Blog

Čuvari galaksije 2 – Letnja avantura jednog desetogodišnjaka

Posted on by Srboljub Stojadinović

Kada se 2014. godine u bioskopima širom planete pojavio film Čuvari galaksije, većina poklonika žanra je u bioskop otišla sa velikom dozom skepticizma. Što zbog strip tima koji je malo poznat van granica Sjedinjenih država, što zbog nepoznatog režisera, što zbog glavnog glumca koji nije spadao u „A“ tim glumaca, očekivanja nisu bila na visokom nivou. Međutim, desilo se iznenađenje. Film je kupio publiku potpuno drugačijim pristupom „ozbiljnim“ temama. Hemija koja se među ekipom prožimala tokom snimanja, oseća se kroz ceo film i uspešno je preneta putem platna na publiku. Tako je ovaj tim dobio svoju vernu publiku koja prosto uživa u avanturama svojih junaka gledajući i smejući se na iste fazone po hiljaditi put. Mnogi kažu da se nisu toliko zabavljali uz neku svemirsku avanturu još od Ratova zvezda.

Tri godine nakon prvog filma stiže nova avantura Star-Princa… ovaj, pardon, Star-Lorda i njegove svemirske družine, bande junaka sa porodičnim problemima. Kažem „bande“, jer se oni mahom tako i ponašaju. Možda je bolji izraz banda razularene dečurlije. Drugi deo sage o Čuvarima galaksije je film potpuno drugačiji od prvog. Ponovo radi na više nivoa i gradi odnos sa gledaocima od prvog minuta. Naravno, ciljna grupa smo svi mi koji smo nekada (a neki i danas) zamišljali da smo deo svemirskih avantura, jurnjave sa vanzemaljcima, druženja sa raznim fantastičnim bićima (rakunima i živim drvcima?)… Film nam od prvog minuta stavlja do znanja koliko je luda vožnja za koju smo se prijavili. Posle sekvence sa Zemlje u kojoj na kratko vidimo Iga i mamu od Star-Lorda pri kojoj pogled deluje kao scena sa dečjeg poligona za igru s obzirom da automobil kojim se voze i svi okolni objekti ostavljaju utisak oživelih igračaka, dolazi na red potpuno otkačena uvodna sekvenca koja prati bebu Gruta tokom akcije Čuvara i odslikava ono što će se dešavati u nastavku filma. Neću govoriti mnogo o radnji koja je verujem većini poznata u dovoljnoj meri. Reći ću da je radnja prvenstveno vezana za porodične odnose i siguran sam da će se mnogi prepoznati. Način na koji likovi komuniciraju i uopšte kompletan scenario je takav da podseća na dane koje deca provode igrajući se napolju tokom letnjeg raspusta. Tu su neki zlikovci, braća i sestre se stalno svađaju i prepiru oko neverovatnih stvari, a roditelji ko roditelji… Ideja filma je prvenstveno zabava. Meni je delovala kao letnja avantura jednog desetogodišnjaka. Osećaj je bio kao da se glumci igraju dece koja se igraju odraslih. Neko će reći da je izuzetno infantilno, ali nema iskrenijeg prikaza porodice nego onog iz očiju deteta. U prepirkama prednjače Star-Lord i Roket Rakun. Kao da su nestašna braća. Za sestrinske odnose su zadužene Gamora i Nebula, dok su Draks i Mantis zaduženi za scene koje podsećaju na odnos blentavog momka iz razreda koji svojom snagom i veličinom odskače i nove devojke koja je tek došla u školu i ne poznaje nikoga i teško se snalazi u novom okruženju.

Otac – sin ili bolje reći tata – sin odnosi su možda najvažniji u filmu s obzirom da je to glavna nit odnosa glavnih likova, pa ćemo videti koliko je Stakar (Silvester Stalone) važan za Jondua, a koliko Igo i Jondu za Star-Lorda. Namerno ne kažem Piter Kvil, jer je on u ovom filmu pravi Star-Lord. Posebno u scenama kada shvati ko je ubio njegovu mamu (upsić, spojler) ostavlja pravi „kick-ass“ utisak. Leti, puca i opšti kao junak koji nosi sve ono što dečaci u fantaziji rade i pričaju. U sceni borbe koju prati pesma Chain, vidi se koliko je opak kao što bi svaki klinac sa željom da bude svemirski heroj želeo da bude. Jondu je možda hajlajt ovog filma. Majkl Ruker je imao sjajnu ulogu i možemo slobodno da kažemo da je karakterno najbolji u Čuvarima galaksije 2. Nivo „coolness“-a koji isporučuje je zaista fenomenalan i tu se negde vidi ko je tata. Kurt Rasel kao Igo tj. otac Pitera Kvila je pravi „douchebag“. Iako nismo navikli da ga gledamo kao zlikovca, Kurt svojim šarmom i lažnom finoćom podiže karakter tipičnog zlikovca sa manijakalnim planovima na nešto viši nivo.

Likovi naših junaka, muzika, gedžeti, Tejzerfejs, Kraglin, Draksov smisao za humor, Soverni koji kada god ulaze u bitku sa junacima kao da se nalaze u salonu zabave, Sten Li, druga kameo pojavljivanja i još mnogo toga dobri su razlozi da se otisnete u bioskopsku salu i sjajno se zabavite.

„Tolkindan – Sila je jaka u Srednjoj zemlji“

Posted on by Redakcija

Najbolji kostimi u zemlji i regionu, vrhunski kosplejeri iz svih krajeva Srbije i komšiluka, radionice na kojima će posetioci moći da saznaju najrazličitije stvari, od toga kako napraviti čarobni štapić i svetlosni mač, do toga kako se uz pomoć šminke pretvoriti u zombija; edukativne tribine, kvizovi, plesni nastupi, traganje za blagom, skečevi, revija nakita i mnoštvo nagrada očekuju sve oni koji u nedelju 28. maja budu došli u Centar za obrazovanje i kulturu Božidarac na drugi po redu Tolkindan, koji se ove godine održava pod sloganom “Sila je jaka u Srednjoj Zemlji”.

Organizator dešavanja Udruženje Valinor zamislio je Tolkindan kao jednodnevnu verziju svog dobro poznatog Tolkinfesta, koja uz stalnu temu (dešavanja u Srednjoj Zemlji) pažnju usmerava na ono što je u tom trenutku najaktuelnije u svetu fantastike. Ove godine, preciznije 25. maja “Ratovi zvezda” proslavljaju 40. rođendan uz novu generaciju poklonika, pa je izbor teme bio logičan. Tokom čitavog dešavanja biće istraživane niti koje povezuju kultno delo Džona R. R. Tolkina i jednako legendarnu sagu o Skajvokerima koja će biti analizirana iz najrazličitijih uglova, a najmlađi posetioci imaće priliku da se o borbi dobra i zla upoznaju kroz kviz koji bi mogao da im donese i simpatične poklončiće.

Povodom Tolkindana Valinor je raspisao likovne i književne konkurse za decu (“Moja bajka u svemiru”) i odrasle (“Sila je jaka u Srednjoj Zemlji”). Uslovi konkursa za male umetnike su da radovi budu originalni i da oni pisani, bilo da su u pitanju pesme ili priče ne pređu 3.000 karaktera. Oni “veliki” bi, uz originalnost, morali da ponude i sponu između Tolkinovih dela i “Ratova zvezda”, a pisani bi trebalo da budu do 6.000 karaktera dužine. Rokovi za slanje radova na adresu valinor.club@gmail.com su 15. (za pisane), odnosno 20. maj (za crtane). Žiri sastavljen od domaćih likovnih umetnika i književnika izabraće najbolje i njima će na dešavanju biti dodeljene nagrade.

Jednu od poslastica dana predstavljaće tradicionalni kosplej na kojem će takmičari moći da, uz veštinu izrade i prezentacije kostima prikažu i koliko su maštoviti pošto će biti dozvoljeni, čak i poželjni, “mešani” likovi (Vuki Vilovnjaci, sit Patuljci, Hobiti džedaji, mandalorijanske Dizni princeze itd). Vrhunac večeri biće tribina našeg pisca Pavla Zelića o stripovima na temu “Ratova zvezda”, a Valinor najavljuje još mnogo gostiju iznenađenja.

Dešavanje počinje u 13 časova, a uz ulaznice, koje će po ceni od 250 dinara moći da se kupe u Božidarcu na Tolkidan, svi posetioci dobiće po knjigu u izdanju “Čudne knjižare”.

“Autostoperski vodič kroz fantastiku“ kao suorganizator ima čast da prvi javnosti predstavi oficijalni poster ovogodišnjeg Tolkindana, rad našeg umetnika Miodraga Ivanovića i AVKF dizajnerke Ivane Guzijan, pravo malo remek delo priznaćete.

Tolkindan 2017

Lukas, br. 02 Grabljivci

Posted on by Kristijan Šarac

Grabljivci ili predatori prekrivaju i naseljavaju svaki pedalj ove naše zelene planete. Na sreću, najvećeg grabljivca ikada, T-reksa, moguće je videti još samo u prirodnjačkim muzejima. Te ogromne zveri su zamenile neke manje, ali ništa manje smrtonosne. Savanom suvereno vlada  kralj životinja, lav, džunglom se šeta tigar, nebo kontrolišu orlovi i sokolovi, kraljevstvo morskih dubina pripada ajkulama i kitovima, svi zaziru od kraljice gmizavaca, anakonde, u svetu insekata caruju bogomoljke i škorpioni. Prva vam je pomisao – imam sreće, živim tu gde ništa od navedenog ne obitava ili makar ne u smrtonosnoj verziji. Samo što ste svi zaboravili na najveću grabljivicu, koja živi svuda i nema ograničenje staništa, a to je čovek. U ovom stripu ćemo imati posla sa dve evoluirane vrste.

Luka Kasalangvida je crtač sa velikom karijerom, naime, autor je: Betmena, Supermena, Spajdermena, Natana Nevera, Dilana Doga i Džejmsa Bonda.

Grabljivci – Počinje upravo tamo gde smo stali u prvoj epizodi. Uviđajem policije na mestu zločina, detektivima nije jasno šta se tu zbilo. Lukas uživa u izlasku sunca, zatim će se potruditi da sazna ko je to ’probudio’ njegovog prijatelja, kao i za to da obezbedi stvari neophodne nekom ko živi. I baš kako smo i očekivali, zapošljava ga naša plavuša. U narednim vinjetama naš heroj upoznaje svoje nove komšije i nešto ubija ženu na sad već njegovoj teritoriji. Izbegava da se sretne sa policijom, koja je opet zbunjena neobičnošću ubistva. U međuvremenu smo opet videli treću zainteresovanu stranu, koja je u potrazi za Lukasom. A Lukas, sledeći svoja pojačana čula i instinkte, prati tipa za koga misli da je sredio devojku iz komšiluka, ali tu samo saznaje da probuđeni nisu jedina neobična vrsta u ovom naizgled tako  običnom gradu. Nakon te uzaludne jurnjave, po prvi put će usnuti u svom novom stanu, osluškujući noćnu vrevu grada. Jutro počinje željom komšinice da telesnom aktivnošću podigne nivo adrenalina u pokušaju da zaboravi užase prethodnog dana, kao i neslaganje sa staricom sa sprata. To sve se dešava u Lukasovom odsustvu koji je na svom novom poslu. A pratimo i treću stranu koja ima svoje nevolje i sukobe. Za našeg heroja je prvi radni dan završen, po povratku u stan nameće sebi ritam normalnosti, dok ga ne prekine kucanje komšinice koja mu traži pomoć, jer joj je prijatelj nestao kada je posetio našu bakicu na spratu. Naš kavaljer će upotrebiti različitost svog metabolizma da nasluti neobična dešavanja u stanu poviše, a pošto ih je naslutio, ne može ih ignorisati je’ l? Dok on pokušava saznati šta se to dođavola dešava, komšinica mu pokušava kupiti vreme za tu njegovu istragu u kojoj će saznati da u ovom gradu živi i više od dve vrste grabljivica. A to saznanje će mu doneti i okršaj sa istim iz kojeg će izaći kao pobednik zahvaljujući samo tome što nije običnjak. Dok se on borio za ’život’, komšinica umalo da ga izgubi. I dok gledamo noćno nebo grada sa našim herojem, i mi kao i on postajemo svesni da je ovo samo početak njegovog novog života i da u gradu živi još mnogo predatora i gladnih stvorenja, koja nam obećavaju još mnogo avantura.

Drugi broj nam je pokazao u kom će pravcu serijal. Lukas ne samo da je drugačiji od običnih ljudi, već i onih svoje vrste. Mišljenja sam da nam je Mikele Meda sa Lukasom stvorio jednog heroja kog ćemo dugo da pratimo. Poučen slabom prođom njegovog Dampira kod nas, neću to tvrditi sa stoprocentnom sigurnošću, ali scenario ovog broja mi daje za pravo da se nadam Lukasovoj boljoj sudbini. Što se crteža tiče, on je bolji no u prvoj epizodi, posebno izdvajam scenu Kasalangvidovog majstorstva, kada lik prolazi pokraj ogledala u kom mu se vidi odraz. U gradu mrtvih nas u sledećoj epizodi, siguran sam, čeka još ’stvorenja’ kojima treba utoliti glad, ma koje vrste ona bila. Nastaviće se.

Enderova igra

Posted on by Darko Stanković

“Enderova igra” je američki igrani film iz 2013. godine baziran na istoimenoj knjizi Orsona Skota Karda iz 1985. godine. Kao i svaki drugi film, najavljen je trejlerom, koji me nije spremio za ono što sledi. Video sam napad vanzemaljaca na Ameriku, i da, kao i svaki put, spašavaju svet. Video sam klinca koji će biti naš spas; taktičara, vojnika kome je svaki potez proračunat i koji ne razmišlja poput ostale dece. Ono što me je dočekalo na velikom platnu bilo je mnogo više. Ne samo da sam bio oduševljen vizuelnim efektima, već i glumcima i načinom na koji je knjiga preneta na veliko platno.

Ender Saga ili Enderverse kako se naziva ovaj serijal trenutno čine 15 romana i 13 priča. Iako prva izdata, „Enderova igra“ se hronološki nalazi na sedmom mestu. Autor se potrudio da proširi svet ali i objasni neke stvari koje vam možda ne budu bile jasne u filmu. Ono čega mnogi nisu svesni je da su producenti proveli 3000 časova pokušavajući da zamisle svet u kome je smešten film, i to pre početka snimanja. Do sada sam pročitao mnogo komentara o tome kako je „Enderova igra“ jedna od  najboljih adaptacija neke knjige na velikom platnu, i sklon sam da se složim, iako smatram da filmu nedostaje par detalja iz romana.

Što se tiče samog filma, odmah ću vam reći da će vam delovati kao da priča nije originalna. Gomila klinaca na obuci, rat protiv pripadnika druge vrste, par starijih vođa koji ih treniraju, sve to liči na: Hari Potera, Persi Džeksona, i slična dela, ali moram vas podsetiti da je knjiga starija od svih tih ostvarenja. Takođe će vas scena kada Mazer Rakham uleće u matični brod i raznosi ga, podsetiti na „Dan Nezavisnosti“ sa Vil Smitom, ali opet napominjem da je „Enderova igra“ svima njima bila inspiracija.

Priča je fantastična, držaće vas prikovanim za sedište, nijednog trenutka nećete osetiti da vam je dosadno, da je priča previše razvučena ili da može mnogo bolje. Ne. Po mom mišljenju, bolje nije moglo. Film me je toliko uvukao u sebe da nisam želeo da se završi. Nisam želeo da se prekine ta nit koja me povezuje sa fantastičnim Enderom, borbama koje oduzimaju dah i „školama“ kroz koje Ender prolazi.

Sinopsis:

Endru, Ender Vigin je naizgled dečak kao i svaki drugi. Pohađa školu, živi sa roditeljima, tuče se sa bratom, igra sa sestrom. Ono što mnogi ne znaju jeste da je on izuzetno inteligentan i prilagodljiv dečak. Nizom okolnosti postaje polaznik vojne škole koja ima za cilj da proizvede narednika koji će voditi rat protiv Formiksa, vanzemaljske rase koja je napala čovečanstvo i skoro ga istrebila. Tamo se susreće sa raznim problemima, budući da je jedan od najmlađih polaznika ali i da se često drži sam jer ga drugi odbacuju zbog njegovih sposobnosti i inteligencije. Priča nas vodi kroz različite vojne vežbe i predavanja o svemiru i ratu i prikazuje Enderov napredak u komunikaciji sa drugima, njegovo znanje i daje nagoveštaje zašto je baš on izabran da bude predvodnik. Kako film teče radnja postaje sve interesantnija, ulozi su sve veći i Ender se susreće sa sve većim problemima. Sve ovo je savršeno zaokruženo „sporednim“ dešavanjima, tako da imamo jednu odličnu celinu. Ne želim da vam otkrivam previše, zaista preporučujem da odgledate ovaj film.

Što se borbi tiče, daleko je ovo od „Bitke za Pacifik“ ili bilo kod filma koji se skoro pojavio u bioskopima. Ender je taktičar, te će svaki potez biti dobro promišljen i imaće svoju svrhu. Mnogo fanova knjige je bilo protiv ekranizacije jer nisu verovali da je moguće verno predstaviti sve što mašta može stvoriti. Lično smatram da nisu bili u pravu. Vizuelno, film je sve ono čemu smo mogli samo da se nadamo.

Što se priče tiče, tu nema mnogo rasprave. Knjiga je bestseler, više generacija je smatra obaveznom SF lektirom, te je film samo preneo tu magiju na veliki ekran. Autor je za pomenuto delo dobio Nebulu i Hugo nagrade.

Glumci su veoma bitan faktor u svakom filmu, ali u „Enderovoj igri“ izbor je bio odličan. Harison Ford je pukovnik međunarodne flote zadužen za obuku regruta. On smatra da je Ender najbolji i to će vas u par navrata iznenaditi, jer ćete steći utisak kao da ga previše forsira. Viola Dejvis glumi majora Gven Anderson, koja je zadužena za mentalno stanje regruta, i koja je tu da pomogne Enderu da uvidi svoje mogućnosti i učini ga sigurnijim u sebe, ali i posavetuje i pomogne mu kada mu je pomoć neophodna. Asa Baterfild me je naprosto oduševio. Zaista nisam očekivao kvalitet glume koji je mladi Asa prikazao.

P.S. Pukovnik Graf vozi audi u filmu. Kako smo u par SF ostvarenja do sada videli da  akteri voze upravo audije, nameće se pitanje, da li svi ostali automobili u budućnosti nestaju?

“May the fourth be with you!”

Posted on by Sofija Grebenarović

“May the fourth be with you” – “STAR WARS” konvencija u organizaciji Sakurabane i proslava četiri decenije od premijere prvog dela originalne trilogije ,,Ratova zvezda” (1977-2017)

Iako volimo da kukamo o svemu, definitivno ne možemo da češljamo jezike da je prestonica ove naše kasabe bez dešavanja, naročito ovih dana. U Beogradu su 4.maja 2017.godine viđeni sedokosi naučnik i nervozan klinac kako ulaze u neobični model automobile i stvaraju pukotinu u prostorno-vremenskom kontinuumu (samo čitaj dalje, biće logično) a na nebu je pisala rečenica “Long time ago in a galaxy far, far away…” Da, pogodili ste, dragi moji Evoksi – u pitanju je intro za jednu od najpopularnijih franšiza ikada, “Star Wars” (*R2-D2 zvuci u pozadini*).

Prestonica Srbije je na dan postala intergalaktička stanica u malom. Moralo je tako, bili smo odabrani (*pahuljica za nas*) da otvorimo vrata proslavi četrdesetogodišnjice premijernog prikazivanja ,,Nove nade” iz 1977.godine (“Star Wars: Episode IV – A New Hope” , čije prvobitno ime je “Star Wars”). I ljudi moji, kakva je to žureza bila! Čim se spustite nečime što stanovnici ove planete nazivaju ,,stepenicama”, imali ste šta da vidite (a ako ste fan, i da plačete): stripovi (divno prilagođeni za klince), Lego setovi (visina cene parira rati za školarinu na državnom univerzitetu) , video-igre (sve na šta su mogli da stave šapu ili pipak), board-gejmovi (koliko ti mračna praznina duše ište), vrhunski dekorisane figure likova iz franšize (pozdrav za kreativnost i saosećam za propalim noktima), mini geek/nerd approved prodavnica (gde se upiškite od sreće kad ugledate fantastično bespotrebnu stonu lampu u obliku Bob Fetovog šlema i shvatite da vam je taj predmet potrebniji od vazduha). Svaka pridošlica je svojim modusom operandijem uveličala hepening – bilo da su obukli neki odevni predmet sa motivima filmova (odeća, nakit, torbe), žustro razglabali o kanonskim i nekanonskim teorijama, fotografisali se u svakakvim pozama (opet je naš fotograf bio mirođija u čorbici, pa bacite pogled na fotke) , tužno gledali u ono što ne mogu da priušte (told ya so) ili ushićeno vadili godišnje plate iz novčanika i uzimali sve što im je nuđeno (happy geek, funny geek, little ball of glasses) tako da su ih ostali streljali očima, odašiljući nedvosmislenu, veoma primetnu mržnju.

A tek kosplej, Kroma mi! Ljudi su opet pokazali kreativnost pa su nekoliko malih Rejica minglovale okolo (parenting done right), BB-8 je uveo izmene u kretanju (roleri), Obi-Vanovi (veliki i mali) su mahali lajt-sejberima, uzdisali smo za princezom Lejom (da, taj kostim) i jurili Dart-Vejdera (opet umače)…No, kako nisu svi bili željni šetkanja gore-dole, postojala je i mogućnost učestvovanja u raznim debatama i tribinama ili ćuti u mraku bioskopske sale tokom prikazivanja filmova. Gledali smo sve i puklo nas je u tikvu – u jednom trenutku, postojao je jedan cilj, jedna ista namera u umovima naših sugrađana. To je istinska, jaka ljubav prema istinskom umetničkom delu kinematografije 20.veka i svetu koji svako može da dohvati ako to poželi. Zato je ova konvencija, ova proslava bila drugi rođendan  skoro svakog zaljubljenika u naučnu fantastiku. Srećan ti rođendan, dragi čitaoče! May the fourth be with you! (*duva svećice na torti*)

Društvene igre u Srbiji – hobi u usponu

Posted on by Dušan Kocoljevac

Ovaj tekst će odudarati od tekstova ovog portala. Nije reč ni o epskoj niti o naučnoj fantastici, ni o filmovima, stripovima, serijama… Ali jeste o jednom delu „gik“ kulture koji se poslednjih godina nalazi u svom zlatnom dobu. Reč je o društvenim igrama i o sceni koja je u Srbiji poprilično razvijena, ali i dalje relativno skrivena od očiju javnosti.

Svako od nas je nekada igrao Ne ljuti se čoveče, Domine, Monopol, Riziko ili Kluedo. Oni koji su hteli da zagrebu malo ispod površine dokopali su se Stratega, Lavirinta ili neke slične igre koja je bila lako dostupna i prevedena na srpski. I tu se svet društvenih igara zatvarao i ostao skriven prosečnom stanovniku naše zemlje. Raspon igara, međutim, mnogo je širi i veći od ove nekolicine klasika za koje su svi čuli, a većina i odigrala. Trenutno u svetu postoji preko 60000 (šezdeset hiljada, dobro ste pročitali) igara. Nemoguće? Pa i ne baš. Od devedesetih godina prošlog veka svet društvenih igara doživeo je naglu ekspanziju. Odličan kvalitet igara i iznenađujuće velika količina zabave koja iz njih proističe omogućili su da društvene igre mogu ravnopravno da stoje rame uz rame sa svojim digitalnim rođacima. Na kraju krajeva, kompjuter može samo da simulira emocije, a svakako ne može da ih pročita. Ljudi sa kojima sedite za stolom to sigurno mogu. Gledati ljudske reakcije uživo i pratiti ponašanje svojih suparnika i/ili saigrača za stolom je najveća prednost koju društvene igre imaju nad video igrama. U ogromnoj većini reakcija ljudi na savremena društvene igre je pozitivna, a društvo koje je sedelo za stolom će najverovatnije hteti da odigra još jednu partiju.

Ali, odakle početi?

Kako je broj igara rastao, tako su se igre podelile u grupe (strateške, porodične, apstraktne, kooperativne, evropske, američke, kartične – nemoguće je nabrojati svaku podelu). U okviru ovih grupa izdvojile su se igre koje se svojim kvalitetom i prostim pravilima odskočile od ostalih i postale savremeni klasici. Na engleskom se ove igre zovu Gateway games – igre koje uvode ljude u svet društvenih igara, „Uvodne igre“. Kada savladate ove uvodne igre, svet društvenih igara nudi neverovatno raznolikost – od igara koje su jednostavne i lagane za igranje, do igara čija kompleksnost zahteva požrtvovanost i pozamašnu količinu vremena.   Jednostavno, postoji igra za svačiji ukus.

Iako u početku mogu delovati komplikovano, pa čak i zbunjujuće, savremene društvene igre krasi vrhunski dizajn. Mehanike koje se koriste u igrama su u suštini uvek jednostavne, ali dovoljno promišljene da vašim odlukama tokom partije daju težinu i značenje. Pored toga, ogromna većina igara izgleda fantastično.

Dva najveća protivnika ovog hobija u Srbiji su cena igara i činjenica da je jako malo igara prevedeno na srpski.

Nabaviti određenu društvenu igru u Srbiji nije naročit problem. Postoje klubovi i prodavnice u nekoliko velikih gradova  gde ćete moći da nabavite maltene bilo koju igru koja postoji trenutno u ponudi. Ono što jeste problematično je koliko te igre koštaju. Ako želite da nabavite dobru društvenu igru moraćete u proseku da izdvojite pedeset evra. Ovo je za većinu ljudi u našoj zemlji ne samo skupo. Naravno, postoje igre koje koštaju manje, kao što postoje igre koje koštaju više. Utešna činjenica je da kada jednom kupite društvenu igru, moći ćete da je igrate i koristite godinama. Takođe, internet je omogućio svima lak pristup pregledu i recenzijama igara. Svako ko se iole pozabavi igrama koje želi da kupi naći će pregršt podataka o tome kako igre vizuelno izgledaju i koliko su pravila komplikovana, koje su prednosti i mane igre, kao i podatke o tome kako igra funkcioniše. Na ovaj način svaki savestan kupac će imati potpunu informaciju o igri koju želi da kupi.

Ukoliko želite da od društvenih igara načinite svoj hobi, biće vam potrebno dobro znanje engleskog jezika. Činjenica je da je u poslednjih par godina nekoliko velikih naslova (Catan, Carcassonne, Codenames) prevedeno na srpski jezik, ili da su pravila na srpskom ubačena u igre gde znanje jezika nije nužno da bi se igralo. Iako je to zaista veliki prvi korak, kada je većina igara u pitanju poznavanje stranog jezika je uslov bez kojeg se ne može. Pozitivan trend u prevođenju igara na srpski jezik uliva puno nade da ćemo kroz par godina moći da imamo skup igara koje će svako ko ne zna neki strani jezik moći da igra.

I pored ovih mana scena za ovaj hobi ne samo da postoji u Srbiji nego se razvija i napreduje. Od sredine devedesetih godina u našoj zemlji su nastajali, gasili se, delili i napredovali klubovi koji su ostali istrajni u svojoj ljubavi prema igrama. Od podruma, potkrovlja i letnjih kujni u kojima su se skupljali entuzijasti i društva iz srednjih škola i fakulteta, pa sve do organizovanja učešća u evropskim takmičenjima i pravljenju savremenih domaćih igara – društvene igre u Srbiji su grabile uvek naviše. Zlatno doba društvenih igara nije mimoišlo Srbiju. Danas postoje klubovi i udruženja koja okupljaju ljubitelje i igrače širom zemlje. U Beogradu to su Klub c22, Conflux, Klub Crni Zmaj, Klub Zmaj; u Novom Sadu Gaming centar i Gilda igrača; U Nišu postoji Klub Goblin; u Pančevu Klub d20. Pored ovih klubova, postoje klubovi i u Somboru, Staroj Pazovi, Sremskoj Mitrovici, Valjevu, Kraljevu… U Kragujevcu se svake godine organizuje okupljanje „Jatačenje“ kada se skupljaju igrači iz tog mesta. (hvala svima kojima su mi poslali informacije, nadam se da ću ih uobličiti u zaseban tekst, dostojan vašeg truda)

Klubovi društvenih igara, u prvom redu klubovi iz Beograda i Novog Sada ponajviše doprinose razvoju hobija. Na ovim mestima možete igrati igre besplatno, raspitati se o novim igrama, događanjima u hobiju, razmeniti ideje i mišljenja i kvalitetno potrošiti svoje slobodno vreme.  Većina klubova ima ozbiljne ludoteke koje stoje na raspolaganju svim gostima. Pored toga, na ovim mestima se organizuju turniri i takmičenja koja su iznedrila nekoliko ozbiljnih međunarodnih takmičara  u igrama kao što su Magic: The Gathering i X-wing.  Upravo se u ovakvim mestima prevazilaze sve poteškoće vezane za hobi u Srbiji. U klubu će vam pomoći oko pravila, objasniti kako koja igra funkcioniše, valja li čemu i pružiti vam šansu da se u igri oprobate pre nego što odlučite da li ćete je kupiti ili ne.

Ma čime da se bavimo i ma šta da radimo u životu, svi volimo dobro društvo i dobru zabavu. Društvene igre su hobi koji će vam obezbediti i jedno i drugo.

Rat svetova Gejmenovih bogova – strava i užas sukobljenih paradigmi

Posted on by Dejan Sklizović

Tomas Kun, veliki filozof nauke prošlog veka je po prvi put uveo termin „paradigma“ radi objašnjenja svog sistema, u knjizi „Struktura naučnih revolucija“. Ukratko, on uzima starogrčku reč paradigma u svom izvornom značenju – obrazac, šablon, i pokušava da je primeni na naučnu zajednicu i njeno funkcionisanje. Paradigma postaje pojmovni okvir u kome se kreće istraživanje. Ona ograničava prostor istraživanja, određuje metodologiju i pojedinačne metode. Na osnovu rada naučne zajednice u užem smislu, društvo se oblikuje u širem, bivajući odrazom naučne paradigme. Svi tokovi su definisani i jasno označeni jednom paradigmom. Period važenja jedne paradigme se naziva „period normalne nauke“.  Međutim, Kun primećuje da je upliv nepoznatog dela sveta toliki da ga je u jednom trenutku nemoguće negirati, i onog momenta kada njegov upliv postane toliki da zakoni paradigme više  ne mogu važiti, nastaje period naučne revolucije – turbulentno dešavanje, rat stare i nove paradigme, i obavezno uspostavljanje novih zakonitosti, kao i početak perioda važenja nove paradigme. Toliko o filozofiji, i, zašto sam sada ja ovo pomenuo?

Nil Gejmen, autor fantastike i horora nam uvek donese jednu slikovitu ilustraciju teorije Tomasa Kuna. Šta ako su naše religije, racionalni koncepti, ustavi, zakoni, podzakonski akti, običaji, lična ubeđenja i ukus zapravo samo delovi jednog šireg koncepta – paradigme? Šta ako je uticaj nevidljivog sveta prisutan sve vreme, i šta ćemo kada postane toliko jak i uznapreduje, da ga više ne možemo negirati? Šta se dešava kada zakoni po kojima smo živeli prestanu da važe, i kada se veo naše percepcije pocepa bez ikakve najave, pokazujući nam jedan svet satkan od strahovitih moći o kojima nikada nismo sanjali, ili se nismo usuđivali ni da pomislimo?

Zakonitosti Gejmenovih fantastičnih paradigmi nikako nisu izmišljeni od strane ljudskog uma, niti pisani ljudskom rukom. Te zakonitosti nisu slova na papiru, nisu objašnjenja očiglednih stvari, to su živući bogovi u konstantnoj borbi za prevlast, organizovani u bande, čopore, nepouzdani, nikada poverljivi, traže svoje krvave žrtve i ne prezaju ni od čega na putu do besmrtnosti. Svaki Gejmenov karakter jeste božanstvo ili polubožanstvo, koje može da živi večno, ili da iskrvari i umre, nestajući zauvek u ništavilu zaborava. I, zaborav je jedina stvar koja osim direktne borbe može ubiti bogove na mrtvo ime. Oni nisu ono što nam konvencionalne religije nude, već se njihova pojavljivanja dešavaju kroz mešanja okultnih tokova, magijskih struja, zabranjenih bajalica i krvavih rituala. Jedan takav svet ne priznaje ljudske zakonitosti i moralne nazore zajednice ili pojedinca. Gejmenovi negativci su pravi, iskonski zli i u stalnoj borbi za sopstvene interese. Živeti i biti moćan, ispoljiti se u svoj punoći svojih osobina, u svom sjaju svog bitisanja jeste cilj, a na putu do njega sve je sredstvo.

Još od Nikadođije i BBC televizijske adaptacije (1996), Gejmen nam objašnjava istinsko poreklo odabranih pojedinaca. Projekat Sendmen, Zvezdana prašina (odlična ekranizacija i brilijantan kasting u filmu istoimenog naziva), Knjiga o groblju, pa i Američki bogovi (o kojima će na dalje biti reči) nam svi do jednog govore o jednom međuprostoru u kojem je sve moguće, u kojem se večita borba za preživljavanje odvija. To nije borba između dobra i zla, to je uvek borba između nove i stare paradigme, novih i starih bogova, to je uvek rascep u postojanju koji je nemoguće premostiti, i koji nužno ima svoj završetak u samo jednom od ponuđenih svetova. Kada se sukobljavaju paradigme, procep se javlja, i fatumski upliv nepoznatog se pokazuje kao jači od svake slobodne volje. Neko ko je živeo normalnim životom postaje svestan svoje uloge koju je odavno zaboravio, iskra herojstva i tragičnosti se u njemu budi i on je spreman da krene u sopstvenu sagu, poput junaka runskih poema našeg nordijskog božanskog nasleđa.

Dakle, dugo očekivana i najavljivana serija je imala svoju premijeru juče, a ja danas imam čast da podelim utiske nakon prvog gledanja. Početak je drakonski, legendaran, podrazumeva putovanje, poreklo, milost i nemilost bogova, stradanje usled nerazumevanja nepoznatih svetova, kao i prinošenje krvave žrtve, kako bi se bogovi umilostivili. Baš ovako kako sam opisao, i još malo krvavije, kreće uvodna scena serije American Gods. Tu nam je veći deo plota objašnjen, tačnije, postavljena su pravila. Ako nešto želimo od nekog ili nečega ko je veći i jači od nas, moramo biti spremni da ponudimo najveću moguću žrtvu, delove sopstvenog tela, pa i sopstvene prijatelje i braću saborce. Ono što Gejmena uvek čini velikim u ovim trenucima (a što je režiser jako uspešno preneo) jeste činjenica da se nema vremena za ljudske emocije poput tuge i žaljenja. Borba je zahtev koji se ne može izbeći, a protivnik mora biti uništen.

Režija je poverena Dejvidu Slejdu, što je pun pogodak, ukoliko uzmemo u obzir to da Gejmen nikada nije bio žanrovski fiksiran niti jasno opredeljen u svojim projektima. Kod Gejmena je sve u igri, ukoliko podržava priču, pa tako možemo očekivati da u istom veštičjem kazanu nađemo horor, fantastiku, stare sage, okultizam i romansu, iznijansirane od bele do najcrnje varijante. Sam Slejd je jako dobro ispekao zanat radeći filmove poput 30 Days of Night (moj omiljeni rad ovog autora), The Twilight Saga: Eclipse (moj najmanje omiljeni rad ovog autora), Hard Candy, kako i pet najboljih epizoda druge sezone promašenog projekta zvanog Hannibal. Dakle, sve najbolje što ste od režije mogli da vidite u pomenutim delima, videćete već u prvoj epizodi American Gods. Ogroman budžet uložen u CGI je ovoga puta opravdan. Moram da kažem da nisam ljubitelj autora koji nedostatak veštine u režiji obilno „peglaju“ korišćenjem efekata, ali ovoga puta je to zaista izuzetno odrađeno.

SPOILER ALERT!!!

Šedou Mun (Riki Vitl) izlazi iz zatvora ranije, nakon jednog teškog sna i užasnog osećanja da se nešto loše dešava. Upravnik zatvora mu saopštava da će ga pustiti nekoliko dana ranije, zato što mu je te noći žena poginula u saobraćajnoj nesreći. Slomljen, odlazi na aerodrom i pokušava da promeni let. U oči mu upada mentalno poremećeni čovek (Ijan Mek Šejn), koji nekako uspeva da dobije kartu za prvu klasu. Sam Šedou ne uspeva da sedne na svoje mesto, a stjuardesa ga, sticajem okolnosti, prebacuje u prvu klasu – pogađate pored koga. Ispostavlja se da misteriozni stranac uopšte nije mentalno poremećen, već samo vešt glumac, koji se ujedno nudi da mu postane poslodavac.

Razgovor u avionu je ključan za dalji razvoj događaja. Stranac se predstavlja kao Sreda, što je, uzevši u obzir celokupnu njegovu pojavu i karakter, zapravo sinonim za Merkura, Hermesa, Tota, Odina, i sve stare bogove mudrosti, laži i prevare. Pominjanje oka koje nedostaje jeste direktno ukazivanje na legendu o Odinu, kao i na uvodni deo serije. Šta je ono što čini ovaj avion sposobnim za let, Njutnovi zakoni, ili vera putnika da je sposoban da leti, i da se neće srušiti, bez obzira na svoju težinu? Momenat u kome se naglašava vera kao pokretač čitave priče je najbitniji za čitavu epizodu, a verovatno i za sezonu.

Na dalje, imamo jedan neočekivani plot tvist u vezi smrti Munove žene, scenu magijskog zaveta u kafani (još jedna demonstracija vere i prevare istovremeno, stvari koje Sreda nosi kao glavne osobine), i predstavljanje još dvoje bogova, od kojih je jedan očigledno iz suparničkog tabora – boginju seksualne požude, koja svoje podanike tera na ritualno obožavanje, na taj način crpeći energiju i život iz njih, i boga internet komunikacije, koji koristi opojne droge i iluziju kako bi vladao nad svojim podanicima.

Sreda je vođa i pokretač, neko ko je oličenje mudrosti, ali ne i sirove snage. Med Svini (Pablo Šriber) je iskušenje koje Šedou Mun treba da prođe, kako bi probudio svoje ratničke instinkte. Jer, on je ratnik koji je na putu, izabrani, onaj koji menja sudbinu, sve u skladu sa nordijskim herojskim sagama.

Dakle, jasno je da će se bogovi probijati do vlasti uz pomoć prevara i iluzija, jer u svetu od krvi i mesa oni moraju poštovati neke zakonitosti. Kako i sami traže nektar i ambroziju, videćemo da su to ništa drugo do ljudsko telo i krv, seksualne tečnosti i moždani impulsi, u zavisnosti od toga ko kakvu ishranu preferira. Rat je počeo, a Šedou Mun se našao usred njega, možda ne razumevajući u potpunosti reči proročanstva vatrenog bika iz njegovog sna. Veruj! Veruj u moć da menjaš paradigmu, inače će te neprijatelj progutati. Oba sveta imaju svoje zakonitosti, a stanovnici su u stanju da ih krše uz pomoć zaposedanja, obmanjivanja, verovanja, generalno – fokusiranja na cilj, a sredstva su sve čega  se mogu dohvatiti.

Kasting je izuzetan, pun kombinacije starih i novih asova, baš kao što i priča zahteva. Riki Vitl, Emili Brauning, Piter Stormajer, Ijan Mek Šejn, Krispin Glover, Džilijen Anderson, Jetide Badaki… Prva epizoda donosi jednu izuzetno napetu i fino doziranu režiju, kombinaciju sporih i brzih sekvenci, i, da nije predugačke (i malo nejasne) scene na groblju, opšti utisak bi bio da je početak i više nego odličan. Ovako je samo odličan. Naravno, postoji velika mogućnost da me vreme demantuje, i da je pomenuta scena ustvari važna.

Dakle, STARZ nam u poslednje vreme nudi sve same poslastice, i treba ovaj poklon prihvatiti na najbolji mogući način i uživati u konzumaciji. S nestrpljenjem očekujemo drugu epizodu…

Promocija reizdanja prve srpske naučno-fantastične priče ,,Jedna ugašena zvezda“ Lazara Komarčića

Posted on by Sofija Grebenarović

Kritika iz pakla ili kako staviti tačku na stvaralaštvo  staro 113 godina?

Svako ko se ikad bavio bilo čime shvatio je da kritika ume da bude i pozitivna i negativna.  Pozitivna kritika je konstruktivna, ona koja inspiriše i ne ubija u pojam. A negativna je kad ti želiš da gledaš TV i odmoriš se kao čovek, ali te onda spopadne neki član (obično tvoje, mada vole da sole pamet i van svog tora ovaca) porodice sa gorućom željom da ti ukaže na sve tvoje prošle, sadašnje i buduće greške (nabacivanje krivice 101) da to nije bilo tako ,,u njihovo vreme” (brrrrr), da ništa nećeš postići ovako ( dobro poznat ,,monolog”). A sad, ako ste krajnje sadistički nastrojeni i imate višak slobodnog vremena, zamislite kakva je kritika bila prema srpskom fotografu, slikaru, vajaru ili piscu u Srbiji u 19. veku? Surova, a niko to nije bolje spoznao od  Lazara Komarčića, tvorca prve srpske naučno – fantastične priče ,,Jedna ugašena zvezda”, (u reizdanju ,,Portalibrisa”) koja je tek sad, nakon 113. godina opet ugledala (masovnu) svetlost dana. Vaš verni AVKF je, kao i uvek, bio tu da prigrli (ponovo upaljenu) zvezdu u svoje sazvežđe.

AVKF – Autostoperski vodič kroz fantastiku, LK – Društvo ljubitelja fantastike ”Lazar Komarčić”, PL- Izdavačka kuća ”Portalibris”

Lazar Komarčić

AVKF: Ja sam htela da pitam. Pomenuli ste da je Komarčićevo delo često imalo neku vrstu kritičkog pogleda na društvo. Da li bi možda mogli da ga nazovemo nekim spojem Žila Verna i Čarlsa Dikensa?

LK: Pa sa Vernom ne, zato što je Vern poznat, pre svega, kao jedan pustolov, koji je uvodio razne tehničke inovacije, a Komarčić se naučne fantastike držao u ovom jednom romanu, putovanje u njemu se dešava duhovnim putem, znači nema tog tehnološkog pomaka, nego postoji evolutivni pomak. Sa Dikensom, Dikens je dosta pisao i pričao mnogo toga, ali ‘ajde da kažemo da se bavio kritikom ljudskog roda, kritikom ljudske prirode, društva i svega. Tu bismo možda mogli naći nešto, zato što Komarčić ovde kritikuje dosta ljudsku prirodu kroz te svoje nekakve bitne zlikovce koji gledaju više svoju korist nego tuđu, a zanimljivo je kako kritikuje ljude na položajima. Recimo, to je nešto što će se najčešće zajedničko sa ljudima od moći da da su, zlikovci, i baš zbog toga ostaju na položaju i bogate se na naš račun umesto da rade za dobrobit svih. A ima toga dosta, i u romanima i u životu.

PL: Ja bih rekla da je Žil Vern često važio za autora koji je predviđao naučne inovacije, možda će se ispostaviti da je i Komarčić krenuo tim putem.

AVKF: Vi ste možda napomenuli, ali otkud ta zainteresovanost? Otkud odjednom toliko interesovanje za Komarčićevo delo? Da li je to zbog reizdanja knjige ili?

LK: Lazar Komarčić nije nepoznat, samo nije široko poznat, interesovanje se obnavlja sa svakim novim izdanjem. Početkom sedamdesetih bilo je izdavanje dela, bilo je mnogo kritičkih osvrta na Komarčićev akademski rad, kad je Sava Damjanov uradio ,,Istoriju srpske fantastike“ Komarčić je tu priznat kao prvi srpski pisac naučne fantastike, pa se pojavilo i to da je prva srpska naučno – fantastična drama, ujedno i prva svetska naučno – fantastična drama koja je također bila u domenu akademskog proučavanja. Naučna fantastika u Srbiji, tj. tad Jugoslaviji je bila u nekim drugim vodama, tu je tad bio časopis ,,Galaksija“, ,,Sirijus“, ,,Kosmoplov“ i išlo se nekim drugim putem i dolazilo je iz drugih izvora,  nije se zvala naučna fantastika. Ovo društvo je dakle, dobilo ime još 1981.(kada je osnovano), po Lazaru Komarčiću. Znači, nije ništa nepoznato, samo nije šire poznato, imamo diskontinuitet, to nije vezano samo za fantastiku, već i većinu stvari u Srbiji, tako da mi imamo, od Jugoslavije koja je imala najtiražniji SF časopis u Evropi u nekom trenutku osamdesetih, dođemo do devedesetih kada SF časopis koji je tada izlazio  (to je ,,Alef“), dolazi do 26. broja i ne može dalje da izlazi. U tom trenutku je, nažalost, mnogo toga prekinuto i mi dan-danas nemamo specijalizovano glasilo za našu fantastiku. Znači, taj diskontinuitet je nezgodna stvar. Postoji grupa koja je upoznata s tim, koje je vezana za to, društvo ili izučavaoci koji kopaju više, ali eto, šira publika nije upoznata.

AVKF: Pomenuli ste jednom prilikom kako su, uprkos prevratima u Srbiji, odavde u svet odlazila dela iz oblasti kulture i da smo bili, zapravo, u toku. Koliko su Komarčićeva dela došla do Evrope i koliko su bila tamo prihvaćena u tom periodu?

LK: Ne, odavde informacije slabo stižu. Pazite, prva svetska naučno fantastična drama je, kako već rekosmo, ,, Posle milijon godina“. To je činjenica koja i dalje nije dovoljno poznata u svetu, u stranim izučavanjima, a prevedena je na engleski prošle godine. Dakle, tek treba tu nešto da se desi sa upoznavanjem autora van Srbije. Ma Komarčić nije došao ni do nas, a kamoli do tamo. I stoga, ko nema neko starije izdanje knjige, može sad da se upozna sa našim velikanom jer je knjiga ponovo dostupna, eto.

Mi smo se lepo proveli i fotografisali, no, ako vas činjenica da je društvo ,,Lazar Komarčić“ postoji od 1981.godine a vi niste znali o postojanju istog obliva sramom, trknite u Dom omladine svakog ponedeljka u 19h. Sram će nestati, a njima će svakako biti vrlo drago da su dobili još jednog člana.

 

Kad tama zavlada – Oliver Franić

Posted on by Danijel Kuzmić

Roman Kad tama zavlada, hrvatskog pisca Olivera Franića, dugogodišnjeg poklonika spekulativne književnosti i istaknutog člana hrvatskog SF društva SFERA, poslednji je u nizu domaćih SF romana, izašlih u ediciji Solaris. Onim rijetkima, ako mi oprostite što se tako izražavam, koji se upuštaju u čitanje hrvatske spekulativne književnosti, sigurno nije promakao Sferom (priznanje društva SFERA, jelte, udruženje kome je sam Franić bio kum) ovjenčani roman „Araton„, izašao 2004. godine u trotomnom izdanju na obimnom broju stranica. Smatra se da je Franić je taj roman pisao dvadeset godina, recimo u vrijeme velike popularnosti palpovske literature u Hrvata, pa do početka novog tisućljeća.

Oliver Franić

Osamdesetih su naklade slavnog SF časopisa Sirius bile oko 40.000 primjeraka, što je brojka koju danas sanjaju i najtiražniji časopisi. Šund ili palp, iliti još popularnije roto-roman na području bivše Juge, bila je omiljena čitalačka navika za brzu konzumaciju i iznjedrila je tijekom godina na svjetskoj razini pozamašan fond djela u raznim medijima. Gdje počinje palp, a gdje prestaje, teško je odrediti. Kako se Franiću zamjerala dužina romana i nebrojena količinu palpovskih elemenata iz postojećih fiktivnih svjetova, na kojima je temeljio svoj svijet Aratona, postavlja se pitanje da li se u novom romanu uspio othrvati tim „manama“? Izdavač tvrdi da se roman nalazi u istom univerzumu kao i Araton. Pa ti vidi.

Putovanje u srce tame

Roman nam priča o dvoje međuzvjezdanih letača, čija je zadaća otkriti razloge odsječenosti zabačenog koloniziranog planeta zvanog Gral, obavijenog tamom i 99% prekrivenog vodom; kao i razotkriti tajnu tajanstvenih nestanaka prijašnjih letača koji su se poput naših junaka namjerili posjetiti taj svijet. Iako je planet na prvi pogled pogodan za život, te automatski i nalik Zemlji, on to nikako nije. Od ostatka galaktike odsječen je Nangovim oblakom. Obavijen je tamom i zasipan konstantno tvarima iz Nangovog oblaka, a naseljeni je naočigled samo mali kopneni dio planetarne mase. Ostalo je veliko nepregledno more, zvano Iadporo. Od samog početka letači bivaju uvučeni u igru dvaju suprotstavljenih strana i svjetonazora, koje je iznjedrio nemilosrdan okoliš planeta, i sam mentalni sastav ljudi koji su kolonizirali planet. Gral je, „najtvrđa kost u grlu Galaktičke uprave“, i ova dvojica letača veterana namjerili su se riješiti taj problem jednom za svagda…

Pilot Khab Dorman, ujedno narator romana, razočarani je idealist koji vjeruje da ljudi zbog svoje ljudske naravi ne mogu ostvariti skladno društvo bez unutrašnjih trzavica i sukoba. Njegova suputnica i životna družica Arna Mar, poklonik je ideje o savršenom društvu, pod vodstvom Velike Galaktičke uprave. Suprotnost u njihovim razmišljanjima savršeno je predstavljena kroz sliku tri različite zajednice na Gralu koje su međusobno podjeljene. Naseljenici Grala su potomci varanista, religiozne zajednice čiji je cilj stvaranje savršenog društva bez nasilja i sukoba. Oni su se nakon nekoliko generacija, počeli znatno razilaziti u uvjerenjima. Moroanci, pod vodstvom Diva Mone, čija je filozofija bila prilagoditi uvjete na planetu, kao i samog čovjeka u cilju stvaranja savršenog čovjeka i savršenog društva. Aporani, pod vodstvom Andre Or, čija je filozofija stvaranje savršenog društva uz minimalno uplitanje u prirodu i čovjeka samog, pod svaku cijenu! A tu je i treća zajednica Erena, savršeno društvo sretnih „ljudskih“ jedinki. No, što je za neke savršeno društvo, drugome je ono oličenje najvećeg zla. Pitanje je, hoće li naši junaci pokušati pomoći zavađenim stranama ili se prikloniti ideji Velike galaktike, nauštrb ostvarenja koje su određene zajednice postigle na ovom planetu?

„Dvije ideje u sukobu…Svaka od njih je izvor podjela i sukoba. Za skoro sva suprotstavljanja, sva zla, nesreće i ratove otkako postoji ljudska vrsta možeš optužiti ideje i njene nositelje. Zašto to ljudi ne žele prihvatiti?„

Osobna potraga za savršenim društvom

Kao i u svom prijašnjem romanu, i ovdje, Franić ne zazire od šundovskih elemenata, a i umjerene je duljine. Naracija je sporija i takav ritam drži se do samog kraja priče, sa sasvim malim ubrzanjem na vrhuncu radnje. Pisan je u prvom licu, pa kroz oči naslovnog lika pratimo razvoj radnje, njegova intenzivna razmišljanja filozofske, evolucijske i praktične prirode. Naslovni lik mi je draži u svojim razmišljanjima i razmatranjima nego u zaključnim dijelovima romana gdje djeluje poput galaktičkog akcijskog heroja. Iako meni liči na malo dužu epizodu Zvjezdanih staza, može se čitati i kao roman misterije, budući da autor kronološki i strpljivo otkriva dijelove velike slagalice planeta tame. Upravo ta komponenta misterioznosti doslovno me vukla dalje. Stavimo li ga žanrovski u roman prvog kontakta, omiljene teme poljskog autora Stanislava Lema, za kojeg i sam autor spominje da je veliki poklonik, ne bismo previše fulali. Kao inženjer elektrotehnike i dugogodišnji fan SF-a, autoru zasigurno nisu strani ni futuristički tehnički koncepti, i mogu reći da su oni korišteni u optimalnoj mjeri, točno toliko da ne opterećuju ritam i priču. Što se jezika tiče, tijekom čitanja, javljali su se određeni termini za koje nisam siguran je li korištenje tih određenih riječi u domeni arhaizma, futurizama ili nekog novovalnog hrvatskog izražaja.

Nije teško niti pretpostaviti zašto se planet zove Gral. Gral je bio ultimativni cilj i smisao potrage templara i vitezova iz arturijanskih legendi, predstavlja spiritualnu čistoću i/ili božansku milost, što je zasigurno bilo i krajnji cilj varanista, kao aluzija na savršeno društvo bez nasilja.

Je li Franić ovime napisao svoj savršeni roman? Roman, koji ima svoje korijene u zlatnom dobu SF-a, odgovara na sva autorova pitanja o ljudskoj naravi i potencijalnom rješenju savršenog društva. S jasno postavljenim pitanjima (i odgovorima) i zaokruženim pričom, vjerujem da je autor postigao svoj cilj. A reakcija namjernog ili nenamjernog čitatelja na roman rezultat je, pak, njegovog subjektivnog doživljaja, očekivanja od romana, ili samog slaganja ili neslaganja s autorom. Očito pacifist u duši, autor je htio prikazati savršeno društvo i sve izazove i nedoumice koje dolaze s time u paketu. I je li to moguće s obzirom na prirodu čovjeka? Je li možda umjetna inteligencija jedina koja može stvoriti savršeno društvo jer ona nije podložna ljudskoj prirodi, i težnjom za dokazivanje i potrebom za djelovanjem? No, opet, je li ona sposobna donijeti odluku koja se tiče ljudi? Doista nema univerzalne istine i konačnog rješenja, i kao što autor kaže (a djelomično je kombinirano i s mojim svjetonazorom), znatiželja i težnja za dokazivanjem, znanjem i djelovanjem jednostavno je u prirodi čovjeka…

Kuća na granici – Ričard Korben, Sajmon Revelstrouk

Posted on by Kristijan Šarac

Čitate ovo? Za to mogu postojati dva razloga: slučajno ste nabasali na sajt ili ste ljubitelj fantastike. Aha, ljubitelj ste fantastike! Pa dobro, onda sigurno znate čika Tolkina što je izmaštao Srednju zemlju i ’zle male Hobitse’, što su ukrali ’mog Prekrasnog’. I tu dolazimo do onog – ali… Koliko vas zna čoveka koji je svojim pričama bio nadahnuće gore pomenutog, iliti Lorda Dansenija? Usudiću se da konstatujem, malo ko ili niko. Zapravo, ne morate crveneti. Iako njegova Knjiga čuda postoji na srpskom jeziku, u izdanju Bukefala, veoma je mali broj ljudi čuo za njega. Ako se uzme u obzir kvalitet njegovog pisanja, koje je bukvalno fantastično, verujte, minoran je broj onih koji su ga čitali, s obzirom na kvalitet i imaginaciju njegovih dela. Neke od najboljih kratkih priča epske fantastike koje sam čitao su upravo njegove (Ptica nedokučivog oka, Riznica Gibelina, Kuća sfinge i druge). Verovatno se pitate zašto li sam vam sve ovo ispričao?… Možda deluje kao da nemam jasan cilj sa ovom pričom. Međutim, ovde uopšte nije reč o skrajnutim piscima kao Lord Danseni, za koga možda i znate, pod uslovom da volite fantastiku, reč je o onima potpuno zaboravljenim kao što je… Vilijem Houp Hodžson, autor dela: Čamci „Glena Kariga“ Komaki, Otkrivanje duhova, Zemlja noći i Kuća na granici. Nažalost, nije jedini koji je zaboravljen, ali ova adaptacija njegovog dela u grafičku novelu možda to uspe da promeni, odnosno. tome se nadamo. Pa da bacimo pogled na izvedbu.

Sajmon Revelstroukautor je autor još neprevedenih dela kod nas Black Profound, Moist Imaginings, Amber Headache, The Bodyssey, Den – Dreams i Elements, kao i kratkih priča objavljivanih u antologijama Heartthrobs, Weird War Tales i Gangland Karanaki momak.

Ričard Korbenautor je autor tekstova i, pre svega, crteža za mnogobrojne časopise, od kojih je najpoznatiji Hevi Metal. Isto kao i stripa Trail Comics, takođe i dva strip albuma Leglo strave 1 i 2, objavljivanih u istoj ediciji. U prvom delu se oslanja na Lavkraftove priče, a u drugom na Poove, a u drugom albumu ove edicije su objavljene njegove priče, koje su izlazile u horor časopisima Krepi i Irli.

Kuća na granici – Sužnja more strepnje i strahovi, a sećanja naviru zajedno sa mesečinom. Dvojica nadobudnih Engleščića u Irskoj izazivaju problem i, bežeći od nevolje, nailaze na          knjigu-dnevnik. Tu počinje druga priča, ona iz dnevnika, u kojoj se brat i sestra uz pomoć vernog mastifa nose sa noćnom morom. U stvari nismo najsigurniji da je sve košmar, jer ni sam autor dnevnika na trenutke nije siguran da to sve nije samo uobrazilja njegovog krhkog i nesigurnog uma. A ono što on vidi su groteskna svinjolika stvorenja, koja imaju samo jednu želju –  ubiti! Možda je stvar i u kući koja zagađuje i muti rasuđivanje. Menja one slabijeg duha, čineći ih svojim marionetama, oni jači izdržavaju, bežeći u magnovenje, dnevnik se prekida scenom koja nam pokazuje da će zlo trijumfovati nad nejakim slugom dobra. Vraćajući nas u stvarni svet, gde se njih dvojica moraju suočiti sa posledicama, što će se pretvoriti u golu borbu za život, umesto par slomljenih kostiju. No, zlo ima svoja ograničenja, tako da neko i slučajno može postati heroj i vratiti ravnotežu i nadiruće zlo tamo gde je prebivalo čekajući svoju priliku i gde će biti do nove šanse.

Ova priča spada u mračni fantazi, mada, možda je pogodniji žanr gotskog horora i lavkrafštine, i zaista je nejasno kako to da je Hodžson zaboravljen. Sudeći po adaptaciji, apsolutno je ravan Lavkraftu sa kojim sam ga upravo poredio. Dugo je prošlo otkako sam video ovako inteligentan naratorski prikaz. Svaka čast i Revelstrouku koji je prilagodio scenario i tekst stripovskoj formi, a i Sergeju Karovu koji je fantastično preveo i dao još jedan pečat sjajnoj priči. Što se crteža tiče, specifičan je. Korben na momente uspeva da vas uljuljka nekim običnim prizorima, da bi iznenada ubacio nešto nesvakidašnje i spektakularno, tako da ipak postoji mogućnost da vam ne legne, ali dosta mala… ma mizerna. I dok odjavljujem tekst, ne mogu se oteti misli da svako od nas u glavi ima kuću na granici.