Blog

D@bbe – eshatološka strava po turskom receptu

Posted on by Dejan Sklizović

Vratimo se na trenutak nekih jedanaest godina unazad, u 2006 godinu, i bacimo pogled na horor filmove izašle u to vreme. Osim „Silent Hill“ i „The Hills Have Eyes“, reklo bi se da je ostatak ponude krajnje „mršav“, puno nastavaka i rimejkova, i generalno – ništa toliko vredno pomena. Čitava scena je u krizi identiteta, a produkcijske kuće se trude da nam serviraju beskrajne varijacije na već viđene teme.

Hasan Karčadag

Ali, ukoliko malo pomerimo fokus ka istoku, videćemo da se u Turskoj u tom trenutku rađa jedna prava zvezda strave, koja se po sjaju može porediti sa najvećim fanaticima horor industrije. Hvala svim Džinima ovog sveta, pa je mladi Hasan Karčadag napustio studije medicine (verujem da bi od njega ispao odličan hirurg, budući na telesne instalacije koje su trade mark njegovih filmova) i posvetio se režiji. Već za prve amaterske projekte dobija nagrade na japanskim festivalima. Naravno, nagrade iz Japana nisu došle tek tako, jer je Hasan, zapravo, najviše inspirisan japanskim hororima, krenuo da stvara sopstvenu mitologiju i medicinu strave.

Ono što večito fali nezavisnim i malim produkcijama jeste trunka originalnosti, tako da se dobar deo takvih projekata neretko završi kopiranjem već postojećih motiva. Kod Hasana Karčadaga ima puno omaža, koketiranja sa omiljenim konceptima, podsećanja, ali nikako ne manjka originalnosti.

Šta je to što je turski horor sprečavalo da se razvije pre Hasana Karčadaga? Sasvim sigurno činjenica da je potencijal sopstvene mitologije i htonskog folklora ostao negde duboko zakopan po ruralnim krajevima, starim Džamijama, zapisima sihir-baza (recimo da je to neko ko se bavi magijom), i da je deo koji se „podrazumevao“ u formi jezivih lokalnih legendi jednostavno ostao u potpuno nesređenom stanju dugi niz godina. Mladi Hasan je imao svoje vatreno krštenje upravo u jednom zabačenom turskom selu, kada je naleteo na devojku za koju se govorilo da je zaposednuta od strane Džina, kojoj je pokušao da pomogne. Prema sopstvenim rečima, stvari iz detinjstva su ga oblikovale, a to su bili upravo susreti sa izvornom islamskom stravom na autentičnim lokacijama. Zatim, snovi su nešto čime se Karčadag obilato koristi u kreiranju atmosfere suspensa i strave, naročito nalazeći inspiraciju u sopstvenim snovima.

Dakle, imamo u startu nešto što je veoma drevno, veoma izvorno, što ima svoju istoriju i folklor, sada je samo pitanje kako to implementirati u sadašnje vreme i pokazati kako iskonska strava živi duboko u našoj podsvesti, i kako je moguće probuditi je u svakom momentu.

Karčadag koristi Džine, kao autentične predstavnike islamske demonologije, te uvodi islamsku verziju zaposednutosti i egzorcizma. Skromno mišljenje autora ovih redova je , da je Viliam Fridkin imao priliku da gleda Karčadagove egzorcizme, nikada se ne bi usudio da napravi The Exorcist, jer je pomenuto remek-delo ipak previše blag film u elementima strave, u odnosu na Karčadagovu beskrupuloznost i fanatičnost. Šta reći o čoveku koji je prodao sve što je imao, samo da bi gledao sopstveni film o Džinima? I to sve sa budžetom od 150 000$, da bi zaradio oko 2 000 000 na prvom delu. Za sada imamo heksalogiju…

Dakle, imamo Džine, što je prvi element od koga Karčadag gradi priču. Drugi jeste sam naziv franšize – D@bbe. Dabbe jeste Zver iz Kurana, neko ko mrežom obuhvata zemlju pred apokalipsu, glavni i odgovorni za islamsku verziju eshatologije. Nekada prevođen kao „životinja“, ili „onaj koji hramlje“, Dabbe je znak apokalipse, koncept i alegorija, isto koliko i entitet za sebe. Kod Karčadaga, Dabbe je internet. U Kuranu se na više mesta apokalipsa najavljuje paranjem zemlje mrežom koju stvara Dabbe. Ta mreža je WWW, i Karčadag nema dileme oko toga da je ideja magijskih portala i ogledala zapravo samo jako evoluirala stvaranjem interneta. I „@“ u nazivu jasno upućuje na Karčadagovo tumačenje D@bbe koncepta.

Treći element su – snovi. Džiini žive u međuprostoru, između budnog i snevajućeg stanja svesti, odakle nas stalno vrebaju. Oni su na mestu odakle mogu da nas vide, dok mi njih ne vidimo, da parafraziram jedan od delova scenarija.

Dakle, šta to Karčadag nudi, a što stvara autentičnu atmosferu strave, pojačanu do maksimuma? Čega nema u gomili filmova koji se bave sličnom tematikom? Nema upravo jasno izraženog momenta nemogućnosti da kontrolišemo svoje snove, jer – tu smo najranjiviji. Osim par pokušaja, simpatični Robert Englund je i dalje prva zapadna asocijacija na plašitelja iz snova. Ali, šta ako ih ima u ogromnom broju? Šta ako se pomene da postoji 88 redova Džina, sa gomilom krvožednih stvorova, uvek spremnih da zaposednu ljude? Dakle, prvi momenta koji donosi prevagu Karčadagu u odnosu na Zapad jeste uvođenje oniričko-metafizičkog objašnjenja vidljivih fenomena, uz obavezan upliv naučne skepse. Karčadag se ne drži slepo mitologije, njegovi egzorcisti šalju svoje pacijente kod psihijatara sve dok ne nalete na pravi slučaj zaposednutosti. Dakle, ne zanimaju ga fejk obrti i slučajevi koji nisu vredni pažnje jednog majstora jeze.

Sledeći momenat koji donosi veliku prednost Karčadagu jeste činjenica da su to stvari koje se dešavaju svima, bez razlike, nevezano za politiku ili veru. Nema povlašćenih. Njegova vizija Islama i demonologije ide unazad do osnivanja i veze sa hrišćanstvom, u nekim momentima i do vavilonskih legendi. On koristi metode koje su poznate u njegovom folklornom okruženju, držeći se jasno islamske paradigme i tehnika egzorcizma, ali itekako priznaje mešanja i uplive iz drugih demonologija. D@bbe je univerzalna Zver, koja je prisutna uvek, samo ima svoje „ambasade“ po svim religijama i učenjima. I, šta se onda dešava sa konceptom? Od autentičnog, htoničnog i naizgled turskog horora, probijamo se do jednog dubljeg koncepta koji zapravo predstavlja univerzalno jedinstvo strave celog sveta. Islamska priča je tu da nam ukaže na jednu tačku gledišta, ali nam otkriva ono što je vekovima prisutno – plašimo se bića koja ne možemo da vidimo, koja nas sve vreme vrebaju iz tame naših snova, hraneći se našim strahovima, mi delimo strahove čitavog čovečanstva, i povezuje nas univerzalna mreža rastućeg zla koja se probija iz oblasti koje nismo u stanju da čisto percipiramo, niti da razumemo. Da, Karčadag je veliki fan Lavkrafta, i ovaj paragraf govori u prilog tome. Sve što Karčadag radi jeste da opisuje pojedinačne slučajeve većeg zla koje se upravo dešava čitavom čovečanstvu.

Kada se desi takvo jedno buđenje i otrežnjenje, kreće se i u fizičku borbu protiv zla, sada je metafizika ta koja menja zakone fizike, i mi smo prinuđeni da koristimo drevnu medicinu, sihire, bajalice, i sve ono što nam može pomoći u konačnom obračunu sa podmuklim silama koje nas vrebaju iz prikrajka.

Gde se dešavaju Karčadagovi filmovi? Lokacija? nemojte da vas zavara svetlost Istanbula, ili nekog drugog velikog grada, zlo potiče iz ruralnih sredina, zlo potiče od naših predaka, deluje prikriveno, ima svoj tajming, i u potpunosti nam determiniše sudbinu. Ne, nevinost ne igra nikakvu ulogu, ovde je jasno da će neprijatelji biti neprijatelji, a ono što Karčadaga upravo čini majstorom strave jeste odnos prema negativcima. Oni neće nastradati, ako dobro rade svoj posao. Neće ni likovi koji su ugroženi, ali samo ako nauče da se brane. Dakle, ne postoji koketiranje sa moralnim nazorima jednog dela publike, metafizički upliv deluje po sopstvenim pravilima, i niko nas neće spasti ako ne naučimo da se sami branimo. Samim tim, kada dođemo do izvora zla, možemo reći da su D@bbe i Cthulhu takoreći isti koncepti, koji otkrivaju jednu „prirodnu“ religiju i metafiziku, daleko stariju od postojećih, na taj način nas zauvek izbacujući iz uljuljkanosti u racionalna objašnjenja. Ne samo da su naši strahovi realni, i da imaju imena, oni su i veći, i moćniji od nas, a tek je malo toga što možemo da uradimo ne bi li se zaštitili.

Zato Karčadag koristi elemente folklora i religije kako bi stvarao atmosferu strave. Svetlo i zvuk su dva glavna elementa njegovih filmova, jer, oči i uši jesu organi preko kojih se naši strahovi pojačavaju do maksimuma.

Šta je bitno znati, i koji je ključ za razumevanje njegovog D@bbe koncepta? Zlo UVEK nosi masku nevinosti, i ne otkriva se do zadnjeg trenutka. Imati to na umu prilikom konzumacije, plot tvistovi su normalna stvar za Karčadaga, i po više u puta u toku jednog filma. Prijatno gledanje…

Sve ptice na nebu – Čarli Džejn Anders

Posted on by Ivan Mratinković

Odlučio sam da poslušam jedan savet koji sam davno dobio i da u svemu što čitam pronalazim nešto lepo i kvalitetno.  Osoba koja me je savetovala je to rekla zato što smatra da je lako naći nešto što u pisanom tekstu ne valja, ali da su pozitivne strane koje bi se naglasile mnogo teže uglavnom za iznaći.

Nažalost, postoje knjige koje su izgleda napisane sa ciljem da se takvim pokušajima onemogući ikakav, pa čak i polovičan uspeh.  „Sve ptice na nebu“ jesu jedan takav roman. Kroz čitavo delo ne postoji niti jedan element koji bi neko fiksirao i nazvao kvalitetnim i uspešnim.

Možda i najveći nedostatak jeste odsustvo jasnog određenja autora (Čarli Džejn Anders) prema pristupu temi.  Hoćemo da se bavimo fantazijom, ili naučnom fantastikom, ili naučnom fantazijom, ili šta god.  Autorka je od ovoga uspela da napravi papazjaniju neviđenih razmera koja nema nikakvog smisla.

Ova nedefinisana smesa pokušaja je dovela do toga da jedini lik koji bi se mogao pohvaliti ikakvom smislenom karakterizacijom jeste veštačka inteligencija ?R0M3N1 M3 (CH@NG3 M3).Nažalost, čak i to je primetno isključivo u poslednjih nekoliko stranica kada vidimo da ta VI nije samo uobrazilja jednog od likova.

Lorens, lik u pitanju koji je spomenutu inteligenciju delimično stvorio, jeste jedan od najlošijih momenata u knjizi.  I to samo zato što ga sopstveni pisac mrzi.  Takvu mržnju bih možda i razumeo da je lik i na bilo koji način negativan. Umesto toga, autorka mrzi Lorensa samo i jedino zato što je muškarac. Što je smešno, jer je mogla da ga stavi da bude šta god želi. Ali je morao da bude muškarac verovatno samo da bi ona opravdala svoj feminizam.

Moraću ovde da skočim u nešto što je možda digresija, ali je meni povezana tema, tako da se nadam da ćete mi oprostiti.  Uistinu, ovaj roman ima jaku feminističku crtu.  I to je za poštovati, kao svako drugo delo koje ima feminističku poruku.  Ono što je ovde apsurdno jeste opsesija koja postoji u modernom feminizmu postavljanjem istih priča i onda osuđivanjem toga što postoje.

Andersova je postavila sledeće:  Lorens je uspešni inženjer koji je posvećen kontrolisanju sveta oko sebe.  Uz to je i potpuno nepovezan sa ženama i koristi „mansplaining“.  Patriša je posvećena veštica koja je prilično moćna i sposobna, ali njeno sopstvo gaze vešci i starije veštice koje zahtevaju od nje  da se ne iskazuje preterano, sve ispod radara.  U jednom trenutku, kao što je to i red, Patriša se otvori svome muškome prijatelju i kaže mu da je veštica, a on kukavac se prestraši i pobegne, misleći da je luda.

Pri kraju, Lorens ipak ispadne vitez u sjajnome klopu, kada zaštiti Patrišu po cen i svog glasa.  (Zaista, šta je Andersen  ikome skrivio da mu se ovako sakati bajka).  I tu se te odvratne i besmislene trope ne zaustavljaju.  Gorepomenuti ?R0M3N1 M3 se može uzeti kao sin dva glavna nam lika, jerbo je nastao iz toga što mu je Lorens pružio spoljašnje odlike da postoji, a Patriša mu udahnula istinsko sopstvo i život.

Da li još neko čuje neku buku u pozadini?  Možda glasove miliona pisaca kroz istoriju koji viču: „ARHETIPOVI!“.  Besmislenost ovog dela potiče iz upotrebe standardnih arhetipova, bez ikakve modifikacije, a onda se ti arhetipovi osuđuju.  Pomalo me podseća na ono kada su digli dževu jer Wonder Woman ima izbrijane pazuhe.  Niko ni na sekund nije pomisli da je to možda zbog toga što WM boli mnogo delova tela za to šta bilo koji muškarac, žena, ili pacov misli o njoj, već je njoj tako lepo.

Ista stvar je i najveći nedostatak ovog dela.  Budimo feministi radi feminizma, ali samo tako da se ništa ne promeni u svetu koji stvaramo, sve mora da bude isto i mi to moramo da kritikujemo.

Taj feminizam je toliko jak u ovom delu da ne vidim niti jedan drugi razlog zašto se našao na listi nominovanih za Nebulu, a pored drugih dela na listi ne vidim ga ni da zauzima neko vredno mesto na pobedničkom postolju.

Popili smo čaj sa Nemanjom Jovanovim

Posted on by Milena Stojanović

Belina – Nemanja Jovanov

„Miranda Ričardson je marinski biolog. Razočarana u brak, vraća se radu na terenu. Ukrcava se na naučni brod Ruske Federacije, Akademik Spasov, koji u međunarodnoj misiji plovi do Belog mora u Rusiji. Njene bolne veze sa obalom prestaju kada brod isplovi, a čudna posada postane joj nova porodica. Jedne noći, mašine se zaustavljaju i brod pristaje u Petropavlovsk Kamčatski, gde se pod velom mraka ukrcava misteriozan teret i putnici, čije prisustvo preti da naruši već napetu atmosferu. Tokom putovanja, Akademik Spasov neočekivano pruža pomoć brodu Sjora koji tone. Brodom zapoveda ekscentrik i milioner Žan Sebastijan Luji. On pred posadu Akademika Spasova iznosi slobodne teorije da planeta Zemlja krije više nego što se zna i otkriva svoju nameru da čovečanstvu to dokaže.„

Redakcija Autostoperskog vodiča kroz fantastiku je imala priliku da razgovara sa autorom romana Belina.

Korice za roman Belina –  Nikola Stepković
  1. Roman „Belina” je objavljen sredinom Marta 2017. Godine. Cela trilogija nosi naziv „Priča o odrastanju čovečanstva”. Kada kažemo Belina mislimo na velika prostranstva prekrivena snegom. U ovom slučaju je drugačije, reci nam kakva je tvoja „Belina”?
  • Zaslepljujuća, hahahaha. Šalim se naravno. Nije daleko od toga. Radnja se u velikoj meri odvija u polarnom regionu, gde belina ima svoje pravo značenje. Ako bih pravio analogiju, moja belina zaslepljuje nas kao ljude, ali više u mentalnom smislu. Zaista mislim da od zaslepljenosti ne vidimo kuda više idemo. Odatle i inspiracija da nazovem prvi deo “Belina”. Drugi se analogno zove “Tama”, jer kada se opasuljimo od zaslepljenosti, ostane samo tama.
  1. Kada se u tebi rodila ideja za takvu trilogiju? Koliko dugo si pisao prvi deo?
  • Pisanjem se bavim dugo, kada se osvrnem zaista od škole. Pisao sam kroz fakultet, stručno i za potrebe filma. Pisao svoje kratke ideje, pričice. Pisao sam i razrade pred filmska snimanja i uvek cenio tu sopstvenu naviku da počnem od pisane reči. Traganje za onim o čemu ću  posvećeno pisati potrajalo je nešto duže. Kada sam shvatio da je sve to što se može napisati tu oko mene, samo sam usmerio svoju pažnju i započeo kanalisanje. Konkretno, inspiracija za “Belinu” stigla je dok sam brusio svoj zanat pisca u radionici kreativno pisanje pre par godina. Jedna od vežbi je bila da se formiraju biografije likova na bazi fotografija. Tada sam upoznao Mirandu Ričardson. I da možda je ovo trivija koja će veću cenu imati za neko vreme, ali Miranda je rođena kao Miranda. Mahom i ostali likovi.

 

  1. Interesantan lik u knjizi je bogataš i ekscentrik Žan Sebastijan Luji, možeš li objasniti čitaocima, šta mogu da očekuju od njega u prvom delu?
  • Obožavam likove. Posebno uživam u njihovoj kreaciji. Smatram da su likovi veoma važni jer iz njihovih finesa pisac dobija puls kojim kasnije kuca delo. Žan Sebastijan, mogu ga tako osloviti, je se sada već dugo poznajemo. Sjajan gospodin. Bogataš koji je sopstveni imetak stekao svojim radom. Ekcentrik, ali upravo i čovek sa kojim će se svako od nas identifikovati. Večiti hodač i sakupljač začudnog otpada čovečanstva, ali rešen da po svaku cenu utre put gomili. Nije žrtva već uživalac i dobar glumac u ulozi postojanja. Ironičan do humora i neprijatnosti, ali odmeren i pristojan. Jedan od likova kakvi se danas retko sreću! Njegova biografija dolazi do čitaoca tek u “Tami”.
  1. U romanu Miranda putuje u Japan da se pridruži jednoj neobičnoj ekspediciji. Odakle tvoje interesovanje za Rusiju I Japan?
  • Rusija je magija i nepoznanica. Možda, najveća neistražena teritorija današnjice. Toliko malo znamo o Rusiji, čak i oni koji misle da znaju! Poznajemo samo ustanovljene fragmente. Mislim da ni evropski Rusi ne znaju mnogo o dalekom istoku Rusije. Tu je i Japan koji takođe pleni svojom specifičnom istorijskom ulogom. Rusija i Japan su dve teritorije gde se istočni istok i zapadni istok približavaju. Možda sam zbog toga odabrao da ovo začudno putovanje počne ovde. Svet gde se moja heroina zatekla u svakom smislu, kao na drugoj planeti.
  1. Miranda je marinski biolog, koliko ti je bilo teško da osmisliš takvu ličnost?Koliko vremena ti je trebalo za istraživanje?
  • Kada osmišljavam likove inspirisan sam svakim aspektom života. Upravo iz mikro stvari crpim inspiraciju i slažem kockice. Možda sam nedavno gledao neku reportažu o okeanografiji, dokumentarni film ili nešto slično! Možda je razlog moja fascinacija okeanima koji prekrivaju planetu. Svakako da sam joj u ruke podelio dobre karte pre nego što sam je poveo na ovo putovanje i definisao je kao marinskog biologa. Lepa profesija. Ne obazirite se na moj govor o likovima kao o stvarnim bićima. Za mene, a verujem i za čitaoce oni jesu stvarni! (smeh)
  1. Da li možemo da očekujemo jednu ozbiljnu priču, o traganju, samospoznaji, istraživanjima?
  • Iako sam morao zauzeti jednu, u narativnom smislu, jasnu poziciju, trudio sam se da se unutrašnji i spoljašnji svemir koliko god je moguće prepliću. Naravno vodeći računa da ne zbunim čitaoca. Traganje je isto i na mikro i na makro planu, jer je traganje hod po tragu do nečega ili ničega! Metod je isti i nema razlike da li se prostire po okeanu ili unutrašnjem okeanu. Kakav će biti ishod to neću otkrivati, ali zaista sam uveren da je avanturizam mikro i makro plana prisutan u tonu knjige.
  1. Svaki lik u romanu je pažljivo osmišljen. Koliko si svoja iskustva i razmišljanja preneo na likove?
  • Pomenuo sam da posebnu pažnju poklanjam stvaranju likova. Volim i da se identifikujem sa likovima kada sam u poziciji čitaoca nekog dela. Moji likovi dobiju precizne dosijee, ne previše opširne, ali uvek otvorene za dopunu. Nekada je radnja uslovljena osobinama iz dosijea, a sa druge strane ponekada neočekivana dela iz radnje popune prazne stranice dosijea! Baš kao i u policiji (smeh). Naravno, svaki dobar profajler unese i nešto lično u to. Ma koliko se trudio da to ne uradi!
  1. Kada planiraš objavljivanje druga dva dela? Šta ljudi mogu da očekuju od kompletne trilogije?
  • Na drugom delu radim aktivno. Ovom prilikom saopštavam da je u fazi poliranja. Biće obimniji nego prvi. Neću navoditi datume jer ih ni sam ne znam. Radije ću reći nešto o toj sprezi. Prvi deo smatram ženskim, zaista sam ozbiljan kada to kažem. Ta mi se ideja rodila u glavi kada sam zagazio u pričanje iz ženskog lika i kada sam rešio da u tome istrajem. U pitanju je heroina i sprega njenog unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta. Brinuo sam se da neću uspeti da izvedem sve to kroz ženske oči, ali uspeo sam. Drugi deo je iz prizme Žorža Mišića, jednog od pratilaca Žan Sebastijana na svom epskom putovanju. Suprotno od intimnog tona prvog dela, drugi donosi muški i ratnički ton. Rivalitet, ego bitke i sve ono što čini tu drugu polovinu celine naše vrste. Naravno i u Tami postoji poseban sloj koji će nastaviti opšte buđenje na sličan način. Belina i Tama idejno treba da čine celinu koja nudi ta dva ugla koja naše čovečanstvo nosi. Zaista pored svih intelektualnih teoretisanja o kojima sada neću pisati, moje uverenje je da se naša egzistencija svodi na klavir i violinu i da tako mora biti. Ta dva dela treba da se pokreću zajedničkom rotacijom kako bi se sjedinili, radije nego da se blatnjavo mešaju u stanju mirovanja. Rezultat će uvek biti siv, ali od pokreta, a ne od statike! Zašao sam u razmatranja knjige “Zapis”, sa ovim naklapanjima. “Zapis” takođe prati likove iz prve dve knjige, ali kroz filter bića koje je davno ovladalo i dostiglo to pozitivno spajanje. Ath Silfe je naš praotac i praunuk. Iz njegove vizure se susrećemo sa višim nivoima prema kojima trilogija stremi.
  1. Nedavno je održana promocija u Beogradu. Kakvi su tvoji utisci i da li planiraš promocije u Srbiji?
  • Promocija u Kući Đure Jakšića je prošla fenomenalno! Zaista sam tužan što se dosta ljudi javilo dan kasnije i saopštilo mi da nisu mogli da uđu! Da sam znao potpisivao bih knjige ispred, u Skadarliji! Takav rezultat je divan i pokazuje da se knjiga i dalje ljubi u Srbiji. Što se tiče promocija po unutrašnjosti otvoren sam za sve predloge. Rado ću sesti u auto i sa knjigama doći na druženje gde god postoje ljudi koji su zainteresovani da čuju moju reč i razgovaraju na temu “Beline”1.
Atmosfera na promociji romana Belina u Kući Đure Jakšića
  1. Aktivan si i na drugim poljima u umetnosti. Možeš li nam reći, da li više preferiraš knjigu ili film?
  • Po struci sam filmski snimatelj, fotograf i sada pisac. Mada, šta je to struka? Ono za šta sam formalno obrazovan? Poznajem izuzetne ljude koji su učili potpuno druge škole od poslova koje sada rade. Ponovo šine i niše modernog društva. Više volim da kažem da sam stvaralac. Mnogi me pitaju da li sam napustio film? A zašto? Da li ću pisati i izvan žanra naučne fantastike? A zašto me to pitate? Možda! Univerzalan odgovor na ovo pitanje nameće težu i širu raspravu, ali ukratko glasi. Ne robujte šinama i nišama nametnutim od strane vrlo rigidnog društvenog i prosvetnog poretka. Žanr je definicija koja ne mora da postoji, a profesija samo niz slova na vizit karti. Čovek je čovek i biće koje stvara. Stvaralačko polje je svuda oko nas i samo ga treba prigrliti. Nikada ne bih dao prednost filmu ili knjizi. Potpuno su različiti. Volim film i uvek ću uživati u sinergiji zajedničkog stvaralaštva. Tako se zidaju piramide. Monumenti koji ostaju, ali ostaju na mestu gde su stvoreni i teško se kasnije mogu pomerati. Pisanje je intimnije i manje pompezno, ali prenosivo i u smislu rada i u smislu prijema. Volim da pogledam dobar film. Mahom gledam stare i dobre filmove koji su ustanovili svoje temelje u nekom drugom vremenu. Ništa se ne može uporediti sa jurišanjem na planinu filma, sa svojim saborcima! Mada u poslednje vreme dosta zavisi u čijim ste redovima i ko vas čuva sa leve i desne strane (ha!) U pisanju je čovek sam i na vetru i pred planinom i na njoj! Ima dosta razlike.
Autor romana Belina – Nemanja Jovanov
  1. Da li razmišljaš o adaptaciji tvoje trilogije u film?
  • Naravno, pripadam generaciji koja poznaje rečenicu „to bi bio super film“. Problem je što ja dobro poznajem film i što sam uglavnom neprijateljski nastrojen prema filmovima po knjigama koje volim! Sa druge strane nikada do sada nisam razmišljao iz ove pozicije, pisca. Bilo bi interesantno, ali verovatno… ma neću da nagađam. Ako nekoga bude inspirisalo da snima po “Belini”, “Tami” ili “Zapisu”, imaće moju podršku. Ko zna možda i moju kameru!? (smeh)
  1. Misliš li da je život kratak i da se trebamo posvetiti lepim i malim stvarima?
  • Trajanje života ili bolje rečeno naš utisak o trajanju života je jedna od tema knjige. Svi znamo da je život kratak jer nam stari tako govore. Znamo ali ne verujemo u to pa ga traćimo na blesave stvari. Kada shvatimo da su bili u pravu, već smo na izmaku i onda mi zauzimamo metso onih koji tiho govore mladima! Krug i ciklus. Iz prizme moje percepcije vremena, da smatram da uzaludno bacamo ono što nam je dato. Možda ne sasvim ali u velikoj meri, koja ima tendenciju porasta. Verujem da čovek može mnogo da uradi za samog sebe. Prosta organizacija i upravo to uživanje u dostupnim i manjim stvarima. Radoznala smo bića i pomalo pohlepna, a može nas zadovoljiti mnogo manje. (ovde ne mislim na materijalno).
  1. Na neki način tvoj roman nosi vizionarku poruku. Da li misliš da smo zaslepljeni novim trendovima, dok nam život brzo promiče?
  • Mislim da smo na rubu apsolutnog beznađa. Kuvamo kao molekuli u nekom loncu koji se spontano samozagreva. Potreban nam je duševni i unutrašnji mir, a tražimo ga na pogrešnim mestima. Prestižemo sopstveni metabolizam i mogućnost da spoznamo ponude koje imamo, pa mislimo da nemamo dovoljno 🙂 ponovo isti onaj lanac kao i sa mudrošću i godinama. Puno sam jedrio po sredozemlju. Plovidba pod okriljem vetra je lek koji vodi do spoznaje istinskog strpljenja. Nema časovnika (osim zbog Sunca) nema žurbe i nema nervoze. Ne mora se ništa, osim da se jednom stigne. Kada elementi budu dozvolili. Problem sa takvim spoznajama jeste što se čovek nakon toga teško vraća u vrevu i gradski život, pa sve može da postane put bez povratka i razumevanja drugih.
  1. Interesantno je da učestvuješ u radionicama pisanja. Na koji način te radionice mogu pomoći mladim ljudima koji žele da pišu?
  • Na ljubazan poziv profesora Darka Tadića, postao sam urednik i predavač na sajtu www.kreativnopisanje.org Pisanje je zanat, kao i stolarski, fotografski ili filmadžijski. Supruga i ja držimo i radionice fotografije i kamere. Kreacija zavisi od same jedinke. Unutrašnje slobode i rešenosti. Talenat je komponenta, ali rad, trening i disciplina su ključ. Radionice kreativnog pisanja smatram jednim od bisera ponude na internetu. Pored gomila gluposti, na ovakvim mestima, jer verujem da ih ima još, čovek može otključati sopstvene okove koje je nametnuo sam i uz pomoć društva. Davno sam i sam pohađao dotičnu radionicu I uz pomoć nje razjasnio sebi mnoge mistifikacije koje svet baca na nas. Po mom mišljenju budućnost je u ovakvim razmenama. Daleko od formalizma, uštogljenog sistematizovanja i ukalupljenja. Ovakvim radom budiće se kreativnosti i draž stvaranja. Ko god ima aspiracije prema pisanju i bilo kakvom stvaranju rečima, toplo savetujem da istraži ovaj sajt i oproba se u pisanju. Uveli smo i mnoge novine, poput pisanja za kompjuterske igre, društvene igre i druge stvari. Samo hrabro.
  1. Kakvo je tvoje mišljenje o autorima u Srbiji? Šta je tvoja poruka ljudima koji žele da se opredele za umetnost?
  • Umetnosti je malo u svetu, u Srbiji…nemam reči. Autora ima i to me raduje, jer dok je autora biće i onih koji čitaju napisano. Prepoznati smo kao mala sredina sa veoma cenjenim autorima u istoriji. Drago mi je što je tako. Malo me brine ta naša tendencija dodvoravanja koja je stigla sa neumoljivim težnjama modernog sveta. Takva aždaja nam je prožderala film i plašim se da će navaliti i na druge oblike stvaralaštva. Mislim da je teško ostati na tragu identifikovanog stila i teme, ali je moguće. Pre svega duhom jezika i načina na koji se priča vodi. Kroz edukaciju i negovanje svake vrste izraza kod maldih, jedino se može uticati na to. Polako, ali sigurno aždaju treba…..pitajte Svetog Đorđa.

Stakleni Presto – Sara Dž. Mas

Posted on by Dragana Nikolić

Još jedna tinejdžerska knjiga sa milion nastavaka jer mora spisateljica od nečega da živi, a ovde je gospođica Mas pronašla zlatnu koku. Prvobitno zamišljena kao trilogija, priča već ima pet nastavaka. Iako je šesti, i poslednji, najavljivan za jesen 2017. godine “omaklo” joj se pisanje novele o kapetanu Vestfalu pa je novela prerasla u knjigu, tako da ćemo (nadam se) poslednju knjigu čekati do proleća naredne godine.

Što se tiče „plota“ „Staklenog prestola“ – Selena Sardotijen je najsmrtonosniji ubica na svetu, ali trenutno  odslužuje doživotnu kaznu u Endovirskim rudnicima soli. Ti rudnici su toliko surovi, da niko osim Selene nije preživeo u njima duže od godinu dana, a ona je uspela da preživi I pokušaj bekstva, ali je uhvaćena na metar od slobode. Kako klišei “young adult” književnosti nalažu, spašava je niko drugo do Adarlanski princ prestolonaslednik, ponudom da se u njegovo ime takmiči na turniru za titulu “kraljevog ubice”. Zauzvrat će ona, pod uslovom da pobedi, nakon četiri godine služenja kralju, biti slobodna. Njena muka je u tome što joj slobodu nudi tiranin koji je odgovoran za pustošenje njene zemlje i istrebljenje njenog naroda (u ovom delu se ne navodi koji je to narod). Uprkos tome, Selena pristaje na prinčevu ponudu i odlazi sa njim u glavni grad.

Njeni protivnici, na turniru, su najveći ološ, ubice i vojni dezerteri, ali svakog od njih „sponzoriše“ jedan član kraljevog saveta. Takav tok bi trebao da inspiriše neku interesantnu zaveru sakrivenu celom pompom oko turnira, ali je ona toliko plitka, providna i nebitna da sam, iskreno, i zaboravila na nju.

 Priča počinje da se zahuktava kada jednog takmičara pronađu mrtvog, a sledeće večeri još jednog. Pored toga što mora da krije svoj identitet od ostalih takmičara, što se zaglavila u ljubavnom trouglu sa zgodnim prestolonaslednikom i kraljevim kapetanom, naša šesnaestogodišnja junakinja je na svoja pleća stavila i teret pronalaska tog čudovišta koje kasapi takmičare. Kao pomoć ima duha mrtve kraljice koja je toliko misteriozna i škrta sa savetima, da joj zapravo i nije od neke posebne koristi.

U prvoj knjizi ne saznajemo dovoljno o svetu koji je Masova stvorila. Ima nekoliko kontinenata i svakim vlada druga dinastija. Adarlanom vlada grozni diktator, kralj koji je uništio magiju. Nekada davno postojale su vile i vilenjaci, zmajevi i veštice ali ih sada tu nema. Oni koji su ostali tu nemaju nikakve moći, niti natprirodne sposobnosti. Kralj je godinama porobljavao svoje protivnike, spaljivao šume i gradove koji su imali bilo kakvu naznaku magije. Mislim da sam ostale knjige pročitala samo da bih saznala šta se dogodilo sa magijom i zbog čega je kralj toliko mrzi.

 Kompletna knjiga je pisana kao da iščekuje ekranizaciju (mislim da je čak i potpisan neki ugovor za seriju).

Priča je, zapravo, dosta obećavala, najbolji ubica na svetu, koji je postao rob, ima mogućnost da se bori za svoju slobodu. Osim „dečijeg“ stila pisanja, mislim da mi je najviše smetala naša nabusita heroina. Očekivala sam jaku i nezavisnu devojku, a dobila, sitničavu, dosadnu, princezu sveznalicu za koju se na svakoj strani naglašava koliko je prelepa. Pošto je to najvažnija osobina jednog ubice. Na sve to naša najsmronosnija, najtalentovanija, najlepša, najpametnija ubica u ovoj knjizi ne ubije nikoga!

Jako mi je iritantno to dodvoravanje pisca čitaocima, tako što neprestano naglašavaju da glavni junak obožava da čita. Imena likova su posebna priča, za polovinu nisam sigurna kako se izgovaraju, ali čini mi se da je to slučaj u svim knjigama gospođice Mas. Priča se u narednim knjigama malo lepše razvija, uvodi nekoliko novih i interesantnih likova, ali elegantno je mogla i da preskoči ovu prvu knjigu. Sve u svemu mislim da njena ciljana publika ima bar deset godina manje od mene, možda i petnaest.

Slovenski orfej – Zoran Stefanović

Posted on by Mira Satarić

Doživljavamo ekspanziju fantastike u svim medijima, uglavnom zahvaljujući televiziji i filmu i svemu onom čulnom i stimulativnom šta nam sedma umetnost nudi. Čini se da i književnost i strip podjednako imaju koristi i da su podjednako uključeni u taj ponovni uspon fantastike. Ipak, čini mi se da je jedan aspekt interpretacije fantastike možda nepravedno zaboravljen. I to upravo onaj koji je na samom njenom izvorištu.

Ali vratimo se malo unazad.

Zamislimo scenu, klesanu u kamenu. Veličanstvenu scenu sa koje svaki šapat je jednako jasan. Scenu na kojoj se po prvi put rodila priča o bogovima i ljudima. Scenu na kojoj se priča odvijala tu, neposredno pred gledalištem. Možda je baš na toj sceni po prvi put i ispričana, simbolično i indirektno, priča o stvarnom životu i priča o jednom, možda ne baš tako različitom društvu, kroz imaginarni svet grčkog mita o Orfeju.

Poznat nam je taj mit o Orfeju, ali češće samo onaj njegov tragični, ljubavni deo, kada najslavniji antički pesnik, gubu svoju voljenu na samom izlazu iz podzemnog sveta, jer eto, nije izdržao da se ne okrene i ne pogleda prati li ga. Poneko će se setiti i da se Orfej pridružio Argonautima i da je njegova muzika pomagala da lakše prebrode svoje poteškoće. Isti taj Orfej je uskratio poštovanje Dionisu i učio Tračane da odustanu od ritualnog ubijanja žrtvi i da veruju da je Helije (koga je on nazivao Apolonom) najveći od svih bogova, postavljajući time prve naznake monoteizma. Uvređen, bog Dionis je u Makedoniji nahuškao svoje pratilje Menade koje su, oružjem svojih muževa, za vreme službe u Apolonovom hramu, poubijale muškarce a Orfeju odrubile noge i ruke i glavu bacile u reku Herbo, koja je pevajući plivala i dospela do mora i do ostrva Lezba. Muze su pokopale njegove udove u podnožju Olimpa, a Orfejeva glava je položena da počiva u pećini kod Antise, posvećenoj Dionisu. Tamo je ona proricala i danju i noću, sve dok joj Apolon nije zapovedio da se ’ne meša u njegov posao’ pošto su njegova proročišta ostala bez posetilaca. Orfejeva lira (Apolonov dar) je takođe dospela na ostrvo Lezb i postavljena je u Apolonov hram da bi potom, na zalaganje Apolona i muza, bila postavljena na nebo u sazvežđe Lire. Po jednoj drugoj verziji mita, Orfejeva smrt se razlikuje – navodno ga je Zevs ubio gromom zato što je odavao božanske tajne.

Upravo ovaj mit je 1992. godine poslužio kao potka za dramu „Slovenski Orfej“ tada mladom autoru, studentu III godine dramaturgije, danas priznatom piscu i međunarodnom kulturnom aktivisti, Zoranu Stefanoviću.

Mlad autor pun pobune, ironije, direktne provokacije polazi od nečega što je tradicionalni mit i pravi fantastičnu filozofsku alegoriju na društveno-političke teme. U punoj meri koristi postulat da pozorište samo po sebi mora imati određenu umetničku slobodu. Ono je neposredno, holističko i uvlači gledaoca u svoj svet. Nudi igru slike, reči, simbolike, izvlači podsvesno iz gledaoca. Isto tako i naš autor ne pokazuje, on je tu da gađa ono suštinsko. Ipak, sam tekst i koncept „Slovenskoj Orfeja“ veoma je izazovan, podjednako i za glumce i za reditelja. Likovi se stalno pojavljuju u dvostrukim ulogama, ono šta jesu i šta nisu, njihove razmirice i sporovi su konfuzni ili im je možda samo dosadno,.. pa tako imamo da je Orfej istovremeno i Apolon ali i Vođa-zloslutnik, Dionis je i Zevs i Aristej-zmija ali i Had. Stalni sporovi otežavaju uspostavljanje normalnog poretka, posebno što je to uslovljeno ’kultivisanjem’ naroda Balkana i pričvršćivanjem ’Veriga koje drže svet’. Čini se, ovako sagledano, da je aktuelna politička situacija na Balkanu, aktuelna vekovima unazad, sa manje više identičnim rezultatima.

Kada je u pitanju stil pisanja, Stefanović se pokazao kao jezički majstor. Uspeo je da napravi spoj arhaičnog stila i modernog jezika, lakog i bliskog nama, pa nam i sama radnja i likovi bivaju bliži i jasniji. Scene su dobro promišljene, replike takođe. Urađen je odličan spoj antičkog mita i modernog aspekta koji se provlači. Sa druge strane, na pojedinim mestima oseti se da književni aspekt (želja za književnim eksperimetnom) odnosi blagu prevagu nad komunikacijom sa publikom, što je u potpunosti zanemarljivo sa aspekta kvaliteta koji je jedan mladi pisac pružio u ovom delu, kao i sa aspekta aktuelnosti teme i danas punih 25 godina kasnije.

Moram da napomenem da je sa tekstom ove drame, Stefanović je položio predmet dramaturgija kod profesora Vladimira Stamenkovića na III godini studija dramaturgije, da bi iste, 1992. godine, na Dorjanskom jezeru u Makedoniji, ansambl Narodnog teatra „Anton Panov“ iz Strumice izveo ovu dramu na otvorenoj sceni u režiji Gorana Trenčovskog. Tri godine kasnije, 1995, pozorišna verzija je objavljena u štampanom izdanju u knjizi „Slovenski Orfej i druge drame“, u ediciji Znak Sagite, Flamarion Beograd.  Dramski program Radio Beograda u februaru 2002. godine, premijerno je emitovao radio-dramu „Slovenski Orfej“ u režiji Zorana Rangelova.  Tekstove obe verzije drame „Slovenski Orfej“ (pozorišne i radio drame) možete naći na stranici www.rastko.rs/drama/zstefanovic/orfej/index_l.html  budući da je Stefanović, između ostalog, glavni osnivač nekoliko međunarodnih kulturnih mreža i poduhvata u oblasti izdavaštva, digitalizacije, leksikografije i pop-kulture kao što su: Projekat Rastko (mreža digitalnih biblioteka), „Distribuirani korektori Evropa“ (međunarodna digitalizacija kulturne baštine), Projekat Gutenberg Evropa (Beta verzija, javne digitalne biblioteke), itd. Isto tako, na Jutjubu može da se nađe i sasvim pristojan snimak predstave.

Nekako mi se čini da se, izuzev dostupnosti, sa pojavom novih tehnologija ništa nije suštinski promenilo, da su dela poput „Slovenskog Orfeja“ i dalje veoma retka, da su autori poput Zorana Stefanovića nedovoljno cenjeni i prepoznati u našoj sredini, gde izgleda još vlada uštogljenost, netolerancija na novo i drugačije i pravilo mrtvog mora. Sa jedne strane, niko nije postao prorok u svom selu. Sa druge, Stefanović je, osim svog umetničkog i književnog rada, dao veliki međunarodni doprinos u brojnim kulturnim, naučnim i izdavačkim projektima u Evroaziji od 1993, posebno u zemljama bivše Jugoslavije, Rumunije, Bugarske, Grčke, Ukrajine, Rusije, Poljske.

Čini mi se i da su, same po sebi, pozorišne i radio drame su pomalo skrajnute kada je u pitanju shvatanje njihovog značaja i mogućeg uticaja. Zaboravlja se, ponekad, da je pozorište moćan alat koji kreira mikro stvarnost za gledaoca i da je pozorišna publika otvorenija i prijemčivija za novo, kreativno i alternativno. Isto tako, fantastika svojim otklonom iz realnosti može nekada i jasnije da predstavi univerzalne poruke bilo na nivou društva, bilo na nivou pojedinca, pa i ne čudi što fantastika i pozorište predstavljaju u neku ruku savršen, mada (za autore) zahtevan spoj. Meni ostaje da se nadam da će ovaj komad, čiji je tekst lako dostupan, inspirisati stvaranje nekog novog pozorišnog „Orfeja“ ili neku novu radio-dramu koja će težiti da dosegne slavu „Rata svetova“.

Vila Šatorica – Boris Mišić

Posted on by Milena Stojanović

Vila Šatorica, zbirka priča mladog autora Borisa Mišića, objavljena je u Decembru 2016. godine u izdanju Presinga. Boris Mišić je rođen u Rijeci, 1974 godine. Svoje detinjstvo je proveo u Pećima, kod Bosanskog Grahova za koje tvrdi da je najlepše mesto na svetu. I ako sada živi u Novom Sadu, veliki broj njegovih priča inspirisan je krajem u kojem je proveo svoje detinjstvo i deo mladosti.

Boris Mišić je poznat po svojim kratkim pričama koje su objavljivane u velikom broju domaćih i stranih časopisa, zbornicima i tematskim zbirkama, od kojih su svakako najpoznatije „Torte“. Kao jedan od uređivača zbirke  „Nešto diše u mojoj torti“, Boris je osvojio ljubitelje fantastične proze i horor priča.

Pre nego što sam počela da čitam zbirku, zainteresovala me je tolika ljubav prema mestu u kom je odrastao. Istraživanjem o tom kraju sam shvatila da Boris ne samo da je imao predivno mesto za inspiraciju, već da je u mnogim pričama opisao lepote tog kraja, pa čak i svoju zbirku darivao imenom „Vila Šatorica“, inspirisanu lepotama Šator planine.

Nisam žurila sa čitanjem Borisovih priča. Želela sam svakoj da posvetim vreme, i nisam ih čitala redom, to je i prednost zbirke priča, jer ne iziskuje od nas da pratimo redosled, kakav je u zbirci. I ako verujem da je Boris pažljivo promislio o redosledu svojih priča, a sigurno ću im se vraćati s vremena na vreme, obećavam da ću iščitati baš tako kako su poređane u zbirci.

Nekoliko godina sam pratila Borisov rad, nekada se dešavalo da se u istim časopisima nađu njegove i moje, pa sam sa velikim interesovanjem iščitavala njegove priče, jer ume da napravi odličnu atmosferu, dobro vlada kratkom formom, a svaka reč mu je odmerena i na pravom mestu, što čitaocima pruži veliki užitak.

Najzanimljivije u Borisovom stvaralaštvu je što se drži fantastike, i ako na momente prikaže neverovatno jake emocije, rat, duboke misli, sve je njegovim rečima zaogrnuto u interesantan fantastičan svet, gde lepota prirode i ljubav isplivaju na površinu.

Kod Borisa ćemo u retkim slučajevima naići na klasične borbe dobra i zla, koji su uglavnom motivi za stvaranje fantastičnih priča. U njegovim pričama, moramo tražiti dublju simboliku, pustiti da nas njegove reči ponesu…

Moramo dozvoliti sebi da se prepustimo emocijama, da se rasplačemo ili nasmejemo, da se na junake njegovih priča naljutimo ili da ih podržimo. Svaki junak u njegovim pričama nosi duboku poruku, Boris nam je pružio priliku da kroz 24 odlične priče upoznamo sudbine ljudi, fantastičnih bića, ali i njihovu okolinu, mesta, stavljajući sve u njegove čarobne svetove, pune interesantnih dijaloga. Iako su dijalozi u pričama uglavnom kratki, ne smemo mu zameriti, čak i tako kratki dijalozi nose veliku količinu emocija. Kao u pričama „Anđelina pesma“ i „Exit“, gde iz nekoliko rečenica možemo osetiti sve što junaci proživljavaju.

Sjajno je što je svakoj priči dao priliku, od svake zasebne priče može napraviti čitav novi svet i proširiti je na roman. Odlično je što svaka njegova priča može biti deo celine kao što je roman, ali je takođe odlična i u kratkoj formi. Omiljena priča iz zbirke „Vila Šatorica“ mi je „Dete Dinare“ gde nas Boris u formi dnevnika, u rasponu od jedne decenije vodi kroz ratni period do trenutnog stanja glavnog junaka. Na momente dok nas vraća u mračnu atmosferu, ogrnutu ratom, prepoznajemo se svi koji smo zapamtili periode ratovanja, a naša zemlja ih je imala prilično.

Svakako, najemotivnija priča, bar za mene u ovoj zbirci je „Jedne julske večeri u Grahovu (Vila Šatorica)“. Vraćala sam se toj priči više puta, i svakog puta me iznova uznemirila, prikazujući jedan svet rascepljen ratovanjem, tugu nad sudbinama zbog nečijih viših ciljeva… Susret sa vilom, preispitivanje sebe, sve  obavijeno autorovom ljubavlju prema tom mestu, sve je savršeno složeno u ovu priču.

I ako sam za Borisa saznala kao pisca neverovatnih priča zaogrnutih mistikom, horor tematikom, fantastičnim pričama, nakon čitanja ove zbirke mogu slobodno reći da nas Boris na vešt način provodi kroz razna stanja ljudskog uma, kroz lepote polja, šuma i planina, ali i kroz ratove, razaranja, ljudskih uništenja.

I baš zbog toga svako treba da pročita Borisove priče iz ove zbirke. Zato što će svakog pogoditi, svako će se pronaći u nekom od junaka, svako će naći nit koja nas povezuj i kako Boris u svojoj priči navodi:

„Vila ili veštica ipak sam žensko. A mi ne volimo da nas zaboravljaju. Nećeš zaboraviti baš sve. Ovo ćeš pamtiti. Zauvek.“

Ova zbirka treba da se čita! Da se stalno vraćamo ovim pričama i da ih ne zaboravimo. A i da hoćemo, nešto jače od nas, neka nevidljiva sila, možda baš ta vila Šatorica nam neće dozvoliti, stalno će nas podsećati na to. Na mesta, periode, na junake, na strašne i nevidljive sile, ili na lepe i okomite vrhove Šator planine, i jedno vreme koje je Boris u svojim pričama uspeo da zarobi i sačuva.

Volela bih jednog dana da svaka njegova priča preraste u roman. Rado ću svaki od tih romana pročitati, a do tada uživaću u njegovim kratkim pričama.

Američki bogovi – Nil Gejmen

Posted on by Lazar Vuković

„Good news everyone.“ Ovaj tekst bih započeo citatom profesora Farnsvorta iz Futurame jer je reč o vesti koja će obradovati sve ljubitelje serija, naročito iz domena fantastike. Naime, krajem aprila nam iz Starz-ove kuhinje stiže nova serija po imenu Američki bogovi (American Gods) koja je rađena po slavnoj i nagrađivanoj knjizi Nila Gejmena. Ali dok čekamo premijeru hajde da se vratimo u 2001. godinu kada je objavljena knjiga po kojoj je snimljena istoimena serija.

Roman Američki bogovi je četvrta objavljena knjiga poznatog pisca fantastike Nila Gejmena (Neil Gaiman). Predstavlja mešavinu svih svetskih mitologija jer se između stranica sreću sva mitološka bića i božanstva iz svih svetskih mitologija, od nordijskih mitova do mitova afričkih naroda.

Glavna priča prati misterioznog protagonistu Senku koji je nakon odslužene zatvorske kazne odlučio da ostatak života provede sa voljenom ženom klanjajući se nevolja. Ali po izlasku na slobodu saznaje da je postao udovac i putuje na sahranu. U avionu upoznaje misterioznog Gospodina Sredu koji mu nudi posao telohranitelja. Senka nemajući kuda prihvata posao ne sluteći da će se naći u vihoru rata koji se neprimetno odvija na američkom tlu između starih i novih bogova, kao i da će saznati istinu o svom poreklu kojeg nije bio svestan.

Premisa ove knjige je da je postojanje mitoloških bića opravdano time što ljudi veruju u njih i njihova moć zavisi od stepena verovanja. Npr. Ako neko božanstvo ima kult poštovanja njegova moć raste sa brojem vernika koji ga obožavaju i obrnuto. Stara božanstva su u Ameriku doneli doseljenici koji su se kroz vekove nastanjivali na američkom tlu. Ali ono što se desilo je to da su vremenom ljudi počeli da se klanjaju novom vidu zabave poput televizije, interneta, novca i rijaliti programa stvarajući tako nova božanstva koja su u knjizi prozvana Novi Bogovi i koji polako, ali sigurno istiskuju Stare bogove sa scene.

Prvo što je primetno je Gejmenov stil. Pisac nas poezijom u prozi lako uvodi u svet koji naizgled podseća našem i u kojem, zajedno sa Senkom, srećemo stare bogove poput Odina, Černoboga, sestara Zore, Anansija boga pauka iz afričkog folklora, kraljicu Šebe i Kali. Takođe upoznajemo i neke od novih bogova poput Tehničkog dečaka koji predstavlja boga kompjutera i interneta i Medije, boginje televizije. Čitajući stranice stičete utisak da zajedno sa Senkom proživljavate njegove avanture.

O kvalitetu i kultnom statusu ovog romana svedoče nagrade koje je pokupio pa su tako Američki bogovi ponosni nosioci nagrada Hugo, Nebula, Locus, SFX Magazine i Bram stoker nagrade za doprinos horor književnosti.

Na sreću fanova ovo nije jedina knjiga iz sveta Američkih bogova. 2005, godine Nil Gejmen je objavio Anansijeve momke (Anansi Boys) koji se odvijaju u istom svetu. Jedina nit koja povezuje ove dve knjige je bog Anansi, pauk varalica, a knjiga prati avanture i odnos između njegovih sinova. Što se tiče Senke njegove avanture nisu završene. U antologiji Roberta Silverberga Legende II je izašla priča Vladaoc udoline (The Monarch of the Glen) koja prati Senkine avanture u Škotskoj, dve godine nakon dešavanja u Američkim bogovima. Još jedna priča pod imenom Crni pas (Black Dog) je izašla u Gejmenovoj zbirci priča Upozorenje o sadržaju (Trigger Warning) i prati nastavak Senkinih avantura na Britanskom ostrvu. Obe zbirke su izdate na našem tržištu pod pokroviteljstvom Lagune. Bilo je glasina da Gejmen planira da napiše nastavak Američki bogovi 2 koji bi se više fokusirao na nove bogove, ali je sve ostalo na glasinama.

Ova knjiga predstavlja savršen spoj svih mitologija što je prava poslastica za sve ljubitelje iste i može da posluži kao savršen uvod u izučavanje mitova na koje ranije nismo bili upućeni poput mitologije stare Afrike. Takođe služi nam kao i upozorenje da se klanjamo pogrešnim vrednostima. Navešću primer iz filma Oni žive. U njemu Rudi Pajper kroz naočare za sunce vidi skrivene poruke ispod magazina i reklama, a najupečatljivija je ona koja se krije ispod novčanice od jednog dolara: „Ovo je tvoj bog.“ Ovde je Gejmen na zabavan način ukazao na dotični problem kroz prizmu američkog društva koje podleže jeftinoj zabavi.

Uspeh i popularnost romana je dovela do toga da Starz otkupi prava na seriju pod rediteljskom palicom Brajana Fulera (Bryan Fuller) i Majkla Grina (Michael Green) i Nila Gejmena kao izvršnog producenta. Prva sezona će sadržati osam epizoda i njena premijera je zakazana za 30 april.

O seriji je još rano govoriti jer još nije počela sa emitovanjem. Ostaje nam samo da čekamo Valpurgijsku noć i da stičemo prve utiske. Do tada ko nije neka se upusti u magični svet ove knjige. Ovo je jedna od knjiga koju kada pročitate zauvek ostaje u sećanjima i koja zaslužuje da ima svoje mesto na policama.

Predstavljanje trilogije ,,Tajna sedam mačeva” Miloša Petkovića i mali intervju

Posted on by Sofija Grebenarović

10Otkrivanje stare vodenice – predstavljanje trilogije ,,Tajna sedam mačeva” Miloša Petkovića i mali intervju

Sunce sija, ptice pevuše (pre kašlju zbog alergija uzrokovanih bombardovanjem osiromašenim uranijumom 1999.te), proleće nam je stiglo (*ironično* jej) što znači da, pored standardnih problema, imamo i stres oko pronalaženja motivacije koju je ubila zima. Uvek vredna ekipa ,,Vodiča“ je skočila u vis (koliko se može s obzirom na godine, težinu i gravitacionu silu), obrisala prašinu sa crvenih cipelica s mašnicama (watch out, it is a gay moment!) i stvorila se u prostorijama CET-a u Knez Mihailovoj 6/6.

Misija: razgovor sa autorom novoizdate trilogije domaće fantastike ,,Tajna sedam mačeva“, Milošem Petkovićem i glavnom urednicom, Dubravkom Dragović Šehović iz izdavačke kuće ,,Portalibris“ (pod razgovorom mislimo na bezbroj pitanja, upadica i digresija s naše strane i entuzijazam s kojime su navedeni učestvovali u razmeni informacija). Da li smo uspeli? Prosudite sami.

14h.

AVKF: Ja generalno izbegavam domaće pisce, prešao sam preko toga kad sam pročitao „Kosingas“ i rešio da nastavim da izbegavam domaću fantastiku. Sad ti meni reci zašto treba da pročitam ovu trilogiju?

M.P.: Pa to je, s jedne strane, kad pitaju nekog autora zašto treba da ga pročitaju, to je najlakše, a ujedno i najteže pitanje, iz razloga što, ja mislim da kad neko piše, uvek treba da vrši svoj posao i onda ostavlja čitaocima da li će oni da preporuče knjigu ili će da ih privuče…

AVKF:Ok, ja se slažem, ali ja ne znam o čemu se uopšte radi…

M.P.: (nakon odgovaranja na nekoliko upadica o ,,Kosingasu“) Moje mišljenje je po pitanju srpske fantastike slično tvome, a to je da je ona još uvek u početnoj fazi, u fazi da je još nerazvijena. Moje mišljenje je da to treba podržati, tako da bismo za deset-petnaest godina hijerarhijski možemo da poređamo neku priču što se tiče autora. Što se tiče priča, imamo više uspešne, imamo manje uspešne… Zašto bi trebalo? Tu (misli na trilogiju) sam tražio upaljač kako da skupim svoje omiljene likove iz sveta književnosti i istorije pred II svetski rat, među kojima su Šerlok Holms, Hauard Karter, da ih okupim zajedno oko neke priče koja bi ih dovela u Srbiju i tu se izrodila ideja o legendarnih sedam mačeva, gde su, nzm, Ekskalibur, Atilin bodež…

AVKF: Mač sv. Stefana…

M.P.: Pa da, među tim mačevima je i taj, kao i ostali i on je bio sakriven na tajnoj lokaciji u Srbiji, legenda je zapisivana, okupila se ekipa, oni su krenuli da traže, da bi se ispostavilo da su delovi mača sakriveni i da ih čuvaju tri najstarija srpska vampira iz naših predanja iz 17.veka (Pavle Arnaut, Petar Blagojević i Sava Savanović), pa imaš momente kad vidiš junake, da svaki od tih junaka je legenda ponaosob i tako dalje, vođeni Veselinom Čajkanovićem, koji im je vodič u Srbiji, svi tragaju za ta tri naša srpska vampira, naravno ima i drugih momenata i još nekih drugih stvari, ali to je, da kažemo, to, prolog i prva knjiga, ,,Tajna stare vodenice“. U drugoj knjizi sam se već oslonio na one stare dobre motive, osvetu, iz razloga što ako je neko porazio vampire, mora neko, s druge strane, da pokuša da se osveti, tu je, naravno, i pohlepa, jer ako neko želi mačeve, koji su neuništivi, iz nekog razloga i želi da dođe do te moći , i onda imamo dve paralelne priče pred II svetski rat koje su meni dale puno mogućnosti da se poigravam, pa se pojavljuje Eržebet Batori, pa se pojavljuju još neke poznate vampirice koje su, onako, da kažemo osvetnice u toj priči, i potraga za sedmim mačem u toj priči. A princeza Ildiko je bila sedma princeza Atile Hunskog, potraga za sedmim mačem…

AVKF: Znači, u suštini, imaš jako puno istorije…

M.P.: Pa da, pa da. I sad u tom drugom delu je možda nešto što je meni bilo jako važno, ja sam čitao puno priča o tome gde je lokacija Atilinog groba i našao jednu koja se meni najviše dopala i koja je onako baš lepo uklopilo, tih četrdeset njegovih ratnika sa četrdeset konja je izvršilo samoubistvo (njegova, Atilina lična karta) i oni su svi sahranjeni sa blagom koje je imao oko sebe, i princeza Ildiko za koju se veruje da ga je otrovala jer je Atila bio u punoj snazi po predanju, i ja sam to iskoristio da priču vratim u Srbiju sa samim likom, a sedmi mač je bio ,,Bič Božji“ i onda, u suštini, kreće Tesla (treći deo) , nekako svi su oni veliki, ali Tesla je najveći, on je naš, a vremeplov je definitivno nešto što privlači pažnju svima, bez obzira da li si slikar, pisac…I onda sam išao na onu varijantu da završnica bude malo dinamičnija, i zbog toga ,,Vremeplov“ tako i počije, ispod Nijagarinih vodopada tajne prostorije, Nikola Tesla i oni, i onda kreće priča sa vremeplovom, neke lokacije iz prošlosti koje ja volim i koje su se uklopile u priču i onda zvaršnica na jednom mestu koje je isto meni jako drago, ali opet kažem, sve je nekako pisano za moj gušt, nadam se da ćete se snaći…

AVKF: Koliko si osuđivanja dobio?

M.P.: Pa bilo ih je normalno, ali ja sam se uvek više oslanjao na onu dobronamernu podršku, bilo je i podrške da neko nije čitao knjige, ali da podržava, da neko to pokušava da isprati, jer na Zapadu ima mnogo stvari koje niisu pozitivne, a fantastika jeste pozitivna, jer sutradan, neko dete ima definitivno lepše detinjstvo.

AVKF: Susreo sam se s ljudima koju su moje čitanje fantastike podcenili kao: ,,To nije beletristika, to nije književnost!“, gomilu puta mi je uletao taj argument, pa da pitam.

M.P.:Fantastika ima najvišu nagradu na svetu, tj.pisci možda nemaju najvišu zvaničnu nagradu, ali imaju tu nagradu da je to definitivno najčitaniji žanr u poslednja dva veka, Tolkinova trilogija je najčitanija trilogija, da kažemo ,,Hari Poter“, ,,Igra prestola“. Jeste, bilo je malo otežavajuće iz razloga što ljudi nekad osude pre nego što sagledaju neke stvari, ja uvek kažem da treba da pročitaju neku knjigu, postoje savršeni ljud, postoje savršene nagrade, moja Dragana (urednica) jeste savršena iz razloga što se bavi žanrom za koji ja samtram da je edukativan i zanimljiv, u današnjem svetu je mnogo lepše baviti se ovim stvarima nego dnevno političkim stvarima , meni je muka kad uključim tv i odem na one portale, deca koju imam u svom okruženju, najinteligentnija su ona koja čitaju, ona su svestranija…

D.Š.: Joj, nemoj da generalizuješ. Jeste to lepo, izvini, moram da vas prekinem, stvar je do izdavača. Jedna stvar je da neko kome ti ponudiš svoje pisanje proceni da li je u pitanju žanrovska književnost. Kad si pomenuo ,,Kosingas“, to nije bilo nešto što je ijedna izdavača kuća htela da radi, taj žanr nije postojao.

AVKF: Hajde da ovo ne zvuči stvarno loše, zastarelo je sve to kod nas, mi smo još u zaostatku, jer su ljudi koji su u poziciji da unaprede nešto, ljudi koji su stare škole.

D.Š.: Znaš kako, ima tih, imaš dve vrste izdavaštva u Srbiji što mene takođe jako nervira u poslednjih, pa recimo, deset godina, imaš jednu stranu izdavača koji se zaista bave knjigom, s time da više nemaš velike izdavače, ostao ti je, možda, ,,Službeni glasnik“, ali se u suštini sve svelo na privatne izdavače. Svi mi živimo od knjige. E sad, ti imaš izdavače koji ulažu u svoje pisce, odnosno, ukoliko mi pošalješ rukopis i meni se rukopis dopadne, smatram da to ima nekog potencijala, smatram da mi imamo sredstava, dopada mi se sama priča, ok, u to ćemo uložiti novac i uložićemo i u umetnički rad, lektora, korektora, zavisi kako se šta dogovorimo unutar kuće, sve je to posao za izdavače, pisac koji je ponudio ideju, pisac koji, sa vojim bogomdanim talentom, svaka čast, treba nešto da ima, pisci dobijaju procenat od prodaje. S druge strane, imaš izdavače koji to ne rade niti to nude, i to je definitvan problem srpskog izdavaštva, ne znam da li to postoji u svetu, nisam se mnogo time bavila, ovde je sve to nekako skrajnuto, uvijeno u neku oblandu, ja čitam dosta, u poslednje vreme manje čitam druge izdavače jer imam posla, ali dešava se da dođe mlad autor i donese tekst. Taj tekst je, u osnovi,  dobar, ali na tom tekstu mora da se radi jedna, druga, treća, peta ruka, nije bitno, ali ako ti proceniš da sa nekim treba da se radi, treba da se radi. E sad, ovaj izdavač, tj. nazovi ,,štampar“ kaže: ,,E super, knjiga je sjajna, sad ti meni daj hiljadu evra, mi ćemo da odštampamo i nema problema.“ Ali ako knjiga treba da izađe, daj mu lekturu, pruži mu savetnika, barem za taj novac. Ti vdiš roman i ti vidiš da je to sirov tekst, ne treba da budeš školovan ćitalac, potrebno je samo da čovek puno čita.

M.P.: Ne samo to, izdavač je uzeo novac, on nema motiv da izda knjigu.

AVKF:Tu su onda ono što nazivamo etičkim delom izdavanja. Onaj ko ne plati, biće teže izdavaču da progura knjigu, ali je knjiga možda vredna toga. Doduše, imate to da dobijete sirov tekst i onda ga i ne sredite toliko, imate i to sa prevodom, da uzmu nekvalitetne prevodioce i lektore, i jedini je uslov da posao urade što pre.

19h, kafe ,,Popara“, ulica Kneginje Ljubice 14, Dorćol, Beograd.

Nalazimo se u finom kafiću sa prigušenim svetlima,  mnogo je intersantnih ljudova i slika na zidovima, ima i poneko pićence (na račun izdavaštva, hvala, hvala!). Neki stariji posetioci ( ako je po merilu Normalaca) su udobno uvaljeni u stolice, dok se deca vrzmaju okolo, opčinjena atmosferom.

AVKF: Recite mi, što Šerlok Holms, a ne Herkul Poaro?

M.P.: E pa vidiš, zanimljivo pitanje, niko me to još nije pitao, jeste bio u kombinaciji kad sam razmišljao o tome, Šerlok se više uklapao zbog godina kad se odvijala radnja priče a i zbog svojih fizičkih predispozicija, zato što je priča bila tako zamišljena da je bio potreban Šerlok Holms, Poaro ima one njegove sive ćelije, mnogo je mirniji, sporiji, možda nije za neko fizičko nadmetanje…

AVKF: Trčanje po šumi…

M.P.: …pa da, a Šerlok se više uklapao zbog Van Helsinga, imamo i Hauarda Kartera, koga sam ja pozajmio, kao i neke stvari od Indijane Džonsa, iz arheologije, on ima šešir, pa ja…

D.Š.: Liči na Indijanu Džonsa…

M.P.: …dok sam pisao, to je meni onako bilo super, i onda je taj deo družine morao da bude takav, pa je Poaro otpao, ali je pomenut Poaro u jednom razgovoru gde ga je neko oslovio kao ,,malog Francuza sa brkovima“, a onda je neko rekao…

AVKF: Nije to Francuz, nego Belgijanac…

M.P.: (smeje se)…Neko ga pomene kao ,,malog Francuza sa brkovima“, a onda ga Šerlok ispravi: “He is a Beligian.“ To je jedan od malih omaža, ja volim da to radim. Volim da provučem izreke pisaca, to je ta vrsta omaža.

Tokom eventa smo se muvali, fotografisali, monsieur Ajdačić je ,,krivac“; a sam autor i uredništvo su herojski izdržali i svakom fanu udelili dovoljno pažnje. Pogledali smo izložbu umetnički dizajniranih obeleživača za knjige (da se putnici ne bi izgubili) Delight me (,,Oduševi me“). Ceo događaj, podeljen na dve etape (14h i 19h) proveo nas je, kako po dorćolskoj kaldrmi, tako i kroz Miloševu trilogiju. Na posletku, ipak je sam autor pomenuo Martinovu misao: ,,Čovek kad čita, živi hiljadu života, a ne samo jedan.“

FantaSTikon

Posted on by Ljubica Dolašević

Članovi uduženja “Valinor” bili su počasni gosti konvencije “FantaSTikon” u Splitu, a samom događaju doprineli su interesantnim radionicama koje su, za novu konvenciju, bile i više nego dobro posećene. U ulozi Ollivandera našla se Ljubica Dolašević koja je održala radionicu izrade magičnih štapica, a svi učesnici su svojim kućama odneli divnu uspomenu sa radionice. Bogdan Čurguz je sve zainteresovane, a […]

The post FantaSTikon appeared first on Udruženje Valinor.

Source: Valinor Srbija

Dvadeset pet godina postojanja škole stripa, ilustracije i koncept arta ,,Đorđe Lobačev“

Posted on by Sofija Grebenarović

Četvrt veka striparenja

Ako niste do sad čuli za školu stripa, ilustracije i koncept arta ,,Đorđe Lobačev“, treba vas doslovno tući (u lokaciju mesta neću da ulazim, Frojdov duh bi podivljao). Školu, tj. radionicu ,,Đorđe Lobačev“ je osnovao Vladimir Vesović, likovni umetnik, stripar, animator i ilustrator, 1992.godine (matoro, matoro). Cilj radionice je da se u dobroj atmosferi polaznici podučavaju ne samo stripu, ilustraciji i koncept artu nego i ostalim oblastima likovnog stvaralaštva. Radionica je bila svojevremeni Fejsbuk – polaznici i prijatelji škole su često sticali vredna poznanstva iz sveta devete umetnosti, kako iz zemlje tako i globalno. Današnja manifestacija (1.mart 2017.) je dva u jedan – proslavlja se dvadeset pet godina postojanja radionice, a tu je ujedno i dvanaesta godišnja izložba radionice sa prijateljima. Mi smo se malo promuvali (i uzdisali za prikazanim radovima), popili (sokić, jer smo fina deca) i ,,na blic“ pročešljali jezike sa osnivačem škole, Vladimirom Vesovićem.

AVKF: Dobar dan, nalazimo se na dvanaestoj godišnjoj izložbi radionice stripa, ilustracije i koncept arta  ,,Đorđe Lobačev“ sa prijateljima, koja je otvorena danas u 19h, i traje od 1. do 18. aprila 2017.godine, u ,,Dečjem kulturnom centru“. Mi razgovaramo sa gospodinom Vladimirom Vesovićem, koji je osnovao ovu školu i već dvanaest godina organizuje izložbu. Da li bi mogli da sa nama podelite kako se sada osećate, koja su osećanja vezana za ovu školu i ovu izložbu?

V.V.: Pa evo, čula si, uopšte mi nije bilo lako da govorim, to je dvadeset pet godina rada, a da nisam ni sanjao da ću uopšte doći do ovoga, da dvadesetpet godina ova škola postoji, da možemo da radimo. Jednostavno, vremenom sam shvatio da kad nešto tako lepo krenete da radite i kad vas ponese ta ljubav i to osećanje, i rad, i zadovoljstvo, i raditi s mladim ljudima, nema stajanja. Tako da sam dočekao ovih dvadesetpet godina i nadam se da će raditi još narednih godina, jer nemamo razloga da stajemo. Mi smo sada u ,,Dečjem kulturnom centru“, ima jedno tri godine od kako smo se našli ovde, u ovom prostoru, radimo svih sedam dana, subotom redovno, i svako može da nas poseti, da se druži sa nama.

AVKF: Vi stalno pominjete neke promene prostora. Zašto se dešavaju te promene, nedostatak fondova ili?

V.V.: Nije, prosto, znaš kako, kad nešto ne funkcioniše, počeli smo na jednom mestu, pa to nije trajalo, pa je došlo drugo mesto, treće, četvrto, pa eto, bili smo dvanaest godina u ,,Studentskom kulturnom centru“, nismo više tamo, sad smo ovde i nadam se da ćemo ovde zaista ostati duže, jer je DKCB (,,Dečji kulturni centar Beograd“) pravo mesto za rad na ovakvim stvarima,  iako moji đaci nisu samo deca i mladi ljudi, jer ima i starijih, jer takva je škola stripa, takva su nastojanja, da može svako da dođe, da nema ograničenja u godinama, sem ako su deca  mlađa od deset godina, ali od deset pa naviše zaista može svako da dođe da radi.

AVKF: Dobro, vidi se po radovima, neki od njih su stvarno napredniji, vi se u to i razumete, ali možda su to i ruke zreliji ljudi. Pomenuli ste ,,koncept art“. Da li bi mogli da objasnite pojam?

V.V.: ,,Koncept art“ je uvek postojao ali se nije tako zvao. Zadnjih pet, deset godina se to naziva u svetu koncept art. Pa šta je ,,koncept art“? To je ono što morate da nacrtate i pripremite pre nego što napravite neku igru, napravite neki film, ili napravite neku predstavu, ili strip,  morate da prostudirate koncept karaktera, likova, pozadina, zaista šta radite, sve je to koncept art. Znači, jako je bitno, mnogo se koristi u industriji, mi smo to radili kao da izlazi iz glave, a onda smo dodali taj naziv ,,kolor strip“, a strip-crtači  dodali taj naziv ,,koncept art.“

AVKF: Ako sam dobro razumela, ,,koncept art“ je početak neke ideje, kako bi neka ideja mogla da izgleda, na primer.?

V.V.: Nije, prosto, dobijete neki scenario ili neki tekst, bilo čega, treba da radite na nekoj ideji, znate šta je potrebno video – igri? To je ono što nacrtate, to jeste koncept art video – igri. Znači, ako sad imamo tri glavna junaka, nećemo nacrtati jednog, napravićemo stotine crteža lika, dok ne nađemo pravog. Znači, uradimo više ideja, a onda izaberemo ono što je najbolje za video – igru, film ili već ne znam šta drugo.

AVKF: Verujete li da je strip nekad bio obrazovni medij?

V.V.: Bio je i jeste još uvek, u mnogim zemljama, da izdvojimo Francusku i Belgiju, odakle su najbolji udžbenici, ja sam imao prilike da vidim primerke tih udžbenika, strip je otišao najdalje u Belgiji, strip je tamo tako jako razvijen, a u Francuskoj je strip izjednačen s književnošću, i zato su udžbenici napravljeni da budu sa 10% stripa i drugačijim ilustracijama, tipovima teksta, tako da, da još je obrazovni medij, ja se sećam da sam kao klinac čitao u školi istorijske stripove o našoj istoriji, znači, klasični strip o istoriji.

AVKF: Da li bi možda mogli da izdvojite neki strip koji vam sad pada na pamet?

V.V.: Teško. Znaš kako, ja se time bavim mnogo godina i obično me pitaju: ,,Da li imaš neki strip koji najviše voliš?“, ne mogu da imam jedan strip nikako, zato što sam ja profesionalac, ja ne znam da izdvojim najgenijalnije, ja imam neke stripove koji su mi jako dragi i bitni u mom radu, ali ja, kad me to pitaju, kažem: ,,Pa da, ima sto pedeset takvih stripova, možda ih ima i više.“ Znaš, kako, sad ću spomenuti jedan strip koji je prilično aktuelan, uskoro ćemo gledati i film – ,,Valerijan“, tako se zove. Lik Beson je napravio film po motivima Mezijera i Kristina, tako se zovu autori, je jedan od mojih omiljenih stripova. Eto, pomenuo sam jedan, a ima ih mnogo.

AVKF: Ja imam dvadeset osam godina, ja sam odrastao na ,,Alan Fordu“, na ,,Dilan Dogu“, na ,,Zagoru“ i tim nekim stripovima. Kao i dosta starijih generacija, generacija moga oca, šezdesete, pedesete koji su odrastali na tome, sada smatraju kako je strip nešto što odumire i nešto što prolazi. Npr. ja nailazim na dosta mlađih od mene, do negde petnaestak, kojima je teže premostiti bilo šta što je strip a da nije Marvel ili DC. Zanima me na koji način vi premošćavate taj jaz da te neke klasike približite njima, jer to jednostavno, taj humor i taj način crtanja, to nije njihovo vreme?

V.V.: Naravno. Vidi, pošto ja mogu da pričam o tome, od svih koji dolaze u našu školu da rade, oni nisu samo čitaoci, oni su jednostavno stvaraoci, oni shvataju da je besmisleno baviti se stripom, ilustracijom ili koncept artom, i susreti se sa bilo kakvim tradicijama, i američkom i japanskom i evropskom tradicijom, ne samo stripa, nego i filma, delima velikih ilustratora i slikara, ali to je jedan krug ljudi koji želi da se bavi time, njima je to sasvim prirodno i normalno. Ja se s njima ne bavim samo stripovima, ja pokazujem i dela klasične umetnosti. Uostalom, to radim i na Fejsbuku, na mojoj stranici je upravo to, sve što sam sada rekao, to je upravo ono što govorim i na Fejsbuku, da ljudi mogu da vide najrazličitije vrednosti. Strip ne može da izumre, on nikad neće izumreti, uvek će biti onih koji će da ga drže u ruci, iako ima sve više oni koji ih čitaju pomoću elektronskih medija, možda malo više u Americi, Evropa drži i dalje, eto ja volim da čujem da se kod nas voli držati strip u ruci, ja nemam sad, ali moji đaci i kolege prelistavajuju…

AVKF: Kako da ne, novi strip…

V.V.: …Miris nove knjige.

I sad ste čuli abstrakt večerašnjih događaja. Nadajmo se da će vas to malo poterati da posetite izložbu (traje do 18.aprila), a ko zna, možda vas vibracije radova nateraju da ostanete malo duže, možda i za ceo život. Upozoreni ste i nastavite sa oprezom. (wink, wink)

Link za fotografije sa izložbe, fotograf je Lazar Ajdačić.