Blog

Intervju sa Savom Damjanovim

Posted on by Kristijan Šarac

Imamo dijalog u kojem ćemo zakoračiti u svet fantastike, postmoderne i književnih provokacija zajedno s jednim od najznačajnijih glasova srpske književnosti. Naš gost je Sava Damjanov – pisac, kritičar, teoretičar i profesor emeritus koji je svojim delima, od romana Istorija kao apokrif i Porno-liturgija arhiepiskopa Save, do antologija poput Graždanski erotikon, obeležio domaću scenu kao neustrašivi istraživač neistraženih književnih teritorija. Njegov rad spaja naučnu erudiciju s umetničkom slobodom, izazivajući konvencije i otvarajući prostor za novo čitanje tradicije. Razgovaraćemo s njim o njegovom stvaralačkom putu, inspiracijama, izazovima i viziji budućnosti književnosti.

Gospodine Damjanov, hvala Vam što ste danas s nama.

  1. Kako ste se prvi put zainteresovali za fantastiku i postmoderne forme, i šta Vas je navelo da im posvetite karijeru?

 

Moje prve lektire – ne računajući one dečje, koje su mi odrasli čitali – bili su SF romani iz školske biblioteke. To je otvaralo dveri moje mašte ka novom i nepoznatom, tako da sam docnije – kada sam počeo da pišem – sledio tu ljubav ka onome što je tera incognita. Stoga je moja proza već na počecima negovala slobodu (tematsku, formalnu, itd.), koju će kritika prepoznati kao postmodernizam. Tek kasnije sam se susreo čitalački sa najvećim delima postmoderne književnosti ( ponajviše američke ) i našim, koja su bila u tim ili sličnim vodama.

  1. Koji je bio Vaš prvi književni rad i kako je uticao na dalji stvaralački razvoj?

 

Kao i većina mladih pisaca, počeo sam sa poezijom – čak sam nekoliko pesama i objavio u gimnazijskim časopisima – a onda sam tokom studija prešao na neke neizdiferencirane prozne zapise, svakako nadahnut piscima koji su me fascinirali (Kafka, Borhes, Kiš…). Prva objavljena knjiga bila mi je Istraživanje Savršenstva (1983), ja sam je žanrovski krstio neutralno („proza”), ali je ona recepcijski primana kao nelinearni roman. Najkraće bih je opisao kao knjigu misterije, tajni i hermetizma koja je svojom formom budila znatiželju i ocenjena kao novum (pisana je u nizu fusnota). Da li je i kako ona uticala na moj dalji stvaralački razvoj, pitanje je na koje (ne)jasnije odgovore valja potražiti u najskrovitijim lavirintima moje podsvesti.

  1. Šta je bio povod za to da postanete profesor i kako je akademski rad oblikovao Vaše pisanje?

 

Izvor: Wikipedija

Moja akademska karijera nije bila ciljana, bavio sam se novinarstvom još tokom studija književnosti, a i kad sam diplomirao, sve dok me moj mentor magistarskog rada o fantastici (ne slučajno prof. dr Milorad Pavić nije pozvao za asistenta). Naravno da se takav poziv ne odbija i od tada je krenuo moj predavački (profesorski) rad na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, ali i na mnogim drugim u zemlji i inostranstvu gde sam bio pozivan na duže ili kraće vreme. Svakako da bavljenje književnom istorijom – ne samo u akademskom kontekstu – nije bilo bez uticaja na moje pisanje, ali je i ono što pišem i te kako uticalo na moja književno-naučna interesovanja.

  1. Kako biste opisali svoj doprinos srpskoj književnosti kao pisac i teoretičar?

 

Mislim da je poštenije da se tim povodom sasluša reč književne kritike koja je uglavnom insistirala na inovacijskom potencijalu moje proze (a u kasnijim knjigama i humorno-parodijskoj i erotskoj dimenziji), dok je sa stanovišta nauke o srpskoj književnosti isticano moje otkrivalačko (a ne konvencionalno deskriptivno-interpretacijsko) pregnuće: najviše povratak fantastičke i erotske tradicije u dominanti tradicijski niz, ali i neki vrhunskih nepravedno zaboravljenih autora – Kodera (pre svega), Dragutina Ilića, Lukijana Mušickog…

  1. Koje od Vaših dela smatrate najličnijim i zašto?

 

Moj poslednji roman „Itika Jeropolitika@Vuk” (2014) koji je svojevrsna sinteza svega bitnog što sam decenijama radio u beletristici i književnoj istoriji, ali ima i jednu veoma intimnu dimenziju netipičnu za moje ranije knjige (retki kritičari i kritičarke zapazili su da je to i ljubavni roman).

  1. Koji je bio najveći izazov s kojim ste se suočili na početku karijere?

 

Posmatrano iz današnje perspektive, to je bila moja prevelika samokritičnost (možda u pogrešnoj nadi da se može doseći perfekcija?). Pisao sam, ali retko čime napisanim sam bio lično zadovoljan, pa se stoga iz moje bibliografije može videti da sam dosta selektivno, katkad i retko objavljivao.

  1. Kako vidite ulogu postmodernizma u savremenoj književnosti u odnosu na vreme kada ste počeli da pišete?

 

O tome sam govorio u nekoliko obimnijih eseja, ali ako treba sad ukratko da rezimiram, rekao bih da je postmodernizam oslobodio i proširio granice Književnosti kao nijedan „izam” ili stilski period do sad.

  1. Koji pisci ili teoretičari su najviše uticali na Vaš rad i zašto?

 

Spisak bi bio podug, ali presudno je moju književnost (pa unekoliko i biografiju) odredio susret sa čudesnim Đorđem Markovićem Koderom i njegovim delom koje je vanvremeno, iako je nastajalo tokom čitavog 19.veka.

  1. Kako je rad pod mentorstvom Milorada Pavića oblikovao Vaš pristup književnosti?

 

To je bio izrazito interaktivan intelektualno-kreativni odnos, gde sam Pavića doživljavao -a i sad ga tako doživljavam! – kao duhovnog oca (a on mene kao duhovnog sina). Međutim, najdragocenije je bilo naše ljudsko prepoznavanje i blisko prijateljstvo koje je trajalo gotovo četvrt veka.

  1. Kako birate teme za svoja dela – šta Vas najčešće inspiriše?

 

Uglavnom me teme same „pronađu”, pri čemu je udeo tu podsvesti-zaumnog veliki. Retko kad sam ih – i to isključivo u književnoistorijskim radovima – ciljno birao, mada ni tad nisam išao mimo onoga što me najdublje zanima, intrigira…

  1. Koji je bio najteži projekat na kojem ste radili i kako ste ga savladali?

 

Svakako višedecenijsko istraživanje Koderovog stvaralaštva i života, koje suštinski nikad neće ni biti okončano jer je to jedan beskraj, jedna beskonačnost.

  1. Kako usklađujete pisanje proze, kritike, teorijskih radova i pedagoški rad?

 

Bavim se u svim aspektima koje ste pomenuli manje-više sličnim fenomenima, barem utoliko sličnim da su nepoznati (ili manje poznati), novi i izazovni za mene. Tako da su proza-teorija-profesura za mene nekako tri lica iste sudbine (da parafraziram Andrića).

  1. Šta mislite o stanju književne kritike u Srbiji danas, posebno u kontekstu fantastike?

 

Ne postoji više književna kritika u onom najboljem vidu koji je bio važan tokom čitavog 20. veka. Kao i mnogo šta drugo u vezi sa umetnošću komercijalizovalo se, izgubilo svaku vrednost i postalo nega vrsta prigodno-zdravičarskih naklapanja (po porudžbini ili iz raznih interesa). Ima retkih izuzetaka, ali oni deluju kao neka nestvarna svetlost na udaljenoj galaksiji i, nažalost, nemaju uticaj niti ih tzv. kulturna javnost doživljava relevantnim.

  1. Koji savet biste dali mladim piscima ili studentima književnosti?

 

Ako pišu, neka pišu ono što vole i istinski ih zanima i neka budu ono što jesu u svim aspektima dela. Samo neponovljivi identitet čini autora važnim, sve ostalo su sholastička naklapanja.

  1. Kako vidite budućnost srpske književnosti u narednih deset godina?

 

Budućnost uvek bude drukčija no što i sanjamo, tako je i sa književnim futurom. Jedino što bih želeo da Književnost kod nas ne zamre pred poplavom kiča i da ipak ostane barem nekoliko dela koja se mogu smatrati Umetnošću Jezika.

  1. Da li je bilo dela koje ste odbili da napišete ili objavite, a kasnije zažalili?

 

Ne, jer sam oduvek pisao i publikovao samo ono što sam stvarno želeo!

Izvor: Google

 

  1. Koliko je važna provokacija u Vašem stvaralaštvu i kako je doživljavate?

 

Ona je među najvažnijim odlikama moga stvaralaštva, ali ne zato što sam hteo da zainteresujem, iznenadim ili šokiram, već zato što je ona dubinski deo moga Bića.

  1. Kako se nosite s kritikama na račun Vaših radova, posebno onih kontroverznih?

 

Sve što je javno podložno je kritici, kao i divljenju ili pozitivnim reakcijama. Ne bi bilo normalno da neko nema i negativan odnos prema mojim tekstovima. Naravno, jedno je ako je to književno utemeljen odnos, a drugo ako je determinisan političkim, religijskim, moralnim i sličnim kanonima: Ovog drugog je bilo češće i meni se uvek činilo smešnim, nezrelim, skroz vanliterarnim…

  1. Šta za Vas znači biti književnik koji preispituje tradiciju i pomera granice?

 

Biti uvek u nečem što je tera incognita, a mene suštinski to najviše mami i uzbuđuje.

  1. Kako biste opisali razvoj fantastike u srpskoj književnosti od 18. veka do danas?

 

O tome sam pisao u obimnom ogledu „Srpska fantastika od srednjeg veka do postmoderne”. Ali ako je reč samo o segmentu između 18.veka i danas, rekao bih da je to epoha njene modernizacije i evropeizacije u svakom smislu tog pojma. Današnja, postmoderna fantastika, sasvim je druga priča – ona je već u premisama globalni fenomen (na primer, male su razlike između naše i latinoameričke, itd).

  1. Koliko su domaći autori doprineli fantastici u poređenju s globalnim uticajima?

 

To je bila (u tradiciji) i ostala do savremenog doba jedna izuzetno plodotvorna interakcija.

  1. Koji je bio ključni trenutak u istoriji srpske fantastike po Vašem mišljenju?

 

Teško je izdvojiti jedan ili dva, ali po meni – to je druga polovina prošlog veka, kada je i kod nas književna fantastika počela da se smatra relevantnom, a ne trivijalnom literarnom praksom.

  1. Kako je Vaša antologija „Koreni moderne srpske fantastike” uticala na percepciju ovog žanra?

 

Ta davnašnja studija – s obzirom da je nastala i odbranjena kao magistarski rad kod prof. Milorada Pavića – imala je čini mi se uticaja na akademsku recepciju fantastike, u smislu kako sam rekao u odgovoru na prethodno pitanje.

  1. Da li smatrate da je zlatno doba fantastike iza nas ili tek dolazi?

 

Ono je prezent, a u futuru će biti dominanta.

  1. Kako su društveni i politički konteksti oblikovali fantastiku u Srbiji?

 

U istoj meri kao i celokupnu kulturno-umetničku scenu, a to znači: i više no što je poželjno.

  1. Koji su najveći izazovi s kojima se danas suočavaju pisci fantastike kod nas?

 

Možda nedostatak prave valorizacije (ali to smo pomenuli već povodom kritike)…

  1. Kako ocenjujete uticaj naučne fantastike na širi žanr fantastike u Srbiji?

 

U počeku su ta dva žanra bila nekako paralelni tokovi, ali danas se već uveliko prepliću i prožimaju, pa bi teško bilo govoriti o uticajima u bilo kom pravcu.

  1. Koji domaći klasik fantastike biste izdvojili kao obavezan za čitanje?

 

Od starijih, svakako Dragutina Ilića, a od novijih Milorada Pavića.

  1. Da li nostalgija za starim delima fantastike ima ulogu u njihovom očuvanju?

 

Najveća dela iz istorije fantastike su deo klasičnog književnog nasleđa, pa tu nema nostalgije već je njihovo očuvanje prirodan proces.

  1. Kako ste došli na ideju za Istoriju kao apokrif i šta ste želeli da postignete tim romanom?

 

Ideja je došla neplanski, intuitivno: imao sam nekoliko napisanih priča koje su posle figurirala kao poglavlja romana – a kada sam shvatio da ih mogu uvezati u celinu, uz ono što sam trenutno pisao, roman je bio već polugotov. Beskrajno sam se zabavljao u tom stvaranju, smejao se nekim fotomontažama i kalamburima, zapravo – čitao sam veselu Književnost (a i pisao!), što sam u dnu duše čeznuo. Ništa ni više ni manje nisam pomenutim romanom želeo da postignem, ako sam uopšte i imao neku ideju postizanja nečega…

  1. Šta Vas je inspirisalo za Porno-liturgiju arhiepiskopa Save i kako je publika reagovala na nju?

 

Bilo je tu kontroverznih reakcija, išlo je čak dotle da je Srpska pravoslavna crkva želela da me ekskomunicira, a o udbaškim pozivima i špijuniranjima na književnim večerima da i ne govorim. Međutim, čitalačka publika i kritika su uglavnom ovu knjigu primile lepo, kao nešto inovativno, zabavno i nekonvencionalno. A kada je o inspiraciji reč – mogu da ponovim ono iz prethodnog pitanja: zaum, podsvest, intuicija, neki prirodni tok stvari kojim ja nisam na klasičan autorski način upravljao.

  1. Kako ste gradili erotski i eksperimentalni ton u zbirci Pričke?

 

Tu je bilo bitno moje poznavanje predvukovskog srpskog književnog jezika, ali i naše stare erotske tradicije. I tokom pisanja Prički uživao sam u njihovom smehotvorstvu, kao da čitam Reblea i srodne (malobrojne) pisce. Posle te knjige kritika je dugo ponavljala da sam „srpski Rable”, što je za mene bio vrhunski kompliment.

  1. Koje delo smatrate svojim najuspešnijim eksperimentom i zašto?

 

Svoju prvu proznu knjigu Istraživanje Savršenstva… Njome sam ušao u prostore čiste ezoterije i hermetizma (poput mog literarnog uzora Kodera), ali i zato što je predstavljala jedno od dela koje dosledno i ekstremno promoviše nelinearno, interaktivno pisanje i čitanje (što će docnije u kritici biti označeno kao jedna od najvažnijih odlika postmodernizma).

  1. Kako birate stil pisanja – da li više težite narativu ili poetskoj formi?

 

I jednom i drugom podjednako, istovremeno, pri čemu su to nesvesni procesi mog kreativnog Bića.

  1. Kako se nosite s preplitanjem apokrifnog i stvarnog u svojim delima?

 

Ono je tu samo po sebi, dakle kao neka apriorna datost, pa i nije do autora da promišlja to preplitanje. Stvarno, apokrifno, iracionalno i još mnogo vidljivo-nevidljivih komponenti jednostavno su entiteti koji postoje nezavisno od nas: kao Svemir, na primer!

  1. Da li ste ikada sarađivali s drugim umetnicima na vizuelnoj interpretaciji Vaših tekstova?

 

Nisam aktivno, ali je bilo teoretičara koji su pažnju fokusirali na vizuelno u mojim knjigama (ne samo ono dato kroz sliku ili crtež, nego i kroz reči ili pasaže koji se lako mogu vizualizovati).

  1. Koji projekat biste voleli da ostvarite u budućnosti, a još ga niste započeli?

 

Završio sam sa kreativnim bavljenjem književnošću 2014. godine svojim poslednjim romanom Itika (što sam, čini mi se, već pomenuo, a istakao u nizu intervjua kasnije). Međutim, književnošću i umetnošću može se baviti i na niz drugih načina. Ako bih u budućnosti poželeo nešto novo u toj sferi, onda bih se svakako upustio u koautorstvo sa veštačkom inteligencijom koja me sve više fascinira: ne znam da li bi to bilo izazovnije u filmu, umetnosti jezika, slikarstvu ili nekoj dosad neviđenoj stvaralačkoj dimenziji koju AI možda već sluti ili praktikuje mimo naše spoznaje.

Izvor: Novosadska hronika

  1. Kako procenjujete uticaj Vaših dela na domaću publiku i kritiku?

 

Teško mi je da dam objektivnu procenu, ali o mojim delima je pisano mnogo i vrlo relevantno, a najdraže mi je da 80% njihovih čitalaca čine generacije kojima bih otac mogao biti – dakle, oni koji ulaze u najbolje stvaralačke godine i imaju neki novi ukus koji će preneti budućim naraštajima.

  1. Koliko su visoki troškovi izdavanja knjiga u Srbiji, posebno za nišne žanrove poput fantastike?

 

Otkad je digitalna tehnologija zavladala i tom sferom, nisu baš astronomski visoki – to dokazuje i povećanje broja malih izdavača i (polu)privatno izdatih knjiga. Svakako je danas jeftinije objaviti knjigu nego pre 30-40 godina…

  1. Kako upravljati finansijskim izazovima pisanja i izdavanja eksperimentalnih dela?

 

Teško je ovde dati razuman odgovor, stvarnost se menja brzinom svetlosti pa sve što bih pretpostavio danas – sutra možda više nije tako…

  1. Da li su honorari za pisce i kritičare u Srbiji dovoljni za održavanje karijere?

 

Nikada, pa ni danas, nisu honorari mogli da održe nekog kao nezavisnog pisca, i to ne samo u Srbiji. Svi se bave i nečim drugim zbog egzistencije, a pisanje je kao „hobi” u ovom kontekstu. Retki su izuzeci – možda autori koji postanu bestseler, pa imaju bezbroj ponovljenih izdanja, ali to uglavnom nisu oni najbolji.

  1. Koliko izdavači ulažu u promociju fantastike i kako to utiče na njenu vidljivost?

 

Izdavači ulažu u promociju fantastike onoliko koliko i u sve drugo: u skladu sa njihovim (ne samo finansijskim!) interesima. Danas je književnost, pa i ona fantastička vidljivija na internetu, društveni mrežama posebno, nego kroz tradicionalne promo akcije.

  1. Kako se nosite s fluktuacijama u potražnji za Vašim knjigama?

 

Iskreno, ne pratim te procese mnogo. Meni je najvažnije da sam svoje knjige napisao, a one posle u svakom kontekstu žive svoj život, nezavisno od autora.

  1. Da li je pisanje teorijskih radova finansijski isplativo ili je to više stvar neophodnosti?

 

Uopšte nije isplativo, stvar je izazova i talenta da li će se neko ogledati i u tom domenu!

  1. Koliko su troškovi istraživanja značajni za Vaš rad, posebno u oblasti erotske književnosti?

 

Pošto sam istraživao starije epohe srpske erotografije, to je podrazumevalo arhivski rad, a naši rukopisi su rasuti po celoj Evropi. Ipak, uz dobre informacije i jasna usmerenja takav rad podrazumeva uglavnom putovanje na neko mesto gde ima relevantna biblioteka i arhiva srpskih rukopisa i boravak tamo određeno vreme (dok se ne iščita i snimi građa). Nekada sam, u okviru raznih naučnih projekata, dobijao stipendije za to, a nekada sam morao i o svom trošku da preduzmem te intelektualno-kreativne pohode…

  1. Kako optimizujete vreme i resurse između pisanja, kritike i predavanja?

 

Sve to traje već decenijama, pa svakako već imam neku uhodanu matricu koje možda nisam ni svestan. Važno je to što mi je Život ipak važniji od literature, pa nikada nisam bio u krizi ako se njome kraće ili duže uopšte ni ne bavim…

  1. Da li ste ikada morali da odustanete od projekta zbog finansijskih ograničenja?

 

Ne, jer finansijski ono što sam radio nije bilo ni na nivou prosečnog holivudskog blokbastera. Odustajao sam retko! I to samo ako sam izgubio zainteresovanost za neki kreativni projekat…

  1. Kako vidite ulogu države ili institucija u podršci piscima i teoretičarima?

 

Kada bi stvari bile normalne, država bi u ovo ulagala značajne resurse jer kultura je njen (i narodni) važan identitet – isto se odnosi i na odgovarajuće institucije. Trenutna situacija kod nas je mizerna, ali i tamo gde je bolja stvaraoci smatraju da bi mogla i trebala biti još bolja! Zapravo, kad pogledamo istoriju civilizacije – najveći kreativni umovi preživljavali su na razne načine, najređe od onoga što ih je ostavilo upamćenim u večnosti.

  1. Koje nove autore ili teme u fantastici biste voleli da vidite na domaćoj sceni?

 

Svakako bih voleo nove prostore fantastike koje bi otvorili novi autori, ali teško je sad tu iznositi pretpostavke: budućnost je uvek nepredvidiva.

  1. Da li razmišljate o pisanju dela koje bi bilo potpuni odmak od Vašeg dosadašnjeg stila?

 

Već rekoh: na pisanje sam stavio tačku poslednjim romanom (2014), mada ko zna?

  1. Kako vidite ulogu digitalnih platformi u širenju fantastike i postmoderne književnosti?

 

Naravno, ta uloga je velika, i nagovestio sam svoj stav kada sam rekao koliko društvene mreže (na primer) efikasno promovišu književnost i fantastiku u svim vidovima.

  1. Da li biste osnovali novi časopis ili platformu za promociju fantastike i eksperimenta?

 

Možda i bih, ali ako bih imao zaista valjane i kompetentne saradnike.

  1. Kako ocenjujete potencijal mladih domaćih autora u ovim žanrovima?

 

Mislim da ih ima vrednih pažnje – uostalom moja antologija Nadzemlje onostranog (2023) ukazala je na neke iako je, kao i svaki izbor te vrste, neke sigurno i prevideo.

  1. Šta mislite o saradnji između pisaca i drugih umetnika, poput strip crtača ili filmskih stvaralaca?

 

Mislim da je to prava stvar i da otvara nova polja umetničke kreacije…

  1. Kako zamišljate budućnost postmodernizma u kontekstu savremenih tehnologija?

 

Mislim da Umetnost u celini neće biti posebno važna u pomenutom kontekstu, doduše neki njeni oblici svakako će bolje korespondirati sa savremenim tehnologijama (a to se svakako odnosi i na postmodernizam).

  1. Da li biste se upustili u pisanje u nekom novom žanru izvan fantastike i erotske književnosti?

 

S obzirom da sam prestao sa kreativnim pisanjem pre 10 godina, ne mogu odgovoriti na ovo pitanje.

  1. Šta biste poručili nekome ko tek otkriva Vaša dela i svet postmoderne fantastike?

 

Da ne odustaje ako mu se učini iole zanimljivim, jer često nas komplikovani lavirinti vode do blistavih otkrića.

 

Gospodine Damjanov, hvala Vam što ste nas poveli na ovo fascinantno putovanje kroz svet fantastike, postmoderne i književnih eksperimenata i na svemu što činite za srpsku književnost!. Vaša dela, od apokrifnih istorija do provokativnih narativa, ne samo da izazivaju granice tradicije, već i podstiču čitaoce da preispitaju stvarnost i maštu. Kroz ovaj razgovor, dobili smo uvid u ličnu erudiciju, strast i neustrašivu viziju, koja nastavlja da inspiriše generacije pisaca i čitalaca. Sigurni smo da će Vaša književna avantura i dalje donositi nova iznenađenja, a mi sa nestrpljenjem iščekujemo da vidimo kuda će nas sledeće odvesti.

Razgovor vodio: Kristijan Šarac

Battle Royal – Košun Takami

Posted on by Lazar Vuković

Izdavačka kuća Tanesi ne prestaje da nas obogaćuje novim izdanjima. Pored toga što su širu publiku upoznali s najpoznatijim japanskim piscima i njihovim delima poput Jukia Mišime, Rjunosukea Akutagave, Nacumea Sosekija, Jasunaria Kavabate i Šjusakua Enda i ljubitelji fantastike su dobili svoj deo kolača. Tako su objavili dela Kođija Suzukija (Krug, Spirala), Očuićija (Gotika, Zoo), Erdogave Ranpoa (13 strašnih priča, Crni gušter) i brojne SF i horor antologije. Nedavno je pod njihovom etiketom izašao roman koji sam željno iščekivao. Obradovao sam se čuvši da će premijeru kod nas imati na sajmu knjiga.

Verujem da nema onoga ko nije čuo za Battle Royal, knjigu koja je i pre objavljivanja uzdrmala japansko društvo. Iako napisan 1996. godine, svetlost dana je ugledao 1999. godine i ubrzo je stekao kultni status. Japansko društvo nije bilo spremno na knjigu provokativne tematike kojoj je zamalo izmakla nagrada za horor fikciju 1997. godine. No to nije bila prepreka da dobije ljubitelje i da definiše žanr u nastajanju.

Iza ovog klasika stoji Košun Takami, novinar, kome je ovo prva i jedina knjiga. Verujem da nije sanjao da će prvencem steći slavu u kojoj i danas uživa, te da će na osnovu njegovog rada nastati manga serijal i dva filma, od kojih je prvi deo zaslužan za popularizaciju Battle Royalla na Zapadu.

Zamislite alternativnu istoriju gde je Japan izašao kao pobednik u Drugom svetskom ratu i stekao status jedne od vodećih ekonomskih sila. Vlast je u rukama diktatorskog režima koji građane drži pod represijom tako što nasumično odabira jedan razred srednje škole koji biva odveden na udaljenu lokaciju da bi đaci učestvovali u borbi na smrt do poslednjeg, a sve u cilju držanja kontrole nad potencijalnim pobunama. U fokusu radnje je jedno odeljenje koje je bilo te zlosreće da bude izvučeno da učestvuje u programu.

Pored upečatljive kritike totalitarizma i fašizma roman se dotakao brojnih tema. Predstavlja savršenu studiju o ljudskoj psihologiji u bezizlaznoj situaciji. Kroz etiku o opstanku, ljubavi i moralu upoznajemo različite tipove srednjoškolaca koji su imali zlu sreću da njihovo odeljenje bude odabrano za program. Tako sa jedne strane imamo likove poput Šuje Nanahare i Šoga Kavade koji su spremni da prekrše pravila igre i zaštite drugove. S druge strane postoje oni u kojima se bude najgori ubilački nagoni poput Kazua Kirjame i Mitsuko Soume koji bez oklevanja ubijaju dojučerašnje školske drugove samo da bi preživeli. Jači opstaju, dok su slabiji osuđeni na propast.

Iako knjiga ima oko 500 strana čita se brzo zahvaljujući dinamičnoj radnji i autorovom tečnom stilu. Borbe počinju od početka i ne prekidaju se do poslednje stranice, tako da knjiga neće moći da se ispusti, jer će uvek postojati dilema šta se dalje desilo, što čitaoca tera da pročita još jedno poglavlje. Autor je do detalja opisao krvave scene, pa tako možemo da čitamo opise raznetih lobanja, prosutih utroba i mozgova, zbog čega će osobe sa slabijim stomakom imati problema.

Ipak, pravi proboj roman je ostvario zahvaljujući filmskoj adaptaciji iz 2000. godine koja nije ništa kontroverznija od književnog predloška po kom je nastala. Pored proboja na zapadno tržište filmska adaptacija je uspešna, jer je poslužila kao odskočna daska mnogim japanskim glumcima. Posle je snimljen i nastavak koji nije na visini prvog dela.

O njegovom uticaju na kulturu ne treba trošiti reči. Dovoljno je reći da je Battle Royal inspirisao mnoga dela slične tematike od kojih vredi izdvojiti serijal Igre gladi Suzan Kolins, koja je jednom izjavila da nije čula za roman dok nije objavila prvu knjigu serijala koji ju je proslavio. Zatim su tu japanska serija Alice in Borderland nastala po istoimenoj mangi, Squid Game, korejska serija koja je za kratko vreme stekla popularnost širom sveta, anime Bazilisk o borbi dva nindža klana do poslednjeg, Bokurano i brojna filmska ostvarenja i PC igre.

Osoba koja stoji iza prevoda Battle Royala je Dina Hrecak, eminentni japanolog, kojoj ovo nije prvo predstavljanje pred domaćim čitaocima budući da je i ranije prevodila klasične japanske pisce za IK Tanesi.

Što se tiče Košuna Takamija sa jednom objavljenom knjigom je izvršio veći uticaj od mnogih pisaca koji iza sebe imaju brojna napisana dela. Ako je verovati biografskim podacima trenutno piše drugi roman i nadamo se da će biti podjednakog kvaliteta kao i knjiga koja ga je proslavila.

ACOTAR – opravdan hajp ili ne?

Posted on by Tamara Đurđević

Napomena: Recenzija sadrži spojlere!

Sara Dž. Mas je američka spisateljica poznata, prvenstveno po svom serijalu ,,Presto od Stakla” (poznat i pod nazivom TOG – Throne of glass), a zatim i po sve popularnijem serijalu ,,Dvor trnja i ruža” (poznat i pod nazivom ACOTAR – A court of thorns and roses). Treći serijal ove autorke je ,,Crescent City“ koji se trenutno nalazi u fazi prevođenja i nadamo se da će uskoro krasiti naše police.

Autorka je već nakon prvog serijala stekla ogromnu popularnost, te je svoje knjige prodala u dvanaest miliona primeraka, a njena dela su prevedena na 37 svetskih jezika. Međutim, šta je to što kod njenih knjiga izaziva toliku zavisnost za čitanjem? Moram priznati da sam u jednom trenutku bila veoma skeptična zbog prevelike pomame oko njenih knjiga, i pomislila sam kako nema šanse da su toliko dobre.

Odlučila sam se da uplovim u svetove Sare Dž. Mas sa ACOTAR serijalom i već nakon nekoliko stranica, shvatila sam da sam se apsolutno zaljubila u način pisanja ove žene.

Prvo malo o radnji: Ljudi su nekada bili robovi vila, a onda su pre 500 godina konačno uspeli da se oslobode tiranije vilenjaka i da steknu kakvu-takvu nezavisnost potpisavši Sporazum. Vilinska kraljevstva su zauzela veći deo kontinenta na severu, dok je ljudima pripao manji deo na jugu.

Iako je prošlo pet vekova od rata, ljudi nikada nisu zaboravili kako su bili tretirani, i priče o vilenjacima i njihovoj okrutnosti su se prenosile sa generacije na generaciju. Fejra ih je sve znala, a znala je i koliko su vilenjaci zli i da je sve bolje nego susret sa nekim od njihove vrste. Ali, kada opstanak njene porodice počne da zavisi od toga šta je ulovila u šumi, biće primorana da ode dalje na sever nego što je planirala. Bez problema će se sukobiti sa natprirodno velikim vukom iz koje će izaći kao pobednik, a sve zbog košute.

Ubistvo ima cenu i Fejra će zbog toga biti odvedena u zemlje vilenjaka da tamo provede ostatak svog života, ne sluteći da nisu vilenjaci ti kojih treba da se plaši, već je to mnogo veći neprijatelj.

U narednom tekstu ćemo govoriti samo o prvom delu serijala kako bismo izbegli dodatne spojlere.

Prvo što sam uspela da zapazim jeste neodoljivo podsećanje na bajku ,,Lepotica i Zver“. Elementi su veoma slični, devojka odlazi kod tamničara i pronalazi način da živi s njim što kasnije dovodi do razvijanja romantičnih osećanja kod obe strane. Iako sličnost postoji (i ako zanemarimo Stokholmski sindrom) to ne umanjuje već povećava zadovoljstvo tokom čitanja. Ta doza nečega poznatog golica maštu i izaziva radoznalost kod čitaoca da saznaju kako će se stvari odvijati u pretpostavljenom smeru.

Priča nema nepotrebnih rupa i viškova. Postoje očigledni delovi koji ukazuju na postojanje sledećeg nastavka u serijalu, ali je sam prvi deo celina za sebe i time se ostavlja dovoljno prostora da čitaoci sami odluče da li će nastaviti da čitaju dalje ili ne. Poput prvog dela u serijalu ,,Hari Poter“, prva knjiga je celina za sebe, ali ako sledećem delu date šansu otkrićete pravo blago u književnom svetu.

Kako su spojleri svuda oko mene, bilo je nemoguće da ih sve izbegnem (zaista sam se borila, ali je algoritam pobedio… u više navrata). Međutim, i sa spojlerima i bez njih, doživljaj je jednak. Prisutni su elementi fantastike u taman onoj meri koja je potrebna, sa jakim likovima, dobro izgrađenim svetom i u ovom slučaju, za razliku od Prestola od stakla, manje politike.

Sara se u ACOTAR-u fokusirala na romantiku više nego na političke spletke, što je sasvim u redu. Kliše nije prisutan, ili bar ne da je meni nešto zasmetalo, pa je ova knjiga pravo osveženje.

Likovi imaju svoju svrhu, pojedina objašnjena su lepo urađena i Sara je našla dobar način da nam bolje prikaže svet koji opisuje. Kao kada je Fejra uhvatila Suriela i on joj istrtljao sve što nas zanima… zašto da ne? Lako i jednostavno, a mi kao čitaoci podmireni.

Na kraju, ostaje da kažem da u potpunosti razumem zašto ljudi kažu da nakon jedne Sarine knjige u paketu dolaze i sve ostale.

Da li imamo rat? O da.

Da li imamo ljubavni trougao? I te kako.

Enemys to lovers? Mhm.

Magije? U izobilju!

Stoga, hajp je u ovom slučaju potpuno opravdan. Uživajte u čitanju!

Lele, šta mene loži: „Lucifer“

Posted on by Sofija Grebenarović

Kako zamišljate Satanu? Da li je i dalje crven, satirskih papaka, rogat i sa špicastim repom? Ili je visok, crnokos, obučen u elegantno firmirano trodelno odelo, ima britanski naglasak i vodi noćni klub u Los Anđelesu? Ako je prvi stav u pitanju, zanemarite ovaj tekst i vratite se konvencionalnim idejama hrišćanstva. Ako, pak, nije, čestitam – upravo ste opisali Lucifera Zornjaču, protagonistu istoimene serije koju je režirao Tom Kapinos, a producirali su je Džeri Brukhajmer, DC Entertainement i Varner Bros. Serija je alternativna verzija stripa čiji autori su Nil Gejmen, Sem Kit i Majk Drindžberg.

Nakon milenijuma i milenijuma vladavine paklom, gospodin Lucifer Zornjača je odlučio da zanemari svoje dužnosti, proglasio odmor i odselio se u Los Anđeles gde drži noćni klub.

U Gradu anđela je bivši gospodar Pakla želeo da iskusi sve što i ljudi, što će mu se i ostvariti kad mu se put ukrsti s detektivkom Kloi Deker.

Fasciniran time što njegov šarm nema nikakvog efekta na detektivku, Lucifer kreće na psihoterapiju kod dr Linde Martin.

Ipak, Luciferovo zanemarivanje svojih dužnosti smeta njegovoj prijateljici i telohraniteljici Mazikin („Mejz“) i vladarevom bratu Amenadilu, koji je poslat da ga vrati u Pakao.

Hoće li uspeti?

ZAŠTO POGLEDATI:

Glumci su maestralni: plakaćete i pucaćete od smeha. Scenario je vrcav i prepun duhovitosti. Muziku spravljaju što poznati, što malo poznati autori, kao i numere koje izvode glumci. Tom Elis (razumeće me mnogi, što muški što žene).

ZAŠTO NE POGLEDATI:

Serija jeste bazirana na stripu, ali je zapravo detektivski ljubić s natprirodnim elementima i naginje sve više ka ljubiću u poslednjim sezonama, kad je Netfliks otkupio prava.

ZANIMLJIVOSTI:

U početku, serija je snimana u Vankuveru, pa je ,,preseljena“ u grad anđela da bi iskoristili poreske olakšice i pukli devedesetak miliona dolara na produkciju. Nil Gejmen je veliki fan Dejvida Bouvija, pa je njegova muzika prisutna u seriji, a sâm pevač je uzet kao model za lik Lucifera. Glumci igraju po nekoliko uloga: Tom Elis Lucifera i Majkla, Triša Helfer Boginju i Šarlot Ričards, Lezli En-Brandt Mazikin i Lilit. Robert i Aron Marderosian, poznatiji kao duo Heavy Young Heathens, tužili su studio Varner Bros jer su iskoristili njihovu kompoziciju „Being Evil Has A Price“ bez potpisivanja autora. Serija je pobrala razne nagrade i podršku LGBTQ+ zajednice. „American Family Association“ organizacija koja je preko svog sajta „One Milion Moms“ pokušala da ugasi seriju jer prikazuje Satanu kao dopadljivu osobu, na šta je Gejmen odgovorio da su slično pokušali da urade i sa grafičkom novelom „Sendmen“ zbog prikaza gej, trans i biseksualnih veza, i zapitao se da li su primetili da im ni prvi put nije uspelo. Ime sajta je postalo sprdnja u epizodi „Sympathy For The Godess“ u drugoj sezoni. Foks je prekinuo sa snimanjem serije, pa su fanovi, glumci i ekipa postali vrlo aktivni u pokušaju nastavljanja snimanja, postavljajući #SaveLucifer sve dok Netfliks nije preuzeo kormilo. Lucifer se pojavljuje u epizodi „Crisis On Infinite Earths“ koja spaja serije „Legends Of Tomorrow“, „Arrow“, „Flash“, „Supergirl“ i „Batwoman“, pojavljuju se likovi iz istoimenih serija kao i Met Rajan koji tumači rolu Džona Konstantina.

Serija je ispraćena većinom pozitivnim utiscima, najviše baziranim na šarmantnim glumcima i duhovitom dijalogu, više nego na formatu policijskih serija. Zanimljivost je da serija nudi i interesantnu, miltonovsku introspekciju – najveći pakao je onaj na koji osudimo sâmi sebe. Toplo vam preporučujem ovu paklenu zabavu.

UBI ME NOSTALGIJA: ,,Dungeons And Dragons: Elementar Might

Posted on by Sofija Grebenarović

Obožavam treš i nije me sramota da to priznam. Kad mentalno zaobiđete ovu nelaskavu etiketu nalepljenu na neko ostvarenje, možete da otkrijete mnoge zanimljive naslove koji su prošli ,,ispod radara“. U jedan od mojih najomiljenijih ,,grešnih zadovoljstava“ spada i film „DUNGEONS AND DRAGONS: ELEMENTAL MIGHT (WRATH OF THE DRAGON GOD)“ – TAMNICE I ZMAJEVI: ELEMENTARNA MOĆ (GNEV BOGA ZMAJA). Režiju potpisuje Geri Lajvli, scenaristi su: Brajan Rudnik i Robert Kimel, producenti su: Stiv Ričards, Stiv Klark-Hol i Volfgang Esenvein, dok su glavni glumci Brus Pejn, Klemensi Barton-Hil i Mark Dimond.

RAZLOZI ZAŠTO POGLEDATI:

Jer je simpatičan treš za nedeljno popodne. Zato što ima taman dovoljno bajkovitog u sebi da bude porodičan film. Jer ima klišea poput žena-ratnica, zlih čarobnjaka, zmajeva, jer jednostavno nije avantura ako nema zmajeva, kako bi rekao Profesor. Muzika, kostimi, scenario i gluma su dosledni. Poseduje epske momente. Vrh film B kategorije s niskim budžetom.

RAZLOZI ZAŠTO NE POGLEDATI:

Jer su ga okarakterisali kao nešto što je gledljivo samo zaljubljenicima u Dungeons And Dragons lore. Jer spada u kategoriju ,,već viđenog“, te vas ništa neće iznenaditi.

Nemrtvi čarobnjak Damodar je ukrao orb Falizula, predmet koji je esencija Noćnog zmaja. Komandujući orbom, namerava da se osveti kraljevstvu Išmir za prokletstvo koje izjeda njegovo telo. Melora (klasa Paladin) – čarobnica-u-pokušaju i Berek (klasa Fighter) – smoreni lord željan avanture shvataju opasnost koja preti nakon što obiđu neobičnu planinu iz čijih pećina se stanovnici obližnjeg sela još nisu vratili. Formira se grupa sačinjena od ratnice Laks (klasa Barbarian), varalice Nima (klasa Ranger), sveštenika Doriana (klasa Monk) i vilenjakinje Ormaline (klasa druid) čiji cilj je da pronađu Damodarovo sklonište i ukradu orb Falizula pre nego što ih sve satre Noćni Zmaj, pošast koju su jedino drevni Turani mogli da zauzdaju.

 

ZAKLJUČAK:

Što se tiče gledanosti i uspeha ovaj film nije pobrao lovorike. Sajt „IGN“ filmu je dodelio ocenu 3/10. Sajt „Monsters And Critics“ naveo je da: ,,Ako je ’Gospodar prstenova’ pokazao kako bi film žanra fantastike trebalo da izgleda, ’Dungeons And Dragons: Elemental Might’ pokazao je kako može očajno da pobaci.“ Dva gledaoca su se slo

žila da je film vredno gledati jedino zbog glume Brusa Pejna (Damodar).

Odbacite ili ne odbacite film, ali svi klišei, sav treš i sve nezgodacije oko filma meni lično leže. A možda je to ipak zbog nadrkanih žena u kožnom oklopu s mačeganjama? Ukoliko volite treš, ponesite kokice i pr8družite mi se u tristotom gledanju, nikada ne dosadi.

U kazni je spokoj

Posted on by Kristijan Šarac

ŽANR: psihološki horor/triler

ORIGINALNI NAZIV: 告白

IZDAVAČ ZA REGION: Laguna

AUTORKA: Kanae Minato

ZEMLJA: Japan

PREVODILAC: Marko Mladenović

GODINA IZDAVANJA: 2008.
OCENA:

Poslednjih godina je istočnjačka književnost stekla mnogo poklonika u našoj zemlji, pre svih: malezijska, korejska i naravno japanska kao predvodnik talasa tog dela sveta. Jasno, da ni Laguna nije ostala imuna na novouspostavljeni trend, kao velika kuća moraju sve da poseduju u svom asortimanu, ali caka je u načinu na koji se biraju dela. Za sada je to mešavina klasičnih i vrlo friških priča, uglavnom nagrađivanih i prepoznatih literata. Faktički ne postoji bolji i relevantniji način da se prezentuje literatura nacija koje nisu na istoj talasnoj dužini s našom. Ono što dobijete iz klasične književnosti jeste nasleđe, tradicija i sistem vrednosti, moderna dela s druge strane daju uvid u smer prema kom se sve razvilo: od društva do tehnologije. Stoga, moramo podržati put kojim hode, iako smo malo više na strani toga da se više objavljuju naši savremenici.

Sa ovom knjigom nam je želja uslišena, iako, moramo reći da je to pomalo nesvakidašnji izbor… S obzirom na to da je autorki ovo debitantsko delo, a da je potonje objavila popriličan broj romana. Zar u kasnijem pisanju nije napredovala? Zašto baš ovo delo? Pitanja koja otvaraju razna vrata, ali odgovor je najverovatnije prozaičan. Dobra cena za prava ili nemogućnost biranja. Verovatno niko i ne pomisli na sve te obične događaje kojima život izdavača obiluje. Dešavanja iza kulisa su počesto nezanimljiva ili se svode na proizvoljnu odluku urednika. Ne mislimo na hirovitost, nego čisto proračunati rizik u realno malim količinama. Na kraju krajeva knjiga je nagrađivana, sigurno poseduje kvalitet jer je u suprotnom stručnjaci ne bi poslali među odabrano društvo.

Kanae Minato – bivša je nastavnica domaćinstva. Ovo je njeno prvo ostvarenje kao i pojavljivanje na našem jeziku. Objavila je još osamnaest romana i na desetine puta su joj filmovane priče na velikim i malim ekranima. Priznanja su prodata u višemilionskom tiražu u Japanu, i nominovana su za mnogo nagrada, između ostalog i Širli Džekson, a pripale su mu: Nagrada za radio-dramu, Nagrada za detektivski roman za pisce debitante i Nagrada državnih knjižara. Pored toga, pripovest je 2010. godine adaptirao Tecuje Nakašima i obreo se u užem krugu za najbolji strani film na dodeli Oskara.

U školi se desio strašan zločin, učenici su ubili nastavničinu kćerkicu, s obzirom na to da zakon ne može ništa mlađim maloletnicima, žena uzima pravdu u svoje nejake ruke. Iste događaje čitamo iz nekoliko perspektiva, pa smo upoznati sa mislima ubica i žrtve. Takav način pripovedanja može kod čitalaca izazvati saosećanje za sve likove. Međutim, žrtva u priči nema samilosti, kada jednom shvati da je u kazni spokoj sve vreme stoički korača ka cilju. U stvari, u priči ne postoji etika i moral, protagonisti se rukovode isključivo sopstvenim htenjima i potrebama bez zapitanosti o ispravnosti radnji. Veoma nalik realnosti zar ne?

U suštini za delo koje je prvi korak u književnim vodama nema manu, ne postoji rupa i napisano je čistim i pitkim stilom koji odlikuje skoro sve japanske autore. Verovatno bi se to popravilo za nekoliko nijansi da je prevod s izvornog jezika, ali kao što smo rekli, ne dobiješ uvek šta želiš nego šta ti se nudi. Naravno, neki zagriženiji ljubitelji japanskog horora uopšte mu neće dati taj prefiks. Postoji mogućnost da ga nazovu pro-zapadnjačkim i punim konvencionalnih inhibicija, što bi donekle mogla da bude i istina. Iako je priča okrutna, autorka ne prelazi granice konvencija koje zapadnjački čitalac toleriše. Pored toga zanimljivo je vreme pojavljivanja romana, baš kada su mlađi maloletnici i njihova surova delikvencija postali rasprostranjen problem i van zemlje izlazećeg sunca. Pa čak i kod nas. Za one koji bi radije odgledali film, u devedeset pet procenata prati narativ romana, ali je daleko teže shvatljiv. Poseduje nekolicinu haotičnih scena i preporučujemo ga isključivo koncentrisanim gledaocima.

Po našem mišljenju delo koje treba preporučivati početnicima u svetu japanske književnosti, jer ima sve dobre odlike njihovog pisanja, ali i malo zazora da pusti sve kočnice. Prezadovoljni smo što je Laguna počela s čestim objavljivanjem istočnjačkih stvaralaca, želimo im još nebrojene romane iz tog dela kugle zemaljske u izdavačkom opusu. Ukoliko do sada niste čitali japanske autore, pravo je vreme da počnete, krenite u nižu srednju školu i iskusite roditeljski gnev.

UBI ME NOSTALGIJA: „Hobit” pre „Hobita”

Posted on by Sofija Grebenarović

„U jednoj rupi u zemlji živeo je hobit…’’ rečenica je koju je neverovatno smoreni profesor nažvrljao na listu s domaćim zadatkom jednog đaka davne 1937. godine. Ovom rečenicom je nehotice začeo stvaranje jednog od najvelelepnijih i najplodnijih univerzuma svih vremena. Četrdesetak godina kasnije nastaje i filmsko ostvarenje poznatije kao crtani film „Hobit’’ Rankin Bas produkcije i tokijskog studija za animaciju „Topcraft’’. Ostvarenje je prvi put prikazano u subotu, 27. novembra 1977. godine na televizijskoj stanici NBC u Sjedinjenim američkim državama i osvojilo je nagradu Pibodi za tele-dramu.

Fabula je već poznata: hobit Bilbo Bagins živi ugodnim, povučenim životom u Okrugu, provinciji Srednje Zemlje. Kao i svakog hobita, „lude avanture’’ ga ne interesuju, jer se „zbog njih kasni na večeru“. Međutim, čarobnjak Gandalf, Bilbu poznat kao tvorac neverovatnih vatrometa, probudiće u našem hobitu uspavanu klicu radoznalosti nasleđenu od majke Beladone Tuk. Bilbo će se otisnuti na put s družinom patuljaka, put na kome će se susresti s vilovnjacima, goblinima, džinovskim paucima, metamorfom i jednim zmajem. Na kraju, spoznaće da je svet mnogo veći, i da je on mnogo sposobniji nego što je mislio. Književni koncept „kuća-na putu-kuća“ prisutan je i lako uočljiv: počinjemo kao dete („kuća“), spoznajemo („na putu“) i vraćamo se kao zrele osobe („kuća“).

Zajedničko za crtani film Hobit sa istoimenom trilogijom Pitera Džeksona je:

Sjajni glumački talenti su uzdigli obe ekranizacije: Marin Frimen, Ričard Ermitaž, Ian Mekelen, Benedikt Kamberbač, Kejt Blanšet, Kristofer Li, Hjugo Viving, Endi Serkis, Orlando Blum, Evanđelin Lili, nasuprot majstora sinhronizacije poput Orsona Bina, Ričarda Bona, Hansa Konrieda, Džona Hjustona, Ota Premingera, Sirila Ritčarda, Teodora, Pola Friza, Džeka De Leona, Dona Mesika, Džona Stefensona, Turla Revenskrofta i Glena Jarbroua.

Moćna muzika Hauarda Šora i Glena Jabroua, prikladna je obema ostvarenjima. Zanimljiv scenario; Režiseri Piter Džekson i Rankin/Bas dali su sebe same ne bi li postigli što bolje rezultate.

Različito:

Trilogiji su pridodati elementi radi produžavanja minutaže i dostizanja određene ozbiljnosti. Animacija „seckanje“ nasuprot „CGI“-a. Udaljavanje od prvobitne priče u scenariju Pitera Džeksona nasuprot skoro potpuno ispraćenom Tolkinovom romanu, s izuzetkom izostavljanja Beorna i Srca planine.

Kako je Rankin/Basovo ostvarenje primljeno? Mišljenja su vrlo podeljena. Finansijski, je bio uspešan, a mnogi fanovi oduševljeni. Nekima, nažalost, stil animacije studija „Topcraft“ (današnji „Studio Gibli“) nije legao, drugi poput tolkinovca Daglasa Andersena su ga nazvali „odvratnim“. Adaptaciju su takođe okarakterisali kao „bedan pokušaj“, „zbunjujući ako prethodno niste bili upoznati s temom“, „propali slučaj“.

Kao i sa većinom stvari u ovom neobičnom životu, vi birate, vi snosite posledice. Ipak, okarakterisala bih „Hobita“ Rankina Basa kao pozitivnu posledicu koja samo može da vam oplemeni postojanje.

Epska fantastika u stimpank ruhu

Posted on by Kristijan Šarac

ŽANR: epska fantastika/stimpank

ORIGINALNI NAZIV: Wika

IZDAVAČ ZA REGION: Čarobna knjiga

SCENARISTA: Tomas Dej

CRTAČ: Olivje Ledroa

PREVODITELJKA: Bojana Janjušević

ZEMLJA: Francuska

GODINA IZDAVANJA: 2019.

OCENA:

Stari kontinent je verovatno ne samo najbolja edicija Čarobne knjige već najbolja u zemlji, a možda i šire. Stoga kada se na to doda prefiks specijal očekivanja porastu. No možemo da pretpostavimo da je dodatak imenu edicije iznuđeno rešenje za dela koja nije moguće, ni objektivno, ni umetnički prilagoditi standardnom formatu biblioteke. Ili je jednostavno stvar u striktnim zahtevima u ugovoru za otkup prava. Verovatno će čitaocima biti iritirajuće što im je strip na polici manji od ostalih, ali je još verovatnije da smo dobili najbolju moguću verziju. Veliki izdavači ništa ne rade bez razloga, njihov domet utiče i na stanje svesti nacije, stoga misle i o krajnjoj ceni izdanja. Pa je gnev koji vas može naterati da pomislite da bi ste vi bolje, poprilično nerazuman i iluzoran.

Stimpank duboko u svojoj prirodi ima usađen glamur i pobrkati ga sa kičem je strahovita zamena teza. Novoviktorijanstvo sadrži velelepnost i grandioznost poput uzorno posledičnog viktorijanskog doba. To je žanr koji slavi epohu industrijske revolucije preuveličavajući odistinska postignuća, često i megalomanski. Odevno, u zavisnosti od autora, raspon ide od kože do čipke i visokih kragni. Kada bismo birali samo jednu reč kao predstavnika stimpanka bila bi to raskoš. To je upravo ono što ćete dobiti od svakog dela iz ovog pravca.

Tomas Dej – odnosno Žil Dumaj, kako mu glasi svetovno ime, pisac je naučne i epske fantastike. Prve priče objavljivao je u fanzinima, a zatim je, između 1993. i 1995, uredio tri toma antologije Destination Crépuscule. Publika ga je uočila zbog doprinosa antologiji Escales sur l’horizon. Jedan je od glavnih saradnika časopisa Bajfrost, a pod pseudonimom Sid Višes jedan je i od osnivača i članova žirija književne nagrade Razzies, koja se dodeljuje na godišnjem nivou. Pod svojim istinskim imenom, radi kao urednik književne edicije Lin d’ankr za izdavačku kuću Edisjon Denoel. Do sada je napisao oko pedeset kratkih priča i desetak romana.

Olivje Ledroa – ilustrator i stripski crtač. Studirao je na Akademiji primenjenih umetnosti Dipere, a zatim je, nakon što je uradio nekoliko ilustracija za časopise posvećene igrama, nacrtao prvi album stripa Chroniques de la Lune Noire, posle čega će raditi i na naredna tri albuma. Sa scenaristom Petom Milsom radio je na naslovima Sha i Requiem Chevalier Vampire. Ovenčan je nagradom Igl, za „omiljeni evropski strip“.

Vika je porodična drama, i podseća na tolike kraljevske drame stvarnog sveta, koristi mit o preživeloj princezi, a pripovest o kuma vilama je unapređena. Delo koristi istorijsko-mitološko-bajkovitu potku i konstantno vam se čini poznatim i već viđenim iako u suštini nije ništa preuzeto sem motiva. Ponajviše iz puta heroja, jer naslednica vilenjačkog prestola izrasta u heroja kroz gubitke i patnje postaje šta joj je namenjeno. Moraće pobediti svoju krv da bi ispunila davno iskazano proročanstvo. Istrajnost crpi iz ličnih osećaja, često nije heroj, ali samo nju imaju. Ono što je važno, Vika izrasta u šampionku vilinskog sveta sa ili bez krila svejedno je vila.

Crtež je predetaljan i praktično je teško bolje uraditi, a da ne zatrpaš kadrove. Svaka čast Ledroi očekujemo od njega mnogo u narednim godinama. Čak i stranice koje se čitaju okretanjem toma okomito ili se šire na četiri razlistavajuće strane, nisu opterećujuće kao što inače to jeste. Scenario koristi najavljujući narativ, što pomalo nervira jer je loše izvedeno, ali je legitiman pripovedački alat. Ono što više možemo zameriti Deju je činjenica da mnoge stvari nije zapravo dovoljno razjasnio, već ih je prepustio našem zaključivanju. Definitivno je imao sreću da naiđe na supertalentovanog crtača i da na njegovim krilima delo dosegne prilične visine.

Ukoliko ste ljubitelj dobrog crteža ovaj strip ne biste trebali propustiti, jer ovakva crtačka monumentalnost se retko viđa. Definitivno vizuelni ukras svake kolekcije. Svet čarolije i vila bez krila čekaju na vas.

Kako fikcija menja realnost

Posted on by Aleksa Jadžić

Živimo u vremenu kada je više ljudi zainteresovano za nauku nego ikada. Marijam Vebster proglasila je reč „nauka“ za reč 2013. godine. Ali dok tražimo hranu za mozak i samousavršavanje, važno je zapamtiti koliko su stvari koje smatramo zabavnim ili čak neozbiljnim, važne i za naš mozak. Kao na primer čitanje ili gledanje fikcije.

Pesnikinja Emili Dikinson je rekla pre više od jednog veka da „ne postoji fregata poput knjige koja će nas odvesti u daleke zemlje…“ I to je istina. Fikcija stvara potpuno novi svet fantazije u našoj glavi, pomaže nam da mislimo da je nemoguće moguće, i nije zasnovana samo na činjenicama već i na našoj mašti. To je nešto što nas sve zabavlja na načine na koje nikada ne bismo mogli ni zamisliti. Stvarnost – suprotnost fikciji, zasnovana je na svemu stvarnom i postojećem. Stvarnost je mesto gde možete pomirisati, osetiti i dodirnuti. Ako razmislite, stvarnost i fikcija su potpuno različite, ali utiču jedna na drugu. Možemo postaviti pitanje: kako? Da li ste se ikada zapitali da li biste mogli da živite u knjizi ili u filmu? To nam fikcija radi. Pomaže nam da se udaljimo od stvarnosti u kojoj živimo, iako samo nakratko. I da stvarnost sagledamo iz drugog ugla.

Istraživači iz psihologije, neuronauke, dečje psihologije i biologije konačno počinju da dobijaju merljive naučne dokaze, pokazujući ono što su pisci i čitaoci oduvek znali: priče imaju jedinstvenu sposobnost da promene gledište osobe. Odnosno, fikcija nam pomaže da preživimo jer utiče na način na koji vidimo stvari. Ljudi vole dobru priču, naš mozak voli da pronalazi obrasce i značenja na različitim mestima, a priče su odličan način za to. Ako slušamo predavanje koje je prepuno suvoparnih činjenica i podataka, onda delovi jezika našeg mozga rade samo da dekodiraju reči u značenje. Ali ako nam se to dočara kroz priču, dešava se nešto zanimljivo. Ne samo da dekodiramo jezik, već naš mozak aktivira sve druge delove koji su povezani sa temom priče. Ako čujemo priču o nekome ko trči, naš motorni korteks svetli i prolazi kroz mentalne pokrete trčanja. Lakše je pamtiti priče nego puke činjenice jer u određenoj meri zapravo „živimo priču“. To je fenomen koji se zove utemeljena kognicija i te reakcije mogu dovesti do trajnih promena u funkciji našeg mozga.

Istraživači sa Univerziteta Emori su pet dana zaredom pratili ispitanike koji su pročitali oko 30 stranica nekog romana, a zatim dolazili na FMRI skeniranje mozga. I svih pet dana ispitanici su pokazali veću aktivnost u temporalnom korteksu. To je oblast koja kontroliše koliko smo prijemčivi za jezik. Njihove centralne brazde su takođe bile aktivnije. Upravo to je deo koji čini da se to utemeljeno saznanje desi. Dakle, čitanje romana za samo jedan dan povećalo je jezičke i motoričke sposobnosti svakog ispitanika pet dana nakon toga. To menja naš pogled na svet i čini ga povezanijim sa onim zamišljenim u našoj glavi. Utiče na način na koji vidimo budućnost i prošlost. Jedan mali fiktivni detalj može da promeni ceo način na koji razmišljamo.

Sanjajte velike snove

Izvor: Pexels

Naučnici su dokazali da priče oblikuju kulturu i da mnoga naša verovanja o životu ne dolaze iz činjenica, već iz fikcije – da su naše ideje o klasi, braku, pa čak i rodu relativno nove, i da su mnoge ideologije koje su postojale vekovima revidirane u XVIII veku i prepravljene na stranicama ranog romana. Zamislimo svet u kome klasa, a ne naporan rad, odlučuje o vrednosti čoveka; svet u kojem su žene jednostavno neukroćena kopija muškaraca; svet u kojem je brak iz ljubavi nov pojam. Pa, to je bio svet u kome se prvi put pojavila „Pamela, ili nagrađena krepost“ Samjuela Ričardsona. njegova ljubavna priča prikazuje siromašnu služavku, koja je superiornija i pametnija od svog prosca iz više klase. Knjiga, koja je dovela u pitanje niz tradicija, izazvala je priličnu pometnju. Više je bilo „Pamele“ u dnevnoj štampi nego tekstova o parlamentu. Izazvala je intenzivnu debatu i nekoliko kontra-romana. Ipak, za sve one koji nisu mogli da prihvate „Pamelu“, drugi su bili željni ovog novog izmišljenog sveta. Ovaj bestseler i svi njegovi književni naslednici – „Gordost i predrasuda“ od Džejn Ostin, „Džejn Ejr“ od Šarlote Bronte, čak i „Sumrak“ od Stefeni Majer – neprekidno su delili istu priču i podučavali čitateljstvo sličnim lekcijama, koje su sada već uobičajene i banalne.

Slično tome, romani su pomogli da se oblikuju umovi vođa kroz istoriju. Neki naučnici kažu da je Darvinova teorija evolucije u velikoj meri dužna zapletima koje je čitao i voleo. Njegova teorija daje prednost inteligenciji, brzini i prilagodljivosti promenama – sve su to ključne karakteristike junaka. Bez obzira da li čitate „Harija Potera“ od Roulingove ili Dikensova „Velika očekivanja“, čitate onu vrstu zapleta koja je inspirisala Darvina. Ipak, nedavne studije pokazuju da njegova teorija možda nije cela priča. Naš osećaj da smo junaci – jedna žena ili jedan muškarac ili čak jedna vrsta koja se nosi sa izazovima sveta – može biti pogrešan. Umesto da budemo osposobljeni za nadmetanje, da budemo usamljeni junaci u našoj sopstvenoj priči, mogli bismo da budemo pripadnici zajedničke potrage. Više kao „Hobit“ nego „Hari Poter“.

Nauka, misterija, fantazija zajedno predstavljaju oblike fikcije. Čitajući knjigu, čitalac ne hoda u odelu autora već u cipelama lika, tako pokušavajući da otkrije nove stvari, nove emocije i nove ljude. Pomaže nam da komuniciramo i da se upustimo u avanture daleko od sveta u kojem živimo. Svet u kome čovečanstvo napreduje. „Sanjati velike snove“ je fraza za koju je svako od nas čuo. To je samo igra reči ako bolje razmislite o tome. Kada čitate ili vidite bilo šta izmišljeno, to može izazvati da posledično sanjamo o tome. Može ubaciti seme za ideju koja na kraju procveta u nešto veliko. Snovi su samo produžetak fikcije koja se može ili ne mora pretvoriti u stvarnost. Navešćemo neke primere poput strukture DNK koju je stvorio Džejms Votson kroz san o spiralnom stepeništu iz knjige o kojoj je čitao. Drugi primer je priča o Frankenštajnu gde mrtvi oživljavaju, i ovih dana naučnici pokušavaju da nam omoguće da poživimo malo duže. To je posao u toku. Mahabharata pominje oružje čiji su simptomi upravo simptomi današnjeg naoružanja – vekovima kasnije atomska bomba je postala stvarnost. Izmišljena je. „Sanjati velike snove“ nije ništa drugo do fikcija pretvorena u stvarnost.

Izvor: Pexels

Ponekad, naravno, cipele u kojima smo hodali mogu se istrošiti. Na kraju krajeva, nismo prešli samo jedan kilometar u cipelama Džejn Ostin ili Marka Tvena – prešli smo oko 100 triliona kilometara u njima. Ovo ne znači da ne možemo čitati i uživati u klasicima; trebalo bi da putujemo sa Dikensom, neka nas Pip nauči šta da očekujemo od sebe, razgovarajmo sa Ostin i Elizabet o našim gordostima i predrasudama. Trebalo bi da plovimo sa Tvenom niz Misisipi, i da nam Džim pokaže šta znači biti dobar. Ali na našem putovanju treba imati na umu i da se teren promenio. Počećemo da kupujemo patike koje su napravljene za ulazak u novu eru. Uzmimo, na primer, Ketnis Everdin i njenu bitku sa Kapitolom. Mogu li nas „Igre gladi“ od Suzan Kolins navesti na razmišljanje o kapitalizmu na neki drugačiji, nov način? Može li nas naučiti zašto pojedinac ne treba da se stavi ispred grupe? Da li će „Rugobe“ od Skota Vesterfelda odražavati opasnosti traženja savršenog tela i prepuštanja medijima da definišu šta je lepo? Da li će ciklus „Tragači“ od Saderlendove i Boldrijeve zakoračiti na put bez globalnog zagrevanja? Da li će borbe na život i smrt Tokla, Kalika, Luse i ostalih medveda ucrtati kurs za razumevanje životinja i našeg mesta u njihovom svetu?

Svaka priča, bilo da se radi o romanu ili filmu, ima moral, misao, koja može promeniti tok nečijeg života ili uticati na nečiju perspektivu sveta i promeniti njihovu tačku gledišta. Samo će budućnost reći koje priče će zaokupiti našu maštu, a koje ćemo stvoriti sutra. Možda to znate ili ne znate, ali fikcija jeste i uvek će pokušavati da promeni stvarnost čovečanstva, na bolje ili na gore i ništa to ne može promeniti. Ali dobra vest je da postoje nove priče u koje se možemo upuštati svakog dana, nove priče koje obećavaju da će postati uticajne, stvoriti i izazvati promene – priče koje možete i sami da napišete. Pretpostavljam da je poslednje pitanje sledeće: u kojoj priči ćete se sledećoj okušati?

UBI ME NOSTALGIJA: „Mumija“

Posted on by Sofija Grebenarović

Lakonski rečeno, šta čini film prijemčivim publici? Originalan scenario, dobra glumačka postava, muzika koja u stopu prati fabulu, atraktivne destinacije ili savršeno postavljen ritam radnje. „Mumiju“ odlikuje sve gorenavedeno, uz dodatak duhovitih dijaloga i interakcija između glumaca koja je bez mane. Ovaj film, čiji režiser je Stefen Somers, rimejk je istoimenog filma iz 1932. godine i predstavljen je publici 1999. godine. Sniman je u Ujedinjenom Kraljevstvu, Maroku i pustinji Sahari, gde se filmska ekipa namučila sa zmijama, dehidratacijom i peščanim olujama. Vizuelne efekte je priredio „Industrial Light And Magic“ koji je koristio kombinaciju kompjuterski generisanih i igranih scena za mumiju, a Džeri Goldsmit je komponovao muziku. Sajt „Rotten Tomatoes” je filmu dao ocenu B+ (na lestvici od A do F), a film je inspirisao stvaranje dva nastavka, „Kralj škorpiona“ i film „Mumija“ iz 2017. godine kao I animirane serije i video igre,.

Godina je 1926. bibliotekarka Evelin i njen brat bonvivan Džonatan Karnahan žive u Kairu. Jednog dana joj Džonatan poklanja neobičnu ključ-kutiju koju je ukrao Riku O’Konelu, pripadniku legije stranaca koja je videla nešto neobično u izgubljenoj Hamunaptri, Gradu Mrtvih. Željna avanture, Evelin podmićuje nastojnika zatvora u kome je zatočen Rik, oslobađa ga, i kreću u potragu za Hamunaptrom. Susreću se s Rikovim bivšim „drugarom“ Benijem i grupom američkih arheologa-pljačkaša grobova i udružuju snage. Evelin se nadala pronalasku „Knjige Amon-Ra“, Džonatan, Rik, Beni i Amerikanci nadaju se zlatu. No, pronaći će nešto daleko neprijatnije, nešto što nije smelo biti probuđeno.

Razlozi zašto pogledati ovaj film su: glumci, duhovit i dovitljiv scenario, kul muzika i Egipat.

Krajem osamdesetih, producenti Džejms Džeks i Šon Daniel su rešili da naprave rimejk istoimenog filma iz 1932. godine i postave radnju u 20. vek. Studio „Universal“ se saglasio, pod uslovom da ne pređu budžet od 10 miliona. Godinama su tražili scenariste koji bi predstavili mumiju kao nešto više od tipičnog čudovišta iz horora zlatne ere Holivuda poput Drakule ili Frankeštajna.

Nažalost, ni Džordž Romero, ni Alan Ormsbi, ni Džon Sajls, a bogami ni Klajv Barker, nisu ponudili ideje koje su „pile vodu“, jer je mumija uvek ostajala stvorenje bez ikakve druge motivacije osim jednostavne želje za uništenjem. Scenariji su bili odbacivani ili kao previše nasilni, ponovo viđeni, previše seksualizovani. Sve do pojave Kevina Džarea kao scenariste i momenta u kome je studio konačno odrešio kesu, film je bio „projekat u nastanku“. Somers nije hteo tipičan horor film: dodao je akciju, avanturu i malo romantičnih elemenata i ekipa je konačno mogla da započne sa radom.

Iako su film dočekale pomešane reakcije, inkasirao je 480 miliona dolara naspram uloženih 80 miliona.

Studio je ulogu Rika O’Konela ponudio Bredu Pitu, Benu Afleku, Metu Dejmonu i Tomu Kruzu (koji je ipak tumačio glavnu rolu u istoimenom ostvarenju iz 2017. godine). Budući da su svi odbili zbog prezauzetih rasporeda snimanja, studio je pozvao Brendana Frejzera, zvezdu tada uspešnog „Džordža iz džungle“. Za ulogu mumije je razmatran Danijel Dej Luis.

Lik Evelin Karnahaan je imenovan u čast ledi Evelin Karnavon, koja je sa ocem lordom Karnavonom bila prisutna na otvaranju Tutankamonove grobnice 1922. godine.

Eksterier Hamunaptre je kreiran po uzoru na Garu Medouar, geografsku konfiguraciju u obliku potkovice u Maroku.

Kamile su jednostavno ignorisale Kevina Džeja O’Konera, koji je tumačio Benija, Rejčel Vajs ne voli ni pacove ni horore, Oded Fehr je smatran previše lepim da bi ga celog prekrili međajskim tetovažama, Brendana Frejzera je kamera onesvestila, marokanska vojska je bila sponzor filma, a Somers je uzeo i polisu osiguranja u slučaju kidnapovanja članova ekipe.

Test-publika je negativno reagovala na naziv filma, pa je studio platio 1, 6 miliona za kupovinu termina u vreme „Superbola“. Studio se takođe plašio da će „Fantomska opasnost“ iz iste godine uništiti gledanost, pa su pomerili datum premijere.

Šta reći na kraju „Mumija“ sebe ne shvata ozbiljno, ne zavarava se grandioznim idejama, to je film koji ni u čemu nije zanatski omanuo. Nudi solidnu dozu avanture i horora, bez obaveze da je smatrate remek-delom.