo ambiciozan cilj i u njemu je u potpunosti uspio. U 110 epizoda niti jednom ne dolazi do zamora, gubljenja ili „pucanja“ radnje: priča od početka do kraja ide prema cilju – razgranato i kompleksno, no istovremeno očito svrsishodno i ciljano.

Mogao bih radi kompletnosti spomenuti i određene mane koje se pojavljuju. Htio bih da su neki odnosi razrađeniji ili drukčiji, da su neke skupine sporednih likova manje stereotipne i da su neki minorni elementi priče manje predvidljivi. No sve u svemu, ne bih previše govorio o tome: već se osjećam kao sitničavi kritičar koji vergla o dvije krivo odsvirane note u inače prekrasnoj trostanoj simfoniji. LoGH je anime kakav treba svijećom tražiti, koji svakom svojom epizodom iznova svjedoči o pameti, sposobnosti i erudiciji svojih autora. Te koji je danas – čak i usprkos svojoj starosti i broju epizoda – neizostavan dio svake anime lektire.

Ko se boji vuka još?

Posted on by Biljana Golić

Dela fantastike, naročito ona ponikla na gotsko-romantičarskom ili folklornom nasleđu, neizostavno moraju sadržati novelističku nit, izraženu pre svega u dramskoj kompoziciji i neočekivanom, iznenađujućem, šokantnom završetku. Da bi se utisak fantastičnog, neverovatnog, jezivog ili bajkovitog u potpunosti dočarao, ovo je jednostavno must-have elemenat svake fantastične priče, bilo da je ona iskazana u kratkoj formi pripovetke, bilo u ulančanim sagama.

Žanr zahteva – autor salutira i upinje se da ispuni. Ponekad toliko snažno da zaboravi da delo treba da, bez obzira na žanrovsku pripadnost, sadrži ideju, fabulu, sukcesivni, povezan i, bar na unutrašnjem planu dela, odnosno u svetu same priče, logičan sled događaja. Žanrovsku profilisanost, stoga, sebi mogu dozvoliti samo izuzetni pripovedači snažne imaginacije i sa jasno izgrađenom idejom o tome šta je to što žele da ispričaju. Jer se u svakom drugom slučaju ovakva usmerenost na zahteve određene vrste dobija ponavljanje banalnih i predvidljivih leksičkih nizova bez prave semantičke vrednosti.

Jednostavnije rečeno, dobijamo dosadan, već viđen, površan zaplet. Delo u kome se autorov napor oseća na svakom koraku i koje nas, ako izuzmemo ljutnju što nam neko nasilnim pokušajem da bude pisac fantastike oduzima vreme, ostavlja gotovo ravnodušnim.

Imamo, sa druge strane i one autore čija je jedina težnja da ispričaju svoju priču. Da puste da se taj početni impuls razvija i raste onako kako mu je predodređeno, a da ga oni na tom putu malo vode, a više prate i uobličavaju. To su oni stvaraoci koji znaju da priča, ako postoji, ne trpi silovanje, a ako ne postoji, nema te sile koja će je ni iz čega stvoriti. Oni koji poštuju ideju i dozvoljavaju joj da diše čak i po cenu toga da se krajnji rezultat ne uklopi u određeni, željeni žanr. U takvim se slučajevima na kraju ipak stigne do toga da se zakonitosti žanra uvaže i da se priča udobno i nenametljivo uklopi u fantastiku kao pravi delić slagalice. U takve autore, sudeći prema priči „Prezimljavanje“, spada i naša autorka Ana Jevtić Kos.

Priča je vođena realističnim stilom, a radnja „Prezimljavanja“ smeštena je duboko u Sibir, u atmosferu koja jasno asocira na period najsnažnijeg komunističkog diktatorskog iskrivljavanja lične svesti i osećanja dužnosti. Ne čudimo se, zato, činjenici da jednoj mladoj ženi nije neobično što je upućena u rudarski kamp čije je postojanje zabeleženo samo u tajnim dokumentima, a u kome borave samo muškarci. Nije joj sumnjivo ni to što o pravom mestu na kome se ona nalazi niko neće biti obavešten. Jer „potrebna je Rusiji“. Rečenica u koju su idealisti verovali i koja je dovoljna da i nas ubedi u to da je moguće da se neko svesno i dobrovoljno uputi pravo u najstrašniju zamku. Predviđamo li već njenu sudbinu? Na ovom mestu, iako to još uvek ne vidimo, priča se razgranava u dva toka – spoljašnji, nečovečan, brutalan i skriveni, preteći, pun jezive slutnje, koji na kraju postaje glavni. Ne, predviđanja nam nisu u potpunosti netačna, ali…

Na početku, pored ovih lako uočljivih nagoveštaja, postoji nekoliko aluzija, tako suptilno upletenih da deluju kao da su u funkciji opisa i pojačavanja utiska realističnog pripovedanja, koje registrujemo nesvesno i počinjemo da ih uočavamo tek nakon drugog čitanja. One su tu, slično onom čuvenom Čehovljevom pištolju. Pomenute, skrivene na otvorenom, spremne da opale u trenutku kada suština priče treba da se razotkrije. To što ih ne vidimo jasno, što im ne pridajemo značaj i što nas završetak pripovetke u stilu najboljih novela ostavi bez reči, nije zato što nismo čitali pažljivo. To je zato što nas autorka majstorski vodi okolnim putem kako bismo zaronili u dubine ljudske psihe koju je oduzimanje prava na verovanje izopačilo, gurnulo u sumanuto sujeverne strahove i jednu zabludu zamenilo drugom. Što je čovek, ukidanjem prava na promišljanje gurnut unazad, pipajući po mraku starih verovanja koja više ne ume da protumači, zamenio teze i postao najstrašnija od svih zveri i demona u koje uporno odbija da poveruje.

„Prezimljavanje“ se celim svojim tokom kreće po ivici fantastike, sasvim u skladu sa naslovom zbirke u koju je uvrštena. Smeštena u pseudorealistički stilski okvir, povremeno blizak stilu kriminalističkog romana, prožet promišljanjem suštine ljudske izopačenosti oličene pre svega u nedelanju naoko dobre duše Borisa Utkina, zaokružen idejom o solidarnosti i saosećanju, ali ne onom hrišćanskom, nego onom mnogo starijom u kome kazna za nedelo stiže na ovom svetu, ova priča na kraju pruža samu suštinu onoga na čemu je fantastika zasnovana – sukob svetlosti i tame, pravde i nepravde, i to one duhovne, iskonske, nagonske, arhetipske.

Jedan dan – Jadranka Milenković

Posted on by Jadranka Milenković

U čekaonici je polumračno, a prozori se mogu otvoriti tek centimetar, dva. Neki jak mehanizam ne dozvoljava da se gurnu dalje. Kao da je živ, prozor se rve sa mnom. Čekam da progovori svakog momenta, da mi se zlurado nasmeje, da skoči i pritisne me. Osim mene i njega u hodniku nikog nema. Niko neće primetiti moj sramni poraz dok me staklo ćudljivog prozora lišava trodimenzionalnosti. Ne mogu da promolim glavu i udahnem vazduh, a ovde, u ovoj čekaonici, kao da vazduha i nema.

Prisećam se scene iz davno gledanog filma: faraona zakopavaju u grobnicu-piramidu; sa njim i podanike određene da ga prate na tom putovanju. Otvoreni su poklopci, čija je namena jasna samo izvršiocu tog posebnog zadatka, i pesak je pušten da prolazi kroz prokopane otvore. Pratioci shvataju da je sa svakim gramom peska koji se uliva, ulaz u piramidu sve manji. Koliko dugo će imati vazduha? Piramida je veća od kovčega, veća i od sobe, od kuća i palata u kojima su živeli. Ali, koliko je u njoj vazduha ostalo, nakon što su se zatvorili ulazi, nakon što je iscurilo zadnje zrnce peska?

Guram ruku kroz prozor, kao da ću njome uhvatiti neki atom čistog, lekovitog kiseonika. Ruka izlazi do polovine podlaktice i ni milimetar dalje. Očajnički širim prste, pa skupljam, hvatam spoljašnjost, ali mi ona isklizava, neuhvatljiva i neodređena kao i sve ostalo na svetu. Vraćam je, uplašen pomišlju da će ćudljivi prozor jednostavno griznuti.

Nemirno šetam pred vratima. Ne sećam se ko mi ih je pokazao, ni zašto sam tu. Odnedavno imam problema sa pamćenjem. Počelo je sasvim bezazleno pre nekog vremena, koje više nisam u stanju da odredim. Ležao sam u bolnici; pamtim da mi je veći deo tela bio zarobljen skenerom. Iznad moje glave bio je crveni poklopac, ali ne potpuno zatvoren. Bio je polukružnog oblika, kao kapica neke kapsule, presečena po sredini. Štaviše, kapica je bila dupla, ali to sam video tek kad se zatvorio prvi sloj, a zatim i drugi – osiguranje da sam potpuno zatvoren, i da više nema dodira između mene i spoljne sredine. To je to, pomislio sam, taj put je odsečen. Srce je počelo divljački da mi lupa. (Polako, polako, proći će to, sve se može izdržati, samo bez panike, dobro je, sve je dobro.) Još par minuta sam grozničavo razmišljao o tome kako da krenem u suprotnom smeru, zanemarujući činjenicu da ležim. Pod nogama nisam osećao nikakvu prepreku, i ta mi je misao donela privremeno olakšanje, sve dok nisam utonuo u san.

Zanimljivo je kako čovek odmah pokušava da pronađe izlaz, čak i kad izgleda da je bilo kakav izlaz nemoguć. I kad ne može okrenuti glavu, on se ipak osvrće. Svi receptori rasporede se po čitavom telu. Zatežu se mišići koji nisu bili aktivni godinama. Telo se sprema da puzi, skoči, da se zguri, skotrlja, ukoči, produži ili smanji. Sve – razum, instinkt, volja, pažnja – služi samo da se pronađe otvor. Ne svetlo, samo otvor. Potrebno mu je samo malo vazduha.

Imam rupu u pamćenju, od trenutka zatvaranja crvenog poklopca, pa sve do boravka ovde, ispred čekaonice. Jedino što me stvarno brine je nepostojanje sećanja na trenutak buđenja. To bi bila moja tačka stabilnosti, nešto na čemu bih lakše izgradio nastavak svog života.

„Znate šta“, čujem unjkav i razvučen, poznat glas, „svi ljudi se dele samo u dve grupe. Na pažljive i nepažljive.“

„Ali nisam mogao znati, ne bih bio grub da sam znao da je bolesna; nije to morala da krije od mene, ona je kriva!“

„Mene to, znate, uopšte ne interesuje, pustili smo snimak i videli vaše ponašanje. Vi ste bili nepažljivi. Onaj ko je pažljiv, takav je svakog dana, uvek.“

„A šta da mi se pao neki drugi dan?“

„Oprostite“, kažem glasno, kucajući na vrata iza kojih se odvija razgovor, „hoću li ja uskoro doći na red? Nemam vazduha. Loše se osećam.“

„Izvedite nepažljivog, prosledite ga; pauza pet minuta pre sledećeg suđenja.“

Vrata se otvaraju i dva stražara izvode čoveka jadnog izgleda, gurajući i mene sa vrata.

Vraćaju se brzo, a iz kancelarije monoton glas kao sa raskrsnice počinje da deklamuje: „Možete ući u sudnicu…Možete ući u sudnicu…Možete ući u sudnicu…“

Ulazimo, sedamo. Stražari su pored mene, jedan s jedne, drugi s druge strane. Sudije nema. Niko nije izašao, niko nije ni ušao, a dobro znam da sam malopre čuo ženski glas, tačno određeni, poznati glas. Drugih vrata nema sem ovih kroz koja sam upravo prošao. Nije mi jasno šta sve to treba da znači.

Preda mnom je ekran i tastatura na stolu. Odjednom, ekran se osvetljava i glas iz zvučnika mi se obraća: „Možete izabrati sudiju…Možete izabrati sudiju…Možete izabrati sudiju…“

Osvrćem se u neverici. Kompjuter će da mi sudi.

Na ekranu su ponuđene tri opcije. U pitanju su glasovi voditeljica popularnih tv emisija. Moje je da izaberem. Meškoljim se na svom mestu, a ramena mi dodiruju snažne nadlaktice stražara koji sede kraj mene. Mogu li izaći u znak protesta? Reći – ja ne priznajem ovaj sud? Mislim da ne mogu. U nedoumici sam šta da kliknem. Poznajem glasove koji mi se nude na ekranu. Prvi glas je meketav i razvučen; nikad nisam mogao da ga podnesem, uprkos reputaciji koju je voditeljka izgradila političkim provokacijama. Druga od voditeljki čije su glasove pozajmili za ovu aplikaciju – vrska, glumeći devojčicu. Godinama sam je zvao boginjom izveštačenosti. A treća? Treća se glupo osmehuje. Jedina prednost u odnosu na prve dve je u neutralnosti njenog glasa. Predajem se i izabirem broj tri.

„Dobar dan, dobar dan, nadam se da ste lepo putovali i da vam je sasvim dobro ovde kod nas“. (Pomislih da će reći u emisiji, ali nije rekla.) „Način na koji ovde donosimo odluke o tome ko ste zapravo i kakva je vaša krivica, je sledeći. To je zapravo nešto kao loto sistem. Svi su vaši dani, od rođenja do današnjeg dana, ubačeni u bubanj – u ovaj kompjuter – povezan sa velikim sistemom. Zavrtimo bubanj, i ja izvlačim jedan dan. Samo jedan dan. Tako ostvarujemo najveću moguću humanost, sličnu zemaljskoj. Neki to zovu najboljim od svih mogućih svetova. U moru dana, po sistemu potpune slučajnosti, biramo samo jedan. Neko ima sreće, neko ne, ali na to ste valjda navikli. Pripremite se.“

Zapanjeno posmatram bezlični ekran, čekajući da se na njemu pojavi slika. Izabraće jedan proizvoljni dan i sudiće mi na osnovu njega… Godinama sam radio, ulagao napore, učio, odricao se koječega, nakon mnogo rada video tek polovične rezultate, težio ka boljem, patio, voleo – i sad se neće uzeti u obzir suma, ukupna vrednost svega toga. Čemu je sve to služilo? Gde je sve to vodilo? Do ovog bubnja iz kojeg će, slučajnim odabirom, mašina izabrati jedan dan, samo jedan dan koji će poslužiti softveru da odluči ko sam ja?

„Imate sreće, imate sreće“, izgovara mašina takvim glasom da mi se u svesti pojavljuje slika nasmešene žena koja zadovoljno trlja ruke. „Datum koji smo izabrali za vas je 20. jun 1982. godine. Koliko ste tada imali, dvanaest, trinaest godina? Svakako niste mogli nešto strašno da uradite u tom uzrastu. Sad ćemo odgledati film: ceo vaš dan od trenutka buđenja, pa do spavanja, lepo se smestite“ (vežite pojaseve, polećemo – nije to rekla, to ja dodajem, od muke i jada), „ a kad se film završi popričaćemo o njemu. Vi se samo lepo smestite; sve će to brzo proći, nećete ni osetiti, neće vas mnogo boleti, samo je malo neprijatno, tu smo mi, ne brinite.“

Kreće moj dan. Običan dan dečaka od dvanaest, trinaest godina. Kako slika kreće, sve više ulazim u sebe negdašnjeg. Raspust je. Dečaci iz zgrade i okoline već se neko vreme zabavljaju na nov način, praćkama koje su im napravili očevi. Molio sam i ja mog da mi napravi – od žice prevučene žuto-zelenom plastičnom izolacijom – istu takvu, savijenu u pravilno slovo „U“, sa drškom pogodnom za dečju ruku i gumicom vezanom na vrhove tog U. Naravno, i municijom od malih parčića žice, potkovičastog oblika. Onaj ko je imao praćku tih dana bio je faca i čuvao je svoje blago kao najveću dragocenost. Ko nije, tražio bi od drugih. Možda bi je dobio na kratko, a možda bi mu neko samo odbrusio – nek ti otac napravi, što si dosadan. Tako sam i ja zatražio jednu od mog starog. Zaboravio sam da je on jedan od onih ljudi koji se klone stereotipnih rešenja. „Ne brini, sinko“, rekao mi je prethodnog dana, „evo idem da odsečem neku dobru, račvastu granu, i imaćeš praćku lepšu i bolju nego iko drugi. Praćku kakvom sam se ja igrao kad sam bio tvojih godina“.

O ne… Nije shvatio. Ja neću praćku kakvom se on igrao. Neću neku posebnu praćku. Hoću istu praćku kakvu imaju Pera, Mika i Laza. Zašto mu je bilo toliko teško da pronađe u kutiji za alat parče žice, da mi je savije u pravilno slovo U sa drškom i da mi veže gumicu? Mogao sam to i sam, da smem da diram njegov alat. I onda je celo popodne deljao i deljao, kao Đepeto. Na kraju mi je vezao debelu gumicu, „koja se neće tako brzo pocepati“ i dao mi svoje remek-delo.

Bila je to lepa praćka. Samo, kad izađem na ulicu, Pera, Mika i Laza će umreti od smeha.

Ja sad moram da je iznesem, jer sam je tražio i otac mi je napravio, a ona je džinovska, duplo je veća od one kakvu svi nose. Pa još u obliku slova „Y“, kao da sam iz nekog filma sa predratnom tematikom. Kao neko jadno, naivno, neugledno seljanče, koje je pošlo da čuva ovce. Mogao je odmah i frulu da mi napravi. Zašto roditelji nikad ništa ne urade onako kako im tražiš?

Teče moj dan, i ja ga posmatram, a u stomaku mi se nešto steže. A i vazduha nema.

Šetam celo popodne dvorištem, slobodan kao ptica na grani. Da je bar domaći, pa da imam neki izgovor da uđem unutra. Ovako, ako dođem a da me nisu bar tri puta viknuli sa prozora, pomisliće da sam bolestan. Počeće da me pipkaju, merkaju, i da mi gledaju grlo. Onda će da krene ispitivanje – s kim si se potukao, ko te iznervirao, gde je Pera, gde je Mika… Pa – šta su rekli za praćku, jesu li se oduševili. A ja ceo dan izbegavam Peru i Miku, a naročito Lazu. A onako bih potrčao sa svojom novom praćkom, vičući još izdaleka – gledajte, imam je i ja, šta ćemo sada da gađamo…

Minuti se sporo vuku, a ja se krijem iza zgrade. Devojčice, koje se tu obično igraju sa lutkama, podižu pogled s vremena na vreme i začuđeno me gledaju. Penjem se na drvo, na staro mesto, i posmatram svet odozgo. Još malo i pašće veče; bio je to jedan dug i dosadan dan…

Konačno, mamine mazice odlaze. Smešna mala stvorenja. Čim jedna ode, preostale je ogovaraju. To sve dobro znaju, pa se nijedna ne usuđuje da ode prva. Šta će biti kad porastu? Učiteljice, doktorice, voditeljice? Sudije? Evo ih, ustaju, i kupe svoje krpice. Ostajem sam. Silazim sa drveta i vrtim se još neko vreme, neodlučan šta da radim sa sobom, a i sa praćkom, koja me opterećuje i smeta mi kao čir. Odjednom, pada mi na pamet sjajna ideja. Zakopaću je. To je to. Evo, baš ovde, gde su do malopre sedele na prekrivaču, oblačeći svoje lutke, glumeći mame.

Zakopavam praćku i odlazim u stan, privremeno rasterećen, pomalo zagonetan, nekako neodređen, s pogledom u stranu, kakav imaju oni koji nešto kriju, koji su upravo počinili neki zločin, koji su upravo nešto zakopali.

Ostatak večeri pravim se da sam dobro dete, i skoro da počinjem i sam da verujem u to, ali, znak koji polako počinje da mi se na licu pokazuje, za koji ću mnogo godina kasnije saznati da se zove „Kainov“, svedoči o tome da sam nešto drugo, nešto sasvim drugo…

„Šta vam je, jeste li normalni, nisam ja nikakav zločinac“, počinjem da vičem, kao da je kompjuter neko kog zanimaju moji izgovori, „ bio sam dete, imao sam, koliko, dvanaest godina, zakopao sam praćku, pa šta, sutra sam odmah, čim je svanulo trčao u dvorište da je uzmem nazad, ali nije je više bilo! Neko mi ju je ukrao, neko je gledao, neko je uživao u mom užasu kad sam video da je nema… Koliko sam se samo preznojavao od muke očekujući svakoga dana da me otac pita gde je praćka! Zar ćete vi sad dodatno za to da mi sudite?“

„Gospodine, odgledali smo jedan vaš dan, jedan vaš proizvoljno odabran, običan dan. Videli smo ko ste i kakvi ste. Ništa nismo izmislili. Ništa nismo dodali. To ste vi. To je vaš život. Na svetu postoje samo dve vrste ljudi – zahvalni i nezahvalni. Vi ste nezahvalni.“

„Ma čekajte, šta je sa svim ostalim danima? Ja sam to popravio. Ja sam to celog života popravljao. Nemoguće da se to uopšte ne računa. Kakva je to pravda? Samo jedan dan? Pa to nije normalno. Šta da mi se pao neki drugi dan?“

„Pravda kao u školi. Nekad ne znaš samo jednu lekciju, a baš nju te pitaju. Nekad samo jednu znaš, i samo nju te pitaju. I taj školski sistem funkcioniše, zar ne? A onaj pravi, onaj najbolji đak, on uvek zna sve lekcije, njemu se ne može desiti da slučajnim izborom bubanj izbaci pogrešan dan. Ko je zahvalan, taj se budi i uspavljuje sa zahvalnošću, nikog ni za šta ne krivi, svet dočekuje i ispraća sa osmehom, ne piše sveske uvreda i niko mu baš ništa nije dužan. Zahvalan je svakog dana, uvek. Odvedite nezahvalnog.“

„Molim vas, stanite. Nije mi jasno… Ko je to tako osmislio? Mogu li da se žalim? Hajde da bubanj okrene još jedanput, samo još jedan dan, molim vas!“

„Samo jedan dan, to je princip.“

„Vi ne razumete, gospođo sudija… Nisam ja nikakav zločinac. Ja sam običan čovek. Ja samo nisam hteo da se razlikujem. Hteo sam da budem isti kao svi drugi. Obično dete. Išao sam odmah ujutro da je iskopam, ali nije je više bilo. Nisam znao. Nisam znao da su potezi neopozivi. Da je sve tako jednoznačno, tako fatalno. Da nema vraćanja… Ko je to tako zamislio? Vazduha, molim vas… Vazduha…“

 

Objavljeno u zborniku Tragom Natasijevića

Autor: Jadranka Milenković

Princ tame – Anita Pratljačić

Posted on by Anita Pratljačić

Besno je istrčao na čistinu i počeo da baca ledene udare na sve živo oko sebe. Širom otvorenih nozdrva udahnuo je miris smrti. Zaurlao je. Od njegovog vriska ogluvelo je i ono malo života što je ostalo posle ledenog udara. Već su navikli na njega ovakvog. Već decenijama istrčava, urla, ubija, otima… Ništa nisu mogli, sem da se nadaju da današnji dan nije njihov dan za umiranje.

Vratio se unutar opsidijanskog dvorca. Ušao je. Otišao je u Njenu sobu. U tom delu dvorca ionako nije bilo nikog. Kazna je bila smrt. Ušetavši u grimizne odaje osetio je Njene mirise, video njene fragmente, kao da je tek malopre izašla časkom do biblioteke ili već neke odaje, kao da samo što nije ušla.

Iz grudi mu je iščezao sav vazduh na trenutak. Kolena su zaklecala. Na trenutak je zaboravio, na trenutak je samo želeo da je privije na svoje grudi i udahne miris njene kose, pomazi je po glavi i da ostanu u zagrljaju večno. Samo na trenutak… Spoznaja.

Pao je na kolena. Počeo da lupa glavom u pod. Svejedno. Ni čestice prašine se nisu pomerile u grimiznoj sobi. Sama soba kao da se osmehivala i volela ga. Sama soba kao da je bila ona.

Kasnije, ležeći na podu pitao se, po ko zna koji put, zašto. Zašto je to uradio. Zašto nije imao mudrosti. Zašto. Soba je i dalje mirisala, volela, ali odgovor nije davala.

Niko, zapravo, ne zna šta se desilo. Ko je dostojan, uopšte, da se obrati Princu Tame lično!? Stariji podanici, koji su nekim čudom preživeli njegove hirove, kažu da su se voleli mnogo. Ona i princ Tame. Da je Ona jednom oterala Tamu sasvim. Da je Princ Tame bio drugi čovek. Jednog dana, niko ne zna zašto, Princ Tame ju je oterao od sebe. Tada je došla Tama crnja i gušća od ijedne pre, a on joj je stolovao. Niko ne zna zašto, počeo je da vrišti, da kinji, da ubija.

Imao je ljubavnice, koju ljubavnu igru preživele ne bi. Jer to i nije bila niti ljubavna, niti igra, već njegov način da ih sve kazni što nisu Ona. Da ih kazni što nikad nijedna neće biti Ona. Lepe devojke su umirale u mukama, dajući sve od sebe da ga zadovolje, želeći da ih poštedi… nemilosrdnost je uvek bila jača, jer nijedna nije bila Ona. Tako je bilo kada je otišla, tako je i danas. Navikli su.

Princ Tame je izašao iz njene sobe. Nikoga nije bilo u hodnicima. Tama je šuštala oko njega kao svilena haljina, gibala se i milovala ga. Dodiri su mu prijali i nije se usuđivao da diše kad su se dešavali, jer je znao da će istog trenutka prestati, onog trenutka kad zajeca od prijatnosti. Zato je samo stajao kao kip. Ne dišući. Dodiri su prestali. Nastavio je dalje.

Otišao je u dvoranu Vatre Istine. Zagledao se u plam pitajući, isto ono što je pitao svakog dana otkad Nje nema:

Kada će proći? Kada će nestati?
– odgovorio je šapat. – Nikada, nikada, nikada, nikada… nastavio je šapat.

Probao je da ugasi vatru istine nebrojeno puta. Odustao je posle godina svakodnevnih pokušaja. Kučka se, prosto, nije dala. Tinjala je u tami, kao podsetnik na Nju. Kučka je to znala, zato je i bila uporna. Radila je to namerno, inače bi odavno zgasla. Prokleta da je!

Otišao je u svoju pećinu. Pažljivo pomilovao zaostale niti Njene kose. Zaostale iz vremena kad mu je sa osmehom na licu dotrčavala, da mu kaže da je on zapravo Ona, da bez njega nikada neće moći, a on se osmehivao kao seoski klipan na njene reči.

Prišao je i do tri suze koje su u vazduhu lebdele, tačno iznad njegovog uzglavlja. To su one tri suze, koje je pustila onog dana kada joj je rekao da ne može više, da je neće. Ostale su da lebde kao podsetnik…

Dugo se nije pitao zašto se desio taj dan. Sigurno je prošlo tri nedelje kako se nije zapitao. Koliko god pokušao da shvati, da nađe opravdanje, razlog, nije uspevao. Rekao joj je da ode. I ona je iščezla. Postala je Tama. Nije lagala da je deo njega. U mnoštvu drugih, nije prepoznao na vreme da bez nje života nema, da je Ona ta…

Sada je Tama. Tama koja ga kida, guši, miluje, ljubi, steže i ne pušta. I koja nikada neće proći.

 

Autor: Anita Pratljačić

Koga više plaše mali ekrani, a koga horor knjige?

Posted on by Uroš Timić

U prethodnom, a i u tekućem veku, mnogobrojni bestseleri ekranizovani su što u vidu dugometražnih filmova, što u vidu serija. Ljubitelji lepe književnosti vole da svoje omiljene knjiške junake ugledaju na filmskom platnu ili, posle večere, odgledaju na omiljenom kanalu ekranizaciju u vidu serije neke od omiljenih knjiga.

Iako je ovaj „običaj“ posebno popularan među ljubavnim romanima, pa su upravo te ekranizacije dovele i do milionskih tiraža pojedinih romana, ni fantastika, ali ni horor ne zaostaju kada je u pitanju stavljanje ovih žanrova na male ekrane ili na bioskopsko platno.

Kada govorimo o hororu, posebno je teško preneti atmosferu koju je autor, kao pisac romana ili neke zastrašujuće priče, zamislio u svom delu, na filmsko platno. Naime, ovde moramo napraviti razliku (fokusiraćemo se na ekranizaciju, a ne na horor kao književni žanr) između klasičnog horora i atmosferskog horora, koji ljubitelji često mešaju sa psiho-trilerom.

Snimiti film ili čitavu seriju po romanima, recimo, Stivena Kinga, nećemo reći da je lako jer govorimo o najaktuelnijem živom piscu horora i fikcije, ali posao režisera, scenariste, pa i kostimografa je prilično olakšan kada je King već sve do u detalj opisao u svom delu. Upravo zbog toga, a i zbog velike popularnosti ovih klasičnih horora, Kinova dela doživljavaju drugi, pa i treći rimejk. To, Keri, Groblje kućnih ljubimaca maltene su podelili fanove ovog autora na to „koja je ekranizacija bolja?“ I to nije loša stvar, naprotiv. Da, strašni klovn nas plaši kada čitamo Kingov roman, ali, da li je Bil Skarsgor bolji od Tima Kurija, ostaje da pitamo publiku!

Međutim, da, ni jednom, ni drugom glumcu nije bilo lako da pretoče strašnog klovna koji proždire malu decu u noćnu moru svih, pa i odraslih, ali koliko je težak zadatak pretočiti horore u kojima se nikakav monstrum ne pojavljuje u filmsko ostvarenje? Da li vas je film „Oduvek smo živele u zamku“ Širli Džekson uplašio? Ili vas je protresla jeza? De facto, obe glumice koje su glavne akterke istoimenog filma romana Širli Džekson, odigrale su fantastične uloge, ali posao režisera  je taj koji horor ove knjige, koja na prvi pogled možda i ne treba da bude svrstana u taj žanr, jeste da pretoči celokupnu atmosferu koja vlada tokom celog njenog čitanja. Naime, atmosfera je napeta, brza, skoro pa šizofrena… I baš tu se postavlja pitanje: Da li nas je više uplašio roman ili knjiga?

Treba spomenuti i najnovije ostvarenje Stivena Kinga Autsajder. Serija, rađena u visokoj produkciji, na najuspešniji mogući način, prenosi nam atmosferu jednog malog mesta u kojem se događa svirepo ubistvo. I sve bi to bio jedan najobičniji triler, da režiser (i cela ekipa koja je seriju radila) nisu obavili fenomenalan posao. A kako se to postiže? Odgovarajućim kadrovima, scenskom muzikom, mutnim figurama u pozadini glavnog dešavanja i naravno – sjajnom glumom glavnih protagonista.

Zaključak je da su horori u kojima je akcenat na takozvanim „scenama na prepad“ (mislim da svi znamo o kakvim scenama je reč… posmatramo monotonu scenu, kad iz žbuna iskoči ubica sa motornom testerom) odavno ispričana priča, te da je atmosferski horor, horor današnjice i da se filmovi, kao i knjige koje se baziraju na tome da izazovu jezu unutar samog gledaoca / čitaoca, daleko ispred ostvarenja čiji je „horor momenat“ kratkog daha jer – ubica biva ubijen, istom tom motornom testerom. Uklete kuće su „uvek u modi“, kao i bilo koja priča koja za sebe vezuje jezu kao glavng aktera. Da, jezu – onu koja plaši, onu koja igra glavnu ulogu i onu koja izaziva emociju, jer uprkos tome što je ovaj žanr maltene na margini kako u književnosti, tako i u filmskoj industiji (sećate li se poslednjeg horora koji je osvojio oskara?), koju je veoma teško sprovesti u delo to da onaj ko vaše ostvarenje čita ili gleda OSETI ono oko čega se autor namučio da dočara.

Ausajder je svakako preporuka za sve ljubitelje atmosferskog horora, ali prošaranog onim klasičnim elementima Stivena Kinga – misterije, tajanstvenog ubistva i neočekivanim zapletom, kao i zapanjujućim raspletom.

Suma sumarum: Bilo da je u pisanoj formi ili da ga gledamo na velikom platnu ili malom ekranu, istinski ljubitelji horora prepoznaće lepotu ovog žanra u njegovoj jezivosti, misteriji, tajanstvenosti, bez obzira da li zamišljamo scene čitajući ili uživamo u punoj slici gledajući.

„27 života“ Tihomira Jovanovića

Posted on by Nataša Milić

Udruženje fanova naučne fantastike „SCI&FI“  je u nedelju, 26. decembra, u klubu „Ventil“ predstavilo novu knjigu Tihomira Jovanovića „27 života“, neobično koncipiranu zbirku priča, pesama i stripova.

Izdavač zbirke je „EVEREST MEDIA“, a njenom nastanku su doprineli Željko Pahek, koji je ilustrovao naslovnu stranu, kao i Relja Antonić, čija ilustracija krasi poslednju stranu knjige.

Stripovi u „27 života“ rezultat su saradnje sa crtačem Dušanom Božićem i objavljeni su ranije u časopisima „Bumerang“ i „Niški analitičar“.

Pesme i priče, po rečima autora, predstavljaju zasebne „živote“ i nisu tematski povezane.

Pisane su u različitim periodima, uglavnom za regionalne konkurse, a kraj svake od njih je naznačeno na koji je konkurs bila upućena, kao i kakva joj je bila sudbina, budući da su neke priče prvi put objavljene upravo u okviru ove zbirke.

Tika_27nTihomir Jovanović, koji je ljubiteljima fantastike poznat kao prevodilac i urednik izdanja „SF almanah Terra“ i „SF portal“, a pre svega kao pisac humorističkih dela „Palisade i čadori“, „Baka Mandini krugovi“, „Agencija 51“ i zbirke priča posvećene Lunu, kralju ponoći, odlučio se za nesvakidašnji odabir pesama i priča u želji da podeli svoje iskustvo u vezi sa učestvovanjem na konkursima, što bi moglo biti na korist početnicima i mladim piscima, ali i urednicima konkursnih zbirki kao mera kvaliteta. Inspiraciju za ovakav gest autor je pronašao u sličnom postupku pisca Radmila Anđelkovića koji je u „Emitoru“, časopisu Društva ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“ predstavio „granicu ispod koje se ne bi smelo ići“, uz želju za čitaoce i naročito pisce kojima će dospeti u ruke zbirka, da lične granice postave što više.

Šaroliko i interesantno štivo pokazaće čitaocima mnoga lica fantastike – od starog SF motiva u priči koja je objavljena u „Siruisu“ do folklorne fantazije  iz devetog broja „Omaje“.

Ujedno, ova zbirka nam daje priliku da pratimo razvoj pisca koji se okušao u mnogim oblastima do utvrđivanja u vrcavom stilu domaćeg Pračeta.

reljaPromociju „27 života“ otvorio je predsednik „SCI&FI“ udruženja Svetislav Filipović Filip, koji je, pored knjige Tihomira Jovanovića, predstavio nove članove i saradnike udruženja, ukazujući na mnoštvo planova i akcija koje će „SCI&FI“ udruženje preduzimati u budućnosti.

Od autora smo čuli detalje u vezi sa nastankom zbirke i dobili negoveštaj da čini omiljene junakinje, bake Mande, nisu do kraja bačene, te da ćemo je tek pratiti u novim pustolovinama.

Tihomir Jovanović je čitaocima obećao još veselih, za domaću fantastiku tako retkih priča koje se „lako čitaju, a teško pišu“. Nadam se da će obećanje održati, a do nove knjige i nekog novog druženja, mogu poželeti samo da ostane pri dosadašnjoj vedrini, posvećenosti i entuzijazmu.