Čarobna knjiga nas je ponovo počastila savremenim klasikom iz žanra fantastike – reč je o nastavku trilogije Solomonarijum. Posle Smrtonosnog obrazovanja, gde smo upoznali mračni, nemilosrdni svet čarobnjačke škole, Novikova podiže ulog, a sa njim i našu junakinju. Kroz ediciju Beskrajni svet fantastike, nastavljamo da pratimo dela koja zabavljaju, ali i inspirišu, a ovaj roman je dokaz da fantastika može biti pokazno ogledalo realnosti.
Književnost ima moć da menja granice i mišljenja, a istorija je puna primera dela koja su skršila okove društvenih normi i naterala nas da preispitamo šta smatramo „normalnim“. Uzmimo za primer Frankenštajna – roman koji je u 19. veku izazvao pometnju propitkujući granice nauke i ljudskosti, dok je istovremeno glas žene u fantastici probijao patrijarhalne zidove. Ili 1984, koja je ogolila opasnosti totalitarizma i promenio način na koji gledamo na moć i slobodu – knjiga koja i dan-danas vredi kao upozorenje. Tu je i Gospodar prstenova, koji je epsku fantastiku izvukao iz senke i pokazao da mašta može oblikovati kulturni pejzaž, inspirišući generacije da vide herojstvo u žrtvama običnih ljudi. Ove knjige su potresi koji ruše stare temelje, gradeći nova shvatanja o identitetu, moralu i društvu. Poslednji maturant stoji u tom nizu kao dostojan naslednik – sa heroinom, koja odbija da bude žrtva sistema, ruši stereotipe o pasivnim ovcama i pokazuje da hrabrost nije privilegija izabranih, već izbor i pobeda volje nad ustaljenom žabokrečinom naučenog i navika.
Naomi Novik – diplomirala englesku književnost na Univerzitetu Braun, a potom je nastavila studije na Univerzitetu Kolumbija, gde je stekla master diplomu iz informatike. Pre nego što se u potpunosti posvetila pisanju, radila je na razvoju video igara, uključujući rad na igri NeverwinterNights: Shadows of Undrentide. Tvorac je serijala Temerer, kao i nagrađenih romana Iskorenjena i Srebrnotkanje. Dobila je brojne nagrade, uključujući Lokus, Nebulu i Britansku nagradu za fantastiku. Udata je za pisca i softverskog inženjera Čarlsa Ardajasa. Ima ćerku i živi u Njujorku. Aktivna je u zajednici pisaca i jedan je od osnivača Organization for Transformative Works, organizacije koja promoviše i podržava fanovski rad i fanfikciju. Inspiraciju crpi iz istorije, mitologije i književnosti. Pisanje joj karakteriše bogat svet, detaljno razrađeni karakteri i društveno relevantne teme. U njenom radu se vide uticaji klasičnih autorki poput Džejn Ostin, ali i modernih fantastičarki poput Ursule Legvin.
Radnja se zahuktava u završnoj godini. Matura nije puki ispit; to je smrtonosni prolaz kroz hodnik pun zloduha, gde preživljavanje zavisi od saveza, pameti i smeonosti. El počinje kao devojka koja se plaši – svoje destruktivne magije, gubitka prijatelja, pa čak i mogućnosti da postane monstrum o kome se priča u legendama. Njen strah je opipljiv; osećate ga u svakom njenom sarkastičnom komentaru, u svakom trenutku kada odbija pomoć Oriona Lejka, heroja koji spašava sve osim sebe. Ali kako priča napreduje, El se menja. Strah koji ju je paralisao počinje da popušta pred spoznajom da može da kontroliše sudbinu – ne samo svoju, već i sudbinu svih učenika zarobljenih u ovom paklenom sistemu. To je trenutak kada „bojim se“ postaje „ne bojim se“ – ne zato što je strah nestao, već zato što ga je preovladala. Njena odluka da se suprotstavi Solomonarijumu, da preuzme odgovornost za druge, nije kliše herojstva; to je duboka emocija rođena u beznađu činjenice da ukoliko ih napusti više nije čovek.
Autorka briljira u prikazivanju ove promene. Naracija u prvom licu je sirova, duhovita i sirovo iskrena – čujete je kako drhti od straha na početku, a zatim kako njena reč postaje čvrsta kao školska dok shvata da može da izmeni pravila igre. Oko nje su likovi koji je guraju ka tom preobražaju: Orion, čija naivna hrabrost je iritantno šarmantna, i prijateljice Adija i Liu, čija podrška El pomaže da prevaziđe sopstvenu izolaciju. Priča nije bez mračnih trenutaka – gubici su neminovni, a Solomonarijum ne prašta slabost – ali upravo ti trenuci čine transformaciju junakinje upečatljivijom. Kada na kraju stoji pred izborom između sebe i drugih, više ne vidimo devojku koja se krije; vidimo nekoga ko je spreman da se suoči sa svime, bez obzira na cenu, vidimo odraslu ženu.
Stilski, Novikova je neodoljiva. Njen jezik je oštar i čist, pun detalja koji čine priču živom – od metalnog odjeka hodnika do grozomornih zvukova zloduha. Ponekad tempo usporava zbog introspektivnih monologa, ali to je mala cena za karakternost koju donose. Prevod Miloša Petrika, koji je već dokazao svoje umeće u prvom delu, zadržalo je taj ton, posebno sarkazam. Ima samo jednu greškicu kod napada zmijokese je trebalo upotrebiti reč poprimila umesto zauzela, takođe, moglo je: simulirajući bezopasnu lokvicu neke tečnosti, namesto: učinivši se nalik na bezopasan potočić neke tečnosti, ali to su zanemarljivosti. Ako ima nešto za primedbu, možda je to što sporedni likovi ne dobijaju više prostora, ali Elina unutrašnja borba nosi priču dovoljno snažno da to ne smeta previše.
Priča nam saopštava da se „ne bojim se“ ne rađa iz odsustva opasnosti, nego iz odluke da se suočimo s njom. Čarobna knjiga ima u asortimanu biser koji će nas naterati da razmišljamo, da se preispitujemo i da nestrpljivo čekamo finale trilogije. Kada stigne na vaše police, ne zanemarujte je – jer ovo je knjiga koja govori o promeni svesti, a to nam je verujem neophodno svima.
Edicija Stari kontinent i nazivom indikativno ukazuje na to da u njoj Čarobna knjiga objavljuje dela evropske devete umetnosti. Uglavnom su to francuska ostvarenja ili su pod debelim uticajem frankobelgijske škole stripa. Žanrovski najrazličitijih odrednica, međutim, često fantastičnog porekla čime se pokazuje i utvrđuje činjenica da fantastika više nije andergraund niti u zapećku. Naprotiv, prilično je kuražna i rasprostranjena. Ipak, nisu svi podžanrovi iste sreće, tvrda naučna fantastika je ona sestra bez talije i teško da će doživeti naknadnu renesansu pošto je doživljava u stvarnosti.
Iako realnost odavno nadmašuje maštu kada je u pitanju tehnološki momenat i napredak, ostaju da se preispituju sociološke filozofske i religijske reakcije na do tada neviđeno. Što su možda i interesantnija pitanja jer zadiru u samu srž homo sapijensa, u te mračne dubine duše. Tako da, što se nas tiče, male su šanse da se podžanr tvrde naučne fantastike u potpunosti ugasi, u krajnjoj liniji samo će promeniti pristup, neće više biti o tehnološkom progresu nego o njegovom doživljaju i procesiranju kod ljudi. Zapravo, autori su se već odavno okrenuli tome, i tehnologija, i nauka su samo žanrovski trop koji je poput vazduha obaveza življenja, u ovom slučaju jednog književnog pravca. Ono što želimo da kažemo je da, podžanr evoluira kao i svaka druga vrsta da bi preživeo.
Frederik Dival – studirao je istoriju, a master studije završio je na temu novinske karikature. Prva knjiga mu je, 500 fusils, a za izdavačku kuću Delkur, radio je na naučnofantastičnom serijalu Meteors, pre nego što će objaviti stripsku adaptaciju Tartifa. Zatim započinje prvi tom serijala Nico, i piše deseti tom serijala XIII Mystery. Potom je radio i na stripskoj adaptaciji romana Nymphéas Noirs.
Fred Blanšar – pošto je pohađao umetničku školu u Parizu, započeo je karijeru kao novinski ilustrator, pa je prešao da radi u izdavačku kuću Delkur. Istovremeno je počeo da se bavi i animacijom, radeći na nekoliko televizijskih serija, pa čak i na filmskoj adaptaciji Korta Maltezea. Potom je prešao u svet stripa, radeći na naslovima kao što su Spiru i Fantazio, Les Naufragés d’Ythaq, Sangre, i Dernier Atlas.
Emem (Matje Menaž) – u ranom detinjstvu, otkrio je frankobelgijske stripove, a stripski zanat izučio je sam. Početkom dvehiljaditih učestvovao je u nekoliko stripskih projekata, i tada je počeo rad na serijalu Idole. Ilustrovao je trinaesti tom stripa Jour J.
Sećate li se serije V, dosta ima sličan zaplet, veliki zeleni iz svemira su stigli i žele nam mir i spas. Radnju pratimo paralelno na Zemlji i planeti na kojoj ’zavojevači’ imaju političke nesuglasice, ali pre svega budžetske. Priča je usredsređena na izgradnju odnosa između rasa i to na odličan način, vidi se razlika i među jedinkama. Autori dobrano stavljaju na test ’veće dobro’ kod pojedinaca i sa filozofske strane propituju postoji li sposobnost da se individualnim bićima upravlja jednoumljem, pa makar u njemu ležao opstanak sveta. U dokaz toj tvrdnji, junaci se sve vreme postavljaju tako da im je lično važnije od moralnog i dužnosnog. Tuđini su ipak na višoj amidalnoj frekvenciji. Pa opet i čovečanstvo ima šansu da nadraste plemensku zlu krv i sitnosopstveništvo. U uvodnom tomu izgleda da nema nade u spas…
Ponajviše sociološka studija čovečanstva i to vrlo dobro postavljeno u blisku budućnost, veoma mogućeg stanja na planeti. Ono što jako nedostaje ovom delu je religijski segment, koji bi dosegao neslućene visine, što god stanje bilo lošije, više bi vernika praktikovalo veru. To nam je u prirodi. To je verovatno jedina mana stripa. Crtež je digitalizovan i na početku deluje hladno i kao da neće uspeti preneti osećaje protagonista, ali kako odmičete naviknete se i shvatite da je vrlo mudro izabran moderan stil rada.
Svi koji vole Dan nezavisnosti voleće i Renesansu, s tim da je ovo mnogo promućurnija verzija priče. Nismo sami u svemiru, nismo sami ni na Zemlji zato bolje da ugrabite svoj primerak i spremite se za invaziju sa ovim nosterdaumskovskim opsadnim priručnikom.
Ovo je prvo delo japanske književnosti koje objavljuje Vulkan, a to je nemerljivo važno s obzirom na to da su jedan od najvećih izdavača i među onim što su najduže prisutni. To otvara nove dimenzije i mogućnosti, pošto imaju veći doseg i moć. Što pokazuje i ova knjiga. Naime, uopšte nije jednostavno dobiti prava za popularna dela savremene književnosti zemlje izlazećeg sunca. Vrlo drže do toga kome ih ustupaju i naravno cenovno nisu dostupni svima. Tako da su ovo vrata koja moramo prepoznati i držati ih otvorenim, jer od nas zavisi koliko će istočnjački izlet potrajati. Nadamo se stalnoj vizi. Nisu mogli odabrati pogodniji roman za opipavanje pulsa publike, ali ne moraju da brinu, Japanci su u trendu pogotovo kod mlađe populacije.
Pseudonimi u književnosti nisu retkost, a mnogi poznati pisci su se odlučili na to iz različitih razloga, bilo zbog želje za anonimnošću, društvenih ili političkih pritisaka, ili jednostavno radi stvaranja drugačijeg književnog identiteta. Evo nekoliko onih koji su koristili pseudonime: Mark Tven – pravo ime Samuel Langhorn Klemens. Pseudonim je preuzeo iz rečnika rečnih mornara na Misisipiju, gde je ovaj izraz označavao dubinu od dva hvata (oko 3,7 metara) — što je bila mera za sigurnu plovidbu. Poznat je po svojim satiričnim delima. Džordž Eliot – jedna od najvažnijih književnica viktorijanske ere, pravo ime joj je Meri En Evans. Koristila je muški pseudonim kako bi ozbiljno shvatili njena dela u vremenu kada su žene retko dobijale priznanje kao autori. Njena dela odlikuju se dubokim psihološkim uvidima i društvenom analizom. Ričard Bahman iliti Stiven King, jedan od najpoznatijih autora horora, koristio je pseudonim kako bi testirao da li njegovi romani mogu biti uspešni bez povezanosti s njegovim poznatim imenom. Božo Knežević – poznatiji pod svojim imenom Petar Kočić. Povremeno je koristio pseudonim kako bi izbegao cenzuru i političke pritiske u Austrougarskoj. En Maksvel – pod pseudonimom je pisala naučnu fantastiku i fantastiku, dok je romantične trilere objavljivala pod imenom Elizabet Lovel. André Norton – pravo ime autorke je Alis Mari Norton. Koristila je muški pseudonim jer je u vreme kada je počela da piše, fantastika bila dominantno muški žanr. Njen opus uključuje mnogo dela naučne fantastike i epske fantastike. Postoji još mnoštvo pisaca koji su upotrebljavali zamensko ime poput sestara Bronte ili onih o kojima kruže neverovatne spekulacije kao Viktor Peljevin. Korišćenje pseudonima daje slobodu eksperimentisanja sa stilom, temama ili čak književnim žanrovima, bez tereta sopstvenog imena i reputacije.
Joru Sumino –nije zvanično potvrđeno kog je pola autor(ka) jer koristi pseudonim i veoma pažljivo čuva svoju privatnost, zbog čega javnost nema informacije o istinskom identitetu. Većina spekulacija o polu dolazi iz interpretacija dela, ali bez zvanične potvrde to je nagađanje. On(a) je savremeni autor poznat po emotivnim i introspektivnim romanima, fokusiranim na tinejdžerske protagoniste i teme poput ljubavi, gubitka, samospoznaje i prolaznosti. Najpoznatiji(a) je po romanu koji upravo predstavljamo. Knjiga je adaptirana u film, anime i mangu te je stekla ogromnu popularnost širom sveta. Sumino je poznat(a) po prefinjenom i pristupačnom stilu, koji omogućava da se povežete s likovima i njihovim emotivnim stanjima. Napisa(la)o je i druga dela, uključujući At Night, I Become a Monster i I Had That Same Dream Again, koji su takođe stekli značajnu pažnju kako u Japanu, tako i u inostranstvu.
Želim da pojedem tvoj pankreas je emocionalna priča o životu, smrti i ljudskoj povezanosti, ispričana iz vizure mladića koji je introvertan. Započinje kada glavni junak, čije ime se u početku ne otkriva, pronađe dnevnik školske drugarice Sakure Jamauči u bolnici. Čitajući ga otkriva da boluje od teške bolesti i da joj je preostalo vrlo malo vremena. Za razliku od nje, koja pršti od šaljivosti i životnosti, on je ozbiljan i povučen, ali upravo ih te suprotnosti zbližavaju. Razvijaju neobično prijateljstvo i provode nezaboravne trenutke zajedno, dok Sakura pokušava da uživa u životu do kraja, ignorišući tamnu senku bolesti. Njihova veza pomaže junaku da izađe iz ljušture i nauči vrednost socijalizacije, a ona pronalazi utehu u tome što nije sama. Pripovest je dirljiva i bavi se prolaznošću, iskrenom povezanosti i hrabrosti suočavanja sa neizbežnim. Kraj je posebno emotivan i nenadan, ostavlja vas sa mešavinom potištenosti i zahvalnosti što dišete.
Smrt kao predstava proslave života, autor(ka) ne ignoriše žalost, ali negira nevažnost načina na koji obitavamo u ovom realmu. Slavi prijateljstvo, nadjačava tugu rugajući se koscu. Sve to sa čini tipično čistim stilom za podneblje iz kog dolazi i vokabularom prigodnim uzrastu protagonista. Roman nema mana, ni tehničkih, ni narativnih, što je iznimna retkost. Prevoditeljke su bliznakinje Živković, mlade zvezde domaće strip scene, vrlo nam je drago što im je Vulkan dao šansu da pokažu raskošan talenat i u sferi prevođenja. Posao su odradile izvanredno, pogodile su duh, verovatno zbog toga što su obožavateljke mangi. Kad smo kod toga Stalker je objavio mangu rađenu po ovom romanu krajem prošle godine, savetujemo da prvo pročitate predložak.
Izdavači uvek opipaju puls čitalaca pre nego uplove u vode iz kojih se teško vratiti, ova knjiga je verujemo odmeravanje zainteresovanosti publike za japansku književnost. Iako postoji aktivan rast trenda istočnjačke šeste i devete umetnosti u Srbiji, treba se pobrinuti da i ova vrata ostanu širom otvorena, zato poručite svoj primerak kod Vulkana.
Izdavaštvo nije jednostavan posao, iz mnogih razloga, ali usredsredićemo se na taj da je publika skoro uvek u raskoraku između želja da čita novo i poznato. U neku ruku, izdavači su ti koji određuju ukus čitalaca, to je ogromna odgovornost, i voljno su se prihvatili toga. Što ne znači da ne rizikuju, jer upravo to čine sa svakom knjigom koja je neznana široj publici, no od dužnosti se ne beži. Ipak, publika je uvek u pravu i treba se prigodno prilagoditi njenim zahtevima, a ostati na stazi vaspostavljanja trudoljubive književnosti. Vulkan je ovom prilikom procenio da nam je potrebno osveženje, nova generacija autora strave i užasa, po pročitanom možemo reći da nisu pogrešili te se nadamo da će inovacija dobro da prođe i da ćemo imati prilike da pročitamo i ostale romane ovog autora.
Nažalost, ne možemo se zakleti u to, publika mnogo voli poznati teren i sve novo vodi na bojište gde se vodi stalni okršaj između novog neophodnog i trivijalnog, i starog prevaziđenog i uzornog. Stoga je konstantno nemoguće razlučiti na koju stranu će da prevagne tas. Ipak, u opisu izdavačkog zanata stoji uklesan kodeks da publika mora dobiti ono šta joj je potrebno, ne ono što želi. Objavljivanje knjiga je više od pukog zgrtanja monetarnih jedinica, to je rukovođenje svešću i obrazovanje nacije. Odgovornost je poput planine teška, svaka greška preti da te uguši, a svaki uspeh daje ti krila. Kao i u svemu smenjuju se ravnomerno i nekima je omogućeno da dišu i pod bremenom pogrešnih odluka, ali svi žele leteti slobodno… Na kraju je ironije, ili pravda, to što su čitaoci jedini suci, učestalo nemilosrdni, a retko milostivi. No, u ovoj bici za prosvetljenje je neizmerna količina časti i svakom izdavaču je želja da barem na neko vreme bude perjanica okićena medaljama za zasluge. Apsolutno podržavamo takvo stremljenje, jer će ono na površinu uvek izbaciti dobra i kvalitetna dela, kojima će utažiti nezajažljivu glad onih što iznimnu vole šestu umetnost, a među njima i same sebe.
Džejson Rekulak – dugo godina je bio izdavač u nezavisnoj izdavačkoj kući Quirk Books sa sedištem u Filadelfiji, gde je učestvovao u uređivanju brojnih bestselera. Poznat po romanima Nemoguća tvrđava i Poslednji na venčanju. Dela su mu prevedena na 35 jezika. Bio je među finalistima za nagradu Edgar, i osvojio Goodreads Choice Award u kategoriji horora. Aktivan je član Udruženja pisaca misterija Amerike i Udruženja pisaca Istočne obale. Živi u Filadelfiji.
Skriveni crteži je psihološki triler sa elementima nadnaravnog, koji kombinuje misteriju i jezu. Priča prati, mladu ženu koja se oporavlja od zavisnosti i pokušava da započne novi život. Dobija posao dadilje u bogatom predgrađu Filadelfije, gde treba da brine o petogodišnjem dečaku Tediju. Na prvi pogled, sve deluje savršeno – porodica je ljubazna, a posao se čini jednostavnim. Međutim, stvari ubrzo postaju uznemirujuće kada klinac počne da crta grozomorne slike koje prikazuju nasilja. Crteži postaju sve detaljniji i mračniji, Malori počinje da sumnja da se iza mirne fasade ovog doma krije strašna tajna. Pokušava da razotkrije poreklo crteža i da utvrdi da li dečak ima sposobnost da komunicira sa duhovima.
Priča održava konstantnu napetost do samog kraja, savršen je izbor za ljubitelje regresivnih misterija sa neočekivanim obrtima. Rekulak hodi prateći Kingove stope kako stilski tako i u izgradnji karaktera i atmosfere, samo deluje da je on unapređena verzija. Kažemo to zbog veoma čistog stila, a ima mesta da napreduje. Iako autor napominje da su za to zaslužni urednici. Zanimljivost je da čitavu pripovest prate ilustracije bitne za radnju. Netfliks je otkupio prava za delo, ali nigde još nema podatka o tome kada bismo mogli dobiti igranu verziju. Primetno je da Vulkan koristi ovom prilikom svog elitnog prevodioca, pa je lako zaključiti da im je veoma stalo da knjiga bude dobro primljena. Gospodin Stojanović kao i do sada unapređuje delo svojom adaptacijom. Za one radoznalije će verovatno biti mana činjenica da kod nekih stvari nema zašto i kako, već samo jesu takve u postavci.
Novo žanrovsko lice na našoj sceni, sudeći po ovom romanu mnogi velikani imaju dostojnog naslednika u stvaranju anomaličnih i tvoremornih priča. Svaki obožavatelj horora bi trebalo da da šansu Rekulaku, a to može učiniti kupovinom na sajtu Vulkana.
Titan regionalne književne scene, Vulkan, godinama gradi most između svetskih bestselera i lokalnih čitalaca. Njihov katalog, prožet raznovrsnošću, donosi sve od epske fantastike do omladinskih hitova i horora, spajaju estetski privlačna izdanja – korice koje mame pogled s promišljenim odabirom autora koji govore jezikom savremene publike. Iako su majstori u pronalaženju izuzetnih dela, povremene nespretnosti u prevodima ili nezavršeni serijali podsećaju da i veliki imaju prostor za usavršavanje.
Ipak, njihova posvećenost književnosti, vidljiva na sajtu izdavača, čini ih stubom književnosti u regionu. Kuda vodi njihov dalji put? Nastavljaju da jačaju poziciju u fantastici, sa naslovima poput serijala Sare Dž. Mas i drugih young adult zvezda. Najave ukazuju na širenje u pravcu mračnih fantazija i epskih saga, uz potencijal za grafičke romane. Ako očuvaju ravnotežu između globalnih trendova i književne vrednosti, mogu postati epicentar za čitaoce željne priča koje spajaju akciju i introspekciju, učvršćujući svoj status jedne od najstabilnijih kuća.
Li Bardugo – kraljica savremene fantastike, rođena u Jerusalimu, odrasla u Los Anđelesu. Diplomirala je na Jejlu, što inspiriše okultne svetove njenih romana. Proslavila se Griša trilogijom, a serijal o Aleks Stern (Deveta kuća, Otisak pakla) učvrstio ju je kao majstoricu mračnih priča. Stil joj je pun složenih likova i neprozirne atmosfere, osvojio je BookTok i kritičare. Istražuje moć, traumu i moral, stvarajući svetove gde se magija preliva u stvarnost. U slobodno vreme uživa u muzici i čitanju, što daje ritam njenom pisanju.
Nastavak Devete kuće, baca nas u mračni Jejl, gde Galaksija „Aleks“ Stern kreće na opasnu misiju da oslobodi mentora, Darlingtona, iz čistilišta. Bez podrške kuće Leta, Aleks i Dozova sklapaju krhke saveze, probijajući se kroz ezoterične rituale i bizarne artefakte. Kada nastavnici počnu da umiru, glavna protagonistkinja shvata da smrt vreba svuda, a njena prošlost – ispunjena demonima i greškama – postaje teret i oružje protiv pakla. Priča spaja horor, misteriju i psihološku dramu, dok junakinja preispituje cenu spasenja. Jejl, s tajnim društvima i okultnom magijom, diše jezivom atmosferom, a narativ drži čitaoca prikovanim za knjigu.
Vrline romana su u ambijentu i likovima – glavna junakinja čija ranjivost i snaga osvajaju, dok Jejl, prožet ritualima, pulsira mističnom tamom. Magijski sistem, utemeljen na okultnim pravilima, donosi slojevitost i svežinu. Ipak, tempo ponekad posustaje zbog sporednih zapleta, a Darlingtonova sudbina ostaje nedovoljno razrađena, verovatno je ostavljeno za treći deo. Sporedni likovi, iako intrigantni, često blede pred Aleksinom harizmom, a neka otkrića prolaze prebrzo.
Prevod Vladimira Nikolića prenosi duh originala, ali ovog puta nije uklonio imena gde je potrebno, što narušava brz tok i stil. Ipak, roman blista u sferi propitivanja moći i požrtvovanja, idealan je za ljubitelje mračnih fantazija.
Pravo delo za one koji traže priče gde se magija sudara s ljudskošću. Pronađite ga u knjižarama ili na sajtu Vulkan izdavaštva. Zgrabite primerak pre nego što nestane – Aleksina borba će vas povući u pakao i natrag!
Iza nas je prvi Sokokon, novo ime među stripofilskim manifestacijama, koji teži ka tome da postane ozbiljno okupljanje ljubitelja devete umetnosti. Organizator ove manifestacije je Sokostrip, mlado, ali perspektivno udruženje ljubitelja stripa iz Sokobanje sa jasnom vizijom i namerom da od ove manifestacije naprave lokalni brend. Festival je trajao dva dana. 10 i 11 jula i bilo mi je zadovoljstvo da sa Nenadom Jevtićem, autorom prvog srpskog romana vojne fantastike Dronstad, predstavljam udruženje Fantastični vodič i da budemo rame uz rame sa ostalim eminentnim izdavačima poput Darkwooda, System Comicsa, Makonda, Forme B, Marka Stojanovića, autora kultnih Vekovnika, Igora Čolakovića i njegovih figurica, štanda sa Lego kockicama, Predraga Radetića poznatijeg kao Pele stripovi i kosplejerke Tsubaki.
Odziv je, po rečima organizatora, bio veći od očekivanog. Na mermernom šetalištu ljudi su zastajali i razgledali stripove i knjige kupujući ono što im se učinilo najinteresantnijim. Na štandu Darkwooda, koji je bio odmah pored našeg, preovladavalo je interesovanje za mange, a od naših naslova najviše pažnje je privukla zbirka horor priča Avetinje i Anđame i roman Smrtovnice mojih majki Maje Mitić. I na ostalim štandovima je bila solidna prodaja.
Izvor: SokoPress
Prvog festivalskog dana smo sa ostalim učesnicima otišli na svečani ručak gde su nam momci iz Sokostripa poželeli dobrodošlicu. Nakon toga je usledilo otvaranje konvencije i berze stripa. Uporedo sa njom je kod obližnjeg amfiteatra počela škola stripa koju su tokom trajanja manifestacije udruženim snagama držali Marko Stojanović i Vladimir Vesović. Dan je prolazio u bazarskoj atmosferi i ćaskanju sa kupcima. Prvi na redu za intervjue je bio Marko Stojanović koji je publiku upoznao sa leskovačkom školom stripa, balkanskom smotrom strip autora, serijalom Vekovnici i planovima za budućnost. Nakon gospodina Stojanovića je došao red na mene i Nenada Jevtića. Dok je on govorio o romanu Dronstad – Karantin, ja sam okupljene upoznao sa radom našeg udruženja, istorijom i ciljevima kojima težimo i pozvao mlade neafirmisane pisce da nam se jave i objave knjigu. Ostatak programa je prošao u prijatnoj atmosferi i razmeni iskustava sa ostalim učesnicima i posetiocima štandova.
Drugi dan su posetioci konvencije šetali u potrazi za interesantnim naslovima. Tokom dana na festival su pristigli Predrag Stamenković i Dušan Cvetković iz umetničke grupe Čaj… Odličan iz Niša. Na svom štandu su prikazali ilustracije koje nastaju iz svakodnevnice i u trenutku inspiracije. Njima je pripala čast da otvore prvu tribinu gde su prezentovali svoju umetničku grupu i posetioce upoznali sa svojim radom. Dan je dalje proticao u svečarskoj atmosferi dok nije došlo vreme za centralni događaj. Milan Jazbinšek, jedan od osnivača Sokostripa, je otvorio tribinu o kospleju nakon koje je usledilo takmičenje u kostimiranju za seniore i juniore. Nakon dodele nagrada usledila je tribina na kojoj je predstavljena strip novela Za kim zvono zvoni Negomana Gicelanovića. Po okončanju je održan završni govor i zatvaranje manifestacije.
Izvor: SokoPress
Poprilično sam zadovoljan festivalom. Organizatori su profesionalno pristupili celom događaju i uložili su natčovečanske napore da sve protekne u najboljem redu, što se na kraju isplatilo nadmašivanjem sopstvenih očekivanja. Odziv je bio popriličan i svako je imao prilike da nađe naslov koji mu je delovao zanimljivo. Što se nas tiče drago mi je što smo na ovakvoj manifestaciji zastupali AVKF i što smo iskoristili priliku da pridobijemo nove poklonike naših izdanja. Pored već navedenih Anđama i Smrtovnice mojih majki veliko interesovanje je vladalo i za Dronstad-om, prvim brojem Fantastičnog vodiča i Mesečevim ratnikom. Domaćinima od srca želim da istraju i da od Sokokona naprave veliko ime.
U kontekstu narastajuće represije prema suprotnim mišljenjima, pisanjima i stavovima, Lagunin potez da ovakvu knjigu pusti u opticaj dragocen je trenutak koji zaslužuje posebnu pažnju kao upozorenje šta donosi jednoumlje. Plus je i to što delo stiže iz nama egzotičnih predela, zapravo, tačnije bi bilo reći nepoznatih. Kuvajtska autorka nudi ozbiljnu konstrukciju koja putem književnih klasika propituje suštinu identiteta, kulture i odnosa prema znanju. Kad bi se usudili sažeti u jednoj rečenici, rekli bismo da je roman o onima koji brišu svest o drugačijosti.
Gotovo sigurno da je autorka morala biti silno bolja od muških kolega, ali daleko od toga da treba da se iznenadimo odakle stiže. Arapska književnost, čija istorija seže do 5. veka, ima bogatu tradiciju koja počinje sa predislamskom poezijom, poput kasida nomadskih pesnika, i cveta tokom zlatnog doba islama (od 8. do13. veka) pod dinastijama Omejida i Abasida. Kuran je smatran vrhuncem arapskog jezika, oblikovao je književni izraz, dok su dela poput Hiljadu i jedne noći i Makame (priče učenih pustolova) obogatila prozu. Abasidski Bagdad postao je centar književnosti, upijajući perzijske, indijske i grčke uticaje, što je omogućilo razvoj filologije i leksikografije. Od 19. veka, pod evropskim uticajem nakon Napoleonovog pohoda na Egipat, bliskoistočna šesta umetnost doživljava renesansu, sa razvojem novinarstva i istorijskih romana. Savremena književnost Jugozapadne Azije obeležena je modernističkim pokretima i pojavom ženskih glasova, poput Suheir al-Kalamavi, Hode Barakat i Butejne El Ise, koje istražuju teme identiteta, cenzure i ženskog iskustva u muslimanskim društvima. Pesnici poput Badra Šakira al-Sajaba i Nazik al-Malaike revolucionisali su poeziju slobodnim stihom, dok prozaisti poput Tajiba Saliha i Abdulrazaka Gurnaha (dobitnik Nobelove nagrade 2021.) istražuju kolonijalizam i egzil. Ovo delo se uklapa u ovu tradiciju, ali je i inovacija. koristi distopijski okvir da kritikuje cenzuru, što oslanja na rane levantske pesnike poput Abu al-Alaa al-Marija, čija kritika verskih dogmi je bila kontroverzna. Njen fokus na zabranjene priče i otpor odražava savremene teme arapske književnosti, poput borbe za emancipaciju i sukoba sa autoritetom, viđene kod pisaca poput Sonallaha Ibrahima ili Naval el-Sadavi. Kao autorka, el Isa nastavlja putem Lajle Ba’albaki, čije je pisanje izazvalo skandal šezdesetih, suočavajući se sa optužbama za nemoral. Takođe, odražava globalni značaj arapske književnosti, jer je roman preveden na engleski i nagrađivan, potvrđujući da autori iz tog dela sveta privlače svetsku publiku.
Butejna El Isa – spada u generaciju milenijalaca, jedna je od najznačajnijih figura savremene kuvajtske književnosti. Sa dvanaest romana do 2022. dobitnica je Kuvajtske nagrade za podsticaj 2003. i 2012, kao i više priznanja za kratke priče. Bila je u užem izboru za National Book Award za prevedenu književnost. Kao osnivačica Takvina, knjižare i izdavačke kuće posvećene visokokvalitetnim delima, i zagovornica ukidanja cenzure kroz romane i radionice kreativnog pisanja podstiče slobodu izražavanja.
U jezgru pripovesti se nalazi cenzor – bezimen, ali ne i bezličan lik, službenik koji svakodnevno eliminiše „nepodobne” rečenice iz literature, u društvu koje više ne razlikuje opasne ideje od slobodnih. Njegov posao nije rad – to je dogma. Međutim, kada mu se knjige obrate, kao svesni entiteti, počinje njegovo polako poniranje u svet sumnje, unutrašnjeg rascepa i tihe pobune. Sve se odvija u atmosferi zapanjujuće tišine – nema buke ni mitinga, već isključivo sobe pune papira, senki i izbrisanih reči. Upravo ta uzdržanost stvara represivni horor.
Stil je minimalistički, ali rečnik promišljen i bogat, skoro hermetičan. Nije ovo laka literatura, niti to želi biti. Neće se svideti onima koji očekuju zavere, pucnjavu i uspešnu revoluciju i rušenje sistema. Ovo je ekvivalent uticaju plemstva koji može da oslabi, ali ostaje zauvek. Na formalnom planu, priča nosi snažne bredberijevske tonove, po osećanju pretnje sa margine svake stranice i porukom: knjige su zlo – bude maštu i šire horizonte. Jasno, roman poseduje i snažan društveni kontekst – poseže za pitanjima cenzure, identiteta, zaborava i odgovornosti. Iako dolazi iz kuvajtskog naličja, ono što opisuje je univerzalno. Svaka moćna vlast jednog dana postane arhivar, a svaki arhivar, kad-tad, mora odlučiti – da li će čuvati istinu ili je prekrojiti.
Preporučujemo knjigu svima koji veruju u snagu pisane reči, ali i onima koji su počeli da sumnjaju u nju, pošto upravo tada ovakva dela postaju lek. Ne očekujte razrešenje, očekujte refleksiju. Ukoliko vam se dopao 1984 ili Farenhajt 451, ovo delo će vas nagraditi i nadograditi. Nema mnogo knjiga koje sa takvom lakoćom otvaraju vrata sumnje, a da ih pri tom nežno i zatvore za sobom.
U Laguninoj ediciji Starway dostupna je nova manga, čini se da su biblioteku podesili na red fantastike, red japanskog stripa. Takva konstelacija je sasvim ispravna, nezanemarivanje nijednog dela ponude daje širinu i pokazuje poštovanje spram konzumenta. Inače, opet je u pitanju skup autor, kog mogu da priušte tek dva-tri izdavača u Srbiji. Evidentan je trud da dobijemo sve naslove koji prezentuju svaku sitnicu toga zbog čega su mange popularne, zbog čega je fantastika u trendu. Normalno, kao i svi ostali, imali bismo pregršt želja, ali razumemo ograničenja i uočavamo borbu da se prevaziđe preko svih međa.
Interesantno je što je na neki način ovo reklamožderska manga, naime automobil u priči je nisan i kompanija Reno-Nisan je podržala strip. To svakako nije besplatna propaganda, a ne utiče na priču, zapravo je iznađen način da veliki automobilski konglomerat podrži devetu umetnost. Sitnica koja menja sudbinu i daje šansu za slavu. Trebalo bi mnogi da se ugledaju na ovaj obostrano koristan dil. Voleli bismo videti slične saradnje i kod nas, ali po svemu znanom još pogača trebamo pojesti za prelazak na taj nivo svesti. Mašta iz Sanija može svašta, pa je tako i nama dozvoljeno sanjariti.
Taijo Macumoto – jedan od najpoznatijih i najcenjenijih mangaka, rođen je 1967. godine u Tokiju. Iako je kao mlad bio inspirisan evropskim stripovima, posebno Mebijusevim radovima, uspešno je razvio sopstveni prepoznatljivi stil koji odskače od tradicionalne manga estetike. Njegovi radovi govore o prijateljstvu, porodičnim odnosima, odrastanju i unutrašnjim sukobima, dok su mu likovi kompleksni i višeslojni. Proslavio se serijama: Tekkonkinkreet i Ping Pong. Takođe je poznat po radu na mangama: Blue Spring i No. 5. Dela mu balansiraju između realizma i fantazije, a umetnički izraz karakterišu fluidne linije, eksperimentalna kompozicija i snažna emocionalna nota. Smatra se jednim od velikana moderne mange, sa globalnom publikom koja ceni njegove univerzalne priče koje odišu humanošću.
Dirljiva i introspektivna priča koja se fokusira na život stanovnika doma za nezbrinutu decu. Pokazuje njihove snove, strahove, borbe i nade dok pokušavaju da se nose sa napuštenošću i iznalaženju načina da se povežu sa svetom oko sebe. Centralni simbol pripovesti je stari, zapušteni automobil marke Sani 1200, parkiran u dvorištu sirotišta. Automobil je utočište za decu, mesto gde mogu da se izmeste iz stvarnosti i maštaju o boljoj budućnosti. Svako dete ima jedinstven karakter: neko se bori sa odbačenosti od strane roditelja, neko pokušava da pronađe sopstveni identitet, dok drugi teže sreći i prihvatanju. Kroz niz emotivnih epizoda, serijal osvetljava unutrašnji svet protagonista, prikazujući kako se bore sa gubitkom, ali i kako pronalaze utehu jedni u drugima.
Autor koristi jedinstveni vizuelni stil kako bi oživeo priče, istovremeno balansirajući između realnosti i poetike. Ova manga nije isključivo prikaz sirotišta, već i empatije, to jest slike kako čak i u najtežim okolnostima mogu postojati trenuci nade. Serijal spada u one što kazuju o svakodnevnici i mogu biti naturalistički nastrojeni u književnosti: narativna tehnika u kojoj se prikazuje naizgled proizvoljan sled događaja, bez razvoja radnje, sukoba i ekspozicije, i s otvorenim krajem. Stoga, čitaocima može biti neatraktivno, ali poseduje ogromnu umetničku vrednost. Urednik skupa sa prevodiocem Matejom Matićem je učinio enorman doprinos priči, time što u svakoj prilici koju su dobili čine dijaloge zabavnim. Da biste shvatili koliko moćan posao je obavljen, treba da znate da je ovo tragična pripovest gde samo život može pronaći smeh.
Serijal za ozbiljne manga fanove, zahteva poprilično predznanje o Japanu da biste se našli u koži junaka. To koliko je mana, toliko je pokazatelj rasta scene. Veoma smo srećni zbog toga i podržavamo Laguninu stazu objavljivanja mangi poznatih stvaralaca koje su donekle andergraund. Na kraju krajeva bitno je imanje izbora, a naš je već toliki da smo u prilici da budemo probirači. Da bi se takav trend nastavio mora se biti potrošač, to jest, moramo smanjiti broj godina u kojim su lageri puni tiraža. Kupite ovaj serijal da bi novi bio najavljen, vreme je da porastemo i kao publika.
U nezvaničnoj Vulkanovoj ediciji Stiven King objavljen je još jedan kultni roman za sve ljubitelje horora, po kojem je snimljen i film ni približnog kvaliteta. To je još jedna interesantna činjenica u vezi sa ’kraljem’, nijedno njegovo delo nije dostojno preneto na male ekrane i bioskopska platna, a gotovo sva su filmovana. Dobro, poneko ostvarenje je izuzetak, poput Keri i Isijavanja koji su stekli status klasika strave i užasa ili prema našim ličnim preferencijama Uporište i Zelena Milja. No, to je više na nivou incidenta nego što je uvreženo pravilo s obzirom na izuzetno obimno stvaralaštvo i njegov komercijalni potencijal. Pomalo i Vulkan potkrepljuje našu tvrdnju sa tri Kingova kolekcionarska izdanja godišnje, a nisu ni blizu da upotpune čitav autorov opus. Nadamo se da će to doseći u predstojećim godinama.
Zanimljiv fenomen je uspostavljen stvaranjem kulta autora, fanovi isključivo obraćaju pažnju na to ko je pisac dela ili ime franšize. U principu ne obraća se pažnja na kvalitet i kritičku misao, bitno je biti in. Verovatno u tome i leži zabluda da je Stiven King loš stvaralac pogodan isključivo za trendsetere. Želimo da kažemo da je od sebe napravio uspešan brend, kom je ime logo koji se ne transkribuje, i da ga zbog toga andergraund populacija kakva su ljubitelji horora ne vidi kao ništa dobro. Naravno, silno greše, King je autor velikih književnih sposobnosti i imaginacije, svi žanrovski introverti bi ubili da se nađu na njegovom mestu, ma dušu bi ustupili nečastivom. Jer ovo je ipak posao, a jedan je Stiven King!
Stiven King – ovenčan gotovo svim žanrovskim nagradama. Već duže vreme obitava i kod nas kroz prevode na srpski jezik. Pa imamo pripovetke: Langolijeri, Tajni prozor, Tajni vrt, Sunov pas, Knjižnjički policajac i Izmaglica. Zbirke: Gole kosti, Ako krvari i Godišnjadoba. Romane: To, Salemovo, Potpaljivačica, Kudžo, Bili Samers, Keri, Mobilni telefon, Institut, Autsajder, Gospodin Mercedes, Uspavane lepotice, Zmajeve oči, Uporište, Groblje kućnih ljubimaca, Kabinet smrti, Zelena milja, Dr Sleep, Isijavanje, Dalas 63, Buđenje, Mrtva zona, Bjuik 8, Noćna smena, Ko nađe – njegovo, Zamka za snove, Vreća kostiju, Crna kuća, Lisina priča, Ciklus vukodlaka, Kraj bdenja, Mizeri i Talisman. Serijal: Mračna kula. Stručne: O pisanju.
Kristinu nam pripoveda nepouzdani narator, Denis, jedan od dvojice glavnih protagonista. U neku ruku prepričava prijateljevu agalmatofiličinu ljubavnu epopeju koja vremenom prerasta u avetnu grozu. Ustaljenom shemom King nam prikazuje sasvim svakidašnje ljude u nesvakidašnjim okolnostima. Slušamo pripovest o sasvim običnom detinjstvu i gradiću sve do dolaska Kristine, od tog trenutka stvari dobijaju maglovit ton. U nezaboravnoj vožnji trista na sat jurimo prema neumitnom kraju. Na putu ka petstotoj stranici vidimo odrastanje, ljubav, prvi automobil, porodicu, tipičan provincijski grad i ono šta je sve promenilo – duhove. Duhove koji nimalo ne liče na Kaspera, zlobni su, ubitačni i pre svega besni. Nadnaravno, naravno, ima ogroman uticaj na priču, ali je poput svakog drugog njenog delića samo deo slagalice.
Povratak u sedamdesete u svakom smislu, ali posebno sa muzičkim repertoarom. Kad smo kod toga vredi spomenuti da Stiven King na kraju knjige ima pet strana dozvola od vlasnika prava za korišćenje kitica na početku poglavlja. Ovo napominjemo da bismo uporedili sa domaćim autorima koji bez problema upotrebe čitave pesme bez dozvole. Zapravo, to nije bahatost, to je oblik samosvesnosti, jer znaju da im je domet malokalibarski, te da na tom nivou niko neće čuti za njih, a kamoli ih tužiti. Ovo delo, iako staro tri decenije i danas deluje kao moderna priča o duhovima i to je delić njenog kvaliteta. Problematična može biti postavka priče, koja je takva da samo jeste i možeš je prihvatiti ili ne, za one čitaoce koji zahtevaju da se sve objasni. Još jednom je Vladan Stojanović odradio mnogo dobar posao sa prevodom.
Prava poslastica za ljubitelje strašnih pripovesti, a ukoliko su kolekcionari dodatno će žudeti za ovim velelepnim izdanjem. Ako želite sesti za volan pedesetosmice, dodati gas i krstariti, ključeve možete nabaviti na ovom linku. Upozorenje za neobazrive: nemojte se zaljubiti u svoj Plimut.
Vampir kao odraz vremena: Kratka evolucija vampira od drevnih narodnih predanja Balkana, preko romantizma i realizma Viktorijanaca, do prozapadnog modernizma i liberalizma
U osamdesetim godinama XX veka je već postalo sasvim prihvatljivo da se vampiri nalaze sa druge strane Atlantskog okeana, odnosno da se jedno od glavnih mesta u pričama o vampirima – Velika Britanija, menja američkim tlom, često „Velikom jabukom“. U filmu „Glad“ iz 1983. godine, režisera Tonija Skota, sa Dejvidom Bouvijem, Katrin Denev i Suzan Sarandon u glavnim ulogama,dva vampira, gospodin i gospođa Blejlok, žive na sasvim običan način u Njujorku, u kući koja se razlikuje od ostalih, prepuna je antikviteta i na tavanu se nalazi „groblje“ ljubavnika od Mirijam, glavne junakinje. Na Džona Blejloka i Mirijam beli luk ne deluje onako kako bi se očekivalo kada je reč o vampirima, ili bar tako nije prikazano u filmu. Oni se na otvorenom slobodno kreću i noću i danju, po sunčevoj svetlosti. Krst se, takođe, ne prikazuje. Zapravo, nijedan predmet ne predstavlja pretnju ovim stvorenjima. Ono što se ističe kao element od posebne važnosti jeste ank – „ključ života“, koji vampiri nose oko vrata. Ne pojavljuju se vukovi, ni slepi miševi, već beli golubovi.
Kao dva odvojena modela, donekle suprotstavljena, ali u svakom slučaju komplementarna, muški i ženski vampir ispisali su istoriju filma i popularne kulture XX veka. Nakon perioda eksploatacije tokom sedamdesetih godina, pa i eksperimentisanja u datom žanru i formi rađenih uglavnom u nezavisnim produkcijama kojima su dominirali reditelji Hesus Franko („Vampirice lezbejke“, 1971) i Ken Rasel („Gotika“, 1986), kao što su romansirani eskapizmi poput „Gladi“, žanr vampirskih filmova, pa i novela, utišava se tokom devedesetih, praktično sve do velikog i, pre svega, komercijalnog uspeha Kopolinog filma.
Od horora do melodrame
Moderna ekranizacija „Drakule“ iz 1992. godine („Bram Stoker’s Dracula“), u režiji Fransisa Forda Kopole, sa hipnotično uverljivim Gerijem Oldmanom, Vinonom Rajder i Entonijem Hopkinsom, visokostilizovana je filmska postavka Stokerovog romana. Iskustvo, posebna rediteljska estetika i finansijska potpora učinili su ovaj film jednim od najpotpunijih, ali i najradikalnijih viđenja estetike vampirizma. Posle niza finansijskih neuspeha tokom osamdesetih, posledica Kopolinih pretenzija bavljenja „ličnijim“ materijalom, autor je u devedesete morao da uđe sa filmom koji će predstavljati njegovo „iskupljenje“ u očima gledališta. Odlučivši se za prilično vernu adaptaciju legendarnog Stokerovog rukopisa Džejmsa V. Harta, Kopola je shvatio da arhetip mora biti oplemenjen modernim senzibilitetom u cilju postizanja više nego potrebnog uspeha. Sledivši taj imperativ, odlučuje da poznatu, mnogo puta obrađivanu, korišćenu i iščitavanu storiju stavi u drugi plan i pretpostavi je oslikavanju ultra-stilizovanog viktorijansko-gotskog ambijenta, vampirizma naelektrisanog erotskom tenzijom, seksualnom antagonizmu, kao i animalnom magnetizmu, što su sve prepoznatljive odlike „eurotreša“ – skupnog izraza koji se osamdesetih i devedesetih godina koristio za oblasti uglavnom u Sjedinjenim Državama gde žive moderni i imućni evropski iseljenici (Radivojević, 2009). Mina, kao verenica Džonatana Harkera, zapravo je reinkarnirana ljubav Drakuline žene Elizabete, zbog čije se smrti pravoverni grof odrekao vere u Boga i prizvao sile mraka. Ova hvaljena i kuđena verzija Kopolinog „Drakule“ dala je posve novu dimenzijuStokerovom romanu (Jovićević, 2012: 229). Kasnije televizijske verzije Drakule takođe su eksperimentisale sa novouspostavljenim motivom traženja sebe u dalekoj prošlosti, u prapočecima, što je Kopolina verzija na tako čudan način inaugurisala.
Izvor: Pixabay
Lik Drakule predstavlja vampire kao veoma slične ljudima, određene pogrešnim izborom čiji se tok ne može preduprediti. Borba dobra i zla u samoj inkarnaciji zla – vampiru Drakuli, omogućava da se ništa ne čini izvesnim, jednostavnim i predvidivim. Bogatstvo karakternih crta Drakule je dokaz složenosti ove postavke. Osim mogućnosti transformacije iz vampira u vukodlaka, šišmiša, samog đavola, dim, maglu i vuka, u psihološkoj karakterizaciji se očitava kroz čežnju za čulnošću i krvlju, ali i nihilističko samopreispitivanje sopstvene pozicije (Drakula: „Nema života u ovom telu. Ja sam ništa“), kao i odlučnost da se svim sredstvima suprotstavi racionalnom i ciničnom protivniku (Van Helsingu) da bi pridobio onu koju voli. U ovoj adaptaciji Stokerovog romana, Fransis Ford Kopola probija oklop nehumanosti lika Drakule tako što mu daje da proživi ljubavnu priču. Grof Drakula je oslikan kao žrtva usuda, sa čovečijim osobinama, težinom izbora na koji ga strast i čežnja navode. Na kraju, on upravo pokazuje da, odabiranjem da ga voljena ubije, postaje čovek, dok Van Helsing na kraju potere konstatuje: „Mi smo svi postali zveri.“ Unutrašnji lom glavnog lika ovde omogućava redefinisanje tradicionalnog čitanja osobina vampira. Odnosno, prebacivši akcenat i dramaturško težište sa uspostavljanja vampirskog mitosa na narativnu liniju posvećenu tragičnoj romansi Drakule i njegove večne ljubavi Elizabete, reinkarnirane u londonskoj „udavači“ Mini Harker, Kopola priprema teren za ponovno definisanje osnovnih postulata kostimirane melodrame. Time postaje potpuno jasno da je drugačija postavka zapravo želja da se ista priča ispriča iz drugog ugla, da se poruše stereotipi i sagrade neke nove vizije redefinisanih likova.
Zapravo, suština Kopoline strategije je zamena inače dominantnog tematskog subjekta-vampirizma melodramskim arhetipom zabranjene ljubavi, u cilju osvajanja prosečne publike devedesetih, koju vampiri, kao pojava ili kontekst nimalo ne zanimaju. Kada je reč o odnosu prema žrtvi, Drakula je ovde izrazito vezan za svaku svoju žrtvu – od Harkera, koji mu je samo usputna stanica, preko Lusi, do straha prema sudbini voljene Mine. Iako je grešan, on ipak odabira da postoji nešto sveto za njega i bira sopstvenu smrt kao cenu za njen život. Tako je Kopola uverio publiku da Drakula ima srce i da je njegova sudbina zaista tragična. No, u ovom delu se zlo odlikuje izraženom telesnošću, bludom i razvratom koje postaje primamljivo nevinim dušama. Svaki krivi korak koji načine glavni likovi uvek je jasno opravdan slobodom izbora i željom da se zaviri iza onoga što je društveno neprihvatljivo i tabuizirano.
Postoje tumačenja da je u Kopolinoj interpretaciji Stokerovog „Drakule“ navedeni vampir postao daleko humaniji u svojoj potrazi za iskrenom ljubavi u matrici romantizirane antropologije ljubavi. U ovom filmu je posredi, zapravo, pokušaj konstruisanja „upristojenog, liberalnog evropskog istoka“, koji s ostatkom kontinenta deli aristokratsku tradiciju, latinsku filologiju i razne druge tekovine tzv. prosvećenog društva (setimo se reči u prethodnom delu „Strah od vampira ili Slovena?“, o naslednicima centralnoevropskih država voljnih da opslužuju strateške i vojne potrebe Zapada). Osim toga, u kritikama više puta je cinično rečeno da je posredi zapravo „opereta o sidi“ (Marjanić, 2015), što bi se, opet, kao izvorište nelagode kasnih osamdesetih i ranih devedesetih godina, moglo tumačiti kao crno vezivno sredstvo između Istoka i Zapada. Da li je Kopola time nužno pogodio duh vremena sasvim je drugo pitanje i o njemu bi trebalo da polemišu prvenstveno filmski kritičari, dok prema rečima Borisa Perića i Tomislava Pletenca, autorskog dvojca knjige „Zemlja iza šume: Vampirski mit u književnosti i na filmu“ (2015), „matrica romantizirane antropologije ljubavi“ zapravo i nije neka novina u tematiziranju vampirskog mita, a da ne spominjemo Stokerov roman kao jednog od njegovih vrhunaca (Marjanić, 2015). U domenu vizuelnog stila, „Drakula“ odlazi mnogo dalje od diskretnog simbolizma svog budućeg srodnika, filma „Intervju sa vampirom“ (1994) pompezno varirajući od vrhunaca nemačkog ekspresionizma, pekinške opere, revizioniztičkih „Marvelovih“ stripova do najraskošnijih, „najbaroknijih“ momenata britanske „Hamer“ produkcije, predstavivši auditorijumu zaslepljujući vatromet postmodernizma, koji tradiciju koristi samo kao matricu, tj. polazište za dalje nadograđivanje.
Izvor: Fripik
Era Drakuline prevlasti na filmskom platnu se utišava devedesetih (iako nikada zaista ne jenjava), sa dolaskom novih trendova, o kojima će biti više reči kasnije. Kako svaki autor kroz generacije prenosi priču u sopstvenoj posebnoj adaptaciji, ostaje sve manje originalnih činjenica. U savremenoj američkoj filmskoj produkciji vampir više nije vampir, ukoliko se posmatra iz ugla tradicionalnog shvatanja ovog fenomena. Tako, na primer, prestaje ili se delimično modifikuje shvatanje po kojem je vampir neko ko život nastavlja posle smrti isključivo noću jer su za njega smrtonosni svetlost i sunce „vekovni simboli života“ (Munitić, 1973: 111). Takođe, pojavljuje se i zamena za krv, iako je ona esencija bilo kakve priče o vampirima, kao „večni simbol života, snage, nagona i strasti“ (Munitić, 1973: 111). Došlo je do ponovnog poigravanja njegovim nasleđem, odnosno dolazi do novog načina na koji savremene generacije percipiraju svet vampira, kao što se i pre vampirski žanr transformisao kroz svoju istoriju na mnoge načine, zavisno od trenutnih potreba i trendova. Dobar primer ovoga je treći deo trilogije Dejvida Gojera „Blejd“, u kojoj poslednja faza evolucije vampirske fikcije rezultira stvorenjem koje ne liči na Stokerovog Drakulu ni po čemu. Slično, međutim, Stokerova verzija vampirskog mita oslanja se na izvore koji su odavno izašli iz upotrebe i ne prikazuju nužno isto stvorenje. Izmeštajući tako svoje izvore, sâm Stoker postaje rodonačelnik mita o Drakuli u moderno doba.
U svojoj knjizi, „Vampire Cinema: The First One Hundred Years“ (2022), ser Kristofer Frejling katalogizuje desetine i desetine igranih filmova posvećenih ovim zloglasnim krvopijama, u rasponu od nemačkog nemog filma „Nosferatu – simfonija užasa“ iz 1922. godine i „Hamer“ produkcije iz pedesetih do sedamdesetih godina (sa Kristoferom Lijem često u naslovnoj ulozi) do Stokerovog „Drakule“ iz devedesetih i „Sumrak sage“ iz dvehiljaditih godina. Frejling veruje da se ukupan broj ikada snimljenih filmova o vampirima kreće u hiljadama. Prema rečima Džona Edgara Brauninga, autoru knjige „Drakula u vizuelnim medijima“ iz 2010. godine, nijedan drugi horor-lik nije više prikazivan. Takva trajna popularnost nam takođe pokazuje koliko mit o vampirima ima važnu ulogu u društvu. Ser Frejling smatra da su društvu potrebne „gotičke priče, fantastične, magične, bajke, basne i strah“, jer te priče mogu predočavati tabu teme na zanimljive načine (Bliss, 2022). On navodi primer Rusije iz sovjetskog doba kada je tematika protiv vlasti bila prikrivana u bajkama ili pričama magičnog realizma, što je bio jedini način da se pripovedaju priče bez straha od odvođenja u gulag.
Kulturna očekivanja jedne ere
Kao što smo u prethodnim redovima prikazali, prva polovina XX veka bila je u znaku holivudskog vampira. Tako je publika navikla na vampira s čudnim naglaskom, u staromodnoj odeći, koji proganja device i gine na glupav način od ruke junaka koji na kraju filma uvek spasava nemoćnu i jadnu devojku od sila tame i mraka. Ova predstava o vampirima kao nemoralnim i pomalo priglupim evropskim čudovištima zadržaće se dugo i u filmu i u književnosti. Tek će krajem sedamdesetih godina doći do prvih koraka ka književnim vampirima iz ženskog pera, kakve danas znamo.
Naravno, tome će prethoditi romani kao što je „Ja sam legenda“ Ričarda Metisona objavljenog 1954. godine tokom Hladnog rata, koje pripovedaju na primer o genocidu i koje su mogle biti napisane tek nakon Drugog svetskog rata (Vampire Phenomenon Feeds Both on Social Change and Tradition, Says Professor in Book, 2010). Treba istaći da je „Ja sam legenda“ proglašen 2012. godine najboljim vampirskim romanom veka od strane Udruženja pisaca horora. Ovaj roman racionalizuje vampirizam u smislu krvne bolesti i sledi logičnu pretpostavku da ako sve žrtve vampira postanu vampiri, onda će se eksponencijalno umnožavati i preplaviti Zemlju, nakon čega će obični ljudi sa svojim drvenim kočevima biti viđeni kao legendarna čudovišta koja vrebaju danju. Metison ne samo da je smislio novu priču o vampirima koja simbolizuje strah od Trećeg svetskog rata kao tadašnji prikaz hladnoratovske paranoje od globalne prevlasti komunizma (ili u savremenom čitanju, sasvim obratno, kao kritiku globalnog kapitalizma), već je postavio temelje za trenutnu proliferaciju zombi apokalipse, dok je njegov obični protagonista, Nevil, opkoljen u svojoj kući u predgrađu od strane bivših komšija koji vrište i ište za njegovom krvlju tako oslikavajući samoću i teskobu čoveka sukobljenog sa sistemom.
No, još fascinantnija je naglašena seksualna isfrustriranost u takvim okolnostima koje doživljava glavni lik, inače muškarac srednjih godina. Nedostatak seksualnog života gotovo da ga na trenutke pretvara u bezumnu zver sklonu silovanju, što nekako osete čak i vampirice koje ga iz kuće mame lascivnim pokretima, a koje on danju, jedva se suzdržavajući, promatra kao seksualne objekte dok ih ubija. Pritom nema govora o samozadovoljavanju, koje je u romanu svojevrsni tabu (glavni lik je ateista, a autor pokušava da naučnim argumentima objasni pojavu vampira) – Nevil na to ni ne pomišlja, pa ga podivljali i neutoljivi libido polagano mentalno nagriza. Ovo se dovodi u vezu sa vremenom izrazitog američkog konzervativizma kada je ovaj roman iz domena naučne fantastike nastajao. Ali i pored ovakve karakterizacije glavnog lika, teško je čitati priču makar i kao satiru toga doba (Ivankovac, nedatirano). Uz izraženu mizoginiju i vrlo neobično ponašanje supruge u njegovim retkim sećanjima, kao i gotovo potpunu emotivnu hladnoću, Nevil bi u psihoanalitičkom čitanju mogao da podseća na serijskog silovatelja i ubicu žena čija bi priča o vampirima bila kompleksna deluzija (Ivankovac, nedatirano).
Ovakva interpretacija je možda krajnje napregnuta, ali ništa više od čitanja u ideološkom ključu, kakvo je na primer, pružio slovenački filozof Slavoj Žižek. U knjizi „Perverznjakov vodič kroz film“ (2006) analizira „ideološku regresiju“ koja je Metisonovu priču pratila od izvornog romana pa kroz tri ekranizacije. Prema njegovom mišljenju, već je prva ekranizacija, „Poslednji čovek na Zemlji“ (1964) oslabila završetak knjige, jer glavni junak umire u crkvi gde je sahranio suprugu (simbolički se vraćajući veri i porodici, odnosno korenima); druga ekranizacija „Čovek Omega“ (1971) odbacila je versku hermeneutiku, ali se fokusirala na otkriće leka i spašavanje čovečanstva u poslednjem minutu; poslednja verzija, „Ja sam legenda“ (2007) „prelila je čašu izvrćući stvari i otvoreno se odlučujući za religijski fundamentalizam“ (Ivankovac, nedatirano). Naime, Nevil je u poslednjem filmu poverovao u svoju božansku misiju i svesno se žrtvovao kako bi spasio čovečanstvo (tačnije, izolovanu ljudsku zajednicu u idiličnom Vermontu) – on tako postaje legenda novom (starom) čovečanstvu i sasvim otupljuje Metisonovu izvornu dosetku na kojoj se i temeljio roman: u romanu Nevila ubija novouspostavljeno vampirsko društvo za koje je on bio mitološko, legendarno biće, ono koje se kreće danju i ubija ih dok spavaju. Ono što je grof Drakula bio ljudima, to je Nevil postao za vampire i kao takav skončao. U ideološkim menama Metisonove priče moguće je površno pratiti razvoj „američke priče“ kroz decenije, pa je poslednja verzija sasvim u skladu s vremenom u kojem je nastala – Holivud redovno i sasvim verno odražava duh vremena.
Izvor: Unsplash
Džordž Romero je roman „Ja sam legenda“ naveo kao inspiraciju za svoj film „Noć živih mrtvaca“ iz 1968. godine koji je promenio diskurs o vampirima, a čime je započela nova čudovišna tradicija zombija, koja se, s obzirom na zombirani stil originalnih vampira, može smatrati više povratkom u balkansku formu vampira (Zinoman, 2021). To stapanje vampira i zombija (zombificiranje vampira ili obratno) ostaće u različitim varijantama u popularnoj kulturi prisutno do današnjih dana – kakvi su na primer aktuelni filmovi poput: „Svetski rat Z“ (2013), franšize „Pritajeno zlo“ (2002-2017), ili književna trilogija Džastina Kronina „Prolaz“ (2010-2016; prema trilogiji snimljena je i televizijska serija 2019. godine). A najbolji primer koji je evoluirao iz Metisonove priče je vampir u „Salemovu“ (1975), popularnom romanu Stivena Edvina Kinga, koji predstavlja impozantnu figuru koja svojim ugrizom stvara potomstvo ludo od krvi.
Naime, u „Salemovu“, deca Ralfi i Deni Glik, koji su uzgred u najvećoj opasnosti, postaju vampiri. Zanimljivo je da možda najupečatljivije i najefikasnije scene u adaptaciji romana „Vampiri iz Salema“ (1979) reditelja Touba Hupera uključuju ova tri lika. Ralfi i Deni imaju scene kada lebde u izmaglici ispred prozora i mole da ih puste unutra. Scene su snimane u obrnutom smeru, uzrokujući da se magla ponaša na čudan i neprirodan način, kao i da pokreti dečaka dobijaju nezemaljski kvalitet. Ova jednostavna, ali efikasna tehnika je samo jedan primer vrste genijalnosti koja je doprinela da ovaj televizijski film postane antologijski. Deca u opasnosti su dugo bila glavni element pripovedanja od mitova, preko bajki, i svakako do priča u gotskoj književnosti. Mnoge od najvećih gotskih horor-priča uključuju Frankenštajnovog mlađeg brata Vilijama koji je ubijen, u „Drakuli“ vampirsku verziju Lusi koja lovi decu ili u romanu „Okretaj zavrtnja“ (1898) Henrija Džejmsa gde duh preti deci. Ovo je takođe uobičajena nit i u delu Stivena Kinga. Takođe, njemu se mogu pripisati zasluge za razbijanje nekih tabua horora ovom linijom priče, omogućavajući deci da se zapravo pretvore u čudovišta, a ne da se „samo zgrče u strahu od njih“ (Breznican, 2022).
Roman govori o zajednici koju postepeno obuzimaju stvorenja noći, sa čudnim predznacima i nestancima koji se dešavaju neposredno ispod površine njihovog tihog malog grada, baš kao i svi drugi skandali, zločini i tračevi.Kao i kod većine Kingovih romana, njegove političke ideologije ili osećaj vlasti (u dobru ili u zlu – u zavisnosti od ideologije čitalaca) u to vreme se uvlače u pejzaž njegovih romana. „Salemovo“ se ne razlikuje, jer je napisan tokom ranih sedamdesetih – vremenskog perioda koji je bio ispunjen pričama o ljudima iz senke i tajnim operacijama. U to vreme King je smatrao da užas i sumnjivi poslovi kojima je američki narod prolazio ne samo da se nikada neće završiti, već su dodatno pojačavali osećaj straha (Grundy, 2017). Kada se stave u ovaj kontekst, takve teme su očigledne jer grad muči nepoznata, nevidljiva pretnja koja uništava i menja njihov način života pod okriljem noći. Građani se plaše za budućnost, ali ne vide ništa jer zaista nemaju pojma o obimu onoga što se dešava oko njih. Ideja da se društvo infiltrira i „promeni“ takođe nije samo veliki deo romana, već odražava i Kingov pogled na to vreme.
Naravno, i u Kingovom, kao i u većem delu Huperevog rada, nesvesnost i poricanje imaju posebne političke osnove poput čina prikrivanja haosa i užasa sjajnom i lepom fasadom. Tako dok Kurt Barlou, uz pomoć Ričarda Starkera, kojeg u filmu tumači Džejms Mejson, širi svoju kugu, ljudi ovog gradića su ili nesvesni toga ili potpuno to poriču. Kao i kod grofa Orloka iz originalnog „Nosferatua“ iz 1922. godine, i kod rimejka o Drakuli „Nosferatu: Fantom noći“ (1979) reditelja Vernera Hercoga, Barlou koji je nosilac kuge, u romanu mnogo više liči na grofa Drakulu iz Stokerove knjige – uglađen i artikulisan (premda je Orlokov izgled ostao). Ali filmski Barlou (kojeg glumi Redži Nalder) u velikoj je meri zasnovan na vampiru Nosferatuu – nemom, šištavom čudovištu.
Stokerov „Drakula“ očigledno nije bio samo inspiracija za „Salemovo“, već oba romana služe jedan drugom skoro kao ogledalo. King ne samo da je zadržao, već je i prihvatio mnoge arhetipove koje je Stroker koristio u svom klasiku. Ovaj roman je nastao kao pokušaj da se odgovori na pitanje kako bi izgledao dolazak grofa Drakule u provincijalni američki gradić u doba kada se tehnološki razvoj (čija su obećanja od Stokerovog romana stvorila, kako kaže King, „najoptimističniju strašnu priču ikada napisanu“, u kojoj srednjevekovne sile tame nemaju šanse ako se postave naspram „muškaraca i žena od nauke i razuma“, koji znaju za transfuziju krvi i za druga čuda modernog doba, kao što je voštani fonografski cilindar) pretvorio u noćnu moru energetske krize i nuklearne proliferacije (roman je izvorno objavljen 1975. godine; danas bismo dodali i nadolazeću klimatsku katastrofu kao nesumnjivi deo našeg tehnološkog košmara); ono što je nekad obećavalo poboljšanje ljudskog života, postalo je „zlokobno, i naprosto opasno“ (Lešić-Tomas, 2018: 54). U pogovoru, napisanom 1999. godine, King je precizirao da je želeo da spoji Stokerovog aristokratskog Drakulu i groteskne krvopije iz stripova koje je čitao kao dete, stvarajući tako neku vrstu „popkulturnog hibrida“; uz to, u postvijetnamskoj Americi, za njega je vampir predstavljao „sve što je bilo pogrešno u društvu, u kome se bogati bogate, a siromašni dobijaju socijalnu pomoć… ako imaju toliko sreće“ (Lešić-Tomas, 2018: 54). Iako je početna pretpostavka bila da će vampir u američkoj provinciji zateći ljude „vrlo slične seljacima koje je znao i nad kojima je vladao kod kuće“, tehnološki optimizam Stokerovog romana bi bio pretvoren u svoju suprotnost u „svetu gde bi električno svetlo i moderni izumi zapravo pomogli inkubusu, time što bi veru u njega učinili skoro pa nemogućom“, te u kojem čak i katolički sveštenici nisu u stanju da veruju u vampira, ni u moć vere u Boga nad tim vampirom, čak i kada im se i jedno i drugo nesumnjivo ukaže pred očima (Lešić-Tomas, 2018: 54).
Ključni preokret knjige i najzanimljivija tačka poređenja između „Salemova“ i „Drakule“ je status samih vampira. I Barlou i Drakula su prikazani kao groteskni i stariji. Ovo je aspekt koji je Holivud smatrao nepotrebnim za vampire, posebno jer je Drakula prikazan kao šarmantni zavodnik. On je privlačan čovek u gradu koji nema problema da ulazi i izlazi iz društvenih koncepcija i okruženja. Međutim, u knjigama se više oslanja na svoju moć i uticaj na druge da bi dobio ono što želi. I u „Salemovu“ i u „Drakuli“, vampir sa naslovnice je više oronulo čudovište sa dugačkim kandžama, nego seksualni simbol. U stvari, zadovoljstvo ili zavođenje koje vampir nosi kao deo svog karaktera, a koji je bitisao u holivudskim verzijama, eksplicitno je odsutan u oba romana.
Naime, vampiri iz „Salemova“ su zapravo prilično tradicionalni u romanu, a pogotovo u filmu koji je pravljen u modernije vreme, to jest 40 godina kasnije u odnosu na gotskog vampira iz epohe nemog filma: vampiri moraju biti pozvani da uđu, plaše se krsta, svete vodice i belog luka, mogu se pobediti probadanjem koocem kroz srce… Okruženje iz XIX veka, zamkovi koji se raspadaju i paučina predstavljaju pripovedačke nagoveštaje ovog dugogodišnjeg podžanra horora. Čvrsto fiksiran u gotičkom pripovedanju, roman „Salemovo“ je bio predodređen da pripada sličnim okvirima. Zapravo, Stiven King je namerno preuredio scene iz „Drakule“ ne bi li od knjige stvorio neku vrstu književnog omaža Stokerovom delu (Keiper, 2020), ali im je dodao moderan obrt, na zadovoljstvo publike. Sâm autor u knjizi „Mrtvački ples“ piše da je, iako je „Salemovo“ pisao u XX veku, roman bio „u velikoj meri proizvod XIX veka“ (King, 1981: 38), jer priča sadrži potisnutu viktorijansku seksualnost, slabo prikrivenu ksenofobiju i jaku religioznu koncepciju vampirizma, te radnja zato i dalje odjekuje među omladinom (O’Cuana, 2013).Međutim, televizijski film Touba Hupera „Vampiri iz Salema“ nešto je teže odrediti. Radnja je smeštena u moderna vremena i ispunjena modernim likovima koji se nalaze u savremenim situacijama. Ipak, spada u sferu gotičkog horora iz tri glavna razloga: jezivo mesto, klasična priroda filmskih vampira i ugroženost dece. Naime, kuća je ovde takođe najtradicionalniji gotički element, jer iako je napravljena od drveta, a ne od kamena, te je smeštena u Novoj Engleskoj (regiji Sjedinjenih Država), a ne u staroj Evropi, predstavlja oličenje gotike: raspadanje, prašnjava i paučinasta zapuštenost, trulež itd.
Profesorka književne teorije, dr Andrea Lešić-Tomas sa Odseka za komparativnu književnost i bibliotekarstvo Filozofskog fakulteta Univerziteta u Sarajevu, ukazala je da se u Kingovom romanu odnos između palanke i vampirizma, s jedne strane, predstavlja u duhu koji bi se u potpunosti mogao poistovetiti sa tvrdnjama o palanačkom duhu Radomira Konstantinovića – duh palanke u potpunosti zavisi od racionalizma, empirizma, determinizma i materijalizma, s jedne strane, i potpuno je uveren u svoju nepromenjivu opštost, sa druge. Konstantinović to naziva „protivrečjem duha palanke i njegove filosofije, kao jednog prevashodno idealističkog duha (nepomirenog sa istorijom) koji govori ‘materijalističkim’ i ‘realističkim’ jezikom, nespojivim sa njegovim otporom istoriji“ (Konstantinović, 2004: 47). On tretira sopstveni materijalizam kao oblik vere, koja ga navodi da svet doživljava kao niz opštih mesta, i onemogućava ga da vidi ono što mu je pred očima. Taj duh racionalizma i materijalizma kao dogme je u Kingovom romanu otelovljen u liku Markovog oca, Henrija Petrija, kojem u jednom trenutku Mark i otac Kalahan pokušaju da objasne opasnost u kome se nalaze i grad i, u tom trenutku specifično i direktno, njihova porodica. Henri Petri, koji ima doktorat iz ekonomije i jasno zacrtanu karijeru, čija ljubav prema ženi i sinu „možda nije lepa“, ali je zato pouzdana i nepokolebljiva, čiji je čitav život zasnovan na razumu i veri u nauke kao što su „fizika, matematika, ekonomija, i (u nešto manjoj meri) sociologija“, apsolutno odbija da prihvati priču svog sina i gradskog katoličkog sveštenika o vampirskoj pretnji, iz jednostavnog razloga: ona je nemoguća. Rasprava koju on započinje kako bi ih ubedio i razuverio da oni nisu mogli doživeti to što su upravo doživeli traje dovoljno dugo da omogući vampiru da se pojavi u kući i ubije bračni par Petri, kao i veru oca Kalahana (Lešić-Tomas, 2018: 58).
Grof Drakula je kod Stokera provincijski seoski gospodar, čije uzletne ambicije da postane deo londonskog visokog društva privlače Džonatana Harkera na njegovo imanje što zapravo pokreće zaplet. U romanu „Anno Drakula“ (1992) Kima Njumena vidimo šta se dešava kada Drakula ispuni svoje ambicije i na kraju se oženi engleskom kraljicom. U tom procesu on u Britaniju unosi vampirizam – uz „bolest“ koju je Stoker ostavio kao neproverenu – omogućavajući Njumanu da se prilično zabavi (O’Cuana, 2013). Ako pokušamo da zaboravimo našu savremenu perspektivu o Stokerovoj knjizi kao klasičnom horor-romanu i tumačimo priču iz drugog ugla, ona se otvara kao tipičan putopis iz tog perioda, sa mladim advokatom koji piše dnevnik o svom putovanju u poseti klijentu koji želi da poslove preseli u Englesku. Sa druge strane, u „Salemovu“ je predstavljen mali seoski grad koji posećuju dva urbana evropska antikvara. Podrazumeva se, i Barlou i Drakula ne bi mogli da se infiltriraju u svoje nove rezidencije bez voljnog i snažnog čoveka ili saučesnika. I to je naš sledeći odraz likova Strakera i Renfilda, koji deluju kao posrednici za „gazde“. Gospodin Straker očarava stanovnike svojim sofisticiranim izgledom, dok čak i Dad Rodžers, koji je na nekoliko trenutaka daleko od ugriza Barloua, primećuje kako je ljubazna i uljudna čudna figura koju upoznaje. Ovde se mogu uočiti razlike, „Drakula“ je roman pun sumnje prema Istoku, proizvod predmilenijumskih strahova o stabilnosti Britanske imperije, a u „Salemovu“ Evropa je Istok (Orijent), a Amerika predstavlja Okcident. Naravno, protagonisti u obe priče odražavaju jedan drugog kao Ben Mirs i Džonatan Harker. Obojica su lično dirnuti i pogođeni užasom koji je pred njima, i zato imaju zadatak da zaustave vampira. I na kraju imamo inteligentnog i „upućenog“. Lik koji posmatra dokaze i uprkos koliko sve natprirodno izgledalo, planira u skladu sa njima. Ovo, naravno, opisuje Van Helsinga i njegovog saborca iz „Salemova“, Meta Burka.
Izvor: Lumni
Osim karakterizacije, King takođe prati Stokera i u formatu. „Drakula“ je napisan kao zbirka dnevnika, dajući publici uvid u svaki lik i drugačiji pogled na događaje koji se dešavaju (Grundy, 2017). Ovo omogućava čitaocu da stekne dublje razumevanje ne samo događaja koji se dešavaju, već i efekata ili motivacije koje likovi imaju. Izokreće ovaj format i predstavlja priču tako što nas upoznaje sa protagonistima i daje nam njihovu ličnu priču. Ovo ima isti efekat kao i pisanje dnevnika, na mnogo promišljeniji način. Ovaj stil pisanja stvara više vremena kako bi se ušlo u priču, ali više pomaže da se utvrdi pozadina ne samo likova i grada, već i velikog obima Barlouovog plana. Naravno, romani nisu potpuno isti. Kao što se „Drakula“ više ili manje fokusira na manji obim, pri čemu se Drakula direktno infiltrira u malu grupu. „Salemovo“ ima mnogo veće razmere jer Barlou kreće da se infiltrira, može se reći, prilično uspešno, u ceo gradić. Na kraju, to je samo mala grupa preživelih koja se u suštini bori protiv vojske.
Kingovi romani su tokom godina razvili neku vrstu zajedničkog univerzuma, sa likovima iz „Salemova“ koji se pojavljuju u drugim naslovima, ali ovaj roman je sâm po sebi prateći deo Stokerove fantazije, paralelno sa optimističnijim preokretom astronoma i pisca naučne fantastike Gereta P. Servisa prema Herbertu Džordžu Velsu sa romanom „Edisonovo osvajanje Marsa“ (O’Cuana, 2013). King zauzvrat reaguje na pirovu pobedu nad grofom u Stokerovom romanu, tako što se u priči „Jerusalemovo“ (1978) prednastavku „Salemova“ nade mladih Marka i Bena Mirsa o spasavanju grada surovo rasprše. S tim u vezi, sumorni zaključak priče mnogo govori o sudbini seoske Amerike koju je opisao. Knjiga je isto toliko svedočanstvo tog vremena, kao što je Stokerova priča bila za publiku koja gleda u novi, neizvesni XX vek.
„Salemovo“ je postalo orijentir ne samo u karijeri Stivena Kinga, već i u svetu književnog horora. Knjiga je inspirisala dva televizijska filma od kojih smo već pomenuli „Vampire iz Salema“ iz 1979. godine, a tu je i nastavak „Povaratak u Salemovo“ 1987. godine reditelja Larija Koena. U bioskope je 2004. godine stigla nova televizijska adaptacija romana u režiji Roba Loua, dok je najnovija ekranizacija reditelja Gerija Dobermana nekoliko puta najavljivana do aprila 2023. godine kada je datum premijere ponovo postao neodređen, iako tvrde da je film gotov (Thiessen, 2023). Domet „Salemova“ se i dalje oseća na mnogo načina. Od očiglednog poput lika Petira u filmu „Šta radimo u senci“ (2014), do suptilnijih temeljnih struktura malog grada sa velikim brojem likova među koje je prodrlo zlo. Uostalom, analizirajući cikluse izuzetne popularnosti horora, King je utvrdio da je horor kao žanr prisutan u periodima kada postoje ekonomski i/ili politički problemi s kojima ljudi moraju da nauče da žive(King, 1981: 40). I, premda tvrdi da mu je svejedno da li ga doživljavaju „samo“ kao pisca horora, nesrazmer između „horor“ etikete i raznolikosti njegovog stvarnog opusa ukazuje na pogubnost etiketiranja pisaca koji se smatraju žanrovskim – i time nedovoljno „ozbiljnim“.
Nastaviće se…
Literatura:
Bliss, Dominic (31. oktobar 2022). How history, literature and film shaped our view of the vampire. National Geographic. Preuzeto 2. oktobra 2023. sa: https://www.nationalgeographic.co.uk/history-and-civilisation/2022/10/how-history-literature-and-film-shaped-our-view-of-the-vampire
Breznican, Anthony (31. oktobar 2022). The Story Behind One of the Creepiest Scenes in TV History. Vanity Fair. Preuzeto 20. oktobra 2023. sa: https://www.vanityfair.com/hollywood/2022/10/salems-lot-1979-window-scene-vampire-kids
Grundy, Rob (16. april 2017). Sundays with… Stephen King’s “Salem’s Lot”, a Modern Dracula Tale! Universal Monsters Universe. Preuzeto 20. oktobra 2023. sa: https://universalmonstersuniverse.com/2017/04/16/sundays-with-stephen-kings-salems-lot-a-modern-dracula-tale/
Ivankovac, Davor (nedatirano). Prijelomni roman vampirske tematike. Osijek: Ezop antikvarijat. Preuzeto 30. novembra 2023. sa: https://ezop-antikvarijat.hr/metronom/prijelomni-roman-vampirske-tematike/
Jovićević, Dragan (2012). Tražeći vampire – od arhetipa do eksploatacije. Kultura, br. 136, str. 220-236. Preuzeto 25. oktobra 2023. sa: https://scindeks.ceon.rs/article.aspx?artid=0023-51641236220J
Keiper, Brian (12. maj 2020). 1979 and the Last of the Gothic Vampires | American Gothic. Preuzeto 19. oktobra 2023. sa: https://manorvellum.medium.com/american-gothic-tobe-hoopers-salem-s-lot-9afc3390d567
King, Stephen (1981). Danse macabre. New York: Everest House. Preuzeto 20. oktobra 2023. sa: https://archive.org/details/stephenkingsdans00king_0/page/n7/mode/2up?q=product
Lešić-Thomas, Andrea (2018). Žanrovska fikcija, kult stvarnosti i malograđanski vampiri: doprinos Stephena Kinga Konstantinovićevoj Filosofiji palanke. Novi izraz : časopis za književnu i umjetničku kritiku, 69/70, 48-59. Preuzeto 5. decembra 2023. sa: https://www.academia.edu/39069335/%C5%BDanrovska_fikcija_kult_stvarnosti_i_malogra%C4%91anski_vampiri_doprinos_Stephena_Kinga_Konstantinovi%C4%87evoj_Filosofiji_palanke
Marjanić, Suzana (24. septembar 2015). Boris Perić i Tomislav Pletenac – Rešetke, zamke i kolci vampirskog mita. Zagreb: Zarez – Dvotjednik za kulturu i društvena zbivanja. Preuzeto 4. januara 2024. sa: http://www.zarez.hr/clanci/resetke-zamke-i-kolci-vampirskoga-mita
Munitić, Ranko (1973). Fantastika na ekranu (knjiga druga): Vampiri i galaksije (1931-1973). Beograd: Jugoslovenska kinoteka
Neimenovani autor (23. jun 2010). Vampire Phenomenon Feeds Both on Social Change and Tradition, Says Professor in Book. News Wise. Preuzeto 17. jula 2023. sa: https://www.newswise.com/articles/vampire-phenomenon-feeds-both-on-social-change-and-tradition-says-iu-professor-in-book
O’Cuana, Emmet (31. januar 2013). Mr. Barlow’s Guest: Salem’s Lot as a Response to Dracula. Horror Novel Reviews. Preuzeto 19. oktobra 2023. sa: https://horrornovelreviews.com/2013/01/31/mr-barlows-guest-salems-lot-as-a-response-to-dracula/
Radivojević, Aleksandar (5. jun 2009). Vampirski film devedesetih. The Cult of Ghoul. Preuzeto 9. avgusta 2023. sa: https://cultofghoul.blogspot.com/2009/06/vampirski-film-devedesetih.html?m=1
Thiessen, Sean (avgust 2023). New Stephen King Movie Is Sitting On The Shelf At Warner Bros. Giant Freakin Robot. Preuzeto 20. oktobra 2023. sa: https://www.giantfreakinrobot.com/ent/stephen-king-movie-warner-bros.html
Zinoman, Jason (30. oktobar 2021). Why the Vampire Myth Won’t Die. The New York Times. Preuzeto 12. marta 2024. sa: https://www.nytimes.com/2021/10/30/style/vampires-coronavirus.html
ŽANR: 
ŽANR: horor/drama
