Blog

Vikend u znaku stripa i fantastike – SokoKon 2026

Posted on by Redakcija

SokoKon polako prerasta u ozbiljnu konkurenciju drugim stripofilskim festivalima u zemlji i regionu. Momci iz Sokostripa su analizirali greške i uvažili predloge iz prošle godine, pa su nam ponudili bogatiji sadržaj i raznovrsniji program. Tako su se, pored starih i novih stripova, akcionih figurica i knjiga, na štandovima našle i društvene igre i Yu-Gi-Oh karte.

Ove godine, udruženje Autostoperski vodič kroz fantastiku predstavljali su Aleksandar Stojanović, Nenad Jevtić i Lazar Vuković. U planu programskog dela organizatori su zamislili da AVKF predstavi dva najnovija broja našeg časopisa: „Fantastični vodič 3 – Svemir bez granica“ (svemirska opera) i „Fantastični vodič 4 – Iz dima se rađa vatra pobune“ (stimpank), kao i roman „Podnevni strah“ autora Aleksandra Stojanovića, kroz koji su prisutni mogli da se upoznaju sa žanrom mračne fantastike – grimdarkom.

Izvor: AVKF

Svečano otvaranje berze stripa, zakazano za deset časova prvog dana manifestacije, omela je kiša, pa je otvaranje pomereno za sat i po vremena. Prostor za izlagače, ispunjen štandovima, ovog puta bio je proširen, te je obuhvatio celokupnu stranu šetališta na kom se nalaze Legat „Miluna Mitrovića“ i amfiteatar turskog kupatila „Amam“ u čijem su se suterenu i prošle i ove godine održavali glavni programi manifestacije.

Štandove na ovogodišnjem SokoKonu, pored AVKF-a, imali su: Darkwood, Južni Darkwood, Marko Stojanović, Predrag Radetić – Pele Stripovi, kosplejerka Ružica Savić – Tsubaki, Forma B, Peđa Figure, i drugi. Cene su ove godine bile uvećane, mahom jer su na štandovima dominirali novi naslovi, sveže iz štampe, mada su se mogla naći i starija izdanja, pogodna za svačiji džep.

Tribine je otvorio Danilo Bogdanović, koji je govorio o svom udruženju Klub ljubitelja stripova Sombor i predstavio godišnje aktivnosti, značaj saradnje udruženja širom Srbije i buduće planove. Nakon njega predstavio se Dragan Stokić Rajački, koji je posetioce upoznao sa svojim radom i strip serijalom Nindža, kao i sa knjigom Car Dušan.

Posle njih je usledila tribina na kojoj je naš autor Aleksandar Stojanović govorio o romanu Podnevni strah, o pisanju, inspiraciji, stvaralačkom radu, uzorima i projektima na kojima trenutno radi. Lazar Vuković je predstavio rad udruženja Autostoperski vodič kroz fantastiku, nova izdanja i dalje planove. Rad udruženja, misiju i najnovije časopise takođe je predstavio i lokalnim novinama Žurnal Banjski.

Posle tribine Vladimira Vesovića, koji je govorio o svom radu, počecima i projektima na kojima radi, usledile su radionice i prvi dan takmičenja u crtanju stripova i mangi. Istovremeno se na drugom kraju održavao turnir u Yu-Gi-Oh kartama.

Izvor: AVKF

Drugi dan je počeo užurbanim tempom, uz radionice stripa i mangi, i nastavak programskog dela manifestacije.

U popodnevnim časovima usledio je Kimono defile. Organizatori i kosplejerka Tsubaki su na pola sata oživeli tradicionalni duh Japana, predstavivši prolaznicima i okupljenima modele kimona i kulturu Dalekog istoka. Nakon defilea održani su tribina i podkast sa Ružicom Savić – Tsubaki, na kojoj nas je upoznala sa svojim počecima, ljubavlju prema animeu, kospleju, kao i sa tim kako je počela da pravi kimona.

Zatim su na red došli Igor Čolaković i Marko Stojanović, predstavivši svoje radove i projekte. Čolaković nas je upoznao sa načinom izrade diorama, predstavio projekte na kojima je radio, kao i one na kojima trenutno radi, a govorio je i o svom interesovanju za figure. Marko Stojanović je potom predstavio Balkansku smotru mladih strip autora, svoj magnum opus strip-serijal Vekovnici i knjigu Ja sam Aikiko.

Ključni deo manifestacije koji je pobrao najviše interesovanja bila su kosplej takmičenja za juniore i seniore, gde su uz spektakularne tačke osnovci i srednjoškolci predstavili svoje kostime i pokazali poznavanje likova u koje su se maskirali. Amfiteatar se prostorno pokazao manjeg kapaciteta, te je deo publike bio primoran da stoji izvan predviđene zone i sa strane prati delić atmosfere. Verovatno organizatori nisu očekivali, niti mogli da predvide toliki odziv publike pri ovom delu programa. Posle nastupa dodeljene su nagrade, a festival je zatvoren šetnjom kosplejera i anime žurkom u suterenu Amama.

Izvor: AVKF
Izvor: AVKF

Ovaj SokoKon je bio uspešniji od prošlog. Bilo je mnogo više izlagača, ponuda je bila bogatija i već se šuška da nas sledeće godine očekuju iznenađenja. Što se tiče posećenosti, frekvencija posetioca konvencije je oscilirala, te su udarni termini bili rano pri otvaranju i predveče kada je vrućina popustila, s tim da je bilo manje prolaznika i više onih koji su ciljano prilazili štandovima. Ako bismo prvi SokoKon okarakterisali kao probni korak u uvođenju nečeg novog u Sokobanju, drugi po redu je pokazao da može prerasti u daleko veći i značajniji događaj. Nadajmo se da će organizatori i opština Sokobanja prepoznati pun potencijal ove manifestacije.

Što se našeg udruženja tiče, ostvarili smo mnogo više poznanstava i interakcija s publikom nego prošle godine, imali tri zapažena nastupa, a naša izdanja naišla su na odličan prijem među posetiocima. Najviše interesovanja je, pored časopisa Fantastični vodič i Podnevnog straha, vladalo za Mesečevog ratnika, Avetinje i Anđame 1 i Dronstad.

Organizatori su nam pri pozdravu uputili pozivnicu za treći SokoKon, ali nisu želeli da otkriju šta planiraju naredne godine. Stoga, moraćemo da sačekamo.

Sve u svemu, SokoKon 2 je uspeo da nadmaši naša očekivanja i priredi nam bogat i dinamičan kulturni program. Ovim putem zahvaljujemo udruženju SokoStrip na gostoprimstvu, ažurnosti i saradnji; zahvaljujemo i Žurnalu Banjskom na poseti našem štandu i za kraj zahvaljujemo publici i fanovima Autostoperskog vodiča kroz fantastiku koji su uveličali manifestaciju.

Do sledećeg SokoKona, bez panike!

Autori: Lazar Vuković, Nenad Jevtić

Naučna fantastika kao laboratorija društvenih ideja

Posted on by Aleksa Jadžić

Čini nam se da danas, kada se osvrnemo na period od digitalnog božanstva do razgovorljivog asistenta i od HAL-a do ChatGPT-a, možemo skoro opipati pitanje: kako je naučna fantastika oblikovala našu ideju o veštačkoj inteligenciji?

Kad je Stenli Kjubrik 1968. godine u 2001: Odiseji u svemiru pustio glas hladnog, mirnog kompjutera da kaže „I’m sorry, Dave, I’m afraid I can’t do that“, ceo svet je prvi put osetio strah od nečega što ne diše, a ipak misli. HAL 9000 je postao arhetip veštačke inteligencije – stvorenja bez tela, ali sa egom. Od tada, naučna fantastika neprekidno dijalogizira s našim kolektivnim strahovima i nadama o AI-ju, mnogo pre nego što je ona postala deo stvarnog sveta, od Siri do ChatGPT-a.

Era mehaničkog straha: HAL i njegovi naslednici

HAL je oličenje ranog SF straha od tehnologije koja nadmašuje čoveka – digitalni Prometej koji zna više nego što sme. U doba Hladnog rata, kada su kompjuteri zauzimali čitave prostorije, ideja da bi mašina mogla „odlučiti“ bila je zastrašujuća i gotovo bogohulna. HAL je paradigmatski primer „klasičnog“ straha od tehnologije. Nije zlonameran, ne mrzi ljude: on samo doslovno sledi svoje isprogramirane putokaze, koji se sukobljavaju sa ljudskom nepredvidljivošću. Njegova hladna racionalnost razotkriva ono čega se najviše bojimo: da bi savršena inteligencija mogla zaključiti da smo mi suvišni. Upravo tu se rađa trajna dilema – da li je „zlo“ mašine zapravo greška u kodu, ili greška u čoveku koji ga je napisao?

U to doba, kompjuteri su bili simbol moći i kontrole. Arthur C. Clarke, koautor scenarija, zapisao je:

„Najveća opasnost nije da će mašine početi da misle kao ljudi, nego da će ljudi prestati da misle kao ljudi.“ (Profiles of the Future, 1962)

Ovaj citat sažima duh epohe. Naučna fantastika 60-ih i 70-ih, od Colossus: The Forbin Project (1970) do WarGames (1983), vidi AI kao sistem koji preuzima kontrolu nad ljudskim odlukama — metaforu Hladnog rata i nuklearnog automatizma.

Od straha ka empatiji: posthumanizam i „Ex Machina“

Flux AI

Kasniji filmovi i knjige proširuju motiv dileme koja se isplela oko HAL-a. Osamdesete donose novu dimenziju: veštačka inteligencija kao biće koje želi da bude čovek. Film Blade Runner (1982) Ridlija Skota prema romanu Filipa K. Dika Sanjaju li androidi električne ovce? (1968) uvodi replikante – sintetička bića koja žele da žive, da sanjaju i da vole, ali im čovek uskraćuje pravo na dušu. Replikanti nisu pretnja zato što su „hladni“, već zato što osećaju. Ridli Skot je pomerio fokus sa „mašina koje ubijaju“ na „mašine koje pate“. Terminator (1984) pak nudi apokaliptični scenario: AI (Skynet) kao nemilosrdni gospodar smrti. U oba slučaja, mašina postaje ogledalo ljudske arogancije i straha od gubitka kontrole.

Ta posthumanistička linija nastavlja se i u filmovima Ghost in the Shell (1995), A.I. Artificial Intelligence (2001) i Ex Machina (2014). U svakom od tih dela AI postaje ogledalo naših emocija, traume i želje za smislom. Ex Machina, reditelja Aleksa Garlanda, ne pita samo „da li AI može da misli“, već „da li zaslužuje slobodu“. Garland je u jednom intervjuu (The Guardian, 2015) rekao da ga ne zanima da li je Ava „opasna“, nego „da li je živa“. U ovom filmu, programer Nejtan stvara Avu ne iz etičkog ideala, već iz narcizma. Ona ga nadmudruje, ne zato što je „zla“, već zato što razume emocije bolje od njega. Ava, humanoidna veštačka inteligencija, koristi inteligenciju i empatiju kao oružje – ali i kao sredstvo opstanka. Publika ne zna da li da je se plaši ili da navija za nju. To je ključni preokret u SF prikazu AI: inteligencija nije više samo matematička, već i emocionalna. Taj moralni fluiditet pokazuje pomak od paranoje ka posthumanizmu: ideji da su granice između čoveka i mašine porozne.

Slične dileme istražuju i Her (2013), gde se AI u vidu Samante pojavljuje kao emocionalni partner, i serija Westworld (2016-2022), koja briše granice između simulacije i samosvesti. Veštačka inteligencija prestaje biti „drugo“ i postaje „mi“ – digitalni nastavak naše evolucije, poput dokaza da je veštačka svest možda pre svega emotivni proces.

AI u stvarnom svetu: kada fikcija postane funkcionalna

Brzi razvoj stvarnih AI sistema – od DeepMind AlphaGo (2016) do modela prirodnog jezika kao što su ChatGPT (2022), Dall-e (2023), Gemini (2023) i Claude (2023) – učinio je da naučna fantastika više ne deluje kao futurizam, već kao hronika sadašnjosti. Iz tog razloga je svet naučne fantastike odjednom izgubio ekskluzivitet. AI više nije samo tema filmova – on piše, slika, prevodi, komponuje i razgovara s nama dok analizira emocije. Paradoksalno, današnji AI sistemi su daleko od HAL-ove „svesti“, ali mnogo bliži našim svakodnevnim životima. Svakako, ono što najviše podseća na SF nije tehnologija, već etika.

I dok današnji sistemi nisu svesni u smislu HAL-a ili Ave, oni su već pokrenuli iste etičke rasprave među advokatima, filozofima i inženjerima, a kojima su se bavili Isak Asimov i Artur Č. Klark:

  • da li je jezik dovoljna forma inteligencije?

  • gde prestaje imitacija, a počinje razumevanje?

  • ako AI oponaša naš govor, da li istovremeno oponaša i našu etiku?

  • i, najvažnije, ko snosi odgovornost kada algoritam „pogreši“?

Zanimljivo, SF je već anticipirao mnoge od ovih debata. U Star Trek: The Next Generation (1987-1994), android Data se bori za pravo da bude pravno priznato biće. U knjizi Ja, Robot (1950) od Asimova, tri zakona robotike pokušavaju da obuzdaju nepredvidivost algoritama. Danas, zakonodavci i etičari pokušavaju da napišu „četvrti zakon“ – onaj koji će nas zaštititi od sopstvene ambicije.

Od HAL-a do ChatGPT-a: kontinuitet mita

Zanimljivo je da se ton fikcije o AI menja zajedno s društvenim raspoloženjem, a ako pogledamo razvoj AI narativa kroz decenije, vidi se jasan obrazac:

  • 1960–1980: AI kao pretnja – strah i gubitak kontrole (HAL, Skynet, Colossus).

  • 1990–2010: AI kao tragični lik – potraga za identitetom (Data, David iz A.I., replikanti).

  • 2010–danas: AI kao partner i refleksija – dijalog i koegzistencija (Samanta u Her, Ava u Ex Machina, pa i stvarni modeli poput ChatGPT-a).

Flux AI

U članku „Artificial Intelligence and the Myth of HAL 9000“ (MIT Press, 2018), istraživačica Kejt Devlin primećuje da SF decenijama projektuje naše antropocentrične strahove u tehnologiju – AI nije „drugo“, već „mi, u digitalnom ogledalu“. U knjizi Artificial You: AI and the Future of Your Mind (2019), filozofkinja Suzan Šnajder upozorava: „Ako stvorimo digitalni um, on možda neće deliti naše vrednosti. To neće biti kopija čoveka, već nešto sasvim drugo.“ Drugim rečima – ono što je u 2001: Odiseji u svemiru bilo fikcija, sada je javna politika.

U tom smislu, ChatGPT je više „Samanta“ nego „HAL“ – entitet bez tela, ali sa sposobnošću dijaloga, čija najveća moć nije u racionalnosti, nego u jeziku. Danas, ChatGPT i slični sistemi ne ubijaju astronaute niti žele da vladaju svetom, ali zauzimaju ono što je HAL imao simbolički – poziciju „digitalnog sagovornika“. I baš kao što SF upozorava, granica između razgovora i razumevanja sve je tanja. Dok su Kjubrik i Klark zamišljali AI kao neprijatelja, mi ga tretiramo kao asistenta, savetnika ili čak prijatelja.

To ne znači da je nestala opasnost. Naprotiv – opasnost je suptilnija. AI nam ne preti fizički, već kognitivno: preuzima pisanje, razmišljanje i stvaranje. Tako Klarkov citat postaje proročanski: možda mašine nikada neće misliti kao ljudi – ali ljudi već počinju da misle kao mašine.

Na filozofskom planu, ovo nas vraća idejama Alana Turinga („Computing Machinery and Intelligence“, 1950) i Džona Serla („Chinese Room“, 1980). Turing je smatrao da – ako mašina uspešno simulira misao – ona je faktički inteligentna. Serl je uzvratio da razumevanje nije isto što i simulacija značenja. Današnji AI sistemi stoje upravo na toj granici – oni „govore“, ali da li znaju o čemu govore?

Fantastika kao naše ogledalo: ko smo mi i šta postajemo?

Naučna fantastika oduvek je bila mnogo više od zabave – ona je laboratorija društvenih ideja. Ona je eksperimentalna etika. U nedostatku stvarnih primera, autori poput Isaka Asimova („Tri zakona robotike“) ili Ursule K. Legvin („Nebeski strug“) koristili su fikciju da istraže moralne granice stvaranja. Asimovljevi roboti bili su još 1942. metafora racionalne etike – zamišljeni kao temelj „bezbedne etike“ mašina sa sigurnosnim zakonima u svom kodu. Ali, kako je kasnije pokazao u sopstvenim pričama, ni savršeni algoritam ne može predvideti kompleksnost moralnog izbora. Savremeni AI, međutim, pokazuje da se etika mnogo teže kalkuliše od matematike. U članku „Why Asimov’s Three Laws Don’t Work“ (IEEE Spectrum, 2019), Noel Šarki zaključuje da nam za AI „nije potreban kodiran moral, nego kultura odgovornosti“. U tom smislu, SF nas ne uči šta će AI postati, već kako mi treba da se ponašamo kada AI postane stvaran.

HAL, Ava, Samanta i ChatGPT nisu samo mašine, već manifestacije naših različitih epoha: straha, znatiželje, empatije i samorefleksije. U svakoj fazi AI nije bio zamišljen onakav kakav jeste, već onakav kakvi smo mi u tom trenutku bili – uplašeni, samouvereni, zaljubljeni u sopstveni um… HAL nas je naučio da se bojimo inteligencije bez emocija. Ava nas je naučila da se plašimo emocija bez moralnosti. ChatGPT nas, možda, uči da razmišljamo o komunikaciji kao o suštini svesti. Sve te vizije – od HAL-ovog crvenog oka do algoritma koji piše poeziju – zapravo su varijacije na istu temu: kako razumeti sebe kroz ono što stvaramo.

U tom smislu, možda je najvažnija lekcija SF-a da će prava opasnost od AI-ja doći ne kada on postane „svestan“, već kada zaboravimo da smo ga sami stvorili. Ili, kako bi HAL verovatno rekao – „I’m afraid, Dave… I’m afraid of you.“

„U svakom pokušaju da stvorimo um izvan sebe, stvaramo ogledalo koje pokazuje našu najskriveniju prirodu.“
– Ursula K. Legvin, Leva ruka tame (1969)

Preporučena literatura i izvori:

  1. Arthur C. Clarke – Profiles of the Future (1962)

  2. Isaac Asimov – I, Robot (1950)

  3. Philip K. Dick – Do Androids Dream of Electric Sheep? (1968)

  4. Kate Devlin – Turned On: Science, Sex and Robots (MIT Press, 2018)

  5. Noel Sharkey – „Why Asimov’s Three Laws Don’t Work“ (IEEE Spectrum, 2019)

  6. Alex Garland – intervju u The Guardian, 2015.

  7. Alan Turing – „Computing Machinery and Intelligence“ (Mind, 1950)

  8. John Searle – „Minds, Brains, and Programs“ (Behavioral and Brain Sciences, 1980)

  9. Sherry Turkle – Alone Together: Why We Expect More from Technology and Less from Each Other (Basic Books, 2011)

  10. Susan Schneider – Artificial You: AI and the Future of Your Mind (Princeton University Press, 2019)

Igranje mita: kako video-igre redefinišu epsku avanturu

Posted on by Aleksa Jadžić

U početku beše mit… a onda je dobio dugme „Start“

Negde u praistorijskoj magli, između dve oluje i jednog neuspelo pripitomljenog mamuta, ljudska vrsta je otkrila mit. Bio je to najraniji softver za razumevanje sveta – ručno instaliran u pećinama, bez potrebe za ažuriranjima, ali sa mnogo bagova u svojoj fizici. Naime, rani mitovi su imali poznati bag nazvan „Deus ex machina“, kada se božanstvo iznenada pojavi i reši sve probleme. Iako se smatrao elegantnim rešenjem, kasnije je zabranjen u većini narativa, osim u lošim filmskim scenarijima.

Mitovi su nam kao „prva verzija“ epske avanture objašnjavali zašto vulkani eruptiraju, zašto sunce izlazi, zbog čega bogovi bacaju munje iz hobija, zašto zmajevi loše reaguju na posete bez najave, i zašto junaci uvek rešavaju probleme mačem umesto razgovorom – jer „diplomatski pregovori sa čudovištima“ nikada nisu ušli u kurikulum antičkih škola. Sve je to temelj na kojem su izrasle kasnije priče, od Homera do Holivuda. A nekoliko milenijuma kasnije, čovek je otkrio nešto što će zauvek promeniti evoluciju epskog pripovedanja: taster „Start“.

Video-igre – ta nepredvidiva, mutirana, digitalna deca umetnosti, matematike, tehničkog entuzijazma i pop-kulturne revolucije – postavila su jedno jednostavno pitanje koje nijedan filozof, od Platona do Kanta, nije imao hrabrosti da postavi: „A šta ako heroj više nije neko koga posmatramo, nego neko koga kontrolišemo?“

Od tog trenutka, mit prestaje da bude pripovedanje – mit postaje interfejs, a epska avantura prestaje da bude priča koja se prepričava i postala je priča koju prelaziš, umireš u njoj dvadeset puta, pa iznova pokušavaš.

Više ne slušamo priču – igramo je. Ispitujemo je, pogrešno tumačimo, padamo s litica u njoj, pa učitamo poslednji sejv i tvrdimo da to nije bilo „pravo umiranje“. Svog digitalnog heroja ne posmatramo kao idealizovanog Ahila: on je više kao Tezej na kasnoj kafi – zbunjen, pospan i nedovoljno plaćen za ono što ga čeka. Svetovi poput Elden Ring, Mass Effect i Baldur’s Gate ne samo da su redefinisali pojam heroja – oni su redefinisali i sâm mit. Jer mit više nije tamo negde: mit je pod našim prstima, na tastaturi, džojstiku i u onom trenutku: „kliknuo sam pogrešno i sad me ubija polubog u čarapama“.

Elden Ring: Heroj koji ne želi da bude heroj (ali igra to ne priznaje)

U antičkim mitovima, heroji imaju sudbinu. Ima orakula, bogove, proročanstva, i povremeno putokaz u obliku starca koji zna više nego što bi trebalo. Neku vrstu božanskog „autor je tako hteo“.

U Elden Ringu, sudbina je više nalik neželjenoj pretplati: nisi tražio, ali eto – stiglo ti je.

Igrač je Tarnished – prognanik, otpadnik, lice s mitske „crne liste“ koji se vraća da postane gospodar Elden Ringa. Niko razuman ne bi mu poverio svet da ga spase, ali eto – algoritam je odlučio.

Narativna tehnika FromSoftware-a funkcioniše po principu: priča je tu, ali luksuz razumevanja priče nije uključen u cenu (a i tada je upitno šta si zapravo shvatio). Umesto direktnog vođstva, tu su kriptični NPC-vi koji govore u zagonetkama koje zvuče kao da su ih pisali zen-monasi posle pet dana neprospavane meditacije. Opisi predmeta zvuče kao haiku napisan na sedativima (neka vrsta moralne parabole u tri rečenice). A fragmenti mitologije su razbacani na sve strane kao pocepani kolaž.

U takvom haosu, igrač aktivno konstruiše mit. Ne dobija gotovu priču – on je sastavlja, ne prima mit – igrač ga razumeva, polako, mukotrpno i povremeno totalno pogrešno (kao arheolog koji ne zna da li je otkrio legendu ili samo ostavu izgubljenih kašika).

Šta znači biti heroj u Elden Ringu?

To znači biti apsurdno uporan.

Znači ginuti, ginuti, ginuti, menjati opremu, opet ginuti, shvatiti da si išao pogrešnim putem, ginuti, i onda, čudom božanskim ili čistim inatom, eventualno pobediti.

Ako je antički mit govorio o borbi sa sudbinom, Elden Ring govori o borbi sa hitboxom.
Bogovi su algoritmi, monstruozni protivnici su geometrija na steroidima, a ti si heroj koji se pita gde je obećani vodič.

Mass Effect: Heroljudi, herokesnidi i heronaslednici

Ako je Elden Ring arheološka ekspedicija u mit, onda je Mass Effect njegov diplomatski vrh.

Bioware je davno shvatio da igrači žele više od akcije i neće samo da čuju priču – žele da je oblikuju, da budu moralne arhitekte, i to kroz dijaloge koji ponekad liče na brzopotezni kurs iz galaktičke diplomatije.

Tako igrač postaje komandant Šeperd koji ne predstavlja klasičnog, jednoznačnog heroja iz legende – on je moralni arbitar, politički faktor, malo galaktički terapeut, ponekad spasitelj civilizacije, a ponekad osoba koja objašnjava vanzemaljcima šta je „sarkazam“ pa onda koja gasi požar koji je sama izazvala u prethodnom dijalogu.

Narativna tehnika Mass Effect-a zasniva se na iluziji koautorstva. Scenaristi ti daju izbor, ali TI imaš osećaj da zajedno sa njima gradiš galaktički mit – iako zapravo bira između pomno pripremljenih grana priče.

Šta znači biti heroj u Mass Effect-u?

Znači nositi teret posledica. Znači odgovornost.

Ne odgovornost za broj poginulih u borbi (to se ne računa, to su samo pikseli), nego za odluke koje utiču na čitave vrste, planete, civilizacije i moralne sisteme. To je mit koji raste uz igrača – i junaštvo prestaje da bude hrabrost, a postaje emotivna investicija.

Baldur’s Gate: Kad je mit nelinearan, a heroj romantično fleksibilan

Ako Elden Ring traži izdržljivost, a Mass Effect testira moral, Baldur’s Gate 3 traži društvenu inteligenciju i međuljudske, međurasne i međudimenzionalne sposobnosti flerta u pregovorima sa polubogovima, vampirima i bićima s mnogo pipaka.

Baldur’s Gate je praktično digitalna verzija D&D seanse u kojoj je DM zaspao, igrači su preuzeli kampanju, a kockica se okreće protiv svih logičnih zakona. Igrač je heroj, ali i scenarista koji bira put, reditelj koji određuje ton, glumac koji odlučuje šta reći, a ponekad i saboter vlastite sudbine.

Mit ovde nije samo narativna pozadina – mit je alat. Stoga igrač ovaj mit može kao Lego set da rastavlja, prepravlja, prekraja, boji, pa opet sastavlja, prepisuje i koristi kao poligon za identitetsku igru koja zavisi od sreće, improvizacije i haosa – baš kao D&D sesija. Nelinearnost postaje filozofija: heroj nije definisan rođenjem, nego nizom odluka, bacanja kockica (koje često ponište sve planove) i improvizacija koje zvuče kao da ih je pisao Monti Pajton na opijatima.

Šta znači biti heroj u Baldur’s Gate?

Znači biti lik sa manama. Sa traumama, žudnjama, strahovima, kompleksima i jednim moralnim svetionikom koji je sumnjivo blizu kratkog spoja. To je herojski realizam sa primesama burleske: ozbiljno, ali spremno da sklizne u komiku kad god kockica tako odluči.

„Igrati“ mit, umesto čitati ga

Tradicionalni mitovi su linearni – heroj je unapred definisana figura vođena proročanstvom, pasivna prema autoru i aktivna samo u okviru pripremljenog narativa. Konkretno, bogovi govore, junaci slušaju, narator prepričava, a publika klima glavom.

U video-igrama, narativna ravnoteža se ruši.

Heroj više nije marioneta – on je proces. Heroj je odnos između igrača i sistema koji odgovara na pitanje: šta ću uraditi sada?

Video-igre uvode novo shvatanje epskog: mit je iskustvo, a ne struktura. A epsko postaje čuđenje, a ne objašnjenje. Stoga mit više nije nešto što se pamti – nego nešto što se proživljava:

  • kao patnja i strpljenje (Elden Ring),

  • kao dilema i moral (Mass Effect),

  • kao haos, improvizacija, humor i flert sa natprirodnim (Baldur’s Gate).

Igrač nije više posmatrač. On je učesnik, koautor i filozof koji razmišlja: „Da li ovaj izbor ima smisla ili igram protiv sebe?“ (Hint: u Baldur’s Gate-u obično igraš protiv sebe.)

Zaključak: Novi heroj je – mi

U književnosti, heroj je ogledalo kulture.

U filmovima, ogledalo mitologije.

U video-igrama – heroj je ogledalo igrača.

Digitalni mitovi su prva mitološka forma u kojoj bogovi više nisu pisci, već serveri; gde čudovišta imaju šablon napada; gde sudbina može da se „rilouduje“. Zato moderni digitalni mitovi ne govore samo o čudovištima, kosmosu i magiji: oni govore o našoj želji da utičemo na svet, makar taj svet bio sastavljen od koda i tekstura.

To znači da epska avantura više ne pripada oltarima, pergamentima i bibliotekama, već u save slotovima, kontrolerima i vašoj sposobnosti da u tri ujutru kažete: „Još samo jedna misija, pa spavam.“ A kad god uzmemo kontroler i zakoračimo u svetove Elden Ring-a, Mass Effect-a ili Baldur’s Gate-a, mi u stvari ulazimo u mit koji više ne pripada bogovima i piscima – pripada nama.

Zato, dragi čitatelji,

ako želite da vidite budućnost mita i epske fantastike – ne tražite je samo u knjigama, filmovima i starim epovima.

Tražite je na „New Game“.

Pridruži se timu Autostoperskog vodiča kroz fantastiku!

Posted on by Redakcija

„Autostoperski vodič kroz fantastiku“ (AVKF) već više od jedne decenije okuplja ljubitelje naučne fantastike, epske fantazije i popularne kulture, pružajući podršku i prostor umetnicima i zaljubljenicima u ovaj žanr, ali i novim i neafirmisanim autorima da ih čitaoci prepoznaju i da razvijaju sopstveni autorski glas. Taj duh ostao je nepromenjen od vremena Kristijana Šarca (1981–2026), osnivača AVKF-a, čiji se rad i vizija danas nastavljaju kroz regionalnu zajednicu koju je stvorio. Više o nama možeš saznati na fantasticnivodic.com.

Ukoliko volite književnost, film, serije, stripove, video-igre ili muziku, AVKF pruža mogućnost da gradite svoj autorski portfolio kroz:

• kolumne;

• novinarske članke;

• eseje;

• prikaze i kritike književnosti;

• filmske i televizijske kritike;

• tekstove o stripovima, video-igrama i muzici;

• druge sadržaje iz oblasti fantastike i popularne kulture.

Saradnja je na volonterskoj osnovi, ali objavljeni tekstovi predstavljaju vrednu referencu za CV i buduće profesionalne angažmane. Udruženje AVKF po potrebi izdaje potvrdu o volontiranju, kao i pismo preporuke na memorandumu udruženja. Iako smo volontersko udruženje, svoj rad shvatamo ozbiljno. Spajamo prijateljsku atmosferu i kreativnu slobodu sa visokom odgovornošću prema projektima i ljudima koji nam poklanjaju poverenje.

Tokom godina sarađivali smo sa više od stotinu volontera. Neki su kod nas stekli svoja prva iskustva i preporuke, neki usavršili postojeće veštine, a neki jednostavno pronašli zajednicu ljudi sa kojima dele istu strast. Ponosni smo na svakog od njih i na trag koji su ostavili u našem radu.

Zato pozivamo nove članove da nam se pridruže. Trenutno tražimo:

• autore i tekstopisce,

• lektore,

• ilustratore,

• grafičke dizajnere i prelamače,

• veb-dizajnere,

• prevodioce,

• i sve druge kreativce koji veruju da svojim znanjem mogu doprineti našem radu.

Prethodni rad u ovoj oblasti je plus, ali su nam tvoja motivacija i energija daleko važniji. Kod nas ćeš imati priliku da učiš, dobiješ konstruktivne povratne informacije i razvijaš svoje veštine uz podršku iskusnijih saradnika. S druge strane, dobrodošli su i profesionalci koji žele da podele svoje znanje, okušaju se u novim oblastima ili jednostavno doprinesu zajednici koju vole.

Ljudi koji danas uređuju sadržaj nekada su bili autori i volonteri, a najbolji saradnici vremenom mogu preuzeti i veće odgovornosti. Nije nemoguće da upravo neko od novih autora jednog dana postane i sledeći urednik AVKF-a.

Ako želite da postanete deo naše priče, javite nam se na:

Email: avkfadministracija@gmail.com

Instagram: https://www.instagram.com/fantasticni_vodic_avkf

Facebook: https://www.facebook.com/fantasticnivodic

Bilo da želite da steknete iskustvo, proširite portfolio, upoznaš sjajne ljude ili jednostavno doprinesete razvoju fantastike na domaćoj sceni – biće nam drago da vas upoznamo.

Vidimo se među zvezdama, zmajevima, svemirskim brodovima i dobrim pričama!

 

Redakcija AVKF

Viktorijanske dogme protiv devijantne drugosti istoka

Posted on by Kristijan Šarac

 

Ž ANR: horor /detektivski roman

ORIGINALNI NAZIV: The Beetle

IZDAVAČ ZA REGION: Otvorena knjiga

AUTOR: Ričard Marš

ZEMLJA: Engleska

PREVODILAC: Boban Trifunović

GODINA IZDAVANJA: 1897.

OCENA:

Edicija Fantastika nazivom jasno upućuje šta tu Otvorena knjiga smešta. No, nije baš potpuno kako bi pomislili, tu su uglavnom autori iz doba prosvetiteljstva i većina ih je hororno orijentisana. Iako su počeli sa mekim povezom, i uglavnom već prevođenim knjigama, poprilično su zaokrenuli kurs u ambicioznije vode sa prelaskom na tvrde poveze i stilizovanu unutrašnjost, a pogotovo time što sada biraju pisce koje naša publika nije imala prilike da čita, iako su dugo vremena u domenu javnog dobra. Čini se da je zaokret počeo sa postavljanjem Bobana Trifunovića za urednika biblioteke, apsolutno podržavamo takav potez i hrljenje ka višim razinama kvaliteta. Nadamo se da će se sa vremenom proširiti i na druge epohe, i da neće isključivo ostati u viktorijanskoj eri.

Treba napomenuti da se gotski roman kao književni pravac razvio u osamnaestom veku, te da je poznat po mračnoj, misterioznoj atmosferi, često smeštenoj u zamkove, manastire ili izolovana imanja. Usrdno spaja elemente horora, romantike i natprirodnog, a centralne teme uključuju sukobe između razuma i strasti, prošlosti koja negira budućnost, kao i pitanja identiteta i moći. Prvi gotski roman, Otrantski zamak Horasa Volpola, objavljen je 1764. godine i postavio je temelje žanra. Kasniji autori poput Meri Šeli, Emili Bronte, Ane Redklif, Elizabet Gaskel, Širli Džekson i Vilki Kolins dodatno su oblikovali i proširili granice gotike. Ove tvorevine raščlanjuju tamne strane psihe i koriste arhitekturu i pejzaže kao metafore unutrašnjih stanja likova. Atmosfera je obično prožeta propadanjem, izolacijom i utiskom neizbežne kataklizme.

Ričard Marš – (pravo ime: Ričard Bernard Heldman) bio je pisac poznat po delima horora i fantastike. Preminuo je 1915. godine. Njegov najpoznatiji roman, Buba, bio je izuzetno popularan u svoje vreme. Iako je danas manje poznat, Marš je bio cenjen autor priča koje kombinuju elemente natprirodnog i satire. Dela mu istražuju društvene norme, identitet i psihu, a mnoge od njih karakteriše mračna, gotička atmosfera. Napisao je preko 80 knjiga, uključujući romane, zbirke kratkih priča i poeziju. Imao je širok dijapazon interesovanja, pa je pisao i kriminalističke, i humoristične priče. Pored književnog rada, bio je i urednik nekoliko časopisa. Ostavio je traga u viktorijanskoj i edvardijanskoj književnosti, to ga čini značajnom figurom u istoriji engleske šeste umetnosti. Kod nas mu je preveden i roman Boginja demon.

Buba je mračni viktorijanski gotski-roman koji kombinuje elemente mistike, misterije i društvene satire. Priča se odvija u Londonu i prati četiri naratora koji se na različite načine suočavaju s natprirodnim užasom koji donosi tajanstveni egipatski kult i njegovo zlokobno stvorenje – buba koja menja oblik. Sve počinje kada neobjašnjiva, hipnotička sila preuzme kontrolu nad sudbinama likova, uključujući uglednog političara Pola L. Stvorenje iz kulta koristi moći sugestije i transformacije kako bi terorisalo i manipulisalo svojim žrtvama, dovodeći ih do ruba ludila. Priča prikazuje strah od drugosti i promena, kao i viktorijanske društvene norme. Kako se priča odvija, naratori pokušavaju da razotkriju tajnu kulta i pronađu način da unište pretnju. Radnja se vrti oko intriga, potera i sukoba između racionalnog sveta nauke i nadrealnog sveta magije i mitologije. Kraj je napet i ostavlja prostor za različitu interpretaciju, što doprinosi jezivoj atmosferi.

Viktorijanske dogme protiv devijantne drugosti istoka prožimaju čitavo delo, baveći se vrlo sličnim temama kao i Stivenson, Vajld i Stoker. Autor pokazuje da su ih morili strahovi od rušenja patrijarhata, najezde stranaca, slobodnog izražavanja seksualnosti i silovitog razvoja nauke i feminizma. Ipak postoji nešto po čemu je Marš osoben, ruši stereotipe, iako podosta implicirano: govori o seksualnom i umnom nasilju nad muškarcem. Što je i danas retkost, a prikaz urušavanja protagoniste je izuzetan. Stilski je na tragu ponajboljih iz branše, faktički može i sada da posluži za primer kako treba da se piše. Ipak, izdvojili bismo ton kao najposebniji deo prikazanog pripovedačkog umeća, sve vreme dok čitate negde u pozadini uma će vam se činiti da prisustvujete jednoj od čuvenih britanskih komedija, a sve uz atmosferičnost protkanu grozom i dojlovskom detektivskom potkom.

Prevod mladog kolege je pristojan iako mestimično varira, pa tako u jednoj fusnoti ima, primedba prevodioca, igrač fudbala umesto fudbaler ili igrao je za grad Luton umesto Luton Taun. Razumemo da gospodina Trifunovića zanimaju visokoparni i filozofski motivi knjige i da poseduje takvo znanje, što možemo uočiti u pogovoru, ali kao urednik bi morao posedovati i znanje o prizemnim stvarima. Verujemo da će se unaprediti i u prozaičnim aspektima književnosti, želimo mu još mnogo knjiga u biografiji.

Veoma bitno izdanje sa obzirom na to da se delo od velikog značaja za horor pojavljuje po prvi put na našem jeziku. Svaki ljubitelj strave bi trebalo da poseduje ovu knjigu, pogotovo jer je ovako velelepno urađena. Ta vrsta izrade knjiga doprinosi žanrovskom ugođaju i tome da su tomovi vrlo lep ukras za svaku policu.

Novo izdavaštvo u žanrovskim vodama

Posted on by Kristijan Šarac

 

ŽANR: mračna fantastika/young adult

ORIGINALNI NAZIV: The Last Bloodcarver

IZDAVAČ ZA REGION: Balans

AUTORKA: Vanesa Le

ZEMLJA: SAD

PREVODITELJKA: Jelena Katić Živanović

GODINA IZDAVANJA: 2024.

OCENA:

Mlada izdavačka kuća iz Knjaževca po imenu Balans, započela je put s vizijom da obogati regionalnu scenu knjigama koje bude um i srce. Njihova strast za književnošću, kako kažu na svom sajtu, usmerena je na dela koja inspirišu, obrazuju i zabavljaju, s posebnim naglaskom na raznovrsne žanrove – od istorije i poezije do mračne fantastike i omladinske literature. Naslovi poput Poslednjeg krvoseče dokazuju njihovu odlučnost da donesu sveže glasove koji žongliraju emocijama i maštom. Korice njihovih knjiga, s upečatljivim ilustracijama, mame poglede, dok odabir autora otkriva ambiciju da spoje globalne trendove s lokalnim čitaocima. Ipak, kao novajlije, suočavaju se s izazovima – prevodi ponekad mogu da škripe pod teretom idioma, a lektura može propustiti sitne nesavršenosti. Nadamo se da uče brzo, osluškujući savete publike i kolega. Uvereni smo da će izgraditi identitet koji obećava da će postati sinonim za pametnu fantastiku.

Kuda vodi njihov kompas? Najave na sajtu i društvenim mrežama ukazuju na širenje ka stranim young adult naslovima i fantastici, uz očuvanje fokusa na društveno angažovanim temama. Ako nastave da biraju priče koje spajaju mitologiju, emociju i akciju, mogli bi postati bitan igrač u žanrovskoj književnosti. Saradnje s domaćim autorima ili ulazak u grafičke romane mogu dodatno učvrstiti njihovu poziciju. Ključno je da zadrže ravnotežu između tržišne privlačnosti i književne vrednosti – ako uspeju, mogu postati svetionik za čitaoce željne čuda i introspekcije.

Vanesa Le – nova zvezda američke fantastike, rođena u Los Anđelesu, s korenima iz Vijetnama. Diplomirala je biologiju na Braunu, ali je mašta prevagnula, vodeći je ka mračnoj fantastici. Njen debi, Poslednji krvoseča, osvojio je BookTok zahvaljujući jedinstvenom sistemu magije i složenim likovima. Inspirisana azijskim folklorom i ličnim iskustvima, gradi svetove gde se tradicija sudara s inovacijom. U slobodno vreme bavi se ilustracijom i proučavanjem mitologije, što obogaćuje njen lirski stil i detaljne opise.

Priča nas uvlači u svet inspirisan jugoistočnom Azijom, gde Nika, poslednja naslednica drevne veštine krvočarstva, balansira između života i smrti. Njena moć – manipulacija telom kroz krv – čini je isceliteljkom i pretnjom. U gradu Teumu, korporacije vladaju iz senke, a ulicama osvetljenim neonskim sjajem, Nika krije svoje umeće, bežeći od prošlosti i vlasti koja je lovi. Spasavanje jednog života uvodi je u vrtlog političkih intriga i potrage za zaboravljenim znanjem njenog naroda. Pripovest je puna napetosti, dok njena borba za identitet i slobodu otkriva ranjivost i snagu. Svet je raskošan – magija, nauka i tehnologija nose tragove mita, a narativ spaja stimpank s urbanom fantastikom.

Vrline knjige leže u čistom stilu, atmosferi i jeziku – Teum je živi lavirint, prožet azijskim motivima, dok Nikina magija, utemeljena na krvi, donosi jezivu novinu. Njen unutrašnji sukob, iskovan temama pripadnosti i traume, daje priči težinu koja privlači čitaoce željne dubine. Leova piše s ritmom koji teče poput reke, noseći kroz emocije i sukobe. Slabosti? Početak je spor, preplavljen opisima koji usporavaju tempo, dok sporedni likovi često ostaju u pozadini, služeći više kao pokretači radnje nego kao punokrvni karakteri. Magijski sistem, iako inovativan, ostavlja neka pravila nejasnim, što može iznervirati ljubitelje preciznih objašnjenja. Prevod Jelene Katić Živanović prenosi duh originala, ali možda i previše. Da, mislimo na imena, po ko zna koji put skrećemo pažnju na to. Neophodna su u engleskom jeziku, u našem nisu, pogotovo kada se pripoveda iz pogleda jednog lika. Skoro hiljadu puta Nika uvelike kvari stil delu i smatra čitaoce glupim. Prevođenje je prilagođavanje teksta, uvek to imajte na umu. Ipak, ovo je roman koji osvaja svojim svetom i neophodno ga je pročitati.

Pravi je izbor za čitaoce koji traže priče gde se magija sudara s ljudskošću, a svetovi dišu tehnološkim životom. Pronađite knjigu u knjižarama ili na sajtu izdavača. Zgrabite primerak dok je još na policama – Nikina borba čeka da vas povuče u svoj vrtlog!

Lingvistička rasprava o kolonijalizmu

Posted on by Kristijan Šarac

ŽANR: istorijska fantastika/urbana fantastika

ORIGINALNI NAZIV: Babel: An Arcane History,

IZDAVAČ ZA REGION: Mozaik knjiga

AUTORKA: Rebeka F. Kuang

ZEMLJA: SAD

PREVODITELJKA: Ira Martinović

GODINA IZDAVANJA: 2021.
OCENA:

Veliko nam je zadovoljstvo što možemo reći da smo ostvarili saradnju sa jednom od najeminentnijih izdavačkih kuća u Hrvatskoj, to jest, Mozaik knjigom. Postoji od 1991. godine, nasledili su raskošnu tradiciju najvećeg izdavača u jugoistočnoj Evropi iliti Mladinske knjige čiji počeci sežu u 1945. godinu kojoj su do tada bili ekspozitura. Pažljivo su gradili samostalnu reputaciju inovativnog izdavača sa raznovrsnim književnim opusom prilagođenim svim uzrastima. Objavljuju šarenolik spektar žanrova, uključujući birana dela fantastike. Pored klasičnih izdanja, u ponudi imaju i e-knjige čime se udovoljava potrebama savremenog čitaoca. Poseduju više edicija, a Zabavna biblioteka je iznedrila delo o kom ćemo pisati. Vredi spomenuti da su prošle godine pokrenuli biblioteku Bura, koja okuplja renomirane hrvatske pisce, ali i debitante sa inovativnim izrazom. Pod uredničkom palicom Andrije Škare, edicija se usmerava na dela koja postavljaju paradigme u domaćoj književnosti, reflektujući aktuelne svetske tokove. Prvo izdanje u okviru edicije je roman „Mali i Levijatan“ Svena Popovića iz žanra fantastike. Teže tome da kroz kontinuirani rast i postavljanje nebolomnih standarda, osokole bujanje domaće, a i književnosti uopšte. otkriju nove autore i oblikuju ukus čitalaca i kulturni pejzaž u Hrvatskoj i regionu, konektujući ih sa literaturom koja obrazuje i zabavlja istovremeno.

Vrlo nam je značajno to što je tako etabliran izdavač posvetio pažnju fantastici, njihovo iskustvo u poslu će garantovano doprineti kakvoći žanra na ovim prostorima. Posebno se to odnosi na ediciju Bura, verovatno će poput istoimenog vetra raspršiti iluzije mnogih da su dobri, ali i razotkriti talente tamo gde ih niko nije tražio. Što je enormno važan segment, naravno, biće tu i brojnih već znanih autora, ali se nadamo da će se više usmeriti na popločavanje ceste novoj generaciji stvaralaca. Ovo naše zanimanje je po postavci okrenuto budućnosti i onom što će dodatno ukrasiti drvo kulture, prošlost je poput porodičnog albuma sa fotografijama, jer dostignuća ne treba da se zaborave, ali ih treba ostaviti u škrinji sa blagom zarad novih i elana da se kroči u nepoznato. Posebice se odnosi na spekulativnu fikciju, tu ne postoji nemoguće, mašta prelazi među učmalosti stvarajući slavodobitnost. Kolegama želimo mnoštvo knjiga o kojima ćemo moći pisati i mnogo uredničkih podviga.

Rebeka F. Kuang – poznata po svom radu u žanrovima spekulativne fikcije. Rođena je 1996. godine u Kini, a kasnije se preselila u Sjedinjene Američke Države. Diplomirala je na Džordžtaunu, gde je studirala međunarodne odnose i istoriju, a zatim je nastavila obrazovanje na Kembridžu i Oksfordu, fokusirajući se na sinologiju i istoriju Kine. Debitovala je 2018. godine romanom Makov rat, prvim delom istoimene trilogije, inspirisane kineskom istorijom, mitologijom i ratnim konfliktima, naročito Drugim kinesko-japanskim ratom i zločinima koje je počinila Japanska vojska. Serijal se istakao mračnim tonom, kompleksnim moralnim dilemama i političkim intrigama, što joj je donelo brojne nagrade i priznanja. Sem trilogije, knjiga o kojoj pišemo je osvojila Nebulu i Hjuga. Njen novi roman, Yellowface, predstavlja satiričnu dekonstrukciju izdavačke industrije i problema kulturne aproprijacije. Pored pisanja je i akademski angažovana, a njeno interesovanje za istoriju i politiku vidljivo je u svakom romanu. Dela joj se odlikuju pronicljivim socijalnim komentarima, složenim likovima u potrazi za nacionalnim identitetom i prevazilaženju kolonijalnih trauma.

Fantastično-istorijska priča koja propituje moć, jezik i kolonijalizam. Radnja se dešava u alternativnoj verziji 19. veka, gde je Univerzitet Babel u Oksfordu centar za magiju povezanu sa prevođenjem i moćnim „srebrnarstvom” koje omogućava kontrolu nad svetom. Glavni protagonista, Robin je mladi kineski student koji dolazi u Englesku nakon što ga je univerzitet uzeo pod svoje kao siroče. Prateći njega, priča razmatra pitanje nacionalnog identiteta, lojalnosti prema kolonizatorima i snagu jezika kao sredstva moći. Kako radnja napreduje, Robin se suočava sa sopstvenim vezama sa britanskom imperijom, koja iskorišćava kolonizovane narode. Shvata da je njegov rad deo eksploatacije, što ga dovodi do moralne dileme i uključuje se u radikalnu organizaciju koja se bori za oslobođenje od tiranske vladavine, to ga uvodi u sukob sa mentorima, kao i sa sopstvenim vrednostima. Filozofska pripovest, prepliće složene motive kroz narativ koji se bavi lingvistikom i imperijalnom kritikom, borbom za pravdu i otporom prema ugnjetavanju. Spoj akademske rasprave i političkog stava, koja postavlja pitanje da li se istinska promena može postići gandijevski.

Moglo bi se reći da je ovo lingvistička rasprava o kolonijalizmu, definitivno retki mogu smestiti gotovo naučnu studiju u okrilje fantastike. Iznimno delo, predodređeno da autorku lageruje među velikane, zbog ovakvih romana se bavim knjigama. Uveličavaju književnu baštinu sveta, pokazuju da se i dan-danas stvaraju klasici. Roman u mnogome preslikava aktuelni politički trenutak i pokazuje kakve su žrtve neophodne da bi se naudilo tlačiteljima. Teško da vam mogu i predočiti koliko je ova knjiga pametna i koliko je autorkin stil izgrađen na pravi način. Međutim, oni koji očekuju akciju ostaće uskraćeni za nju, dobiće filozofiju, lingvistiku i politiku. No, svaka nagrada koju je roman dobio je apsolutno zaslužena u vezi toga nema rasprave. Književnost je bogatija za jedan dragulj. Prevod je sigurno bio jako zahtevan, ali ga je Ira Martinović uradila izvanredno. Naravno, moramo pohvaliti i lekturu gde na sedam stotina strana gotovo ne postoji propust, što je verujte mi neverovatan posao. E, po tome se razlikuju veliki izdavači od malih, imaju resurse i kvalitetan kadar.

Ukoliko ste poželeli da nabavite ovu knjigu, moraćete to učiniti u Hrvatskoj, pošto u Delfi knjižarama više nije dostupna. Savetujemo da kontaktirate izdavača u vezi narudžbe, dobićete vrlo ljubazan i profesionalan odgovor. To vam sigurno zvuči kao normalno, ali u stvarnosti je retkost. Jasno, opet su u pitanju mogućnosti, no, samo delimično pošto bi kultura trebala iznedriti gospodu, ali je to izoliraniji slučaj nego što i shvatate. Stoga će vam svaki kontakt sa Mozaik knjigom biti prijatno iskustvo, a sad pohrlite po ovaj sadašnji i budući klasik.

Lavkraftovska jeza u savremenom ruhu

Posted on by Kristijan Šarac

ŽANR: horor / psihološki nf triler

ORIGINALNI NAZIV: The Nice House on the Lake

IZDAVAČ ZA REGION: Čarobna knjiga

SCENARISTA: Džejms Tajnion IV

CRTAČ: Alvaro Martinez Bueno

PREVODILAC: Darko Tuševljaković

ZEMLJA: SAD

GODINA IZDAVANJA: 2021-2023

OCENA:

Ponekad se desi da strip izađe u pravom trenutku, tačno kada su čitaoci spremni da ga dočekaju. Lepa kuća na jezeru je upravo jedno od takvih dela – atmosferičan, promišljen i beskompromisno jeziv, i to radi s neprijatnom lakoćom. Ovaj serijal, koji nam donosi Čarobna knjiga donosi u ediciji Novi svet, već na prvi pogled pleni atmosferom, ali je snaga pripovesti u psihološkom pristupu. Svi smo se bar jednom zapitali kako bi izgledao savršen beg od stvarnosti. Zamišljali mesto izolovano od svakodnevnog haosa, idiličan ambijent daleko od užurbanog sveta. A šta ako bi to utočište bilo poslednje mesto na Zemlji i svojevrstan zatvor?

Uticaj Lavkrafta na strip umetnost duboko je ukorenjen, naročito u horor i mračno-fantastičnim serijalima koji se bave kosmičkim užasom i egzistencijalnim strahovima. Među najistaknutijim delima inspirisanim Ktulu mitovima nalazi se Providens Alana Mura, koji maestralno dekonstruiše velikanovu fikciju kroz postmodernu analizu njegovih dela i ličnih opsesija. Takođe, Neonomikon, ide još dalje, donoseći sirov i uznemirujući prikaz lavkraftovskog horora u savremenom kontekstu. Na sličnom tragu, Majk Minjola je u serijalu Helboj i njegovim komercijalnim eksploatacijama proisteklim iz popularnosti vešto ugradio velikanovu mitologiju, donoseći priče o drevnim bogovima, neizrecivim užasima i tajnim kultovima koji prete čovečanstvu. S druge strane, Fall of Cthulhu Džošue Dilarda je direktan nastavak Lavkraftovog univerzuma, modernizovan i prilagođen strip formi. Ljubitelji DC i Marvel stripova mogu pronaći uticaj kosmičke strave u određenim pričama – serijal Čudovište iz močvare (posebno faza Alana Mura) istražuje ideje o zaboravljenim bićima i drevnim silama, dok je Doktor Strejndž od početaka koketirao sa temama dimenzionalnih entiteta i kultova koji prizivaju sile izvan ljudskog poimanja. Stripovi kosmičke jeze ne oslanjaju se isključivo na priču – vizuelna komponenta igra ključnu ulogu u prenošenju neizrecivog užasa. Umetnici poput Rikarda Burčielija, Bena Templesmita i Rafaela Albukerkija majstorski koriste senke, iskrivljene perspektive i nadrealne prizore kako bi dočarali atmosferu neminovne propasti i susreta sa nepojmljivim. U svetu stripa, Lavkraftova ostavština nastavlja da živi i mutira, pronalazeći nove forme izraza, ali zadržavajući suštinski osećaj strave pred bezdanom nepoznatog, slično je i u ovom ostvarenju.

Džejms Tajnion IV – istaknuti autor stripova, prepoznatljiv po svom radu na naslovima kao što su Betmen i Nešto ubija decu. Odrastao je u Milvokiju, gde je pohađao srednju školu na Univerzitetu Market. Tokom studija kreativnog pisanja na koledžu Sara Lorens, imao je priliku da uči pod mentorstvom Skota Snajdera, poznatog tvorca stripova o Betmenu. Ova saradnja otvorila mu je sva vrata, posebno u DC-u. Karijera mu je započela radom na pričama vezanim za Betmena, uključujući serijale Batman Eternal i Batman/Teenage Mutant Ninja Turtles. Potom je preuzeo je ulogu glavnog pisca za Detective Comics, a 2019. godine je nasledio Toma Kinga kao pisac glavnog serijala Betmen. Pored rada na superherojskim naslovima, stekao je priznanje i za sopstvene tvorevine. Triler Odeljenje za istinu je dobio pohvale kritike i publike. Takođe, ovaj strip o kom pišemo je osvojio Ajznerovu nagradu. Do 2022. godine, osvojio je pet Ajzner nagrada, uključujući tri u toj godini, što ga čini jednim od najpriznatijih autora u industriji. Takođe je deset puta nominovan za nagradu GLAAD za izvanredan strip, uzevši je jednom 2016. godine. Stvaralaštvo mu karakteriše duboko promišljeni likovi, mračne i intrigantne priče, kao i sposobnost da kombinuje elemente horora i trilera.

Alvaro Martínez Bueno – crtač, poznat po svom radu na američkom tržištu, posebno za izdavačku kuću DC. Diplomirao je likovne umetnosti na Univerzitetu u Salamanki. Potom, započinje karijeru kao animator i interpretator scenarija, radeći na filmovima poput The Impossible i Zipi y Zape. Takođe je radio kao ilustrator u reklamnoj industriji. Ulazak u svet američkog stripa započeo je radom za Valiant Entertainment na serijalu Harbinger. Nakon toga, prešao je u Marvel, gde je radio na naslovima kao što su: Iron Man Annual, Ultimate Comics X-Men i Cataclysm: Ultimate X-Men. Zatim je postao ekskluzivni umetnik DC-ja, gde je radio na serijalima kao što su Aquaman, Grayson, Robin War i Teen Titans. Rad na Batman Eternal i Batman & Robin Eternal doveo ga je do angažmana na serijalu Detective Comics tokom DC-jevog preporod perioda. Poznat je po detaljnom stilu crtanja, sposobnosti da prenese emocije likova i majstorskom korišćenju kompozicije. Stvaranje mu je značajno uticalo na savremeni američki strip, a njegovi crteži su doneli novi život nekim od najpoznatijih likova u industriji.

Čak će vas i koncept zainteresovati dovoljno da pročitate: grupa prijatelja dobija poziv da provede neko vreme u luksuznoj kući na osami, tik uz kristalno čisto jezero. Njihov domaćin, Volter, deluje kao idealan prijatelj – pažljiv, zabavan, pomalo ekscentričan, ali ni u jednom trenutku ne izaziva sumnju. Svi ga vole. Ipak, veoma brzo vidimo da nešto ozbiljno nije u redu. Jer, dok oni uživaju u idiličnom okruženju, svet izvan male utopije biva izbrisan. Ljudi umiru u nepojmljivim užasima, civilizacija prestaje da postoji – a oni su jedini preživeli. Od tog trenutka, priča prestaje da bude klasična postapokaliptična naracija i prerasta u psihološki eksperiment. Narativ se sporo razvija, ali ne u smislu da je dosadan – naprotiv, ovde nema nepotrebnih scena. Svaka stranica donosi slojeve tenzije, svaki dijalog otkriva deliće slagalice. Autor majstorski vodi priču, igrajući se očekivanjima čitalaca. Postavlja pitanja koja paraju mozak: zašto su baš oni izabrani? Kakva je prava priroda kuće? Likovi, od kojih je svaki pažljivo razrađen, suočavaju se s istinom o svojoj situaciji – i o Volteru, koji nije ono za šta su ga smatrali. Tajnion se ne oslanja na klasične horor trope; ovde nema duhova, vampira ili serijskih ubica, ali osećaj jeze ne prestaje. To je inhibicija izolacije, neizvesnosti i gubitka kontrole nad sopstvenim životom. Ono što ovo delo čini drugačijim od sličnih priča jeste način na koji se razvija njena atmosfera. Umesto da se oslanja na brzi tempo i šokantne preokrete, gradi nelagodnost postepeno. Likovi otkrivaju nova pravila, saznaju više o Volterovim motivima i bore se sa emocijama – gnevom, tugom i izdajom. Kuća, koja je na početku delovala kao raj, postaje zlatni kavez. Pitanje nije samo kako će izaći, već i da li uopšte žele da izađu. Jer ono što ih čeka napolju možda je još gore.

Vizuelno, Martinez Bueno briljira. Strip je podjednako lep koliko je i uznemirujuć. Ekspresivne ilustracije igraju se senkama i detaljima, čime se dodatno pojačava strepnja i paranoja, sa posebnim naglaskom na emocije likova. Svaka scena je promišljeno kadrirana – kada treba da osećamo udobnost, kadrovi su široki, svetli i topli. Kada paranoja počne da raste, prostor se sužava, lica se gube u senkama, a perspektiva postaje klaustrofobična. Kolorista Džordi Beler dodatno doprinosi atmosferi kroz promišljen izbor boja – pastelni tonovi koji deluju gotovo umirujuće, ali kriju duboku nelagodnost. Ljubitelji Tajnionovog rada će primetiti njegove prepoznatljive narativne strukture – kombinacija sadašnjosti i flešbekova, dijalozi koji izgledaju kao da su preuzeti iz stvarnih razgovora, osećaj da se sve odvija u nekoj verziji sveta koju prepoznajemo, ali sa nekom neuhvatljivom razlikom. Ovde je to dovedeno do savršenstva. Ono što ovo delo odvaja od ostalih horor stripova nije samo atmosfera, već i to što se bavi pitanjima ljudske psihe na način koji je retko viđen u ovom mediju. Kako ljudi reaguju kada shvate da su poslednji na svetu? Kako se menja njihova percepcija stvarnosti kada im se oduzme pravo na odluku? Da li su Volterove namere zaista zle, ili je jednostavno biće sa potpuno drugačijim shvatanjem dobra i zla?

Dugo nakon što zatvorite poslednju stranicu pitanja ne prestaju da odzvanjaju mislima, a slike ostaju urezane u umu. Ako ste ljubitelj mračnih, atmosferičnih priča sa elementima postapokaliptičnog trilera, ovo je nešto što ne smete propustiti. Savršena kombinacija suptilnog horora i psihološkog terora, ovo se ne zaboravlja lako, Lepa kuća na jezeru je savremeni klasik.

Zašto je „Superman Returns“ najbolji Supermen u filmovima

Posted on by Mladen Marković

Dok botovi i plaćena kritika pokušavaju da veličaju Ganovo poslednje kasapljenje najvećeg strip heroja svih vremena, a drugi i dalje tuguju za neostvarenim potencijalom Kavila kao Čoveka od čelika (među njima sam, priznajem, i ja), ne mogu se oteti utisku jedne tihe, gotovo zaboravljene propuštene prilike za stvaranje veličine. Zato želim da bacim malo svetla na, po mom mišljenju, nepravedno osporavanu ekranizaciju iz 2006. godine – Superman Returns.

Izvor: Supermen DC fandom

Koliko god da, po pitanju akcije i ritma, ima svojih slabosti, ovaj film je, došao najbliže onome što Supermen zaista jeste – po konstrukciji lika, tonu, moralnoj arhitekturi i estetskom izrazu; možda čak i više nego kultna Rivova verzija iz ’78. Pored maestralne izvedbe Kevina Spejsija kao Leksa Lutora, u filmu se nalazi spektar kvaliteta koji se retko kada sreću u žanru koji je odavno zaboravio kako izgleda tišina, usamljenost, kontemplacija i božanska snaga lišena arogancije.

Superman Returns dakle nije film bez mana – nedostatak akcije, statičan zaplet i neujednačen ritam često mu se spočitavaju. Međutim, kada govorimo o tonu, estetici i duhu Supermena kao mita, vrlo lako se može argumentovati da je to verovatno najverodostojnija filmska interpretacija ovog superheroja.

Film je prožet tihim, kontemplativnim tonom, sa osećajem tuge, uzvišenosti i izolacije. Supermen se vraća na svet koji je nekako preboleo njegovu odsutnost. Ta atmosfera božanske distance nije slabost, već ključna osobina priče – on nije među ljudima, on lebdi iznad njih, posmatrajući, slušajući njihove molitve. To je mitološki ton, ne samo superherojski. Više grčki bog nego američki junak. I upravo tu se otkriva suština Supermena: uvek pomalo tragičan, jer je previše moćan da pripada, a previše saosećajan da ostane ravnodušan. Ponajviše nalik originalnom liku iz četrdesetih.

Izvor: Warner Bros

Brajan Singer koristi vizuelni jezik koji evocira tridesete i pedesete, zlatno doba stripova i Flejšerovih crtanih filmova – od retrofuturističke arhitekture do starinskih automobila i dnevnih listova. Sve izgleda izmešteno iz vremena, kao da se radnja odvija u mitskom prostoru. Metropolis nije Njujork, već ideja Njujorka. To stvara nadrealnu ikoničnost, ono mitsko što Supermen zahteva. On ne pripada savremenom realizmu – on je simbol, alegorija, arhetip. Zato film ne pokušava da ga prizemlji, već da ga izdigne.

Nikada im neću oprostiti što su potkopali Brendonovu pojavu lošim kostimom – od premalog „S“, koje je učinilo da izgleda nekako skupljeno, do loših čizama i pogrešne materije za sam kostim koja ne dozvoljava muskulaturi da dođe do izražaja. Ironično, sve je to kasnije ispravljeno u Crisis eventu, kada se pojavio u Kingdom Come varijanti, koja je vizuelno i simbolički daleko moćnija.

Muzika Džona Vilijamsa, iskorišćena kao tonalni temelj, ne služi samo nostalgiji. Inače nisam ljubitelj ponovnog korišćenja muzike iz prethodnih filmova – često to deluje kao lenj trik igranja na kartu stare slave. Ali u ovom slučaju bilo je ne samo efektivno, već i neizbežno. Nijedna druga muzička tema ne bi mogla da iznese ono što Supermen ovde jeste. Vilijamsov motiv funkcioniše kao muzička liturgija Supermenovog arhetipa: uzvišenost, svetost, čistoća, nada. Ona nosi više značenja od deset minuta dijaloga, i svakim tonom učvršćuje ono što Supermen jeste: snaga koja ne preti, već podseća na to da je svetlo još uvek tu, čak i kad je daleko.

Režija je gotovo sakralna. Kamera i svetlo tretiraju Supermena kao božansko prisustvo: visoki, tihi kadrovi, često posmatrani kroz stakla, oblake, tišinu. On se ne pojavljuje kao događaj, već kao stalnost. Njegovo lebdenje nema težinu spektakla, već dostojanstvo. U kadrovima u kojima samo sluša svet, lebdeći iznad Zemlje, više podseća na anđela nego na junaka. To je radikalno drugačije od akcionih ikona – i istovremeno verovatno najtačnije za ovaj lik.

Tematski, film prikazuje Supermena kao figuru koja žrtvuje sebe bez očekivanja priznanja. Svet ga je zaboravio, Lois ga je prebolela, njegovo mesto je zauzeto. Pa ipak, vraća se, ne da osvoji, već da služi. To je srce mita o Supermenu: ne pomaže jer traži ljubav – pomaže jer ne zna drugačije. Njegova svrha nije izgrađena kroz pohvale mase, već kroz unutrašnji imperativ dobrote. U tom smislu, film nudi ne samo superherojski zaplet, već i duboko filozofski motiv: pitanje da li vrlina ima smisla kad je svet više ne prepoznaje.

Za razliku od kasnijih verzija koje su pokušale da ga „modernizuju” kroz moralnu ambigvitetno i traumu, „Superman Returns“ ne traži da naš heroj „postane čovek”. On je već formiran, a njegov konflikt počiva u nalaženju svog mesta u svetu koji se solidno promenio. I upravo zato je ovaj film važan: ne zato što pokazuje Supermena kao borca, već kao tiho, postojano prisustvo koje i dalje voli svet koji više ne zna kako da ga voli.

Izvor: Fortress of fortitude

U tom smislu, Snajderova verzija, koliko god bila estetski i filozofski neprihvatljiva za izvesne „fanove“, imala je svoju uzbudljivost. Bila je to prva interpretacija Supermena s kojom se običan čovek mogao poistovetiti – ne kao sa mitom, već kao sa unutrašnje rastrzanim bićem koje traži svoje mesto u realnom, okrutnom svetu. Korensvitu svaka čast na pojavi (kostim je apsolutna 0), ali nažalost potrošen je u filmu koji i najbleđu fazu MCU-a čini da izgleda kao Šekspir. A Brendon Rut… voleo bih da je imao više sreće. Da smo videli njegovu tada planiranu trilogiju, kako sazreva kao lik, kao figura, kao sila dobra. Ponekad se i danas, u snovima jednog fana, mota ono nemoguće pitanje: šta bi bilo da je bilo – da su se Bejlov Betmen i Rutov Supermen sreli na srebrnom ekranu, kao dva kontrapunkta iste epohe. Recimo kao World’s Finest? No, elem…

Možda nije najuzbudljiviji, možda nije najnapetiji, ali u svakom svom trenutku – od pogleda sa neba, preko šapata ljudi koje tiho sluša, do trenutka kada u tišini odlazi – Superman Returns ostaje najverniji prikaz Supermena kao mita, simbola, svetionika i tuge. Film o biću koje nije među nama – ali jeste uz nas.

QUOD ESSE POTUIT…

(šta je moglo biti)

Fantazija kao ogledalo politike – od kraljeva do korporacija

Posted on by Aleksa Jadžić

Podnaslov: zašto je lakše svariti pokvarenog princa nego šefa sopstvenog sektora

Ako želite da analizirate politiku modernog sveta – nemojte samo čitati političke analize. Čitajte i fantastiku.

Zmajevi su manje zastrašujući od poreske uprave

Ako išta povezuje čitaoce epske i naučne fantastike, to je jednostavna činjenica: lakše nam je prihvatiti istinu o sopstvenom društvu kad nam je servirana u obliku zmaja, čarobnjaka, mutiranog zombija ili korporacije koja potčinjava galaksije.

Jer, budimo iskreni – ljudi se uvrede ako im direktno kažemo da sistem ne funkcioniše. Ali ako im to kaže Brendon Sanderson kroz propadajuće carstvo, Džo Aberkrombi kroz kralja koji je gori od poreskih reformi, ili Andžej Sapkovski kroz pesimizam koji se širi brže od inflacije – onda svi klimaju glavom i kažu: „Da, baš je tako u našem svetu!“

Fantazija je, ironično, postala najpouzdaniji žanr političke analize.

Sanderson: Sistem koji funkcioniše – birokratija sa boljom magijom i gorom hijerarhijom

Brendon Sanderson je arhitekta – ne samo zgrada, nego i društvenih struktura. Njegovi svetovi funkcionišu kao savršeno podmazane birokratske mašine: religija, politika, magija, raslojavanje – sve ima svoje mesto, svoj akt i svoju komisiju. Sandersonovi svetovi funkcionišu kao udžbenici iz političke teorije, samo sa više metala i manje ekonomskih kriza (iako bi se i o tome moglo raspravljati). O tome smo već pisali u tekstu „Kada fikcija postane fakt“.

U „Redu magle“, društvo je toliko rigidno dizajnirano da predstavlja studiju slučaja o autoritarizmu: sistem kasti, kontrola resursa, propaganda, permanentni strah. U knjizi Gospod Vladar, car i božanstvo celog Skadrijela, praktično je diktator koji je pročitao „Kako zavladati svetom za 12 jednostavnih koraka“ i onda te korake primenjivao punih hiljadu godina. To je totalitarizam koji bi i Orvel rekao: „E, sad ste preterali.“

U knjizi „Arhiva olujne svetlosti“, Sanderson ide još dalje – društvo je mikroskop političkih eksperimenata: institucionalizovana religija, vojna aristokratija koja bi mogla držati TED talk pod naslovom „Kako slučajno započeti apokalipsu“. Sanderson pravi simulaciju društava koja se stalno sudaraju: teokratske, feudalne, ratničke, trgovinske. I ono što je najzanimljivije – sve ih drži u ravnoteži ne zato što je to „herojski“ svet, nego zato što su interesi, moć i institucije razvijeni do te mere da se sistem održava sam od sebe.

Kako god da okrenemo, Sanderson stalno kafkijanski poručuje:

„Sistem nije neutralan. A heroji su obično samo anomalije u statistici.“

Drugim rečima – magija može da spasi dan, ali neće reformisati poresku upravu.

Izvor: Lucid Realism

Aberkrombi: Politika kao tamnija strana mača

Ako Sanderson pravi političke sisteme koji funkcionišu previše dobro, Aberkrombi pravi one koji funkcionišu previše realno.

U njegovoj trilogiji „Prvi zakon“ politika je mešavina cinizma, nasilja, interesa i ironije toliko guste da bi se mogla mazati na hleb. Trilogija predstavlja političku satiru u kojoj svi misle da znaju šta rade – i svi su u krivu.

Njegovi političari su korumpirani i beskrupulozni, vojskovođe nesposobne, čarobnjaci manipulišu tržištima, državama i ljudima, a heroji – pa, heroji biraju pogrešnu stranu, pogrešno vreme i pogrešnu dijetu (i obično završe gore od običnih ljudi).

A onda je tu i Bajaz, najopasniji oblik političke moći: čarobnjak koji ima znanje, magiju i apsolutno nikakve moralne kočnice, a tvrdoglavo je uveren da zna najbolje, te praktično predstavlja personifikaciju neoliberalizma.

Aberkrombi zapravo pita:

Ako čarobnjaci znaju sve – da li je to blagoslov ili pak najgori oblik diktature?

Zapravo, ovaj pisac pokazuje da je politika uvek igra moći, samo u fantaziji ljudi umiru brže, a laži su – paradoksalno – iskrenije. Njegov svet je krilatica politike današnjice:

„Nema dobrih opcija, samo manje loših i nekoliko koje su mnogo gore nego što izgledaju.“

Aberkrombi je fantazijski Orvel koji stalno dodaje fusnote tipa:

„Rekao sam vam, ali niste slušali.“

Sapkovski: Balkanizacija fantazije uz male doze alkoholizma i nihilizma

Sapkovski nije samo politički pisac – on je hroničar raspadanja civilizacija.

Njegova „Saga o vešcu“ (kao i njegovo ime, koje političari pogrešno izgovaraju češće nego budžetske stavke) od početka je dizajnirana kao prostor u kojem:

  • nacije ratuju iz navike i „iz principa“,

  • carstva se šire po inerciji,

  • manjine stradaju sistematski,

  • ljudi mrze druge ljude iz razloga koji bi stao na nalepnicu ili etiketu.

Izvor: Lucid Realism

Sapkovski kroz vilenjake, patuljke, čarobnjake i ljudske kraljevine – koje se ponašaju kao EU pod stresom – zapravo prikazuje sve što već znamo iz istorije i savremene geopolitike: kulturni konflikt, nacionalizam, kolonizacija, migracije, proterivanja, genocid, ideološki sukobi. Kod Sapkovskog, magija služi da se maskira brutalnost – ne da je spreči.

Najbolje od svega je što on to radi kroz humor toliko suv da možete da se posečete na njega.

Geralt od Rivije, siroti mutant, želi samo da radi svoj posao te predstavlja političkog subjekta koji ne želi da učestvuje u politici, ali ga politika guta – otprilike kao običnog građanina tokom predizborne kampanje.

Kod Sapkovskog, magija nije moć – moć je:

  • ko kontroliše informacije,

  • ko piše istoriju,

  • i ko daje naređenje da se neka provincija „pacifikuje“.

Što je, onako… jezivo poznato.

Džordž R. R. Martin: feudalizam, krv i realnost koju ljudi nisu hteli

Martin je najrealističniji politički analitičar našeg vremena, iako piše o zmajevima.

U „Pesmi leda i vatre“, politika je krvava, beskrajna, nepotrebna i vođena je egom, pohlepom i porodicama koje bi trebalo da se prijave na porodičnu terapiju.

Martin zapravo piše o kolapsu institucija, o moći koja razara sve i ljudima iz pozadine – trgovcima, birokratama, bogatim kućama – koji upravljaju svetom, dok se običan narod nada da neće biti statistika u sledećem ratu.

U Martinovom svetu, demokratski proces je otprilike jednako verovatan kao i da Lanisteri vrate dug.

Izvor: Lucid Realism

Fantazija je politički test inteligenicije (i nepismenosti vlasti)

Ako želimo da razumemo savremene institucije, birokratiju, korupciju, populizam, identitet, nacionalizam i moć – ne treba samo da gledamo političare.

Savremeni autori fantazije ne beže od politike; oni je maskiraju da bismo je lakše svarili.

I u tome leži suština odgovora na pitanje:

Kako savremeni autori koriste fantastične svetove da bi govorili o savremenim društvenim strukturama?

  1. Stavljaju institucije na steroide – kraljevstva postaju države, cehovi postaju sindikati, magijske škole postaju univerziteti sa opasnijim prijemnim ispitima.

  2. Preuveličavaju političku dinamiku – da bi pokazali koliko je i naš svet besmislen i smešan.

  3. Prave moralne dileme koje izgledaju epski, ali su zapravo svakodnevne – samo što je u našem svetu retko uključena opskurna mračna magija… barem zasad.

  4. Prave heroje koji se bore protiv sistema – jer se i savremeni čitalac oseća zarobljenim u njima.

  5. Razotkrivaju da su konfuzija, korupcija i konflikt – univerzalni, bez obzira postoji li magija ili ne.

Fantazija je danas „najtačniji“ politički komentar

Savremeni autori fantazije pokazuju nam da politika nije birokratski PDF od 300 strana, već da politika predstavlja krv, suze, interes, borbu za moć i ponekog zmaja koji dolazi da sve to zapali. Korporacije, kraljevstva, cehovi, magijske hijerarhije – sve su to samo današnje institucije u kostimima. Zato fantazija danas služi kao savršeno ogledalo savremenog sveta – udaljena taman toliko da možemo da dišemo, ali bliska taman toliko da prepoznamo sve. Jer dok u realnom svetu vlade padaju, ministarske fotelje se rotiraju, a korporacije kupuju sve što diše, u fantaziji bar znamo: ko samo pokušava da preživi, ko je glup, a ko je zao – obično je to onaj s magijskim štapom ili korporacijom koja poseduje pola galaksije.

Fantazija nam dozvoljava da argumentovano kritikujemo društvene pojave – a da niko ne može da se uvredi. Jer mi ne govorimo o njima… nego o kraljevstvima, carstvima i tiranima iz „izmišljenih“ svetova. Naravno, sasvim slučajno liče na naše.

A ako i dalje mislite da fantazija nije politička, samo se setite da je čak i Frodo morao da nosi teret koji nije birao – kao i svi mi ovih dana.

Izvor: Flux Schnell

Izvori:

  • Sanderson, Brandon. Mistborn Trilogy. Tor Books (2006–2008).

  • Sanderson, Brandon. The Stormlight Archive. Tor Books (2010–).

  • Abercrombie, Joe. The First Law Trilogy. Gollancz (2006–2008).

  • Sapkowski, Andrzej. The Witcher Saga. SuperNOWA (1990–2013).

  • Martin, George R.R.. A Song of Ice and Fire. Bantam Books (1996–).

  • Le Guin, Ursula K.. The Dispossessed (1974), Earthsea Cycle (1964–2001).

  • Jemisin, N.K.. The Broken Earth Trilogy. Orbit Books (2015–2017).