Blog

Sedeo je za starinskim stolom u svojoj skromnoj sobi i vodio evidenciju, koju je svakodnevno uredno zapisivao, bez izuzetka.

Papir je blago titrao dok je ispisivao sledeći red: Založeno: tri zlatne narukvice, dve biserne ogrlice, sedam zlatnih prstenova, par minđuša sa safirima i jedan bogato ukrašen nož sa potpisom porodice D’Obeleris.

Zastao je, nakratko, kod noža.

Prsti su stegli olovku, dok su mu misli odlutale na noć kada je pokušao da ukrade relikviju iz hrama vatre. Sećanja su i dalje bila živa. Setno je pomislio na Lajlu. Kako li je sad? Šta se desilo sa njom? Uzdahnuo je i zatvorio oči na trenutak, pre nego što je nastavio da piše.

Pozajmljeno: dve stotine i sedamdeset i četiri kardelija. Izdato: jedan svećnjak i jedna biserna ukosnica. Vraćeno: devedeset i sedam kardelija.

Pod prodatim stavkama, detaljno je naveo sve šta je uspeo da unovči: dva zlatna prstena, raskošnu kutiju za nakit, sliku, vazu i svilenu tkaninu. Pažljivo je sabrao zaradu. Ukupno je imao četiri stotine i šezdeset i dva kardelija. Ostavio je pedeset za don Nestora, po dogovoru.

Dan je bio prilično uspešan, zaključio je. Znao je da će založene stvari doneti lepu svotu novca kada dođe vreme za njihovu prodaju. Ta pomisao mu je izmamila osmeh, dok je zadovoljno gladio bradu.

Davao je pozajmice na kratak period, svestan da će malo njih biti u mogućnosti da ga vrati. Don Nestor je bio u pravu, prisećao se reči koje mu je jednom rekao. Ljudi u ovom gradu su jeftini. I zaista, vrlo brzo je shvatio koliko su očajni postajali kada bi im ponestalo novca.

U zalagaonicu su dolazili pripadnici svih staleža: trgovci, zanatlije, propali plemići, sitni lopovi. Nakit, porodično znamenje, menice, retka roba je prolazila kroz Arinove ruke. Poreklo tih stvari ga nije zanimalo. Novac je novac.

Pažljivo je složio papire na stolu i ustao, protežući se. Gledao je po prostoriji koja je postala njegov dom, a Trevira njegov grad.

Arino je umro ispred hrama, uveravao je sebe. On je bio samouverena budala. Ja nisam taj čovek.

Čuo je kucanje na vratima. „Tačan kao i uvek“, tiho je prozborio. Otvorio je vrata i pustio očekivanog gosta da uđe unutra.

Rmpalija je delovao još veće u skučenom prostoru. „Kada ćeš se odseliti iz ove rupe“, progovorio je na lošem lagrijskom sa teškim severnjačkim naglaskom.

Bolje i u ovoj rupi nego u podrumu don Nestora, poželeo je da mu odgovori. Umesto toga je smrmljao: „Uskoro“

„Jesi li spremio novac?“

„Da.“

„Ne treba da brojim?“

Možda i ne znaš da brojiš, bio je u iskušenju da kaže. Ovaj je bio od onih koji prvo tuku pa ti požele dobar dan. „Možeš, ako želiš. Bolje je proveriti.“

Severnjak ga je oštro pogledao i mrzovoljno odmahnuo rukom. „Verujem ti. Ne treba da te podsećam da se sutra pojaviš na večeri kod dona?“

Već si me podsetio budalo. „Ne.“

Za jedno leto koliko je proveo u Treviri, naučio je da se poziv dona ne odbija. Ono što je Arhont Abelus bio za zakon, to je don Nestor bio za ljude van zakona. Mada, ta dva sveta su često bila isprepletana, pa se šuškalo da Trevirom zapravo upravljaju dva čoveka.

Zlatnici koje je doneo sa sobom nisu bili dovoljni da kupi sebi veliku kuću o kojoj je maštao. Lajla nije tu i nije ni želeo tako nešto čak i da ju je mogao priuštiti. Ipak, imao je toliko da otvori sebi zalagaonicu, i započne život daleko od Neapolisa u koji više nije dobrodošao.

Znao je da mora plaćati deo koliko sleduje donu kako ne bi imao probleme, na šta ga je i sam šef podsetio kada ga je prvi put posetio. „Radi marljivo, pa ćeš i ti jednog dana nositi ovakvo odelo.“ Prisetio se belog odela od svile i donovog širokog osmeha sa niskom zlatnih zuba. „Mi Lagrijci moramo da se čuvamo gde god se sreli. Ja ću te uzeti pod svoju zaštitu, mladiću. Ne bi voleo da padneš na nečiji nož zbog pedeset kardelija.“

Čuo je kucanje na vratima, koje ga je prenulo iz misli. Pogledao je oko sebe i shvatio da je severnjak otišao. Neko je ponovo pokucao, sada još glasnije.

„Ari“, dozivao ga je ženski glas.

Otvorio je vrata i ugledao tamnokosu devojku, koja je bila potpuno van sebe. Ruke su joj drhtale, a pogled neprestano lutao levo-desno. Gusta kosa padala joj je preko lica, i sve vreme ju je nervozno prebacivala iza uha.

„Selin“, izlanuo je, podigavši obrvu. „Šta te dovodi ovamo tako kasno?“

Pogledala mu je preko ramena, kao da je očekivala da će neko iznenada izroniti iz senki iza nje. Nervozno je tapkala prstima i disala ubrzano, kao da je pretrčala pola grada.

„Moram…“, usplahireno je pokušavala da dođe do reči. „Moram nešto važno da ti kažem.“

„Uđi“, rekao je brzo. „Nemoj stajati tu.“

„Jesi li sam?“, prošaputala je. Glas joj je bio tanak, gotovo previše tih, kao da se boji da je neko ne čuje.

„Jesam, ne brini“, odgovorio je tiho. Primetio je da mu znoj izbija na dlanovima. Zašto pita da li sam sam? Ko je proganja?

Ušla je s oklevanjem, poprilično nesigurnim korakom, kao da bi mogla pobeći svakog trena. Osvrnula se oko sebe, primetio je kako joj ruke neprestano traže nešto za šta bi se uhvatila. Sela je na jednu od dve stolice u sobi. Gledao je u njene širom otvorene kestenjaste oči, pitajući se, šta ju je toliko uplašilo? Ovo nije bila Selin kakvu je poznavao.

„Šta se desilo?“, upitao je konačno, pokušavajući da je umiri.

Progutala je knedlu i pogledala ga. Oči su joj se još malo raširile. „Čula sam šapate…“, počela je. Glas joj je zadrhtao. „Na ćošku, kod gostionice „Crni gavran“.“ Zastala je, „čula sam ih kako pričaju… o večeri kod dona. Planiraju… planiraju da ga ubiju.“

Telo mu je na tren utrnulo. Planiraju da ga ubiju? Pitao se da li je stvarno to čuo. Bio je deo tog sveta, znao je da je izdaja uvek u igri. Ali ubiti dona, bilo je nešto mnogo krupno. To se retko kad preduzimalo i uvek je bilo veoma krvavo. Pogled mu je skliznuo na njene drhtave ruke, a potom ponovo na lice.

„Jesi li sigurna da si dobro čula?“ Pokušao je da bude smiren. Zašto je uvek ovako? Zašto uvek moram biti deo igre koju ne želim da igram?

Klimnula je, dok su joj ruke još jače stezale rukohvat stolice. „Da. Govorili su da je njegovo vreme prošlo i da moraju novi ljudi da preuzmu.“ Raspršila mu je svaku nadu da je ovo bila samo šala.

Skrenuo je pogled na trenutak. Podsećalo ga je na šapate koje je čuo u Neapolisu pre nego što je morao da pobegne. Izdaje, zavere, uvek se sve vrtelo oko moći i kontrole. Da li će ikada prestati?

„Jesi li videla ko je pričao?“, upitao je, iako je već unapred znao odgovor. Ljudi koji pričaju o ovakvim stvarima ne rade to javno, a još manje pred svedocima.

„Ne.“ Odmahnula je glavom a kosa joj je ponovo pala preko lica. Bila je bleda. Pomislio je da će se svakog trenutka srušiti u nesvest.

„Selin, ako je ovo tačno, moraš biti veoma oprezna. Znaš šta bi don Nestor učinio onima koji mu rade iza leđa. Ne bih voleo da te vide ni blizu te večere.“

„Zato sam i došla kod tebe“, prošaptala je. „Ti si jedini kome verujem. Blizak si donu, moraš mu reći!“

Na trenutak je zatvorio oči. Dona se većina plaši, ali postojalo je nekoliko onih koju su ga mrzeli. Uvek je to bilo tako. Ali prijaviti to donu? To bi značilo da se ponovo uplete u igru moći koju želi da izbegne. Znao je da se takve igre retko kad završe dobro po igrače.

„Šta ako nisam prava osoba da mu to kažem?“, upitao je, više sebe nego nju.

„Ari!“ Zadrhtala je, hvatajući ga za ruku. „Ako mu ne kažeš, možda će biti prekasno!“

Osetio je njen krhak stisak. Nije mogao da je gleda tako preplašenu, ali je morao dobrano da razmisli. Ako kaže donu i ispostavi se da je laž, ili da je u pitanju pogrešna informacija, mogao bi završiti preklan u nekom od kanala Trevire. Ali ako prećuti, a zavera se zaista dogodi, šta onda? I šta bi se onda sa njim desilo?

„U redu“, izgovorio je napokon. „Reći ću mu. Ali neću pominjati tvoje ime, razumeš? Ako bilo ko sazna da si ti ovo čula…“

„Razumem“, prekinula ga je, opuštajući stisak i povlačeći ruku.

„Sutra uveče“, rekao je zamišljeno, „na večeri ću pričati sa njim.“

Na tren je samo sedela, zagledana u jednu tačku. „Sutra uveče“, ponovila je. „Samo… samo pazi na sebe, Ari.“

„Ne brini“, smirivao ju je. „Ovde ćeš prenoćiti. Kasno je. Nije pametno da lutaš ulicama sad.“

„A ti? Gde ćeš ti spavati?“

„Ne brini za mene. Želim da se smiriš i da se odmoriš.“

***

Celu noć nije sklopio oka. Selin je mirno spavala na krevetu, dok je on sedeo pored prozora, posmatrajući tamu. Povremeno bi bacio pogled kroz prozor, očekujući da će ugledati nepoznate ljude koji kruže oko kuće. Jedino što je dopiralo do njega bila je tišina, povremeno prekinuta lavežom pasa u daljini.

„Izdaja“, šaputao je često. Da li ću ponovo završiti uhvaćen u mrežu iz koje nema izlaska? Ovog puta, morao je da bude mudriji i pažljiviji. Pitanje je samo da li će mu sreća biti naklonjena?

Gledao je u Selin, uvijenu u prekrivač. Ovo nije svet za nju, još je verovala da je ljudima moguće pomoći. Setio se Lajlinih uplakanih očiju. Jednom mu je verovala, a on je to poverenje prokockao. Isto onako kao što je prokockao i priliku da ode sa njom i zarađenim novcem. Selin to ne zaslužuje, znao je od trenutka, kada ju je prvi put ugledao na ćošku ulice.

Jutro je polako stizalo. Uz dubok uzdah, otvorio je zalagaonicu. Prostorija je bila ispunjena poznatim mirisom starog drveta, mesinga i začina. Bio je iscrpljen, a kapci su mu se spustili od umora. Čaj koji je skuvao nije mu bio dovoljan, pa se okrenuo kafi. Bio je zaljubljen u gorak ukus pića koje su Ilhimbrijci doneli sa istoka. No u Treviri nije mogao tako lako da je nabavi, i štedljivo je koristio. Ovog puta to nije učinio. Popio je nekoliko šoljica zaredom, u nadi da će ga održati budnim. Pospanost ga nije napuštala.

„Jesi li ti Arino?“

Trgao se iz polu sna. Instinktivno se latio noža koji je nosio za pojasem. Glas je bio hrapav i stran, što ga je potpuno razbudilo. Ispred sebe je ugledao priliku sa velikim polomljenim nosom i neurednom crnom bradom, obučenu jednostavnu odeću. Na glavi je nosio belu kapu. Ilar, shvatio je.

Nije ih često viđao, ali svaki put kada bi ih sreo, u njemu bi se probudila neopisiva odbojnost. Bilo je nešto čudno u očima tog plemena severno od Trevire. Znao je da u Crvenim zemljama već dugo vlada rat i da je deo njih izbegao južno, tražeći utočište. Bili su poznati kao razbojnici,  ovaj mu je delovao baš tako.

„Šta želiš?“

„Imam nešto za tebe.“

Nije žurio. Lagano je počeo da izvlači iz čakšira dugačak, zamotan predmet iz platna i bacio ga na sto. „Mač.“

Bio je to impresivan komad oružja. Rukohvat je bio izrađen od tamnog hrasta. Na vrhu drške se isticao rubin, okićen zlatnim okvirom. Izvukao ga je iz korica. Svetlost je zaigrala na oštrici. U sredini mača se nalazio kristal, koji je imao trostruku boju plavog safira, zelenog smaragda i crvenog rubina, čiji su tonovi prelazili iz jednog u drugi. Video je ugravirana slova na pismu koje nije razumeo. Ovakav mač nije nešto što bi Ilar inače doneo.

„Lep komad“, pokušao je da zvuči nezainteresovano. „Koliko tražiš za njega?“

„Sedam stotina kardelija“, odgovorio je bez oklevanja. Kao da je znao koliko oružje vredi i nije bio spreman na pregovore.

„Sedam stotina?“ Pravio se da je šokiran. „Ne vredi više od četiri.“

Pridošlica se namrštila, prekrstivši ruke oslonila se na zid, ne skidajući pogled sa njega. „Četiri stotine?“, ponovio je prezirno. „Ne pokušavaj da me prevariš, znaš koliko vredi. Ako nisi spreman da ga uzmeš, mogu ga ponuditi nekom drugom.“

Sumnjao je da je mač ukraden. Neki moćni ljudi su sigurno već u potrazi za njim. Da ga uzme, to bi značilo moguće uplitanje u još veće nevolje, ali, opet, mač je bio suviše vredan da bi ga samo tako odbio.

„Pet stotina“, rekao je konačno, gledajući mušteriju pravo u oči. „Više ne mogu dati.“

Ilar je neko vreme ćutao, kao da je razmišljao, a zatim klimnuo. „U redu. Pet stotina.“

Brzo je prebrojao novac i pružio ga. Želeo je da sumnjivi prodavac što pre nestane iz zalagaonice. Znao je da je sklopio opasan posao.

Ilar se zadovoljno smejao dok mu je u rukama zveckala kesica, a potom je, iz unutrašnjeg džepa, izvadio još jedan predmet. Mali nož s urezanom drškom, koji je podsećao na ritualne bodeže kakvi su se koristili u obredima. Podsetio ga je na onaj nož, zbog kog je morao da pobegne.

„Poklon“, rekao je, pružajući ga Arinu. „Možda će ti večeras zatrebati.“

Na trenutak je zatečeno gledao u nož, a zatim podigao pogled ka bradonji. „Zašto bi mi trebao?“

„Nikad se ne zna. Ovaj grad je pun iznenađenja.“

Pre nego što je uspeo bilo šta da izusti, Ilar je napustio zalagaonicu bez daljeg objašnjenja. Prostorija je ponovo postala tiha, a Arino je nastavio zatečeno da gleda u nož.

***

Trevira je bila obavijena gustom izmaglicom, koja se nadvila nad celom lagunom. Miris kiše koji se mešao sa smradom truleži iz kanala bio je nepodnošljiv. Donova vila se nalazila na najvećem ostrvu, te je Arino morao da dođe gondolom. Poput svetionika, žuti zidovi zdanja sijali su pod svetlom lampiona, a naoružani čuvari su stražarili ispred velikih ulaznih vrata.

Čuo je da je kuća nekada pripadala nekom plemiću, koji je ostao dužan donu, nakon što je izgubio porodično bogatstvo na kocki. Šuškalo se da je plemić, u očaju, pokušao da povrati imanje, ali je misteriozno nestao.

Stigao je malo pre zakazane večere, pažljivo vodeći računa da prikrije umor od neprospavane noći. Nosio je jednostavno tamno odelo od debelog vunenog sukna, tek pomalo ukrašenog. Njegova pojava nije bila raskošna poput ostalih gostiju, ali je želeo da izgleda dostojanstveno, kako bi ostao neupadljiv među bogatijima od sebe.

Trpezarija je bila prostrana sa visokim svodovima, ukrašena freskama. Dugački sto, prekriven belim stolnjakom, bio je postavljen za dvanaest osoba. Na stolu su se nalazile čaše, porcelanski tanjiri i teški srebrni escajg, sve savršeno poređano.

Gosti su već zauzeli svoja mesta kada je Arino ušao. Don je sedeo na čelu stola, u belom odelu, koje mu je isticalo zlatne zube kad bi se osmehnuo.

„Dobro došao, mladiću“, rekao je, pozivajući ga rukom da priđe. „Izvoli sedi.“

Seo je na kraj stola, daleko od dona, ali dovoljno blizu da prati svaki njegov pokret. Posmatrajući zvanice, prvi koji mu je privukao pažnju bio je trgovac začinima Septikon. Bio je moćan čovek u donovoj službi i jedan od retkih koji se usuđivao da ga gleda pravo u oči. Lice mu je bilo oblo, a prsti su mu sjali od prstenja sa draguljima.

Opazio je i gospu Kalambu, vlasnicu „Crnog gavrana“, najveće krmče u Treviri. Bila je poznata po svojoj mreži doušnika. Arino je znao da je njena reč često vredela više od zlata.

Sa suprotne strane stola sedeo je Albrici, imućni bankar i donov najvažniji finansijski savetnik. Govorilo se da je upravljao mnogim donovim poslovima iz senke i da su njegovi zapisi o dugovima odlučivali sudbine mnogih ljudi.

Pored Arina, sedeo je mršav, bledunjav muškarac u iznošenom tamnom ogrtaču. Zvao se Gasparo, nekadašnji pisar u službi arhonta Abelusa a sada izopštenik koji je našao utočište pod donovim okriljem.

„Prijatelji“, započeo je don podižući čašu pošto je poslužena supa od rakova, a posluga se pobrinula da svaki gost ima punu čašu. „Večeras, pre nego što uživamo u jelu, želim da govorim o onome što me zabrinjava. Verujem da se svi slažemo. Trevira se suočava sa velikom pretnjom. Opasnost dolazi s Istoka.“

Gosti su ćutali, a don je nastavio: „Neki bi rekli, da je ta opasnost još daleko, ali mene ne zanima koliko su daleko njihovi gradovi. Mene zanima dokle sežu njihove ruke. Trgovačke veze koje održavaju balans u ovom gradu sada su ugrožene.“

Prisutni su klimali glavama.

***

Dok je večerao, primetio je šapate, skrivene poglede između gostiju, čak i po neki nervozan osmeh. Želeo je da pobegne od pritiska, ustao i krenuo prema toaletu.

U uskom hodniku koji je vodio do nužnika, koraci su mu odzvanjali tihim tonovima. Zidovi su bili osvetljeni prigušenim lampama. Miris skupih i prejakih parfema zvanica pomalo mu je pritiskao grudi.

Kada je stigao do vrata toaleta i zakoračio unutra, začuo je korake iza sebe.

„Arino.“ Okrenuo se, susrevši se sa pogledom visokog muškarca. Tamna odeća koju je nosio bila je jednostavna, ali detalji su ga odavali kao nekog iz vrlo probranog društva.

„Arino iz Neapolisa, zar ne?“, rekao je hladno.

Ostao je miran. Ko je ovaj čovek? Kako zna ko sam?

„Šta hoćeš?“

„Misliš li da su tvoje tajne tako dobro skrivene?“, stranac je govorio mirno. „Znam zašto si pobegao iz Neapolisa, i koga si ostavio sve iza sebe.“ Zastao je na trenutak, pronicljivo ga pogledavši. „Posebno Lajlu.“

Oči su mu zatreptale pri spomenu njenog imena. „Šta si rekao?“

„Znaš dobro šta sam rekao“, nastavio je. „Ali ne brini, ja čuvam tvoju tajnu… za sada“, nastavio je čovek sa prepredenim osmehom. „Na kraju krajeva, ti nisi obična secikesa. Postoji mesto za tebe, koje Nestor nikada ne bi mogao da ti ponudi.“

„Ne shvatam.“

Stranac se kratko nasmejao. „Don Nestor je prošlost. Njegovo vreme je isteklo. Uskoro će ga svi zaboraviti, i doći će neko novi.“ Primakao mu se bliže, spuštajući glas. „Ali ti ne moraš završiti tako. Pridruži nam se.“

„A šta ako odbijem?“. Oči su mu blago prešle prema izlazu, ali čovek je uhvatio njegov pogled.

„Ako odbiješ?“, zarežao je neznanac, koraknuvši još bliže, toliko da je skoro sasvim prigušio svetlost sveća u toaletu. „Misliš li da će te taj mali bodež zaštiti?“ Nasmejao se opet, glasnije. „A šta je sa tvojom dragom Selin?“

Srce mu se sledilo. Pomisao na nju, nedužnu u celoj ovoj igri, bila je stvar koja ga je potpuno izbezumila. „Nemoj je uvlačiti u ovo.“

„Kao što rekoh, don Nestor je gotov“, ponovio je. „Izbegni opasnost dok još možeš. Razmisli o ovome… ili gledaj kako tvoji najdublji strahovi postaju stvarnost. Pridruži nam se, ili nestani zajedno sa tvojim donom.“

Hodnikom se širio miris teškog parfema i vosak iz sveća koji ga je gušio. Okrenuo se da proveri da li ga neko prati. Hodnik je bio prazan. Da li je ovo zamka? Na trenutak je zastao i naslonio se na zid. Pokušavao je da smiri disanje.

Ako kažem donu, mogu izazvati sumnju u sebe. Ako prećutim, zavera bi mogla uspeti, a ja bih postao saučesnik.

Vratio se nazad u trpezariju. Seo je na svoje mesto, ali nije posegao za vinom niti probao hranu ispred sebe.

„Arino“, nagnuo se prema njemu Gasparo. „Jesi li dobro? Baš si bled.“

Progutao je knedlu i klimnuo, izbegavajući mu pogled. „Malo mi je muka“, pokušao je da zvuči uverljivo. „Ne prija mi hrana večeras.“

„Razumem“, odgovorio je bivši pisar, uz ravnodušno sleganje ramenima, pre nego što se vratio kušanju.

Skrenuo je pogled ka tanjiru, ali nije mogao da jede. Ruka mu je zadrhtala dok je pokušavao da posegne za čašom. Šta sad? Šta ako si svi deo zavere?

Primetio je peharnika koji je prilazio Nestoru. Kretao se pažljivo, previše oprezno, a ruka mu je blago drhtala dok je spuštao pehar ispred dona. Znoj mu je svetlucao na čelu, a pogled uporno izbegavao gospodareve oči.

Ovo nije u redu. Pogled mu je ponovo otišao ka peharu. Bilo mu je jasno. Otrov.

Nervozno se promeškoljio na stolici. To je to, shvatio je, već su počeli.

Dok je don pružao ruku prema peharu, Arino je položio ruku na sto i nagnuo se napred. Reči su mu zastale u grlu. Da li da ga pustim da popije?

„Gospodaru, možda je bolje da… da ne popijete to vino.“

Tišina je zavladala trpezarijom. Svi gosti su usmerili pogled ka njemu. Don je na trenutak zastao, pogledavši ga preko pehara. Polako je spustio pehar nazad na sto, ne skidajući pogled sa Arina.

„Zašto?“

„Intuicija“, odgovorio je. „Bolje proveriti nego rizikovati.“

Neko vreme je ćutao. „Mudro.“ Podigao je ruku. Iz senki iza gostiju pojavili su se ljudi koje Arino nije primetio prilikom dolaska. Tiho su se prikrali, okruživši nekoliko gostiju i postavili im noževe pod grlo.

Peharnik je pokušao da pobegne, ali ga je severnjak brzo uhvatio za ruku. Zastenjao je, preplašen. „Milost, gospodaru!“ zavapio je, pokušavajući da se otrgne iz stiska. „Nisam imao izbora!“

Jednim kratkim pokretom, severnjak mu je slomio vrat.

Don je sve mirno posmatrao, a zatim podigao čašu vode i otpio gutljaj, kao da se ništa nije dogodilo. „Zar zaista mislite da sam tako laka meta?“

„Šta se ovde dešava?“, upitao je Septikon. Skočio je sa stolice, koja se srušila na pod.

„Dragi moj Septikone“, rekao je don, gledajući ga ravnodušno. „Ti znaš bolje od svih da niko ne preživi izdaju.“ Pogledao je prema peharu, a zatim prema njemu. „Izvoli, popij ovo vino.“

Ubrzo je iz senke izronio još jedan Nestorov čovek koji je trgovcu stavio nož pod grlo i povukao mu glavu nazad. Gledao je iskolačenim očima kako severnjak  noso pehar ka njemu. „Proklet da si, Nestore“, zavapio je, cupkajući u mestu. „Tvoja vladavina će uskoro biti završena.“

Arino je ostao nepomičan. Gledao je kako severnjak naliva sadržaj iz pehara u Septikonova širom otvorena usta. Srce mu je lupalo. Ovo je Nestorova zamka, shvatio je. Znao je sve vreme. Osvrnuo se oko sebe, očekujući da će iz senke izroniti još neko i staviti nož pod njegovo grlo.

„Mislili ste da možete doći u moju kuću“, rekao je don, posmatrajući ih sve oštro, „i zameniti me i to otrovom?“ Poslednju reč je posebno naglasio. „Očigledno ste zaboravili s kim imate posla.“

Ustao je sa stolice i podigao čašu s vinom koju je zamenio drugom. „Ovaj grad pripada meni“, rekao je hladno. „I tako će ostati dok sam živ.“

Zatim je spustio čašu i klimnuo prema svojim ljudima. „Uklonite izdajnike. Neka svi vide kako će proći oni koji udare na mene.“

***

Sedeo je za stolom u zalagaonici i zurio u prazne papire pred sobom. Noć iza njega bila je duga, a ono što se dogodilo prethodne večeri još uvek mu je odjekivalo u glavi. Septikon sa nožem pod grlom, strah u očima drugih gostiju, Nestorova hladnokrvnost.

Prelazio je prstima preko pulsirajućeg čela. Znao je da je učinio pravu stvar upozorivši dona, ali to ga je učinilo vidljivijim nego što je želeo. Zašto sam to uradio? Zašto sam se umešao? Zamišljao je kako bi izgledao njegov život da se otrovni pehar našao u šefovim rukama. U Treviri, odanost se cenila, ali prevelika je donosila neželjenu pažnju.

Sigurnost mu je sada bila dovedena u pitanje. Ljudi koji su preživeli donovu čistku znali su za njegovo ime, a to ga je činilo metom. Selin… Šta će biti s njom ako mene ne bude? Razmišljao je o svakom potezu koji ga je doveo ovde. Od greške iz Neapolisa, preko otvaranja zalagaonice pa do sinoćne večere. Sve što je želeo bilo je mesto gde bi mogao nestati iz igre moćnika, ali činilo se da igra nikad nije prestajala.

Vrata su se otvorila, a zvono iznad njih prekinulo je tišinu. Podigao je glavu i uspravio ramena. Očekivao je još jednu lošu vest.

U zalagaonicu je ušao čovek u grimiznom odelu. Preletao je pogledom preko izloženih predmeta, zastavši na tren kod srebrnog pehara a zatim na kutiji ukrašenoj slonovačom. Njegove prodorne kestenjaste oči nisu izostavljale ni jedan detalj.

„Jutro“, prozborio je hrapavim glasom. „Vidim da imate impresivne stvari.“

„Kako Vam mogu pomoći sinjur?“ Pokušavao je da se seti odakle zna nepoznatog posetioca.

„Impresivno, zaista. Tražim poklon za jednog posebnog prijatelja.“

„Imate li nešto određeno na umu?“ Pažljivo je birao reči. Moraš biti oprezan, ne znaš još s kim razgovaraš.

„Da. Mislim da bi mač bio savršen poklon.“

„Mač?“, ponovio je. Desna ruka mu se polako spustila ka pojasu, gde je često držao mali nož. Za svaki slučaj.

„Tako je“, potvrdio je stranac, sa blagim osmehom. „Mislim da Vam je juče neki Ilar prodao baš onakav koji bi meni odgovarao.“

On zna. „Ko ste Vi?“

Došljak se zadovoljno nasmešio, ovog puta šire, otkrivajući zube. „Mogu biti bogati kupac koji bi Vam doneo gomilu kardelija“, rekao je, prelazeći pogledom na izložene predmete, „a mogu biti i poslednje lice koje ćete videti.“

Ti to meni pretiš? Desna ruka mu je sada čvrsto stisnula dršku noža. Pokušavao je da zadrži smireno lice. „Šta hoćeš?“

„Treba mi neko sa veštinama poput Vaših, sinjur Arino“, naglasio mu je ime.

Naravno da zna moje ime. Ovde svi znaju previše o svima. Ali zašto sad? „Više se time ne bavim.“

„Sputao Vas je jedan neuspeh u Neapolisu?“ Odmahnuo je glavom.

Lecnuo se na pomen Neapolisa. Naravno da zna. Svi znaju. I svaki put se vraćam nazad.

„Taj neuspeh me koštao svega. Izgubio sam sve što je bilo važno.“

„Niste izgubili sve. Glava Vam je i dalje na ramenima. To je bila neophodna lekcija koju ste morali da naučite. I gle, sada ste heroj u Treviri. Pokazali ste odanost, a to je ovde vrlo cenjeno.“

Odanost. Ali i nož te može sačekati kad se najmanje nadaš. „Šta zapravo očekuješ od mene?“

„Sledi težak period za Treviru. Znate na šta mislim“, reče stranac. „Njegova presvetost, arhont Abelus, ne bi voleo da Vas izgubi kao podanika. Don je, stoga, odobrio Vaš odlazak. Smatra da bi trebalo da se sklonite dok se situacija ne smiri.“

„Gde idem?“

„U Zapadna kraljevstva. Tačnije, u Burgoniju.“

„Kada polazim?“ Odlazak. Uvek odlazak. Da li ću ikad prestati da bežim?

„Večeras, ali pre toga, da se dogovorimo oko cene tog mača.“