Dok botovi i plaćena kritika pokušavaju da veličaju Ganovo poslednje kasapljenje najvećeg strip heroja svih vremena, a drugi i dalje tuguju za neostvarenim potencijalom Kavila kao Čoveka od čelika (među njima sam, priznajem, i ja), ne mogu se oteti utisku jedne tihe, gotovo zaboravljene propuštene prilike za stvaranje veličine. Zato želim da bacim malo svetla na, po mom mišljenju, nepravedno osporavanu ekranizaciju iz 2006. godine – Superman Returns.
Koliko god da, po pitanju akcije i ritma, ima svojih slabosti, ovaj film je, došao najbliže onome što Supermen zaista jeste – po konstrukciji lika, tonu, moralnoj arhitekturi i estetskom izrazu; možda čak i više nego kultna Rivova verzija iz ’78. Pored maestralne izvedbe Kevina Spejsija kao Leksa Lutora, u filmu se nalazi spektar kvaliteta koji se retko kada sreću u žanru koji je odavno zaboravio kako izgleda tišina, usamljenost, kontemplacija i božanska snaga lišena arogancije.
Superman Returns dakle nije film bez mana – nedostatak akcije, statičan zaplet i neujednačen ritam često mu se spočitavaju. Međutim, kada govorimo o tonu, estetici i duhu Supermena kao mita, vrlo lako se može argumentovati da je to verovatno najverodostojnija filmska interpretacija ovog superheroja.
Film je prožet tihim, kontemplativnim tonom, sa osećajem tuge, uzvišenosti i izolacije. Supermen se vraća na svet koji je nekako preboleo njegovu odsutnost. Ta atmosfera božanske distance nije slabost, već ključna osobina priče – on nije među ljudima, on lebdi iznad njih, posmatrajući, slušajući njihove molitve. To je mitološki ton, ne samo superherojski. Više grčki bog nego američki junak. I upravo tu se otkriva suština Supermena: uvek pomalo tragičan, jer je previše moćan da pripada, a previše saosećajan da ostane ravnodušan. Ponajviše nalik originalnom liku iz četrdesetih.
Brajan Singer koristi vizuelni jezik koji evocira tridesete i pedesete, zlatno doba stripova i Flejšerovih crtanih filmova – od retrofuturističke arhitekture do starinskih automobila i dnevnih listova. Sve izgleda izmešteno iz vremena, kao da se radnja odvija u mitskom prostoru. Metropolis nije Njujork, već ideja Njujorka. To stvara nadrealnu ikoničnost, ono mitsko što Supermen zahteva. On ne pripada savremenom realizmu – on je simbol, alegorija, arhetip. Zato film ne pokušava da ga prizemlji, već da ga izdigne.
Nikada im neću oprostiti što su potkopali Brendonovu pojavu lošim kostimom – od premalog „S“, koje je učinilo da izgleda nekako skupljeno, do loših čizama i pogrešne materije za sam kostim koja ne dozvoljava muskulaturi da dođe do izražaja. Ironično, sve je to kasnije ispravljeno u Crisis eventu, kada se pojavio u Kingdom Come varijanti, koja je vizuelno i simbolički daleko moćnija.
Muzika Džona Vilijamsa, iskorišćena kao tonalni temelj, ne služi samo nostalgiji. Inače nisam ljubitelj ponovnog korišćenja muzike iz prethodnih filmova – često to deluje kao lenj trik igranja na kartu stare slave. Ali u ovom slučaju bilo je ne samo efektivno, već i neizbežno. Nijedna druga muzička tema ne bi mogla da iznese ono što Supermen ovde jeste. Vilijamsov motiv funkcioniše kao muzička liturgija Supermenovog arhetipa: uzvišenost, svetost, čistoća, nada. Ona nosi više značenja od deset minuta dijaloga, i svakim tonom učvršćuje ono što Supermen jeste: snaga koja ne preti, već podseća na to da je svetlo još uvek tu, čak i kad je daleko.
Režija je gotovo sakralna. Kamera i svetlo tretiraju Supermena kao božansko prisustvo: visoki, tihi kadrovi, često posmatrani kroz stakla, oblake, tišinu. On se ne pojavljuje kao događaj, već kao stalnost. Njegovo lebdenje nema težinu spektakla, već dostojanstvo. U kadrovima u kojima samo sluša svet, lebdeći iznad Zemlje, više podseća na anđela nego na junaka. To je radikalno drugačije od akcionih ikona – i istovremeno verovatno najtačnije za ovaj lik.
Tematski, film prikazuje Supermena kao figuru koja žrtvuje sebe bez očekivanja priznanja. Svet ga je zaboravio, Lois ga je prebolela, njegovo mesto je zauzeto. Pa ipak, vraća se, ne da osvoji, već da služi. To je srce mita o Supermenu: ne pomaže jer traži ljubav – pomaže jer ne zna drugačije. Njegova svrha nije izgrađena kroz pohvale mase, već kroz unutrašnji imperativ dobrote. U tom smislu, film nudi ne samo superherojski zaplet, već i duboko filozofski motiv: pitanje da li vrlina ima smisla kad je svet više ne prepoznaje.
Za razliku od kasnijih verzija koje su pokušale da ga „modernizuju” kroz moralnu ambigvitetno i traumu, „Superman Returns“ ne traži da naš heroj „postane čovek”. On je već formiran, a njegov konflikt počiva u nalaženju svog mesta u svetu koji se solidno promenio. I upravo zato je ovaj film važan: ne zato što pokazuje Supermena kao borca, već kao tiho, postojano prisustvo koje i dalje voli svet koji više ne zna kako da ga voli.
U tom smislu, Snajderova verzija, koliko god bila estetski i filozofski neprihvatljiva za izvesne „fanove“, imala je svoju uzbudljivost. Bila je to prva interpretacija Supermena s kojom se običan čovek mogao poistovetiti – ne kao sa mitom, već kao sa unutrašnje rastrzanim bićem koje traži svoje mesto u realnom, okrutnom svetu. Korensvitu svaka čast na pojavi (kostim je apsolutna 0), ali nažalost potrošen je u filmu koji i najbleđu fazu MCU-a čini da izgleda kao Šekspir. A Brendon Rut… voleo bih da je imao više sreće. Da smo videli njegovu tada planiranu trilogiju, kako sazreva kao lik, kao figura, kao sila dobra. Ponekad se i danas, u snovima jednog fana, mota ono nemoguće pitanje: šta bi bilo da je bilo – da su se Bejlov Betmen i Rutov Supermen sreli na srebrnom ekranu, kao dva kontrapunkta iste epohe. Recimo kao World’s Finest? No, elem…
Možda nije najuzbudljiviji, možda nije najnapetiji, ali u svakom svom trenutku – od pogleda sa neba, preko šapata ljudi koje tiho sluša, do trenutka kada u tišini odlazi – Superman Returns ostaje najverniji prikaz Supermena kao mita, simbola, svetionika i tuge. Film o biću koje nije među nama – ali jeste uz nas.
QUOD ESSE POTUIT…
(šta je moglo biti)
