Blog

U Nišu se od 15. do 18. maja, po sedmi put održao festival fantastike Zmajkon u organizaciji ljubitelja fantastike Ordo Draconiš i Niškog Kulturnog Centra. Brojni posetioci su imali priliku da prisustvuju festivalskom programu, tribinama, kupovini knjiga domaćih izdavača, kao i suvenira, ali i da obiđu gradske znamenitosti i isprobaju gurmanske specijaliteta. U želji da čitaocima našeg portal predstavimo ovaj festival, porazgovarali smo sa Milošem Petkovićem, jednim od osnivača udruženja Ordo Draconiš i pisca koji iza sebe ima zavidan opus. Od dela vredi izdvojiti trilogije „Vukovi Sudbine“, „Perunov hroničar“, „Sedam mačeva“, serijal „Patuljci i vile“ i knjigu o rok grupi Kerber „Hronike troglavog psa“.

Pozdrav Miloše i hvala ti što si odvojio vremena za intervju.

1. Iza nas je sedmi po redu Zmajkon. Možeš li čitaoce našeg portala da upoznaš sa počecima festival i kako je iz godine u godinu postao to što jeste? Šta je cilj konvencije? Odakle se javila potreba za takvim događajem?

Festival fantastike, sada Konvencija fantastike Zmajkon, nastao je spontano, isprva kao ideja nekoliko nas zagriženika za fantastiku. Želeli smo da upriličimo jedan događaj za nas i naše ljude, barem na početku, sa velikim idejama i ciljevima koje polagano ostvarujemo. Ostvarili smo dva glavna cilja, želeli smo da internacionalizujemo priču dovođenjem svetski poznatih gostiju, i da iz festivala prerastemo u konvenciju. Cilj je bio animacija što većeg broja ljudi, kako okorelih, prekaljenih ljubitelja fantastike tako i dece, da na Zmajkonu sretnu drage stvaraoce, da se izlagači na našem Bazaru pokažu u najboljem svetlu i da grad Niš upišemo na svetsku mapu sličnih događaja. Potreba je jasna, Niš je veliki grad, bogate istorije, kulture pa i mitologije, bili smo sigurni da smo pravo mesto za Zmajkon.

2. Festival je tokom godina imao različita imena (Tolkinniš, Gotniš, Nišgard, Betmenniš…) da bi se od šestog Zmajkon ustalio. Šta je prevladalo oko odabira imena izašto se ime konvecije menjalo toliko puta?

Na početku smo želeli da svake godine imamo jednu glavnu temu koju ćemo „provući“ kroz podnaslov festivala, pa se svake godine ime menjalo, ostajalo je samo ono standardno „Festival fantastike“. Nako petog izdanja, ispostavilo se da smo raskošnim programom prerasli okvire jednog klasičnog festivala pa smo, uz konvenciju, odlučili da izaberemo stalno ime. Naše udruženje, Ordo Drakoniš, jeste niški Red zmaja, pa se reč „zmaj“ sama nametnula, a KON (iliti CON) je skraćenica od konvencije, tako da smo spajanjem dobili ZmajKon. Iza toga, Bob Živković nas je darivao logoom konvencije. Nikad neće saznati koliko smo mu zahvalni zbog toga, on je jedno od srca našeg Zmajkona.

3. Festival iz godine u godinu nudi nova iskustva i programe u vidu kospleja, štandova sa knjigama, radova domaćih crtača, kolorista i stripopisaca, njihovih tribina i kluba društvenih igara. Ko je najodaniji saradnik i vrlo rado viđen gost? Kakav je bio ovogodišnji odziv u odnosu na početke i koliko je bilo izlagača na Zmajkonu?

Nekoliko je stalnih učesnika koji su, sada već tradicionalno, učesnici Zmajkona. Marko Vasić, naš tolkinist, zatim dr Dejan Ognjanović, srpski Kralj horora, te legendarni Bob Živković i Damjan Silbaški, kosplejer i organizator beogradskog FEF-a, sa njegovom sjajnom družinom. Što se tiče izlagača, ove godine ih je bilo 11, naredne će ih biti bezmalo 20, pošto širimo priču. Ja, kao umetnički direktor, više sam nego zadovoljan posetom, s obzirom na ne baš pogodno stanje u našoj zemlji. Uostalom, utisci pisaca iz inostranstva su izuzetni, svi bi ponovo došli kod nas i svi hoće da pomognu oko pozivanja narednih gostiju.

4. Postala je tradicija da na svakom otvaranju dodeljujete nagrade Minas Erdel za veliki doprinos fantastici. Od prethodnih dobitnika bih izdvojio crtača Dobrosava Boba Živkovića, prevodioca Ivana Nightflier Jovanovića, autora dr. Dejana Ognjanovića, i Marka Vasića, poznavaoca Tolkinovog univerzuma. Na koji način birate kandidate i dobitnike ove nagrade?

Dobar izbor, dodao bih još Igora Kordeja, Ivicu Stevanovića i Marka Stojanovića, od domaćih. Izbor teče kao med i mleko, okupimo se i bacamo ideje, sagledavamo mnoge aspekte i, na kraju, jednoglasno donosimo odluke. Mislim da su svi gore navedeni stvaraoci apsolutno zaslužili priznanje, ne samo zbog onoga što rade nego i ljudskim kvalitetima, što nam je možda i važnije.

5. Od šestog festival ste počeli da dočekujete inostrane goste, a danas se već očekuje i podrazumeva da neko veliko ime bude u samom centru zbivanja. Prvo su Niš posetili Piter V. Bret i Adrijan Čajkovski. Na prošlogodišnjem festivalu je Stiven Erikson bio gost, da bi ove godine Niš posetio Džon Gvin. Da li si ikada verovao da ćeš ugostiti neke od pisaca koji imaju armiju fanova u Srbiji? Kako birate ko će gostovati?

Verovao sam od početka, čak sam i pričao o tome jer sam želeo da ih prizovem (smeh). Ponosam sam na Zmajkon koji je, zbog takvih gostiju, uticao da Niš postane srpska prestonica fantastike. Imaćemo šta da prepričavamo našim unucima. Da ne ostanem dužan – goste biramo prema njihovom opusu, značaju na svetskom nivou, prisutnosti na srpskom tržištu i preporukama koje prikupljamo sa raznih strana. Takođe, obraćamo pažnju u koji podžanr fantatsike zadiru jer želimo da budemo raznovrsni.

6. Uveren sam da nisam jedini koga zanima kako izgleda druženje sa najvećim imenima u fantastike i kako reaguju na našu publiku. Za Nišlije važi da su „meraklije“, veliki domaćini, te nam bolje približi kako strani gosti reaguju na našu publiku, kulturu i na samu manifestaciju, potom kako naša publika reaguje na goste. Kako izgleda jedan dan sa njima, kakva je bila atmosfera na konvenciji i jesu li utisci ispunili očekivanja organizatora?

Ako je neko i imao ne tako dobre predrasude o Srbiji, mi smo ih u potpunosti razbili. Za nas je dolazak svetski poznatih pisaca veliko i značajno iskustvo. Od smeštaja, preko turističkih obilazaka Ćele kule, tvrđave, Medijane itd, do druženja na Zmajkonu i blagodeti najboljih niških kafana i restorana, trudimo se da gostima pokažemo Niš u najboljem svetlu. Utisci stranaca su čak iznad naših očekivanja, a na to sam posebno ponosan. Energija koja je tu je zdrava i zanosna, gostoprimstvo, južnjački humor, otvorenost, iskrenost. Publika je posebna priča – na primer, svi gosti su iznenađeni kvalitetom pitanja na tribinama, ali i tom bliskom susretu sa čitaocima, napominjali su da nigde drugde nisu imali tako mnogo dobrih susreta.

7. Posle ovako važnih gostiju, ostaje težak zadatak odabrati sledeće veliko ime iz sveta fantastike koje će gostovati na sledećem skupu. Da li već imate nekog u planu za narednu godinu? Koga bi voleo da ugostiš na nekom od sledećih festivala?

Otkriću samo da smo se već dogovorili sa jednim piscem, a pregovaramo sa drugim. I tu ćemo stati, barem što se pisaca tiče. Nije lako ali verujemo u sebe, sada imamo i više iskustva, uigraniji smo. Moja želja, koja se poklapa sa ostalima iz organizacije, jeste dovođenje umetnika iz drugih branši koji su važni za fantastiku. Na primer, probaćemo sa nekim slavnim glumcima iz filmova i serija fantastike, i nešto se već kuva po tom pitanju.

8. Manifestacije nalik na Zmajkon sa svim pripremama i planovima nije lako organizovati, potom ispratiti i rešavati nepredviđene probleme. Pored Vašeg udruženja i Niškog kulturnog centra, ko je glavni „krivac“ što festival iz godine u godinu postaje sve bolji i napredniji? S kakvim izazovima se srećete pri ogranizovanju i izvođenju konvencije?

Pripreme Zmajkona su kao trka na 100 metara sa preponama. Mnogo malih prepreka ali nismo se dali. Budžet nam je ozbiljan ali mi uspevamo da napravimo mnogo više od toga, navikli smo na entuzijazam i štap i kanap u Nišu. Uostalom, sedam godina je iza nas, a i dalje je ulaz besplatan, kao i štandovi za izlagače. Imamo snažne prijatelje Zmajkona, poput Niške pivare, pa dr. Dejana Mitića koji je jedan od vitezova Zmajkona, te Akademiju tehničko-vaspitačkih strukovnih studija, sjajna Altemidra itd… U sinergiji leži naša snaga.

9. Šta bi, za kraj intervjua, poručio čitaocima našeg portala?

Da navijaju za nas, za Zmajkon i za Niš, jer ako nastavimo ovako, siguran sam da ćemo im prirediti izdanja sa gostima koje bi, da nije naše priče, mogli da sretnu samo negde daleko. Samo pomisao da svi mi u našim bibliotekama imamo serijale slavnih pisaca sa posvetama i potpisima, i slike sa njima za uspomenu vrede mnogo i ne mogu se kupiti prokletim novcem.

Puno ti hvala na odvojenom vremenu i nadam se da će Niš iz godine u godinu postati obavezna stanica zvučnim imenima iz sveta književnosti i umetnosti. Takođe bih se zahvalio i čelnicima Niškog Kulturnog Centra na podršci, Niškoj pivari, kao i svim izlagačima koji su se postarali da posetiocima prirede što bogatije iskustvo. Ne treba zaboraviti ni volontere koji su se nesebično trudili oko priređivanja konvencije, tako da se i njima zahvaljujemo na angažovanju. Puno sreće u daljem radu i da festival iz svake godine raste i poprima svetske nivoe.

U današnjem razgovoru ćemo zakoračiti u svet fantastike, avangarde i književnih eksperimenata zajedno s jednim od najintrigantnijih autora savremene srpske književnosti. Naš gost je Ilija Bakić – pesnik, pripovedač, romansijer, kritičar i urednik čiji rad već decenijama pomera granice uobičajenog, spajajući signalističku poetiku s naučnom fantastikom i mračnim vizijama mogućih svetova. Od zbirki poput U odvajanju i Jesen skupljača, preko romana Dvostav, do brojnih eseja i kritika, Bakić je ostavio neizbrisiv trag na domaćoj sceni, osvajajući nagrade i srca ljubitelja nekonvencionalnog. Danas ćemo s njim istražiti njegov stvaralački put, inspiracije, izazove i viziju budućnosti književnosti.

Gospodine Bakiću, hvala Vam što ste nam posvetili vreme.

1. Kako ste se prvi put zainteresovali za fantastiku i avangardnu književnost, i šta Vas je navelo da se njima posvetite?

Fantastika je deo mog odrastanja. Sa folklornom fantastikom sam se sretao u bajkama kao svojevrsnim porukama iz prošlih vremena, a otkriće naučne fantastike je bilo senzacionalno i intrigantno, od stripova o Flašu Gordonu ili Nuli X u „Politikinom zabavniku“, TV serija „Osvajači“, „Izgubljeni u svemiru“, „Zvezdane staze“, „UFO“ ili „Svemir 1999“ do knjiga Žila Verna, Asimova, Klarka, brojnih ruskih fantastičara, crne edicije Kentaur; u biblioteci Lastavica su objavljene „Legende Vamove zemlje“ Vladimira Kolima. Naučne fantastike je bilo i u lektiri: u trećem razredu osnovne škole to je bila knjiga bugarskog pisca Elina Pelina „Jan Bibijan na Mesecu“, u šestom se čitalo Vernovo „20.000 milja pod morem“. Priča i romana je bilo u roto edicijama „X-100“, „Zeleni dodatak“, „Kosmoplovu“, „IT novinama“, „Galaksiji“; priče i romane u nastavcima objavljivale su „Politika“, „Politika ekspres“, „Večernje novosti“… Onda su polovinom sedamdesetih došli almanah „Andromeda“ i časopis „Sirius“, pa su obnovljene edicije Kentaur i Plava ptica, objavljeni su Tolkinovi „Gospodar prstenova“ i „Hobit“ i tome se nije moglo odoleti – barem ja nisam mogao, mnogi jesu.

Naučnu fantastiku sam oduvek doživljavao kao subverzivnu literaturu jer je „iskakala“ iz uobičajenog vremenskog niza prošlost-sadašnjost i bavila se nečim što ne postoji, „likom stvari koje će doći“ pokrećući ozbiljna pitanja o ljudskoj vrsti. U tom subverzivnom nivou naučna fantastika je bliska avangardnim literarnim pokretima jer se i oni bune protiv oveštalih pogleda, zastarele osećajnosti, kanona koji guše invenciju. Privlačilo me to stalno prevazilaženje ograničenja, traganje za novim, drugačijim, boljim izrazom odnosno za novim idejama.

2. Koji je bio Vaš prvi književni eksperiment i kako je uticao na dalji rad?

Svaka započeta pesma ili priča je eksperiment, jer njima iskušavate svoje sposobnosti da stvorite novi svet, izazovete nove emocije, saopštite svoje ideje… Ako uspete da započeto završite to je već uspeh, dokaz, samopotvrđivanje… Naravno, uzbuđenje pred nepoznatim i strah pred njima veći je kad se spisateljska avantura započinje; kad autor ima iza sebe napisane pesme i priče trema je manja, ali nikad ne nestaje jer ako nje nema onda je pisanje postalo rutina i nije izazov. Rejmond Čendler, sjajni pisac „tvrdo kuvanih krimića“, svojevremeno je rekao da će pisati sve dok uči kako se piše, a kad nauči sve o pisanju prestaće time da se bavi. Mislim da se pisanje nikada ne može u potpunosti naučiti i savladati jer se uvek otvaraju novi horizonti, nove vizure – naravno, ako je autor voljan da za njima traga.

3. Šta Vas je inspirisalo da spojite signalizam s naučnom fantastikom u svom stvaralaštvu?

Do signalizma, neoavangardnog pokreta koji je šezdesetih prošlog veka osmislio i pokrenuo Miroljub Todorović, došao sam kroz poeziju. U srednjoj školi nam savremena poezija nije predstavljana, odnosno, „otkriveni“ su nam poneki pesnici koji su bili po volji tadašnjim socijalističkim pedagozima. Tako sam sve bogatstvo poezije između dva svetska rata (nadrealizam, zenitizam…) morao da otkrivam sasvim sam i to na svoje veliko oduševljenje. Prateći trag avangarde u drugoj polovini XX veka stigao sam do brojnih pesničkih inovacija i – signalizma. U obilju različitih poetika koje je signalizam otkrivao bilo je mesta i za naučnu fantastiku (Todorović je napisao poeme „Planeta“ i „Put u Zvezdaliju“), odnosno za sve novotarije koje su odražavale duh savremenosti i najave budućnosti (davne 1970. godine Todorović je, u saradnji sa kompjuterom, stvorio pesničku knjigu „Kyberno“; on je načinio spiskove reči koje je uneo u kompjuter, a potom je mašina te reči slagala u stihove prema programima-generatorima verovatnoće. Rezultat je, uz minimalne Todorovićeve intervencije, bio fascinantan jer je otkrio sasvim nove značenjske slojeve jezika odnosno neverovatne slike i metafore). Konačno, ne manje važno, Todorović je bio i ostao otvoren za nove glasove i ideje tako da sam uspešno sarađivao u publikacijama koje je objavljivao.

4. Kako biste opisali svoj doprinos domaćoj književnoj sceni?

Doprinos (ako ga ima) može se svesti na pokušaj ukazivanja da, pored establiranih, ima i drugih načina da se misli i piše.

5. Koji je bio najveći izazov s kojim ste se suočili na početku karijere kao pisac i kritičar?

Najveći izazov je na oba polja bio isti – ostati veran svojim interesovanjima i afinitetima, „terati dalje“ uprkos nerazumevanju, potcenjivanju, ignorisanju, „dobronamernim savetima“ koji kažu da ono što smatrate da je vredno u stvari ništa ne valja pa je najbolje da se okanete ćorava posla, ne talasate već ili potpuno odustanete od pisanja ili se priklonite određenoj grupi-klanu, njihovoj poetici i interesima.

6. Kako vidite ulogu fantastike u savremenoj književnosti u odnosu na period kada ste počeli da pišete?

Ako se uopšte može govoriti o ulozi, onda je ona pre tridesetak godina bila u subverzivnom „kontrategu“ sveprisutnom realizmu (jer je otvarala i druge nivoe stvarnosti i svesti). Danas je premoć realističkog ključa u literaturi poprilično uzdrmana (što zbog nadiranja fantastike što zbog postmodernističkih pomaka) dok je fantastika dobrim delom pod pogubnim uticajem komercijalnosti.

7. Koji pisci ili umetnici su najviše uticali na Vaš stil i zašto?

Moje lektire su bile raznovrsne, od avanturističkih do krimi romana, svih vrsta žanrovske fantastike, magijskog realizma i realističke proze svih epoha, mnogo poezije, sociologije, psihologije i psihijatrije, antropologije i filozofije, pa su brojni autori koji su mi „zapali za oko“ i ne bi bilo ni dovoljno vremena ni dovoljno mesta da ih pobrojim – i svakako bih nekoga zaboravio. Mnogo je pesnika, prozaista, strip autora, slikara, kompozitora i bendova, filmskih režisera prošlo „kroz moje prste“ i ostavilo tragove na koje su se nadovezivali sledeći i sledeći i tako do dana današnjeg. Svako ko mi je otkrio nešto novo, drugačije teme, drugačije stilove, vizije i vizure, rakurse, načine gradnje svetova, zapleta i raspeta, vođenja dijaloga… Svako je dodao bar zrnce, kockicu u moju mentalnu mapu i za to sam im zahvalan. Mogu samo da se nadam da će i moje pesme i priče nekome otkriti koju trunku lepote ili znanja.

8. Kako je pravno obrazovanje oblikovalo Vaš pristup književnosti?

Jednom rečju – nikako.

To je sasvim drugo lice stvarnosti; obrazovanje je rezultiralo diplomom koja je ulaznica za realnost u kojoj sam ja najamnik (proleter) koji prodaje svoje znanje i zdravlje za nadnicu koja će finansirati moju bazičnu fizičku egzistenciju, pa ako to bude zadovoljeno, moći ću da čitam ono što želim i stvaram ono što želim (pošto se ja ne bavim estradnom ili politikantsko-poltronskom literaturom nisam interesantan ni komercijalnim izdavačima ni državi, pa ne mogu računati da ću biti potpomognut ili tetošen sa te strane).

9. Šta smatrate svojim najvećim dostignućem u karijeri do sada?

Ako to gledamo formalno, onda su najveća dostignuća uvrštavanje u Antologiju signalističke poezije „Planetarni signalizam“ Dušana Stojkovića, u „Nadzemlje onostranog – Nova srpska fantastika – hrestomatija“ Save Damjanova i u kuvar „Kod srpskog pisca“. Dobio sam i nekoliko nagrada, citiran sam u nekim stručno-teorijskim radovima o signalizmu i srpskoj fantastici. Konačno – još nisam rekao svoju poslednju spisateljsku reč…

10. Kako birate teme za svoje priče i romane – šta Vas najčešće pokreće?

Priče biraju mene. Naravno, postoje trenuci u kojima pomislim: „ovo je zanimljivo, o tome bi se moglo pisati“, ali taj tren najčešće potone u podsvest bez vidljivog traga; ponekad se nekom idejom svesno bavim još nekoliko dana, ali retko kada nešto konstruišem. Uglavnom sakupljam različite, potpuno nepovezane utiske, a oni se, kad za to dođe vreme, slože u oblik koji traži moju svesnu pažnju – to može biti neka rečenica, atmosfera, situacija… No, kad konačno počnem da pišem ne znam šta će se dalje dešavati već me priča vodi svojim putevima, ja njom ne upravljam, neretko me iznenadi smerom kojim ide. Znam da neki autori prave detaljne planove priče/romana (scenoslede) ali ja idem za pričom i zato mi je važno da na njoj radim svakodnevno, da održavam stvaralački „napon“ jer, ako iz bilo kog razloga prekinem sa pisanjem na duže vreme, kad se vratim tom rukopisu ne znam o njemu ništa, stran mi je, ne mogu da uđem u njegov „radni mod“ i on ostaje nedovršen; takav rukopis ostavljam „za bolje dane“, kada ću pokušati da ga oživim, ali to se ne dešava tako često jer nove priče traže svu moju pažnju…

Inicijalne ideje mogu doći iz svih oblasti, a kada se priča formira, onda, prema potrebi, tražim informacije. Na primer, za roman „Ljudska grla ili Levoruki“ trebale su mi informacije o tome kako su nacisti planirali da će izgledati njihov Rajh kad pobede, kako će organizovati život u miru, u gradovima i selima, kako će funkcionisati privreda… I bilo je mnogo ideja, čak sasvim oprečnih, od visoko industrijalizovanog društva do povratka u nekakav modernizovani feudalizam. Ponešto od pročitanog sam iskoristio u romanu, dosta toga nije se uklopilo u priču.

Drugi primer – priča „Jesen Skupljača“ sklopila se kada su se slike vrana koje kruže oko crkvenog tornja nadovezale na TV emisiju o slepim miševima i njihovom preživljavanju zime (oni se skupljaju na jednom mestu, u centru klupka su mladi, oko njih odrasli, a spolja su starci koji će se smrznuti ako hladnoća bude oštra) da bi se sve uklopilo sa idejama iz Blišove knjige „Zvezdane spore“ o modifikacijama ljudi u zavisnosti od planete koju osvoje.

Konačno, kako će se i zašto baš tako „sklopiti kockice“ zavisi od onog tajanstvenog, mističnog, neobjašnjivog zrnca invencije, ludila, kreativnosti (koje zovu talenat), a koji ili imate ili nemate.
Da ne bude zabune, ovo je moj lični „modus operandi“, dakle nije ni univerzalan ni pretežan. Svaki autor nalazi svoje načine rada već prema karakteru, talentu, raspoloživom vremenu…

11. Koji je bio najteži projekat na kojem ste radili i kako ste ga prevazišli?

U poeziji i prozi nema težine već izazova i traganja da se oni savladaju; a to traganje za rešenjem nikako mi nije bilo teško. S druge strane, najduže sam i najsistematičnije radio na teorijskim knjigama kakve su „Čitanje signala“, „101 lice fantastike“, „Prilozi za istoriju novije srpske žanrovske književne fantastike“, odnosno knjigama eseja „Tri oka u glavi“ i „Istorija bez I“.

12. Kako usklađujete pisanje proze, poezije, kritike i uređivanje?

Već ste mogli primetiti nisam previše metodičan pa, shodno tome, ne usklađujem radove na poljima poezije, proze i kritike (uređivanjem se sve ređe bavim, više nisam član redakcije nijednog glasila – a bilo me je u redakcijama „Košave“, „Patagonije“, „Orbisa“, „Kulture 011“, „Našeg traga“… – nemam posebnih planova na tom polju). Dakle, stvari idu spontano, svojim tokom, uslovljene inspiracijama za stihove ili prozu, potrebom da se o nekoj valjanoj knjizi ili stripu koji su stigli do mene napiše nekoliko redova (ja i dalje prvo pročitam knjigu pa napišem prikaz; o slabim knjigama ne vredi trošiti ono malo prostora u glasilima). Istini za volju, proza je tu najzahtevnija jer traži mnogo vremena za realizaciju, pa zato trpe druge rabote, ali tu se ništa ne može… Uz sve to mora se raditi i na redovnom pravničkom poslu, putovati do tamo i nazad, mora se baviti i tekućim svakodnevnim trivijalijama… Deluje komplikovano, a tako i jeste. Neretko otkidam od sna, zapostavljam kućevne, pa i socijalno-društvene obaveze. Što bi rekao Vlada Bulatović VIB: „Intelektualni rad je fizički neizdrživ“.

13. Šta mislite o stanju književne kritike u Srbiji danas, posebno u vezi s fantastikom?

Ozbiljno pitanje – težak odgovor. Najpre da razlučimo pojmove: kritički tekstovi, prikazi i pres-materijal. Ovog poslednjeg ima najviše, dobijete ga od izdavača i plasirate u medijima (novine, internet, TV) ali to je – propaganda (došla od strane zainteresovane da proda robu što više i što pre). Prikaz je kratka kritika prilagođena novinskim formatima i prostorima (nekada su sve ozbiljne novine imale kulturne strane i svoje kritičare). Prikaz je prodorniji jer „ide“ u popularne medije; kada sam ja počinjao da ih pišem pravilo je bilo – prikazuju se knjige koje nisu starije od godinu dana. Kritike su objavljivane u časopisima, nisu bile vremenski i prostorno ograničene, ali im je domet bio mali jer su tiraži i dostupnost časopisa takvi. Pojedini kritičari su u XIX i XX veku imali statuse književnih bogova i sudija koji su pisce uvodili u literarnu besmrtnost (tako je bilo su Srbiji, ali i Francuskoj, Engleskoj, Rusiji…).

Ovakva infrastruktura je „radila“ od XIX veka kroz ceo XX vek, dograđivana je i širena na nove medije (radio, televizija), ali udar XXI internet veka – nije preživela. Živimo u prelaznom periodu, u mešavini starog (koje nije nestalo) i novog (koje nije dovoljno profilisano). U Srbiji papirni časopisi za književnost i umetnost nestaju ili izlaze neredovno, internet časopisi brzo nastaju i često još brže nestaju; retki su književni sajtovi koji uspevaju da održe kontinuitet. Kritički tekstovi se uglavnom štampaju u tematskim zbornicima izdatim u simboličnim tiražima. Dnevne novine koje i dalje imaju stalne književne rubrike mogu se prebrojati na prste – „Politika“, „Dnevnik“, „Večernje novosti“… Kad ima prostora na novinskim stranicama štampa se pres materijal. Konačno, retki su izdavači koji šalju primerke knjiga kritičarima (što je ranije bila redovna praksa); oni preferiraju objavljivanje pres-materijala i to odmah po objavljivanju knjige dok je proizvod „svež“.

Ako sve rečeno prebrodimo možda pročitamo neki prikaz/kritiku – ako ima ko da ih napiše. I sa tim segmentom priče u žanrovskoj fantastici smo baš kuburili: ljudi su se nećkali (i pisali bi i ne bi), a oni koji jesu pisali nisu dugo izdržali. Pisanje prikaza/kritika nije naivna rabota: valja formulisati stav i temeljno i logično ga obrazložiti (bio on pozitivan ili ne), staviti knjigu u kontekst autorovog opusa, tekuće produkcije, istorijskih iskustava… Poželjno bi bilo da sve to bude razumljivo i čitaocu koji nije završio opštu i uporednu književnost.

Kritika spada u tzv. sekundarnu književnost i ima svoju ulogu na literarnoj sceni pa je ne treba omalovažavati ili bagatelisati. Ovdašnja tekuća fantastičarska scena je poprilično difuzna i razbarušena, pa je i kritika takva.

14. Koji savet biste dali mladim piscima koji žele da eksperimentišu u književnosti?

Pišite onako kako mislite da treba i ne mislite ni o eksperimentu ni o posledicama nego – punom parom napred!

15. Kako vidite budućnost avangardne književnosti u Srbiji u narednih deset godina?

Avangarda je večita mladost koja menja dotadašnji uspostavljeni red veličina i vrednosne lestvice. Književnost je živa materija koja mora da se razvija i menja kao što se razvija i menja svet u kome postoji. Nove generacije donose drugačiju osećajnost i iskustva koje unose u literaturu. Naravno, avangarda nije bila niti će biti opšte prihvaćena jer oni koji su na pozicijama moći i koji su odrastali u drugim vremenima ne žele promene. Kako to reče jedan od Klarkovih zakona: „Ako stariji naučnik tvrdi da nešto nije moguće, to je sigurno moguće“. A Čerčil je tvrdio da je svako revolucionar u mladosti i konzervativac u starosti. Dakle, dok je novih generacija biće i avangardnih promena; to ne znači da su svi mladi po definiciji avangarda, čak naprotiv, pošto moraju da uđu u postojeći sistem većina će odabrati već proverene puteve i nastaviti „stazama slonova“ bez imalo invencije što će im doneti uspeh, nagrade, velike tiraže… Ali, oni koji se ne mire sa starim „vuku“ napred pošto će, posle nekog vremena, njihovi pomaci ipak biti uvaženi.

Ipak, da ne bude zabune – avangarda nije „rezervisana“ samo za mlade. Ima avangardista i u zrelim godinama – pomenuću primer Miroljuba Todorovića kao već pola veka osvedočenog avangardiste ili Ljubiše Jocića, doživotnog avangardiste. Postoje umetnici koji nikad ne prestaju da tragaju za novim, drugačijim, eksperimentišu, koji se ne mire sa dostignutim…

Dakle, avangarde je bilo i biće.

16. Da li je bilo dela koje ste odbili da napišete ili objavite, a kasnije zažalili?

Sve što sam želeo da napišem – napisao sam. Ne možete odbiti da napišete pesmu ili priču jer bi to značilo izneveriti sebe, ali i milosti koju vam je pesma/priča darovala time što vam se „ukazala“.
Početkom devedesetih napisao sam nekoliko eksperimentalnih romana koje nisam nikome nudio jer sam bio svestan da niko neće hteti da ih objavi; jedan od njih „Novi Vavilon, prosa brutalis“ ipak je, nekoliko godina kasnije, izašao u Kanjiži zahvaljujući razumevanju urednika Ljubomira Đukića, sjajnog pesnika koji je bio naklonjen literarnim eksperimentima. Romani „Perfektni perfekt“ i „Fundamentalni posmatrač“ izašli su 30 godina posle nastajanja kao bibliofilska izdanja; izdržali su vremensku proveru jer su i dalje sveži i provokativni, vreme ih nije pregazilo.

Da li autor može da zažali što je objavio neko delo? Bilo je pisaca koji su se odrekli svojih prvih knjiga. Nije retko da pisci u poznijim godinama „prepravljaju“ ranija dela, posebno u izdanjima izbora pesama ili priča. Da li je to varanje, naknadno prepravljanje istorije, naknadna pamet? O tome svaki pisac mora sam da donese odluku. Odricanje od ranijih zabluda je moguće, ali će uz knjige sa konačnim verzijama i dalje postojati i primerci onih kojih su se pisci odrekli ili ih prepravljali, pa je to „pokajanje“ vrlo ograničenog dometa.

17. Koliko je važan lični pečat pisca u stvaranju novih svetova?

Ako pod „ličnim pečatom“ podrazumevate jedinstveni, prepoznatljivi autorski rukopis (dakle, mentalni sklop i vrednosni sistemi, gradnju i tretman teksta) i odgovor je jasan: samo dela sa neponovljivom ličnom notom su vredna pažnje. Ostalo je konfekcija, serijsko štancanje robe koje „izvode“ najamnici (bar dok ih ne zamene veštačke inteligencije). Borhesove priče su neverovatne, jer je on bio genije i to se prepoznaje pri svakom čitanju; njegova literarna magija je neponovljiva; Borhes raspoređuje poznate činjenice tako da one deluju kao da su izmišljene (drugi autori se trude da svoje izmišljanje predstave kao realne, stvarne). Fantastika daje mogućnost stvaranja novih svetova i tada taj „lični pečat“ može da se potpuno „razmaše“, naravno ako pisac ima „lični pečat“.

18. Kako se nosite s kritikama na račun Vaših radova, posebno onih eksperimentalnih?

Kritika je dvosmerna ulica. Kritičar analizira delo, otkriva njegove vrline i mane i obrazlaže svoje stavove zašto je nešto dobro ili nije. S druge strane, pisac čitajući kritiku otkriva kritičareve „slabe tačke“, njegova ograničenja, sposobnosti i nesposobnosti da nešto uoči odnosno previdi; na osnovu tih „pluseva i minusa“ pisac se određuje prema kritici. Činjenica je da delo zna više od svog pisca odnosno da krije značenja koja će otkriti neko nezavisan. Ako kritika ukaže na to značenje, onda je za pisca to dobra kritika.

„Eksperimentalna dela“ traže mnogo temeljniju kritiku jer se moraju pozabaviti još jednim nivoom – inovativnošću knjige, odstupanjem knjige od uhodanih formi što podrazumeva ozbiljniju teorijsku „potkovanost“ kritičara. Vrlo sam uvažavao takve tekstove o svojim knjigama.

Kritika, konačno, može da bude vrlo zabavna. Jednom prilikom sam, u prikazu moje priče „Poseta“, nazvan (iz pera izvesnog crnogorskog kritičara), ni kriv ni dužan, srpskim nacionalistom koji se ne odriče ratno huškačke tradicije. To je bilo groteskno.

19. Šta za Vas znači biti književnik koji non-stop prelazi granice uobičajenog?

Znači ponašati se – prirodno. Dakle, tragati za neočekivanim, novim i drugačijim u svetovima oko sebe i svetovima u sebi. Dakle, radovati se i strahovati, iskušavati svoje (ne)moći i (ne)sposobnosti.

20. Kako biste opisali razvoj fantastike u Srbiji od njenih početaka do danas?

Posle dugog niza usamljenih zanesenjaka koji nisu nailazili na širi odziv kod publike i kritike, krajem XX veka stasala je čitava generacija fantastičara koji su počeli borbu za svoje mesto pod literarnim suncem.

21. Koliko su domaći autori doprineli žanru u poređenju s uvoznim uticajima?

Domaći autori žanrovske fantastike su vrlo brzo našli svoj glas i teme odnosno situirali su dela na „domaći teren“ kako prostorno tako i „karakterno-mentalno“; dakle, nisu „presadili“ obrasce već su u priče/romane uneli našu nacionalnu istoriju kao temelj nekih stavova i modela ponašanja odnosno pozvali se na ono što se naziva nacionalnim osobinama. Tako su stvorene situacije i u njima junaci koji su prepoznatljivi i uverljivi; taj „domaći štimung i šmek“ daje životnost ovdašnjoj fantastici i to se nije moglo dobiti od stranih uzora čiji je značaj i uticaj neupitan.

22. Koji je bio ključni trenutak u istoriji srpske fantastike po Vašem mišljenju?

To je svakako formiranje Društva „Lazar Komarčić“ koje je okupilo čitavu generaciju pisaca koji su se nedvosmisleno deklarisali kao pisci žanrovske (pre svega naučne) fantastike i dela objavljivali kao žanrovsku literaturu. To je bio veliki iskorak u odnosu na fantastičare-pojedince iz prethodnih decenija. Iako smo još početkom XX veka dobili prvi roman (Komarčić, „Jedna ugašena zvezda“) i dramu (Ilić, „Posle milijon godina“) njihov uticaj na savremenike bio je minimalan; tek se u Društvu „Lazar Komarčić“ stvorila-okupila kritična masa koja je pokrenula promene. Kasnije je podrška stigla i iz tabora glavnotokovskih pisaca (Pekić sa svojim žanrovskim fantastičkim romanima). I, kako se to kaže – više ništa nije bilo isto…

23. Kako su signalizam i avangarda uticali na razvoj domaće fantastike?

Uticali su utoliko što su signalizam i avangarda piscima i čitaocima na primeru pokazivali da fantastika postoji izvan žanra, da se o pojedinim temama može misliti i pisati izvan žanrovske ikonografije, a da to bude valjana literature.

24. Da li smatrate da je zlatno doba fantastike iza nas ili tek predstoji?

Šiler je pisao: „Samo fantastika ima večnu mladost. Ono što se nije dogodilo nigde i nikada, ne može da ostari”. Dikens je u „Priči o dva grada“ napisao: „Bilo je to najbolje doba, bilo je to najgore doba“. Ergo – fantastike je bilo, ima je i biće je. Naravno, ona se menjala i menjaće se. Biće u žiži interesovanja publike ili skrajnuta, ali će opstajati. Oni koji su pre desetak godina govorili i pisali da je „sa naučnom fantastikom gotovo jer danas živimo naučnu fantastiku“, u najboljem slučaju su konstatovali da je naučnoj fantastici kakva je pisana „odzvonilo“ i da je vreme za novu naučnu fantastiku.

25. Kako su društveni i politički konteksti oblikovali fantastiku u regionu?

U vreme socijalističke države imali smo, zahvaljujući geopolitičkoj poziciji, uvid u naučnu fantastiku koja je nastajala i na Istoku i na Zapadu što je bila velika prednost. Istina, obe strane su prolazile kroz uredničke „filtere“ koji nisu uvek bili preterano kvalitetni, pa je ono što se dobijalo bilo prilično okrnjeno, ali još uvek bogato. Talas privatnih izdavača doneo je prevagu Zapadne strane, ali je dobijen njen širi i dublji uvid, npr. „otkriven“ nam je Novi talas (koji je već bio klasika), išli smo u korak sa „sajberpankom“… Sankcijske i ratne devedesete, odnosno, propast zajedničke države nas je i na ovom polju ozbiljno usporio, naročito kad su mali privatni izdavači počeli da se proređuju. Današnji veliki komercijalni izdavači se, u objavljivanju fantastike, prevashodno vode bestseler listama tako da ponovo imamo „rupe u znanju“ koje teško da će biti popunjene prevodima…

S druge strane, domaći pisci su mogli da čitaju fantastičarske knjige s oba krila i to im je dalo širu i dublju sliku žanra, njegovih dometa i mogućnosti.

26. Koji su najveći izazovi s kojima se suočavaju pisci fantastike u Srbiji danas?

Pisac pre svega mora da raščisti sam sa sobom da li želi da piše fantastiku ili da ode nekim drugim (unosnijim) literarnim putem. Ako reši da bude fantastičar sledeći stepenik je odluka da li će to biti sve vreme ili povremeno; oba puta imaju svoje vrline i mane mada publika baš ne voli one koji sede na dve stolice. Konačno, pitanje je da li će se pisac povoditi za traženim sadržajima ili „terati po svome“. Svi ovi izazovi su uvod u onaj najveći, a to je izazov trajanja, neodustajanja uprkos teškoćama sa pisanjem i još većim sa objavljivanjem, sa omalovažavanjima svih vrsta ili sa potpunim mukom publike i kritike. Mnogo je onih koji lepo počnu, ali brzo odustanu jer ne mogu da izdrže sva iskušenja.

27. Kako ocenjujete uticaj filmske i stripovske fantastike na književni žanr?

Uticaj je blagorodan ako piscima otkrije nove teme ili nove taktike pripovedanja. Uticaj nije tako blagorodan ako se pisci povedu za komercijalnim obrascima po kojima su stvoreni bezbrojni filmski blokbasteri ili stripovski hit-serijali.

28. Koji domaći klasik fantastike biste izdvojili kao obavezan za čitanje?

Svi domaći pisci fantastike su obavezni za čitanje, od Komarčića (i onih pre njega) do danas. Zašto? Da bi čitaoci shvatili da je fantastika deo istorije ovdašnje literature odnosno deo sadašnje literarne scene. Da na ovim temama niko iz sveta nema tapiju i da je domaća fantastika i dobra i manje dobra, ali da postoji. I od dobrih i od slabijih će se nešto naučiti – zašto su jedni dobri, a drugi nisu. Ako čitamo dobre i slabe svetske fantastičare zašto ne bismo i naše? Znači, čitajte sve domaće fantastičare – uostalom, nažalost, nema ih, sveukupno, previše u odnosu na romantičare ili realiste.

29. Da li nostalgija za starim delima fantastike ima ulogu u njihovom očuvanju?

Nostalgija je žal za detinjstvom i mladošću, za vremenom kada smo, uzbuđeno i oduševljeno otkrivali nove svetove. Odrastanje donosi iskustvo i „veliku kilometraža u čitanju“ pa nas je sve teže oduševiti nečim novim. A to oduševljenje se ne zaboravlja i zato se rado sećamo starih knjiga iako one ne moraju biti – a najčešće i nisu – umetnički mnogo valjane. Tako stižemo u paradoksalnu situaciju da nas nostalgija vezuje za knjige za koje, trezveno, znamo da nisu mnogo vredne, ali jesu deo naše lične, sentimentalne istorije koje se svako drži dok je na ovom svetu (pa bio on najbolji od svih svetova, kako je govorio Montenj ili je najgori od svih – a drugih i nema, kako je smatrao Lem).

30. Kako ste došli na ideju za roman Dvostav i šta ste želeli da postignete tim delom?

Najjednostavnije objašnjenje je – slobodnim asocijacijama. „Dvostav“ je vežba iz satire kombinovana sa metatekstualnošću, intertekstualnošću i autoreferentnošću. Preciznije: umetnička se dela (knjige, filmovi, stripovi) slažu u glavi onoga ko ih je „konzumirao“ i međusobno povezuju stvarajući jedni drugima „pozadinu“ što im, pojedinačno, daje nova, dodatna značenja. U nekom trenutku u ovu difuznu sliku se umeša i nova piščeva ideja i – pisanje krene podrazumevajući znanja o drugim i sopstvenim delima koja će eventualnom čitaocu produbiti doživljaj čitanja ako je i on upoznat sa delima koja je direktno pominju ili koja se pojavljuju na druge načini (aluzije, parodiranje…). Tako se gradi svojevrsna alternativna literarna stvarnost kakvu je Filip Hoze Farmer stvorio u svom „Vold Njuton femili“ konceptu koji je putem tzv. „krosover “ literature povezao mnoštvo junaka od Tarzana, Doka Sevidža, Šerloka Holmsa, Fileasa Foga, Solomona Kejna i Senke do Sema Spejda, Arsena Lupena i Džejmsa Bonda. Meni je to bila i jeste izuzetno zavodljiva ideja koja dozvoljava mašti da se razmaše i stvori zabavne i vrlo intrigantne priče.

31. Šta Vas je inspirisalo za zbirku U odvajanju, koja je proglašena knjigom godine?

„U odvajanju“ je profilisanija od „Jeseni Skupljača“ jer je fokusirana na tri „teritorije“ -dešavanja na zemlji, u orbiti i „između“ u virtuelnim bespućima. Akteri su mali, trivijalni ljudi koji moraju da se ozbiljno bore za svoje mesto pod suncem odnosno samosvesni kompjuterski programi (dakle, „usmerene“ veštačke inteligencije) koji takođe moraju da se izbore za sopstveno postojanje. Cilj je dakle univerzalan kao i metod za njegovo postizanje – borba.

32. Kako ste gradili atmosferu u Jeseni skupljača i koliko je signalizam uticao na tu zbirku?

Zbirka „Jesen Skupljača“ bila je svojevrsni presek kroz moj dotadašnji pripovedački opus. Zbog toga je pomalo „šarena“ kako tematski tako i stilski jer sam se (nadam se) vremenom spisateljski razvijao (dakle, navežbao sam neke metode i taktike pisanja, što znači i signalistička iskustva) odnosno (nadam se) dublje sagledavao dešavanja i svetove u pričama.

33. Kako birate stil pisanja – da li više težite poetskoj ili narativnoj formi?

Kako rekoh – priča bira mene, a svaka priča ima svoj glas-stil i dok ga ne nađem ona neće da napreduje – da se napiše, zapinje, tapka u mestu. Kad se otkrije njen glas sve ide glatko. I tada je potpuno nebitno da li je glas-stil poetskiji ili narativniji. Može se priča pisati „na silu“, glasom koji je pisac isplanirao, ali to uglavnom ili ostane nedovršeno ili, ako je završeno, nije dobro. Zato autor mora da sluša svoje nerođene priče. U poeziji se ovaj problem lakše razrešava – nezgrapna, neuravnotežena pesma se precrta i piše nova, i nova, sve dok pesma „ne dođe na svoje“. Prozaista koji „istera“ 30 ili 50 strana nerado sve to baca u koš i kreće ispočetka. Ali, kad uvidi da po starom dalje ne ide, mora da se vrati.

34. Koji je bio najneobičniji tekst koji ste napisali i šta ste iz njega naučili? Koje delo smatrate svojim najuspešnijim eksperimentom i zašto? Koje od Vaših dela smatrate najličnijim i zašto?

Intrigantna pitanja traže težak odgovor. Bilo je više takvih najneobičnijih tekstova. Za moju pesničku stranu to je, recimo, knjiga „Ortodoksna opozicija alternative slobodnog izbora – artefakt 1“ koja mi je otvorila dveri iza kojih se stihovi čitaju u svim smerovima višestrukih značenja; ili knjiga „Protoplazma“ koja je spojila mitsko i postapokaliptično; ili… (dosta)

U prozi se dosećam razbarušenog „Perfektnog perfekta“, „Mudrijaša“ koji su iz proze ušli u strip, „Unezverijade“ kao spoja „dizelpanka ” i neoavangarde, „Leda“ u kome je stvoren funkcionalni trojedni jezik (srpsko-englesko-nemački); konačno, svojevrsna trilogija „Četiri reke izviru u raju“-„Ka kraju sveta, Ksander“-„Kraut ili saće“ pokušava da tekst kondenzuje značenja tako da je on „veći od zbira svojih delova”; ili… (dosta)

Šta je od svega pomenutog ili nepomenutog najuspelije (ili naj-ne-uspelije) trebalo bi ipak da odredi neki čitalac ili kritičar.

Šta je od svega pomenutog ili nepomenutog najličnije je krajnje diskutabilno-pogodbeno: u svakoj pesmi i priča ima bar delić pisca, neko put veći neki put manji.

35. Kako se nosite s preplitanjem realnog i fantastičnog u svojim pričama?

Realno i fantastično možemo tretirati kao primer funkcionisanja Hajzenbergovog principa neodređenosti (ako gledate čestice nećete videti talase i obrnuto, a sve vreme je to jedan fenomen); što bi rekli – to su dva lica istog novčića. Praktično, u mom slučaju to znači da priča odlučuje gde će i kako će ići i razvijati se a da bi „funkcionisala” treba joj i realno i fantastično; ako ima samo jedan elemenat nepotpuna je, krnja…

36. Da li ste ikada sarađivali s drugim umetnicima na vizuelnoj interpretaciji Vaših dela i kako je to izgledalo?

Sarađivao sam i sarađujem sa strip umetnikom Franjom Strakom. On je pravi alternativac, lucidan i razigran, večno u potrazi za novim izazovima – i tako radi već 30 i kusur godina. Njemu su „legle” neke moje šaljive priče pa ih je pretočio u razbarušene stripove što se meni dopalo. Onda sam ja napisao scenarija za nekoliko veselih strip epizoda o Mirku i Slavku (tačnije NeMirku i DaSlavku), ponešto od toga je nacrtano i objavljeno ponešto je u radu i – to se nastavlja. Postupak je vrlo jednostavan: pošaljem scenario, a Straka ga nacrta i pošalje mi strip, ja ponekad dam neku sugestiju, a generalno me zabavlja kako je on reči pretvorio u slike.

A nedavno sam saznao da je strip crtač Grabovski pre tridesetak godina nacrtao strip po jednoj od mojih priča o Lepom Nanku, postapokaliptičnom antiheroju (crtež je tuširao Vostok). Bilo je lepo i prijatno iznenađenje videti te table. U tom poduhvatu moja uloga je bila da ne znam da se to radi, što nije bilo teško.

37. Koji projekat biste voleli da ostvarite u budućnosti, a još ga niste započeli?

Imam ideje za neke priče koje mogu da „porastu” u novele ili romane. I za neke nove pesničke knjige.

38. Kako procenjujete uticaj Vaših dela na domaću publiku i kritiku?

Prvo bismo trebali biti sigurni da uticaja uopšte ima, a za to bi trebalo pitati čitaoce mojih knjiga (ako ih ima) i kritičare (kojih ima).

Uticaj na čitaoce je – poguban; više puta sam čuo tvrdnje da ih maltretiram (niko od njih nije rekao zašto ih čita ako ga maltretiraju, jer ne verujem da je čitalački mazohizam tako raširena pojava).
Uticaj na kritičare uglavnom je (za promenu) poguban, jer ih tera da se dodatno potrude u nameri da otkriju o čemu je knjiga i to pokušaju da objasne čitaocima kritika (kojih je manje od čitalaca knjiga). Naravno, nekolicina kritičara sasvim se dobro snalazi u tumačenjima mojih (zlo)dela.

39. Koliko su visoki troškovi izdavanja knjiga u Srbiji, posebno za nišne žanrove poput fantastike? Kako upravljati finansijskim izazovima pisanja i izdavanja eksperimentalnih dela?

Odgovor na ova pitanja je malo kompleksniji.

Objaviti knjigu u sopstvenom izdanju ili čekati voljno izdavača, pitanje je sad?

Ima tu nekolicina problema i dilema.

Pre svega je tu psihološki problem. Autor je uložio značajan napor da stvori delo, a onda se našao pred ozbiljnim mukom – kako delo objaviti? Ako se knjiga ne objavi u nekom roku (koji je kod svakog pisca različit) ona prerasta u traumu, naročito izraženu kod mlađih autora, i često postaje prepreka za dalje stvaranje. Kao rešenje ove situacije nameće se objavljivanje knjige o svom trošku. Do devedesetih se podrazumevalo objavljivanje knjiga kod zvaničnih izdavača (među kojima je vladala hijerarhija po važnosti). Samizdati su bili retki i smatrani za siguran znak da je u pitanju amatersko delo koje nijedan izdavač nije hteo da štampa. Ratne i sankcijske godine su dovele mnoge državne izdavače na ivicu propasti, pa su oni počeli da objavljuju knjige koje su autori u potpunosti ili delimično finansirali. Pojavio se i veliki broj privatnih izdavača koji su takođe objavljivali knjige čije izdavanje je plaćao pisac. Hijerarhija državnih izdavača se urušila, pa su mnoge vredne knjige izašle pod okriljem privatnih izdavača uz veće ili manje finansijsko učešće samih autora. Objaviti knjigu kod privatnog izdavača ili je sam izdati više nije bilo sramota. Troškovi štampanja su varirali i zavisili od tiraža i opreme knjige. Prodaja preko knjižara je bila posebna avantura u kojoj je pisac uvek bio na gubitku. Bitan pomak na ovom polju desio se pojavom digitalne štampe koja je dozvoljavala da cena štampe knjige po primerku bude prihvatljiva i u tiražima od 50-100 primeraka (ranije su ovako mali tiraži bili enormno skupi), što je omogućilo da pisci lakše sakupe novac i objave knjigu (ako prodaju prvobitni tiraž uvek mogu da doštampaju novi).

S druge strane na izdavačkom tržištu se pojavilo nekoliko velikih izdavača (pored kojih opstaje i veći broj manjih). Njihov osnovni princip rada je – zarada i brz obrt kapitala (koji se po naslovu meri u mesecima; u socijalizmu, kada knjiga nije bila roba, računalo se da će knjiga vratiti uloženi novac za 3-5 godina). Ovakav izdavački stav znači da se forsiraju komercijalni naslovi, a ako je u pitanju seriozna literatura onda dela već poznatih, establiranih autora. Zato će se od takvih izdavača tj. njihovih urednika dobiti odgovor „knjiga je dobra, ali nije – komercijalna“, pa je neće objaviti (nekada je respektabilni izdavač želeo da objavljuje samo valjane knjige). Mladi pisci, avangardni pisci ili oni koji se bave ne preterano popularnim temama tako su, hteli-ne hteli, ponovo upućeni na samizdat kao jedino rešenje da ostanu „svoji“ – onakvi kakvi žele da budu. Ovo za pisce svakako nije prijatno, niti se pisci razumeju u sve izdavačke rabote ali – ovde, u ovoj sredini, svako piše na „sopstvenu odgovornost i sopstvenu štetu“. Ali, to nije neka posebna novina jer, ako se izuzme socijalističko vreme kada je državno izdavanje za kulturu bilo neuporedivo izdašnije nego danas, sa istim problemima su se sretali mladi i avangardni pisci između dva rata. Mi danas ne bismo mogli da govorimo o nadrealističkom pokretu da većinu tih knjižica pisci nisu sami objavili; da su čekali da im se „smiluje“ neki izdavač sigurno ne bismo imali ni polovinu knjiga na koje možemo biti ponosni. Naravno, nisu svi samizdati bili remek-dela, kao što to nisu bile ni sve knjige koje su objavili Geca Kon ili SKZ.

40. Da li su honorari za pisce i kritičare u Srbiji dovoljni za održavanje karijere?

Ne. Na tom polju nije bilo pomaka od XIX veka; čak ni u vreme socijalizma, kada su se honorari zaista isplaćivali, od njih se nije moglo živeti, pa su pisci morali da traže uhlebljenje radeći druge poslove.

41. Koliko izdavači ulažu u promociju fantastike i kako to utiče na njenu vidljivost?

Koliko kao čitalac mogu da uočim izdavači promovišu knjige za koje očekuju da će se dobro i brzo prodavati – svetske hitove i knjige ovenčane raznim nagradama. Knjige iz „drugog reda“ dobijaju standardizovanu pažnju. Na primer, prve knjige G.R.R. Martina iz serije „Pesme vatre i leda“ bile su u „drugom redu“ ali kada se pojavila TV serija „Igra prestola“ odmah su počašćene ozbiljnim promotivnim kampanjama, jer su i očekivanja od prodaje porasla.

42. Kako se nosite s fluktuacijama u potražnji za Vašim knjigama?

Nema načina da uopšte pratim ritam prodaje, tako da je ovo pitanje van mog interesovanja.

43. Da li je pisanje kritičkih tekstova finansijski isplativo ili je to više stvar strasti?

Nije isplativo ali – ne piše se da bi se isplatilo. A pisanje bez strasti je rutinsko štancovanje tekstova.

44. Koliko su troškovi istraživanja značajni za Vaš rad, posebno u fantastici?

Za sada troškovi istraživanja ne utiču na ono što pišem.

45. Kako optimizujete vreme i resurse između pisanja, kritike i uređivanja?

Optimizovanje mi nije previše poznat pojam. Ustajem sat ranije, a ležem sat kasnije.

46. Da li ste ikada morali da odustanete od projekta zbog finansijskih ograničenja?

Još uvek ne.

47. Kako vidite ulogu države ili institucija u podršci piscima fantastike i avangarde?

Država i njene institucije najviše vole mrtve pisce jer oni ništa ne traže, niti mogu negde nešto da „zabrljaju”. Bavljenje još uvek živim piscima država je prepustila specijalizovanim kulturnim institucijama, a tu i dalje važi princip „ko je bliži vatri taj se ogreje”; dakle, manjina kako-tako živi od institucija, a većina pisaca se snalazi kako zna i ume da preživi, leči se, skući…
S druge strane, država (čitaj, pokrajina, gradovi…) raspisuje konkurse za pomoć u objavljivanju knjiga, a izdavači nude prvenstveno dela domaćih pisaca, pa verovatno, i dela avangardista i fantastičara. Tako da oni retki odabrani autori mogu da kažu da država pomaže njihov rad. Da li je to dovoljno? Pomoć nije ni blizu onolika koliki je značaj literature kao jednog od bitnih obeležja nacionalnog identiteta.

48. Kako vidite ulogu nišnih žanrova poput fantastike u obogaćivanju domaće književne scene?

Već sam rekao da su realizam i fantastika dva lica istog novčića. Žanrovska fantastika samo „pojačava” jedno lice novčića, produbljuje ga i širi baš kao što „krimići” ili „kaubojci” potpomažu realističku stranu.

49. Šta mislite o dostupnosti avangardnih i eksperimentalnih dela čitaocima u Srbiji?

Ako mislite na mogućnost da zainteresovani čitalac dođe do takvih dela onda je ona, generalno gledano, manja od dostupnosti ostalih knjiga, posebno ukoliko čitalac želi da ih pozajmi iz javnih biblioteka, a ne živi u nekom od velikih gradova. Tada tom nevoljniku preostaje da knjigu naruči pouzećem – ukoliko ima dovoljno para za ovaj „hobi”. „Srećom ” avangarda nije široko prihvaćena i popularna (jer da jeste ne bi bila avangarda), pa ovaj problem ima tek šačica čitalaca i to onih najupornijih.

50. Kako doživljavate odnos između stvaralačke slobode i očekivanja publike?

Očekivanja čitalaca su raznorodna i podložna trendovima-modama. Pisci koji svoj rad vezuju za zadovoljavanje očekivanja publike moraju da prave veće ili manje kompromise na štetu sopstvene slobode. Za mene je stvaralačka sloboda neprikosnovena i dok se ona „praktikuje”, nema razmišljanja o publici.

51. Koje nove autore ili teme u fantastici biste voleli da vidite na domaćoj sceni?

Upravo one autore i teme koji su – sveži, neočekivani, sa drugačijim pogledima na žanrovske teme i ikonografiju, na svetove oko nas, na svakovrsne budućnosti, na taj famozni, zagonetni „lik stvari koje će doći”.

52. Kako vidite ulogu digitalnih platformi u širenju fantastike i avangardne književnosti?

Digitalne platforme dostupnije su većem broju zainteresovanih čitalaca, pa samim tim su „pogodne” za širenje ili popularizaciju nekih sadržaja. Problem je pronaći valjane platforme među milijardama sajtova koji se nude radoznalom oku.

53. Koji je sledeći veliki projekat na kojem planirate da radite?

Neke proze i poezije se „muvaju” po mojim mentalnim bespućima, ali još ništa nije „iskočilo” i zatražilo da se materijalizuje, još smo u onoj slatkoj fazi neizvesnosti, oblikovanja i dogradnje. Kako reč slikar u Pazolinijevom filmu „Dekameron“: „Zašto slikati slike kad je lepše – sanjati ih”.

54. Da li biste osnovali novi časopis ili platformu za promociju fantastike?

Bio sam član redakcije više časopisa („Košava“, „Patagonija“, „Orbis“, „Kultura 011“, „Naš trag“) i znam da je to ozbiljan i težak posao koji zahteva timski rad; pretpostavljam da je isti slučaj i sa elektronskim platformama. Dakle, svakako bih se upustio u avanturu osnivanja novog časopisa ili platforme, ukoliko bih mogao da računam na saradnju nekolicine pouzdanih kolega-saradnika.

55. Kako ocenjujete potencijal mladih domaćih autora u ovim žanrovima?

Koliko sam upoznat najveći priliv mladih snaga je u epskoj fantastici, pa u hororu, a nekako najmanji u naučnoj fantastici. Njihove ambicije i dostignuća su različite – od rutinske, konfekcijske literature pisanih po receptima za bestselere do retkih (ali vrednih) samosvojnih glasova. Naravno, pošto su mladi, svi oni mogu da se razvijaju i postanu respektabilni autori ili potonu u repetativnu produkciju.

56. Šta mislite o saradnji između pisaca i strip crtača na zajedničkim projektima?

Ako postoji dobra volja oba autora, saradnju treba započeti i realizovati. Iz nje će i pisac i crtač izaći bogatiji za novo i dragoceno stvaralačko iskustvo transformacije jednog medija u drugi.

57. Kako zamišljate budućnost signalizma u kontekstu savremenih tehnologija?

Signalizam će koristiti savremene tehnologije kako je to i do sada radio. Tehnologija može biti izazovna i korisna samo ako postoje ideje u glavi Signaliste.

58. Da li biste se upustili u pisanje u nekom novom žanru izvan fantastike i avangarde? Da li razmišljate o pisanju romana koji bi bio potpuni odmak od Vašeg dosadašnjeg stila?

Već sam pisao i pišem izvan žanra – i u poeziji i u prozi – i to mi nije strano.
S druge strane, avangarda je način gledanja na literaturu i svet i ne zavisi od žanra ili tematike.

59. Šta biste poručili nekome ko tek otkriva Vaša dela i svet fantastike?

Čitate na sopstvenu odgovornost i naknadne reklamacije ne primamo.

 

Gospodine Bakiću, zahvalni smo što ste nas poveli na ovo inspirativno putovanje kroz Vaš jedinstveni svet signalizma, fantastike i književne dalekovidosti. Vaša dela osvetljavaju moć autorskog pogleda na svet i podstiču čitaoce da preispitaju granice šeste umetnosti i stvarnosti. Kroz ovaj razgovor, dobili smo uvid u Vašu strast prema stvaralaštvu koje izmiče konvencijama, posvećenost umetnosti iznad komercijalnih motiva i sposobnost da stvorite prostore gde se poezija i proza prepliću na neočekivane načine. Vaša tvorevina nastavlja da inspiriše one koji traže autentičnost i slobodu u književnosti. Hvala Vam na ovom prosvetljujućem razgovoru i sa nestrpljenjem iščekujemo da vidimo šta donosi Vaša sledeća spisateljska pustolovina!

Razgovor vodio Kristijan Šarac

Kako se horor scena razvija na Balkanu, primećujem da pisce horora najviše imamo na jugu Srbije. Takođe zapažam da u delima često govore o narodnim mitovima, predanju i lokalnim legendama. To me je navelo na pomisao da se u domaćem hororu pomalja podžanr svojstven našem mentalitetu i ukusu, te da se kristalizuje horor sa etno motivima. Nabrojao bih: Dejana Ognjanovića, Dejana Stojiljkovića, Mladena Đorđevića, Dušana Stojimenovića, Dejana Sklizovića i Nenada Pavlovića kao istaknutije autore horora iz Niša, Đorđa Miletića iz Aleksinca, potom i Aleksandra Stojanovića iz Prokuplja i Maju Mitić iz Kruševca kao nešto novije autore. Možda je u pitanju moj subjektivni osećaj da Niš i okolina imaju toliko pisaca horora, mada je neosporno da se svake godine lista horor autora produžuje. To me dovodi i do ove čajanke.

Prošle godine se na našem tržištu pojavila zbirka pripovedaka pod nazivom „Crni leptir“ Milana Mićka Milojevića iz Aleksinca, u izdanju Nove Poetike. Ova zbirka je nagrađena „Zlatnim hrastom“ od 66 prispelih radova, što me je zaintrigiralo da saznam po čemu je ovo delo posebno i drugačije od drugih. Na ovo i još nekoliko pitanja koje imam, odgovoriće mi autor lično, Milan Milojević.

1. Pre svega, moram da te pitam o naslovu zbirke. „Crni leptir“, to je čuvena pesma Yu Grupe, mada sam naziv zbirke ima i mističan, sablastan prizvuk. Leptir je simbol lepog, prirode i proleća, simbol energije i života, a s tim da je crn, stiče se drugačiji, mračniji utisak. Da li je tvoja zbirka jugonostalgična, te se radnje u pričama dešavaju u periodu stare Juge, ili je simbolika vezana za nešto potpuno drugo? Šta je uticalo na tebe da odabereš baš ovaj naziv za zbirku?

Pre svega da te pozdravim i zahvalim na pozivu. Što se tiče samog naslova zbirke imao sam ideju da nosi naslov ,,Povorka okrutnih’’, jer u vreme nastajanja samih priča Crni leptir imao radni naslov Žena u crnom. Nakon nekoliko čitanja i sugestija pojedinih prijatelja preimenovao sam naslov priče u Crni leptir. Kasnije sam u dogovoru sa glavnim i odgovornim urednikom Milomirom Batom Cvetkovićem dao konačni naziv zbirke ,,Crni leptir“.

U globalu, sam naziv zbirke nema nikakve veze ni sa našom čuvenom rok grupom, mada ja obožavam tu pesmu, a još manje sa jugonostalgijom. Crni leptir, po predanju treba da zaštiti čoveka od loših i negativnih sila. Ipak je zbirka posvećena svim tragičnim sudbinama i nesrećnim ljubavima.

2. Tvoja zbirka se sastoji od devetnaest priča. U svakoj obrađuješ starinski običaj ili sujeverje, detalj koji čini okosnicu radnje. Pošto je Aleksinac bogat selima, verovatno je prepun narodnih verovanja, zato publiku zanima koliko je okolina uticala na stvaranje zbirke? Odakle ideja i potreba da se napiše zbirka, i zašto baš horor, a ne recimo neki drugi žanr?

Aleksinac jeste bogat selima. Sad ima jedno manje. Ukupno 71. Nažalost, kao i sa svim opštinama u Srbiji, i moja spada u siromašnije, tako da se sela polako ali sigurno gase. Dovoljno je ponekad proći pored neke napuštene kuće, dozvoliti joj da ti kaže njenu istoriju i eto materijala za priču.

Sve je krenulo slučajno sa pisanjem. A kad sam već stvorio nešto, rešio sam da to ugleda svetlost dana, makar više ništa u životu ne napisao.

Horor se postavio kao logičan izbor jer obožavam Stivena Kinga. Takođe Milovan Glišić. Mnogi me upoređuju sa njim, ali mislim da preteruju.

Volim ja i komediju. Imam nekoliko napisanih u tom stilu, ali mi je ipak horor scena na prvom mestu.

3. Povorka okrutnih je o Todorcima, Usud je o trudnoći i prokletstvima, Pero anđela je o ljubavi brata i sestre, u Crnom leptiru ponovo imamo okultne običaje i decu, potom Dečak iz reke, Deca noći, primećujem da kroz zbirku preovlađuju slični motivi i da su ti dramatične sudbine posebno zanimljive za pisanje. Molim te kaži nam nešto više o procesu nastajanja priče, odakle počinješ kada razmišljaš o pisanju, potom nam približi proces odabira tema i motiva. Šta je potrebno da se osmisli, napiše i sklopi jedna tvoja pripovetka?

Na ,,Povorku okrutnih“ sam najponosniji i smatram je svojom najboljom pričom. Što se tiče samog nastajanja priča nemam neki ritual. Ne volim tišinu, dok pišem slušam muziku. Na primer za priču ,,Crni leptir“ sam prvo napisao kraj priče. Pošto mi se dopao, onda sam polako sklapao deo po deo. Ipak je ona autobiografska i govori o životu jednog Milana.

Ponekad dugo razmišljam kako krenuti, jer ideja priče postoji, samo je treba oblikovati i dovesti je do kraja.

Pisanje priča možda jeste specifičnije od pisanja romana, jer u malo prostora treba sve oblikovati. Dok sam pisao horor priče vodio sam se idejom da priča jednostavno krene od nekog događa i da na kraju nema hepienda,jer ti u pričama nisi u obavezi pojedine stvari razjašnjavati čitaocu, kao što je to slučaj pri pisanju romana. To je neko moje mišljenje. Ne znam, možda i grešim.

4. Kroz recenzije na internetu sam zaključio da publika pozitivno reaguje na tvoju zbirku i često se provlači komentar, parafraziram: „Ovo su horor priče koje su moguće“. Interesuje me kako uspevaš da otelotvoriš likove u pričama i uneseš realizam u onostrane i okultne situacije, predstavljajući ih kao našu stvarnost?

Jednostavno. Nekoliko priča ,,Crnog leptira“ su događaji koji su se desili u stvarnom životu. „Deca noći“ su napisana po događaju koji se desio mom prijatelju, koji je rođen na crveno slovo. Pošto je bio muzičar i imao običaj da se kući vraća pešaka, noću, nije mi bilo teško da uz sve njegove avanture, dodam svoje horor ideje i napišem zanimljivu priču.

„Dečak iz reke“ je priča koja se desila u selu odakle je moja majka rodom. Ona mi je samo u kratkim crtama ispričala o čoveku kojeg je neko dete cele noći vodilo „u krug“ i nikada nije stigao tamo gde je već krenuo. Na osnovu toga sam razradio priču i napisao svoju verziju.

„Predskazanje“ je pripovetka nastala po pričanju mog velikog prijatelja iz Beograda, ali ima vikendicu u mom selu. Pri poslednjoj našoj sedeljci, ispričao mi je detalje toga šta mu se izdešavalo, ubacio malo svoje mračne atmosfere, i nastala je jedna od po meni boljih priča zbirke.

Naravno i naslovna priča zbirke je rađena po mom „slučaju“ iz života. Može se reći i da je autobiografska.

5. Od svih tvojih pripovetki koje sam pročitao, „Krvava osveta“ mi je ostala živa u sećanju. I druge su podjednako kvalitetne, pa se ne stiče utisak da je u pitanju rad početnika. Interesuje me da li ti je ovo zaista prvo objavljeno delo i koliko su ti urednici pomogli sa pripovetkama?

Apsolutno mi je ovo prvo objavljeno samostalno delo. Umem da budem dosadan pri stvaranju. Slao sam priče pojedinim prijateljima koji su takođe pisci, davali su mi sugestije, objašnjavali gde sam pogrešio, šta sam dobro uradio, šta treba ispraviti.

Sećam se kad sam napisao svoju prvu priču za nekih dvadesetak minuta. Bila su to „Deca noći“. Mislio sam to je to, dve strane i idemo na drugu da pišemo. A onda je moja prijateljica poslala tu priču bez mog znanja jednom piscu. Čovek se oduševio samom idejom, ali pisanjem ne baš. A onda mic po mic, od dve strane priča je na kraju ispala na solidnih desetak strana.

„Krvava osveta“ je priča koja je prva ugledala svetlost 2021. godine u prvoj zbirci autora Nijanse, pod naslovom „Nijanse Zla“. I tada je zaista pokupila pozitivne kritike. Onda je 2022. godine zanimljiva priča „Obećanje“ ušla u drugom delu Nijansi, pod naslovom „Nijanse Vremena“. Iako kratka imala je veoma jaku poruku i takođe pobrala pozitivne kritike.

Što se tiče saradnje sa mojom urednicom, od 19 priča, samo su tri prošle njenu trijažu. Ostale su morale na veliku doradu. Tada sam hteo da sve batalim i izbijem sebi iz glave da će zbirka uopšte ugledati svetlost dana. Međutim, nakon nekoliko dopisivanja s njom ipak smo nekako posao priveli kraju. Tako da nagrada ZLATNI HRAST ima i njene zasluge.

6. Uveren sam da svaki pisac početnik ima prevelika očekivanja kako će njegovo delo biti prihvaćeno od strane publike. Pojasni nam kakva su tvoja očekivanja bila pre objavljivanja zbirke i da li su se tvoji stavovi u međuvremenu promenili. Kakvi su tvoji utisci na reakciju publike?

Iskreno, nisam ništa očekivao prilikom samog početka stvaranja. Na nagovor prijateljice počeo sam sa pisanjem horor priča. U vreme kada sam krenuo bila je pandemija koronavirusa, tako da sam imao dosta slobodnog vremena za pisanje.

Kad sam napisao solidan broj priča onda se stvorila ideja da to pretočim u zbirku. Za anonimne pisce veoma je teško doći do IK. Svuda gde sam slao pripovetke, svi su bili oduševljeni, ali finansijsko učešće se podrazumevalo. Tako su priče stajale u fioci dobrih godinu dana. Bilo je ili da odustanem ili da podignem kredit i štampam samizdat. A onda sam slučajno naišao na konkurs IK Nove Poetike. Ostalo je istorija.

Što se tiče same reakcije čitalaca, iskren da budem, ja sam prezadovoljan. Znam da ima i slabijih priča u zbirci, toga sam svestan, ali opet mislim da su i one zaslužile svoje mesto u njoj.

7. Dobio si nagradu „Zlatni hrast“ za zbirku, što je za svaku pohvalu. Da li imaš aspiracije za osvojiti još neku s daljim projektima? Kakvi su tvoji planovi za budućnost?

Jesam dobio nagradu, ali ja toga još uvek nisam svestan. Sam sam sebi stavio omču oko vrata da sada svako naredno napisano delo mora biti mnogo, mnogo bolje od predhodnog. Aspiracije za bilo kakve nagrade nemam. Moje je da pišem, kad god naiđe inspiracija. Ako to neko prepozna, biće još lepše. Iskreno, planova baš i nemam, sve radim spontano. „Crni leptir“ se pisao i sređivao pune 4 godine. Zamisli, koliko mi treba godina za sledeću zbirku (smeh).

8: Nezaobilazno pitanje za autore je kakav koristan savet neko ko je osvojio nagradu, objavio knjigu, zbirku ili roman, šta ćeš da poručiš mladim i ambicioznim piscima? Koji je tvoj put uspeha i na šta treba obratiti pažnju pri pisanju i promociji dela?

Zatekao si me ovim pitanjem. Ja sam posle dobijanja nagrade imao svojih pet minuta slave. Prvi put sam bio na Sajmu, imao svojih dva sata da se družim s ljudima, odgovaram na pitanja, potpisujem knjigu. To su neke stvari koje su san svakog novopečenog pisca, a eto ja sam sa svojim prvim delom uspeo sve to. Neko mi je preneo da sam prvi Aleksinčanin koji je imao svoju promociju na Sajmu, i na to sam takođe ponosan. Možda nisam za Lagunu ili Vulkan ali smatram da imam kvalitete za manje IK koje pružaju priliku domaćim piscima.

Što se tiče same poruke momcima i devojkama koje tek treba da stvaraju, samo da veruju u sebe, u ono što pišu. Da se ne razočaraju kad im urednik „iskasapi“ pripovetku i naredi da se krene od početka. Da veruju u svoje snove. Ako vredite, biće mesta i za Vas na ovom spisateljskom nebu.

9. Kaži nam gde se može doći do zbirke „Crni leptir“, a onda nam reci da li se možemo nadati nekom novijem delu u skorije vreme?

Trenutno se zbirka „Crni leptir“ može naručiti kod mene. Može porukom putem mesendžera ili poslati mejl na: michko.prom81@yahoo.com. Ostalo je još nekih desetak primeraka u ponudi. Nadam se u skorijem vremenu i štampanju II izdanja, čiji bi sponzor bio Radio Aleksinac.

Trenutno radim na pisanju priče za serijal Nijansi pod radnim nazivom „Nijanse Bogova“, kao i na pisanju priče za konkurs Meona i Crnoslovlja. Videćemo da li će priče proći selekciju i ući u uži izbor.

Naravno, pored toga pišem i priče za moju novu zbirku. Trenutno imam nekoliko završenih. Ne žurim nigde, jer bi nove priče trebalo biti za bolje od predhodnih.

Pored svega toga želim da se oprobam i u pisanju romana. Ideja je spremna, horor žanr je u pitanju.

Na sve ovo, pošto radim kao tehnički sekretar u Aleksinačkom fudbalskom savezu, imam želju da napišem Monografiju o svim klubovima koji su igrali opštinsku fudbalsku ligu Aleksinca. Obuhvatio bih posle-ratni period pa sve do današnjih dana. To je negde oko 80-tak klubova, većina više ne postoji, ljudi koji su ih formirali, nažalost nisu više među živima, niko nije čuvao dokumentaciju, tako da će to biti Sizifov posao. Polako pronalazim građu pojedinih klubova, ljudi se javljaju da pomognu koliko mogu. Tako da se iskreno nadam da za par godina i ona ugleda svetlost dana.

Redakcija Fantastičnog vodiča ti se zahvaljuje na intervjuu i što si bio gost virtuelnoj čajanci u kojoj promovišemo nove pisce i umetnike u regionu. Ovom prilikom, pozivamo čitatelje da se obrate autoru ili izdavaču Nova Poetika za primerak zbirke horor pripovetki „Crni leptir“. Strpljivo očekujemo tvoje novitete i pomno ćemo pratiti kako se razvija tvoja karijera. Do sledećeg čitanja, bez panike.

Autor: Nenad Jevtić

Sagovornik: Milan (Mićko) Milojević