Blog

Ovaj film nije samo još jedan u nizu slešer-filmova, on je i filmski simbol jedne decenije. Sa druge strane energiju crpi iz filmova iste branše koji su nastajali u periodu 70-tih i 80-tih kao što su ,,Keri“, ,,Noć veštica“ , ,,Teksaški masakr motornom testerom“ , ,,Petak 13.“ a naročito od jednog filma za koga ga vezuje zajednički režiser. U pitanju je ,,Strah u Ulici brestova“ režisera Vesa Krejvena. Kroz ceo film se provlače rečenice, scene i atmosfera koji predstavljaju omaž ovim ostvarenjima, a naročito jedna scena gde se sam Krejven pojavljuje obučen kao Fredi Kruger, glavni negativac ,,Straha u Ulici brestova“.

Kao i kod većine pomenutih filmova, glavna pokretačka snaga i ovog filma jesu tinejdzeri, odnosno ljudi koji su na prelazu između detinjstva i odraslog doba. Period stresan sam po sebi za grupu tinejdzera iz gradića u Kaliforniji po imenu Vudsborou, postaće živi horor film jer će biti ispunjen ubistvima, vanrednim situacijama, strahom i strepnjom. A uzročnik svega jeste nasleđe pomenutih klasika horor branše, koji se u ovom filmu predstavljaju direktno onako kako ih i mi doživljavamo kao stvarne filmove uz koje smo se fino zabavili i pošteno uplašili. Kao da Krejven želi da kaže da je ,,Vrisak“ realnost koja se događa na osnovu horor filmova.

Uvodna scena to najbolje pokazuje. Ubica suptilno, postepeno i tajanstveno plete mrežu oko žrtve kroz naobičniji telefnoski razgovor, predstavljajući se kao neko ko je pogrešio broj. Pre direktnog napada na žrtvu, on je dovodi u stanje očaja i na ivicu nervnog sloma kroz unapred pripremljen sablon psihičke torture, dok žrtva nema predstavu o tome odakle je ubica poziva i gde se nalazi i jedino što pretpostavlja jeste da je tu blizu nje. U ovom postupku ubice možemo prepoznati odličan smisao za taktiku kao pokazatelj visokog intelekta koji se meša sa emotivnom oštećenošću i sadističkim sklonostima.

Recimo, mnogi generali i vojskovođe su najpre neprijatelja pred bitku zaplašili, palili civilna naselja, odsecali ga od vode i hrane da bi mu pred borbu poljuljali borbenost. S druge strane mnogi upravnici logora, zatvora i sličnih institucija su pred sam čin ubistva zatvorenika u njemu ubili skoro sve ljudsko i dostojanstveno kroz torture i pretnje da smrt u celom tom procesu i ne izgleda toliko strašno.

Ali ova taktika postaje slabije efikasna kada je meta osoba koja je hrabra i stabilna, a na sve to i osećajna i čovekoljubiva. A takva je Sindi Preskot, odmerena i ljubazna devojka, a u isto vreme lepa i zgodna. Odmerenost i ljubaznost ne prave od nje slabića, a lepota joj ne stvara nadobudnost i bahatost. Prema prijateljima je odgovorna, a prema dečku Biliju odana, što on ceni do te mere da je zbog nje spreman da učini skoro viteške stvari.

Ipak, njen kamen spoticanja u životu jeste teška porodična situacija. Majka Morin je brutalno silovana i ubijena, i bačena na sred gradskog parka samo godinu dana pre početka radnje filma. Ali ono što je možda i veću bol nanosilo jeste saznanje da je ubica bio njen ljubavnik Koton Viri, koji je iako osudjen na smrt tvrdio da nije ubica, i da je on nju samo pronašao u parku dok je umirala. Kada se na to doda i velika medijska propraćenost ovog događaja sa svim svojim istinitim, polusitinitim i izmišljenim detaljima,onda možemo da probamo da sagledamo nivo pritiska koji je jedna tinejdzerka trpela. Čvrst oslonac nije mogla da ima u ocu koji je, iako dobronameran, bio slomljen činjenicom da ga je žena varala i da je on to saznao iz medija dok su ti isti mediji objavljivali da mu je žena mrtva.

Njen beg od ovoga su njeni prijatelji. Pre svega njena najbolja drugarica Tejtum Rajli, koja je slična njoj ali mnogo oštrija i netolerantnija, pogotovo prema onima koji to ne zaslužuju. Tako će doći u sitaciju i da brani drugaricu od nasrtljivih medija, da joj pruži utočište kad joj je teško, ali i da obruka starijeg brata pred njegovim kolegama iz policije i to u sred policijske stanice. Njen dečko, Stju Marčer, je možda jedini na koga njen karakter ne ostavlja posledice, jer iako je voli ponekad nema obzira prema njoj, ali ni prema Sindi. Uzrok ovoga je njegova sklonost da pretera u svojoj opuštenosti i težnji za šalom, te zato par puta se skoro bezobzirno, ne iz zle namere, ponaša neprikladno u vezi sa svim događajima u filmu. Potpuno drugačiji od njega je njen dečko Bili Lumis, i sam dete razvedenih roditelja, ali on to muški podnosi i nastavlja dalje kroz život, i svojim iskustvom pomaže Sindi da prebrodi sličnu krizu u kojoj se nalazi. A Rendi Miks je što bi rekli ,,kulijana tip“. Voli filmove, čak zna i najsitnije detalje o njima, tako da često se stiče utisak da je negde izmedju sveta filma i realnog života. Ovo poslednje poklapaće se sa karakteristikom onoga ko je odlučio da im svima zagorča život.

Ubica, takozvani ,,Goustfejs“, je opisan u prvim pasusima-mešavina genija i ludaka. I ono najvažnije – poznaje tematiku horor filmova, ali za razliku od Rendija koji je više teoretičar on osim teorija usvaja i etiku horor filmova-tačnije etiku ubica iz horora. Nemilosrdnost, fanatičnost, jezivost, mržnja su osobine koje krije iza crnog plašta. Ipak kada napada Sindi pokazuje se da i ima mane – tada kao da mu mržnja postaje veća ali mu ta mržnja toliko muti koncentraciju da u jurnjavama kroz enterijer često gubi ravnotežu, mobilnost i spretnost.

Obično to se dešava sa onima koji su loši kada ispred sebe imaju sebi ravnog, ali koga krase pozitivne osobine. Kako je dobro uvek jače od lošeg, loši ljudi pokušavaju da nadoknade svoju inferiornost velikom dozom agresivnosti i brutalnosti, koja na prvi pogled daje osećaj dominantnosti, ali se ubrzo ispostavlja da je to samo bio potez očajnika koji ne može da se pomiri sa time da je naišao na ,,tvrdo“ i da mu to ljulja suštinu njegove loše strane karaktera. A Sindi jeste takva – pozitivna, najpozitivnija u filmu, kojoj je duh, telo i intelekt u balansu. Sve druge žrtve u filmu ne izazivaju kod ubice taj nivo poljuljanosti. Jedina ličnost koja je zaličila na Sindi u filmu, zapravo je bio licemerni i nadobudni funkcioner koji je u tajnosti radio ono za šta je druge kažnjavao. Odaću samo to da je došao u položaj nedostojan čoveka, i to na javnom mestu.

A taj dogadjaj je jedan od onih u filmu koji pokazuje surovost i neozbiljnost okoline u toj celokupnoj situaciji, kada ubica hara po gradu i nanosi traume pojedincima u njemu. Umesto da se kao zajednica jednakih građana organizuju koristeći mogućnost građanske inicijative za koju su im preci ostavili bezbroj primera, oni su ravnodušni. Inače, SAD su nastale na ideji da i mali i veliki, i bogati i siromašni, i star i mlad, budu jedni drugome oslonac, da se svaki građanin ako radi, ako se bori i ako voli svoju zemlju od lokala do nivoa saveza svih njenih država može izboriti za mogućnsot da ostvari ,,američki san“. Izgleda kao da je taj san po svom ostvarenju postao dosadan ljudima te sad je pitrebno nešto da bi ih probudilo iz sna. Najpre su to bili sprortski dogadjaji, putovanja, kupovine, bioskopske i pozorišne predstave i sve one stvari koje mogu da podstaknu kreativnost duha i tela. Ali najposle,i ove pozitivne dokolice postaše isprazne te je sad potreban neka stvarna predstava koja se odigrava pred njihovim očima. Zapravo termin ,,rijaliti šou“ i znači to-stvarna predstava. Svedoci smo da se i kod nas prenela ta moda, ali osim tih emisija na Hepiju i Pinku imamo i teške dogadjaje koje mediji pretvaraju u jednu predstavu za široke mase. Isto kao što je novinarka Gejl Veders u ovom filmu od Sindine tragedija napravila takvu novinarsku priču da već mašta kako će dobiti Pulicerovu nagradu za to. Čak i kad zbog borbe protiv ubice staje na stranu Sindi, ona potajno vreba dovoljno dobar kadar koji će je popeti na visoku društvenu lestvicu.

A retko ko od takvih novinara i njihovih nadredjenih stane da sagleda koliko uticaja mogu da imaju na javnost, i to više negativnih nego pozitivnih. Jedna vrlo iritantna scena u filmu je kada jedna nadobudna čirlidersica u školskom toaletu, ne znajući da je Sindi u jednoj od kabina, počinje da ubedjuje svoju drugaricu da Sindi izmišlja da je ubica progoni jer ne može da se pomiri sa činjenicom da joj je majka bila promiskuitetna i da je zbog toga ubijena, a kao glavni izvor za takvo mišljenje uzima medijske izveštaje, i to prethodno ne rasudjujući da li je to pouzdano ili ne.

A sad dolazimo i do onog glavnog, što će se na kraju filma i pokazati kao tačno – i filmska umetnost ako se ne gleda sa rasudjivanjem, može da uništi ljudski karakter. Pogotovo horor filmovi, zbog svoje suštine da isprepadaju gledaoce. Naročito su ranjivi oni asocijalni, neutvrdjeni i kolebljivi gledaoci. Ljudski karakter je po svojoj prirodi iznad umetnosti, jer on je stvara, ne ona njega. Istina, umetnost može da inspiriše čoveka, da mu pokrene kreativnost, ali i tad čovek mora da joj prilazi kao nadredjeni, a ne podredjeni. Čovek je stvarnost i deo života, a umetnost je je ipak samo imitacija života, koja za razliku od količine životnih impulsa koje ima može biti više ili mawe uverljiva.

Deluje preterano ona floskula – isključi TV, uključi um. Zato ćemo je dopuniti i neka glasi – kad uključiš TV, uključi i um. Kad ugasiš TV, ostavi um uključen. Znaj da jedna vest dok ne dođe do medija se dopuni svim i svačim, da njena obrada u medijima zavisi od sposobnosti i sklonosti ljudi koji tamo rade. Isto tako, jedan film ti daje i pozitivno i negativno. Prepoznaj pozitivno, odbaci negativno.

Film je režirao Robert Rodrigez, autor filmova poput ,,Od sumraka do svitanja“, „Desperado“, „Grad Greha“, „Mačeta“ i drugi. Hronološki, film se nalazi između ,,Od sumraka do svitanja“ koji je snimljen 1996. godine i ,,Deca špijuni“ iz 2001. godine. Na ovaj način može se nazvati i prelaznim delom Rodrigezovog stvaralaštva iz jednog veka u drugi.

Kod ovog filma interesantan je presek žanrova – prati trend tinejdžersko-srednjoškolskih filmova iz devedesetih godina, naučno-fantastičnih filmova, a ima i primesa horora, romantičnih filmova i trilera.

I glumačka postava je takva – izmešana. Imamo predstavnike već tada zrelih glumaca poput: Piper Lori, Roberta Patrika, Selme Hajek, a takođe i mlade nade filma među kojima su Džoš Hartnet, Elajdža Vud, Džordana Bruvster, kao i jednu muzičku zvezdu – Ašera Rejmonda.

Uvodna scena filma na vrlo misteriozan način najavljuje da u srednjoj školi u Harlingtonu, prosečnom gradiću u Ohaju, kome bi u Srbiji bio ekvivalent možda Vrbas ili Loznica – nešto ne štima. Rodrigez svesno navodi gledaoca da pomisli da je razlog za zaplet filma sasvim banalan, i to uverenje će gledalac da nosi sve do momenta kada učenik Kejsi Konor ne pronađe neobičnu životinju nalik na lignju i odnese je u školsku biološku laboratoriju, koja je uzgred pojam za većinu naših, iako se kroz ceo film proteže priča kako srednja škola previše novca izdvaja za školski fudbalski tim. Tamo profesor Furlong utvrđuje da se radi o vrsti koja potiče iz mora, što je čudno, jer Ohajo je kontinentalna država.

A onda pred njihovim očima odvija se nešto što prevazilazi biološke okvire – lignja se deli na dve nove jedinke u sekundi, grize profesora za prst, i daje naznake da joj je poreklo – originalno.

Nedugo zatim, dolazi do scene u kojoj se ovaj slučaj sa lignjom i onaj sa početka filma spajaju u jednu logičku celinu – lignja je vanzemaljskog porekla i osnovni joj je cilj da postane parazit u telu domaćina i da na taj način mu donese nove karakteristike: čovek-domaćin ostaje isti fizički u najvećem delu, ali uz dejstvo parazita počinje da ispoljava odlike poluzombija.

Inače da se vratimo na prethodnu scenu u laboratoriji gde je najinteligentniji lik među srednjoškolcima Zik Tajler utvrdio je da lignja parazit koji funkcioniše kao deo jednog većeg organizma od koga su potekli. Drugim rečima, parazitima u telima smernice funkcionisanja daje jedan osnovni organizam, koji za razliku od njih funkcioniše samostalno, bez potrebe da bude parazit.

Scenu po scenu, korak po korak, osoblje srednje škole, srednjoškolci, ostatak gradskog stanovništva postaju podređeni tom osnovnom organizmu, a šaka nezaraženih uskoro dolazi do zaključka da je osnovni organizam uzeo ljudski oblik, da je inteligentan i da među svom tom masom zaraženih se vrlo vešto krije. A zatim na taj zaključak nadovezuju i sledeći – ubijanjem osnovnog organizma, ostali paraziti će, ostavši bez svog matičnog dela, napustiti domaćina i uginuti. A sredstvo za likvidaciju nije ni vatra, ni vatreno oružje, ni oštro sečivo, već nešto za šta su se najmanje nadali da može biti a bilo ga je u izobilju. Rećiću samo, da nespojlujem peviše, da je povezano sa težnjom ljudi da prebrode stres u životu.

Scene i likovi su odraz kako američkog, tako i mnogih drugih društava.

Pomenuti Kejsi Konor predstavnik je odmerenih, mirnih i ljubaznih srednjoškolaca koga ostatak škole gleda kao tunjavog, slabašnog i dosadnog tipa i kao takvog redovno maltretira, fizički ili psihički. A kroz film saznajemo i zašto Kejsi i pored gore pomenutih pozitivnih osobina nema dobar odbrambeni mehanizam – roditelji nemaju poverenja prema njemu te ga tretiraju kao potencijalnog delikventa. Nepoverenje roditelja nije krivica Kejsija, već posledica toga što sami roditelji izgleda nisu izgradili nežniju stranu svog odnosa prema njemu, što usiljeno i službeno insistiraju na krutoj disciplini da nekad Kejsiju izgleda kao da mu je otac nadređeni oficir u vojsci, a ne jedna od najvažnijih osoba u životu. Ovo sve vrlo, vrlo negativno utiče na njegov karakter koji postaje polurobovski. Srećom, Kejsi ima visok nivo trpeljivosti, a kaže jedna poslovica – strpljen, spašen. Ili u Kejsijevom slučaju – spasilac.

Zik Tajler je sin bogatih roditelja koji usled svog posla često putuju i vrlo su posvećeni izgradnji karijere. Ovom životnom pravcu žele da usmere i svog sina i njemu dobro ide, dolazi rutinski do poslednje godine škole i… tu staje.

A razlog je sledeći: roditelji mu u celom tom procesu očigledno, slično kao i roditelji Kejsija Konora, nisu pružili one osnovne roditeljske nežnosti koje je on video da drugi roditelji imaju prema svojoj deci. Istina, za razliku od Kejsijevih roditelja, imali su otvoreniji pristup te se kod njega razvio preduzetnički duh, sposobnost komunikacije, sposobnost da svoj život otvori prema drugima onoliko koliko je dovoljno da mu drugi taj životne ugroze, kao i mnoge druge osobine koje inače imaju uspešni ljudi. Ali čoveku su potrebni i određeni emotivni temelji za život koje roditeljstvo može dati, a toga kod Zika, kao i kod Kejsija nema. A Zik ne trpi, on je buntovnik, na sve moguće načine, i prema vršnjacima i prema nastavničkom kadru, čak ide i do delikvencije. No, sve to nekako se čini da Zik radi dozirano, jer on svojim ponašanjem ne želi da pravi štetu već zove u pomoć. Kao i najveći broj delikvenata.

Uvodna scena oslikava američku ekonomsku svest poslednje decenije dvadesetog veka – treba negovati ono što donosi brz novac, popularnost i uticaj, pa makar to imalo sporednu ulogu u životu ljudi. Nauka, obrazovanje, kreativne sekcije poput pozorišnih, filmskih, istorijskih, bioloških koje mogu da stvore čvršće intelektualne i duhovne temelje društvu – mogu i da sačekaju. Osim ako nekako ne mogu da doprinesu profitu, jer velik novac kao da traži da se obrće, pa makar na silu. A cela nevolja koja se dešava u filmu kao da poručuje da je materijalna baza lako potrošiva i nestabilna ako nije na čvrstim intelektualno-duhovnim temeljima. Sam režiser kao da želi da poruči nešto time da je jedina osoba koja je ubijena zajedno sa parazitom ona osoba koja ima upravo ovakvu promaterijalističku filozofiju.

Kroz vezu dve najpopularnije osobe srednje škole, Dilajle Profit i Stena Rosada, vidimo one veze koje se više baziraju na glamuru nego na emocijama. Sten je kapiten fudbalskog tima, devojke ga simpatišu a momci mu se poluulizivački javljaju svaki put kad ga vide .Na osnovu svog učešća u uspehu tima, koji ima sve privilegije škole, dobija olakšice u ocenjivanju, što mu potajno stvara onu poznato opterećenje na grudima. Razvija mu se kompleks da je samo fizički dominantan, i da mu ta dominacija prikriva intelektualne nedostatke. A on hoće, kao pravi borac i sportista da se oproba i tamo gde nije dobar, odnosno želi da i u tome u čemu nije dobar postane dobar. A Dilajla to ne razume, jer ona je od onih devojaka koja želi momka koji je popularan, jer ona kao vođa navijačica fudbalskog tima, koji inače ima karakteristiku da ga čine fizički privlačne, atraktivne i energične devojke, ne sme da ima momka koji želi da malo izađe iz šablona, makar i iz najplemenitijih namera. Jer šta će joj momak koji će žrtvovati izvor svoje popularnosti radi nekih svojih unutrašnjih želja.

Dilajla pazi na svaki segment svog izleda i stajlinga. Iako traži od Stena da se odrekne svojih maštarija o intelektualnom razvoju zarad nje, ona ne dozvoljava Stenu da je poljubi jer je tek stavila na usne skupoceni sjaj. Kao član novinarske sekcije, ne libi se da pređe sve norme pristojnosti, što će je kad se bude situacija zakoplikovala u filmu, dovesti u veliku opasnost.

Tako nalickana kao „lutkica iz Trsta“ u jednoj sceni ismeva emo-devojku Stoukli Mičel, koja kao i dobar deo pripadnika emo-branše spoljnim izgledom mračio okolinu. Nosi crnu odeću, kosu šiša na kratko, ali je ne farba u crno. Kosa joj je svetla, i kosa joj otkriva da je ona u suštini pozitivna osoba, ali da joj srednjoškolsko okruženje očigledno ne prija te se trudi da odbija ljude za koje smatra da su progonitelji. Zapravo, ona oseća dozu inferiornosti u odnosu na druge, i ako zapravo za to nema osnova jer je inteligentna, načitana i duševna. Oslikava umetnike koji su često i pored svih svojih kvaliteta opterećeni svojim unutratrašnjim svetom. U tom unutrašnjem svetu tražeći smisao voli da kroz naučnofantastičnu tematiku mašta o drugim delovima univerzuma. A kako i glavni negativac filma dolazi odatle, ona će postati stručni konsultant.

Njena tajanstvenost privlači novu učenicu, Maribet Hačinson, koja je fina, kulturna i otvorena za konverzaciju sa svima ali je većina onih sa kojima komunicira pre Stoukli površno gleda i još površnije razgovara, što je često karakterna crta srednjoškolskog sveta. Taj put kojim krećemo tamo negde od šestog razreda jeste put kada od dece prelazimo u odrasle, a dok ga prelazimo gledamo na svaki novi detalj, proučavamo ga, uobličavamo, testiramo, najmanje gledajući na druge. Ako u tom periodu nemamo dobrih primera i dobrih usmerenja ili ako ih sami ne nađemo ili stvorimo, kada se taj put završi tamo negde oko dvadesete godine, može da se desi da u svet odraslih uđemo sa brojnim rupama u karakteru, koje je kasnije teže popuniti. Ali je ipak moguće.

Stoukli i Maribet tako postaju najbolje drugarice i Maribet joj svojom opuštenošću i vrlo suptilnim delovanjem pomaže da se i sama Stoukli oslobodi svojih okova, naročito na kraju filma.

,,Faculty“ je u stvari alegorija zombifikacije modernog potrošačkog društva. Autor pravi jako dobro zapažanje – moderno konzumersko društvo se ne osvrće na ono šta treba. A ova deca koja se bore su upravo to – zanemareni aspekti društva.