Obožavam treš i nije me sramota da to priznam. Kad mentalno zaobiđete ovu nelaskavu etiketu nalepljenu na neko ostvarenje, možete da otkrijete mnoge zanimljive naslove koji su prošli ,,ispod radara“. U jedan od mojih najomiljenijih ,,grešnih zadovoljstava“ spada i film „DUNGEONS AND DRAGONS: ELEMENTAL MIGHT (WRATH OF THE DRAGON GOD)“ – TAMNICE I ZMAJEVI: ELEMENTARNA MOĆ (GNEV BOGA ZMAJA). Režiju potpisuje Geri Lajvli, scenaristi su: Brajan Rudnik i Robert Kimel, producenti su: Stiv Ričards, Stiv Klark-Hol i Volfgang Esenvein, dok su glavni glumci Brus Pejn, Klemensi Barton-Hil i Mark Dimond.
RAZLOZI ZAŠTO POGLEDATI:
Jer je simpatičan treš za nedeljno popodne. Zato što ima taman dovoljno bajkovitog u sebi da bude porodičan film. Jer ima klišea poput žena-ratnica, zlih čarobnjaka, zmajeva, jer jednostavno nije avantura ako nema zmajeva, kako bi rekao Profesor. Muzika, kostimi, scenario i gluma su dosledni. Poseduje epske momente. Vrh film B kategorije s niskim budžetom.
RAZLOZI ZAŠTO NE POGLEDATI:
Jer su ga okarakterisali kao nešto što je gledljivo samo zaljubljenicima u Dungeons And Dragons lore. Jer spada u kategoriju ,,već viđenog“, te vas ništa neće iznenaditi.
Nemrtvi čarobnjak Damodar je ukrao orb Falizula, predmet koji je esencija Noćnog zmaja. Komandujući orbom, namerava da se osveti kraljevstvu Išmir za prokletstvo koje izjeda njegovo telo. Melora (klasa Paladin) – čarobnica-u-pokušaju i Berek (klasa Fighter) – smoreni lord željan avanture shvataju opasnost koja preti nakon što obiđu neobičnu planinu iz čijih pećina se stanovnici obližnjeg sela još nisu vratili. Formira se grupa sačinjena od ratnice Laks (klasa Barbarian), varalice Nima (klasa Ranger), sveštenika Doriana (klasa Monk) i vilenjakinje Ormaline (klasa druid) čiji cilj je da pronađu Damodarovo sklonište i ukradu orb Falizula pre nego što ih sve satre Noćni Zmaj, pošast koju su jedino drevni Turani mogli da zauzdaju.
ZAKLJUČAK:
Što se tiče gledanosti i uspeha ovaj film nije pobrao lovorike. Sajt „IGN“ filmu je dodelio ocenu 3/10. Sajt „Monsters And Critics“ naveo je da: ,,Ako je ’Gospodar prstenova’ pokazao kako bi film žanra fantastike trebalo da izgleda, ’Dungeons And Dragons: Elemental Might’ pokazao je kako može očajno da pobaci.“ Dva gledaoca su se slo
žila da je film vredno gledati jedino zbog glume Brusa Pejna (Damodar).
Odbacite ili ne odbacite film, ali svi klišei, sav treš i sve nezgodacije oko filma meni lično leže. A možda je to ipak zbog nadrkanih žena u kožnom oklopu s mačeganjama? Ukoliko volite treš, ponesite kokice i pr8družite mi se u tristotom gledanju, nikada ne dosadi.
Poslednjih godina je istočnjačka književnost stekla mnogo poklonika u našoj zemlji, pre svih: malezijska, korejska i naravno japanska kao predvodnik talasa tog dela sveta. Jasno, da ni Laguna nije ostala imuna na novouspostavljeni trend, kao velika kuća moraju sve da poseduju u svom asortimanu, ali caka je u načinu na koji se biraju dela. Za sada je to mešavina klasičnih i vrlo friških priča, uglavnom nagrađivanih i prepoznatih literata. Faktički ne postoji bolji i relevantniji način da se prezentuje literatura nacija koje nisu na istoj talasnoj dužini s našom. Ono što dobijete iz klasične književnosti jeste nasleđe, tradicija i sistem vrednosti, moderna dela s druge strane daju uvid u smer prema kom se sve razvilo: od društva do tehnologije. Stoga, moramo podržati put kojim hode, iako smo malo više na strani toga da se više objavljuju naši savremenici.
Sa ovom knjigom nam je želja uslišena, iako, moramo reći da je to pomalo nesvakidašnji izbor… S obzirom na to da je autorki ovo debitantsko delo, a da je potonje objavila popriličan broj romana. Zar u kasnijem pisanju nije napredovala? Zašto baš ovo delo? Pitanja koja otvaraju razna vrata, ali odgovor je najverovatnije prozaičan. Dobra cena za prava ili nemogućnost biranja. Verovatno niko i ne pomisli na sve te obične događaje kojima život izdavača obiluje. Dešavanja iza kulisa su počesto nezanimljiva ili se svode na proizvoljnu odluku urednika. Ne mislimo na hirovitost, nego čisto proračunati rizik u realno malim količinama. Na kraju krajeva knjiga je nagrađivana, sigurno poseduje kvalitet jer je u suprotnom stručnjaci ne bi poslali među odabrano društvo.
Kanae Minato – bivša je nastavnica domaćinstva. Ovo je njeno prvo ostvarenje kao i pojavljivanje na našem jeziku. Objavila je još osamnaest romana i na desetine puta su joj filmovane priče na velikim i malim ekranima. Priznanja su prodata u višemilionskom tiražu u Japanu, i nominovana su za mnogo nagrada, između ostalog i Širli Džekson, a pripale su mu: Nagrada za radio-dramu, Nagrada za detektivski roman za pisce debitante i Nagradadržavnihknjižara. Pored toga, pripovest je 2010. godine adaptirao Tecuje Nakašima i obreo se u užem krugu za najbolji strani film na dodeli Oskara.
U školi se desio strašan zločin, učenici su ubili nastavničinu kćerkicu, s obzirom na to da zakon ne može ništa mlađim maloletnicima, žena uzima pravdu u svoje nejake ruke. Iste događaje čitamo iz nekoliko perspektiva, pa smo upoznati sa mislima ubica i žrtve. Takav način pripovedanja može kod čitalaca izazvati saosećanje za sve likove. Međutim, žrtva u priči nema samilosti, kada jednom shvati da je u kazni spokoj sve vreme stoički korača ka cilju. U stvari, u priči ne postoji etika i moral, protagonisti se rukovode isključivo sopstvenim htenjima i potrebama bez zapitanosti o ispravnosti radnji. Veoma nalik realnosti zar ne?
U suštini za delo koje je prvi korak u književnim vodama nema manu, ne postoji rupa i napisano je čistim i pitkim stilom koji odlikuje skoro sve japanske autore. Verovatno bi se to popravilo za nekoliko nijansi da je prevod s izvornog jezika, ali kao što smo rekli, ne dobiješ uvek šta želiš nego šta ti se nudi. Naravno, neki zagriženiji ljubitelji japanskog horora uopšte mu neće dati taj prefiks. Postoji mogućnost da ga nazovu pro-zapadnjačkim i punim konvencionalnih inhibicija, što bi donekle mogla da bude i istina. Iako je priča okrutna, autorka ne prelazi granice konvencija koje zapadnjački čitalac toleriše. Pored toga zanimljivo je vreme pojavljivanja romana, baš kada su mlađi maloletnici i njihova surova delikvencija postali rasprostranjen problem i van zemlje izlazećeg sunca. Pa čak i kod nas. Za one koji bi radije odgledali film, u devedeset pet procenata prati narativ romana, ali je daleko teže shvatljiv. Poseduje nekolicinu haotičnih scena i preporučujemo ga isključivo koncentrisanim gledaocima.
Po našem mišljenju delo koje treba preporučivati početnicima u svetu japanske književnosti, jer ima sve dobre odlike njihovog pisanja, ali i malo zazora da pusti sve kočnice. Prezadovoljni smo što je Laguna počela s čestim objavljivanjem istočnjačkih stvaralaca, želimo im još nebrojene romane iz tog dela kugle zemaljske u izdavačkom opusu. Ukoliko do sada niste čitali japanske autore, pravo je vreme da počnete, krenite u nižu srednju školu i iskusite roditeljski gnev.
„U jednoj rupi u zemlji živeo je hobit…’’ rečenica je koju je neverovatno smoreni profesor nažvrljao na listu s domaćim zadatkom jednog đaka davne 1937. godine. Ovom rečenicom je nehotice začeo stvaranje jednog od najvelelepnijih i najplodnijih univerzuma svih vremena. Četrdesetak godina kasnije nastaje i filmsko ostvarenje poznatije kao crtani film „Hobit’’ Rankin Bas produkcije i tokijskog studija za animaciju „Topcraft’’. Ostvarenje je prvi put prikazano u subotu, 27. novembra 1977. godine na televizijskoj stanici NBC u Sjedinjenim američkim državama i osvojilo je nagradu Pibodi za tele-dramu.
Fabula je već poznata: hobit Bilbo Bagins živi ugodnim, povučenim životom u Okrugu, provinciji Srednje Zemlje. Kao i svakog hobita, „lude avanture’’ ga ne interesuju, jer se „zbog njih kasni na večeru“. Međutim, čarobnjak Gandalf, Bilbu poznat kao tvorac neverovatnih vatrometa, probudiće u našem hobitu uspavanu klicu radoznalosti nasleđenu od majke Beladone Tuk. Bilbo će se otisnuti na put s družinom patuljaka, put na kome će se susresti s vilovnjacima, goblinima, džinovskim paucima, metamorfom i jednim zmajem. Na kraju, spoznaće da je svet mnogo veći, i da je on mnogo sposobniji nego što je mislio. Književni koncept „kuća-na putu-kuća“ prisutan je i lako uočljiv: počinjemo kao dete („kuća“), spoznajemo („na putu“) i vraćamo se kao zrele osobe („kuća“).
Zajedničko za crtani film Hobit sa istoimenom trilogijom Pitera Džeksona je:
Sjajni glumački talenti su uzdigli obe ekranizacije: Marin Frimen, Ričard Ermitaž, Ian Mekelen, Benedikt Kamberbač, Kejt Blanšet, Kristofer Li, Hjugo Viving, Endi Serkis, Orlando Blum, Evanđelin Lili, nasuprot majstora sinhronizacije poput Orsona Bina, Ričarda Bona, Hansa Konrieda, Džona Hjustona, Ota Premingera, Sirila Ritčarda, Teodora, Pola Friza, Džeka De Leona, Dona Mesika, Džona Stefensona, Turla Revenskrofta i Glena Jarbroua.
Moćna muzika Hauarda Šora i Glena Jabroua, prikladna je obema ostvarenjima. Zanimljiv scenario; Režiseri Piter Džekson i Rankin/Bas dali su sebe same ne bi li postigli što bolje rezultate.
Različito:
Trilogiji su pridodati elementi radi produžavanja minutaže i dostizanja određene ozbiljnosti. Animacija „seckanje“ nasuprot „CGI“-a. Udaljavanje od prvobitne priče u scenariju Pitera Džeksona nasuprot skoro potpuno ispraćenom Tolkinovom romanu, s izuzetkom izostavljanja Beorna i Srca planine.
Kako je Rankin/Basovo ostvarenje primljeno? Mišljenja su vrlo podeljena. Finansijski, je bio uspešan, a mnogi fanovi oduševljeni. Nekima, nažalost, stil animacije studija „Topcraft“ (današnji „Studio Gibli“) nije legao, drugi poput tolkinovca Daglasa Andersena su ga nazvali „odvratnim“. Adaptaciju su takođe okarakterisali kao „bedan pokušaj“, „zbunjujući ako prethodno niste bili upoznati s temom“, „propali slučaj“.
Kao i sa većinom stvari u ovom neobičnom životu, vi birate, vi snosite posledice. Ipak, okarakterisala bih „Hobita“ Rankina Basa kao pozitivnu posledicu koja samo može da vam oplemeni postojanje.
Stari kontinent je verovatno ne samo najbolja edicija Čarobne knjige već najbolja u zemlji, a možda i šire. Stoga kada se na to doda prefiks specijal očekivanja porastu. No možemo da pretpostavimo da je dodatak imenu edicije iznuđeno rešenje za dela koja nije moguće, ni objektivno, ni umetnički prilagoditi standardnom formatu biblioteke. Ili je jednostavno stvar u striktnim zahtevima u ugovoru za otkup prava. Verovatno će čitaocima biti iritirajuće što im je strip na polici manji od ostalih, ali je još verovatnije da smo dobili najbolju moguću verziju. Veliki izdavači ništa ne rade bez razloga, njihov domet utiče i na stanje svesti nacije, stoga misle i o krajnjoj ceni izdanja. Pa je gnev koji vas može naterati da pomislite da bi ste vi bolje, poprilično nerazuman i iluzoran.
Stimpank duboko u svojoj prirodi ima usađen glamur i pobrkati ga sa kičem je strahovita zamena teza. Novoviktorijanstvo sadrži velelepnost i grandioznost poput uzorno posledičnog viktorijanskog doba. To je žanr koji slavi epohu industrijske revolucije preuveličavajući odistinska postignuća, često i megalomanski. Odevno, u zavisnosti od autora, raspon ide od kože do čipke i visokih kragni. Kada bismo birali samo jednu reč kao predstavnika stimpanka bila bi to raskoš. To je upravo ono što ćete dobiti od svakog dela iz ovog pravca.
Tomas Dej – odnosno Žil Dumaj, kako mu glasi svetovno ime, pisac je naučne i epske fantastike. Prve priče objavljivao je u fanzinima, a zatim je, između 1993. i 1995, uredio tri toma antologije Destination Crépuscule. Publika ga je uočila zbog doprinosa antologiji Escales sur l’horizon. Jedan je od glavnih saradnika časopisa Bajfrost, a pod pseudonimom Sid Višes jedan je i od osnivača i članova žirija književne nagrade Razzies, koja se dodeljuje na godišnjem nivou. Pod svojim istinskim imenom, radi kao urednik književne edicije Lin d’ankr za izdavačku kuću EdisjonDenoel. Do sada je napisao oko pedeset kratkih priča i desetak romana.
Olivje Ledroa – ilustrator i stripski crtač. Studirao je na Akademiji primenjenih umetnosti Dipere, a zatim je, nakon što je uradio nekoliko ilustracija za časopise posvećene igrama, nacrtao prvi album stripa Chroniques de la Lune Noire, posle čega će raditi i na naredna tri albuma. Sa scenaristom Petom Milsom radio je na naslovima Sha i Requiem Chevalier Vampire. Ovenčan je nagradom Igl, za „omiljeni evropski strip“.
Vika je porodična drama, i podseća na tolike kraljevske drame stvarnog sveta, koristi mit o preživeloj princezi, a pripovest o kuma vilama je unapređena. Delo koristi istorijsko-mitološko-bajkovitu potku i konstantno vam se čini poznatim i već viđenim iako u suštini nije ništa preuzeto sem motiva. Ponajviše iz puta heroja, jer naslednica vilenjačkog prestola izrasta u heroja kroz gubitke i patnje postaje šta joj je namenjeno. Moraće pobediti svoju krv da bi ispunila davno iskazano proročanstvo. Istrajnost crpi iz ličnih osećaja, često nije heroj, ali samo nju imaju. Ono što je važno, Vika izrasta u šampionku vilinskog sveta sa ili bez krila svejedno je vila.
Crtež je predetaljan i praktično je teško bolje uraditi, a da ne zatrpaš kadrove. Svaka čast Ledroi očekujemo od njega mnogo u narednim godinama. Čak i stranice koje se čitaju okretanjem toma okomito ili se šire na četiri razlistavajuće strane, nisu opterećujuće kao što inače to jeste. Scenario koristi najavljujući narativ, što pomalo nervira jer je loše izvedeno, ali je legitiman pripovedački alat. Ono što više možemo zameriti Deju je činjenica da mnoge stvari nije zapravo dovoljno razjasnio, već ih je prepustio našem zaključivanju. Definitivno je imao sreću da naiđe na supertalentovanog crtača i da na njegovim krilima delo dosegne prilične visine.
Ukoliko ste ljubitelj dobrog crteža ovaj strip ne biste trebali propustiti, jer ovakva crtačka monumentalnost se retko viđa. Definitivno vizuelni ukras svake kolekcije. Svet čarolije i vila bez krila čekaju na vas.
Živimo u vremenu kada je više ljudi zainteresovano za nauku nego ikada. Marijam Vebster proglasila je reč „nauka“ za reč 2013. godine. Ali dok tražimo hranu za mozak i samousavršavanje, važno je zapamtiti koliko su stvari koje smatramo zabavnim ili čak neozbiljnim, važne i za naš mozak. Kao na primer čitanje ili gledanje fikcije.
Pesnikinja Emili Dikinson je rekla pre više od jednog veka da „ne postoji fregata poput knjige koja će nas odvesti u daleke zemlje…“ I to je istina. Fikcija stvara potpuno novi svet fantazije u našoj glavi, pomaže nam da mislimo da je nemoguće moguće, i nije zasnovana samo na činjenicama već i na našoj mašti. To je nešto što nas sve zabavlja na načine na koje nikada ne bismo mogli ni zamisliti. Stvarnost – suprotnost fikciji, zasnovana je na svemu stvarnom i postojećem. Stvarnost je mesto gde možete pomirisati, osetiti i dodirnuti. Ako razmislite, stvarnost i fikcija su potpuno različite, ali utiču jedna na drugu. Možemo postaviti pitanje: kako? Da li ste se ikada zapitali da li biste mogli da živite u knjizi ili u filmu? To nam fikcija radi. Pomaže nam da se udaljimo od stvarnosti u kojoj živimo, iako samo nakratko. I da stvarnost sagledamo iz drugog ugla.
Istraživači iz psihologije, neuronauke, dečje psihologije i biologije konačno počinju da dobijaju merljive naučne dokaze, pokazujući ono što su pisci i čitaoci oduvek znali: priče imaju jedinstvenu sposobnost da promene gledište osobe. Odnosno, fikcija nam pomaže da preživimo jer utiče na način na koji vidimo stvari. Ljudi vole dobru priču, naš mozak voli da pronalazi obrasce i značenja na različitim mestima, a priče su odličan način za to. Ako slušamo predavanje koje je prepuno suvoparnih činjenica i podataka, onda delovi jezika našeg mozga rade samo da dekodiraju reči u značenje. Ali ako nam se to dočara kroz priču, dešava se nešto zanimljivo. Ne samo da dekodiramo jezik, već naš mozak aktivira sve druge delove koji su povezani sa temom priče. Ako čujemo priču o nekome ko trči, naš motorni korteks svetli i prolazi kroz mentalne pokrete trčanja. Lakše je pamtiti priče nego puke činjenice jer u određenoj meri zapravo „živimo priču“. To je fenomen koji se zove utemeljena kognicija i te reakcije mogu dovesti do trajnih promena u funkciji našeg mozga.
Istraživači sa Univerziteta Emori su pet dana zaredom pratili ispitanike koji su pročitali oko 30 stranica nekog romana, a zatim dolazili na FMRI skeniranje mozga. I svih pet dana ispitanici su pokazali veću aktivnost u temporalnom korteksu. To je oblast koja kontroliše koliko smo prijemčivi za jezik. Njihove centralne brazde su takođe bile aktivnije. Upravo to je deo koji čini da se to utemeljeno saznanje desi. Dakle, čitanje romana za samo jedan dan povećalo je jezičke i motoričke sposobnosti svakog ispitanika pet dana nakon toga. To menja naš pogled na svet i čini ga povezanijim sa onim zamišljenim u našoj glavi. Utiče na način na koji vidimo budućnost i prošlost. Jedan mali fiktivni detalj može da promeni ceo način na koji razmišljamo.
Sanjajte velike snove
Izvor: Pexels
Naučnici su dokazali da priče oblikuju kulturu i da mnoga naša verovanja o životu ne dolaze iz činjenica, već iz fikcije – da su naše ideje o klasi, braku, pa čak i rodu relativno nove, i da su mnoge ideologije koje su postojale vekovima revidirane u XVIII veku i prepravljene na stranicama ranog romana. Zamislimo svet u kome klasa, a ne naporan rad, odlučuje o vrednosti čoveka; svet u kojem su žene jednostavno neukroćena kopija muškaraca; svet u kojem je brak iz ljubavi nov pojam. Pa, to je bio svet u kome se prvi put pojavila „Pamela, ili nagrađena krepost“ Samjuela Ričardsona. njegova ljubavna priča prikazuje siromašnu služavku, koja je superiornija i pametnija od svog prosca iz više klase. Knjiga, koja je dovela u pitanje niz tradicija, izazvala je priličnu pometnju. Više je bilo „Pamele“ u dnevnoj štampi nego tekstova o parlamentu. Izazvala je intenzivnu debatu i nekoliko kontra-romana. Ipak, za sve one koji nisu mogli da prihvate „Pamelu“, drugi su bili željni ovog novog izmišljenog sveta. Ovaj bestseler i svi njegovi književni naslednici – „Gordost i predrasuda“ od Džejn Ostin, „Džejn Ejr“ od Šarlote Bronte, čak i „Sumrak“ od Stefeni Majer – neprekidno su delili istu priču i podučavali čitateljstvo sličnim lekcijama, koje su sada već uobičajene i banalne.
Slično tome, romani su pomogli da se oblikuju umovi vođa kroz istoriju. Neki naučnici kažu da je Darvinova teorija evolucije u velikoj meri dužna zapletima koje je čitao i voleo. Njegova teorija daje prednost inteligenciji, brzini i prilagodljivosti promenama – sve su to ključne karakteristike junaka. Bez obzira da li čitate „Harija Potera“ od Roulingove ili Dikensova „Velika očekivanja“, čitate onu vrstu zapleta koja je inspirisala Darvina. Ipak, nedavne studije pokazuju da njegova teorija možda nije cela priča. Naš osećaj da smo junaci – jedna žena ili jedan muškarac ili čak jedna vrsta koja se nosi sa izazovima sveta – može biti pogrešan. Umesto da budemo osposobljeni za nadmetanje, da budemo usamljeni junaci u našoj sopstvenoj priči, mogli bismo da budemo pripadnici zajedničke potrage. Više kao „Hobit“ nego „Hari Poter“.
Nauka, misterija, fantazija zajedno predstavljaju oblike fikcije. Čitajući knjigu, čitalac ne hoda u odelu autora već u cipelama lika, tako pokušavajući da otkrije nove stvari, nove emocije i nove ljude. Pomaže nam da komuniciramo i da se upustimo u avanture daleko od sveta u kojem živimo. Svet u kome čovečanstvo napreduje. „Sanjati velike snove“ je fraza za koju je svako od nas čuo. To je samo igra reči ako bolje razmislite o tome. Kada čitate ili vidite bilo šta izmišljeno, to može izazvati da posledično sanjamo o tome. Može ubaciti seme za ideju koja na kraju procveta u nešto veliko. Snovi su samo produžetak fikcije koja se može ili ne mora pretvoriti u stvarnost. Navešćemo neke primere poput strukture DNK koju je stvorio Džejms Votson kroz san o spiralnom stepeništu iz knjige o kojoj je čitao. Drugi primer je priča o Frankenštajnu gde mrtvi oživljavaju, i ovih dana naučnici pokušavaju da nam omoguće da poživimo malo duže. To je posao u toku. Mahabharata pominje oružje čiji su simptomi upravo simptomi današnjeg naoružanja – vekovima kasnije atomska bomba je postala stvarnost. Izmišljena je. „Sanjati velike snove“ nije ništa drugo do fikcija pretvorena u stvarnost.
Izvor: Pexels
Ponekad, naravno, cipele u kojima smo hodali mogu se istrošiti. Na kraju krajeva, nismo prešli samo jedan kilometar u cipelama Džejn Ostin ili Marka Tvena – prešli smo oko 100 triliona kilometara u njima. Ovo ne znači da ne možemo čitati i uživati u klasicima; trebalo bi da putujemo sa Dikensom, neka nas Pip nauči šta da očekujemo od sebe, razgovarajmo sa Ostin i Elizabet o našim gordostima i predrasudama. Trebalo bi da plovimo sa Tvenom niz Misisipi, i da nam Džim pokaže šta znači biti dobar. Ali na našem putovanju treba imati na umu i da se teren promenio. Počećemo da kupujemo patike koje su napravljene za ulazak u novu eru. Uzmimo, na primer, Ketnis Everdin i njenu bitku sa Kapitolom. Mogu li nas „Igre gladi“ od Suzan Kolins navesti na razmišljanje o kapitalizmu na neki drugačiji, nov način? Može li nas naučiti zašto pojedinac ne treba da se stavi ispred grupe? Da li će „Rugobe“ od Skota Vesterfelda odražavati opasnosti traženja savršenog tela i prepuštanja medijima da definišu šta je lepo? Da li će ciklus „Tragači“ od Saderlendove i Boldrijeve zakoračiti na put bez globalnog zagrevanja? Da li će borbe na život i smrt Tokla, Kalika, Luse i ostalih medveda ucrtati kurs za razumevanje životinja i našeg mesta u njihovom svetu?
Svaka priča, bilo da se radi o romanu ili filmu, ima moral, misao, koja može promeniti tok nečijeg života ili uticati na nečiju perspektivu sveta i promeniti njihovu tačku gledišta. Samo će budućnost reći koje priče će zaokupiti našu maštu, a koje ćemo stvoriti sutra. Možda to znate ili ne znate, ali fikcija jeste i uvek će pokušavati da promeni stvarnost čovečanstva, na bolje ili na gore i ništa to ne može promeniti. Ali dobra vest je da postoje nove priče u koje se možemo upuštati svakog dana, nove priče koje obećavaju da će postati uticajne, stvoriti i izazvati promene – priče koje možete i sami da napišete. Pretpostavljam da je poslednje pitanje sledeće: u kojoj priči ćete se sledećoj okušati?
Lakonski rečeno, šta čini film prijemčivim publici? Originalan scenario, dobra glumačka postava, muzika koja u stopu prati fabulu, atraktivne destinacije ili savršeno postavljen ritam radnje. „Mumiju“ odlikuje sve gorenavedeno, uz dodatak duhovitih dijaloga i interakcija između glumaca koja je bez mane. Ovaj film, čiji režiser je Stefen Somers, rimejk je istoimenog filma iz 1932. godine i predstavljen je publici 1999. godine. Sniman je u Ujedinjenom Kraljevstvu, Maroku i pustinji Sahari, gde se filmska ekipa namučila sa zmijama, dehidratacijom i peščanim olujama. Vizuelne efekte je priredio „Industrial Light And Magic“ koji je koristio kombinaciju kompjuterski generisanih i igranih scena za mumiju, a Džeri Goldsmit je komponovao muziku. Sajt „Rotten Tomatoes” je filmu dao ocenu B+ (na lestvici od A do F), a film je inspirisao stvaranje dva nastavka, „Kralj škorpiona“ i film „Mumija“ iz 2017. godine kao I animirane serije i video igre,.
Godina je 1926. bibliotekarka Evelin i njen brat bonvivan Džonatan Karnahan žive u Kairu. Jednog dana joj Džonatan poklanja neobičnu ključ-kutiju koju je ukrao Riku O’Konelu, pripadniku legije stranaca koja je videla nešto neobično u izgubljenoj Hamunaptri, Gradu Mrtvih. Željna avanture, Evelin podmićuje nastojnika zatvora u kome je zatočen Rik, oslobađa ga, i kreću u potragu za Hamunaptrom. Susreću se s Rikovim bivšim „drugarom“ Benijem i grupom američkih arheologa-pljačkaša grobova i udružuju snage. Evelin se nadala pronalasku „Knjige Amon-Ra“, Džonatan, Rik, Beni i Amerikanci nadaju se zlatu. No, pronaći će nešto daleko neprijatnije, nešto što nije smelo biti probuđeno.
Razlozi zašto pogledati ovaj film su: glumci, duhovit i dovitljiv scenario, kul muzika i Egipat.
Krajem osamdesetih, producenti Džejms Džeks i Šon Daniel su rešili da naprave rimejk istoimenog filma iz 1932. godine i postave radnju u 20. vek. Studio „Universal“ se saglasio, pod uslovom da ne pređu budžet od 10 miliona. Godinama su tražili scenariste koji bi predstavili mumiju kao nešto više od tipičnog čudovišta iz horora zlatne ere Holivuda poput Drakule ili Frankeštajna.
Nažalost, ni Džordž Romero, ni Alan Ormsbi, ni Džon Sajls, a bogami ni Klajv Barker, nisu ponudili ideje koje su „pile vodu“, jer je mumija uvek ostajala stvorenje bez ikakve druge motivacije osim jednostavne želje za uništenjem. Scenariji su bili odbacivani ili kao previše nasilni, ponovo viđeni, previše seksualizovani. Sve do pojave Kevina Džarea kao scenariste i momenta u kome je studio konačno odrešio kesu, film je bio „projekat u nastanku“. Somers nije hteo tipičan horor film: dodao je akciju, avanturu i malo romantičnih elemenata i ekipa je konačno mogla da započne sa radom.
Iako su film dočekale pomešane reakcije, inkasirao je 480 miliona dolara naspram uloženih 80 miliona.
Studio je ulogu Rika O’Konela ponudio Bredu Pitu, Benu Afleku, Metu Dejmonu i Tomu Kruzu (koji je ipak tumačio glavnu rolu u istoimenom ostvarenju iz 2017. godine). Budući da su svi odbili zbog prezauzetih rasporeda snimanja, studio je pozvao Brendana Frejzera, zvezdu tada uspešnog „Džordža iz džungle“. Za ulogu mumije je razmatran Danijel Dej Luis.
Lik Evelin Karnahaan je imenovan u čast ledi Evelin Karnavon, koja je sa ocem lordom Karnavonom bila prisutna na otvaranju Tutankamonove grobnice 1922. godine.
Eksterier Hamunaptre je kreiran po uzoru na Garu Medouar, geografsku konfiguraciju u obliku potkovice u Maroku.
Kamile su jednostavno ignorisale Kevina Džeja O’Konera, koji je tumačio Benija, Rejčel Vajs ne voli ni pacove ni horore, Oded Fehr je smatran previše lepim da bi ga celog prekrili međajskim tetovažama, Brendana Frejzera je kamera onesvestila, marokanska vojska je bila sponzor filma, a Somers je uzeo i polisu osiguranja u slučaju kidnapovanja članova ekipe.
Test-publika je negativno reagovala na naziv filma, pa je studio platio 1, 6 miliona za kupovinu termina u vreme „Superbola“. Studio se takođe plašio da će „Fantomska opasnost“ iz iste godine uništiti gledanost, pa su pomerili datum premijere.
Šta reći na kraju „Mumija“ sebe ne shvata ozbiljno, ne zavarava se grandioznim idejama, to je film koji ni u čemu nije zanatski omanuo. Nudi solidnu dozu avanture i horora, bez obaveze da je smatrate remek-delom.
U izdavaštvu postoje neraskidive veze, jedna od takvih je rođena i između Enrika Marinija i Makonda. Nije u pitanju isključivo prepoznatljivost i povezivanje jednog brenda s drugim, već i činjenica da su na neki način skupa postali raspoznatljivi i došli do današnjih visina. Autoru je to poprilično lakše jer ovisi samo o sopstvenom talentu, s druge strane izdavač da bi to postigao mora obezbediti kontinuitet i kvalitet, takođe, profilisati se žanrovski. Deluje jednostavno, ali uopšte nije prosto postići dotična dostignuća. Makondu je to pošlo za rukom, nisu izdavač koji je upao u mašinu hiperprodukcije imaju godišnje desetak noviteta pažljivo biranih da doprinesu njihovoj upečatljivosti. Dosegli su to da su postali afirmisan brend u određenim žanrovima, s tim da je dosezanje toga lakši deo, ali pristojno se nose i sa održavanjem nivoa što je odvajkada teži deo. Teškoća leži u konstantnom dokazivanju auditorijumu, ali i samom sebi. Jedini ispravan način i jedini koji donosi stalan i vidljiv rast.
U ovom slučaju imamo dvotomnu pripovest i sumnjamo da će biti integrala, tako da ovi albumi ne spadaju u ona dela gde čekajući objedinjenje ne pomažete da do njega i dođe. Život strip-albuma je teško objašnjiva stvar publici i zapravo ne mora ni da im se pojasni svaki proces. Ono što jeste bitno je da znaju da samo ne čekanje integrala dovodi do integrala. Stoga, ukoliko volite integrale kupujte pojedinačne albume, oni su posledica toga. Ko zna možda i ovo delo možete odvesti u tom smeru velikim interesovanjem.
Enriko Marini – jedan od vodećih evropskih strip stvaralaca današnjice. Kod nas poznat po radu na serijalu Orlovi Rima i Betmen franšizi.
Mračni ples crvenog svetla i sena se nastavlja, granice realnosti i uobrazilje stapaju se u pometenost. U središtu ove krimi priče, svet kabarea postaje pozornica za tugu, strast i iskupljenje. Ljubavnici se gube u vrtlogu pokušaja da postoje, dok prošlost proganja sadašnjost, a tajne i podvale izviru iz svakog ćoška. Reflektori obasjavaju neizrečene istine, a muzika prikriva skrivene nakane. Svaki korak nosi izdaju, i vodi ka neminovnom kraju.
Slobodno bismo mogli reći da je Marini merilo za valjanost. Ono kako on iznosi svoje priče može da se nazove najvišim dostignućem u devetoj umetnosti. I to naoko čini bez vidnog napora, ili barem odaje takav utisak jer je sve na svom mestu. Tehnika crteža je jasno ista kao u prvom tomu. Ono što nas malo kopka, a verujemo i vas je: da li je glavni protagonista daltonista? Nigde nije navedeno, ali sve navodi na to. Strip faktički nema manjkavosti i zavisi isključivo od vašeg senzibiliteta hoće li vam se dopasti ili neće.
Ukoliko volite filmove Džejmsa Kignija i Ave Gardner ovo je strip za vas. Istinski noar gde su crna i bela potonule u sivilo, gde svetlost ne obasjava heroje nego osvetljava mračnu prošlost i još tmurniju sadašnjost. Tiraž nije veliki, ali je dovoljan da vas vaš primerak još čeka u obližnjoj striparnici i ne biste smeli sebi uskratiti ovaj užitak.
Mnogi bi rekli hvala bogu da je napokon pred nama prvi tom osmog dela gigantske sage Pripovest iz Malaške knjige palih, ali što se nas tiče Laguna ga izbacuje tačno na vreme. Jeste da je sedmi deo izašao još 2021. godine i da je napravljen nešto duži razmak između delova nego što smo navikli, ali u tom periodu je autor bio dvaput u našoj zemlji i objavljen je njegov naučnofantastični roman. Pored toga, odavno je poznato da je Laguna otkupila prava za sve delove serijala, te je ovim presedanom učinjen neuobičajen postupak u našem izdavaštvu. To je bio neverovatan ustupak poslovično nepoverljivoj publici kojoj su u glavi još uvek neki od prekinutih serijala tokom devedesetih, ali objektivno to se više ne može desiti ukoliko kupujete knjige. Jednostavno, glavni perimetar je profit i niko ne odustaje od onog šta ga donosi, naravno, da se gotovi serijali mogu brže ili u jedan mah objaviti, ali šta ćemo ako čitaoci to ne prepoznaju? Izdavač tada ima gomilu izdanja koja ne idu, koja treba uskladištiti, pa davati na akcijama budzašto. Stoga, izdavači prave pauze da se proda barem četvrtina tiraža i uopšte ih ne dodiruju kupci koji kupuju samo završene serijale, oni žive isključivo od ljudi koji redovno utržuju knjige.
Kristalno je jasno da ovako obimne sage mogu da objave isključivo naši najveći izdavači, iluzorno je to očekivati od izdavača koji imaju tiraže u okvirima trista primeraka. Što je, nažalost, naša realnost, nasuprot prividu koji nam stvara krug ljudi u kom se krećemo, izuzetno mali broj čita, još manje ih kupuje knjige, a fantastiku čita tek delić od to malo. Zbog tih činjenica je velika stvar to koliko naši izdavači objavljuju žanrovska dela i koliko ulažu u njihovu promociju. Nije tolika retkost ni da imamo premijerno ostvarenja. U stvari nikada nije bio veći i bolji izbor kako glavnotokovske književnosti, tako i fantastike, na čitaocima je samo da izaberu ono što im odgovara. Jeste nemamo budžet za sve što bismo želeli, ali imamo renesansu šeste umetnosti.
Stiven Erikson – živi u Kanadi, završio je arheologiju i antropologiju, kao i kurs kreativnog pisanja u Književnoj radionici Ajove. Proslavila ga je saga Pripovest izMalaške knjige Palih osiguravajući mu mesto među doajenima epske fantastike, pored toga je napisao naučnofantastični roman Cena radosti.
Legenda kaže da Kukulja vreba na kraju svake zavere, intrige i monumentalne intencije. Ali, to se restrukturira, jer se Gospodar smrti nalazi na zametku kolosalnih događaja… Dobro došli u snoviti Darudžistan što se budi, pulsirajući u ritmu znamenja, glasina i šapata. Pristigli su stranci, krvnik se šunja sokacima, a esnaf ubica je dobio nalog da smakne Spaljivače mostova koji su u penziji i vode kafanu. Jasno, tu je i sveprisutni Krup. No, ljudi i zbivanja u gradu su neznatni lahor u usporedbi s onim što se valja na horizontu. U distanciranom Crnom Koralu, Tiste Andii ne vide pretnju u sekti Iskupitelja – časnog, koji je bespomoćan pred izopačenom fantazmom sopstvenih sledbenika. Sporo se kreću ratne sprave Tiste Andia, ali: Anomander Rejk, Sin Tame, stiže da preinači davnašnju grdobnu omašku…
Vrlo kompleksan narativ i obilje likova od značaja uslovljavaju čitaoce da pre uživanja u zamešateljstvu ovog dela zavire baren u prethodnu knjigu. Lično sam čitao bez da to uradim i veoma je zahtevno, eto sitno upozorenje. Primetno je da je Erikson enormno napredovao od prvog dela do ovog i vokabularno i stilski. Sada je to na dosta visokom nivou. Mana koju sam primetio je ta da koristi trik s naratorom kada nije siguran da može da iznese scenu, narator nas skloni odatle – legitimno jeste, samo je pitanje da li to treba da rade ovakve veličine. Ovo apsolutno ne umanjuje vrlu kakvoću knjige, ovo je više zapitanost o tome da li je tehnika adekvatna za proslavljenog autora.
Dugo smo čekali na ovo i sada kada je tu verujte nećete se razočarati, tom koji postavlja temelje za finalni sukob. Tu su svi naši omiljeni likovi, neke ćemo usput izgubiti, ali svet Malaškog carstva je okrutan i navikli smo na to. Ukoliko želimo uskoro i nastavak bilo bi dobro da podržimo ovaj tom kupovinom i pisanjem o njemu. Ma kakve mi mane tražili ova saga je krem epske fantastike i mi je zaslužujemo.
U ediciji DC gold Specijal izlaze biseri DC komiksa, a Čarobna knjiga pažljivim odabirom meša legendarna dela sa onima koja će tek da uđu u istoriju. Jedno od takvih koja će tek ostvariti uticaj na franšizu je i uradak Stevana Subića, kod nas ispraćen maestralnom promocijom i marketinškom kampanjom. Naravno da je to urodilo plodom – prvi tiraž je planuo – autor je postao poznat i van kruga zaljubljenika u devetu umetnost. Što je objektivno podvig u našoj maloj sredini. Namerno smo sačekali sa tekstom da se prašina slegne, pa da vas podsetimo šta obavezno morate imati i čitati.
Počesto se dešava da kvalitet i karakter heroja bude u uskoj sprezi s tim koliko su mu suparnici upečatljivi. Betmen je najočitiji primer te tvrdnje, takoreći, odraz u ogledalu onog šta bi postao da je skrenuo levo umesto desno. Negativci kao takvi ravnopravno nose narativ i čine ga kompleksnijim i prefinjenijim. Posledica toga jeste da postaju tkivo što tvori herojsko meso, faktički druga strana istog novčića, i njihove priče je neophodno ispripovedati da bi se imala kompletna slika. Doduše, to je uveliko teže dobro izvesti usled povremenih restarta univerzuma, što je, takođe, neophodno zbog prilagođavanja novim naraštajima i vremenu. No, ličnosti Džokera, Otrovne Ajvi, Harli Kvin, Pingvina, Dvoličnog, Ledenog i Zagonetača imaju verovatno i više poklonika od Betmena te zaslužuju da budu predstavljene i odgonetnute.
Pol Dejno – glumac, režiser i scenarista, karijeru je počeo na Brodveju sa dvanaest godina, u predstavi Inherit the Wind. Prvu značajniju filmsku ulogu imao je u L. I. E., usledila su ostvarenje Prekršena pravila, Mala mis Sanšajn, Biće krvi, Nevine laži, Ubica iz budućnosti, Biti Flin, 12 godina ropstva, Ljubav i milost i Mladost… Kao režiser je debitovao na filmu Divljina. Dobitnik je nagrade Bafta za najbolju sporednu ulogu. Tokom rada na Betmenu, učestvovao je u pisanju scenarija, dajući liku sopstveni pečat. Sličan pristup je upotrebio i za strip scenario Zagonetač: Godina prva, koji definiše ovog negativca iz filmske verzije Betmena.
Stevan Subić – stripski umetnik, grafički dizajner, ilustrator i scenarista iz Zrenjanina. Urednik radio-emisije „Muholovka“, od 2002. do 2008. godine. Tvorac je fanzina Žuta Cigla. Dobio je nagradu Salonu stripa 2009. godine za Bruk Halabrin. Osvojio gran pri na festivalu u Đenovi 2011. godine, kada je žirijem predsedavao Serđo Topi. Počeo je saradnju sa izdavačem Serđo Boneli, za koji je nacrtao dve sveske serijala Adam Vajld, delo Treći dan, te 65. broj serijala Priče, i deveti album Bezdušnika. U Francuskoj je debitovao 2015. godine desetim albumom toserijala l’Homme de l’annee. Usledila su prva dva albuma M.O.R.I.A.R.T.Y. za Delkur, Konan od Kimerije: Ksutal grad sumraka kao i Tarzan za Glena. Tada je započeo saradnju sa DC Komiksom. Sa kompanijom Blizard sarađuje na projektu Dijabla.
Mračna Dejnova i Subićeva interpretacija predstave običnog čoveka na putu za Arkam, zapravo je neviđeno vizuelan prikaz trulog sistema koji se obnavlja poput pipaka hobotnice kada ih odsečeš. No, pre svega izuzetan razvoj ličnosti, priča o tome kako jedan od milion mrava diže glavu sa posla i postaje pretnja po vlastodršce. Kao i sve drugo u Gotamu lik Zagonetača je obavijen sivilom noara. On nije ni dobar ni zao, samo mu je put popločan dobrim namerama dok čini svireposti. Ponekad su to postupci sa kojim se možete poistovetiti, ma koliko etički neispravni bili. Što je donekle i logično pošto je ovo priča o malom čoveku koji je izgubio bitku sa ustaljenom mašinerijom sistema.
Arhitektura scene je apsolutno grad noara i dugo nismo imali priliku da vidimo kvalitetniju i uverljiviju. Kao da svaka kap kiše u Gotamu puni Edvardovu već napola punu čašu ludila! Moramo čestitati maestru Subiću na izvanrednoj, antologijskoj, izvedbi… u ravni onim najistaknutijim albumima Betmena. Scenario je prednastavak za film i kao takav ipak ide u neslućene visine. Mana ovog remek-dela i ne postoji, osim ako kao takvu ne uzmete to što je u stanju da vas gurne u omanji napad anksioznosti.
Majstorska izvedba, vredna priče i podrške, vrlo smo ponosni što je rukotvorac naše gore list. Koliko možemo čuti i drugi tiraž je dobrano otišao čitaocima u ruke i na police, pa nije najbezbednije razvlačiti sa porudžbinom ove divote, jer cena kod preprodavaca biće astronomska. Ipak, sumnjamo da bi to Čarobna knjiga dozvolila, rukovode se većim dobrom što su više puta dokazali. Teško je izdavačko trudbeništvo, i valja u svakom momentu stavljati do znanja da nije uzaludno. I u to ime poručite strip!
U poslednje vreme nam edicija Beskrajni svet fantastike donosi odista sjajne knjige, istovremeno pokazujući da Čarobna knjiga neće zapostaviti ni klasična ni savremena dela. Što je po našem mišljenju ključno kako u izdavaštvu tako i u razvijanju čitalačkog ukusa, mora se znati odakle je sve rođeno, ali i dokle se od tada proputovalo. Čarobnjaci su izgradili vrlo fin balans između ta dva i zadovoljavaju obe struje. Što je žongliranje na žici, ako vam polazi za rukom spektakl ste, ali ako ne – sunovrat. Želimo im da im loptice večno lete.
Objasnićemo pojam opšte mesto, jer ga autorka odlično koristi, ili latinski „locus communis“, termin dolazi iz retorike i književne teorije i označava frazu, ideju ili motiv koji je široko prepoznatljiv i rasprostranjen u književnosti, govorništvu ili drugim oblicima komunikacije. To su obično izrazi i okolnosti, ekvivalentno recimo arhetipu vojnika ili bilo kom drugom tipu karaktera, koji su postali toliko učestali da su izgubili originalnost ili upotrebnu jačinu, ali i dalje imaju funkciju prenosa univerzalnih lajtmotiva. Karakteristike opšteg mesta su lako raspoznatljiva i frekventno ih koristi širok krug autora, jer sadrže univerzalne istine, stereotipe ili klišee. Jednostavna su za razumevanje i ne zahtevaju poznavanje konteksta; čitalac ih intuitivno razume. Repetitivna su kroz različita dela i diskurse, što ih čini opšteprihvaćenim delom popularne ili književne kulture. U književnosti, za primere opštih mesta možemo uzeti teme poput: „Borbe dobra i zla“ – u mitovima, bajkama, ali i savremenim romanima. „Ljubav na prvi pogled“ – motiv koji se pojavljuje u mnogim pričama ili „Čovek protiv sudbine“ – ideja o borbi pojedinca protiv neizbežne sudbine. Slično je i sa upotrebom ideje pohađanja magične škole, u fantastici je to opšte mesto. U govorništvu, to su fraze kao: „Istorija se ponavlja“ ili „Nije zlato sve što sija“. Funkcija upotrebe opšteg mesta je povezivanje: omogućavaju autorima ili govornicima da brzo uspostave vezu sa publikom. Pojednostavljenje složenih ideja: rabljenjem opštih mesta, složene radnje ili situacije se uprošćavaju na način koji omogućava prijemčivije razumevanje. Međutim, vešti autori poput Novikove mogu ih koristiti na nov i osoben način, dekonstruisati ih ili koristiti u ironijskom kontekstu kako bi izazvali drugačiji efekat. Na primer, u filmu ili seriji, scena u kojoj protagonist izjavi: „Moramo spasiti svet“ predstavlja opšte mesto u žanru akcionih ili superherojskih ostvarenja. Takve rečenice nose sa sobom određena očekivanja publike, ali mogu biti i predmet parodije ili kritike u postmodernom kontekstu. U suštini, opšte mesto može biti moćan alat kada se koristi brižljivo i promišljeno, ali može postati kliše ako se upotrebljava mehanički i bez stvaralačkog usavršavanja.
Naomi Novik – diplomirala englesku književnost na Univerzitetu Braun, a potom je nastavila studije na Univerzitetu Kolumbija, gde je stekla master diplomu iz informatike. Pre nego što se u potpunosti posvetila pisanju, radila je na razvoju video igara, uključujući rad na igri NeverwinterNights: Shadows of Undrentide. Tvorac je serijala Temerer, kao i nagrađenih romana Iskorenjena i Srebrnotkanje. Dobila je brojne nagrade, uključujući Lokus, Nebulu i Britansku nagradu za fantastiku. Udata je za pisca i softverskog inženjera Čarlsa Ardajasa. Ima ćerku i živi u Njujorku. Aktivna je u zajednici pisaca i jedan je od osnivača Organization for Transformative Works, organizacije koja promoviše i podržava fanovski rad i fanfikciju. Inspiraciju crpi iz istorije, mitologije i književnosti. Pisanje joj karakteriše bogat svet, detaljno razrađeni karakteri i društveno relevantne teme. U njenom radu se vide uticaji klasičnih autorki poput Džejn Ostin, ali i modernih fantastičarki poput Ursule Legvin.
Neheroina priče je Galadrijla „Ela“ Higins, sa potencijalno destruktivnim magijskim sposobnostima nesagledljivog dosega. Njena moć teži ka razaranju i crnoj magiji, što joj otežava proces sticanja prijatelja i podrške. Svi se trude da je izbegnu zbog mračne aure, u stalnoj je borbi za samokontrolu i pronalaženjem načina da doživi i preživi maturu u školi punoj smrtonosnih zamki i čudovišta poznatih kao zlodusi. U Solomonarijumu ne postoje profesori; umesto toga, škola je živa i sama kreira zadatke, lekcije i izazove za učenike. Pretnja dolazi od magičnih stvorenja, koja se kriju u hodnicima i čekaju priliku da napadnu oslabljene ili usamljene polaznike. Preživljavanje je ključni cilj, takođe, izgradnja saveze kako bi se povećala šansa za opstanak. Ela se u početku opire ideji da se poveže s drugima, svesna svog opasnog potencijala, ali to usamljeničko ponašanje privlači pažnju harizmatičnog i talentovanog Oriona Lejka koji uživa status heroja jer spašava druge od napada monstruma. Iako ga isprva odbija ubrzo shvata da bi savez sa njim mogao da joj poveća izglede da upadne u jaku enklavu i napusti školu. Razvijaju kompleksan odnos u kojem se prepliću sumnja, šikaniranje i privlačnost. Uočavamo nemilosrdan sistem koji favorizuje bogate i privilegovane učenike, a ostale prepušta na milost ili bolje reći halapljivosti škole. Kako se bliži kraj školske godine, opasnosti postaju sve veće, i Ela mora da odluči da li će se prepustiti mračnjaštvu ili će iznaći manje rušiteljski put ka opstanku.
Verovatno bismo mogli reći da je ovo delo omladinske fantastike prevashodno zbog dobi likova, ali to bi umanjilo doseg izvrsnom romanu, pa ćemo ga radije označiti kao urbanu i mračnu fantastiku za sve koji cene dobru pisanu reč. Novikova propituje elitizam, anksioznost, predrasude, moralne dileme i odrastanje u okruženju gde je goli opstanak jedina nagrada. Sa lakoćom saliva temelje za dalji razvoj protagonistkinje i njene borbe protiv nesrušivog sistema. Takođe, autorka pokazuje kako se arhetip ili bolje rečeno opšte mesto kao škola magije preobražava u sopstvenu priču, nema tu novootkrivenosti, ali ima dobre priče, a dobru priču možete ispričati na hiljadu načina ukoliko ste umešni. Dinamičnost, duhovitost i pripovedanje iz prvog lica kristalno čistim stilom, ta modernost knjigu rangira na visoke pijedestale. Verujemo da su kvalitetu srpskog izdanja doprineli prevodilac i urednik, naime nema ničeg od stvari na koje skrećemo konstantno pažnju i to zaslužuje sve pohvale tima zaduženog za roman.
Trebali biste posedovati ovu knjigu, kao i čitavu trilogiju kada bude dostupna, jer je primer onog kako bi trebalo da izgleda i zvuči vrhunska savremena fantastika. Iako čitamo ponajbolja dela žanra retko su karakteri današnjice toliko dobro izmešteni u izmaštanost, a pored toga i književnih vrednosti ovo je zagarantovana zabava.
Lakonski rečeno, šta čini film prijemčivim publici? Originalan scenario, dobra glumačka postava, muzika koja u stopu prati fabulu, atraktivne destinacije ili savršeno postavljen ritam radnje. „Mumiju“ odlikuje sve gorenavedeno, uz dodatak duhovitih dijaloga i interakcija između glumaca koja je bez mane. Ovaj film, čiji režiser je Stefen Somers, rimejk je istoimenog filma iz 1932. godine i predstavljen je publici 1999. godine. Sniman je u Ujedinjenom Kraljevstvu, Maroku i pustinji Sahari, gde se filmska ekipa namučila sa zmijama, dehidratacijom i peščanim olujama. Vizuelne efekte je priredio „Industrial Light And Magic“ koji je koristio kombinaciju kompjuterski generisanih i igranih scena za mumiju, a Džeri Goldsmit je komponovao muziku. Sajt „Rotten Tomatoes” je filmu dao ocenu B+ (na lestvici od A do F), a film je inspirisao stvaranje dva nastavka, „Kralj škorpiona“ i film „Mumija“ iz 2017. godine
