U kontekstu narastajuće represije prema suprotnim mišljenjima, pisanjima i stavovima, Lagunin potez da ovakvu knjigu pusti u opticaj dragocen je trenutak koji zaslužuje posebnu pažnju kao upozorenje šta donosi jednoumlje. Plus je i to što delo stiže iz nama egzotičnih predela, zapravo, tačnije bi bilo reći nepoznatih. Kuvajtska autorka nudi ozbiljnu konstrukciju koja putem književnih klasika propituje suštinu identiteta, kulture i odnosa prema znanju. Kad bi se usudili sažeti u jednoj rečenici, rekli bismo da je roman o onima koji brišu svest o drugačijosti.
Gotovo sigurno da je autorka morala biti silno bolja od muških kolega, ali daleko od toga da treba da se iznenadimo odakle stiže. Arapska književnost, čija istorija seže do 5. veka, ima bogatu tradiciju koja počinje sa predislamskom poezijom, poput kasida nomadskih pesnika, i cveta tokom zlatnog doba islama (od 8. do13. veka) pod dinastijama Omejida i Abasida. Kuran je smatran vrhuncem arapskog jezika, oblikovao je književni izraz, dok su dela poput Hiljadu i jedne noći i Makame (priče učenih pustolova) obogatila prozu. Abasidski Bagdad postao je centar književnosti, upijajući perzijske, indijske i grčke uticaje, što je omogućilo razvoj filologije i leksikografije. Od 19. veka, pod evropskim uticajem nakon Napoleonovog pohoda na Egipat, bliskoistočna šesta umetnost doživljava renesansu, sa razvojem novinarstva i istorijskih romana. Savremena književnost Jugozapadne Azije obeležena je modernističkim pokretima i pojavom ženskih glasova, poput Suheir al-Kalamavi, Hode Barakat i Butejne El Ise, koje istražuju teme identiteta, cenzure i ženskog iskustva u muslimanskim društvima. Pesnici poput Badra Šakira al-Sajaba i Nazik al-Malaike revolucionisali su poeziju slobodnim stihom, dok prozaisti poput Tajiba Saliha i Abdulrazaka Gurnaha (dobitnik Nobelove nagrade 2021.) istražuju kolonijalizam i egzil. Ovo delo se uklapa u ovu tradiciju, ali je i inovacija. koristi distopijski okvir da kritikuje cenzuru, što oslanja na rane levantske pesnike poput Abu al-Alaa al-Marija, čija kritika verskih dogmi je bila kontroverzna. Njen fokus na zabranjene priče i otpor odražava savremene teme arapske književnosti, poput borbe za emancipaciju i sukoba sa autoritetom, viđene kod pisaca poput Sonallaha Ibrahima ili Naval el-Sadavi. Kao autorka, el Isa nastavlja putem Lajle Ba’albaki, čije je pisanje izazvalo skandal šezdesetih, suočavajući se sa optužbama za nemoral. Takođe, odražava globalni značaj arapske književnosti, jer je roman preveden na engleski i nagrađivan, potvrđujući da autori iz tog dela sveta privlače svetsku publiku.
Butejna El Isa – spada u generaciju milenijalaca, jedna je od najznačajnijih figura savremene kuvajtske književnosti. Sa dvanaest romana do 2022. dobitnica je Kuvajtske nagrade za podsticaj 2003. i 2012, kao i više priznanja za kratke priče. Bila je u užem izboru za National Book Award za prevedenu književnost. Kao osnivačica Takvina, knjižare i izdavačke kuće posvećene visokokvalitetnim delima, i zagovornica ukidanja cenzure kroz romane i radionice kreativnog pisanja podstiče slobodu izražavanja.
U jezgru pripovesti se nalazi cenzor – bezimen, ali ne i bezličan lik, službenik koji svakodnevno eliminiše „nepodobne” rečenice iz literature, u društvu koje više ne razlikuje opasne ideje od slobodnih. Njegov posao nije rad – to je dogma. Međutim, kada mu se knjige obrate, kao svesni entiteti, počinje njegovo polako poniranje u svet sumnje, unutrašnjeg rascepa i tihe pobune. Sve se odvija u atmosferi zapanjujuće tišine – nema buke ni mitinga, već isključivo sobe pune papira, senki i izbrisanih reči. Upravo ta uzdržanost stvara represivni horor.
Stil je minimalistički, ali rečnik promišljen i bogat, skoro hermetičan. Nije ovo laka literatura, niti to želi biti. Neće se svideti onima koji očekuju zavere, pucnjavu i uspešnu revoluciju i rušenje sistema. Ovo je ekvivalent uticaju plemstva koji može da oslabi, ali ostaje zauvek. Na formalnom planu, priča nosi snažne bredberijevske tonove, po osećanju pretnje sa margine svake stranice i porukom: knjige su zlo – bude maštu i šire horizonte. Jasno, roman poseduje i snažan društveni kontekst – poseže za pitanjima cenzure, identiteta, zaborava i odgovornosti. Iako dolazi iz kuvajtskog naličja, ono što opisuje je univerzalno. Svaka moćna vlast jednog dana postane arhivar, a svaki arhivar, kad-tad, mora odlučiti – da li će čuvati istinu ili je prekrojiti.
Preporučujemo knjigu svima koji veruju u snagu pisane reči, ali i onima koji su počeli da sumnjaju u nju, pošto upravo tada ovakva dela postaju lek. Ne očekujte razrešenje, očekujte refleksiju. Ukoliko vam se dopao 1984 ili Farenhajt 451, ovo delo će vas nagraditi i nadograditi. Nema mnogo knjiga koje sa takvom lakoćom otvaraju vrata sumnje, a da ih pri tom nežno i zatvore za sobom.
U Laguninoj ediciji Starway dostupna je nova manga, čini se da su biblioteku podesili na red fantastike, red japanskog stripa. Takva konstelacija je sasvim ispravna, nezanemarivanje nijednog dela ponude daje širinu i pokazuje poštovanje spram konzumenta. Inače, opet je u pitanju skup autor, kog mogu da priušte tek dva-tri izdavača u Srbiji. Evidentan je trud da dobijemo sve naslove koji prezentuju svaku sitnicu toga zbog čega su mange popularne, zbog čega je fantastika u trendu. Normalno, kao i svi ostali, imali bismo pregršt želja, ali razumemo ograničenja i uočavamo borbu da se prevaziđe preko svih međa.
Interesantno je što je na neki način ovo reklamožderska manga, naime automobil u priči je nisan i kompanija Reno-Nisan je podržala strip. To svakako nije besplatna propaganda, a ne utiče na priču, zapravo je iznađen način da veliki automobilski konglomerat podrži devetu umetnost. Sitnica koja menja sudbinu i daje šansu za slavu. Trebalo bi mnogi da se ugledaju na ovaj obostrano koristan dil. Voleli bismo videti slične saradnje i kod nas, ali po svemu znanom još pogača trebamo pojesti za prelazak na taj nivo svesti. Mašta iz Sanija može svašta, pa je tako i nama dozvoljeno sanjariti.
Taijo Macumoto – jedan od najpoznatijih i najcenjenijih mangaka, rođen je 1967. godine u Tokiju. Iako je kao mlad bio inspirisan evropskim stripovima, posebno Mebijusevim radovima, uspešno je razvio sopstveni prepoznatljivi stil koji odskače od tradicionalne manga estetike. Njegovi radovi govore o prijateljstvu, porodičnim odnosima, odrastanju i unutrašnjim sukobima, dok su mu likovi kompleksni i višeslojni. Proslavio se serijama: Tekkonkinkreet i Ping Pong. Takođe je poznat po radu na mangama: Blue Spring i No. 5. Dela mu balansiraju između realizma i fantazije, a umetnički izraz karakterišu fluidne linije, eksperimentalna kompozicija i snažna emocionalna nota. Smatra se jednim od velikana moderne mange, sa globalnom publikom koja ceni njegove univerzalne priče koje odišu humanošću.
Dirljiva i introspektivna priča koja se fokusira na život stanovnika doma za nezbrinutu decu. Pokazuje njihove snove, strahove, borbe i nade dok pokušavaju da se nose sa napuštenošću i iznalaženju načina da se povežu sa svetom oko sebe. Centralni simbol pripovesti je stari, zapušteni automobil marke Sani 1200, parkiran u dvorištu sirotišta. Automobil je utočište za decu, mesto gde mogu da se izmeste iz stvarnosti i maštaju o boljoj budućnosti. Svako dete ima jedinstven karakter: neko se bori sa odbačenosti od strane roditelja, neko pokušava da pronađe sopstveni identitet, dok drugi teže sreći i prihvatanju. Kroz niz emotivnih epizoda, serijal osvetljava unutrašnji svet protagonista, prikazujući kako se bore sa gubitkom, ali i kako pronalaze utehu jedni u drugima.
Autor koristi jedinstveni vizuelni stil kako bi oživeo priče, istovremeno balansirajući između realnosti i poetike. Ova manga nije isključivo prikaz sirotišta, već i empatije, to jest slike kako čak i u najtežim okolnostima mogu postojati trenuci nade. Serijal spada u one što kazuju o svakodnevnici i mogu biti naturalistički nastrojeni u književnosti: narativna tehnika u kojoj se prikazuje naizgled proizvoljan sled događaja, bez razvoja radnje, sukoba i ekspozicije, i s otvorenim krajem. Stoga, čitaocima može biti neatraktivno, ali poseduje ogromnu umetničku vrednost. Urednik skupa sa prevodiocem Matejom Matićem je učinio enorman doprinos priči, time što u svakoj prilici koju su dobili čine dijaloge zabavnim. Da biste shvatili koliko moćan posao je obavljen, treba da znate da je ovo tragična pripovest gde samo život može pronaći smeh.
Serijal za ozbiljne manga fanove, zahteva poprilično predznanje o Japanu da biste se našli u koži junaka. To koliko je mana, toliko je pokazatelj rasta scene. Veoma smo srećni zbog toga i podržavamo Laguninu stazu objavljivanja mangi poznatih stvaralaca koje su donekle andergraund. Na kraju krajeva bitno je imanje izbora, a naš je već toliki da smo u prilici da budemo probirači. Da bi se takav trend nastavio mora se biti potrošač, to jest, moramo smanjiti broj godina u kojim su lageri puni tiraža. Kupite ovaj serijal da bi novi bio najavljen, vreme je da porastemo i kao publika.
U nezvaničnoj Vulkanovoj ediciji Stiven King objavljen je još jedan kultni roman za sve ljubitelje horora, po kojem je snimljen i film ni približnog kvaliteta. To je još jedna interesantna činjenica u vezi sa ’kraljem’, nijedno njegovo delo nije dostojno preneto na male ekrane i bioskopska platna, a gotovo sva su filmovana. Dobro, poneko ostvarenje je izuzetak, poput Keri i Isijavanja koji su stekli status klasika strave i užasa ili prema našim ličnim preferencijama Uporište i Zelena Milja. No, to je više na nivou incidenta nego što je uvreženo pravilo s obzirom na izuzetno obimno stvaralaštvo i njegov komercijalni potencijal. Pomalo i Vulkan potkrepljuje našu tvrdnju sa tri Kingova kolekcionarska izdanja godišnje, a nisu ni blizu da upotpune čitav autorov opus. Nadamo se da će to doseći u predstojećim godinama.
Zanimljiv fenomen je uspostavljen stvaranjem kulta autora, fanovi isključivo obraćaju pažnju na to ko je pisac dela ili ime franšize. U principu ne obraća se pažnja na kvalitet i kritičku misao, bitno je biti in. Verovatno u tome i leži zabluda da je Stiven King loš stvaralac pogodan isključivo za trendsetere. Želimo da kažemo da je od sebe napravio uspešan brend, kom je ime logo koji se ne transkribuje, i da ga zbog toga andergraund populacija kakva su ljubitelji horora ne vidi kao ništa dobro. Naravno, silno greše, King je autor velikih književnih sposobnosti i imaginacije, svi žanrovski introverti bi ubili da se nađu na njegovom mestu, ma dušu bi ustupili nečastivom. Jer ovo je ipak posao, a jedan je Stiven King!
Stiven King – ovenčan gotovo svim žanrovskim nagradama. Već duže vreme obitava i kod nas kroz prevode na srpski jezik. Pa imamo pripovetke: Langolijeri, Tajni prozor, Tajni vrt, Sunov pas, Knjižnjički policajac i Izmaglica. Zbirke: Gole kosti, Ako krvari i Godišnjadoba. Romane: To, Salemovo, Potpaljivačica, Kudžo, Bili Samers, Keri, Mobilni telefon, Institut, Autsajder, Gospodin Mercedes, Uspavane lepotice, Zmajeve oči, Uporište, Groblje kućnih ljubimaca, Kabinet smrti, Zelena milja, Dr Sleep, Isijavanje, Dalas 63, Buđenje, Mrtva zona, Bjuik 8, Noćna smena, Ko nađe – njegovo, Zamka za snove, Vreća kostiju, Crna kuća, Lisina priča, Ciklus vukodlaka, Kraj bdenja, Mizeri i Talisman. Serijal: Mračna kula. Stručne: O pisanju.
Kristinu nam pripoveda nepouzdani narator, Denis, jedan od dvojice glavnih protagonista. U neku ruku prepričava prijateljevu agalmatofiličinu ljubavnu epopeju koja vremenom prerasta u avetnu grozu. Ustaljenom shemom King nam prikazuje sasvim svakidašnje ljude u nesvakidašnjim okolnostima. Slušamo pripovest o sasvim običnom detinjstvu i gradiću sve do dolaska Kristine, od tog trenutka stvari dobijaju maglovit ton. U nezaboravnoj vožnji trista na sat jurimo prema neumitnom kraju. Na putu ka petstotoj stranici vidimo odrastanje, ljubav, prvi automobil, porodicu, tipičan provincijski grad i ono šta je sve promenilo – duhove. Duhove koji nimalo ne liče na Kaspera, zlobni su, ubitačni i pre svega besni. Nadnaravno, naravno, ima ogroman uticaj na priču, ali je poput svakog drugog njenog delića samo deo slagalice.
Povratak u sedamdesete u svakom smislu, ali posebno sa muzičkim repertoarom. Kad smo kod toga vredi spomenuti da Stiven King na kraju knjige ima pet strana dozvola od vlasnika prava za korišćenje kitica na početku poglavlja. Ovo napominjemo da bismo uporedili sa domaćim autorima koji bez problema upotrebe čitave pesme bez dozvole. Zapravo, to nije bahatost, to je oblik samosvesnosti, jer znaju da im je domet malokalibarski, te da na tom nivou niko neće čuti za njih, a kamoli ih tužiti. Ovo delo, iako staro tri decenije i danas deluje kao moderna priča o duhovima i to je delić njenog kvaliteta. Problematična može biti postavka priče, koja je takva da samo jeste i možeš je prihvatiti ili ne, za one čitaoce koji zahtevaju da se sve objasni. Još jednom je Vladan Stojanović odradio mnogo dobar posao sa prevodom.
Prava poslastica za ljubitelje strašnih pripovesti, a ukoliko su kolekcionari dodatno će žudeti za ovim velelepnim izdanjem. Ako želite sesti za volan pedesetosmice, dodati gas i krstariti, ključeve možete nabaviti na ovom linku. Upozorenje za neobazrive: nemojte se zaljubiti u svoj Plimut.
Vampir kao odraz vremena: Kratka evolucija vampira od drevnih narodnih predanja Balkana, preko romantizma i realizma Viktorijanaca, do prozapadnog modernizma i liberalizma
U osamdesetim godinama XX veka je već postalo sasvim prihvatljivo da se vampiri nalaze sa druge strane Atlantskog okeana, odnosno da se jedno od glavnih mesta u pričama o vampirima – Velika Britanija, menja američkim tlom, često „Velikom jabukom“. U filmu „Glad“ iz 1983. godine, režisera Tonija Skota, sa Dejvidom Bouvijem, Katrin Denev i Suzan Sarandon u glavnim ulogama,dva vampira, gospodin i gospođa Blejlok, žive na sasvim običan način u Njujorku, u kući koja se razlikuje od ostalih, prepuna je antikviteta i na tavanu se nalazi „groblje“ ljubavnika od Mirijam, glavne junakinje. Na Džona Blejloka i Mirijam beli luk ne deluje onako kako bi se očekivalo kada je reč o vampirima, ili bar tako nije prikazano u filmu. Oni se na otvorenom slobodno kreću i noću i danju, po sunčevoj svetlosti. Krst se, takođe, ne prikazuje. Zapravo, nijedan predmet ne predstavlja pretnju ovim stvorenjima. Ono što se ističe kao element od posebne važnosti jeste ank – „ključ života“, koji vampiri nose oko vrata. Ne pojavljuju se vukovi, ni slepi miševi, već beli golubovi.
Kao dva odvojena modela, donekle suprotstavljena, ali u svakom slučaju komplementarna, muški i ženski vampir ispisali su istoriju filma i popularne kulture XX veka. Nakon perioda eksploatacije tokom sedamdesetih godina, pa i eksperimentisanja u datom žanru i formi rađenih uglavnom u nezavisnim produkcijama kojima su dominirali reditelji Hesus Franko („Vampirice lezbejke“, 1971) i Ken Rasel („Gotika“, 1986), kao što su romansirani eskapizmi poput „Gladi“, žanr vampirskih filmova, pa i novela, utišava se tokom devedesetih, praktično sve do velikog i, pre svega, komercijalnog uspeha Kopolinog filma.
Od horora do melodrame
Moderna ekranizacija „Drakule“ iz 1992. godine („Bram Stoker’s Dracula“), u režiji Fransisa Forda Kopole, sa hipnotično uverljivim Gerijem Oldmanom, Vinonom Rajder i Entonijem Hopkinsom, visokostilizovana je filmska postavka Stokerovog romana. Iskustvo, posebna rediteljska estetika i finansijska potpora učinili su ovaj film jednim od najpotpunijih, ali i najradikalnijih viđenja estetike vampirizma. Posle niza finansijskih neuspeha tokom osamdesetih, posledica Kopolinih pretenzija bavljenja „ličnijim“ materijalom, autor je u devedesete morao da uđe sa filmom koji će predstavljati njegovo „iskupljenje“ u očima gledališta. Odlučivši se za prilično vernu adaptaciju legendarnog Stokerovog rukopisa Džejmsa V. Harta, Kopola je shvatio da arhetip mora biti oplemenjen modernim senzibilitetom u cilju postizanja više nego potrebnog uspeha. Sledivši taj imperativ, odlučuje da poznatu, mnogo puta obrađivanu, korišćenu i iščitavanu storiju stavi u drugi plan i pretpostavi je oslikavanju ultra-stilizovanog viktorijansko-gotskog ambijenta, vampirizma naelektrisanog erotskom tenzijom, seksualnom antagonizmu, kao i animalnom magnetizmu, što su sve prepoznatljive odlike „eurotreša“ – skupnog izraza koji se osamdesetih i devedesetih godina koristio za oblasti uglavnom u Sjedinjenim Državama gde žive moderni i imućni evropski iseljenici (Radivojević, 2009). Mina, kao verenica Džonatana Harkera, zapravo je reinkarnirana ljubav Drakuline žene Elizabete, zbog čije se smrti pravoverni grof odrekao vere u Boga i prizvao sile mraka. Ova hvaljena i kuđena verzija Kopolinog „Drakule“ dala je posve novu dimenzijuStokerovom romanu (Jovićević, 2012: 229). Kasnije televizijske verzije Drakule takođe su eksperimentisale sa novouspostavljenim motivom traženja sebe u dalekoj prošlosti, u prapočecima, što je Kopolina verzija na tako čudan način inaugurisala.
Izvor: Pixabay
Lik Drakule predstavlja vampire kao veoma slične ljudima, određene pogrešnim izborom čiji se tok ne može preduprediti. Borba dobra i zla u samoj inkarnaciji zla – vampiru Drakuli, omogućava da se ništa ne čini izvesnim, jednostavnim i predvidivim. Bogatstvo karakternih crta Drakule je dokaz složenosti ove postavke. Osim mogućnosti transformacije iz vampira u vukodlaka, šišmiša, samog đavola, dim, maglu i vuka, u psihološkoj karakterizaciji se očitava kroz čežnju za čulnošću i krvlju, ali i nihilističko samopreispitivanje sopstvene pozicije (Drakula: „Nema života u ovom telu. Ja sam ništa“), kao i odlučnost da se svim sredstvima suprotstavi racionalnom i ciničnom protivniku (Van Helsingu) da bi pridobio onu koju voli. U ovoj adaptaciji Stokerovog romana, Fransis Ford Kopola probija oklop nehumanosti lika Drakule tako što mu daje da proživi ljubavnu priču. Grof Drakula je oslikan kao žrtva usuda, sa čovečijim osobinama, težinom izbora na koji ga strast i čežnja navode. Na kraju, on upravo pokazuje da, odabiranjem da ga voljena ubije, postaje čovek, dok Van Helsing na kraju potere konstatuje: „Mi smo svi postali zveri.“ Unutrašnji lom glavnog lika ovde omogućava redefinisanje tradicionalnog čitanja osobina vampira. Odnosno, prebacivši akcenat i dramaturško težište sa uspostavljanja vampirskog mitosa na narativnu liniju posvećenu tragičnoj romansi Drakule i njegove večne ljubavi Elizabete, reinkarnirane u londonskoj „udavači“ Mini Harker, Kopola priprema teren za ponovno definisanje osnovnih postulata kostimirane melodrame. Time postaje potpuno jasno da je drugačija postavka zapravo želja da se ista priča ispriča iz drugog ugla, da se poruše stereotipi i sagrade neke nove vizije redefinisanih likova.
Zapravo, suština Kopoline strategije je zamena inače dominantnog tematskog subjekta-vampirizma melodramskim arhetipom zabranjene ljubavi, u cilju osvajanja prosečne publike devedesetih, koju vampiri, kao pojava ili kontekst nimalo ne zanimaju. Kada je reč o odnosu prema žrtvi, Drakula je ovde izrazito vezan za svaku svoju žrtvu – od Harkera, koji mu je samo usputna stanica, preko Lusi, do straha prema sudbini voljene Mine. Iako je grešan, on ipak odabira da postoji nešto sveto za njega i bira sopstvenu smrt kao cenu za njen život. Tako je Kopola uverio publiku da Drakula ima srce i da je njegova sudbina zaista tragična. No, u ovom delu se zlo odlikuje izraženom telesnošću, bludom i razvratom koje postaje primamljivo nevinim dušama. Svaki krivi korak koji načine glavni likovi uvek je jasno opravdan slobodom izbora i željom da se zaviri iza onoga što je društveno neprihvatljivo i tabuizirano.
Postoje tumačenja da je u Kopolinoj interpretaciji Stokerovog „Drakule“ navedeni vampir postao daleko humaniji u svojoj potrazi za iskrenom ljubavi u matrici romantizirane antropologije ljubavi. U ovom filmu je posredi, zapravo, pokušaj konstruisanja „upristojenog, liberalnog evropskog istoka“, koji s ostatkom kontinenta deli aristokratsku tradiciju, latinsku filologiju i razne druge tekovine tzv. prosvećenog društva (setimo se reči u prethodnom delu „Strah od vampira ili Slovena?“, o naslednicima centralnoevropskih država voljnih da opslužuju strateške i vojne potrebe Zapada). Osim toga, u kritikama više puta je cinično rečeno da je posredi zapravo „opereta o sidi“ (Marjanić, 2015), što bi se, opet, kao izvorište nelagode kasnih osamdesetih i ranih devedesetih godina, moglo tumačiti kao crno vezivno sredstvo između Istoka i Zapada. Da li je Kopola time nužno pogodio duh vremena sasvim je drugo pitanje i o njemu bi trebalo da polemišu prvenstveno filmski kritičari, dok prema rečima Borisa Perića i Tomislava Pletenca, autorskog dvojca knjige „Zemlja iza šume: Vampirski mit u književnosti i na filmu“ (2015), „matrica romantizirane antropologije ljubavi“ zapravo i nije neka novina u tematiziranju vampirskog mita, a da ne spominjemo Stokerov roman kao jednog od njegovih vrhunaca (Marjanić, 2015). U domenu vizuelnog stila, „Drakula“ odlazi mnogo dalje od diskretnog simbolizma svog budućeg srodnika, filma „Intervju sa vampirom“ (1994) pompezno varirajući od vrhunaca nemačkog ekspresionizma, pekinške opere, revizioniztičkih „Marvelovih“ stripova do najraskošnijih, „najbaroknijih“ momenata britanske „Hamer“ produkcije, predstavivši auditorijumu zaslepljujući vatromet postmodernizma, koji tradiciju koristi samo kao matricu, tj. polazište za dalje nadograđivanje.
Izvor: Fripik
Era Drakuline prevlasti na filmskom platnu se utišava devedesetih (iako nikada zaista ne jenjava), sa dolaskom novih trendova, o kojima će biti više reči kasnije. Kako svaki autor kroz generacije prenosi priču u sopstvenoj posebnoj adaptaciji, ostaje sve manje originalnih činjenica. U savremenoj američkoj filmskoj produkciji vampir više nije vampir, ukoliko se posmatra iz ugla tradicionalnog shvatanja ovog fenomena. Tako, na primer, prestaje ili se delimično modifikuje shvatanje po kojem je vampir neko ko život nastavlja posle smrti isključivo noću jer su za njega smrtonosni svetlost i sunce „vekovni simboli života“ (Munitić, 1973: 111). Takođe, pojavljuje se i zamena za krv, iako je ona esencija bilo kakve priče o vampirima, kao „večni simbol života, snage, nagona i strasti“ (Munitić, 1973: 111). Došlo je do ponovnog poigravanja njegovim nasleđem, odnosno dolazi do novog načina na koji savremene generacije percipiraju svet vampira, kao što se i pre vampirski žanr transformisao kroz svoju istoriju na mnoge načine, zavisno od trenutnih potreba i trendova. Dobar primer ovoga je treći deo trilogije Dejvida Gojera „Blejd“, u kojoj poslednja faza evolucije vampirske fikcije rezultira stvorenjem koje ne liči na Stokerovog Drakulu ni po čemu. Slično, međutim, Stokerova verzija vampirskog mita oslanja se na izvore koji su odavno izašli iz upotrebe i ne prikazuju nužno isto stvorenje. Izmeštajući tako svoje izvore, sâm Stoker postaje rodonačelnik mita o Drakuli u moderno doba.
U svojoj knjizi, „Vampire Cinema: The First One Hundred Years“ (2022), ser Kristofer Frejling katalogizuje desetine i desetine igranih filmova posvećenih ovim zloglasnim krvopijama, u rasponu od nemačkog nemog filma „Nosferatu – simfonija užasa“ iz 1922. godine i „Hamer“ produkcije iz pedesetih do sedamdesetih godina (sa Kristoferom Lijem često u naslovnoj ulozi) do Stokerovog „Drakule“ iz devedesetih i „Sumrak sage“ iz dvehiljaditih godina. Frejling veruje da se ukupan broj ikada snimljenih filmova o vampirima kreće u hiljadama. Prema rečima Džona Edgara Brauninga, autoru knjige „Drakula u vizuelnim medijima“ iz 2010. godine, nijedan drugi horor-lik nije više prikazivan. Takva trajna popularnost nam takođe pokazuje koliko mit o vampirima ima važnu ulogu u društvu. Ser Frejling smatra da su društvu potrebne „gotičke priče, fantastične, magične, bajke, basne i strah“, jer te priče mogu predočavati tabu teme na zanimljive načine (Bliss, 2022). On navodi primer Rusije iz sovjetskog doba kada je tematika protiv vlasti bila prikrivana u bajkama ili pričama magičnog realizma, što je bio jedini način da se pripovedaju priče bez straha od odvođenja u gulag.
Kulturna očekivanja jedne ere
Kao što smo u prethodnim redovima prikazali, prva polovina XX veka bila je u znaku holivudskog vampira. Tako je publika navikla na vampira s čudnim naglaskom, u staromodnoj odeći, koji proganja device i gine na glupav način od ruke junaka koji na kraju filma uvek spasava nemoćnu i jadnu devojku od sila tame i mraka. Ova predstava o vampirima kao nemoralnim i pomalo priglupim evropskim čudovištima zadržaće se dugo i u filmu i u književnosti. Tek će krajem sedamdesetih godina doći do prvih koraka ka književnim vampirima iz ženskog pera, kakve danas znamo.
Naravno, tome će prethoditi romani kao što je „Ja sam legenda“ Ričarda Metisona objavljenog 1954. godine tokom Hladnog rata, koje pripovedaju na primer o genocidu i koje su mogle biti napisane tek nakon Drugog svetskog rata (Vampire Phenomenon Feeds Both on Social Change and Tradition, Says Professor in Book, 2010). Treba istaći da je „Ja sam legenda“ proglašen 2012. godine najboljim vampirskim romanom veka od strane Udruženja pisaca horora. Ovaj roman racionalizuje vampirizam u smislu krvne bolesti i sledi logičnu pretpostavku da ako sve žrtve vampira postanu vampiri, onda će se eksponencijalno umnožavati i preplaviti Zemlju, nakon čega će obični ljudi sa svojim drvenim kočevima biti viđeni kao legendarna čudovišta koja vrebaju danju. Metison ne samo da je smislio novu priču o vampirima koja simbolizuje strah od Trećeg svetskog rata kao tadašnji prikaz hladnoratovske paranoje od globalne prevlasti komunizma (ili u savremenom čitanju, sasvim obratno, kao kritiku globalnog kapitalizma), već je postavio temelje za trenutnu proliferaciju zombi apokalipse, dok je njegov obični protagonista, Nevil, opkoljen u svojoj kući u predgrađu od strane bivših komšija koji vrište i ište za njegovom krvlju tako oslikavajući samoću i teskobu čoveka sukobljenog sa sistemom.
No, još fascinantnija je naglašena seksualna isfrustriranost u takvim okolnostima koje doživljava glavni lik, inače muškarac srednjih godina. Nedostatak seksualnog života gotovo da ga na trenutke pretvara u bezumnu zver sklonu silovanju, što nekako osete čak i vampirice koje ga iz kuće mame lascivnim pokretima, a koje on danju, jedva se suzdržavajući, promatra kao seksualne objekte dok ih ubija. Pritom nema govora o samozadovoljavanju, koje je u romanu svojevrsni tabu (glavni lik je ateista, a autor pokušava da naučnim argumentima objasni pojavu vampira) – Nevil na to ni ne pomišlja, pa ga podivljali i neutoljivi libido polagano mentalno nagriza. Ovo se dovodi u vezu sa vremenom izrazitog američkog konzervativizma kada je ovaj roman iz domena naučne fantastike nastajao. Ali i pored ovakve karakterizacije glavnog lika, teško je čitati priču makar i kao satiru toga doba (Ivankovac, nedatirano). Uz izraženu mizoginiju i vrlo neobično ponašanje supruge u njegovim retkim sećanjima, kao i gotovo potpunu emotivnu hladnoću, Nevil bi u psihoanalitičkom čitanju mogao da podseća na serijskog silovatelja i ubicu žena čija bi priča o vampirima bila kompleksna deluzija (Ivankovac, nedatirano).
Ovakva interpretacija je možda krajnje napregnuta, ali ništa više od čitanja u ideološkom ključu, kakvo je na primer, pružio slovenački filozof Slavoj Žižek. U knjizi „Perverznjakov vodič kroz film“ (2006) analizira „ideološku regresiju“ koja je Metisonovu priču pratila od izvornog romana pa kroz tri ekranizacije. Prema njegovom mišljenju, već je prva ekranizacija, „Poslednji čovek na Zemlji“ (1964) oslabila završetak knjige, jer glavni junak umire u crkvi gde je sahranio suprugu (simbolički se vraćajući veri i porodici, odnosno korenima); druga ekranizacija „Čovek Omega“ (1971) odbacila je versku hermeneutiku, ali se fokusirala na otkriće leka i spašavanje čovečanstva u poslednjem minutu; poslednja verzija, „Ja sam legenda“ (2007) „prelila je čašu izvrćući stvari i otvoreno se odlučujući za religijski fundamentalizam“ (Ivankovac, nedatirano). Naime, Nevil je u poslednjem filmu poverovao u svoju božansku misiju i svesno se žrtvovao kako bi spasio čovečanstvo (tačnije, izolovanu ljudsku zajednicu u idiličnom Vermontu) – on tako postaje legenda novom (starom) čovečanstvu i sasvim otupljuje Metisonovu izvornu dosetku na kojoj se i temeljio roman: u romanu Nevila ubija novouspostavljeno vampirsko društvo za koje je on bio mitološko, legendarno biće, ono koje se kreće danju i ubija ih dok spavaju. Ono što je grof Drakula bio ljudima, to je Nevil postao za vampire i kao takav skončao. U ideološkim menama Metisonove priče moguće je površno pratiti razvoj „američke priče“ kroz decenije, pa je poslednja verzija sasvim u skladu s vremenom u kojem je nastala – Holivud redovno i sasvim verno odražava duh vremena.
Izvor: Unsplash
Džordž Romero je roman „Ja sam legenda“ naveo kao inspiraciju za svoj film „Noć živih mrtvaca“ iz 1968. godine koji je promenio diskurs o vampirima, a čime je započela nova čudovišna tradicija zombija, koja se, s obzirom na zombirani stil originalnih vampira, može smatrati više povratkom u balkansku formu vampira (Zinoman, 2021). To stapanje vampira i zombija (zombificiranje vampira ili obratno) ostaće u različitim varijantama u popularnoj kulturi prisutno do današnjih dana – kakvi su na primer aktuelni filmovi poput: „Svetski rat Z“ (2013), franšize „Pritajeno zlo“ (2002-2017), ili književna trilogija Džastina Kronina „Prolaz“ (2010-2016; prema trilogiji snimljena je i televizijska serija 2019. godine). A najbolji primer koji je evoluirao iz Metisonove priče je vampir u „Salemovu“ (1975), popularnom romanu Stivena Edvina Kinga, koji predstavlja impozantnu figuru koja svojim ugrizom stvara potomstvo ludo od krvi.
Naime, u „Salemovu“, deca Ralfi i Deni Glik, koji su uzgred u najvećoj opasnosti, postaju vampiri. Zanimljivo je da možda najupečatljivije i najefikasnije scene u adaptaciji romana „Vampiri iz Salema“ (1979) reditelja Touba Hupera uključuju ova tri lika. Ralfi i Deni imaju scene kada lebde u izmaglici ispred prozora i mole da ih puste unutra. Scene su snimane u obrnutom smeru, uzrokujući da se magla ponaša na čudan i neprirodan način, kao i da pokreti dečaka dobijaju nezemaljski kvalitet. Ova jednostavna, ali efikasna tehnika je samo jedan primer vrste genijalnosti koja je doprinela da ovaj televizijski film postane antologijski. Deca u opasnosti su dugo bila glavni element pripovedanja od mitova, preko bajki, i svakako do priča u gotskoj književnosti. Mnoge od najvećih gotskih horor-priča uključuju Frankenštajnovog mlađeg brata Vilijama koji je ubijen, u „Drakuli“ vampirsku verziju Lusi koja lovi decu ili u romanu „Okretaj zavrtnja“ (1898) Henrija Džejmsa gde duh preti deci. Ovo je takođe uobičajena nit i u delu Stivena Kinga. Takođe, njemu se mogu pripisati zasluge za razbijanje nekih tabua horora ovom linijom priče, omogućavajući deci da se zapravo pretvore u čudovišta, a ne da se „samo zgrče u strahu od njih“ (Breznican, 2022).
Roman govori o zajednici koju postepeno obuzimaju stvorenja noći, sa čudnim predznacima i nestancima koji se dešavaju neposredno ispod površine njihovog tihog malog grada, baš kao i svi drugi skandali, zločini i tračevi.Kao i kod većine Kingovih romana, njegove političke ideologije ili osećaj vlasti (u dobru ili u zlu – u zavisnosti od ideologije čitalaca) u to vreme se uvlače u pejzaž njegovih romana. „Salemovo“ se ne razlikuje, jer je napisan tokom ranih sedamdesetih – vremenskog perioda koji je bio ispunjen pričama o ljudima iz senke i tajnim operacijama. U to vreme King je smatrao da užas i sumnjivi poslovi kojima je američki narod prolazio ne samo da se nikada neće završiti, već su dodatno pojačavali osećaj straha (Grundy, 2017). Kada se stave u ovaj kontekst, takve teme su očigledne jer grad muči nepoznata, nevidljiva pretnja koja uništava i menja njihov način života pod okriljem noći. Građani se plaše za budućnost, ali ne vide ništa jer zaista nemaju pojma o obimu onoga što se dešava oko njih. Ideja da se društvo infiltrira i „promeni“ takođe nije samo veliki deo romana, već odražava i Kingov pogled na to vreme.
Naravno, i u Kingovom, kao i u većem delu Huperevog rada, nesvesnost i poricanje imaju posebne političke osnove poput čina prikrivanja haosa i užasa sjajnom i lepom fasadom. Tako dok Kurt Barlou, uz pomoć Ričarda Starkera, kojeg u filmu tumači Džejms Mejson, širi svoju kugu, ljudi ovog gradića su ili nesvesni toga ili potpuno to poriču. Kao i kod grofa Orloka iz originalnog „Nosferatua“ iz 1922. godine, i kod rimejka o Drakuli „Nosferatu: Fantom noći“ (1979) reditelja Vernera Hercoga, Barlou koji je nosilac kuge, u romanu mnogo više liči na grofa Drakulu iz Stokerove knjige – uglađen i artikulisan (premda je Orlokov izgled ostao). Ali filmski Barlou (kojeg glumi Redži Nalder) u velikoj je meri zasnovan na vampiru Nosferatuu – nemom, šištavom čudovištu.
Stokerov „Drakula“ očigledno nije bio samo inspiracija za „Salemovo“, već oba romana služe jedan drugom skoro kao ogledalo. King ne samo da je zadržao, već je i prihvatio mnoge arhetipove koje je Stroker koristio u svom klasiku. Ovaj roman je nastao kao pokušaj da se odgovori na pitanje kako bi izgledao dolazak grofa Drakule u provincijalni američki gradić u doba kada se tehnološki razvoj (čija su obećanja od Stokerovog romana stvorila, kako kaže King, „najoptimističniju strašnu priču ikada napisanu“, u kojoj srednjevekovne sile tame nemaju šanse ako se postave naspram „muškaraca i žena od nauke i razuma“, koji znaju za transfuziju krvi i za druga čuda modernog doba, kao što je voštani fonografski cilindar) pretvorio u noćnu moru energetske krize i nuklearne proliferacije (roman je izvorno objavljen 1975. godine; danas bismo dodali i nadolazeću klimatsku katastrofu kao nesumnjivi deo našeg tehnološkog košmara); ono što je nekad obećavalo poboljšanje ljudskog života, postalo je „zlokobno, i naprosto opasno“ (Lešić-Tomas, 2018: 54). U pogovoru, napisanom 1999. godine, King je precizirao da je želeo da spoji Stokerovog aristokratskog Drakulu i groteskne krvopije iz stripova koje je čitao kao dete, stvarajući tako neku vrstu „popkulturnog hibrida“; uz to, u postvijetnamskoj Americi, za njega je vampir predstavljao „sve što je bilo pogrešno u društvu, u kome se bogati bogate, a siromašni dobijaju socijalnu pomoć… ako imaju toliko sreće“ (Lešić-Tomas, 2018: 54). Iako je početna pretpostavka bila da će vampir u američkoj provinciji zateći ljude „vrlo slične seljacima koje je znao i nad kojima je vladao kod kuće“, tehnološki optimizam Stokerovog romana bi bio pretvoren u svoju suprotnost u „svetu gde bi električno svetlo i moderni izumi zapravo pomogli inkubusu, time što bi veru u njega učinili skoro pa nemogućom“, te u kojem čak i katolički sveštenici nisu u stanju da veruju u vampira, ni u moć vere u Boga nad tim vampirom, čak i kada im se i jedno i drugo nesumnjivo ukaže pred očima (Lešić-Tomas, 2018: 54).
Ključni preokret knjige i najzanimljivija tačka poređenja između „Salemova“ i „Drakule“ je status samih vampira. I Barlou i Drakula su prikazani kao groteskni i stariji. Ovo je aspekt koji je Holivud smatrao nepotrebnim za vampire, posebno jer je Drakula prikazan kao šarmantni zavodnik. On je privlačan čovek u gradu koji nema problema da ulazi i izlazi iz društvenih koncepcija i okruženja. Međutim, u knjigama se više oslanja na svoju moć i uticaj na druge da bi dobio ono što želi. I u „Salemovu“ i u „Drakuli“, vampir sa naslovnice je više oronulo čudovište sa dugačkim kandžama, nego seksualni simbol. U stvari, zadovoljstvo ili zavođenje koje vampir nosi kao deo svog karaktera, a koji je bitisao u holivudskim verzijama, eksplicitno je odsutan u oba romana.
Naime, vampiri iz „Salemova“ su zapravo prilično tradicionalni u romanu, a pogotovo u filmu koji je pravljen u modernije vreme, to jest 40 godina kasnije u odnosu na gotskog vampira iz epohe nemog filma: vampiri moraju biti pozvani da uđu, plaše se krsta, svete vodice i belog luka, mogu se pobediti probadanjem koocem kroz srce… Okruženje iz XIX veka, zamkovi koji se raspadaju i paučina predstavljaju pripovedačke nagoveštaje ovog dugogodišnjeg podžanra horora. Čvrsto fiksiran u gotičkom pripovedanju, roman „Salemovo“ je bio predodređen da pripada sličnim okvirima. Zapravo, Stiven King je namerno preuredio scene iz „Drakule“ ne bi li od knjige stvorio neku vrstu književnog omaža Stokerovom delu (Keiper, 2020), ali im je dodao moderan obrt, na zadovoljstvo publike. Sâm autor u knjizi „Mrtvački ples“ piše da je, iako je „Salemovo“ pisao u XX veku, roman bio „u velikoj meri proizvod XIX veka“ (King, 1981: 38), jer priča sadrži potisnutu viktorijansku seksualnost, slabo prikrivenu ksenofobiju i jaku religioznu koncepciju vampirizma, te radnja zato i dalje odjekuje među omladinom (O’Cuana, 2013).Međutim, televizijski film Touba Hupera „Vampiri iz Salema“ nešto je teže odrediti. Radnja je smeštena u moderna vremena i ispunjena modernim likovima koji se nalaze u savremenim situacijama. Ipak, spada u sferu gotičkog horora iz tri glavna razloga: jezivo mesto, klasična priroda filmskih vampira i ugroženost dece. Naime, kuća je ovde takođe najtradicionalniji gotički element, jer iako je napravljena od drveta, a ne od kamena, te je smeštena u Novoj Engleskoj (regiji Sjedinjenih Država), a ne u staroj Evropi, predstavlja oličenje gotike: raspadanje, prašnjava i paučinasta zapuštenost, trulež itd.
Profesorka književne teorije, dr Andrea Lešić-Tomas sa Odseka za komparativnu književnost i bibliotekarstvo Filozofskog fakulteta Univerziteta u Sarajevu, ukazala je da se u Kingovom romanu odnos između palanke i vampirizma, s jedne strane, predstavlja u duhu koji bi se u potpunosti mogao poistovetiti sa tvrdnjama o palanačkom duhu Radomira Konstantinovića – duh palanke u potpunosti zavisi od racionalizma, empirizma, determinizma i materijalizma, s jedne strane, i potpuno je uveren u svoju nepromenjivu opštost, sa druge. Konstantinović to naziva „protivrečjem duha palanke i njegove filosofije, kao jednog prevashodno idealističkog duha (nepomirenog sa istorijom) koji govori ‘materijalističkim’ i ‘realističkim’ jezikom, nespojivim sa njegovim otporom istoriji“ (Konstantinović, 2004: 47). On tretira sopstveni materijalizam kao oblik vere, koja ga navodi da svet doživljava kao niz opštih mesta, i onemogućava ga da vidi ono što mu je pred očima. Taj duh racionalizma i materijalizma kao dogme je u Kingovom romanu otelovljen u liku Markovog oca, Henrija Petrija, kojem u jednom trenutku Mark i otac Kalahan pokušaju da objasne opasnost u kome se nalaze i grad i, u tom trenutku specifično i direktno, njihova porodica. Henri Petri, koji ima doktorat iz ekonomije i jasno zacrtanu karijeru, čija ljubav prema ženi i sinu „možda nije lepa“, ali je zato pouzdana i nepokolebljiva, čiji je čitav život zasnovan na razumu i veri u nauke kao što su „fizika, matematika, ekonomija, i (u nešto manjoj meri) sociologija“, apsolutno odbija da prihvati priču svog sina i gradskog katoličkog sveštenika o vampirskoj pretnji, iz jednostavnog razloga: ona je nemoguća. Rasprava koju on započinje kako bi ih ubedio i razuverio da oni nisu mogli doživeti to što su upravo doživeli traje dovoljno dugo da omogući vampiru da se pojavi u kući i ubije bračni par Petri, kao i veru oca Kalahana (Lešić-Tomas, 2018: 58).
Grof Drakula je kod Stokera provincijski seoski gospodar, čije uzletne ambicije da postane deo londonskog visokog društva privlače Džonatana Harkera na njegovo imanje što zapravo pokreće zaplet. U romanu „Anno Drakula“ (1992) Kima Njumena vidimo šta se dešava kada Drakula ispuni svoje ambicije i na kraju se oženi engleskom kraljicom. U tom procesu on u Britaniju unosi vampirizam – uz „bolest“ koju je Stoker ostavio kao neproverenu – omogućavajući Njumanu da se prilično zabavi (O’Cuana, 2013). Ako pokušamo da zaboravimo našu savremenu perspektivu o Stokerovoj knjizi kao klasičnom horor-romanu i tumačimo priču iz drugog ugla, ona se otvara kao tipičan putopis iz tog perioda, sa mladim advokatom koji piše dnevnik o svom putovanju u poseti klijentu koji želi da poslove preseli u Englesku. Sa druge strane, u „Salemovu“ je predstavljen mali seoski grad koji posećuju dva urbana evropska antikvara. Podrazumeva se, i Barlou i Drakula ne bi mogli da se infiltriraju u svoje nove rezidencije bez voljnog i snažnog čoveka ili saučesnika. I to je naš sledeći odraz likova Strakera i Renfilda, koji deluju kao posrednici za „gazde“. Gospodin Straker očarava stanovnike svojim sofisticiranim izgledom, dok čak i Dad Rodžers, koji je na nekoliko trenutaka daleko od ugriza Barloua, primećuje kako je ljubazna i uljudna čudna figura koju upoznaje. Ovde se mogu uočiti razlike, „Drakula“ je roman pun sumnje prema Istoku, proizvod predmilenijumskih strahova o stabilnosti Britanske imperije, a u „Salemovu“ Evropa je Istok (Orijent), a Amerika predstavlja Okcident. Naravno, protagonisti u obe priče odražavaju jedan drugog kao Ben Mirs i Džonatan Harker. Obojica su lično dirnuti i pogođeni užasom koji je pred njima, i zato imaju zadatak da zaustave vampira. I na kraju imamo inteligentnog i „upućenog“. Lik koji posmatra dokaze i uprkos koliko sve natprirodno izgledalo, planira u skladu sa njima. Ovo, naravno, opisuje Van Helsinga i njegovog saborca iz „Salemova“, Meta Burka.
Izvor: Lumni
Osim karakterizacije, King takođe prati Stokera i u formatu. „Drakula“ je napisan kao zbirka dnevnika, dajući publici uvid u svaki lik i drugačiji pogled na događaje koji se dešavaju (Grundy, 2017). Ovo omogućava čitaocu da stekne dublje razumevanje ne samo događaja koji se dešavaju, već i efekata ili motivacije koje likovi imaju. Izokreće ovaj format i predstavlja priču tako što nas upoznaje sa protagonistima i daje nam njihovu ličnu priču. Ovo ima isti efekat kao i pisanje dnevnika, na mnogo promišljeniji način. Ovaj stil pisanja stvara više vremena kako bi se ušlo u priču, ali više pomaže da se utvrdi pozadina ne samo likova i grada, već i velikog obima Barlouovog plana. Naravno, romani nisu potpuno isti. Kao što se „Drakula“ više ili manje fokusira na manji obim, pri čemu se Drakula direktno infiltrira u malu grupu. „Salemovo“ ima mnogo veće razmere jer Barlou kreće da se infiltrira, može se reći, prilično uspešno, u ceo gradić. Na kraju, to je samo mala grupa preživelih koja se u suštini bori protiv vojske.
Kingovi romani su tokom godina razvili neku vrstu zajedničkog univerzuma, sa likovima iz „Salemova“ koji se pojavljuju u drugim naslovima, ali ovaj roman je sâm po sebi prateći deo Stokerove fantazije, paralelno sa optimističnijim preokretom astronoma i pisca naučne fantastike Gereta P. Servisa prema Herbertu Džordžu Velsu sa romanom „Edisonovo osvajanje Marsa“ (O’Cuana, 2013). King zauzvrat reaguje na pirovu pobedu nad grofom u Stokerovom romanu, tako što se u priči „Jerusalemovo“ (1978) prednastavku „Salemova“ nade mladih Marka i Bena Mirsa o spasavanju grada surovo rasprše. S tim u vezi, sumorni zaključak priče mnogo govori o sudbini seoske Amerike koju je opisao. Knjiga je isto toliko svedočanstvo tog vremena, kao što je Stokerova priča bila za publiku koja gleda u novi, neizvesni XX vek.
„Salemovo“ je postalo orijentir ne samo u karijeri Stivena Kinga, već i u svetu književnog horora. Knjiga je inspirisala dva televizijska filma od kojih smo već pomenuli „Vampire iz Salema“ iz 1979. godine, a tu je i nastavak „Povaratak u Salemovo“ 1987. godine reditelja Larija Koena. U bioskope je 2004. godine stigla nova televizijska adaptacija romana u režiji Roba Loua, dok je najnovija ekranizacija reditelja Gerija Dobermana nekoliko puta najavljivana do aprila 2023. godine kada je datum premijere ponovo postao neodređen, iako tvrde da je film gotov (Thiessen, 2023). Domet „Salemova“ se i dalje oseća na mnogo načina. Od očiglednog poput lika Petira u filmu „Šta radimo u senci“ (2014), do suptilnijih temeljnih struktura malog grada sa velikim brojem likova među koje je prodrlo zlo. Uostalom, analizirajući cikluse izuzetne popularnosti horora, King je utvrdio da je horor kao žanr prisutan u periodima kada postoje ekonomski i/ili politički problemi s kojima ljudi moraju da nauče da žive(King, 1981: 40). I, premda tvrdi da mu je svejedno da li ga doživljavaju „samo“ kao pisca horora, nesrazmer između „horor“ etikete i raznolikosti njegovog stvarnog opusa ukazuje na pogubnost etiketiranja pisaca koji se smatraju žanrovskim – i time nedovoljno „ozbiljnim“.
Nastaviće se…
Literatura:
Bliss, Dominic (31. oktobar 2022). How history, literature and film shaped our view of the vampire. National Geographic. Preuzeto 2. oktobra 2023. sa: https://www.nationalgeographic.co.uk/history-and-civilisation/2022/10/how-history-literature-and-film-shaped-our-view-of-the-vampire
Breznican, Anthony (31. oktobar 2022). The Story Behind One of the Creepiest Scenes in TV History. Vanity Fair. Preuzeto 20. oktobra 2023. sa: https://www.vanityfair.com/hollywood/2022/10/salems-lot-1979-window-scene-vampire-kids
Grundy, Rob (16. april 2017). Sundays with… Stephen King’s “Salem’s Lot”, a Modern Dracula Tale! Universal Monsters Universe. Preuzeto 20. oktobra 2023. sa: https://universalmonstersuniverse.com/2017/04/16/sundays-with-stephen-kings-salems-lot-a-modern-dracula-tale/
Ivankovac, Davor (nedatirano). Prijelomni roman vampirske tematike. Osijek: Ezop antikvarijat. Preuzeto 30. novembra 2023. sa: https://ezop-antikvarijat.hr/metronom/prijelomni-roman-vampirske-tematike/
Jovićević, Dragan (2012). Tražeći vampire – od arhetipa do eksploatacije. Kultura, br. 136, str. 220-236. Preuzeto 25. oktobra 2023. sa: https://scindeks.ceon.rs/article.aspx?artid=0023-51641236220J
Keiper, Brian (12. maj 2020). 1979 and the Last of the Gothic Vampires | American Gothic. Preuzeto 19. oktobra 2023. sa: https://manorvellum.medium.com/american-gothic-tobe-hoopers-salem-s-lot-9afc3390d567
King, Stephen (1981). Danse macabre. New York: Everest House. Preuzeto 20. oktobra 2023. sa: https://archive.org/details/stephenkingsdans00king_0/page/n7/mode/2up?q=product
Lešić-Thomas, Andrea (2018). Žanrovska fikcija, kult stvarnosti i malograđanski vampiri: doprinos Stephena Kinga Konstantinovićevoj Filosofiji palanke. Novi izraz : časopis za književnu i umjetničku kritiku, 69/70, 48-59. Preuzeto 5. decembra 2023. sa: https://www.academia.edu/39069335/%C5%BDanrovska_fikcija_kult_stvarnosti_i_malogra%C4%91anski_vampiri_doprinos_Stephena_Kinga_Konstantinovi%C4%87evoj_Filosofiji_palanke
Marjanić, Suzana (24. septembar 2015). Boris Perić i Tomislav Pletenac – Rešetke, zamke i kolci vampirskog mita. Zagreb: Zarez – Dvotjednik za kulturu i društvena zbivanja. Preuzeto 4. januara 2024. sa: http://www.zarez.hr/clanci/resetke-zamke-i-kolci-vampirskoga-mita
Munitić, Ranko (1973). Fantastika na ekranu (knjiga druga): Vampiri i galaksije (1931-1973). Beograd: Jugoslovenska kinoteka
Neimenovani autor (23. jun 2010). Vampire Phenomenon Feeds Both on Social Change and Tradition, Says Professor in Book. News Wise. Preuzeto 17. jula 2023. sa: https://www.newswise.com/articles/vampire-phenomenon-feeds-both-on-social-change-and-tradition-says-iu-professor-in-book
O’Cuana, Emmet (31. januar 2013). Mr. Barlow’s Guest: Salem’s Lot as a Response to Dracula. Horror Novel Reviews. Preuzeto 19. oktobra 2023. sa: https://horrornovelreviews.com/2013/01/31/mr-barlows-guest-salems-lot-as-a-response-to-dracula/
Radivojević, Aleksandar (5. jun 2009). Vampirski film devedesetih. The Cult of Ghoul. Preuzeto 9. avgusta 2023. sa: https://cultofghoul.blogspot.com/2009/06/vampirski-film-devedesetih.html?m=1
Thiessen, Sean (avgust 2023). New Stephen King Movie Is Sitting On The Shelf At Warner Bros. Giant Freakin Robot. Preuzeto 20. oktobra 2023. sa: https://www.giantfreakinrobot.com/ent/stephen-king-movie-warner-bros.html
Zinoman, Jason (30. oktobar 2021). Why the Vampire Myth Won’t Die. The New York Times. Preuzeto 12. marta 2024. sa: https://www.nytimes.com/2021/10/30/style/vampires-coronavirus.html
Duži period nismo pisali o italijanskom stripu i novo delo u ediciji Riznica Bonelli Gigante je prilika da to ispravimo, a s obzirom na to da je biblioteka još uvek mlada i nevelika, odnosno, da u njoj obitava tek nekolicina dela ovo je dobra promocija. Čarobna knjiga ju je pokrenula da bi u njoj objavljivala Bonelijeve grafičke romane velikog formata. To podrazumeva i odabrane autore kao i priče van kalupa redovnih serijala. Što bi nas trebalo privući, ali, da li je u praksi to zapravo realno, nismo uvereni. I to ne zbog kvaliteta stripova nego zbog zatvorenosti publike.
U principu ništa za začuditi se, ljudska priroda je takva da se lako navikne na rutinu i teško menja ustaljene sheme. S obzirom na to da se kod nas naviklo na poprilično drugačiji Boneli edicija se zapravo može smatrati uspešnom, jer su određeni tomovi rasprodani. To znači i da ljubitelji devete umetnosti umeju prepoznati dela vredna pažnje. Ta činjenica može da nas raduje, nismo okovani prošlošću, hrlimo u susret savremenoj eri. Naravno, izdavači enormno pomažu da nam cilj ne bude daleko i da sve imamo kad mu je vreme. Ma koliko osećali nostalgiju za onim poznatim, to nije ništa drugo nego činjenica da smo tada bili rosno-mladi. Stvari su se skoro u svim sferama pomerile nabolje, ali zadržaćemo se na stripu gde je verovatno transformacija najuočljivija. Cenzura je na minimumu, tomovi su postali toliko velelepni da su čist ukras za police i najbitnije ne kasnimo za svetom, počesto ga i prestižemo. Čitaoci su u prilici da biraju žele li čitati ono što im je znano ili se okušati u novim neistraženim teritorijama. Sloboda izbora na koji ništa sem kupovne moći ne utiče je oslobađajuća, menja percepciju i ukus. Stoga, nećemo pogrešiti ako kažemo da je dostupnost izmenila lice stripa kod nas i više ne možemo nazad. Jasno i stari redovni serijali postoje još uvek, ali i oni su donekle evoluirali te delimično prešli u knjige. Kiosk izdanja se drže za poslednju slamku, ali je svima jasno da su relikt minulih dana. Ovo je definitivno epoha za koju su se borili svi ti ljudi kojih se sa setom sećamo.
Paola Barbato – otpočela je karijeru objavljujući dela za izdavačku kuću Ricoli. Njen drugi roman, Mani nude, ovenčan je nagradom Scerbanenco. Pored toga je radila za televiziju (Nel nome del male), a najpoznatija je po višegodišnjem radu na Dilanu Dogu. Napisala je scenario za prvi broj serijala Jedno doba, jedna priča. Pored stripa i književnosti angažovana je kao predsednica nevladine organizacije „Mauro Emolo”, koja se stara o ljudima s neurodegenerativnim bolestima.
Matija Suruc – počeo je da objavljuje stripove u lokalnim novinama, a radio je i kao ilustrator za dizajnerske i reklamne agencije. Objavio je tri strip-romana, među kojima je i La storia errata, po scenariju Bepija Vinje, i nekoliko kratkih priča, kao kompletan autor. Za Panini komiks crta Diznijevog Mikija Mausa.
U sažetku priče možemo i postavljati mislilačke glavolomke – toliko je kompleksno ostvarenje. Mislite da biste lakše podneli i bili spremni na umiranje kada biste znali tačan termin? Dobro došli u takav svet – svet najavljene smrti. Bolesti više ne postoje, reklo bi se idealan teren za dugovečnost, ali ne lezi vraže Smrt nije umrla. Dolazi u laboratorijski određenim vremenskim intervalima. Možete umreti kao dete, kao mlada osoba ili neko ko je sve proživeo, ali tačno u određenim godinama. Ko umre van protokola i pravila biva izopšten. U pravu ste ukoliko ste posumnjali na neku vrstu religije, radi se društvenom ustrojstvu koje poput kulta slavi Smrt. Čak i u takvoj distopiji postoje ljudi koji se drže za skute života. Otprilike na toj misli počiva čitava radnja i zaplet pripovesti.
Mogli bismo reći da je sposobnost da se bavi teškim temama na način koji je pristupačan najizraženije svojstvo ovog dela. Kroz likove se možemo identifikovati s borbom i osećajima. Ne nudi rešenja niti ishitrene zaključke, već potiče na filozofiranje i refleksiju. Postoje slabosti na koje smo navikli kod Barbatove, previše opširni delovi koje slobodno možemo nazvati i praznim hodom i likovi koji na momente nisu dovoljno razrađeni. Međutim, ove mane su ništavne u poređenju s ukupnim kvalitetom scenarija. Što se crteža tiče, on je često simboličan, s korišćenjem boja i senčenja dodatno pojačava emocionalnu notu priče. Svaka pojedina scena je konstruisana tako da ne pruža samo vizualni ugođaj, već i da prikaže situacije i emocije protagonista. Suruc koristi različite stilove i tehnike da bi prikazao različite aspekte priče, to doprinosi dinamici i slojevitosti naracije. Utisak malo kvari odsustvo detalja, okolina u većini pripovesti deluje sterilno, e sad, moguće da je to i bila namera, ali bismo mi voleli da je drugačije prezentovano.
Ovaj je strip obavezno štivo za sve ljubitelje antiutopije i filozofije. Bilo bi dobro i mudro da preduprede rasprodaju tiraža i nabave ga što pre, jer to nije terminska smrt i može zakucati na vrata u bilo kom momentu. Striparnice su otvorene sedam dana u nedelji, preduhitrite nenajavljeno.
U Nišu se od 15. do 18. maja, po sedmi put održao festival fantastike Zmajkon u organizaciji ljubitelja fantastike Ordo Draconiš i Niškog Kulturnog Centra. Brojni posetioci su imali priliku da prisustvuju festivalskom programu, tribinama, kupovini knjiga domaćih izdavača, kao i suvenira, ali i da obiđu gradske znamenitosti i isprobaju gurmanske specijaliteta. U želji da čitaocima našeg portal predstavimo ovaj festival, porazgovarali smo sa Milošem Petkovićem, jednim od osnivača udruženja Ordo Draconiš i pisca koji iza sebe ima zavidan opus. Od dela vredi izdvojiti trilogije „Vukovi Sudbine“, „Perunov hroničar“, „Sedam mačeva“, serijal „Patuljci i vile“ i knjigu o rok grupi Kerber „Hronike troglavog psa“.
Pozdrav Miloše i hvala ti što si odvojio vremena za intervju.
1. Iza nas je sedmi po redu Zmajkon. Možeš li čitaoce našeg portala da upoznaš sa počecima festival i kako je iz godine u godinu postao to što jeste? Šta je cilj konvencije? Odakle se javila potreba za takvim događajem?
Festival fantastike, sada Konvencija fantastike Zmajkon, nastao je spontano, isprva kao ideja nekoliko nas zagriženika za fantastiku. Želeli smo da upriličimo jedan događaj za nas i naše ljude, barem na početku, sa velikim idejama i ciljevima koje polagano ostvarujemo. Ostvarili smo dva glavna cilja, želeli smo da internacionalizujemo priču dovođenjem svetski poznatih gostiju, i da iz festivala prerastemo u konvenciju. Cilj je bio animacija što većeg broja ljudi, kako okorelih, prekaljenih ljubitelja fantastike tako i dece, da na Zmajkonu sretnu drage stvaraoce, da se izlagači na našem Bazaru pokažu u najboljem svetlu i da grad Niš upišemo na svetsku mapu sličnih događaja. Potreba je jasna, Niš je veliki grad, bogate istorije, kulture pa i mitologije, bili smo sigurni da smo pravo mesto za Zmajkon.
2. Festival je tokom godina imao različita imena (Tolkinniš, Gotniš, Nišgard, Betmenniš…) da bi se od šestog Zmajkon ustalio. Šta je prevladalo oko odabira imena izašto se ime konvecije menjalo toliko puta?
Na početku smo želeli da svake godine imamo jednu glavnu temu koju ćemo „provući“ kroz podnaslov festivala, pa se svake godine ime menjalo, ostajalo je samo ono standardno „Festival fantastike“. Nako petog izdanja, ispostavilo se da smo raskošnim programom prerasli okvire jednog klasičnog festivala pa smo, uz konvenciju, odlučili da izaberemo stalno ime. Naše udruženje, Ordo Drakoniš, jeste niški Red zmaja, pa se reč „zmaj“ sama nametnula, a KON (iliti CON) je skraćenica od konvencije, tako da smo spajanjem dobili ZmajKon. Iza toga, Bob Živković nas je darivao logoom konvencije. Nikad neće saznati koliko smo mu zahvalni zbog toga, on je jedno od srca našeg Zmajkona.
3. Festival iz godine u godinu nudi nova iskustva i programe u vidu kospleja, štandova sa knjigama, radova domaćih crtača, kolorista i stripopisaca, njihovih tribina i kluba društvenih igara. Ko je najodaniji saradnik i vrlo rado viđen gost? Kakav je bio ovogodišnji odziv u odnosu na početke i koliko je bilo izlagača na Zmajkonu?
Nekoliko je stalnih učesnika koji su, sada već tradicionalno, učesnici Zmajkona. Marko Vasić, naš tolkinist, zatim dr Dejan Ognjanović, srpski Kralj horora, te legendarni Bob Živković i Damjan Silbaški, kosplejer i organizator beogradskog FEF-a, sa njegovom sjajnom družinom. Što se tiče izlagača, ove godine ih je bilo 11, naredne će ih biti bezmalo 20, pošto širimo priču. Ja, kao umetnički direktor, više sam nego zadovoljan posetom, s obzirom na ne baš pogodno stanje u našoj zemlji. Uostalom, utisci pisaca iz inostranstva su izuzetni, svi bi ponovo došli kod nas i svi hoće da pomognu oko pozivanja narednih gostiju.
Izvor: Zmajkon, sleva na desno (Miloš Petković, Džon Gvin, Ivan Nifghtflier Jovanović)
4. Postala je tradicija da na svakom otvaranju dodeljujete nagrade Minas Erdel za veliki doprinos fantastici. Od prethodnih dobitnika bih izdvojio crtača Dobrosava Boba Živkovića, prevodioca Ivana Nightflier Jovanovića, autora dr. Dejana Ognjanovića, i Marka Vasića, poznavaoca Tolkinovog univerzuma. Na koji način birate kandidate i dobitnike ove nagrade?
Dobar izbor, dodao bih još Igora Kordeja, Ivicu Stevanovića i Marka Stojanovića, od domaćih. Izbor teče kao med i mleko, okupimo se i bacamo ideje, sagledavamo mnoge aspekte i, na kraju, jednoglasno donosimo odluke. Mislim da su svi gore navedeni stvaraoci apsolutno zaslužili priznanje, ne samo zbog onoga što rade nego i ljudskim kvalitetima, što nam je možda i važnije.
5. Od šestog festival ste počeli da dočekujete inostrane goste, a danas se već očekuje i podrazumeva da neko veliko ime bude u samom centru zbivanja. Prvo su Niš posetili Piter V. Bret i Adrijan Čajkovski. Na prošlogodišnjem festivalu je Stiven Erikson bio gost, da bi ove godine Niš posetio Džon Gvin. Da li si ikada verovao da ćeš ugostiti neke od pisaca koji imaju armiju fanova u Srbiji? Kako birate ko će gostovati?
Verovao sam od početka, čak sam i pričao o tome jer sam želeo da ih prizovem (smeh). Ponosam sam na Zmajkon koji je, zbog takvih gostiju, uticao da Niš postane srpska prestonica fantastike. Imaćemo šta da prepričavamo našim unucima. Da ne ostanem dužan – goste biramo prema njihovom opusu, značaju na svetskom nivou, prisutnosti na srpskom tržištu i preporukama koje prikupljamo sa raznih strana. Takođe, obraćamo pažnju u koji podžanr fantatsike zadiru jer želimo da budemo raznovrsni.
6. Uveren sam da nisam jedini koga zanima kako izgleda druženje sa najvećim imenima u fantastike i kako reaguju na našu publiku. Za Nišlije važi da su „meraklije“, veliki domaćini, te nam bolje približi kako strani gosti reaguju na našu publiku, kulturu i na samu manifestaciju, potom kako naša publika reaguje na goste. Kako izgleda jedan dan sa njima, kakva je bila atmosfera na konvenciji i jesu li utisci ispunili očekivanja organizatora?
Ako je neko i imao ne tako dobre predrasude o Srbiji, mi smo ih u potpunosti razbili. Za nas je dolazak svetski poznatih pisaca veliko i značajno iskustvo. Od smeštaja, preko turističkih obilazaka Ćele kule, tvrđave, Medijane itd, do druženja na Zmajkonu i blagodeti najboljih niških kafana i restorana, trudimo se da gostima pokažemo Niš u najboljem svetlu. Utisci stranaca su čak iznad naših očekivanja, a na to sam posebno ponosan. Energija koja je tu je zdrava i zanosna, gostoprimstvo, južnjački humor, otvorenost, iskrenost. Publika je posebna priča – na primer, svi gosti su iznenađeni kvalitetom pitanja na tribinama, ali i tom bliskom susretu sa čitaocima, napominjali su da nigde drugde nisu imali tako mnogo dobrih susreta.
Izvor: Zmajkon, Kosplejeri
7. Posle ovako važnih gostiju, ostaje težak zadatak odabrati sledeće veliko ime iz sveta fantastike koje će gostovati na sledećem skupu. Da li već imate nekog u planu za narednu godinu? Koga bi voleo da ugostiš na nekom od sledećih festivala?
Otkriću samo da smo se već dogovorili sa jednim piscem, a pregovaramo sa drugim. I tu ćemo stati, barem što se pisaca tiče. Nije lako ali verujemo u sebe, sada imamo i više iskustva, uigraniji smo. Moja želja, koja se poklapa sa ostalima iz organizacije, jeste dovođenje umetnika iz drugih branši koji su važni za fantastiku. Na primer, probaćemo sa nekim slavnim glumcima iz filmova i serija fantastike, i nešto se već kuva po tom pitanju.
8. Manifestacije nalik na Zmajkon sa svim pripremama i planovima nije lako organizovati, potom ispratiti i rešavati nepredviđene probleme. Pored Vašeg udruženja i Niškog kulturnog centra, ko je glavni „krivac“ što festival iz godine u godinu postaje sve bolji i napredniji? S kakvim izazovima se srećete pri ogranizovanju i izvođenju konvencije?
Pripreme Zmajkona su kao trka na 100 metara sa preponama. Mnogo malih prepreka ali nismo se dali. Budžet nam je ozbiljan ali mi uspevamo da napravimo mnogo više od toga, navikli smo na entuzijazam i štap i kanap u Nišu. Uostalom, sedam godina je iza nas, a i dalje je ulaz besplatan, kao i štandovi za izlagače. Imamo snažne prijatelje Zmajkona, poput Niške pivare, pa dr. Dejana Mitića koji je jedan od vitezova Zmajkona, te Akademiju tehničko-vaspitačkih strukovnih studija, sjajna Altemidra itd… U sinergiji leži naša snaga.
Izvor: Zmajkon
9. Šta bi, za kraj intervjua, poručio čitaocima našeg portala?
Da navijaju za nas, za Zmajkon i za Niš, jer ako nastavimo ovako, siguran sam da ćemo im prirediti izdanja sa gostima koje bi, da nije naše priče, mogli da sretnu samo negde daleko. Samo pomisao da svi mi u našim bibliotekama imamo serijale slavnih pisaca sa posvetama i potpisima, i slike sa njima za uspomenu vrede mnogo i ne mogu se kupiti prokletim novcem.
Puno ti hvala na odvojenom vremenu i nadam se da će Niš iz godine u godinu postati obavezna stanica zvučnim imenima iz sveta književnosti i umetnosti. Takođe bih se zahvalio i čelnicima Niškog Kulturnog Centra na podršci, Niškoj pivari, kao i svim izlagačima koji su se postarali da posetiocima prirede što bogatije iskustvo. Ne treba zaboraviti ni volontere koji su se nesebično trudili oko priređivanja konvencije, tako da se i njima zahvaljujemo na angažovanju. Puno sreće u daljem radu i da festival iz svake godine raste i poprima svetske nivoe.
U današnjem razgovoru ćemo zakoračiti u svet fantastike, avangarde i književnih eksperimenata zajedno s jednim od najintrigantnijih autora savremene srpske književnosti. Naš gost je Ilija Bakić – pesnik, pripovedač, romansijer, kritičar i urednik čiji rad već decenijama pomera granice uobičajenog, spajajući signalističku poetiku s naučnom fantastikom i mračnim vizijama mogućih svetova. Od zbirki poput U odvajanju i Jesen skupljača, preko romana Dvostav, do brojnih eseja i kritika, Bakić je ostavio neizbrisiv trag na domaćoj sceni, osvajajući nagrade i srca ljubitelja nekonvencionalnog. Danas ćemo s njim istražiti njegov stvaralački put, inspiracije, izazove i viziju budućnosti književnosti.
Gospodine Bakiću, hvala Vam što ste nam posvetili vreme.
1. Kako ste se prvi put zainteresovali za fantastiku i avangardnu književnost, i šta Vas je navelo da se njima posvetite?
Fantastika je deo mog odrastanja. Sa folklornom fantastikom sam se sretao u bajkama kao svojevrsnim porukama iz prošlih vremena, a otkriće naučne fantastike je bilo senzacionalno i intrigantno, od stripova o Flašu Gordonu ili Nuli X u „Politikinom zabavniku“, TV serija „Osvajači“, „Izgubljeni u svemiru“, „Zvezdane staze“, „UFO“ ili „Svemir 1999“ do knjiga Žila Verna, Asimova, Klarka, brojnih ruskih fantastičara, crne edicije Kentaur; u biblioteci Lastavica su objavljene „Legende Vamove zemlje“ Vladimira Kolima. Naučne fantastike je bilo i u lektiri: u trećem razredu osnovne škole to je bila knjiga bugarskog pisca Elina Pelina „Jan Bibijan na Mesecu“, u šestom se čitalo Vernovo „20.000 milja pod morem“. Priča i romana je bilo u roto edicijama „X-100“, „Zeleni dodatak“, „Kosmoplovu“, „IT novinama“, „Galaksiji“; priče i romane u nastavcima objavljivale su „Politika“, „Politika ekspres“, „Večernje novosti“… Onda su polovinom sedamdesetih došli almanah „Andromeda“ i časopis „Sirius“, pa su obnovljene edicije Kentaur i Plava ptica, objavljeni su Tolkinovi „Gospodar prstenova“ i „Hobit“ i tome se nije moglo odoleti – barem ja nisam mogao, mnogi jesu.
Naučnu fantastiku sam oduvek doživljavao kao subverzivnu literaturu jer je „iskakala“ iz uobičajenog vremenskog niza prošlost-sadašnjost i bavila se nečim što ne postoji, „likom stvari koje će doći“ pokrećući ozbiljna pitanja o ljudskoj vrsti. U tom subverzivnom nivou naučna fantastika je bliska avangardnim literarnim pokretima jer se i oni bune protiv oveštalih pogleda, zastarele osećajnosti, kanona koji guše invenciju. Privlačilo me to stalno prevazilaženje ograničenja, traganje za novim, drugačijim, boljim izrazom odnosno za novim idejama.
2. Koji je bio Vaš prvi književni eksperiment i kako je uticao na dalji rad?
Izvor: Wikipedija
Svaka započeta pesma ili priča je eksperiment, jer njima iskušavate svoje sposobnosti da stvorite novi svet, izazovete nove emocije, saopštite svoje ideje… Ako uspete da započeto završite to je već uspeh, dokaz, samopotvrđivanje… Naravno, uzbuđenje pred nepoznatim i strah pred njima veći je kad se spisateljska avantura započinje; kad autor ima iza sebe napisane pesme i priče trema je manja, ali nikad ne nestaje jer ako nje nema onda je pisanje postalo rutina i nije izazov. Rejmond Čendler, sjajni pisac „tvrdo kuvanih krimića“, svojevremeno je rekao da će pisati sve dok uči kako se piše, a kad nauči sve o pisanju prestaće time da se bavi. Mislim da se pisanje nikada ne može u potpunosti naučiti i savladati jer se uvek otvaraju novi horizonti, nove vizure – naravno, ako je autor voljan da za njima traga.
3. Šta Vas je inspirisalo da spojite signalizam s naučnom fantastikom u svom stvaralaštvu?
Do signalizma, neoavangardnog pokreta koji je šezdesetih prošlog veka osmislio i pokrenuo Miroljub Todorović, došao sam kroz poeziju. U srednjoj školi nam savremena poezija nije predstavljana, odnosno, „otkriveni“ su nam poneki pesnici koji su bili po volji tadašnjim socijalističkim pedagozima. Tako sam sve bogatstvo poezije između dva svetska rata (nadrealizam, zenitizam…) morao da otkrivam sasvim sam i to na svoje veliko oduševljenje. Prateći trag avangarde u drugoj polovini XX veka stigao sam do brojnih pesničkih inovacija i – signalizma. U obilju različitih poetika koje je signalizam otkrivao bilo je mesta i za naučnu fantastiku (Todorović je napisao poeme „Planeta“ i „Put u Zvezdaliju“), odnosno za sve novotarije koje su odražavale duh savremenosti i najave budućnosti (davne 1970. godine Todorović je, u saradnji sa kompjuterom, stvorio pesničku knjigu „Kyberno“; on je načinio spiskove reči koje je uneo u kompjuter, a potom je mašina te reči slagala u stihove prema programima-generatorima verovatnoće. Rezultat je, uz minimalne Todorovićeve intervencije, bio fascinantan jer je otkrio sasvim nove značenjske slojeve jezika odnosno neverovatne slike i metafore). Konačno, ne manje važno, Todorović je bio i ostao otvoren za nove glasove i ideje tako da sam uspešno sarađivao u publikacijama koje je objavljivao.
4. Kako biste opisali svoj doprinos domaćoj književnoj sceni?
Doprinos (ako ga ima) može se svesti na pokušaj ukazivanja da, pored establiranih, ima i drugih načina da se misli i piše.
5. Koji je bio najveći izazov s kojim ste se suočili na početku karijere kao pisac i kritičar?
Najveći izazov je na oba polja bio isti – ostati veran svojim interesovanjima i afinitetima, „terati dalje“ uprkos nerazumevanju, potcenjivanju, ignorisanju, „dobronamernim savetima“ koji kažu da ono što smatrate da je vredno u stvari ništa ne valja pa je najbolje da se okanete ćorava posla, ne talasate već ili potpuno odustanete od pisanja ili se priklonite određenoj grupi-klanu, njihovoj poetici i interesima.
6. Kako vidite ulogu fantastike u savremenoj književnosti u odnosu na period kada ste počeli da pišete?
Ako se uopšte može govoriti o ulozi, onda je ona pre tridesetak godina bila u subverzivnom „kontrategu“ sveprisutnom realizmu (jer je otvarala i druge nivoe stvarnosti i svesti). Danas je premoć realističkog ključa u literaturi poprilično uzdrmana (što zbog nadiranja fantastike što zbog postmodernističkih pomaka) dok je fantastika dobrim delom pod pogubnim uticajem komercijalnosti.
7. Koji pisci ili umetnici su najviše uticali na Vaš stil i zašto?
Moje lektire su bile raznovrsne, od avanturističkih do krimi romana, svih vrsta žanrovske fantastike, magijskog realizma i realističke proze svih epoha, mnogo poezije, sociologije, psihologije i psihijatrije, antropologije i filozofije, pa su brojni autori koji su mi „zapali za oko“ i ne bi bilo ni dovoljno vremena ni dovoljno mesta da ih pobrojim – i svakako bih nekoga zaboravio. Mnogo je pesnika, prozaista, strip autora, slikara, kompozitora i bendova, filmskih režisera prošlo „kroz moje prste“ i ostavilo tragove na koje su se nadovezivali sledeći i sledeći i tako do dana današnjeg. Svako ko mi je otkrio nešto novo, drugačije teme, drugačije stilove, vizije i vizure, rakurse, načine gradnje svetova, zapleta i raspeta, vođenja dijaloga… Svako je dodao bar zrnce, kockicu u moju mentalnu mapu i za to sam im zahvalan. Mogu samo da se nadam da će i moje pesme i priče nekome otkriti koju trunku lepote ili znanja.
8. Kako je pravno obrazovanje oblikovalo Vaš pristup književnosti?
Jednom rečju – nikako.
To je sasvim drugo lice stvarnosti; obrazovanje je rezultiralo diplomom koja je ulaznica za realnost u kojoj sam ja najamnik (proleter) koji prodaje svoje znanje i zdravlje za nadnicu koja će finansirati moju bazičnu fizičku egzistenciju, pa ako to bude zadovoljeno, moći ću da čitam ono što želim i stvaram ono što želim (pošto se ja ne bavim estradnom ili politikantsko-poltronskom literaturom nisam interesantan ni komercijalnim izdavačima ni državi, pa ne mogu računati da ću biti potpomognut ili tetošen sa te strane).
9. Šta smatrate svojim najvećim dostignućem u karijeri do sada?
Ako to gledamo formalno, onda su najveća dostignuća uvrštavanje u Antologiju signalističke poezije „Planetarni signalizam“ Dušana Stojkovića, u „Nadzemlje onostranog – Nova srpska fantastika – hrestomatija“ Save Damjanova i u kuvar „Kod srpskog pisca“. Dobio sam i nekoliko nagrada, citiran sam u nekim stručno-teorijskim radovima o signalizmu i srpskoj fantastici. Konačno – još nisam rekao svoju poslednju spisateljsku reč…
10. Kako birate teme za svoje priče i romane – šta Vas najčešće pokreće?
Priče biraju mene. Naravno, postoje trenuci u kojima pomislim: „ovo je zanimljivo, o tome bi se moglo pisati“, ali taj tren najčešće potone u podsvest bez vidljivog traga; ponekad se nekom idejom svesno bavim još nekoliko dana, ali retko kada nešto konstruišem. Uglavnom sakupljam različite, potpuno nepovezane utiske, a oni se, kad za to dođe vreme, slože u oblik koji traži moju svesnu pažnju – to može biti neka rečenica, atmosfera, situacija… No, kad konačno počnem da pišem ne znam šta će se dalje dešavati već me priča vodi svojim putevima, ja njom ne upravljam, neretko me iznenadi smerom kojim ide. Znam da neki autori prave detaljne planove priče/romana (scenoslede) ali ja idem za pričom i zato mi je važno da na njoj radim svakodnevno, da održavam stvaralački „napon“ jer, ako iz bilo kog razloga prekinem sa pisanjem na duže vreme, kad se vratim tom rukopisu ne znam o njemu ništa, stran mi je, ne mogu da uđem u njegov „radni mod“ i on ostaje nedovršen; takav rukopis ostavljam „za bolje dane“, kada ću pokušati da ga oživim, ali to se ne dešava tako često jer nove priče traže svu moju pažnju…
Inicijalne ideje mogu doći iz svih oblasti, a kada se priča formira, onda, prema potrebi, tražim informacije. Na primer, za roman „Ljudska grla ili Levoruki“ trebale su mi informacije o tome kako su nacisti planirali da će izgledati njihov Rajh kad pobede, kako će organizovati život u miru, u gradovima i selima, kako će funkcionisati privreda… I bilo je mnogo ideja, čak sasvim oprečnih, od visoko industrijalizovanog društva do povratka u nekakav modernizovani feudalizam. Ponešto od pročitanog sam iskoristio u romanu, dosta toga nije se uklopilo u priču.
Drugi primer – priča „Jesen Skupljača“ sklopila se kada su se slike vrana koje kruže oko crkvenog tornja nadovezale na TV emisiju o slepim miševima i njihovom preživljavanju zime (oni se skupljaju na jednom mestu, u centru klupka su mladi, oko njih odrasli, a spolja su starci koji će se smrznuti ako hladnoća bude oštra) da bi se sve uklopilo sa idejama iz Blišove knjige „Zvezdane spore“ o modifikacijama ljudi u zavisnosti od planete koju osvoje.
Konačno, kako će se i zašto baš tako „sklopiti kockice“ zavisi od onog tajanstvenog, mističnog, neobjašnjivog zrnca invencije, ludila, kreativnosti (koje zovu talenat), a koji ili imate ili nemate.
Da ne bude zabune, ovo je moj lični „modus operandi“, dakle nije ni univerzalan ni pretežan. Svaki autor nalazi svoje načine rada već prema karakteru, talentu, raspoloživom vremenu…
11. Koji je bio najteži projekat na kojem ste radili i kako ste ga prevazišli?
U poeziji i prozi nema težine već izazova i traganja da se oni savladaju; a to traganje za rešenjem nikako mi nije bilo teško. S druge strane, najduže sam i najsistematičnije radio na teorijskim knjigama kakve su „Čitanje signala“, „101 lice fantastike“, „Prilozi za istoriju novije srpske žanrovske književne fantastike“, odnosno knjigama eseja „Tri oka u glavi“ i „Istorija bez I“.
Izvor: Makart, ArtAnima
12. Kako usklađujete pisanje proze, poezije, kritike i uređivanje?
Već ste mogli primetiti nisam previše metodičan pa, shodno tome, ne usklađujem radove na poljima poezije, proze i kritike (uređivanjem se sve ređe bavim, više nisam član redakcije nijednog glasila – a bilo me je u redakcijama „Košave“, „Patagonije“, „Orbisa“, „Kulture 011“, „Našeg traga“… – nemam posebnih planova na tom polju). Dakle, stvari idu spontano, svojim tokom, uslovljene inspiracijama za stihove ili prozu, potrebom da se o nekoj valjanoj knjizi ili stripu koji su stigli do mene napiše nekoliko redova (ja i dalje prvo pročitam knjigu pa napišem prikaz; o slabim knjigama ne vredi trošiti ono malo prostora u glasilima). Istini za volju, proza je tu najzahtevnija jer traži mnogo vremena za realizaciju, pa zato trpe druge rabote, ali tu se ništa ne može… Uz sve to mora se raditi i na redovnom pravničkom poslu, putovati do tamo i nazad, mora se baviti i tekućim svakodnevnim trivijalijama… Deluje komplikovano, a tako i jeste. Neretko otkidam od sna, zapostavljam kućevne, pa i socijalno-društvene obaveze. Što bi rekao Vlada Bulatović VIB: „Intelektualni rad je fizički neizdrživ“.
13. Šta mislite o stanju književne kritike u Srbiji danas, posebno u vezi s fantastikom?
Ozbiljno pitanje – težak odgovor. Najpre da razlučimo pojmove: kritički tekstovi, prikazi i pres-materijal. Ovog poslednjeg ima najviše, dobijete ga od izdavača i plasirate u medijima (novine, internet, TV) ali to je – propaganda (došla od strane zainteresovane da proda robu što više i što pre). Prikaz je kratka kritika prilagođena novinskim formatima i prostorima (nekada su sve ozbiljne novine imale kulturne strane i svoje kritičare). Prikaz je prodorniji jer „ide“ u popularne medije; kada sam ja počinjao da ih pišem pravilo je bilo – prikazuju se knjige koje nisu starije od godinu dana. Kritike su objavljivane u časopisima, nisu bile vremenski i prostorno ograničene, ali im je domet bio mali jer su tiraži i dostupnost časopisa takvi. Pojedini kritičari su u XIX i XX veku imali statuse književnih bogova i sudija koji su pisce uvodili u literarnu besmrtnost (tako je bilo su Srbiji, ali i Francuskoj, Engleskoj, Rusiji…).
Ovakva infrastruktura je „radila“ od XIX veka kroz ceo XX vek, dograđivana je i širena na nove medije (radio, televizija), ali udar XXI internet veka – nije preživela. Živimo u prelaznom periodu, u mešavini starog (koje nije nestalo) i novog (koje nije dovoljno profilisano). U Srbiji papirni časopisi za književnost i umetnost nestaju ili izlaze neredovno, internet časopisi brzo nastaju i često još brže nestaju; retki su književni sajtovi koji uspevaju da održe kontinuitet. Kritički tekstovi se uglavnom štampaju u tematskim zbornicima izdatim u simboličnim tiražima. Dnevne novine koje i dalje imaju stalne književne rubrike mogu se prebrojati na prste – „Politika“, „Dnevnik“, „Večernje novosti“… Kad ima prostora na novinskim stranicama štampa se pres materijal. Konačno, retki su izdavači koji šalju primerke knjiga kritičarima (što je ranije bila redovna praksa); oni preferiraju objavljivanje pres-materijala i to odmah po objavljivanju knjige dok je proizvod „svež“.
Ako sve rečeno prebrodimo možda pročitamo neki prikaz/kritiku – ako ima ko da ih napiše. I sa tim segmentom priče u žanrovskoj fantastici smo baš kuburili: ljudi su se nećkali (i pisali bi i ne bi), a oni koji jesu pisali nisu dugo izdržali. Pisanje prikaza/kritika nije naivna rabota: valja formulisati stav i temeljno i logično ga obrazložiti (bio on pozitivan ili ne), staviti knjigu u kontekst autorovog opusa, tekuće produkcije, istorijskih iskustava… Poželjno bi bilo da sve to bude razumljivo i čitaocu koji nije završio opštu i uporednu književnost.
Kritika spada u tzv. sekundarnu književnost i ima svoju ulogu na literarnoj sceni pa je ne treba omalovažavati ili bagatelisati. Ovdašnja tekuća fantastičarska scena je poprilično difuzna i razbarušena, pa je i kritika takva.
14. Koji savet biste dali mladim piscima koji žele da eksperimentišu u književnosti?
Pišite onako kako mislite da treba i ne mislite ni o eksperimentu ni o posledicama nego – punom parom napred!
15. Kako vidite budućnost avangardne književnosti u Srbiji u narednih deset godina?
Avangarda je večita mladost koja menja dotadašnji uspostavljeni red veličina i vrednosne lestvice. Književnost je živa materija koja mora da se razvija i menja kao što se razvija i menja svet u kome postoji. Nove generacije donose drugačiju osećajnost i iskustva koje unose u literaturu. Naravno, avangarda nije bila niti će biti opšte prihvaćena jer oni koji su na pozicijama moći i koji su odrastali u drugim vremenima ne žele promene. Kako to reče jedan od Klarkovih zakona: „Ako stariji naučnik tvrdi da nešto nije moguće, to je sigurno moguće“. A Čerčil je tvrdio da je svako revolucionar u mladosti i konzervativac u starosti. Dakle, dok je novih generacija biće i avangardnih promena; to ne znači da su svi mladi po definiciji avangarda, čak naprotiv, pošto moraju da uđu u postojeći sistem većina će odabrati već proverene puteve i nastaviti „stazama slonova“ bez imalo invencije što će im doneti uspeh, nagrade, velike tiraže… Ali, oni koji se ne mire sa starim „vuku“ napred pošto će, posle nekog vremena, njihovi pomaci ipak biti uvaženi.
Ipak, da ne bude zabune – avangarda nije „rezervisana“ samo za mlade. Ima avangardista i u zrelim godinama – pomenuću primer Miroljuba Todorovića kao već pola veka osvedočenog avangardiste ili Ljubiše Jocića, doživotnog avangardiste. Postoje umetnici koji nikad ne prestaju da tragaju za novim, drugačijim, eksperimentišu, koji se ne mire sa dostignutim…
Dakle, avangarde je bilo i biće.
16. Da li je bilo dela koje ste odbili da napišete ili objavite, a kasnije zažalili?
Sve što sam želeo da napišem – napisao sam. Ne možete odbiti da napišete pesmu ili priču jer bi to značilo izneveriti sebe, ali i milosti koju vam je pesma/priča darovala time što vam se „ukazala“.
Početkom devedesetih napisao sam nekoliko eksperimentalnih romana koje nisam nikome nudio jer sam bio svestan da niko neće hteti da ih objavi; jedan od njih „Novi Vavilon, prosa brutalis“ ipak je, nekoliko godina kasnije, izašao u Kanjiži zahvaljujući razumevanju urednika Ljubomira Đukića, sjajnog pesnika koji je bio naklonjen literarnim eksperimentima. Romani „Perfektni perfekt“ i „Fundamentalni posmatrač“ izašli su 30 godina posle nastajanja kao bibliofilska izdanja; izdržali su vremensku proveru jer su i dalje sveži i provokativni, vreme ih nije pregazilo.
Da li autor može da zažali što je objavio neko delo? Bilo je pisaca koji su se odrekli svojih prvih knjiga. Nije retko da pisci u poznijim godinama „prepravljaju“ ranija dela, posebno u izdanjima izbora pesama ili priča. Da li je to varanje, naknadno prepravljanje istorije, naknadna pamet? O tome svaki pisac mora sam da donese odluku. Odricanje od ranijih zabluda je moguće, ali će uz knjige sa konačnim verzijama i dalje postojati i primerci onih kojih su se pisci odrekli ili ih prepravljali, pa je to „pokajanje“ vrlo ograničenog dometa.
17. Koliko je važan lični pečat pisca u stvaranju novih svetova?
Ako pod „ličnim pečatom“ podrazumevate jedinstveni, prepoznatljivi autorski rukopis (dakle, mentalni sklop i vrednosni sistemi, gradnju i tretman teksta) i odgovor je jasan: samo dela sa neponovljivom ličnom notom su vredna pažnje. Ostalo je konfekcija, serijsko štancanje robe koje „izvode“ najamnici (bar dok ih ne zamene veštačke inteligencije). Borhesove priče su neverovatne, jer je on bio genije i to se prepoznaje pri svakom čitanju; njegova literarna magija je neponovljiva; Borhes raspoređuje poznate činjenice tako da one deluju kao da su izmišljene (drugi autori se trude da svoje izmišljanje predstave kao realne, stvarne). Fantastika daje mogućnost stvaranja novih svetova i tada taj „lični pečat“ može da se potpuno „razmaše“, naravno ako pisac ima „lični pečat“.
18. Kako se nosite s kritikama na račun Vaših radova, posebno onih eksperimentalnih?
Kritika je dvosmerna ulica. Kritičar analizira delo, otkriva njegove vrline i mane i obrazlaže svoje stavove zašto je nešto dobro ili nije. S druge strane, pisac čitajući kritiku otkriva kritičareve „slabe tačke“, njegova ograničenja, sposobnosti i nesposobnosti da nešto uoči odnosno previdi; na osnovu tih „pluseva i minusa“ pisac se određuje prema kritici. Činjenica je da delo zna više od svog pisca odnosno da krije značenja koja će otkriti neko nezavisan. Ako kritika ukaže na to značenje, onda je za pisca to dobra kritika.
„Eksperimentalna dela“ traže mnogo temeljniju kritiku jer se moraju pozabaviti još jednim nivoom – inovativnošću knjige, odstupanjem knjige od uhodanih formi što podrazumeva ozbiljniju teorijsku „potkovanost“ kritičara. Vrlo sam uvažavao takve tekstove o svojim knjigama.
Kritika, konačno, može da bude vrlo zabavna. Jednom prilikom sam, u prikazu moje priče „Poseta“, nazvan (iz pera izvesnog crnogorskog kritičara), ni kriv ni dužan, srpskim nacionalistom koji se ne odriče ratno huškačke tradicije. To je bilo groteskno.
19. Šta za Vas znači biti književnik koji non-stop prelazi granice uobičajenog?
Znači ponašati se – prirodno. Dakle, tragati za neočekivanim, novim i drugačijim u svetovima oko sebe i svetovima u sebi. Dakle, radovati se i strahovati, iskušavati svoje (ne)moći i (ne)sposobnosti.
20. Kako biste opisali razvoj fantastike u Srbiji od njenih početaka do danas?
Posle dugog niza usamljenih zanesenjaka koji nisu nailazili na širi odziv kod publike i kritike, krajem XX veka stasala je čitava generacija fantastičara koji su počeli borbu za svoje mesto pod literarnim suncem.
21. Koliko su domaći autori doprineli žanru u poređenju s uvoznim uticajima?
Domaći autori žanrovske fantastike su vrlo brzo našli svoj glas i teme odnosno situirali su dela na „domaći teren“ kako prostorno tako i „karakterno-mentalno“; dakle, nisu „presadili“ obrasce već su u priče/romane uneli našu nacionalnu istoriju kao temelj nekih stavova i modela ponašanja odnosno pozvali se na ono što se naziva nacionalnim osobinama. Tako su stvorene situacije i u njima junaci koji su prepoznatljivi i uverljivi; taj „domaći štimung i šmek“ daje životnost ovdašnjoj fantastici i to se nije moglo dobiti od stranih uzora čiji je značaj i uticaj neupitan.
22. Koji je bio ključni trenutak u istoriji srpske fantastike po Vašem mišljenju?
To je svakako formiranje Društva „Lazar Komarčić“ koje je okupilo čitavu generaciju pisaca koji su se nedvosmisleno deklarisali kao pisci žanrovske (pre svega naučne) fantastike i dela objavljivali kao žanrovsku literaturu. To je bio veliki iskorak u odnosu na fantastičare-pojedince iz prethodnih decenija. Iako smo još početkom XX veka dobili prvi roman (Komarčić, „Jedna ugašena zvezda“) i dramu (Ilić, „Posle milijon godina“) njihov uticaj na savremenike bio je minimalan; tek se u Društvu „Lazar Komarčić“ stvorila-okupila kritična masa koja je pokrenula promene. Kasnije je podrška stigla i iz tabora glavnotokovskih pisaca (Pekić sa svojim žanrovskim fantastičkim romanima). I, kako se to kaže – više ništa nije bilo isto…
Izvor: Makart, Knjižara.rs
23. Kako su signalizam i avangarda uticali na razvoj domaće fantastike?
Uticali su utoliko što su signalizam i avangarda piscima i čitaocima na primeru pokazivali da fantastika postoji izvan žanra, da se o pojedinim temama može misliti i pisati izvan žanrovske ikonografije, a da to bude valjana literature.
24. Da li smatrate da je zlatno doba fantastike iza nas ili tek predstoji?
Šiler je pisao: „Samo fantastika ima večnu mladost. Ono što se nije dogodilo nigde i nikada, ne može da ostari”. Dikens je u „Priči o dva grada“ napisao: „Bilo je to najbolje doba, bilo je to najgore doba“. Ergo – fantastike je bilo, ima je i biće je. Naravno, ona se menjala i menjaće se. Biće u žiži interesovanja publike ili skrajnuta, ali će opstajati. Oni koji su pre desetak godina govorili i pisali da je „sa naučnom fantastikom gotovo jer danas živimo naučnu fantastiku“, u najboljem slučaju su konstatovali da je naučnoj fantastici kakva je pisana „odzvonilo“ i da je vreme za novu naučnu fantastiku.
25. Kako su društveni i politički konteksti oblikovali fantastiku u regionu?
U vreme socijalističke države imali smo, zahvaljujući geopolitičkoj poziciji, uvid u naučnu fantastiku koja je nastajala i na Istoku i na Zapadu što je bila velika prednost. Istina, obe strane su prolazile kroz uredničke „filtere“ koji nisu uvek bili preterano kvalitetni, pa je ono što se dobijalo bilo prilično okrnjeno, ali još uvek bogato. Talas privatnih izdavača doneo je prevagu Zapadne strane, ali je dobijen njen širi i dublji uvid, npr. „otkriven“ nam je Novi talas (koji je već bio klasika), išli smo u korak sa „sajberpankom“… Sankcijske i ratne devedesete, odnosno, propast zajedničke države nas je i na ovom polju ozbiljno usporio, naročito kad su mali privatni izdavači počeli da se proređuju. Današnji veliki komercijalni izdavači se, u objavljivanju fantastike, prevashodno vode bestseler listama tako da ponovo imamo „rupe u znanju“ koje teško da će biti popunjene prevodima…
S druge strane, domaći pisci su mogli da čitaju fantastičarske knjige s oba krila i to im je dalo širu i dublju sliku žanra, njegovih dometa i mogućnosti.
26. Koji su najveći izazovi s kojima se suočavaju pisci fantastike u Srbiji danas?
Pisac pre svega mora da raščisti sam sa sobom da li želi da piše fantastiku ili da ode nekim drugim (unosnijim) literarnim putem. Ako reši da bude fantastičar sledeći stepenik je odluka da li će to biti sve vreme ili povremeno; oba puta imaju svoje vrline i mane mada publika baš ne voli one koji sede na dve stolice. Konačno, pitanje je da li će se pisac povoditi za traženim sadržajima ili „terati po svome“. Svi ovi izazovi su uvod u onaj najveći, a to je izazov trajanja, neodustajanja uprkos teškoćama sa pisanjem i još većim sa objavljivanjem, sa omalovažavanjima svih vrsta ili sa potpunim mukom publike i kritike. Mnogo je onih koji lepo počnu, ali brzo odustanu jer ne mogu da izdrže sva iskušenja.
27. Kako ocenjujete uticaj filmske i stripovske fantastike na književni žanr?
Uticaj je blagorodan ako piscima otkrije nove teme ili nove taktike pripovedanja. Uticaj nije tako blagorodan ako se pisci povedu za komercijalnim obrascima po kojima su stvoreni bezbrojni filmski blokbasteri ili stripovski hit-serijali.
28. Koji domaći klasik fantastike biste izdvojili kao obavezan za čitanje?
Svi domaći pisci fantastike su obavezni za čitanje, od Komarčića (i onih pre njega) do danas. Zašto? Da bi čitaoci shvatili da je fantastika deo istorije ovdašnje literature odnosno deo sadašnje literarne scene. Da na ovim temama niko iz sveta nema tapiju i da je domaća fantastika i dobra i manje dobra, ali da postoji. I od dobrih i od slabijih će se nešto naučiti – zašto su jedni dobri, a drugi nisu. Ako čitamo dobre i slabe svetske fantastičare zašto ne bismo i naše? Znači, čitajte sve domaće fantastičare – uostalom, nažalost, nema ih, sveukupno, previše u odnosu na romantičare ili realiste.
29. Da li nostalgija za starim delima fantastike ima ulogu u njihovom očuvanju?
Nostalgija je žal za detinjstvom i mladošću, za vremenom kada smo, uzbuđeno i oduševljeno otkrivali nove svetove. Odrastanje donosi iskustvo i „veliku kilometraža u čitanju“ pa nas je sve teže oduševiti nečim novim. A to oduševljenje se ne zaboravlja i zato se rado sećamo starih knjiga iako one ne moraju biti – a najčešće i nisu – umetnički mnogo valjane. Tako stižemo u paradoksalnu situaciju da nas nostalgija vezuje za knjige za koje, trezveno, znamo da nisu mnogo vredne, ali jesu deo naše lične, sentimentalne istorije koje se svako drži dok je na ovom svetu (pa bio on najbolji od svih svetova, kako je govorio Montenj ili je najgori od svih – a drugih i nema, kako je smatrao Lem).
30. Kako ste došli na ideju za roman Dvostav i šta ste želeli da postignete tim delom?
Najjednostavnije objašnjenje je – slobodnim asocijacijama. „Dvostav“ je vežba iz satire kombinovana sa metatekstualnošću, intertekstualnošću i autoreferentnošću. Preciznije: umetnička se dela (knjige, filmovi, stripovi) slažu u glavi onoga ko ih je „konzumirao“ i međusobno povezuju stvarajući jedni drugima „pozadinu“ što im, pojedinačno, daje nova, dodatna značenja. U nekom trenutku u ovu difuznu sliku se umeša i nova piščeva ideja i – pisanje krene podrazumevajući znanja o drugim i sopstvenim delima koja će eventualnom čitaocu produbiti doživljaj čitanja ako je i on upoznat sa delima koja je direktno pominju ili koja se pojavljuju na druge načini (aluzije, parodiranje…). Tako se gradi svojevrsna alternativna literarna stvarnost kakvu je Filip Hoze Farmer stvorio u svom „Vold Njuton femili“ konceptu koji je putem tzv. „krosover “ literature povezao mnoštvo junaka od Tarzana, Doka Sevidža, Šerloka Holmsa, Fileasa Foga, Solomona Kejna i Senke do Sema Spejda, Arsena Lupena i Džejmsa Bonda. Meni je to bila i jeste izuzetno zavodljiva ideja koja dozvoljava mašti da se razmaše i stvori zabavne i vrlo intrigantne priče.
31. Šta Vas je inspirisalo za zbirku U odvajanju, koja je proglašena knjigom godine?
„U odvajanju“ je profilisanija od „Jeseni Skupljača“ jer je fokusirana na tri „teritorije“ -dešavanja na zemlji, u orbiti i „između“ u virtuelnim bespućima. Akteri su mali, trivijalni ljudi koji moraju da se ozbiljno bore za svoje mesto pod suncem odnosno samosvesni kompjuterski programi (dakle, „usmerene“ veštačke inteligencije) koji takođe moraju da se izbore za sopstveno postojanje. Cilj je dakle univerzalan kao i metod za njegovo postizanje – borba.
32. Kako ste gradili atmosferu u Jeseni skupljača i koliko je signalizam uticao na tu zbirku?
Zbirka „Jesen Skupljača“ bila je svojevrsni presek kroz moj dotadašnji pripovedački opus. Zbog toga je pomalo „šarena“ kako tematski tako i stilski jer sam se (nadam se) vremenom spisateljski razvijao (dakle, navežbao sam neke metode i taktike pisanja, što znači i signalistička iskustva) odnosno (nadam se) dublje sagledavao dešavanja i svetove u pričama.
33. Kako birate stil pisanja – da li više težite poetskoj ili narativnoj formi?
Kako rekoh – priča bira mene, a svaka priča ima svoj glas-stil i dok ga ne nađem ona neće da napreduje – da se napiše, zapinje, tapka u mestu. Kad se otkrije njen glas sve ide glatko. I tada je potpuno nebitno da li je glas-stil poetskiji ili narativniji. Može se priča pisati „na silu“, glasom koji je pisac isplanirao, ali to uglavnom ili ostane nedovršeno ili, ako je završeno, nije dobro. Zato autor mora da sluša svoje nerođene priče. U poeziji se ovaj problem lakše razrešava – nezgrapna, neuravnotežena pesma se precrta i piše nova, i nova, sve dok pesma „ne dođe na svoje“. Prozaista koji „istera“ 30 ili 50 strana nerado sve to baca u koš i kreće ispočetka. Ali, kad uvidi da po starom dalje ne ide, mora da se vrati.
34. Koji je bio najneobičniji tekst koji ste napisali i šta ste iz njega naučili? Koje delo smatrate svojim najuspešnijim eksperimentom i zašto? Koje od Vaših dela smatrate najličnijim i zašto?
Intrigantna pitanja traže težak odgovor. Bilo je više takvih najneobičnijih tekstova. Za moju pesničku stranu to je, recimo, knjiga „Ortodoksna opozicija alternative slobodnog izbora – artefakt 1“ koja mi je otvorila dveri iza kojih se stihovi čitaju u svim smerovima višestrukih značenja; ili knjiga „Protoplazma“ koja je spojila mitsko i postapokaliptično; ili… (dosta)
U prozi se dosećam razbarušenog „Perfektnog perfekta“, „Mudrijaša“ koji su iz proze ušli u strip, „Unezverijade“ kao spoja „dizelpanka ” i neoavangarde, „Leda“ u kome je stvoren funkcionalni trojedni jezik (srpsko-englesko-nemački); konačno, svojevrsna trilogija „Četiri reke izviru u raju“-„Ka kraju sveta, Ksander“-„Kraut ili saće“ pokušava da tekst kondenzuje značenja tako da je on „veći od zbira svojih delova”; ili… (dosta)
Šta je od svega pomenutog ili nepomenutog najuspelije (ili naj-ne-uspelije) trebalo bi ipak da odredi neki čitalac ili kritičar.
Šta je od svega pomenutog ili nepomenutog najličnije je krajnje diskutabilno-pogodbeno: u svakoj pesmi i priča ima bar delić pisca, neko put veći neki put manji.
35. Kako se nosite s preplitanjem realnog i fantastičnog u svojim pričama?
Realno i fantastično možemo tretirati kao primer funkcionisanja Hajzenbergovog principa neodređenosti (ako gledate čestice nećete videti talase i obrnuto, a sve vreme je to jedan fenomen); što bi rekli – to su dva lica istog novčića. Praktično, u mom slučaju to znači da priča odlučuje gde će i kako će ići i razvijati se a da bi „funkcionisala” treba joj i realno i fantastično; ako ima samo jedan elemenat nepotpuna je, krnja…
36. Da li ste ikada sarađivali s drugim umetnicima na vizuelnoj interpretaciji Vaših dela i kako je to izgledalo?
Sarađivao sam i sarađujem sa strip umetnikom Franjom Strakom. On je pravi alternativac, lucidan i razigran, večno u potrazi za novim izazovima – i tako radi već 30 i kusur godina. Njemu su „legle” neke moje šaljive priče pa ih je pretočio u razbarušene stripove što se meni dopalo. Onda sam ja napisao scenarija za nekoliko veselih strip epizoda o Mirku i Slavku (tačnije NeMirku i DaSlavku), ponešto od toga je nacrtano i objavljeno ponešto je u radu i – to se nastavlja. Postupak je vrlo jednostavan: pošaljem scenario, a Straka ga nacrta i pošalje mi strip, ja ponekad dam neku sugestiju, a generalno me zabavlja kako je on reči pretvorio u slike.
A nedavno sam saznao da je strip crtač Grabovski pre tridesetak godina nacrtao strip po jednoj od mojih priča o Lepom Nanku, postapokaliptičnom antiheroju (crtež je tuširao Vostok). Bilo je lepo i prijatno iznenađenje videti te table. U tom poduhvatu moja uloga je bila da ne znam da se to radi, što nije bilo teško.
37. Koji projekat biste voleli da ostvarite u budućnosti, a još ga niste započeli?
Imam ideje za neke priče koje mogu da „porastu” u novele ili romane. I za neke nove pesničke knjige.
38. Kako procenjujete uticaj Vaših dela na domaću publiku i kritiku?
Prvo bismo trebali biti sigurni da uticaja uopšte ima, a za to bi trebalo pitati čitaoce mojih knjiga (ako ih ima) i kritičare (kojih ima).
Uticaj na čitaoce je – poguban; više puta sam čuo tvrdnje da ih maltretiram (niko od njih nije rekao zašto ih čita ako ga maltretiraju, jer ne verujem da je čitalački mazohizam tako raširena pojava).
Uticaj na kritičare uglavnom je (za promenu) poguban, jer ih tera da se dodatno potrude u nameri da otkriju o čemu je knjiga i to pokušaju da objasne čitaocima kritika (kojih je manje od čitalaca knjiga). Naravno, nekolicina kritičara sasvim se dobro snalazi u tumačenjima mojih (zlo)dela.
39. Koliko su visoki troškovi izdavanja knjiga u Srbiji, posebno za nišne žanrove poput fantastike? Kako upravljati finansijskim izazovima pisanja i izdavanja eksperimentalnih dela?
Odgovor na ova pitanja je malo kompleksniji.
Objaviti knjigu u sopstvenom izdanju ili čekati voljno izdavača, pitanje je sad?
Ima tu nekolicina problema i dilema.
Pre svega je tu psihološki problem. Autor je uložio značajan napor da stvori delo, a onda se našao pred ozbiljnim mukom – kako delo objaviti? Ako se knjiga ne objavi u nekom roku (koji je kod svakog pisca različit) ona prerasta u traumu, naročito izraženu kod mlađih autora, i često postaje prepreka za dalje stvaranje. Kao rešenje ove situacije nameće se objavljivanje knjige o svom trošku. Do devedesetih se podrazumevalo objavljivanje knjiga kod zvaničnih izdavača (među kojima je vladala hijerarhija po važnosti). Samizdati su bili retki i smatrani za siguran znak da je u pitanju amatersko delo koje nijedan izdavač nije hteo da štampa. Ratne i sankcijske godine su dovele mnoge državne izdavače na ivicu propasti, pa su oni počeli da objavljuju knjige koje su autori u potpunosti ili delimično finansirali. Pojavio se i veliki broj privatnih izdavača koji su takođe objavljivali knjige čije izdavanje je plaćao pisac. Hijerarhija državnih izdavača se urušila, pa su mnoge vredne knjige izašle pod okriljem privatnih izdavača uz veće ili manje finansijsko učešće samih autora. Objaviti knjigu kod privatnog izdavača ili je sam izdati više nije bilo sramota. Troškovi štampanja su varirali i zavisili od tiraža i opreme knjige. Prodaja preko knjižara je bila posebna avantura u kojoj je pisac uvek bio na gubitku. Bitan pomak na ovom polju desio se pojavom digitalne štampe koja je dozvoljavala da cena štampe knjige po primerku bude prihvatljiva i u tiražima od 50-100 primeraka (ranije su ovako mali tiraži bili enormno skupi), što je omogućilo da pisci lakše sakupe novac i objave knjigu (ako prodaju prvobitni tiraž uvek mogu da doštampaju novi).
S druge strane na izdavačkom tržištu se pojavilo nekoliko velikih izdavača (pored kojih opstaje i veći broj manjih). Njihov osnovni princip rada je – zarada i brz obrt kapitala (koji se po naslovu meri u mesecima; u socijalizmu, kada knjiga nije bila roba, računalo se da će knjiga vratiti uloženi novac za 3-5 godina). Ovakav izdavački stav znači da se forsiraju komercijalni naslovi, a ako je u pitanju seriozna literatura onda dela već poznatih, establiranih autora. Zato će se od takvih izdavača tj. njihovih urednika dobiti odgovor „knjiga je dobra, ali nije – komercijalna“, pa je neće objaviti (nekada je respektabilni izdavač želeo da objavljuje samo valjane knjige). Mladi pisci, avangardni pisci ili oni koji se bave ne preterano popularnim temama tako su, hteli-ne hteli, ponovo upućeni na samizdat kao jedino rešenje da ostanu „svoji“ – onakvi kakvi žele da budu. Ovo za pisce svakako nije prijatno, niti se pisci razumeju u sve izdavačke rabote ali – ovde, u ovoj sredini, svako piše na „sopstvenu odgovornost i sopstvenu štetu“. Ali, to nije neka posebna novina jer, ako se izuzme socijalističko vreme kada je državno izdavanje za kulturu bilo neuporedivo izdašnije nego danas, sa istim problemima su se sretali mladi i avangardni pisci između dva rata. Mi danas ne bismo mogli da govorimo o nadrealističkom pokretu da većinu tih knjižica pisci nisu sami objavili; da su čekali da im se „smiluje“ neki izdavač sigurno ne bismo imali ni polovinu knjiga na koje možemo biti ponosni. Naravno, nisu svi samizdati bili remek-dela, kao što to nisu bile ni sve knjige koje su objavili Geca Kon ili SKZ.
40. Da li su honorari za pisce i kritičare u Srbiji dovoljni za održavanje karijere?
Ne. Na tom polju nije bilo pomaka od XIX veka; čak ni u vreme socijalizma, kada su se honorari zaista isplaćivali, od njih se nije moglo živeti, pa su pisci morali da traže uhlebljenje radeći druge poslove.
41. Koliko izdavači ulažu u promociju fantastike i kako to utiče na njenu vidljivost?
Koliko kao čitalac mogu da uočim izdavači promovišu knjige za koje očekuju da će se dobro i brzo prodavati – svetske hitove i knjige ovenčane raznim nagradama. Knjige iz „drugog reda“ dobijaju standardizovanu pažnju. Na primer, prve knjige G.R.R. Martina iz serije „Pesme vatre i leda“ bile su u „drugom redu“ ali kada se pojavila TV serija „Igra prestola“ odmah su počašćene ozbiljnim promotivnim kampanjama, jer su i očekivanja od prodaje porasla.
42. Kako se nosite s fluktuacijama u potražnji za Vašim knjigama?
Nema načina da uopšte pratim ritam prodaje, tako da je ovo pitanje van mog interesovanja.
43. Da li je pisanje kritičkih tekstova finansijski isplativo ili je to više stvar strasti?
Nije isplativo ali – ne piše se da bi se isplatilo. A pisanje bez strasti je rutinsko štancovanje tekstova.
44. Koliko su troškovi istraživanja značajni za Vaš rad, posebno u fantastici?
Za sada troškovi istraživanja ne utiču na ono što pišem.
45. Kako optimizujete vreme i resurse između pisanja, kritike i uređivanja?
Optimizovanje mi nije previše poznat pojam. Ustajem sat ranije, a ležem sat kasnije.
46. Da li ste ikada morali da odustanete od projekta zbog finansijskih ograničenja?
Još uvek ne.
47. Kako vidite ulogu države ili institucija u podršci piscima fantastike i avangarde?
Država i njene institucije najviše vole mrtve pisce jer oni ništa ne traže, niti mogu negde nešto da „zabrljaju”. Bavljenje još uvek živim piscima država je prepustila specijalizovanim kulturnim institucijama, a tu i dalje važi princip „ko je bliži vatri taj se ogreje”; dakle, manjina kako-tako živi od institucija, a većina pisaca se snalazi kako zna i ume da preživi, leči se, skući…
S druge strane, država (čitaj, pokrajina, gradovi…) raspisuje konkurse za pomoć u objavljivanju knjiga, a izdavači nude prvenstveno dela domaćih pisaca, pa verovatno, i dela avangardista i fantastičara. Tako da oni retki odabrani autori mogu da kažu da država pomaže njihov rad. Da li je to dovoljno? Pomoć nije ni blizu onolika koliki je značaj literature kao jednog od bitnih obeležja nacionalnog identiteta.
Izvor: Društvo „Lazar Komarčić“
48. Kako vidite ulogu nišnih žanrova poput fantastike u obogaćivanju domaće književne scene?
Već sam rekao da su realizam i fantastika dva lica istog novčića. Žanrovska fantastika samo „pojačava” jedno lice novčića, produbljuje ga i širi baš kao što „krimići” ili „kaubojci” potpomažu realističku stranu.
49. Šta mislite o dostupnosti avangardnih i eksperimentalnih dela čitaocima u Srbiji?
Ako mislite na mogućnost da zainteresovani čitalac dođe do takvih dela onda je ona, generalno gledano, manja od dostupnosti ostalih knjiga, posebno ukoliko čitalac želi da ih pozajmi iz javnih biblioteka, a ne živi u nekom od velikih gradova. Tada tom nevoljniku preostaje da knjigu naruči pouzećem – ukoliko ima dovoljno para za ovaj „hobi”. „Srećom ” avangarda nije široko prihvaćena i popularna (jer da jeste ne bi bila avangarda), pa ovaj problem ima tek šačica čitalaca i to onih najupornijih.
50. Kako doživljavate odnos između stvaralačke slobode i očekivanja publike?
Očekivanja čitalaca su raznorodna i podložna trendovima-modama. Pisci koji svoj rad vezuju za zadovoljavanje očekivanja publike moraju da prave veće ili manje kompromise na štetu sopstvene slobode. Za mene je stvaralačka sloboda neprikosnovena i dok se ona „praktikuje”, nema razmišljanja o publici.
51. Koje nove autore ili teme u fantastici biste voleli da vidite na domaćoj sceni?
Upravo one autore i teme koji su – sveži, neočekivani, sa drugačijim pogledima na žanrovske teme i ikonografiju, na svetove oko nas, na svakovrsne budućnosti, na taj famozni, zagonetni „lik stvari koje će doći”.
52. Kako vidite ulogu digitalnih platformi u širenju fantastike i avangardne književnosti?
Digitalne platforme dostupnije su većem broju zainteresovanih čitalaca, pa samim tim su „pogodne” za širenje ili popularizaciju nekih sadržaja. Problem je pronaći valjane platforme među milijardama sajtova koji se nude radoznalom oku.
53. Koji je sledeći veliki projekat na kojem planirate da radite?
Neke proze i poezije se „muvaju” po mojim mentalnim bespućima, ali još ništa nije „iskočilo” i zatražilo da se materijalizuje, još smo u onoj slatkoj fazi neizvesnosti, oblikovanja i dogradnje. Kako reč slikar u Pazolinijevom filmu „Dekameron“: „Zašto slikati slike kad je lepše – sanjati ih”.
54. Da li biste osnovali novi časopis ili platformu za promociju fantastike?
Bio sam član redakcije više časopisa („Košava“, „Patagonija“, „Orbis“, „Kultura 011“, „Naš trag“) i znam da je to ozbiljan i težak posao koji zahteva timski rad; pretpostavljam da je isti slučaj i sa elektronskim platformama. Dakle, svakako bih se upustio u avanturu osnivanja novog časopisa ili platforme, ukoliko bih mogao da računam na saradnju nekolicine pouzdanih kolega-saradnika.
55. Kako ocenjujete potencijal mladih domaćih autora u ovim žanrovima?
Koliko sam upoznat najveći priliv mladih snaga je u epskoj fantastici, pa u hororu, a nekako najmanji u naučnoj fantastici. Njihove ambicije i dostignuća su različite – od rutinske, konfekcijske literature pisanih po receptima za bestselere do retkih (ali vrednih) samosvojnih glasova. Naravno, pošto su mladi, svi oni mogu da se razvijaju i postanu respektabilni autori ili potonu u repetativnu produkciju.
56. Šta mislite o saradnji između pisaca i strip crtača na zajedničkim projektima?
Ako postoji dobra volja oba autora, saradnju treba započeti i realizovati. Iz nje će i pisac i crtač izaći bogatiji za novo i dragoceno stvaralačko iskustvo transformacije jednog medija u drugi.
57. Kako zamišljate budućnost signalizma u kontekstu savremenih tehnologija?
Signalizam će koristiti savremene tehnologije kako je to i do sada radio. Tehnologija može biti izazovna i korisna samo ako postoje ideje u glavi Signaliste.
58. Da li biste se upustili u pisanje u nekom novom žanru izvan fantastike i avangarde? Da li razmišljate o pisanju romana koji bi bio potpuni odmak od Vašeg dosadašnjeg stila?
Već sam pisao i pišem izvan žanra – i u poeziji i u prozi – i to mi nije strano.
S druge strane, avangarda je način gledanja na literaturu i svet i ne zavisi od žanra ili tematike.
59. Šta biste poručili nekome ko tek otkriva Vaša dela i svet fantastike?
Čitate na sopstvenu odgovornost i naknadne reklamacije ne primamo.
Gospodine Bakiću, zahvalni smo što ste nas poveli na ovo inspirativno putovanje kroz Vaš jedinstveni svet signalizma, fantastike i književne dalekovidosti. Vaša dela osvetljavaju moć autorskog pogleda na svet i podstiču čitaoce da preispitaju granice šeste umetnosti i stvarnosti. Kroz ovaj razgovor, dobili smo uvid u Vašu strast prema stvaralaštvu koje izmiče konvencijama, posvećenost umetnosti iznad komercijalnih motiva i sposobnost da stvorite prostore gde se poezija i proza prepliću na neočekivane načine. Vaša tvorevina nastavlja da inspiriše one koji traže autentičnost i slobodu u književnosti. Hvala Vam na ovom prosvetljujućem razgovoru i sa nestrpljenjem iščekujemo da vidimo šta donosi Vaša sledeća spisateljska pustolovina!
Nekoliko meseci od osnivanja, udruženje „Sokostrip“ počelo je da ostvaruje planove, pa će tako ovog leta, u saradnji sa Kulturnim centrom Sokobanja, održati svoj prvi festival stripa, mange i kospleja – SokoCon. Organizatori festivala su članovi udruženja, na čelu sa Milanom Jazbinšekom i Milošem Đorđevićem.
Zamisao festivala je u tome da se pažnja posveti manje zatupljenim oblicima umetnosti kod nas kao što su stripovi, kosplej i kultura animea čija je popularnost u konstantnom porastu. Organizatori takođe najavljuju da će biti sadržaja vezanog za super heroje, naučnofantastičnu književnost i druge stvari za koje je publika iskazala zainteresovanost. Očekivanja su, zasada, da će festival biti dosta posećen i da će se svi posetioci poneti Sokobanju u lepom sećanju. Naravno, ulaz je besplatan za sve, ponesite samo osmeh i dobro raspoloženje!
Foto: Sokostrip
Festival će se održati 10. i 11. jula, na šetalištu ispred Amama (gradski trg) i sadržaće prodajne štandove gde će svoje proizvode, stripove, figurice i sl. izlagati domaće izdavačke kuće kao što su Darkwood, Najkula, Besna kobila, itd.
Pored njih, izlagaće i naš domaći pisac vojne fantastike Nenad Jevtić sa svojim udruženjem „AVKF“, a posetioci festivala moći će da upoznaju i domaće crtače stripova kao što je Predrag Stamenković i drugi, potom i da se upoznaju s njihovim rad na tribinama i štandovima.
Posetioci festivala imaće priliku da ponovo vide i izložbu kostima i replika oružja iz filmova i animea Milana Jazbinšeka , koja je prošle godine predstavljena tokom Green heart festivala.
Deo programa festivala koji će biti posebno zanimljiv je i kosplej takmičenje koje će biti podeljeno na takmičenje za seniore i juniore sa obezbeđenim nagradama od 100 evra za prvo mesto za seniore i 50 evra za juniore. Takmičenje će se održati u atrijumu ispred Amama, a žiri će po posebnim pravilima ocenjivati kostime takmičara.
Foto: Sokostrip, levo: Milan Jazbinšek, desno: Miloš Đorđević
Ovim putem želimo da pozovemo sve zainteresovane za takmičenje da se jave na fejsbuk profil udruženje „Sokostrip“ ili na instagram profil ug_sokostrip radi prijave i više informacija.
Na kraju, želimo samo da pozovemo sve zaljubljenike u strip, mangu, anime i kosplej da se 10. i 11. jula prošetaju sokobanjskim mermerom i uživaju u programu prvog strip festivala u Sokobanji.
Lunjao je Luna svemirom
u potrazi za planetom zelenom.
Svud oko njega zvezde su prštale
dok je na široko obilazio crne rupe.
U školi su učili da će ih cele progutati,
to bi ga verovatno spasilo očeve kazne,
ali nije hteo da rizikuje.
Pazio je i na gasovite nebule
da mu ucrtanu trasu ne zamagle,
a pulsar mu elektromagnetom
umalo brodić pokvari i na mestu ga zaustavi.
U daljini je spazio i supernovu
što će izroditi zvezdu novu
i dok je eksploziju posmatrao
meteor na vreme nije spazio,
svom brzinom ga je povukao, na sebe osedlao,
i kako bi sa njega pobegao na satelit je naleteo.
Umesto na zelenoj planeti
gde su drevni rođaci iz legendi vojevali
na plavoj planeti se obreo.
Brodić jedva da je ulazak u atmosferu podneo
skoro je celi izgoreo.
Počeo je da štuca i kašlje, i odbija sve komande.
Poput užarene komete,
uz lomljavu i tresak, u nešto se zabode.
„Pa, sad nema natrag. Zelena ili plava
bitno da je od očeva prekora dovoljno udaljena.“
Pažljivo je iz brodića izašao i okolo se osvrnuo.
Nije bilo kao kod kuće.
Bilo je mračnije i sve je bilo veće.
I ormari, i kreveti, a tek stanovnik kog je ugledao,
bio je visok i čudno je cijukao kad ga je ugledao.
Ništa ga nije razumeo,
ali kad mu je brodić zainteresovano podigao brzo se pobunio.
Nešto je rekao i široko se osmehnuo, dok ga je pomno posmatrao,
te mu je Luno osmeh uzvratio.
Pokazao je na stakleni prozor kroz koji mu je u sobu uleteo
i spaljenu zavesu koju je brzo ugasio.
Čini se da mu je sudba bila takva
da svima prozore razbija.
Pitao se da li će njegova kazna biti stroža,
ali domaćin za prozor nije mario, brodić ga je interesovao.
Odjednom, napolju se naoblačilo.
Virnuo je kroz prozor začuđeno
dok je Luno knedle gutao.
Brod se otvorio i dvojac se na Zemlju spustio.
Njegov domaćin ih je sačekao
i dželatima ga nakon nekoliko reči predao.
Smrknuto su ga posmatrali, te razbijen prozor primetili.
„Nije ti dovoljno što komšijama prozore razbijaš
sad još i tuđincima kroz prozore upadaš“, gunđao je tata ljutito.
„Koliko smo samo brinuli, pola parseka te pratili.
Zar sam ja begunca othranila
ili momka koji svoje greške hrabro prihvata.“
„Izvini se domaćinu, pa štetu popravi i brzo se pozdravi.“
Pružio mu je aparat za univerzalne popravke
i prstom mu na domaćina pokaže.
Luna se domaćinu najiskrenije izvinio,
prozor popravio, tužno mu mahnuo
i u tatin brod pokunjeno ušao.
Na pola puta do kuće se setio:
„A moj brodić kod njega je u sobi ostao.“
Bilo je kasno da se sad po njega vraćaju,
Zemljani su ionako priglupi,
neće od bicikla svemirske brodove praviti,
mislili su roditelji tada,
a da nisu bili svesni da je ljudskom rodu dovoljna samo mrvica
koja će ih u svemirsku osvajačku velesilu razviti,
a sve zahvaljujući jednom nestašku koji kaznu nije hteo da prihvati.
Stotinu dvadeset i šesti tom u ediciji Stari kontinent, u kojoj Čarobna knjiga objavljuje stripove što su menjali i što će tek menjati evropsku devetu umetnost nabolje. Količina izdanih dela govori sasvim dovoljno koliko je edicija uspešna. Uz sve to je i poprilično raznovrsna žanrovski i stilski, tako da se zaista ima šta izabrati i probrati. Mi naravno u većini slučajeva biramo da pišemo o delima koja su fantastika ili barem o onima što je dodiruju, ali ne držimo se toga kao da je u kamen uklesano. Čitalačko iskustvo se poboljšava isključivo ukoliko je raznovrsno, a upravo to nudi ova edicija, šarolik izbor, što dobrano koristimo. Neke od autora smo podrobnije upoznali baš ovim putem, i zahvalni smo čudnim putevima fantastike, zbog činjenice što smo se obreli u situaciji da radimo posao iz snova, i što nam je omogućena privilegija da čitamo, i pišemo o svim tim remek-delima.
Apokalipsa se nije desila – iako je najavljivana za gotovo svaku jubilarnu godinu – još. Strogo gledajući, nismo rekli istinu prethodnom izjavom, jer prema Svetom pismu desila se više nego jedna… Sveopšta u vidu Potopa, i lokalizovana kada je oganj progutao Sodomu i Gomoru. Naravno, to sve spada u fantastiku i potrebu svake religije da strahom od kazne nametne svoju vlast, nad vama i vašom imovinom. Baš stoga postoje proročanstva o kraju sveta, nametnut nam je verski postulat da naši postupci to mogu da promene. Drugim rečima, kontrola rulje putem bojazni. Srećom, religija u ovom vremenu tehnološkog procvata i umne prosvećenosti nema šta da traži. Ne u tolikoj meri, nažalost, čovek je slabo i neuko biće u velikom broju slučajeva, te treba utehu od strane nesaznatljivih i neopipljivih sila. U neku ruku, filozofski to jeste apokalipsa koja se desila, jer voljno slobodan duh podređujete višoj sili. Bilo kako bilo, još smo tu – za sada.
Žerom le Gri – scenarista i režiser. Režirao je i pisao scenario za filmove Requiem pour une tueuse i Premiers crus. U svetu stripa poznat po radu na: Horacio d’Alba, i serijalu Serpent Dieu. Trenutno radi na stripskoj adaptaciji dela Majkla Murkoka Hawkmoon.
Didije Poli – crtač, koji je nakon studija vizuelnih umetnosti radio u studijima za animaciju u Dizniju i Dipiju. Potom je postao umetnički direktor studija za razvoj video-igara Kalisto. U svetu stripa je radio na naslovima: L’Enfant de l’orage, Nove avanture Malog Princa i Elrik po kome je kod nas poznat. Takođe, radi i na naslovu Hawkmoon, narednoj adaptaciji Murkokovih dela.
U ovoj priči proročanstvo se obistinilo i promenilo lice sveta. Civilizacija se vratila na plemensko uređenje i življenje samo da bi obezbedio hranu. Životinje su postale grozomorne, a oruđe primitivno, sva prethodna dostignuća su zaboravljena. Otac glavne junakinje ima nadu da su mu pergamenti iz prošlog doba otkrili način za proizvodnju pšenice, ali sukobljavaju se sa drugim plemenom i zverima, i Elen ostaje sama sa obećanjem datim ocu da će pokušati otkriti tajnu žitarica. Na teritoriji gde plemena nisu kročila, očekuju je novi prijatelji, neprijatelji, zveri i tragovi ishlapelog sveta.
Epska pustolovina u novosvetu, sa prilično dobrim scenarijom i narativom. Autor priču sigurno vodi, jedina stvar koja će vam zasmetati je junakinjino najavljivanje potonjih događaja. E sad, to je legalan alat u pisanju, ali počesto ispadne problematično i kao molba čitaocima da ne napuste delo, jer najbolje tek sledi. No s obzirom na to da je ostatak veoma dobar, nećemo mnogo kuditi. Crtež je digitalni sa ne baš izraženim crtama lica, ali je ostatak perfektan, pogotovo su građevine fino i detaljno urađene.
Pre nego se vatrene kugle sruče s nebesa i vrate nas u tamu neukosti, kupite ovaj strip. Poslužiće vam kao predznanje ako preteknete. Ovo pod uslovom ako verujete u predskazanja, ukoliko ne verujete, pa onda ćete uživati u dobroj fantastici.
ŽANR: horor/drama
Ž ANR: 