Blog

Ratovi zvezda: Dart Bejn trilogija

Posted on by Aleksandar Erdeljan

 

 

Autor: Dru Karpišin
Izdavač: Del Rej
Godina izdanja: 2006, 2007, 2009
Zemlja porekla: SAD
Ocena: 7

 

 

Ima mnogo romana koji pripadaju ovom serijalu, tačnije 265 rečeno, plus minus deset ili dvadeset. Od romana smeštenih u Staru Republiku do Novog džedajskog reda. Naravno, kad je Miš kupio Lukasfilm svi oni su proglašeni nekanonski, ili nevažeći, a najbolji su svrstani u Legende, dok je Miš krenuo u izgradnju svog kanona. Ali to je priča za drugi put.

U te legende sada spada i ova trilogija iz pera kanadskog pisca scenarija, scenarija za video igre i romana. I ona se sastoji od:

1. Put ka uništenju (Path to Destruction)
2. Pravilo dvojke ( Rule of Two) I
3. Dinastija zla (Dynasty of Evil).

Iako romani sada pripadaju Legendama, i dalje ih vredi pročitati.

Ova trilogija nam donosi priču iz hiljadu godina pre Pada Republike. O čoveku zvanom Desel, koji je rudar u jednom od najgorih rudnika u Galaksiji. On je u svojoj biti kavgadžija i sve u svemu čovek sa velikom mržnjom u sebi.

Kad sticajem okolnosti ubije vojnika Republike, on nema drugog izbora osim da beži u vojsku Bratstva tame, tj. vojsku sita. U to vreme siti su bili brojni koliko i džedaji. Posle jedne neposlušnosti, odvode ga pred sita, koji odmah prepoznaje njegov potencijal, i šalje ga na Koricama, planetu na kojoj se nalazi akademija sita.

Odatle kreće jedna fantastična priča o negativcu epskih proporcija. Jer, Bejn se smatra jednim od najuticajnijih sita pored Revana, Plegijusa i Sidijusa. On je bio sit koji je ustanovio pravilo da sita uvek treba da bude dvoje.

Dvoje treba da ih bude, ni više, ni manje. Jedan da otelotvoruje Moć, drugi da čezne za njom.

Put ka uništenju nam donosi Bejnov put od rudara do sita. Radnja ove knjige je mnogo sporija od druge dve, i pisac nas polako uvodi i otkriva svet sita. Sve do momenta gde roman uđe u svetlosnu brzinu.

Moć je samo sredstvo do kraja, ona nije sam kraj.

U prvom delu ovog romana mi prolazimo kroz njegove teške godine, ali i još težu obuku. Pisac nam na virtuozan način opisuje i dočarava sam svet sita.

Samo nekoliko bića u celoj Galaksiji ikada dobiju ono šta zaslužuju.

Ova knjiga je temelj cele trilogije i Karpišin je odradio fantastičan posao sa njom. Upoznaje nas sa plejadom zanimljivih i izuzetnih likova. Što dobrih, što loših, iako je akcenat uvek na ovim drugim.

Jednakost je laž. Mit da umiri mase. Pogledaj oko sebe i videćeš tu laž za ono što stvarno jeste. Ima onih koji su moćni, onih sa snagom i željom da vode. I onih kojima je suđeno da prate. Onih koji su nesposobni za bilo šta osim da služe, i koji su osuđeni na bednu i beznačajnu egzistenciju.

Klimaks cele priče je fantastičan. Bejnova želja da iskoreni sve site je možda čak i veća od želje džadaja. Što se tiče samog kraja, on je takav krešendo da se retko koji može meriti sa njim.

Ubijanje bez razloga i dobiti je sitno zadovoljstvo sadističkih budala.

Bejn se, za razliku od Vejdera, tih reči i drži, on ubija samo kada je to preko potrebno. Sa sitima se ne obračunava brutalnom snagom već podlošću. Tera ih da sami sebe unište.

Pravilo dvojke je priča o njegovom podučavanju učenice i ličnom potragom za još većom moći.

Zlo je reč koju koriste neznalice i slabići.

Radnja ovog romana je u razdoblju od deset godina. Počinje nekoliko momenata po završetku prve i posle skače deset godina u budućnost.

Na samom početku romana, Bejn upoznaje devojčicu od deset godina u momentu u kom je ona ubila dva džedaja u svom besu. Zbog velikog potencijala, uzima je za svoju učenicu.

Tamna strana je u opstanku. Ona je u oslobađanju svoje unutrašnje Moći. Ona veliča snagu pojedinca.

Ovom knjigom ostavljamo likove iz prošle knjige i upoznajemo nove. Zana (devojčica) je jedna od njih i tokom knjige izrasta u moćnu čarobnicu sita. I taj njen put je pravo zadovoljstvo pratiti, jer ne dozvoljava da je ništa ne pokoleba u tom njenom nastojanju.

Čast je nagrada za budale. Slava nije ni od kakve koristi mrtvima.

Dinastija zla nam donosi priču o konačnom sukobu između učenice i učitelja, između Zane i Bejna. Jer samo njegovom smrću ona može postati pravi i istiniti sit.

Oni koji prate put Tamne Strane vide istinitost svoga ropstva. Mi vidimo lance koji nas vezuju i zadržavaju nazad. Mi verujemo u snagu pojedinca da slomi te lance. To je put ka veličini. Samo ako smo slobodni možemo dostići svoj puni potencijal.

Ova knjiga je na najbolji mogući način zatvorila i zaokružila priču o Bejnu. Ni jednog trenutka vas ne ispušta iz svog stiska, tera vas da okrećete strane sve dok ne dođete do samog kraja.

Znanje je moć, Bejne. Moja svrha je da ti dam to znanje. Na tebi je da shvatiš kako da ga iskoristiš.

Dru Karpišin je ovom trilogijom odradio mamutski deo posla, ne samo za ljubitelje franšize, već i za samu franšizu. I nema nikakve veze što knjige više nisu deo zvaničnog kanona.

On nam u ovoj trilogiji daje uvid u svet sita već i u samu njihovu filozofiju. A samim time nam i otkriva pravu razliku između sita i džedaja.

Džedaji sami sebe vezuju lancima poslušnosti; poslušnosti Džedajskom savetu; poslušnosti Učiteljima; poslušnosti Republici. Oni koji prate Svetlo čak veruju da treba da se pokore Sili. A da oni samo budu instrumenti njene volje, robovi većeg dobra.

Ova trilogija, dragi moji autostoperi, toliko je dobro napisana da je ne moguće izabrati koji deo je bolji od kog. Ako ste ljubitelj Ratova zvezda ova knjiga je obavezno štivo. Ali sam uveren da će se svideti i onima koji to nisu. Nažalost, trilogija nije prevedena na srpski tako da smo osuđeni da je čitamo na engleskom. Ali to je mali korak unazad, jer stvarno zaslužuje deset zvezdica.

Kontakt – Karl Sagan

Posted on by Lazar Vuković

Pozdrav razrede. Nadam ste da ste uživali u prethodnim predavanjima o klasicima koje bi svaki ljubitelj fantastike trebalo da pročita. Vidim da ste nestrpljivi da saznate koji je sledeći klasik koji sam vam spremio za ovaj čas. Ali, pre toga je obavezan uvodni deo.

Kosmos. Pojam koji je od nastanka sveta zaokupljivao čovečanstvo. Astronomi su kroz vekove proučavali ovaj beskrajni tamni okean i planete u potrazi za odgovorima na pitanja nastanka i granice poznatog kosmosa, kao i mogućnosti postojanja života na ostalim planetama i zvezdama u drugoj galaksiji i uspostavljanja potencijalnih kontakata. Neretko su se i pisci naučne fantastike bavili ovim pitanjima u svojim delima čiji broj je više nego ogroman. Tu prvenstveno treba izdvojiti Velsov Rat svetova kao jednog od najpoznatijih predstavnika ove tematike. Takođe vredi spomenuti Klarkove Kraj detinjstva i Sastanak sa Ramom, Bogove lično od Isaka Asimova, Solaris i Glas gospodara od Stanislava Lema, Piknik pokraj puta od braće Strugacki… Spisak je ogroman tako da neću trošiti reči.

Razlog zašto sam naveo ove klasike je taj što možda većina vas nije čula za ovaj klasik i pisca koji su tema našeg četvrtog predavanja (ne mislim na starije ljubitelje). Razrede za početak bih vam predstavio ime Karla Sagana ili Sejgana kako ga neki zovu.

Ime Karla Sagana (Carl Sagan) vezano je za velika dostignuća u astronomiji, astrobiologiji i egzobiologiji. Doprineo je popularnosti SETI-ja, projekta o potrazi za dokazom o postojanju života van Zemlje. Među prvima je počeo pisati o procesu teraformiranja i njegovim mogućnostima. Starijim ljubiteljima je poznat po desetoepizodnoj televizijskoj seriji Kosmos (Cosmos) pokrivši njome širok raspon naučnih tema od porekla života do perspektive našeg mesta u svemiru. Uz seriju je objavio i istoimenu knjigu kao dopunu s 13 odgovarajućih poglavlja. Predmet našeg časa nije Kosmos, iako je reč o najboljoj astronomskoj knjizi ikad napisanoj, nego Saganov jedini roman Kontak (Contact) koji se smatra jednim od najznačajnijih naučnofantastičnih romana sa tematikom prvog kontakta.

U centru priče je Elenor Arovej, naučnica otuđena od svoje majke i od očuha usredsređena na svoja svemirska istraživanja i astronomsku profesiju. Direktorka je Projekta Argus, niza radioteleskopa u Nju Meksiku sa svrhom prijema poruka iz svemira i potrage za vanzemaljskim životom. Usput ulazi u oštre diskusije sa kolegama koje smatraju da je njen projekat čisto gubljenje vremena i trošenje budžeta. No, sve se menja kada radioteleskopi prime signal sa Vege, najsjajnije zvezde u sažvežđu Lira udaljene 26 svetlosnih godina od naše planete. Ubrzo dolazi do prijema novih poruka od kojih se u poslednjoj kriju uputstva o izradi mašine za međuplanetarno putovanje. Šta se krije iza svega i kakve su namere vanzemaljaca?

Sada je pitanje šta Saganov jedini roman izdvaja iz gomile romana slične tematike? Na prvom mestu je pristup već razrađenoj temi. Kao diplomiranom astronomu mu nije bilo teško da se snađe sa građom i da, poput pauka sa nitima, od naširoko obrađivane teme istka unikatnu priču protkanu ljudskim najdubljim osećanjima i temama poput sukoba religije i nauke, Hladnog rata i same ljudske prirode i onoga što je čini.

Na drugom mestu je radnja u kojoj je prvi kontakt pozadina naše glavne priče, odnosa između ljudi i njihovih bližnjih i ljudi i vanzemaljaca na višem tehnološkom razvoju. Kroz ceo roman prisustvujemo odnosu naše junakinje sa svojom otuđenom majkom i očuhom sa jedne strane i sa svojim pokojnim ocem koji joj je bio zvezda vodilja da počne da se bavi astronomijom sa druge strane. U mnogim delima vanzemaljci su prikazani kao zla i okrutna stvorenja koja tokom prvog kontakta sa Zemljanima pokažu svoju pravu osvajačku prirodu. Ovde nije taj slučaj. U Saganovom romanu vanzemaljci su dobronamerni i prijateljska nastrojena stvorenja gde tokom prvog susreta saznajemo dosta o nama samima, ko smo i šta smo. Sam Stanislav Lem je tvrdio da, ako vanzemaljci postoje, je uslov za uspostavljanje uspešnog prvog kontakta da budemo na istom tehnološkom nivou.

Ono što dodatno krasi ovu knjigu je Saganov mermerni stil. Neretko je koristio naučne stručne izraze i filozofske reference zbog čega bi prosečni čitaoci mogli da imaju problema sa praćenjem nita radnje. Zato ovaj roman treba pažljivo čitati i neke pasuse pročitati i po više puta.

Zanimljivo je da je Sagan ideju za roman dobio zahvaljujući Hladnoratovskoj situaciji koja je tinjala u svetu. Time je i sam Kontakt sa vanzemaljcima iskoristio kao nešto što može da ujedini moguće ljute protivnike i da odloži njihovo besmisleno takmičenje. O važnosti ovog romana govori i dobijanje Lokusove nagrade za najbolju prvu objavljenu knjigu 1986. godine. Ljubiteljima sedme umetnosti je sigurno poznata filmska adaptacija ovog klasika iz 1997. godine pod rediteljskom palicom Robeta Zemekisa (Robet Zemeckis) sa Džodi Foster (Jodie Foster) u glavnoj ulozi i sa drugim brojnim poznatim glumačkim imenima poput Metjua Mekonahija (Matthew McConaughez), Džejmsa Vudsa (James Woods), Džona Hurta (John Hurt) i drugih i koja se takođe može pohvaliti osvojenim brojnim nagradama, recimo Hugo nagradom za najbolju dramatizaciju i osvajanjem i nominacijama za Saturn nagrade.

Domaći ljubitelji fantastike su imali prvu priliku da se upoznaju sa ovim romanom zahvaljujući Grafičkom zavodu Hrvatske koji ga je prvi objavio na našim područjima davne 1986. godine. Svoju drugu premijeru je doživeo 1997. godine kada ga je objavila Esotheria, izdavačka kuća specijalizovana za izdavanje ezoterične i okultne literature. Oba izdanja je danas moguće naći samo na sajtovima za prodaju knjiga i kod antikvara i iskreno se nadam da će ovaj biser doživeti ponovno izdanje kod nekog ozbiljnog izdavača koji vodi računa i o koricama i o kvalitetu prevoda. Dotad možete nabaviti i pročitati Kosmos, ali izdanje Otokara Keršovanija iz 1983. godine. Ne bih vam preporučio da uzimate Vulkanovo izdanje jer sumnjam u kvalitet istog, sa Otokarovim izdanjem nećete pogrešiti.

Neka vas ne zavara romantičarska zastarelost ovog vanvremenskog klasika. Priuštite sebi ovo zadovoljstvo i uronite u ovu avanturu koja će vas nakon poslednje pročitane strane ostaviti u razmišljanju o sebi samima.

Rotfusova magija pisanja

Posted on by Željko Kojić

IZ MOG UGLA…

Kako započeti nešto o nečemu kome se ne nazire kraj, kako objasniti nešto kada postoje razne teorije, viđenja i doživljaji isto napisanog teksta? Da, dobro ste razumeli, samo što ovo nije članak o Dž. Martinu, već o njegovom nasledniku Patriku Rotfusu (Patrick Rothfuss). Ova dva pisca ne poseduju samo određenu fizičku sličnost već, koliko sam zaključio prateći rad Patrika, on vrlo dobro prati već utabanu stazu gore pomenutog Martina. Koji je u početku dobrim pisanjem zadobio mase, a kasnije marketinškim trikovima ne samo kroz objave istih već i kroz prikazivanja serija pokazao drugima kako unovčiti ono čemu ste se predali i žrtvovali većinu svog stvarnog vremena, provodeći ga u nekim svetovima samo vama znanim.

Elem, iako pripadam Rotfusovom kultu, smatram da nisam pristrasan, ali ako jesam izvinjavam se zbog manjka objektivnosti. Ovaj pisac je bio neko za koga nisam ni čuo da postoji a sada davne 2011. godine knjiga je stajala na polici već jedno dobrih godinu dana i verno čekala da dodje na red. Sam početak knjige mi nije ulivao nešto puno poverenja i, po mom mišljenju, bio je veoma složeno i komično napisan (to sam tada mislio), ali nakon samo tročasovnog čitanja shvatio sam da zapravo u ruci imam jedno remek delo i od tog vremena gubi mi se svaki trag sa ovozemaljskog sveta. Rupa koja podseća na zečiju iz Alise u zemlji čuda je u mom slučaju bila rupa knjige „Ime Vetra“ iz koje ni dan danas, ne mogu da pronađem izlaz ka površini.

Patrik je proveo 14 godina u pisanju svoje prve knjige koju nije mogao tako lako da publikuje. Postavio je nove temelje fantastike i pripada nekolicini koji se nalaze na „živoj sceni“. Iskreno se nadam da i dalje piše, jer je čovek koji je reči pretočio u muziku, u svet, u priče… Njegovo pisanje toliko nadahnjuje da je prosto neverovatno da je tako spojio stvari koje se teško mogu rečima opisati. Dobar i konstruktivan rad sa malim propustima je i u knjizi broj dva koja nosi ime „Strah mudrog“, gde je isto pokazao svoje umeće i veštinu pričanja priče koja čitaoca drži zakucanog za stolicu, fotelju, krevet ili gde god ljudi žele da provode vreme čitajući.

Moje iskustvo je pokazalo da iako verni prevodi njegovih dosadašnjih knjiga, nisu dovoljno kompatabilni sa originalnim jezikom (u ovom slučaju engleskim), jer veština njegovog pisanja ogleda se u igri reči, tako da po mom skromnom mišljenju knjiga, tj. knjige treba pročitati na jeziku originala. Njegova štiva pročitao sam na srpskom, engleskom i nemačkom tako da, verujte mi na reč, ako ste u prilici i ako dobro vladate engleskim jezikom toplo preporučujem čitanje na istom.

Pored ove dve knjige napisao je kako ja to volim da kažem 2,5 deo, tj. „Muzika tišine“, gde opisuje jedan misteriozni lik iz prva dva dela. Moje oduševljenje je bilo ogromno nakon samo nekilko strana gde je napisao možda za vas ne tako bitnu rečenicu, ali meni se učinila sjajnom tako da bih je ovde podelio sa vama: „Ništa nije bilo nešto drugo, ništa nije bilo ono što ne treba da bude“ (genijalno).

Da bih vam još malo približio pisca moram napomenuti i da je bio učesnik još dva dela gde je pisao kratkte priče sa drugim autorima epske fantastike i iste se ne mogu naći kod nas jer još nisu prevedene, barem koliko znam i koliko sam upućen. Autor je slikovnice tj. bajke za odrasle, pisac stripa „Rick and Morty“….. Što bih ja rekao: „sve radi samo ne piše treći deo… ili čeka kao naš dobro poznati Dž. Martin priliku za dobru zaradu“. Adaptacija za seriju koja će pratiti družinu Edema Ru je negde u vazduhu i non-stop izlaze informacije koje nagoveštavaju nešto što će biti veoma dobro, jer je i sam budžet kojim se raspolaže pozamašan.

Igrica koja je izašla prošle godine kao board game, pod imenom „Call to Adventure“ naravno sa ekspanzijom „The Name of the Wind“, je nešto prelepo, uz do sada napravljenu igru „Tak“ koja je i originalno predstavljena na Patrikovom sajtu.

Mogao bih satima da pišem o ovom autoru koga sam upoznao kroz njegovo pisanje, twitch kanal, podcast-ove….ali ovo je samo jedan mali doprinos u njegovom predstavljanju i kao i u predstavljanju toga šta se sve može očekivati od jednog čoveka koji je kreirao svet iz koga nema izlaza.

Pokušao sam da što manje iznosim detalje, tj. da što manje iznosim spojlere o knjizi u nameri da vas zaintrigiram i dodatno motivišem da nastavite da pratite njegov rad i recenzije na sajtu koji daje prave informacije, a za kraj pokazaću vam razliku između srpskog i engleskog prevoda, onaj ko je čitao znaće o čemu se radi, a onaj ko nije moraće sam potražiti.

Ime glavnog lika iz knjige:

Navodni gostioničar Kout, pravo ime Kvout (na srpskom jeziku)
Navodni gostioničar Kote, pravo ime Kvothe (na engleskom jeziku)

„Spasavao sam princeze od usnulih kraljeva mogila.
Spalio sam grad Trebon. Proveo sam noć sa Felurijankom sačuvavši i život i razum.
U uzrastu kada su mene izbacili sa univerziteta većini nije bilo dozvoljeno ni da se upišu.
Hodim po mesečinim stazama o kojima se drugi plaše da govore po danu. Razgovarah sa bogovima,
voleh žene i napisah pesme od kojih se i putujući pevači rasplaču.
Zovem se Kvout. Možda ste čuli za mene“.

„I have stolen princesses back from sleeping barrow kings. I burned down the town of Trebon. I have spent the night with Felurian and left with both my sanity and my life. I was expelled from the University at a younger age than most people are allowed in. I tread paths by moonlight that others fear to speak of during day. I have talked to gods, loved women, and written songs that make the minstrels weep. You may have heard of me“.

Ako ste čuli za istoimenog junaka veoma se radujem, ali do sada za mene niste imali priliku da čujete, tako da se nadam da ćemo zajedno hoditi po mesečnim stazama u nameri da razgovaramo sa bogovima i razotkrijemo misterije i predstavimo knjige na pravi način.

Scythe – Društvena igra

Posted on by Pavle Horvat

Vrhunac je ljeta. Dok sav normalan narod leži pod krošnjama stabala, karta pod nadstrešnicama ili jednostvno odmara na krevetima nastojeći izbjeći najgoru ljetnu žegu, marljivi farmeri skupljaju žetvu kako bi nahranili Majku Rusiju. Najednom, čuju zvukove rušenja stabala. Ratoborni Nijemci mehovima si krče put kroz šumu dok seljaci bježe glavom bez obzira ostavljajući hranu za sobom. U međuvremenu, Nordijci trguju na veliko i ulažu u ekonomski napredak dok Poljaci agresivno zauzimaju ključne sektore kako bi si osigurali resurse koji im trebaju. A Rusi? Oni ne mare za seljake – ionako ih imaju na bacanje. Umjesto toga, pokušavaju naći put do mitske Tvornice koja će im dati pristup dotad neslućenim tehnologijama…

Gornji članak možda i zvuči kao premisa neke zanimljive knjige smještene u alternativnu povijest od prije stotinjak godina, no ovdje se ipak riječ o Syctheu – društvenoj igri na ploči za 1-5 igrača. Otkako je izašao prije 4 godine, Sycthe je doživio čak 3 ekspanzije i brzo postao jedna od popularnijih i najcijenjenijih igara u board-game zajednici.

U igri preuzimate kontrolu nad jednom od pet fakcija koje se natječu za prevlast: ratobornim Saksoncima (alias Nijemaca), kotilicama Rusvjeta (Rusi), fleksibilnim Krimejcima (Tatari), narodno orijentiranim Polancima (Poljaci) i pomorskom silom Nordijaca (Skandinavci). Fakcije su asimetrične – svaka od njih ima samo njoj specifičan set snaga i slabosti. Kroz igru proizvodit ćete nove resurse, širiti se po mapi, graditi građevine i konstruirati mehove, napadati druge igrače i od njih se braniti. Sve od toga donosi vam određenu količinu zlatnika, što će vam na kraju igre u kombinaciji s brojem kontroliranih terena te brojem postavljenih zvijezda (neka vrsta achievementa) donijeti ili odnijeti pobjedu. Scythe je po pitanju pobjede igra u pravoj kapitalističkoj maniri – sve što ste ostvarili tokom partije pretvara se u novac – i igrač s najviše novca pobjeđuje.

No, načina za skupljanje novaca zaista je mnogo i ovisno o vašoj fakciji, poziciji te stilu igre, kreću se od vrlo profitabilnih do potpuno neisplativih. Sustav igranja akcija prilično je inovativan: odmah na početku igre dobijate jednu od pet mogućih ploča na kojoj odigravate jedan od četiri mogućih para akcija. Gornja akcija unutar svakog para jeftina je ili besplatna te vam daje mogućnosti, primjerice, micanja po ploči, produkcije resursa ili povećavanja borbene moći. Za razliku od gornjih, donje akcije unutar parova znatno su skuplje – troše mukom skupljene resurse – no donose i bolje benefite poput gradnje mehova ili građevina, te određenu količinu zlatnika. Pošto na svom potezu imate pravo odigrati ili jednu ili obje od akcija unutar para – planirat ćete svoje poteze tako da što češće iskoristite obje akcije i tako se dovodete u prednost pred vašim protivnicima koji neekonomično troše svoje poteze.

Gornji opis ni približno ne iscrpljuje bogatstvo i kompleksnost Scythea kao igre – nisam se, primjerice, ni dotaknuo borbe, sustava rekruta – koji vam daju mogućnost da profitirate čak i na tuđim potezima, zatim posebnih ability-a koje otključavaju svaki od četiri meha odnosno građevine, važnost polja Tvornice na sredini ploče koje vam daje i novi, peti par akcija za odigrati te još i štošta drugo. Sve u svemu, Scythe je prilično kompleksna igra, možda prije preporučljiva iskusnijim igračima negoli novalijama u gamerskom svijetu. Elementa igre je puno – i svaki od njih daje dodatnu slojevitost i čar igri.

Izdan 2016., Scythe je vrlo brzo postao jedna od najprodavanijih i najanaliziranijih igra narednih godina. Izdavaču Stonemaier Gamesu, nije trebalo dugo da shvati u kojem grmu leži zec i krene s izdavanjem ekspanzija. Prva od njih – Invaders from afar – donosi nam dvije nove fakcije: Albion (neku čudnu smjesu Škota i Engleza) te šogunat Togawa (Japance) – obje prilično dobro balansirane i prihvaćene među igračima. Na drugu ekspanziju trebalo je čekati svega nekoliko mjeseci – The Wind Gambit u igru ubacuje novi tip jedinica: zepeline, koji nasumičnim odabirom dobivaju moć, na primjer, ometanja prolaza suparničkih jedinica, prenošenja radnika na sebi ili povećanja borbene moći pred bitku. Treća i zadnja ekspanzija – The Rise of Fenris – ujedno je i najambicioznija: uvodi dvije nove frakcije i mogućnost igranja kampanje: seta od 8 odigranih partija nakon kojih se određuje ukupni pobjednik. Kampanja ima i svoju priču, a prati narode u održavanju delikatne političke ravnoteže u doba poslije prvog svjetskog rata i njihove napore da dočuju ponešto o izvjesnom Nikoli Tesli i nevjerojatnim tehnologijama koje je navodno izumio, i čiju bi moć države i te kako htjele prisvojiti.

Suma sumarum, Scythe je izvrsna igra – jedna od najboljih izdanih unutar zadnjih desetak godina. BoardGameGeek: najveća i najpoznatija online zajednica za društvene igre, smješta ju na visoko jedanesto mjesto od preko deset tisuća na listi. Radi se o kompleksnoj i zanimljivoj igri s puno elemenata –svih dobro usklađenih i balansiranih. Jedine relativno loše strane su njena neprikladnost za početnike u svijetu gameanja te relativno visoka cijena nabave. No, ako volite društvene igre i prethodna dva uvjeta ne predstavljaju problem – riječ je o izvrsnoj igri koja svakako ima moju preporuku.

Oskar 2020 – Hjustone imamo problem

Posted on by Nikola Jović

Znate one viceve kada lekar uđe u ordinaciju i pita pacijenta želi li prvo dobre ili loše vesti? U takvim situacijama možemo imati dva tipa protagonista, ili potpuno naivnog protagonistu koji je krajnje nesvestan situacije u kojoj se nalazi, naivno verujući da lekar sve drži pod kontrolom i da će čim se dijagnoza postavi, sve krenuti u dobrom smeru. Ili drugi ishod, koji je obično nešto ciničniji, te u tom slučaju imamo glavnog lika koji se već pomirio sa tim da je đavo odneo šalu i da su ishodi loši, zbog čega odbija da odlaže neminovno i prvo traži loše vesti, pa šta mu Bog da. Otprilike je takav bio osećaj tokom praćenja rezultata ovogodišnje dodele Oskara. Još jedan namešteni ciklus, gomilu govora o gorućim problemima današnjice koji sve više podsećaju na govore posle pobede na takmičenju za Miss Univerzuma… U redu, što je bilo predvidljivo, nekako se i očekivalo. Da je loše, loše je, ali u granicama očekivanog. Koje su dobre vesti doktore?

Veče je krenulo krajnje predvidivo… Kao što je i red, prvo se pisalo o tome ko je kako odeven i koja se poruka time (ili u slučaju Natali Portman, kome) šalje. Zatim je ceremonija, drugu godinu za redom bez voditelja, mogla da nastavi na svoj predvidljivi način. Priča o Igračkama 4 bez ikakvog razloga je odneo pobedu u kategoriji za animirani film. Le Man ’66 i 1917 podelili su se oko tehničkih nagrada, gde je Le Man ’66 odneo Montažu i Montažu zvuka, a 1917 vizualne efekte, dizajn zvuka… a Bilo jednom u Holivudu, nagrađen je za svoju sjajnu scenografiju, i generalno sve, osim iznenadnog Eminemovog upada, teklo je kako je bilo i očekivano… Sve, naravno, dok nisu krenule neke od ključnih nagrada večeri…

Do sada su nam filmovi poput Život je lep (1997), Pričaj sa njom (2002), Ljubav (2012), ili pak prošlogodišnja Roma (2018), delovali kao presedani u smislu da kategorija za najbolji film van Engleskog govornog područja gubi svoj smisao kada od pet filmova nominovanih, jedan ima nominaciju u još nekoliko kategorija uključujući i nagradu za film godine. U tim slučajevima to više deluje kao signaliziranje toga koliko im se izvestan film zapravo mnogo dopao, jer dodeliti mu samo nagradu za najbolji Internacionalni film ne predstavlja dovoljnu nagradu, stoga je potrebno tu dodati još po koju nominaciju (najbolja režija, najbolji film, najbolji originalni scenario uglavnom prvo padaju na pamet). U tom smislu se malo ko nadao da će pored svojih šest nominacija, autorska ekipa iza Parazita kući odneti više od jednog trofeja, i u tom grmu leži naša dobra vest koja rekontekstualizuje inače prosečnu (u granici sa lošom) ceremoniju koja odjednom posle mesec dana pripremanja na prosek, sada u svetlu ovih pobeda Parazita izgleda vrlo dobro. Otprilike kao kada nekome kažete da izgleda sjajno… za svoje godine. Može se gledati kao kompliment, ali je više znak oduška da, uprkos onome na šta bi mogao ili trebalo da ličiš, zapravo je na kraju sve ispalo ok.

Južnokorejski film Parazit, u režiji Bong Joon Ho-a, je osim nagrade za najbolji Međunarodni film, odneo i nagradu za najbolju režiju (prošle godine Alfonso Kauronu pošlo je za rukom da pokupi ove dve nagrade, a pre toga Pedru Almodovaru 2002 godine, i to bez podrške jakog studija ili striming servisa), najbolji scenario i film godine. Malo je filmova koji su u istoriji ove nagrade uspeli toliko zadive žiri da budu nominovani u te dve kategorije (film godine i najbolji internacionalni film) istovremeno. Na toj listi od deset filmova nalaze se filmovi poput Velike Iluzije (1938) Žan Renoara ili Krici i Šaputanja (1972) Ingmara Bergmana, ali ni jedan od njih nije uspeo da na ovakav način i uz ovoliku podršku šire javnosti i esnafa, pokupi skoro sve i ostane kratak samo u kategorijama za montažu i scenografiju.

U tom smislu, ovo zaista jeste velika priča o uspehu koja uliva nadu da možda ipak nije mast otišla u propast. Ko god je ove godine igrao na sigurno kada su u pitanju Oskarovske trope, na neki je način izvisio (sem Hoakina Finiksa, koji je pokupio apsolutno sve nagrade gde god se pojavio i svoju uspešnu godinu zaključio na ovogodišnjim Oskarima). U tom smislu, kada čovek pogleda da je film iz Južne Koreje, u režiji Bong Joon Ho-a (koji napokon dobija pažnju koju zaslužuje), a koji centar svoje radnje stavlja priču o klasnoj podeljenosti koja je ostavila snažan utisak na gledaoce širom sveta… i da, s druge strane, kalkulantski pokušaji poput Sem Mendezovog pokušaja ratne tematike i gimika u vidu neprekinutog kadra padaju u vodu, može se činiti da stvari napokon dolaze na svoje kada je u pitanju ova ceremonija. Ali opet, samo zato što je pacijent dobio i dobre vesti, ne znači da pacijent ni od čega ne boluje.

Po ko zna koju godinu za redom, ceremonija beleži rekordan pad gledanosti, koji je ove godine 20% manji nego prošle. Treba biti pošten, pa u tu računicu uvrstiti i to da kablovski operateri u Sjedinjenim državama generalno beleže pad od oko 15% iz godine u godinu, te se pad gledanosti može svesti i na to, ali je i činjenica da se očekuje da ceremoniju od tri i kusur sata prate ljudi kojima, da stavimo ruku na srce, ona nije i namenjena. Filmovi koji dobijaju „Za vaše razmatranje (For your consideration)“ kampanje od strane studija, i iza kojih stoji tim lobista koji sa glavnim glumcima posećuju matore članove Američke akademije koji već ulaze u suton svog života (pa se stoga raduju svakoj pažnji i poseti); su nužno filmovi koji unapred ispunjavaju kriterijume takvog žirija. Na taj način došli smo do situacije gde imamo nagradu koja je uvek nužno u kompromisu. Film ne sme biti previše revolucionaran, jer treba dobiti finansije i u sledećoj godini, ali ne sme biti ni previše konzervativan. Mora imati barem malo stila, ali ni slučajno previše itd. Na taj način dolazimo do paradoksa gde se kroz sistemsku diskriminaciju jednog načina pravljenja filmova jedni kažnjavaju, dok se drugi za slične greške nagrađuju po principu kompromisa. Filmski obožavaoci mogu da se potapšu po ramenu kako im je oko toliko izoštreno da uočavaju falinke filmova koje je žiri odabrao, bolje od samog žirija, pa stoga što da ne… eto im i njihov pristanak, bez obzira što bi oni to drugačije uredili, jer kako drugačije da potvrdiš sebe kao dobrog učenika nego tako što ćeš prevazići učitelja. Kritičari glavnih medija namestiću se sami, jer para vrti gde burgija neće, a i kritičar može biti relevantan samo u onoj meri u kojoj su i filmovi o kojima piše. A kreativni radnici, opredeljivaće se za projekte kojima preko čela piše „vredno Oskara.“ Tako dolazimo u poziciju gde nagrada za film istovremeno može da bude smatrana za bezvrednu i precenjenu, a da je u isto vreme neki filmovi ne zaslužuju (po oceni stručne javnosti), kao na primer Džoker ove godine, koji je prednjačio sa 11 nominacija koje su odmah probudile nelagodu među kritičarima. Koliko god svi oni, uključujući i mene i meni slične, na sav glas vikali kako ih Oskari ne interesuju, i kako su generalno nagrada koja ne nagrađuje najbolje već najupornije (u lobiranju), čini se da svi mi i suviše verujemo u Oskare. Kao da nam trebaju baš tu gde jesu kako bi bili večita referentna tačka na osnovu koje bismo se locirali u ’koordinatnom sistemu konfuzije.’ Ne tako što bismo rekli da smo za nešto, već kako bismo uvek bili kontra od nečega… potvrdu kroz kompromis.

Umesto toga, dobili smo ono jedno ’za’, koje je barem mene lično uhvatilo van garda, jer su u isto vreme uspeli da stvar učine iznenađujućom a opet toliko očekivanom; i mislim da baš ta dvojnost adekvatno opisuje ovogodišnju dodelu. Svi imaju progresivne poruke, i Azijatski film je dobio nagradu za film o radničkoj klasi, a opet pored sve te progresivnosti nije bilo prostora za nominaciju jedne žene (iako nagrada za film godine ima deset mesta, a argument da ni jedna žena nije snimila dobar film u rangu sa nominovanim filmovima prosto ne stoji). Uspevaju da budu progresivni čak i kada su konzervativni, da pokreću lavine reakcija i razgovora iako su ’nebitni,’ i da u isto vreme kroz nominacije ponovo potvrde sopstveni kalup, ali ga onda i opovrgnu. U tom smislu, ne deluje tako loše, ali samo zato što neko dobro izgleda za svoje godine ne znači da mu se dobro i piše na duge staze, jer čim to postaju komplimenti nadalje bolje biti ne može. Sjajno je da Oskara nije odneo još neki ’Oscar bait’ film, ali ne primećuje li se ovde neki novi trend u začetku. Roma koja je prošle godine, takođe, pretendovala na istu ovu poziciju kao Parazit, prilazila je situaciji iz sličnog ugla (portreta ljudi sa najnižeg sloja), slično se može reći i za Mesečinu (2016), pa čak i za Džokera u kojem je ključan deo filma pravda za obespravljeni sloj ljudi na dnu, što je možda upravo ona stavka koja je i zasmetala kada se pojavila prva lista nominacija. Jer kao i u svakom društvu, ako postoje pravila, uvek postoji i set nepisanih pravila kojima se ona deklarativna pravila mogu zanemariti (jer ona su samo za naivčine), te se čini da je novi kalup provaljen pre nego što je kako treba i kanonizovan.

Suluda lista trash filmova i horror komedija za Dan zaljubljenih

Posted on by Ana Ubavić

Ovo nisu filmovi, koje biste gledali na prvom dejtu osim ako niste odveli na taj dejt samog sebe i malo ste udareni. Ako očekujete neku uzvišenu dimenziju, katarzu i slično ovde ih možda naći nećete. Međutim, možda se zabavite ako i vi i vaša nežnija polovina niste za tradicionalne romantične drame ili komedije za veče, koje ćete provesti zajedno. Ima ih zapravo mnogo. Ovo je mala lista onoga što bi mi prvo palo na um ako me neko pita šta da gleda, a da je otkačeno.

Ovo su filmovi, kojima se vrlo rado vraćam. Pre svega su urnebesni, uglavnom loše odglumljeni, imaju mnoštvo rupa u scenariju, loše glumce i reditelje, do te mere da su zapravo genijalni. Svakako ako vam se ova lista svidi, možda vam ubuduće napravim slične liste svega onoga što ste propustili a što bi valjalo pogledati za života.

Chilleramma (2011)

Reditelji: Adam Grin (Adam Green), Džo Linč (Joe Lynch), Ber Mekriri (Bear McCreary), Adam Rifkin (Adam Rifkin), Tim Salivan (Tim Sullivan)

Scenario: Adam Grin (Adam Green), Džo Linč (Joe Lynch), Ber Mekriri (Bear McCreary), Adam Rifkin (Adam Rifkin), Tim Salivan (Tim Sullivan)

Glumci: Adam Rifkin (Adam Rifkin), Sara Mač (Sarah Mutch), Rej Vajz (Ray Wise)…

Chilleramma je omnibus horor komedija, sačinjena od 5 delova. Svaki od ovih delova postoji za sebe i svi se sklapaju u celinu delom Zom-B-Movie. Zapravo, sasvim slučajno sam naletela na ovaj film kad mi je neko iz zezanja poslao scenu u kojoj ogroman spermatozoid (Wadzilla) pokušava da oplodi Kip slobode. Sem toga, ovde ćete imati prilike da vidite zanimljivu parodiju na Adolfa Hitlera, Anu Frank i Golema, kao i na to kako nastaju zombiji i mačkodlaci. Nije za celu porodicu, osim ako niste porodica Adams. Ako jeste, prijatno vam bilo.

Voices (2014)

Reditelj: Marđan Satrapi (Marjane Satrapi)

Scenario: Majkl R. Peri (Michael R. Perry)

Glumci: Rajan Rejnolds (Ryan Reynolds), Gema Arterton (Gemma Arterton), Ana Kendrik( Anna Kendrick)

Neko će reći da ovo ostvarenje francuske književnice u ulozi reditelja i Rajana Rejnoldsa kao sjajne zvezde Holivuda ne zavređuje mesto na ovoj listi, ali pustite me da vas uverim u suprotno. Zapravo i u filmu Chilleramma imamo pojavljivanje više poznatih zvezda (aka Erik Roberts kao general Bukkake). Film je zapravo crna komedija, rađena u stilu britanskih filmova iz osamdesetih i kultnih serija poput Men behaving badly. Ono što je zapravo genijalno u samom filmu je ličnost protagoniste. Šta sve može da prođe pogrešno ako pričate sa svojim zlim ljubimcem i izvedete devojku u koju ste zaljubljeni na dejt saznaćete ako pogledate film. Preporuka je da ako ste gadljivi ne jedete picu za vreme filma.

Samurai Cop (1991)

Reditelj: Amir Šervan (Amir Shervan)

Scenario: Amir Šervan (Amir Shervan)

Glumci: Robert Zdar (Robert Z’Dar),Metju Karedas (Mathew Caredas), Dženis Farli (Janis Farley)

Samurai Cop Deadly Vengeance (2015)

Reditelj: Gregori Hatanaka (Gregory Hatanaka)

Scenario: Rič Maleri (Rich Mallery), Toni T.L. Jang (Toni T.L. Young), Gregori Hatanaka (Gregory Hatanaka) , Amir Šervan (Amir Shervan)

Glumci: Metju Karedas (Mathew Caredas), Mark Frejzer (Mark Frazer), Bai Ling (Bai Ling)

Pre svega, ako niste gledali prvi deo ovog filma to vam je obavezna literatura. Ovo je parodija na sve one akcione filmove iz devedesetih (ako uopšte postoji potreba za takvom parodijom). Ja sam volela te filmove počev od Američkog ninđe pa do svih filmova Dolfa Langrena, Stivena Sigala i Žan Kloda Van Dama. Dakle, u pitanju je klasik u kome je američki policajac vežbao sa starim japanskim majstorima i ume da koristi katanu. Dodajte tome beskrajne monologe bez smisla, lošu glumu, duge scene neverovatnih tuča, dijaloge iz osrednih porno filmova i loš japanski. Ali, to vam je samo prvi deo. U drugom delu čuvena zvezda filma The Room Tomi Vizo je sajber japanski samuraj, dakle još nasilja.
P.s. Da ne zaboravim, ko voli Bai Ling ona je ovde jedna luda kučka, koja zamišlja kako vodi ljubav (na vrlo romantičan način) sa glavnim junakom dok se ubiše kao stoka.

VelociPastor (2018)

Reditelj: Brendan Stir (Brendan Steere)

Scenario: Brendan Stir (Brendan Steere)

Glumci: Alisa Kempinski( Alyssa Kempinski), Greg Koan (Greg Cohan)

Darvinova teorija i biblijska dogmatika u jedno se spoje kad sveštenik shvati da je dinosaurus. Nije vic. To je zapravo radnja filma. Nakon smrti roditelja sveštenik odlazi u Kinu da bude misionar i tamo shvati da je dinosaurus. Malo gricne ponekog od svoje novopečene ili nedopečene pastve. Ako očekujete akciju scene borbe su nerealne. Doduše, nije realno ni da sveštenik postane dinosaurus, ali čudni su putevi Gospodnji.

Hercules (1983)

Reditelj: Luiđi Kozi (Luigi Cozzi)

Scenario: Luiđi Kozi (Luigi Cozzi)

Glumci: Lu Ferinjo (Lou Ferrigno), Bred Haris (Brad Harris), Sibil Daning (Sybil Danning)

Razne ste priče gledali o Herkulu ali ovakvu niste. Ako ste voleli one stare Moćne rendžere i epizode Star Treka sa Vilijamom Šetnerom i otužnim efektima ovaj film ćete obožavati. Posebno omiljeni momenat će vam biti kad ga napada ogromna mehanička metalna muva, koju najjači junak u univerzumu ubije gredom. Nije Džef Goldblum, ali može da prođe. Jesam li pomenula da se radnja dešava u svemiru? Ako ne, da, dešava se. Računajte na još mnogo sklepanih mehaničkih bića, grčkih toga, mišića i laserskih zraka. Naravno, sve ovo prati i ljubavna priča, šetnja po dugi i hepiend.

Cecil B.DeMented (2000)

Reditelj: Džon Voters (John Waters)

Scenario: Džon Voters (John Waters)

Glumci: Melani Grifit (Melanie Griffith), Steven Dorf (Stephen Dorrph)

Znate onaj momenat kad vam se čini da vic koji ste čuli je urnebesan i jedva čekate da ga ispričate? Onda ga ispričate i niko se ne smeje, jer ste žurili ili jer je samo vama smešan. Takav je ovaj film. Parodija na sjajno vreme Holivuda i Sesila B. Demila, koja je verovatno na neki način trebalo da skrene pažnju na sjaj i bedu crvenog tepiha. I onda su unajmili Melani Grifit da glumi glavnu ulogu i dobila je čak dve nominacije za najgoru žensku ulogu. Ali, gledajte to sa vedrije strane jer Melani Grifit i ovako ne zna da glumi, što ovaj film zapravo čini urnebesno zabavnim za gledanje. Cela fabula radnje u kojoj glavna zvezda postaje anarhista i borac protiv tiranije Holivuda zapravo je nalik na skeč nekog umetnika performansa, koji veruje da to što će sebi zapaliti kosu nije akt protiv njegove lude glave već akt protiv režima. Urnebesno, sve u svemu

Fido (2006)

Reditelj: Endrju Kari (Andrew Currie)

Scenario: Robert Čomiak(Robert Chomiak), Endrju Kari (Andrew Currie)

Glumci:Kesun Loder (Kesun Loder), Bili Konoli (Billy Connolly)

Da li biste držali zombija kao kućnog ljubimca ili slugu?

” Jes, pa da me uape za nogu” je i moj odgovor.

Moj slatki mali kućni zombi je malkice podivljao, a i zaljubio se. Eto, to se desilo. U svetu u kom su zombiji inkorporirani u društvo, čiste kuće, igraju se sa decom, jedna sitna glupost malo prodrma stvari. Zapravo, vrlo je simpatična i romantična priča sa malo grickanja i jedenja ljudskog mozga. Naravno, sve vade i slatke američke domaćice i moda pedesetih. Uživajte do sledećeg čitanja.

Nauka, pseudonauka i fantastika – ménage à trois

Posted on by Džoni Aj Deretič

Ono što me je godinama fasciniralo, kao ljubitelja fantastike, jeste činjenica koliko se pseudonauke provlači kroz fantastiku, ali i to da se ona nalazi tu sa punim pravom. Pseudonauka je oruđe svakog pisca u gotovo svakom podžanru fantastike da objasni izvesne segmente svog imaginarnog sveta. Ako uzmemo u obzir naučnu fantastiku, pseudofizika i pseudohemija su ključni elementi ovog žanra, jer poimanje sveta u budućnosti bez pseudonauke, gotovo je nemoguće zamisliti (od ovoga istupa jedino nekakva postapokaliptična fantastika gde se čovečanstvo vratilo u prošlost nakon masivnog uništenja populacije i infrastrukture). U epskoj fantastici, ako uzimamo magijski motiv u obzir, tu se isto može naći nekoliko primera pseudonaučnog objašnjenja magije. Isto važi i za motiv alhemije, pa i astrologije, takođe veoma česti u fantastici, ali koji vuče korene iz naše prošlosti. Dakle, bez pseudonauke, fantastiku nije moguće zamisliti. Dolazim onda do pitanja: Ako je tako, da li postoji razlika između pseudonauke i fantastike?

Ako citiramo „Skeptični rečnik“ Roberta Toda Kerola, pseudonauka je „tvrdnja, verovanje ili postupanje koje se predstavlja kao naučno ali koja ne drži do valjanog naučnog metoda, koje nije podržano dokazima niti verodostojno, ne može biti pouzdano testirano, ili nema naučni status iz nekog drugog razloga“. Sa druge strane, fantastika je oblik spekulativne fikcije koji u zavisnosti od podžanra uvodi čitaoca u neku od različitih postavki sveta (citat preuzet sa Vikipedije). Dakle, stvari su jasno odvojene. Pseudonauka potencira da preuzme naučni status, iako je netačna ili nedokaziva, dok sa druge strane, fantastika svesno uplivava u pseudonauku, ali ne pokušava da ubedi čitaoca u tačnost podataka. Odnosno, iako postoji hiperpogon u delima Isaka Asimova i danas već imamo teoretski nacrt toga, Isak Asimov nikada nije tvrdio da on poseduje nekakvu tajnu metodu brzog putovanja svemirom.

Postoji na desetine primera pseudonauke, a ja ću ukratko opisati svega nekoliko. Danas najpopularniji vid pseudonauke u svetu jeste antivakcinaški, poznat i kao antivakserski pokret. Za osnovicu ovog rada, uzet je u obzir opovrgnuti rad Endrju Vejkfilda (nije Srbin, verovatno jedan od Reptilijanaca, ako mene pitate, no dobro, rečeno mi je da karton vinjaka mogu da preuzmem tek kada ovo objavim, tako da o Reptilijancima drugom prilikom), kojim je navodno utvrdio vezu između pojave autizma i vakcinacije MMR vakcinom (trojnom vakcinom protiv malih boginja, zauški i rubelle (nemačkih boginja)). Za svoj loš naučni rad, koji je neutemeljen jer je izveden na premalom uzorku, kojima je plaćeno, a i podaci su tumačeni proizvoljno, da bi Vejkfild mogao da proda svoju verziju vakcine protiv malih boginja, zbog čega je izgubio licencu za rad u Ujedinjenom Kraljevstvu. Iako je godinama kasnije utvrđeno višestruko da MMR apsolutno nema nikakve veze sa pojavom autizma, jer je dokazano da se prvi simptomi autizma na magnetnoj rezonanci može utvrditi sa već šest meseci starosti, šteta je već načinjena. Na kartu straha i neznanja, mnoštvo šarlatana širom sveta (kao izvesni doktor Šulc i doktorka Rivera u SAD, kod nas je popularna svojevremeno bila izvesna dr Slađana Velkov), dovelo je do najveće epidemije malih boginja, morbila, od kada je uvedene vakcinacija. Takođe, porast oboljevanja od magarećeg kašlja i čak i nekoliko zabeleženih slučajeva smrti od difterije, govore nam u prilog tome da je antivakcinaški pokret izrazito opasna grupacija ljudi po zdravstveno najugroženije pripadnike društva, a to su deca.

Primer antivakcinaškog pokreta je klasičan primer pseudonauke sa svim svojim elementima. Pre svega, nema nikakvu naučnu utemeljenost, kontraargumente odbija različitim teorijama zavere i odbija bilo kakva dokazivanja naučnim principm, već zahteva specifične tehnike (ako pogledate jednog opštepoznatog šarlatana, Miroljuba Petrovića, koji tvrdi da je na desetine ljudi izlečio od raka, a pitate ga za podatke i činjenice, tako nešto će biti glatko izbegnuto, a isto važi i za pomenute lekare). Važna osobina pseudonauke jeste i činjenica da često različite pseudonauke idu ruku pod ruku. Antivakcinaški pokret je opsednut veganizmom i frutarijanstvom (što je takođe pseudonauka, jer umerena dijeta koja uključuje životinjske produkte daleko nadmašuje veganski vid ishrane a o frutarijanstvu da i ne govorim), a izvesni ekstremi koji su se pojavili uključuju „sungazing“ (ishrana gledanjem u Sunce, što je prvo, opasno po oči, a drugo, vrednost ne postoji iz prostog razloga što ljudi i životinje nemaju hloroplaste sa hlorofilom, te ne postoji biohemijski metod stvaranja hemijske energije koju koriste sva živa bića, iz sunčeve svetlosti, i ako mene pitate ovo je znanje biologije iz osnovne škole), ispijanje industrijske varikine radi detoksikacije (ljudska bića su bukvalno razvila dva organa čija je osnovna funkcija detoksikacija, a to su jetra i bubrezi i osim zdravog načina života i ishrane, apsolutno ne postoji potreba za takvim tipovima detoksikacije, da i ne govorimo da je natrijum hipohlorit (industrijski izbeljivač) izrazito toksičan i opasan po ljude, te nemojte da uzimate išta od toga), kao i klistiranje kafom (nema korist), alkalizacija tela (meni lično omiljno, jer ako uspete, jedino ćete se uspešno ubiti pošto ljudsko telo funckioniše na uskom opsehu rN od 7,35 do 7,45, sve preko toga je životno ugrožavajuće), homeopatija (apsolutno i dokazano nedelotvorno), kvantna medicina i mnogo štošta drugo.

Izrazito važnu paralelu na našim prostorima treba podvući između pseudoistorije i fantastike. Domaća fantastika često obiluje slovenskim motivima, ali nema pretenzije ka nauci, dok sa druge strane, danas smo opsednuti navalom pseudoistorije koja nas sa svih strana zasipa apsurdnim teorijama o poreklu Srba kao najstarijeg naroda na ovim prostorima (lično mislim da su Srbi osnovali Srbverzum i da su na Zemlju došli sa planete Sirbijus pre sto hiljada godina brodom Srbadija na planinu Rtanj koja je tada bila intergalaktička mehana-piramida, a da je zvanična istorija plod Bečko-Berlinsko-Vatikansko-Masonsko-Cionističko-Iluminatsko-Reptilijanske zavere na Srbima, ipak taj se karton vinjaka neće sam stvoriti i o tome ćemo drugi put). Iste takve teze postoje i za Hrvate, Albance, Bugare i druge. Fantastika može govoriti o Obiliću, Perunu, vilama i drugom, ali pisci fantastike nemaju želju ni motiv da ikoga obmanu, što se iz dela pseudoistoričara može jasno videti. Ukratko ću navesti samo nekoliko argumenata Srbske autohtonističke škole i činjenice koje tu ne valjaju:

• Teorija o gotskom poreklu Srba – jedino se javlja u Ljetopisu popa Dukljanina, koji je dokument napisan u 14. veku za potrebe hrvatskog plemića Mladena Šubića i njegove pretenzije na Jadranskom primorju.

• Kamen iz Ksantosa – kamen iz osmog veka p.n.e. koji je ultra popularan, ali ga niko nikada nije video. Slično važi i za „ploču iz Prizrena“ o kojoj je pisala Ranka Kuić.

• Stari Grci su bili Srbi – etimološki i lingvistički, ova teza je potpuno nedokaziva. Isto važi i za Etrurce, Rimljane, Egipćane, Sumerce i još nekoliko drugih teza.

• Starosedelačka teza o Slovenima – iako je vrlo moguće da mnoštvo Srba ima genetički gledano, poreklo od starosedelačkog stanovništva na Balkanu (romanizovanog ilirskog, mezijskog, dačkog i trakijskog stanovništva), kulturološki i lingvistički, Srbi su Sloveni.

• Rusi smatraju da su poreklom sa Balkana – to ni u jednom ruskom udžbeniku ne možete da pronađete.

Za kraj, vraćam se na sam naslov ovog članka. Zašto je ovo ménage à trois? Zato što fantastika ulazi jako lako u odnos između nauke i pseudonauke. Dok se nauka bori protiv pseudonauke nazivajući je fantastikom, pseudonauka teži da postane nauka, a fantastika, kao i svi ostali vidovi književnosti, prosto profitira od obe strane sebe radi, uzimajući ono najbolje i po sebe najkorisnije od oba. Isto tako, nauka crpi inspiraciju i ideje upravo iz fantastike.

Pre nego što ospete drvlje i kamenje po meni, tražeći argumente i izvore za podatke koje sam naveo, slobodno mi pišite na ovoj stranici Džoni Aj Deretič, gde možemo da se raspravljamo i psujemo kao gospoda. Vrlo sam rad i voljan da ukrstim argumente sa svakim od vas.

 

 

Akademik profesor doktor
Džoni Aj Deretič
Rektor Univerziteta za Srbologiju
„Vinjak i Starina Sorab“
Predsednik pokreta
„Starina Sorab i Srbija do Andromede“ (SSISA)

Najpravedniji Oskari u poslednjih 10 godina?

Posted on by Ivan Zeković

Poslednjih godina najprestižnija filmska nagrada počela je polako da gubi na značaju. Ranije su filmovi koji su osvajali nagrade ubrzo postajali klasici, filmovi koji se ne daju lako zaboraviti, filmovi koji utiču na dalji razvoj sedme umetnosti.

No, proteklih godina politika postaje značajnija od samih filmova, umetnost se stavlja na drugo mesto, a zadovoljavanje pojedinih grupacija postaje primat – otud je i skovana kovanica „Oscar bait“ (film koji je pravljen sa namerom da se dopadne Akademiji i pokupi nagradu). Ipak, ove godine stvari su sasvim drugačije, a dodela Oskara 2020. godine će ostati zapamćena u istoriji kao jedna od pravednijih, dajući primat kvalitetu filma u odnosu na politiku.

Protekle godine smo bili počašćeni velikim brojem odličnih filmova koji se bave raznovrsnim tematikama; od satira (koje su retko uopšte prepoznate od strane Akademije), gangsterskih i ratnih filmova, pa sve do klasičnih biografskih filmova koji veoma često upravo predstavljaju pomenuti „Oscar bait“, lepeza filmova nominovana za najbolji film (Best Picture) je šarolika. Neki filmovi su i nepravedno zapostavljeni od strane Akademije (kao npr. Uncut Gems, The Lighthouse, The Farewell, Us i sl.), ali to nije tema ovog teksta – niti svi filmovi koje smatramo dobrim mogu ostvariti nominacije. Elem, razlog zbog kojeg ovako pompezno najavljujem dodelu Oskara 2020. je što prvi put u istorij dodele Oskara, nagradu za najbolji film osvaja film sa stranog govornog područja! Da, južnokorejski Parazit je pobedio i kladioničarskog favorita 1917, i Tarantinovu bajku o zlatnom dobu Holivuda, i Skorsezeov troipočasovni gangsterski ep.

Bong Joon-ho je napravio remek delo, satiru koja govori o odnosu socijalnih klasa i socijalnoj mobilnosti, ljudskoj prirodi, punoj metafora i simbola, snimljenu na besprekoran način. Kombinujući elemente Hičkokijanskog trilera sa crnim humorom, uz pridavanje dubine likovima i koristeći socijalne klase kao okosnicu svoje priče, Bong Joon-ho je napravio film koji će postati klasik i koji se neće lako zaboraviti. Sem što je osvojio nagradu za najbolji film, osvojio je i nagradu za najbolji strani film (International Feature Film), što je bilo i očekivano.

Kada je u pitanju gluma, tu nije bilo većih iznenađenja: Oskara za najbolju glavnu mušku ulogu odneo je fenomenalni Hoakin Finiks za svoje tumačenje Džokera u istoimenom filmu. Pobednički govor je bio veoma emotivan i uznemirujuć, a tu je i pomenuo svog brata, preminulog Rivera, najpoznatijeg po ulozi u filmu Stand by Me. Govor možete pogledati ispod:

Inače, ovo je drugi Oskar kog „dobija Džoker“ (prvog je dobio Hit Ledžer, posthumno, za svoju interpretaciju istog lika).
Najbolju glavnu žensku ulogu osvojila je Rene Zelveger za veran prikaz pevačice i glumice Džudi Garland u filmu Judy, dok je Oskara za najbolju sporednu žensku ulogu kući odnela Laura Dern za film Marriage Story. To je ujedno i jedina nagrada koju je dobio neki film iz Netfliksove produkcije ove godine – a Netfliksova produkcija je ove godine zasijala: Skorsezeov Irac je i pored 10 nominacija ostao bez i jedne jedine nagrade, The Two Popes je osigurao tri nominacije, a Marriage Story je osvojio pomenutog Oskara, uz još 5 nominacija u raznim kategorijama.

Nagradu za najbolju sporednu mušku ulogu je osigurao Bred Pit za prikaz kaskadera u filmu Bilo jednom u… Holivudu, dok su u istoj kategoriji zapostavljeni ostali Džo Peši i Al Paćino. Inače, ovo je drugi Oskar kog je dobio Bred Pit, ali prvi za glumu (prošlu nagradu je osvojio kao producent filma 12 godina ropstva).

Za najbolju režiju ove godine su nominovane velike „face“ u Holivudu: Kventin Tarantino, Martin Skorseze, Sem Mendez… a Oskara je osvojio opet Bong Joon-ho za film Parazit, što je donekle bilo iznenađenje. Naime, očekivana je bila pobeda Sema Mendeza, budući da je njegov film 1917 ceo snimljen tako da izgleda da je u pitanju „one-take“ (dobro, praktično „two-take“), sa kamerom koja prati likove i događaje u rovovskom ratu bez sečenja kadrova. Ipak, Parazit je i ovde osigurao pobedu, tako osiguravši sebi 3 najbitnija Oskara.

Četvrti u nizu Oskar za Parazita dolazi u još jednoj od ključnih kategorija – originalni scenario. U toj kategoriji Parazit se suočio sa Tarantinom, koji je pored njega i bio favorit za nagradu. Pored toga, iznenađenje je i dobitnik nagrade za najbolji adaptirani scenario, a koju je osvojio Taika Vaititi za film JoJo Rabbit, opet izguravši Irca. Scenario za film JoJo Rabbit je rađen po knjizi „Caging Skies“. Tako su nagrade za najbolji originalni i najbolji adaptirani scenario obe otišle dvema satirama, što je opet istorijski momenat.

Ipak, 1917 nije ostao zapostavljen. Mendezova ratna drama je pokupila 3 Oskara i to za uglavnom tehničke stvari: najbolju kinematografiju, vizuelne efekte i ton. Ostale „tehničke Oskare“ je osvojio film Ford v Ferrari, dok su nagradu za najbolje kostime osvojile Male žene, a nagrada za najbolju šminku dopala je filmu Bombshell. Prilično neočekivano, budući da je glavni favorit u toj kategoriji bio Džoker. Najbolju muziku osvojio je Džoker, dok je Oskara za najbolju originalnu pesmu osvojio Elton Džon za pesmu „I’m Gonna Love Me Again“ iz filma Rocketman. Tarantino ipak kući nije otišao praznih ruku, te je pokupio nagradu za najbolju produkciju. Za sam kraj, Oskara za najbolji dugometražni animirani film osvojio je treći nastavak Priče o igračkama (Toy Story 4).

Još je vredno pomena osvrnuti se na to da je, nakon 17 godina od kad je dobio Oskara za najbolju pesmu za film 8 Milja, Eminem konačno odlučio da nas počasti svojim izvođenjem ove numere. Da se podsetimo, pre 17 godina on nije ni prisustvovao dodeli nagrada, jer je smatrao da ga “Akademija ne razume”. Lep utisak na sve je ostavila i Bili Ajliš svojim prikladnim izvođenjem pesme Yesterday od Bitlsa, dok su se iznad nje smenjivali svi velikani iz sveta filma koji su nas napustili prošle godine. Ipak, izostanak Luka Perija i nekoliko producenata je ostao primećen i oštro kritikovan.

Sve u svemu, dodela Oskara 2020. godine je bio pravi užitak za gledanje: konačno je umetnost predvladala politiku i svetski priznat južnokorejski film Parazit je dominirao dodelom nagrada, a sve su nas obradovale vesti o pretvaranju pomenutog filma u seriju. Reklo bi se da su najviše zapostavljeni bili Martin Skorseze i Kventin Tarantino, ali nije kao da je njima i potrebna dodatna podrška i pohvala Akademije. Ova dodela će otići u istoriju kao prva u kojoj je nagradu za najbolji film osvojio film sa neameričkog govornog područja, a vi ako niste gledali Parazita ne znam šta čekate.

Retro: Planeta majmuna (1968)

Posted on by Lazar Vuković

Ovaj tekst mi dolazi kao poručen, jer ga pišem zbog godišnjice izlaska jednog klasika. Naime, 08.02 je bila godišnjica kako je svetlost dana ugledao sf klasik Planeta majmuna (The Planet of the Apes) iz 1968. godine koji se uz Odiseju 2001, Solaris, Loganov beg, Farenhajt 451… i danas smatra jednim od besmrtnih klasika kinematografije, što se tiče naučno fantastičnog žanra. Koliko je ovaj film uspešan ide u prilog tome što je izrodio istoimenu franšizu od pet filmova, jednog rimejka, trilogiju prequela i po jednu igranu i animiranu seriju. No, idemo redom.

Pošto verujem da ste već svi upoznati sa radnjom nije ipak na odmet pomenuti za one kojima je ovaj klasik promakao, mada verujem da je takvih veoma malo. U centru naše priče je grupa kosmonauta koji dolaze na naizgled pustu planetu. Ubrzo nailaze na pleme ljudi koje je na nivou pećinskih ljudi. Sve bi bilo u redu da na scenu ne stupaju inteligentni majmuni koji ljude love zarad sporta i kako bi na njima sprovodili eksperimente. Uloge su se malo promenile, zar ne? Sve se menja kada kod Džordža Tejlora, vođe astronauta, otkriju da je u stanju da komunicira i da je na višem intelektualnom nivou od svojih sunarodnika.

Uspeh ovog klasika na prvom mestu leži u radnji. Ljudi su zbačeni sa trona vladara i svedeni na životinje nad kojima se vrše eksperimenti, dok su sa druge strane Majmuni postali razumna bića. Ovde je alegorija usmerena na ljudsku nesposobnost da obezbedi svoj opstanak u današnjem svetu, budući da je film snimljen u osetljivom istorijskom periodu kada su se odvijali rat u Vijetnamu, ubistva Džordža Kenedija i Martina Lutera Kinga, društveni nemiri u svetu… Čuveno Varljivo leto ’68. Karakteristika koja krasi ovaj klasik je i replika Čarltona Hestona koju izgovora nakon što bude uhvaćen: „Skidaj ruke sa mene, ti prokleti smrdljivi Majmune.“ Dodajmo tu i jednu od najšokantnijih završnica i pred sobom imamo sve sastojke za jedan besmrtni klasiki.

Sada sledi osvrt na glumačku postavu. Čarlton Heston (Charlton Heston) je odlično odigrao vodeću ulogu Džordža Tejlora, jednog od kosmonauta. Zanimljivo je da je njegova uloga prvobitno bila namenjena Marlonu Brandu, ali je na kraju ipak pripala Hestonu. Pored njega svoje uloge su maestralno odigrali Rodi Mekdoval (Roddy McDowall) kao arheolog Kornelijus, Kim Hunter (Kim Hunter) kao Zira, psihološkinja koja proučava ljude, Moris Evans (Maurice Evans), kao glavni antagonista dr. Zaus i Linda Harison (Linda Harrison) kao Nova, nema pripadnica ljudskog roda koja sa Hestonom završava kao zarobljenica majmuna.

Odlična priča, glumačka postava sačinjena od velikana, dizajn kostima muzika i završna scena koja se smatra antologijskom doprineli su tome da film bude u nominaciji za dva oskara, za najbolju muziku i najbolje kostime i da osvoji nagrade Genesis 1996 i Lorel za 1968. godinu. Sve ovo, kao i kultni status koji je stekao kod fanova, su doprineli tome da se izrodi ova franšiza. Sami kostimografi su priznali da im je rad na kostimima Šimpanzi bio veliki izazov zbog rizika da odbiju publiku iz bioskopa.

Film je iznedrio četiri nastavka: Ispod planete majmuna (Beneth the Planet of the Apes) iz 1970, Bekstvo sa planete majmuna (The Escape from the Planet of the Apes) iz 1971, Osvajanje planete majmuna (Conquest of the Planet of the Apes) iz 1972 i Bitka za planetu Majmuna (Battle for the Planet of the Apes) iz 1973 koji po svom kvalitetu nisu prišli originalnom filmu. 2001. godine Tim Barton je snimio rimejk, ali je uprkos bogatoj glumačkoj postavi (Mark Volberg, Tim Rot, Helena Bonam Karter) loše prihvaćen kod kritike i kod fanova originalne franšize zbog značajnog odstupanja od glavne priče. Tu treba pridodati i propratne medije od kratkotrajne igrane i crtane serije do stripova i raznih oblika promo materijala. Ne treba zaboraviti i noviju filmsku trilogiju koja je ostala upamćena po odličnom kastingu Endija Serkisa u ulozi jednog od vođa majmunske pobune. Ime Endija Serkisa je dobro poznato ljubiteljima Gospodara prstenova gde je oživeo Golumov lik.

Kao glavni krivac za nastanak franšize Planete majmuna smatra se Pjer Bul (Pierre Boulle), jedan od najpoznatijih francuskih pisaca fantastike po čijoj je knjizi i snimljena serija filmova i koji značajno odstupa od svojih ekranizacija. O samom romanu ću se naknadno baviti u mojoj rubrici o klasicima, a kada će to biti za sad ne bih hteo da govorim.

Nadam se da je ovaj tekst poslužio kao podsetnik zašto još uvek volimo ovaj vanvremenski klasik. Zato, ako imate slobodnog vremena, isplanirajte ga i odgledajte celokupnu franšizu, bar originalni film i njegove nastavke.

Ratovi zvezda Diznijeve ere

Posted on by Aleksandar Erdeljan

Ratovi zvezda je planetarno popularna svemirska opera uzduž i popreko ovog nam Sveta. O njoj je toliko puno rečeno, a opet mnogo je toga ostalo nedorečeno. Evo, i ja sam odlučio da kažem nekoliko reči. Ali krenimo redom.

Sada već davne 2012 godine, Dizni je kupio Lukasfilm za tada neverovatnih, a i sada, 2,2 milijarde dolara. I kako to obično biva sa Mišem, nije gubio vreme da najavi nove projekte, od filmova pa do animiranih serija, a i zašto bi kad mu je u krilo upala još jedna toliko željena franšiza. Ljubitelji iste su sa oduševljenjem dočekali tu vest.

Danas, osam godina kasnije, saga o Skajvokerima je konačno završena, a dobili smo i dva nus filma, Odmetnik 1 i Solo. A osećanja među ljubiteljima su podeljena.

Ovde treba napomenuti da je Lukas rekao da je on završio sagu. A Lukas, koliko god mi njega voleli, više nije bitan u celoj priči. Bitno je samo ono što Miš misli i kaže.

Ima onih kojima su filmovi dobri, a ima i onih koji preziru filmove iz Diznijeve ere. Kad čuje kakvi su im komentari, rekao bi čovek: ti filmovi mora da su toliko smeće da su negledljivi.

Tom delu ljubitelja uglavnom se sviđaju samo Pobunjenici i Mandalorijanac. Prvo je animirana serija snimana za Dizni XD, a drugo je igrana serija pripremljena za Diznijevu striming platformu. Ali ni jedna od njih ne pripada sagi o Skajvokerima, iako se Vejder pojavljuje u Pobunjenicima. Ali, da li je sve tako crno?

Jedno lično mišljenje o Ratovima zvezda Diznijeve ere

Ovde moram biti iskren, ni meni se nisu svideli ovi filmovi. Nisam ih mrzeo, ni prezirao ali sam ih potcenjivao, sve sem jednog za kojeg sam od početka govorio da je najbolji film koji je Dizni napravio. Čak sam se i šalio na njihov račun, ali onda sam pogledao Uspon Skajvokera i u meni se nešto promenilo. Film mi se strašno svideo. Te sam odlučio da očistim um od svih svojih predrasuda i da pogledam sve filmove ponovo. Sad je vreme da vam predočim svoje mišljenje o Diznijevim filmovima ovog serijala, pa da ne bude zablude u ovom tekstu neće biti reči o prethodnim filmovima.

Ratovi zvezda: Buđenje Sile je film koji je armija ljubitelja jedva čekala i dočekala. Kad je film izašao svi su bili oduševljeni njime, nisu mogli dovoljno hvalospeva da napišu i kažu o njemu, barem ono što sam ja stigao da ispratim. Osim mene. Čak ni na društvenim mrežama tih prvih šest meseci do godinu dana, jako retko si mogao naći osobu kojoj se nije svideo film – ovo nije provokacija već činjenica na mom twiter timeline-u. Napomena: govorim o svom nalogu na engleskom jeziku.

Sad, što se mene tiče, nije da mi se film nije svideo. Štaviše, bio mi je sasvim solidan, ali je imao jednu veliku manu. Film koji je najavljivan kao nastavak sage o Skajvokerima je zapravo bio ribut ili rimejk originalne trilogije, a možda i oba.

Jasno je da je Miš hteo da jednim udarcem ubije više muva. Da privuče nove ljubitelje, da zadrži stare i da dostojno završi sagu. To je možda bila i najveća greška, jer balansirati između ta tri je gotovo nemoguć i strašno komplikovan posao.

Možda je trebalo da prvo završe sagu, pa sa novom trilogijom ili potpuno novom snagom krenu u lov na nove ljubitelje. Napravi, i oni će doći. Ali, lako je biti general posle bitke.

A on je, mora se reći, odličan. Uzbudljiva radnja, dobra priča, likovi sa kojima je lako uživeti se… kao da je naša nostalgija za tim svetom urezana u njega. Jer, zapravo i jeste. Iskusni vuk Ejbrams je i ciljao na to.

Prvo nas je navukao da se upoznamo nove likove: Poa, BB-8, Rej, Fina i novog negativca Kajlo Rena. Na kašičicu nam dajući stare likove, prvo Soloa i Čuija, pa na sredini filma Leju, da bi nam Luka prikazao na kraju. Stvarno majstorski odrađeno.

Gledajući film ponovo shvatio sam da je priča zapravo fantastična. Devojka koja na planeti, Bogu iza tregera, čeka roditelje i stormtruper koji dobija savest kreću na put kroz Galaksiju samo da bi isporučili mapu Otporu.

Kada Rej oseti Silu prvi put je jedna stvarno dobra scena. To njeno umno prepucavanje sa Renom je vrhunac njenog puta u ovom filmu, kada ona shvata da poseduje Silu. I stvarno dobra scena je kad ga je otresla u duelu lajtsejberima. Opšte je poznato da ponekad neznalica ili neiskusan može lako u besu da otrese nekog ko je na putu da postane majstor. Jer jedan nije svestan svoje snage, a drugi je uljuljkan svojim moćima.

Ali vrhunac filma je najtragičnija scena, kada Leja putem Sile oseti da je njen sin ubio svog oca. Ona je toliko dobro snimljena, a još bolje odglumljena da prosto lomi srce.

Ratovi zvezda: Poslednji džedaj je zapravo film koji je pretrpeo najveći deo kritika, zbog režiserovog korišćenja Luka i osude da je upropastio Ejbramsovu viziju trilogije. Umesto da sam navedem primedbe, sa kojima se lično slažem, pročitajte članak na ovom Quora linku gde se poveo takav razgovor. Čak su i strani portali raspredali o tome kako je Ejbrams besan na Rijana Džonsona. Mada je to on kasnije porekao.

Ovaj film je sasvim solidan, da, ima puno problema sa Rijanovom pričom i malo posustaje za prvim delom. Ali, to ne znači da je film loš. Potraga za Lukom je konačno završena. Rej ga je pronašla, ali to više nije onaj Luk kojeg se sećamo. Film je mnogo više filozofski i psihološki. Luk je u njemu slomljen čovek, njegova greška ga je zatvorila u kavez. Strah ga je izmenio i ceo film je zapravo njegova borba sa strahom.

Najupečatljivija scena je kad on u svom strahu od svega želi da spali prvi hram džedaja, jer misli da džedaji treba da izumru. To je i momenat kada se Joda pojavljuje i gleda ga sa ljubavlju i zabavljenošću. Naravno, Luk nije u stanju to da uradi, ali zato Joda jeste. Potom sledi ismevanje i pridika koja vraća Luka sebi.

U ovom filmu se i upoznajemo sa novim moćima Sile, kao što je npr. Force call iliti poziv Sile  između Rej i Rena, i naravno astralna projekcija pomoću Sile.

Ovde je Kajlo uradio ono što Anikin/Vejder nije nikada pokušao ili jednostavno nije hteo da uradi. Ubio je svoga učitelja i time postao prvi Skajvoker Sit Lord. Može se reći da je uvek imao tu ambiciju, dok Vejder iako ju je imao, nikad nije delovao u skladu sa njom. To njegovo padanje u duboko u Tamnu Stranu je potrebno. Potrebno sa te strane da bi njegovo konačno iskupljenje bilo koliko toliko iznenađujuće.

Treba pomenuti da postoji negodovanje fanova da nismo dobili moćnog Luka u ovom filmu. Što nije u potpunosti tačno jer, tokom celog filma on nije ni senka sebe, ali na kraju je itekako moćan. Zaboga, čovek se Silom astralno projektovao na drugu planetu i uspeo da sam spasi ono što je ostalo od Otpora, uz malu pomoć.

Ratovi zvezda: Uspon Skajvokera je objektivno gledano najbolji film iz cele Diznijeve ere, jeste ima puno problema, koje je Ejbrams morao da prevaziđe da bi u koliko toliko jednu celinu stavio trilogiju. Ejbrams je sa njim odradio fantastičan posao, pokupio je sve tredove i fenomenalno ih priveo kraju.

Bio sam skeptičan posle gledanja trejlera i najave Palpatinovog povratka. Smatrao sam da je Cara trebalo ostaviti mrtvog u ostacima Zvezde Smrti. Posle odgledanog filma, shvatio sam koliko je to moje razmišljanje bilo pogrešno, iz dva razloga.

Prvi je taj što je ovo saga o Palpatinima isto koliko i o Skajvokerima.
Bez njega ovaj završetak ne bi imao smisla, jer te dve porodice su isprepletene Silom. Što i dokazuje veza između Rena i Rej. Ovde moram da se osvrnem na još jednu zamerku a to je da je car samo zamena za Snouka kojeg je Rijan ubio u prethodnom filmu. Što jeste legitimna zamerka, ali isto tako lako objašnjiva. Siti sve rade sa lukavstvom i tajnošću, tako da je Snouk mogao poslužiti kao paravan dok Palpatin ne bude spreman da ponovo objavi sebe svetu. Ne bi bilo prvi put da sit uradi tako nešto.

Drugi razlog je praktični – zapravo, jedan tako moćan Sit Lord bi imao rezervni plan u slučaju da ga ubiju. Nemojmo zaboraviti da je on sit koji je posle tri hiljade godina praktično uništio Džedajski red. Naravno, on je očekivao da ga Vejder ubije, ali ne zbog svog sina već iz mržnje. Ali, ne možeš imati sve u životu.

Da učenik Darta Plegijusa, sita koji je bio toliko moćan, da je eksperimentisao sa smrću, i čak članove svoje porodice učinio besmrtnim, neće pokupiti to znanje od svog Učitelja i nadograditi na njega.

Tek kad sam pogledao film sve kockice su mi se poklopile na pravo mesto. I shvatio sam da uprkos svim problemima ova trilogija ipak ima neku viziju koja je doduše žestoko uzdrmana drugim delom iste.

U ovom filmu je nemoguće izabrati najbolju scenu. Svaka je posebna na svoj način. I svaka je važna za priču, ali ću reći jedno odluka da Rej bude Palpatin je vrhunac bilo koje inspiracije.

Što se lično mene tiče, ovaj film mi je bolji od svih snimljenih do sada i starih i novih. Ali to je već stvar ličnog ukusa.

 

Odmetnik-1: Priča iz Ratova zvezda je film koji je do gore pomenutog meni bio najbolji iz Diznijeve ere. I sad je na visokom drugom mestu.

Iako je celokupna saga prepuno tragedija: pokolj džedaja na Dženososu, naređenje 66, uništenje Alderana i Republike, ubistvo Hana, itd., ovaj film je tragedija na totalno drugačijem nivou.

Jer, za razliku od svih gore pomenutih tragedija, isključujući ubistvo Hana, mi nismo upoznati sa likovima koji su stradali.

U ovom slučaju mi ih poznajemo, znamo njihove vrline i mane, saživeli smo se sa njima. Tako da je ta njihova dobrovoljna žrtva za pobunjenike duboko urezana u naša srca. Neki smo i suzu pustili, kad je onaj divljak Tarkin ispalio onu raketu.

 

 

 

Solo: Priča iz Ratova zvezda koliko god da mi je Uspon Skajvokera otvorio oči ovaj film je nemoguće spasti. Priča o Hanu je mogla biti mnogo bolje urađena, a ne ovo što smo dobili. Priča je toliko loše povezana i još gore prenesena da je to ubilo svaku želju za novim avanturama jednog inače fantastičnog lika. Najgore od svega je što su pokušali da povežu njega sa Dart Maulom. Iako je još u originalnoj trilogiji navedeno da on nikada nije video nekoga ko se služi Silom i da ne veruje u te koještarije.

 

 

I da sumiramo sve rečeno, od pet filmova Diznijeve ere samo jedan se može zvati lošim. Što i nije tako loš učinak. Ostala četiri su fantastična, a za to je zasluženo nekoliko stvari:

1. Priča – sve u svemu priča je prilično dobra, da, ima puno rupa i problema zbog tog drugog dela, ali ne može se reći da je užasno loša. Od likova, preko osećaja priče do samih zapleta i pod zapleta. Ova četiri filma su prava pravcata svemirska opera. Da kojim slučajem ova četiri filma nemaju prefiks Ratovi zvezda svi bi pričali ili pisali kako su filmovi fantastični.

2. Kinematografija je majstorski odrađena. Sve nam je dočarano toliko dobro da kao i da smo sami bili tamo.

3. CGI je, takođe, maestralno odrađen, iako to nije nikakvo čudo. Tehnologija je napredovala džinovskim koracima. Stvarno je pravo vreme za snimanje ovakvih filmova i serija. Ako imaš para, doduše.

4. Sva četiri filma su bili bioskopski hitovi i svi su premašili milijardu dolara. A, Buđenje Sile i dva.
Doduše, ovo četvrto i nije neko merilo, ali vredi pomenuti.

U zaključku i u svetlu svega gore navedenog, vidi se da nije uvek samo problem u filmovima, već i u nama ljubiteljima. Najviše zbog toga što mi očekujemo previše od franšiza koje strastveno volimo, i to nam se uvek obije o glavu. Može ova Diznijeva era biti dobra koliko hoće, ali ako nije tačno onako kako smo mi zamislili, ništa ne valja. A to je zamka u koju stalno upadamo.

Jeste da filmovi Diznijeve ere imaju mnogo problema, ali reći da nemaju dušu Ratova zvezda je pogrešno. Možda je nemaju u onoj meri koliko bi pojedini želeli, ali ona je tu i filmovi su prožeti njom. Bar, po mojoj proceni. Isto tako je istina da ova trilogija nije dobro koordinisana između režisera i da je rađena za nove ljubitelje, ali to ne znači da mi stari ljubitelji ne možemo da ih volimo. Samo treba da otvorimo svoj um i da ga očistimo od svojih predrasuda i očekivanja, i jednostavno da uživamo u onome što nam je ponuđeno.

Jer, ma koliko mi tvrdili da priča ništa ne valja, realno stanje je malo drugačije. Da li je ova Diznijeva era savršena? Naravno da nije, ali nije ni toliko loša koliko smo mislili. I to je poenta cele ove moje, prilično dugačke priče. To je bilo sve što sam hteo da kažem, dragi moji autostoperi. Neka Sila bude sa vama.