Blog

Farma i strane knjige, avgust 2020.

Posted on by Nešo Popović

Gde ste, ljubitelji fantastike? Kako ste? Šta kažete na to da nam se leto bliži kraju. Sad će i klinčadija ponovo u školske klupe, sa vremena na vreme. Nama u podrumu i ne čini neku razliku kakva je klima (osim ako nije isuviše vlažna i hladna ili vrela i vlažna. Ne znam šta sam hteo sa ovom rečenicom, čini mi se da sam skrenuo sa teme), ali vama, koji ste na slobodi, pretpostavaljam da nije bilo baš tako.

Davne 1945. na današnji dan, objalvjena je Životinjska farma. Ko bi rekao da je već toliko prošlo? U slučaju da niste nikad čitali knjigu, pogledajte crtani. Mada, neće vam ništa biti i ako pročitate roman. Ozbiljna je to priča, nema greške. Prenesena značenja, ovo-ono. Kako se u Bobovo ime ostvaruju samo mračne distopije, nikako neka gde svi živimo u miru, sreći i beskrajnom zadovoljstvu?!

https://www.youtube.com/watch?v=XXkicQRl6vg

Leto možda i jeste nikakvo, ali bar ima zanimljivh knjiga za čitanje. Dobro, nije da su se baš pretrgli sa novitetima, ali dobro, otpisaćemo im malo na ime ovijeh virusa. Zašto nikad neću uspeti da pročitam sve što me zanima???

Nova divljina – Dijana Kuk (The New Wilderness by Diane Cook)

Agnes, Beina petogodišnja kći, kopni iz dana u dan. Smog i zagađenje u Gradu, koji je prenaseljen, građevinski urnisan metropolis, napadaju krhka dečija pluća.

Niko ne sme da napušta Grad, jer nema gde da se ode. I šta da radi jadna majka u takvoj situaciji? Udaljena od svega, postoji Država Divljine. Tamo caruju biljke i životinje i oni su jedini stanovnici te zone. Ljudima je zabranjeno da tamo obitavaju. Do sada.

Majka i ćerka, u društvu osamnaestorice dobrovoljaca odlaze u neistraženo područje. Sve u svrhu studije, koja treba da pokaže da li ljudi mogu da opstanu tamo. Mogu li ljudi biti deo ekosistema, a da ga ne unište? Ova mala zajednica će se okrenuti nomadskom životu, sakupljajući i loveći hranu. Sve vreme moraju da se pridržavaju strogih pravila, da ne ostavljaju tragove za sobom. Malo po malo, grupa uči kako da preživi i da se snađe u negostoljubivim uslovima (bolje da su više gledali Bera Grilsa kao mali). Naravno, nema ničeg bez malo borbe za prevlast, reda humanosti i dva reda izdaje. Što više lutaju, više će otkrivati svoju divlju stranu.

Istovremeno, Bea preimećuje da se sve više udaljava od Agnes. Možda je devojčica sada zdravija, ali je majka gubi na drugačiji način. Agnes se sve više navikavana divljinu, a Bea ne može da zaboravi svoju gradsku prošlost. A još kada Vlada promeni planove za Divljinu, doseljenici će morati da biraju – hoće li se prikloniti ili braniti svoj novi dom.

Ocena na GoodReads – 4,2

Sveti – Giljermo Del Toro, Čak Hogan (The Hollow Ones – Guillermo del Toro, Chuck Hogan)

Giljermo je pretpostavljam svima poznat. Ako vam Čak ne pali lampice, autor je Princa lopova, kao i romana Soj, koji je pisao zajedno sa Giljermom.

Tokom istrage ubistva, FBI agent iznenada postaje izuzetno nasilan i napada svoju mladu partnerku Odesu Har. Uprkos šoku, mlada agentkinja reaguje brzo i smrtonosno. Iako je istraga unutrašnje kontrole potvrdila da je u pitanju bila samoodbrana i da ništa drugo nije mogla da učini, naša heroina je potpuno slomljena. Ono šta je najviše uznemirava je prisustvo neke senke, koju je uočila prilikom upucavanja partnera. Nastavlja da istražuje, mada nije sigurna da je i dalje skroz normalna i zdravomisleća, i dolazi do nekoga ko se zove Džon Sajlens, i ko tvrdi da živi već nekoliko vekova. On bi mogao biti ili ludak ili najbolja odbrana od zla koje preti čovečanstvu.

Ocena na GoodReads – 3,74

Jezero Harou – Ket Elis (Harrow Lake – Kat Ellis)

Šta Lola Noks zna o jezeru Harou?

Dve stvari: 1) tamo je njen otac snimio svoj poslednji i izuzetno uznemirujući film.

2) nešto nije u redu sa istoimenim gradićem.

Lolin otac je čuveni režiser horor filmova i ona misli da je ništa ne može uplašiti. Nakon brutalnog napada na njenog oca u Njujorku, Lola se pakuje navrat-nanos i odlazi na jezero Haoru, gde će živeti sa bakom, koju nikad nije upoznala. Lokalno stanovništvo je opsesivno vezano za film, koji je njihov gradić postavio na mape. Tu su i neobični nestanci, koje policija ne uspeva da objasni. Zašto me to ne čudi?

Neko ili nešto prati prati svaki Lolin potez.

Što više saznaje o gradu, uplašenija će biti. A i naša heroina ima svoje tajne, koje ne želi da otkriva. Ako ne uspe da napusti grad, ostaće u njemu zauvek, udobno spakovana dva metra ispod zemlje.

Ocena na GoodReads – 3,84

 Društvo – Keti Alender (The Companion – Katie Alender)

 

Druga siročad su Margot govorili da je srećna. Srećna zato što je uspela da preživi tešku nesreću u kojoj je poginula njena porodica. Srećna zato što ima svoju sobu (samo zato što se svake noći budi vrišteći, a samim tim budi i ostale stanare doma). I na kraju, srećna zato što je odabrana od idealne porodice, sa kojom će živeti na njihovom udaljenom imanju.

Ali nije srća uticala na Satonove da spasu Margot čamotnog života u domu. Margot je odabrana da bude društvo njihov tihoj, misterioznoj kćeri, Agati. U početku je pomoaganje oko Agate, i upoznavanje njenog zgodnog starijeg brata, izgledalo mnogo bolje od života u Domu. Ali uskoro, usamljena, gotska kuća počinje da se igra sa Margotinom percepcijom, nagoneći ju da preispita sve što misli da zna o Satonovima, ali i o sebi.

Možda su njeni teški snovi prestali kad je počela da živi sa Agatom, ali prave noćne more tek počinju.

Ocena na GoodReads – 4.22

Ponoćna biblioteka – Met Hejg (The Midnight Library – Matt Haig)

 

Između života i smrti, na samoj ivici univerzuma, postoji biblioteka, čije police se protežu u večnost. Hm, ovo može biti obećavajuće. Svaka knjiga ti pruža priliku da živiš neki drugačiji život u odnosu na dosadašnji. Da vidiš različite ŠBBKBB (šta bi bilo kad bi bilo) ishode. Da si donosio drugačije odluke u životu, da li i šta bi se promenilo? Da li bi drugačije živeo kada bi znao da možeš da poništiš izbor i odlučiš drugačije?

Nora Sids će imati priliku da preispita svoje izbore, da prati drugačiju karijeru, potire stare raskide, završava škole koje je želela. Ponoćna bibloteka će joj pomoći da otkrije šta stvarno čini život i zbog čega je vredan proživljavanja.

Ocena na Goodreads – 4,42

Ako ste zadovoljni predloženim, čitajte. Ako niste, čitajte naslove, koji vam prijaju. BEZ PANIKE, ima mnogo više zanimljivih knjiga, nego što imamo vremena za čitanje…

Pozdrav do sledećeg javljanja. Studio…

Beskrajna šuma

Posted on by Redakcija

Devojčica je, zadubljena u svoju knjigu, sedela na grani jednog prastarog hrasta, u centru Beskonačne šume, gde su joj društvo pravili šumski šaptači – mala smeđa bića, prekrivena lišćem.

Jedno od tih šumskih bića skoči na drvo i spretno se uzvera do devojčice, svojim malenim crnim kandžama. Cimao je njenu zelenu haljinicu, dovoljno oprezno da je ne pocepa, vičući uspaničeno svojim tanušnim glasom. Taj glas je podsećao na žubor brzog potoka i melodiju divlje i neobuzdane prirode.

Devojčica odloži knjigu na debelu granu pored sebe pokušavajući da se skoncentriše na uspaničenog šumskog šaptača. Kada je shvatila šta je pokušavao da joj kaže, pruži ruke i pusti da je jedna od grana prastarog hrasta uhvati oko struka i spusti na zemlju. Ljutito je potrčala ka zapadu sa smaragdnim sjajem u očima, dok su maleni šumski šaptači pokušavali da isprate njen korak, skakutajući za njom.

Izbivši na obližnji proplanak, na kome su se šumska stvorenja uglavnom molila šumskom bogu i priređivala razne proslave određenih dana u godini, ugledala je pobesnelog medveda koji se bacao na sve strane, boreći se naizgled sa nevidljivim neprijateljem.

Devojčicine smaragdne oči postaše sive, dok je tiho izgovarala bajalicu. Bila je nogama čvrsto ukopana u mestu pored jednog drveta, gde je medved nije primećivao. Završivši sa bajanjem pljesnu rukama, na šta se sva nevidljiva bića u okolini njoj prikazaše. Videla je prastare šumske duhove, entitete za koje nije znala šta su, a oduvek su postojali u Beskonačnoj šumi, kao i drekavca koji je zario svoje prste u glavu medveda i sa osmehom upravljao njime.

Drekavac se trže kada je ugledao devojčicu na šta je njegova kontrola nad medvedom popustila. Pošto mu medved više nije bio zanimljiv, on skoči na devojčicu ispruženim dugim prstima ciljajući njenu glavu, ali ga medved zgrabi šapama u skoku i zubima rastrže na pola. Telo drekavca posta crni pepeo, prkoseći gravitaciji i odlazeći ka nebu, gde i zauvek nestade.

„Ti si unuka Haula“, reče medved koji se pretvori u čoveka, „stare sove, bibliotekara Beskonačne šume? Uzmi ovo. Ako ti nekada zatreba pomoć, ne ustručavaj se da je upotrebiš. I pozdravi dedu“.

Devojčica, čije se oči vratiše u njenu prirodnu, smeđu boju, uze frulu od čoveka-medveda.

„Čitala sam u dedinim knjigama… Mogu da ti pomognem oko te rane“, reče devojčica pružajući frulu šumskim šaptačima koji je prihvatiše bez pogovora. Jedan od njih je nosio i knjigu koju je malo pre čitala.

„Hvala, ali ova posekotina nije strašna. I mi drvovidi poznajemo nešto oko lekovitog bilja. Čuvaj se“, namignuvši, čovek posta ponovo medved i ode svojim putem.

Puštajući da je šumski šaptači podignu na svoje male pljosnate glave, devojčica se ispruži i nastavi sa čitanjem knjige, čekajući da je odnesu kući – u dedinu biblioteku.

***

Stigla je u večernje vreme, baš u trenutku kada je njen deda palio sveće po biblioteci. Zahvalila se šumskim šaptačima na prevozu, kao i uvek, i uzela od njih drvovidovu frulu. Ušavši u svoju ogromnu kuću, ugledala je svog dedu – sovu Haula – kako leti sa kraja na kraj i pali sveće, pazeći pritom da ih usput i ne ugasi svojim lepetom krila.

„Zdravo malena“, obradova joj se deda koji je bio duplo viši od nje, „baš si stigla na vreme da večeramo“.

Smeđooka devojčica je tokom večere ispričala dedi šta joj se desilo, na šta je on podsetio na još neke bajalice koje je mogla da upotrebi, navodeći i knjige u kojima se one nalaze. Rano je otišla na spavanje, pošte je završila sa čitanjem za taj dan. Odložila je knjigu na stočić pored kreveta i brzo zaspala mirnim snom.

***

U sred noći, probudio je stitak na ramenima. Ne stigavši ni da otvori oči, nešto je povuče ka ugašenom kaminu. Čuma, matora veštica koja je živela daleko, na samom rubu Beskonačne šume, je izvukla devojčicu kroz dimnjak. Bacila je u džak i zavrištala:

„Nevaljala devojčice! Ubila si mog vernog drekavca i sada ćeš da ispaštaš zbog toga!“, reče i, prebacivši džak preko leđa, potrča suprotno od biblioteke.

Devojčica osta pribrana i u mislima zamoli drveće da sapletu zlu Čumu, na šta joj oči pozeleneše. Koren jednog obližnjeg drveta iskoči iz zemlje i saplete vešticu hvatajući je za nogu. Devojčica ispade iz džaka, otkotrljavši se podalje od čupave Čume. Jedan od šumskih šaptača je sve to slučajno video, pa je hitrim i skakutavim korakom otišao po frulu u devojčicinu sobu, probudivši i starog dedu Haula.

„Čitala sam o tebi u dedinim knjigama Čumo“, bez panike reče devojčica, „tvoja slabost je srebro!“.

Devojčica stade da baje, na šta joj oči postaše crne, pokušavajući da izvuče iz zemlje sve čestice srebra koje je mogla, ali bezuspešno – nije bila dovoljno jaka. Veštica samo jednim dodirom raščlani koren drveta koji je stezao oko noge i baci se na devojčicu.

U tom trenutku, ogromno smeđe krilo prastare sove, odgurnu vešticu u stranu, a drugo zakloni devojčicu, uzevši je pod svoju zaštitu. Šumski šaptač zasvira frulom u pravcu Čume, na šta se ona ukoči u mestu, ne mogavši da se pomeri. To je dalo vremena da deda Haul izrekne bajalicu koja izroni čestice srebra, skoro iz cele šume, i usmeri ih na nepomičnu vešticu.

U sred noći srebrna kiša, osvetljena mesečinom, zapljusnu Čumu. Matora veštica se uz stravičan krik razloži na sumporne kapi koje nestaše u srcu crne zemlje.

Od tog dana, Čuma više nije postojala, a devojčica je porasla u prelepu bibliotekarku Beskonačne šume. Iščitavajući gotovo sve što joj padne pod ruku, svojim znanjem, a i uz pomoć svojih šumskih prijatelja, štitila je šumu od raznih nepogoda još dugo godina.

 

Autor: Zlatokosa

Portal

Posted on by Redakcija

– Mama, uspio sam!

– Što si uspio?

– Otvorio sam portal!

– Mislila sam da je nešto ozbiljno.

– Pa i jest ozbiljno. Vidi!

Pokažem joj metalnu kutijicu s udubljenjem u sredini.

– Što je to?

– Uređaj za otvaranje portala.

– Odakle ti?

– Dao mi FruFru.

– Tvoj i djedov imaginarni prijatelj?

– Tebi je imaginaran, nama nije.

– Uvijek ste imali bujnu maštu. I nije mi jasno zašto ga zovete FruFru?

– FruFru ispušta frrr frr zvukove kao kad mačka prede.

– Dakle tako, osim što je FruFru vanzemaljska mačka, pretpostavljam da portal vodi na djedovu livadu.

– Kako si znala?

– Tebi je djed, meni otac. Znam što njegova mašta može.

– Ne vjeruješ mi?

– Ne.

Umetnuo sam palac u udubljenje. Zrak se u sredini sobe uskomešao i uskoro se pojavio otvor unutar kojeg se jasno vidjela livada, djed i baka kako mašu. Uhvatio sam mamu za ruku i uvukao je u otvor. FruFru je uskočio za nama.

Mama zagrli baku sijajući od radosti.

– Što su nam to ova dvojica izveli?

– Trojica – kaže baka s osmjehom i pokaže gdje je FruFru. Tada ga je mama prvi put ugledala. Krznena lopta, ogromnih kosih očiju. Doskakutao je radosno i počeo se trljati, proizvodeći karakteristični frrr.

Djed i ja se pogledamo, zavjerenički namignemo.

…

Poslije nekoliko sati ugodnog druženja.

– Mama, što si se namrštila?

– Sjetila sam se da moramo natrag.

– Vratit ćemo se kako smo i došli.

Umetnem palac. Portal se otvori. Otvor je titrao na obodu, tvoreći zvuk koji je podsjećao na pucketanje statičkog elekriciteta.

– Nemam povjerenja u tehnologiju. Nikad ne znaš gdje ćeš završiti.

– Mama, opet pretjeruješ.

– Ni mačke mi nisu pouzdane, makar bile i svemirske. Sad ih vidiš, sad ih ne vidiš. Prođeš kroz portal i ne znaš hoćeš li završiti na njihovu matičnu planetu kao cirkuska atrakcija. Je li tako FruFru?

FruFru ljutito frkne i uskoči u portal. Mi krenemo za njim.

…

…

Rekao sam – Mama, znaš li što se dogodilo?

Rekla je – Omojbože

 

 

Autor: Tedi Goldstein

U visokoj travi (2019) – S razlogom se kaže: less is more

Posted on by Nikola Jović

Jedna od najvećih čari u susretu sa pričama Stivena Kinga – bilo da je u pitanju književna forma ili neka od adaptacija – je u tome što je u pitanju autor koji (kada je u elementu) toliko dobro vlada karakterizacijom i pripovedačkim sposobnostima da je u stanju da učini da ne želimo da se horror dogodi jer su likovi, i okolnosti u koje su oni smešteni, toliko dobri da bi bilo šteta to kvariti. Osećaj toliko prepoznatljiv da je napravio nekoliko generacija King imitatora, jer zaista, ko bi rekao da imati dobre, živopisne i trodimenzionalne likove utiče da se gledaoci i čitaoci sa njima povezuju. Po toj prepoznatljivoj formuli, sam horor je najčešće sačuvan za drugu deonicu a prvi deo filma je tu da nas investira u živote likova taman toliko da se saživimo, pre nego što zle sile počinju da se upliću. U ovoj Kingovoj adaptaciji je redosled obrnut, i to je definitivno jedan od najmanjih problema ovog filma.

Brat i sestra po imenu Kal i Beki uputili su se ka San Diegu sa planom da Beki, koja je u drugom stanju, stanuje sa svojom tetkom do porođaja, nakon čega razmišlja da dete da na usvajanje. Usled Bekine mučnine, Kal zaustavlja vozilo na trenutak neposredno pored jedne napuštene crkve u sred nedođije, kada ih u daljini iz polja iznenadi poziv u pomoć jednog malog dečaka koji je izgubljen u visokoj travi. Iako su isprva neodlučni, Kal i Beki zalaze dublje u visoku travu, ne bi li pomogli dečaku, ali ono čemu se nisu nadali, i što ubrzo postaje očigledno, je da način na koji prostorno-vremenski kontinuum funkcioniše unutar samog polja trave nije na mestu.

U visokoj travi je adaptacija novele koju je King napisao sa svojim sinom, i iako format novele ne podrazumeva nužno i manje ’mesa’ za adaptiranje, samo gledajući film (bez informisanja o samom književnom predlošku) on ostavlja utisak kao da se radi o konceptu za kratak film koji je na silu pretočen u celovečernji film. Već na nivou naslova i osnovne premise (brat i sestra, izgubljeni u travi) film zvuči kao poprilično teška stvar za adaptirati iz razloga što nam glavna lokacija, polje trave, ne pruža mnogo toga filmičnog. Nemamo vizualnog angažmana u prednjem, srednjem i zadnjem planu, već maltene samo jedan mogući plan, a s obzirom da je trava gusta, to nas ograničava na srednje krupne kadrove i detalje. Ne toliko dobri izgledi na samom početku, ali reditelju se mora priznati jedno… na dobrih dvadeset minuta me je skoro ubedio da će moći da se izbori sa datim mu poteškoćama, međutim kako je film odmicao, postajalo je očigledno da reditelj nema meru niti sklada prilikom upotrebe sredstava kojima želi da prenese emocije koje želi da publika oseća.

 

Nakon što smo u istoj godini od strane Ari Astera videli poduhvat koji s jedne strane obuhvata okultno, a s druge strane kao svoj zadatak ima snimanje horora u filmu koji je smešten u periodu godine kada doslovno nema mraka, ne možemo a da od reditelja koji je imao više decenija da ispeče svoj zanat, ne očekujemo ako ne bolje, onda barem isto. I u početku, zaista, Natali dobro artikuliše muku koju oseća glavna protagonistkinja i generalno, uz malo podnošljivog razbijanja rampe, dobro uspostavlja ton. Upotreba usporenih kadrova u 120 frejmova po sekundi kao i povremeno korišćenje lens baby objektiva od gume, koji daju izobličenu i nekada mutnu sliku, dosta podsećaju evociraju slične kadrove u Lars Fon Trirovom Antihristu, ali bih se lično pre kladio da je to estetski produžetak pripovedačkih alata kojima se Natali koristio prilikom rada na seriji Američki bogovi, gde ih je, takođe, koristio. Same po sebi, i korišćene sa merom, ove estetske odluke činile bi neke od najupečatljivijih kadrova u nekom skladnijem filmu. Ali u filmu koji nije u stanju da da ni malo oduška i koji, gimika radi, svaku od banalnih i trivijalnih radnji prikazuje prekomplikovanim sredstvima po principu: jer smo tako u mogućnosti, čini da ono što bi moglo da bude atmosferično i upečatljivo gledaoca ostavi krajnje neimpresioniranim. Kako sam film protiče, prenaglašene estetske odluke postaju u jednom trenutku do te mere prenaglašene da ostavljaju dojam animiranog filma, što u nekim okolnostima savršeno odgovara (prvo mi na pamet pada Rođene ubice Olivera Stouna, ali se i unutar Natalijevog opusa to može reći i za njegov rad na Američkim bogovima) ali u ovom filmu to deluje konfuzno. Da stvar bude gora, sve gore nabrojani elemnti su, zapravo, jedine stvari koje u filmu iole valjaju, jer stvar najviše odlazi dovraga na planu same priče.

Kao što već rekoh, nisam upućen u sam književni predložak, ali način na koji je sama priča u filmu struktuirana ne samo da nam ne daje taj karakteristički Kingovski tretman, već ostavlja dojam kao da imamo dve različite priče koje su zgurane u jedan film. Jedna je trebalo da bude klaustrofobični horror koji bi bio nešto između Užasa iz dubine Nil Maršala i Gravitacije Alfonsa Kaurona, samo smešteno u visoku travu gde imamo sat koji otkucava (u vidu trudnoće i već naglašene mučnine), a imamo i fantastičan element prelamanja vremensko-prostornog kontinuuma. Druga priča je najtipičnija kliše priča o nekom tipu okultnog horora sa motivima iskupljenja sa sve ogromnim monolitom koji je bačen po sred šume. Kombinovanjem ove dve priče gubi se svaka efektnost i jednog i drugog. Glavna stvar koja je gledaoce investirala i uvukla u film je misterija oko samog polja trave gde se prostor i vreme prelamaju kao da se radi o crnoj rupi, i pravljenjem ekskursa u vidu trećeg glavnog lika koji je zapravo otac bebe sa kojom je Beki trudna, i čitava religijska konotacija iskupljenja suštinski odvlači od inicijalne premise koja je gledaoce investirala, a sa druge strane, čak i ukoliko bi ovo bio generički religiozni horor, onda bismo mnogo više pažnje morali posvetiti onoj napuštenoj crkvi i tom kontekstu generalno. Ovako sve zajedno ostavlja jedan utisak kao da sam reditelj (koji je bio i scenarista na filmu) nije imao dovoljno poverenja u jednu ili drugu drugu od ove dve priče, te ih je koristio kao potporu jedna drugoj, gde druga treba da pruži pozadinsku priču, emotivnu srž i temasku zakruženost prvoj priči, a prva tu služi da intrigira i zbunjuje, te samim tim gledaoca dovoljno angažuje na nekoliko frontova kako ne bi primetili da se radi o šablonskom pristupu žanru.

 

Možda je Nataliju sve ovo bilo ponuđeno kroz književni predložak, ali ukoliko je on radio adaptaciju priče u scenario, na njemu je bio zadatak da tu konfuziju dovede u red, a ne da je dodatno komplikuje ili još prenaglašava kroz svoje estetske odluke. Samim krajem je, osim što želi da iskomunicira poruku o iskupljenju, bilo pokušaja da se implicira neki opšriniji i konfuzniji lore koji je trebalo da u očima gledalaca opravda prostorno-vremenska prelamanja, kao i uticaj i pojavu džinovskog monolita, i postigne osećaj konfuznog obrta na kraju (kao i svaka podvala od filma).

Izvorna premisa sa početka trebalo bi da ostavi utisak nekog rascepra prostora kao da se radi o nekoj crnoj rupi, dok sama završnica više cilja na nekid etrminizam u ljudskom delanju, dve potpuno oprečne opcije gde je jedna potpuna kontigencija a druga predodređenost ljudskog delanja. Ove, kao i mnoge druge nelogičnosti, su me ne samo demotivisale da se dodatno investiram u pravo značenje iza sve te konfuzije, već su mi samo ostavile dojam da se iza ove zavese, zapravo ne krije ništa.

 

Letnji užasi iz morskih dubina – predlog za tematski mini maraton

Posted on by Dejan Sklizović

Strava se prirodno najbolje utapa u noć, planine, guste šume, neretko kišu i magluštinu, te jesenje i zimske ambijente, ili pak divlju i neistraženu prirodu, u bilo koje doba dana i godine. Međutim, uobičajeno vezivanje žanra za pomenute varijacije u setingu bi nas ostavilo uskraćenim za najveću i namanje istraženu površinu na Zemlji – okeane. Vodena božanstva i razne zveri su prisutni u svakoj drevnoj tradiciji, a nedovoljno poznavanje okeana nudi jedan sasvim poseban ugođaj i osećaj strave, ukoliko se režiserska palica nađe u pravim rukama. Na kraju krajeva, u dubinama uvek vlada potpuna tama i hladnoća, a opstaju samo vrste koje su se uspešno prilagodile surovim uslovima preživljavanja, što samo po sebi obećava jak žanrovski momenat.

Svakako je fascinacija ajkulama, zastrašujućim vladarima plavih dubina prisutna oduvek, a naročito nakon kultnog Spilbergovog filma Ajkula (Jaws, 1978). Strah od nevidljivog proždirača iz morskih dubina je neminovnost, kada se čovek nađe suprotstavljen veličini okeana i svih opasnosti koje vrebaju iz njega. Ipak, da bi se okean upotrebio u žanrovskom smislu, potrebno je jako dobro poznavanje makar jednog njegovog dela, kako bi odluke i postupci karaktera bili opravdani, a priča i scenario održivi u divljem setingu. I baš taj minimum poznavanja tog ogromnog ekosistema jeste često izvor iz koga se crpi strava u nekolicini filmova iz podžanra creature feature, u kojima je ajkula glavni negativac, koljač, sejač straha i terač na preživljavanje u teškim uslovima.

Filmovi o ajkulama (shark flicks) su nekako najupečatljiviji leti (više stvar ukusa nego pravilo), jer se uglavnom leti i dešavaju, kada je pojačana aktivnost kupača, temperatura tera ljude na ekstremne sportove i ronjenje, samim tim i privlači ajkule bliže obali. Zanimljivi su jer je podžanr i dalje prilično nedefinisan, nekoliko decenija nakon izlaska Jaws. Ono što je ohrabrujuće jeste da od nekih desetak gledljivih, ima bar 5-6 jako dobrih, a u ovom ću se tekstu baviti manje poznatim, ali uglavnom boljim od popularnih filmova o ajkulama.

 

 Greben (The Reef 2010)

 

The Reef je film koji ima prelazne ocene u bukvalno svim segmentima, a u nekima je u rangu sa dobrim filmovima. Traucki je radio film po istinitim događajima, što doprinosi jačoj identifikaciji s likovima i pričom.

Sama priča je prosta, bez mnogo zapleta, sem na samom početku, kada mora da se donese teška odluka, nakon naizgled uobičajene nesreće na pučini. Ostatak je pravolinijski survival, pun krajnje napetih scena i veoma dobro vođene režije, sa sjajnim tempom i odličnim payoff momentima, koji dolaze u pravo vreme.

Kasting je i više nego pristojan i dorastao zadatku, a seting je nešto što ovaj mali film čini posebnim i autentično zanimljivim. Dnevni snimci okeana su uglavnom dekor koji viđamo na mestima gde se hoće predstaviti ideje poput mira, slobode, ili pak jeftina atmosfera sa tropskog ostrva, uz gomilu ljudi koji uživaju. Pravi je izazov od nečega što je eksploatisano uglavnom u hedonističke svrhe, napraviti vrhunski horor seting, što je Trauckom i više nego uspelo i u tome leži ključ izuzetno pitke recepcije i jakog momenta strave koji ovaj film obilato proizvodi i nudi.

Zvuci okeana i (ne)pravilnosti u njegovom ponašanju su ovde iskorišćeni da predstave užasan kontrast između grupice izgubljenih ljudi i veličine i dubine usred kojih su se našli, a sve je to pojačano očiglednim nepoznavanjem monstruoznog okruženja. Naravno, sve vreme je prisutno „ono“ što vreba ispod površine i od samog starta je nemoguće gledati u prelepu vodu bez jake odbojnosti i opreza, što je sjajna zamka režisera u koju baca gledaoca od samog početka – fokus je uvek i stalno na vodi, u iščekivanju da se nešto desi, tako da su likovi poprilično u drugom planu, što se shvata vrlo brzo, ali tada je već kasno, gledalac je verovatno uhvaćen nespreman i nateran da se maksimalno fokusira.

Za razliku od većine dobih shark flick ostvarenja, ovde su korišćeni autentični snimci pravih primeraka velike bele, tako da nema izveštačenog CGI kretanja životinja, čime su scene dobile na autentičnosti za „male pare“. Zato nema previše eksplicitnih i invanzivnih scena ubistava (neko će zameriti zbog toga, ali se zapravo ne primećuje toliko), a sav režiserski fokus je na triler-momentu i jakom saspensu koji, žanrovski jako ukusno i znalački, prelazi u horor u tren oka i to često u nepredvidivim momentima. Pritom nemojte misliti da scene ubistava nisu krvave, naprotiv.

Traucki je pokazao kako se vlada žanrom i budžetom i koliki su mu bili ukupni dometi u tom trenutku, tako da nema preterivanja, niti nagoveštaja ičega što je neostvarivo u odnosu na započeto. Po principu „koliko para – toliko muzike“, ovde imamo na delu pametno i svesno vođen film od strane režisera koji je jako dobro znao šta hoće od teme i filma, pritom prilično zabavan i pun autentičnih žanrovskih momenata. Uživajte!

 

47 metara dubine 2 (47 meters down – Uncaged 2019)

 

Roberts je bukvalno pokidao drugi deo ove originalne shark flick franšize. U prvom filmu je jasno i glasno pokazao da je žanrovski veoma pismen i režiserski prilično talentovan, a pritom jako mudar po pitanju raspodele budžeta. Taj film je patio od klasičnih dečjih bolesti, tipa dvodimenzionih likova, nedostatka racionalne motivacije likova, plitkog scenarija i dosta lošeg kastinga. Ali sve je uspeo da itekako naplati već nakon desetak minuta teško gledljive, ali neophodne ekspozicije. Maksimalno je iskoristio seting i stvorio izuzetnu žanrovsku atmosferu u jednom divljem podvodnom svetu, gde su zvuci i svetlo svedeni na minimum, ali okrenuti u korist žanra. Film je na kraju ispao zabavan horor, sa pametno doziranim jump scare momentima i vešto upakovanim klišeima.

Drugi deo je doneo sve ono što je prvom falilo. Neuporedivo bolji kasting i priču koja već na početku najavljuje veliko finale ovog uzbudljivog i beskompromisnog horora, ali se maestralno baca u drugi plan. U priču je fino utkana jedna stara legenda, na pažljivo odabranoj lokaciji, tako da je simbolika svega što se u scenariju spominje itekako opravdana na delu, a seting je barem osamdeset posto filma totalno pod vodom, gde su svetlo i zvuk ponovo glavni alati strave, kao i u prvom delu, ali ovde još bolje i kreativnije upotrebljeni.

Muzika je isto priča za sebe, a pored nekoliko poznatih numera, koje se potmulo prenose kroz dubine podvodnog lavirinta, tu je i više nego solidan OST, koji samo govori da se na sve mislilo.

CGI je upotrebljen koliko da se istakne najbitnije i bace akcenti i tu ne treba očekivati nikakvo remek-delo, ali je režija dovoljno pametno vođena da CGI nikada nije u prvom planu i da više sakriva nego što otkriva.

Priča je pametno planirana i organski utkana u seting, tako da nam režiser u nekoliko originalnih plot-tvistova otkriva s koliko se pažnje pristupilo osmišljavanju i upotrebi jako zanimljive lokacije.

Ubistva su sjajna, neka omažirana, neka jako originalna, ali to je poslastica za onoga ko se dohvati da u mraku uživa u ovom filmu izuzetnog tempa i sjajno građenog saspensa. Najbolja smrt ipak nije došla od strane ajkule, a realizam te scene će ostati svakom fanu urezan u sećanje dugo nakon gledanja.

Treba ugasiti svetlo i pojačati zvuk, film je prava zabava i školski uradak koji kazuje kako treba tretirati žanr, bez obzira na budžet. Pritom, za one koje vole fantaziju u hororu, ovde je ima i više nego dovoljno u osnovama priče i objašnjenju prisustva „čudne“ ajkule, ali prilično funkcionalno prizemljena i bez preterivanja.

 

Otvorena voda (Open Water 2003)

 

Još jedan jako zanimljiv shark flick. Prvi deo Otovrene vode je postavio mnoga pitanja, što o budžetu, što o tretmanu žanra. Priča o dvoje ljudi izgubljenih na pučini nakon ture ronjenja je ispričana na osnovu istinitog događaja. Podložno je diskusiji, ali zbor originalnog pristupa i sjajne realizacije, dolazi sasvim sigurno na sam vrh filmova o ajkulama, rame uz rame sa daleko skupljim produkcijama.

Sniman je skoro dve i po godine, uglavnom samo vikendom, kada su malobrojni članovi ekipe mogli da dolaze na snimanje. Za sto trideset hiljada dolara budžeta, nema niti jednu CGI scenu, a specijalni efekti nisu korišćeni. Ajkule su namamljivane krvavim mamcima, od strane profesionalaca. Glavna glumica inače ima jak strah od ajkula, tako da je njena ekspresija dobrim delom autentična, budući da su preko sto dvadeset sati proveli plutajući u vodi, okruženi ajkulama i vezani trakom za brod, uz žičanu zaštitu. Zvuči zanimljivo? Ima još…

S obzirom na to da na novac, profesionalnu rasvetu i opremu nisu mogli da računaju, prirodno je da je mnogo toga otišlo na scenario, a može se reći da je u pitanju poprilično uspešna adaptacija „Čekajući Godoa“, samo smeštena negde na pučinu, u vodama preplavljenim ajkulama. U scenariju nema niti jednog momenta koji ukazuje direktno na iracionalni strah, niti ima žanrovski tretiranih kadrova. Naprotiv, scenario je prepun trivijalnosti, priča o greškama u prošlosti, koje su dovele likove u nepovoljan položaj, kao i pričama o budućnosti, koja se nikada neće desiti.

Ajkule su nebitne, koliko je osećaj odlaganja neizbežnog u prvom planu. Nemamo kapitalnih primeraka Great White negativaca, koji prate ljude i nadmudruju se sa njima. Za film su korišćene skoro pa isključivo Karipske koralne ajkule, a opasnost dolazi od njihovog brojčanog stanja, ne od ubilačke inteligencije usamljenog predatora.

U tom smislu, film je u potpunosti lišen saspensa i trilera svake vrste, a horor kao da je namerno izbegnut u svakom mogućem trenutku. Tako dobijamo jedan dokumentaristički, s kamerom „iz ruke“ snimljen film, koji baca potpuno novo svetlo na stravu. Strava nije u plašenju, borbi, izbegavanju ili gubitku kontrole. Strava je u nikada izgovorenom neizbežnom kraju, ka kome nas Kris Kentis suptilno vodi sve vreme.

Poslednja scena u vodi je priča za sebe i govori mnogo, u samo par sekundi. Govori o mirenju sa neizbežnim i predavanju, nasuprot uobičajenoj borbi na život i smrt. Strava je tretirana kao prirodan i ireverzibilan proces, koji se može desiti pukim slučajem i koji je sam po sebi toliko veliki da ga je nemoguće žanrovski upakovati.

Poseban omaž filmu Jaws je u prezimenima dvoje glavnih junaka, ko voli – nek proveri. Ne očekujte uzbuđenje, očekujte racionalno mirenje i prepuštanje. Sjajan izbor za ljubitelje surovog realizma u Survival filmovima.

 

Opasnost iz dubine (The Shallows 2016)

 

Žam Kolet-Sera je, pre nego što se upustio u snimanje filma sa ajkulom u glavnoj ulozi, već imao jako zapažen rediteljski staž, kako u hororu (debi mu je The Waxhouse, a kasnije je došao i odličan The Orphan), tako i u drugim žanrovima, pritom ostvarivši saradnju sa ozbiljnim glumačkim imenima. Može se reći da je u vreme snimanja ovog filma itekako znao šta hoće i kako to treba izvesti, što je svakako potvrdio u skoro svakoj sceni ovog uzbudljivog i pomalo iracionalnog ostvarenja.

Priča je prosta, tek toliko da opravda postupke glavne junakinje. Njoj je majka umrla, nakon čega je napustila završnu godinu studija medicine i otišla u Meksiko, da surfuje na omiljenoj plaži svoje majke. Kako se ispostavlja, plant and payoff momenti su odlično postavljeni već na početku filma, jer će se videti da će joj medicinsko znanje biti preko potrebno u predstojećoj borbi, te da je odustajanje i odlaganje nemoguće u svetu nekoga ko je nasledio borbenost svoje majke, što vidimo i iz njenog razgovora sa ocem.

Scenario je na mestu u svakom momentu i u potunosti u funkciji priče i žanra. Same uvodne scene su majstorski urađeni omaž prirodnim lepotama meksičkih plaža. Naglašavajući osećaj slobode i odsustva brige prilikom sečenja talasa daskom za surf, te snimcima iz drona prelepe i bistre vode, Kolet-Sera ne samo da gradi seting koji se komotno može opisati kao raj na zemlji, već udara temelje jakom kontrastu sa onim što će se desiti uskoro. Koliko god gledalac znao da je pred njim film o ajkulama, teško mu je da pomisli na bilo šta drugo, osim na lepotu koja mu je bljesnula pred očima. Sjajan trik za nastavak i podsećanje da i u raju može biti problema.

Dvojica surfera su tu da obezbede nekakvu vezu sa spoljnim svetom i makar tračak nade za solidnu Blejk Lajvli u ulozi Nensi, makar u prvoj trećini filma, da bi se kasnije pokazali beskorisnim. Kamera na kacigi jednog od njih je još jedan mogući izlaz, ali ne i spas, kako ćemo videti. Tim „slamkama spasa“ režiser majstorski daje nadu, da bi se surovo poigrao sa gledaocem i usmerio ga dalje na glavni problem, uz prećutno podrazumevanje da izbora i izlaza nema, osim jednog.

Ubrzo, pošto ostaje sama, Nensi nailazi na lešinu velikog kita, koji pluta po površini. Kao da delfini nisu bili dovoljno upozorenje, ona nonšalantno nastavlja da surfuje i ubrzo se događa neizbežno, a nastala povreda je tu da oteža, ali i probudi borbeni inat kod Nensi. Trula jabuka u vidu leša i problemi u raju, nakon kratkog perioda uživanja. Ta kratka scena je odličan prelaz ka onome što sledi. Posle nešto duže, ali zanimljive ekspozicije, doživljavamo naglo i neprijatno buđenje. Odlično izvedeno.

Sve što smo saznali je sada od koristi. Greben je jako oštar, što može da izazove dodatno povređivanje, a bova, na par desetina metara od grebena, ima na sebi broj „42“. To je omaž „rešenju“ iz Autostoperskog vodiča kroz fantastiku i često se nalazi kao Easter Egg u filmovima. Kao šlag na tortu, imamo i povređenog galeba, koji se našao na istoj steni sa Nensi i dele takoreći istu sudbinu. Sitan detalj, ali sjajno uoptrebljen zarad nekoliko različitih finesa u zapletu, usput i odlična zamena za svedeni kasting.

Na dalje imamo klasičan survival shark flick, sa puno nadmudrivanja. Ono što treba imati na umu jeste da ponašanje ove ajkule nije uobičajeno. Ona je jako teritorijalna i reklo bi se krajnje osvetnički raspoložena i rešena da se obračuna sa Nensi. To je jak momenat njene psihološke projekcije i konstantne borbe sa gubitnom majke, borbe koja je i dovela na „majčinu teritoriju“ tj. na njenu omiljenu plažu. Međutim, ovde je zatekla takoreći demona majke, ženku velike bele koja je povređuje i sprema se da je proždere, poput krivice i bola koji je proždiru zbog majčine smrti. Treba primetiti jako suptilan prelaz u onostrano i fantazijski momenat, koji se ne uočava odmah, a koji zapravo predstavlja potpuno preslikanu unutrašnju Nensinu borbu.

Scene su brilijantno režirane, ali, s obzirom na velike ambicije, u svakoj imamo dosta CGI momenata, koji nisu odmah uočljivi. Da bi postigao željeni efekat, Kolet-Sera je u svaku scenu ubacio (obično na početku) po jedan kadar sa autentične lokacije, da bih zatim odmah prešao u studio i tankove u kojima je snimano. To je doprinelo osećaju autentičnosti setinga u svakom momentu, tako da se CGI vidi samo tamo gde „znamo“ da mora biti očigledan.

Triler i saspens momenti su jako dobri, ali se čini da se negde pred kraj istrošio i da je payoff došao prebrzo, te da je rešen sa manje maštovitosti nego što je ceo film vođen. Ipak, ne smeta previše, ako se ima uvidu uživanje do tog momenta. Svakako vredi pogledati, jer je jedini na ovoj listi koji uključuje i momenat psihološke projekcije glavnog junaka.

 

Mamac (Bait, 2012)

 

Vreme je da se predstavi i jedan treš na ovoj mini-listi, koliko da se ukaže na raznovrsnost u pristupu i različite momente inspiracije ajkulama. Pritom, ovo je jedan od onih treševa koje obožavate da ponovo pogledate i stalno ih nudite prijateljima, da i oni izgube neko vreme svog života, kako biste imali o čemu da pričate posle petog piva.

Jedini na listi koji se dešava u tržnom centru, na kopnu, jeste i jedini koji nam donosi totalni krosover momenat. Naime, od samog početka je potpuno nejasno čime će se film baviti, koji je tačno žanr, ili mešavina u pitanju, kako i kako će se razrešiti priča, jer scenario deluje kao inspiracija horde brucoša na veselim drogama. Ali, da se ne bi neko pokolebao, ekspozicija je ultrakratka, prva ubistva de dešavaju takoreći odmah, da bi se vrlo brzo prešlo u period od godinu dana nakon nemilih događaja. U tih par minuta smo videli dvoje verenika i prisustvovali epskom razgovoru u kojem ga ona pita „Da li si ti to gledao u moju guzu?“. Njen brat gine u vodi, a par se volšebno razilazi, da bi se našli godinu dana kasnije.

Ostalo je istorija. Veliki talas se pojavljuje, takoreći niotkuda, bez mnogo objašnjenja i ruši sve pred sobom. U tržnom centru nailazimo na našeg glavnog lika, u raspadnutom stanju, njegovu bivšu sa novim verenikom i još nekoliko ljudi. Glavni negativac je brilijantno osmišljen. On na samom početku ubija taoca, iz čista mira, dok niko ne gleda. Pritom laže, neobrijan je, ima najgori akcenat i pokazuje tetovaže. Fuj, što se kaže.

Ono što ovaj film čini zanimljivim jeste očigledan haos na setu, koji uz pomoć potpune improvizacije u nameštanju seta, rasvete, pa i scenarija kreće da se pretvara u nepredvidivu i zanimljivu priču.

Ah, da, tu su i ajkule. Dosta njih, urađene uz pomoć najjeftinijeg CGI koji ste ikada videli, ali ne mari. Ubistva svakako nisu svetla tačka ovog filma, jer su dosadna i predvidiva, uglavnom omažirana i „pozajmljena“ iz skupljih filmova koji se bave ovom tematikom. Da ne kvarim ugođaj, izdvojio bih krajnje kreativno ubistvo ajkule sačmarom u glavu, pod vodom.

Egzistencijalna i romantična drama je ono što ovaj film, uz potpuno nevidiljivi učinak kasting agenta i bilo kakve asistencije trećerazrednim glumcima čini zanimljivim. Na momente jako zabavan, ovaj film je sjajan ako želite da se prepustite i ne razmišljate ni o čemu. U krajnjoj liniji, ajkule su ovde nebitne, mogli su isto tako staviti Grizli medvede u akva park, bilo bi jednako zanimljivo.

Dakle, predlog za ovaj kratak ajkula-maraton je došao iz potrebe da se neki nedovoljno istaknuti filmovi pomenu i izbace u prvi plan, zato što to zaslužuju, uglavnom iz različitih razloga. Važno je videti da postoji mnoštvo povoda za bavljenje ovom temom u hororu i da je moguće napraviti jako uspešne filmove sa varijacijama na temu. Da li ćete se prepustiti surovom realizmu Duboke vode, ili psihološkoj borbi u Opasnost iz dubina… možda više volite režisersku i žanrovsku bombu u vidu 47 metara ispod, ili pak pravolinijski put ka samom paklu u Grebenu, na vama je da odlučite… možda vam se dopadne i poslednji na listi, uživajte.

Anatomija: da li kompozicija utiče na kvalitet?

Posted on by Marija Nenezić

Delu stare umetnosti s pravom se može pristupiti kao predmetu dešifrovanja … (Uspenski)

 

Kako volimo reći, književnost je poput živog bića, koje se svakog dana razvija, raste, napreduje. U tom procesu, kada se otrgne grčevitim rukama autora — ili u naše vrijeme, kada se otrgne grčevitim tipkama računara — ona započinje svoj život. I mi, poput ponosnih roditelja, puštamo tekst da živi slobodno, uz povremeno usmjeravanje na tračnice koje će ga izvesti na pravi put.

Nerijetko se povede priča ne samo o žanru, i kvalitetima žanra, već i kompoziciji žanra, i to ne samo ovoga našeg, kojem smo podredili čitav život nego i glavnotovske književnosti. No, da bi se žanr, i književnost u cjelini razumjeli, potrebno je poznavati osnove teorije književnosti, ali i sve elemente koji utiču na svijet jednog žanra i svijet jednog narativa.

Da bi se jedno književno djelo razumjelo, ili eventualno napisalo — moramo staviti ruku na srce i priznati — osnovne zakonitosti književnog djela, narativa moraju se poznavati. Ali, naravno, ne možemo posmatrati stvari kroz jednu prizmu; u tome je ljepota književnosti i književnog teksta, ma kom žanru pripadao.

Književne tekstove pišu svi. Tačka. Umjetničke književne tekstove, kvalitetne – koji će preživjeti nešto godina – pišu rijetki pojedinci. Budimo iskreni: bez književno-teorijskog znanja teško da se može napisati dobar tekst. Jer, ipak nisu svi talenti lično. A opet, tanka je granica između ugledanja i plagiranja (ovom temom sam se više bavila u tekstu „Anatomija fanfikcije“ koji će biti objavljen u drugom broju Fantastičnog vodiča).

Pisanje: kvantni prostor ispunjen virusima

Iskrena da budem, i u mojoj glavi su neke priče, zato se bavim ovim poslom. Zašto ih ne pišem? Pa, pišem kad imam vremena i kada se sastave svi uslovi koji su idealni za moje pisanje. Što znači da nisam od onih ljudi koji pisanje shvataju ozbiljno i zadato. Ovdje mislim na umjetničko pisanje koje nam je nasušna hrana duše. A sve to me opet vraća na neke pisce. Tu prvenstveno mislim na Kinga i Murakamija. Murakami u svojim esejima koji su objavljeni pod naslovom „O čemu govorim kad govorim o trčanju“ piše o svojim tehnikama pisanja. A glavna, osnovna, jedina jeste: rutina.

„Da kažem nešto o pisanju romana. (…) Najvažnija osobina koju jedan pisac treba da poseduje je, očigledno talenat. Ako nemate književni talenat, koliko god se svesrdno trudili, nećete moći da postanete pisac. To je pre preduslov nego neophodna osobina. (…) Kad me pitaju šta je posle talenta sledeća važna osobina koju pisac treba da poseduje, ja bez dvoumljenja kažem moć koncentracije. (…) Ako toga nema, ne možemo postići ništa drugo. (…) Sledeće što je važno posče moći koncentracije jeste istrajnost. Ako i uspete da se s punom koncentracijom posvetite pisanju tri-četiri sata dnevno a posle nedelju dana iznemognete od umora, nećete moći da napišete duži roman. Od pisca – barem od onog koji teži da napiše roman – traži se sposobnost da svakog dana istrajno održava koncentraciju, pola godine, pa čak i celu godinu ili dve“ (Murakami 2017:76-77).

Naravno, ne povodim se lako za svim tezama koje napiše neko koga poštujem kao pisaca; tu su Dostojevski, Tolstoj, Bulgakov, Crnjanski, i mnogi drugi koji nisu pridavali značaja činu pisanja onako kako uče nas milenijce. A mi i naše generacije (priključili su nam se i ovi malo stariji) i previše pažnje posvećujemo pozerskom pisanju bilo kog vida narativnog teksta. Jer, na koncu konca, važno je pisati i objasniti proces pisanja, jer nam danas nije dovoljno važno šta je pisac/autor želio da kaže, ili na koji je način to rekao, već i: kako je tekao rad dok je radio na tehnici toga da nam kaže to nešto.  Dolazimo do toga da danas nije dovoljno reći da postoje dva tipa stvaralaca / dva vida stvaralaštva: oni koji pišu pod uticajem inspiracije, odnosno njenim naletom, i oni koji iza kulisa grozničavo rade na svom tekstu. O tome je veličanstveno pisao Edgar A. Po. O postupku je izrekao, takođe, takve istine, koje su aktuelne i danas, doduše možda u većoj mjeri:

„Postoji, čini mi se, jedna osnovna greška u uobičajenom načinu građenja jednog književnog djela. Predmet za obradu pruža ili istorija, ili mu kao povod služi neki dnevni događaj, ili, u najboljem slučaju, sam pisac stavlja u pokret splet neobičnih zbivanja, jedino da bi postavio osnovu za svoje djelo, u namjeri, po pravilu, da sve praznine u pogledu činjenica ili radnje koje se u toku pisanja ovdje ondje ukažu popuni opisima, dijalozima ili vlastitim razmišljanjima. (…) možda je međutim ta praznina više posljedica književne taštine no ma čega drugog. Većina pisaca naročito – pjesnika – više voli da svijet misli kako oni stvaraju u nekoj vrsti plemenitog ludila, podsvjesnog zanosa, i oni bi nesumnjivo zadrhtali od straha kad bi pustili javnost da baci pogled iza kulisa , na ono mučno i nesigurno sazrijevanje misli, na pravi smisao koji je shvaćen tek u posljednjem trenutku, na one nebrojene misli koje su samo sinule u glavi a nisu dospjele do pune zrelosti i jasnoće, na one potpuno uobličene predstave koje su u trenutku očajanja odbačene kao neupotrebljive, na ono oprezno odabiranje i odbacivanje, na mučno brisanje i umetanje“ (Po, citat preuzet sa internet stranice)

 

Ono šta mene zanima jeste prostor između ta dva tipa pisaca; kakav je to kvantni prostor, koji virusi obitavaju u njemu i navode nas (da, i sebe tu ubrajam) da pišemo određene tipove tekstova i biramo određene načine da dođemo do toga teksta. Krenimo redom:

U nama koji smo na ovom sajtu, u ovoj grupi, udruženju i a priori postoji taj neki umjetnički gen (ukoliko je neko zainteresovan da pročita SF roman grčkog pisca Gen sumnje, neće se pokajati. Ako uspije doći do knjige, naravno!). Taj umjetnički gen nas primorava na neki stvaralački čin.

 

Koncepcija stvaralačkog čina: ljubav prema formulama

 

Stvaralački čin nije samo: sjediš i pišeš. O pisanju moraš promisliti, a da bi pisao kvalitetno, da bi pisao nešto što će opstati – moraju se poznavati neke tehnike, obrasci i pravila. Istina, ne moraju svi biti studenti književnosti da bi pisali — naprotiv. Mnogi poznati i dobri pisci nisu imali formalno obrazovanje tog tipa, ali svakako su svojim pisanjem uticali na to da postanu „vodeći trend“, odnosno da budu uzor, model za druga djela. Nekako smo danas došli do toga da se kvalitet djela određuje na osnovu kompozicije i načina pripovijedanja. To mišljenje, izuzetno je popularno među „starijom gardom“ pisaca i kritičara, pogotovo onom koja se razvijala u vrijeme postmoderne, koja je insistirala na razgaljenim formama i neobičnim kompozicijama kroz koje bi rekli više – a zapravo zamaskirali određene plagijate i nemogućnost verbalizacije.  U redu, što je kompozicija djela složenaija, to je tekst zanimljiviji za čitanje. Greška. Da li je djelo linearno ili je ciklično – nije mjerilo kvaliteta. Da li djelo posjeduje određene „kompozicijske epitete“ ili ne posjeduje ne određuje da li je neko djelo remek-djelo. Ali, da bi se shvatio koncept stvaralaštva, i onoga što čini jedan tekst dobrim, pođimo od Franca K. Štancla, i njegove najvrijednije knjige koju svaki student književnosti mora proći „Tipične forme romana“. Tako, već na početku Štancl navodi da prije 18. i 19. vijeka postoje romani, ali da oni odišu amaterskom tradicijom, jer – oni ne obraćaju pažnju na formu. I Štancl jeste u pravu, ali ne možemo reći da je u potpunosti u pravu. Tako, ovaj teoretičar, koga svakako preporučujem čitalačkoj pažnji, na osnovu pripovjedačke situacije određuje tipove romana. U zavisnosti od toga koja je narativna situacija, odnosno koje lice priča priču – od toga zavisi koji tip roman imamo. I, da budemo iskreni, svaka od ovih narativnih situacija je zanimljiva, neobična, nadasve inspirativna i visoko referentna, ali u rukama umješnog autora. Nikako u rukama površnog, samozadovoljnog, egoističnog autora (kakvi su većina danas – da se ne lažemo).

Mada, moram priznati da je kod Štancla vidljiva jedna stvar koja se pronalazi u njegovom teorijskom radu, a to je svojevrsno istoriciziranje svake od ove perspektive koje čine roman. Tako, držeći se auktorijalnog pripovjedača, odnosno auktorijalnog romana, on navodi da je ta vrsta romana bila popularna prilično dugo, ali da je u jednom trenutku zamijenio novi književni trend. Naravno, ukoliko je neka tehnika, pravac, nešto prilično popularno, na koncu tom tehnikom će se služiti svi, i onda će doći ne samo do zasićenja već i do preopterećenja – pogotovo kada se na zakačeloši pisci. Tada, kada se zakače oni, od tog obrasca se bježi. Prepoznaje se kao kliše, kao fanfikcija, a nerijetko i kao plagijat. Taj fenomen uglednog pisanja, oponašanja stila, teme, kompozicije, postulata teksta izuzetno je unosan biznis. Izdavačke kuće žive od toga, a kao primjer bih navela tri pojave u fantastici: pojava vampira i distopije, i svojevrsna Poterizacija. Naravno, vampiri u književnosti nisu novitet, ali svakako su obrađeni kroz Sumrak sagu na neki nov način. I tu nije bio kraj, to je zapravo bio početak upotrebe jedne teme, koja se toliko koristila da se na kraju izlizala. Više nije bila prijemčiva, jer ne samo da je došlo do zasićenja, već i određenog gađenja prema temi. To je bio modni trend za kojim su pojurili svi. Uporedo sa tim, u svijetu se distopija počinje promaljati, ulaziti u žižu interesovanja. Razlozi za to leže u društvenim okolnostima. Međutim, pored tih svojevrsnih pionira savremene distopije, koji su učvrstitli osnove žanra, javljaju se mlađi pisci, skoro pa tinedžeri koji taj žanr svojim piskaranjem i premještanjem spuštaju na niže grane vrednosne ljestvice. Tako je došlo do toga da unutar distopije imamo određene podžanrove: istorijska distopija, ljubavna distopija; distopije koje se grupišu po tememama i slično i slično. Naravno, tu je već došlo do zasićenja i sunovrata. Pogotovo kada te teme preuzmu oni bez talenta – ali sa velikom željom da se oprobaju u pisanju. Jer pisati mogu svi, dovoljno je samo pokrenuti računar ili otvoriti nalog na Wattpadu. I to je početak kraja. U ovom slučaju, autori ne prate kompozicijska načela, ne vode se pitanjem da li kompozicija treba biti linearna ili nelinearna, uglavnom se drže toga da što maštovitije opišu već kazanu temu, i jedino oni malo promućurniji, koji žele prikriti prepisivanje, razmišljaju o formi.

Kod nas je u poslednje vrijeme popularna slovenska mitologija (tekst o izrabljivanju iste je u pripremi) – a to prati kružna ili ciklična kompozicija, odnosno pripovedanje. Ne linerano, ne ono koje vodi od tačke A ka tački B sa sporadičnim upadicama prošlosti i digresijama, već ono koje počinje od tačke C, pa ide ka tački D, i volšebno se nađe kod tačke A, a da u toku dela ne dođemo do položaja B. Možemo reći da je piscu dosadno ili da je zaboravio, od svih tih hronotopskih kompozicija, da se posveti određenom dijelu koji je možda eto važan za narativ. No, linearno pripovedanje nije prevaziđeno ali isto tako, ciklična ili kružna kompozicija nije majstorska u svačijim rukama. Naratološkim egzibicijama mogu da se bave samo odabrani,  što će reći talentovani. Koliko puta ste čitali priču, tekst, bilo koji, da ima linearnu radnju, linearni propivjedni tok, ali da autor ne može da se uhvati u koštac sa organizacijom materijala. Tada —  u tim momentima — pribjegava kojekakvim tehnikama kraćenja, sažimanja, odijeljivanja u volšebno čudne paragrafe koje dijeli kojekakvim simbolima.

 

Da li danas tradicionalni žanr postoji ili je to mit realističara?

 

Savremena književnost svakako ide svojim tokovima i kako se razvija čovjek, razvijaju se savremene ideje i okviri. Književnost koja se nekada zapisivala na glinenim pločicama, danas je dio bit sistema, odnosno računarske informacije. Roman kao žanr je toliko napredovao da se rasložnjava u tom svom putu do hiperteksta. U našoj književnosti, pogotovo onoj koja je bliska fantastici, a da opet pripada kanonu – tu je Milorad Pavlović, autor romana Hazarski rečnik. Za tog pisca možemo reći da je jedini pisac sa našeg prostora koji je žanrovskim egzibicijama slomio žanr do neprepoznatljivosti, uvio krutu formu u svoju viziju teksta. Pored njega, velikan žanra, i žanrovskog umijeća jeste i Borislav Pekić. To su dva pisca sa naših prostora, koja su preko žanra fantastike odigrala bitne uloge u, ne samo svjetskoj književnosti već i u promatranju nelinearnog teksta. U svemu tome, Jurij Lotman, još jedan od fantastičnih teoretičara, smatra da je tekst mehanizam za stvaranje smisla. Pored Štancla, i njegove tipologije romana, gdje ne favorizuje niti jedan tip, izdvajam Uspenskog i Lotmana.

Ipak, kada se sve kompozicijske zavrzlame pogledaju i pokušaju dešifrovati, ostaje dosta prostora za diskusiju. A tačke gledišta, koje po Lotmanovoj tipologiji čine i osnove romana, pored Štanclovih tipologija naratora i tipova romana, takođe, definišu roman i vrste kompoozicije, ali kako je to već na početku rečeno, kompozicija ne igra odlučujuću ulogu  u ocjenjivanju kvaliteta jednog teksta. To je jedino i samo do umijeća autora! Pošto se držimo okvira fantastike svi ovi navodi mogu biti oslikani pojedinim primjerima. Eto, navela sam Pavića i Pekića. Pavić kao pisac koji je obilježio osamdesete godine, svakako napravio je žanr još prohodnijim za stvaranje neobičnih djela. Pekić je žanr doveo do pojma perfekcije svojim žanrovskim ukrštanjem (sotija, da li ste ikada čuli za sotiju?), a onda tu si i drugi pisci koji su se služili raznim tehnikama i činovima kompozicije da su na koncu pobili/dokazali teoriju da nije tehnika već umijeće. Navodim Kasandru Kler, Dž. K. Rouling i Martina. Kasandra Kler je autorica popularnih romana, i za nju možemo reći da je i više nego angažovana. Međutim, njeni romanu nemaju književni ali ni umjetnički kvalitet; nakon čitanja svih knjiga u sjećanju ostaju tokovi priče, zanimljivo obrađene stvari, ali svaka egzibicija na kompozicionom planu je i više nego naštetila njenom radu. Međutim, formu je pobijedila sadržina, tako da sam pročitala skoro sve njene knjige. Kompozicija njenih romana radila je na uštrb sadržine. Navodim dalje kao primjer Roulingovu. Njeno pisanje ne treba detaljisati. Forma pripovijedanja je toliko „jednostavna“ da je zaludjela svijet, počela prije dvadeset godina i to će ludilo trajati bar još dvadeset.  Kompozicija koja teče linijski, od tačke A do tačke B, sa povremenim digresijama, odmjerenim vraćanjem u prošlost, a još rjeđim upadicama – Roulingova je pokazala da jednostavnost nosi svijet i da je malo zapravo mnogo. Takođe, tu izdvajam i ubrajam Martina kao primjer tipa linearnog pripovedanja. Širina njegovog izmaštanog svijeta – more likova koje je izveo na svoje pozorje vodio je jednostavno: samo pričom. A to jednostavno nije lako, inače bismo imali taj dugoočekivani šesti dio unazad bar pet godina. Nije lako voditi jednostavnu kompozicionu ravan. Treba domaštati sve. Pisac šarlatan bi rupu u naratološkoj ravni popunio nekom neumjesnom upadicom i ako biste mu rekli da ne ide, da ne valja, optužio bi vas da ne razumijete stil, tehniku i tako dalje, i tako dalje šta se već ne razumije.

 

Kompozicija prostora i vremena kao tehnika

 

Boris Uspenski, jedan od mojih omiljenih teoretičara književnosti, kaže ono što zaista jeste tačno:

„Izučavanje kompozicionih mogućnosti i zakonitosti u organizovanju umetničkog dela ulazi u red najinteresantnijih problema estetske analize (…)“ (Uspenski 1979: 3).

Da, jeste tako, izučavanje kompozicije i njene mogućnosti i toga da li kompozicija doprinosi boljem kvalitetu djela ili boljem razumijevanju dijela. Naravno, ograđujem se, kompozicija je sve, ali opet i nije sve. Kada sam spremala ispit iz Naratologije, najzanimljviji su mi bili Uspenski i njegove tačke gledišta, a pored tačaka gledišta, odnosno POV-a kako to danas nazivaju, najinspirativnija je bila prostorno-vremenska tačka gledišta. Uspenski tako razlikuje ideološku tačku gledišta, frazeološku tačku gledišta, psihološku tačku gledišta i, naravno, tačku gledišta na prostorno-vremenskom planu.

Pored prostora, vrijeme igra bitnu ulogu u građenju slika i svijeta. Tako, vrijeme u tekstu može da se podudara sa autorovim vremenom i to je jedna od najčešćih tehnika. Pored ove dvije opšte vremenske kategorije koje utiču na organizaciju narativa, imamo i mnoštvo vremenskih pozicija, kao što su spojena tačka gledišta, sukcesivna (kao i u prostoru), istovremena, sinhrona, sadašnja, retrospektivna, anticipirana (tačka gledišta budućnosti). Kao primjer savršeno urađene kompozicije koja dobro prati i i tekst i kopoziciju, izdvajam roman proslavljenog pisca fantastike Miodraga Bulatovića i njegov roman „Crveni petao leti prema nebu“. Doduše, u rukama tog autora, spajanje teme i kompozicije u koherntnu cjelinu bilo je lako.

Kompozicionih mnogućnosti je mnogo. Veoma je lako voditi narativnu ravan ako pisac zna šta želi i hoće. Međutim, tanka je linija između želja i mogućnosti. Današnji pisci, zaslijepljeni mogućnostima žanra i forme, jurišaju u svojim glavama na ispresijecane tokove, ukrštene tokove, služe se rezovima, ubačenim snovima, kolažima i tako dalje, i tako dalje, da naprosto izgube dodir sa svojim tekstom. Naravno, nisu svi Pekići, nisu svi Pavići (iako mu ja nikad, nikad neću oprostiti pohvalnu reklamu Alhemičara). Ali, sve je u radu i učenju. I naravno, nisu krive tehnike, niti vrste romana, već umijeće pisaca. Ono što moram primjetiti, i, naglasiti je da je fantastika žanr sam po sebi bogate naracije, bogatih mogućnosti svakom svojom slikom, te je svako namjerno igranje s kompozicijom, da bi se autor proslavio kao novi mag fantastike, i više nego suvišno. Efekat će biti pogrešan. Tehnika je počesto nemogućnost izraza, nemogućnost verbalizacije i traženje rupe i prečice da se od A dođe do B. A na tom putu često se zaborave osnovni postulati književnosti. Sve dok se piše prirodno – to je dobro i kvalitetno pisanje. A da, svakako možemo reći da je većina tekstova koji imaju kompleksnije književne strukture zapravo glasno nadomješćivanje neumijeća i neznanja.

Dakle, da bi jedan tekst bio kvalitetan, čitljiv, razumljiv, mora biti jasan i precizan. Ukoliko autor insistira samo na formi, a ne i na sadržini, ili ukoliko autor teži samo ka tome da čitalac mora tražiti „skriveni“ smisao, autor gubi konce, a samim tim i čitaoca. Idealni čitalac ne postoji, iako Umberto Eko kaže da postoji. Zapravo, Eko kaže da idealni čitalac postoji samo ako ga autor stvori, ali nije svaki pisac „filosof koji stiče uvid u duh vremena“. Eko kada govori o završenom romanu, kaže da bi pisac trebalo da napiše da je autor umro, i tu se nadovezuje na Bartovu teoriju o smrti autora. Idealna publika ne postoji. Sve je relativno i sve je podložno promjenama. Godinama, decenijama auktorijalni pripovjedač je bio najpopularniji, auktorijalni roman je bio dominantna forma, i onda su mu čitaoci rekli „ne“. Odbili su ga, tražili su novu formu. Prirodnu i pitku. A u svemu čovjek traži jednostavnost i lakoću izraza. Jedna preporuka piscima, prvo tema i stil pa onda kompozicija. Ako se natežete, ako radite na silu – čitalac njie glup, on će to osjetiti i znaće da pokušavate da ga prevarite. Razvijajte talenat, ali ne silom. Poštujte formu i njenu divnu razgranatost koja nije data svima. Vladan Desnica, jedan od danas manje popularnih pisaca, onaj koga čak i kad izbace iz plana i programa niko ne brani, rekao je: „Misao smrti nije dana svima, data je samo odabranima.“ Tako je i sa pisanjem. Ko razumije, shvatiće.

I ne zaboravite da bajke, ti tekstovi okrutne fabule, imaju i linearne i nelinearne kompozicije, i da su upravo te sa nelinearnim, kompleksnim sižejnim organizacijama teksta prevaziđene i zaboravljene.

Nek’ bude proljeće

Posted on by Redakcija

Laboratorij je bio u polutami. Sunce je već davno palo, hladnoća izvana uvukla se među zidove, tišina preuzela čitavu zgradu, a Morana je još uvijek nepomično sjedila pred jednadžbama što su titrale u ljubičastim, narančastim i plavim svjetlima, onakve kakve ih je posljednje ostavila. Gledala je u njih, gledala je kroz njih, više se nije ni mrštila, samo je buljila. Nadala se. Ako ostane ovako dovoljno dugo, možda će joj zapaliti iskricu u svijesti, neku dovoljno jaku da izazove požar, da zapali ideju i nađe rješenje. Stvaranje je jednom bilo lako. Ili barem lakše. Možda jer je bila mlađa. Jer je bila svježija. Jer je bila sretnija. Tko zna. Sad joj se činilo da je pisac u svijetu u kojem su sve priče ispričane, stvaratelj gdje je sve već stvoreno.

A nije.

Da jest, ne bi bilo potrebe, ne bi bilo te žudnje da radi i dalje, da postavlja teze, ideje pretvara u konkretna rješenja, pa tako i ovu, najveću od svih. Život sam, usudila bi se reći.

A ipak, sve što čini već satima – možda danima, možda godinama – jest da bulji. Osjeća se golo, osjeća se prazno, jalovo, potrošeno kao zemlja po kojoj se predugo sijalo, raslo i želo, majka iz koje je sve mlijeko isisano, stablo s kojeg je posljednji plod pao.

Prenuo ju je zvuk otvaranja vrata i jarkobijelo svjetlo što je rasparao tamu prostorije. Tek je tada, skupivši oči od bolnog bljeska, postala svjesna da je u mraku, skoro pa potpunom da nije bilo snopa titrajućih jednadžbi. Oči su joj se brzo privikle. Dovoljno da u svjetlu vidi i siluetu. Od njenog jednog zakoraka u laboratorij, popalila se unutarnja rasvjeta.

„Što ti radiš ovdje?“ izustila je, glasom već hrapavim od toliko samoće. Pod mekim svjetlima silueta je postala muškarac, postala je izvor sve njene nesreće, nije ga trebala ni vidjeti da ga prepozna, toliko ga je dobro znala. Znala je i da je namjerno došao sada, kad je ona na izmaku snaga, kad nema ni zrnce volje da viče, da plače, da ga istjera, da mrzi.

Došao je dovoljno blizu, pa mu je i posljednja sjena kliznula s lica. Još uvijek je bilo mlado, privlačno, potpuno isto kao kad ga je prvi put vidjela odraslo, godinama nakon što su ih kao dojenčad razdvojili. Upamtila je svaku njegovu crtu kroz vrijeme što su proveli zajedno, kroz sve što su učinili zajedno, stvorili zajedno, pustili da umre zajedno.

„Čujem da ti treba pomoć“, glas mu je bio mek poput povjetarca.

„Ne od tebe“, rekla je tiho. Nije zvučala ni ljuto, samo umorno; umorno, umorno, dozlaboga umorno.

Sjeo joj je nasuprot, s druge strane jednadžbi. Mahnuo je rukom i one su nestale, pa se naslonio laktovima na koljena i primakao.

„Od koga ćeš dobiti pomoć, ako ne od mene?“ i sam je prošaptao. „Svijet umire. Jesi provirila van u zadnje vrijeme? Gasi se komadić po komadić.“

Stisnula je zube. Bilo je to dovoljno da izrazi prijezir koji je budio. Izdaja. Samo to joj je bilo na pameti. Njegova izdaja. Sram koji je izazvao, krivica, kao da je ona ta što se gurala u druge žene, zavodila ih, odvodila, grlila, jebala, uz njih se budila, možda ih i voljela. Bila je glupa, jako glupa, ne zato što je mislila da može biti jedina, nego jer je dopustila da je toliko zaboli to što nije. U trenu ju je pretvorio u luđakinju, histeričnu, povrijeđenu, uvrijeđenu, toliko da ga je ubila, potjerala, daleko, duboko, dok sav njegov utjecaj nije nestao. Malo po malo, došli su do ovoga gdje su sada – do smrti što je proždirala sve i uskoro i njih ako je ne spriječe.

„Kako mi ti možeš pomoći?“ zvučala je pakosno kako je samo ona znala.

„Kao i uvijek,“ od nade je postao blaži, „svojim utjecajem.“

Nije ni trepnula. Lice joj je i dalje bilo jednako hladno.

„Podzemlje ima svoje načine“, rekao je nešto ozbiljnije, „tebi trebaju odriješene ruke, Mori, mi ti ih možemo odriješiti.“

„Kako to namjeravaš učiniti, Jari?“ ispljunula je osorno, „Prerezati nekoliko grkljana? Zaprijetiti nekolicini velikih faca? Natjerati ih da mi dopuste učiniti čak i ono što se protivi njihovim interesima?“

„Točno to, ljubavi. Znaš da ti ljudi nikad neće dopustiti da radiš protiv njihovih interesa, čak i ako to znači spas svijeta. Glave su im preduboko u vlasti, preduboko u gladi. Polovica misli da su nedodirljivi i da ovaj smak njih neće dotaknuti. Druga polovica se boji da će tvojim planom izgubiti ono što imaju, kao da sve to mogu sa sobom ponijeti u grob.“

Mrzila je što ima pravo. Bogovi znaju da je pokušala; pokušala ih je sve uvjeriti da rješenja postoje, ali da traže ustupke, žrtve. To nije uspjelo proći. Žele spasenje, a da se ništa ne mora promijeniti. Htjeli bi da isti postupci daju drugačije rezultate i da se ne moraju odreći svoje pohlepe, udobnosti i obilja za dobrobit svih.

I traže od nje da sve to omogući.

„Koji je vaš interes u tome?“

Gledao ju je duboko u dušu. Skoro pa se mogla zakleti da mu na licu vidi osjećaje. Možda i žaljenje što je učinio ono zbog čega ju je izgubio. Možda. Volio ju jest, to je znala. Čak i sada, voli je. To zna. To se nikada među njima ne može promijeniti. Čak i ako je voli samo kao sestru, ne više i kao ženu.

„Naš interes…“ kratko je spustio pogled, jer nadu je zamijenilo razočaranje, „mi shvaćamo da vlast ne vrijedi ništa ako se nema kime vladati.“

Svrnula je pogled. Umor se naglo produbio, prožeo joj sve udove. Osjećala je da stari svakom sekundom sve fatalnije. Pred njom je stajao uvijek isti mladić, a pred njime starica. Tako bi bilo lako zatvoriti oči i prepustiti se, pa nek smrt uzme sve što želi, uključujući i nju.

„Mori“, posegnuo je za njenim dlanovima, ali odmakla se prije nego ih je uspio uhvatiti.

„Morana, oprosti“, prošaptao je. „Ali ne možeš dopustiti da ovo sranje među nama spriječi spasenje svih.“

Znala je to. Znala je to dobro. I zato ga je mrzila još i više. Mrzila je što ovisi o njemu, što sama nije dovoljno sposobna, dovoljno plodna, jednostavno dovoljna. Ali ovome svijetu bilo je potrebno i svjetla i tame, i Sunca i Mjeseca, i grijeha i oprosta da bi bilo rasta.

„Dopusti da ti pomognem.“

Bilo bi to i suviše lako. Dopustiti mu. Opet ga primiti u srce. Predati mu se. Ući mu u naručje, dozvoliti mu da je poljubi, ljubi, miluje, ševi, nek bude onako kako je uvijek bilo, savršeno skladno, puno života.

Samo kad ne bi bilo tako teško. Pregaziti ponos. Oprostiti. Praviti se da je sve u redu. Da ne zamjera. Da ne mrzi.

Zatvorila je oči i tako tiho, jedva čujno, izustila, „U redu.“

Morao se obuzdati da ne izdahne od olakšanja i naleta neke sulude radosti; time bi je samo pokolebao, prestrašio, možda učinio da promjeni mišljenje.

Primakao joj se još i bliže, oprezno posegnuvši za njenim dlanovima; ovoga puta mu je dopustila da ih uzme. Od samog dodira toplina joj se razlila tijelom, kao od prvih sunčevih zraka nakon duge i hladne zime, uspela joj se živcima, nabujala u trbuhu, otela joj zrak iz ustiju, spustila se među prepone i izašla u slatkim sokovima uzbuđenja.

Otvorila je oči i susrela se s njegovim prodornim pogledom.

„U redu, Jarilo. Učinimo proljeće.“

 

Autor: Roast My Story

Potopljeni svet

Posted on by Lazar Vuković

Pozdrav, razrede. Stiglo nam je leto, ali sa njime nisu i relaksacije što se tiče vanrednih merama izazvanim COVID epidemijom. Nadam se da ćemo i tu brigu pregurati i da možemo da nastavimo sa našom misijom, edukacijom o klasicima žanra i njihovim autorima.

Sigurno se sećate da sam vam u martu pomenuo tzv. „Katastrofičnu trojku“ u koju spadaju britanski pisci Džon Kristofer, Džon Vindhem i Džejms Graham Balard koji su uverljivije i efikasnije prikazali postapokaliptični svet i ljudsku prirodu u njemu u odnosu na svoje američke kolege. Kristofer je briljirao u globalnim katastrofama, Vindham u vanzemaljskim uzrocima propasti, dok je Balard bio poseban i jedinstven slučaj zbog svog jedinstvenog pristupa tematici ovog žanra. Predmet ovog našeg predavanja je upravo on i jedno njegovo delo.

Džejms Graham Balard (James Graham Ballard) u svojoj domovini uživa kultni klasik, dok sa druge strane Atlantika to nije slučaj. Doduše, stvari su se malo promenile posle ekranizacije jednog od njegovog najpoznatijeg dela, romana Sudar (Crash) u režiji Dejvida Kronenberga (David Cronenberg) i autobiografskog romana Imperija sunca (Empire of the Sun) u režiji Stivena Spilberga (Steven Spilberg). Prvu priču je objavio 1950-ih i od tada neguje ovu formu. Sabrao ih je u nekoliko knjiga od kojih su najpoznatije Glasovi vremena (The Voices of Time), Pasoš za večnost (Passport to Eternity), Četvorodimenzionalni košmar (The Four – Dimensional Nightmare), Bilenijum (Billenium)…

U većem broju Balardovih romana uzroci propasti civilizacije su ekološke katastrofe koje slamaju dotadašnji način života i ljudsku civilizaciju dovode na rub propasti. U ovakvim uslovima, Balardovi junaci bore se protiv stihija, ali i sopstvenog osećaja beznačajnosti, otkrivajući u sebi duboke slojeve zaostale od divljih predaka. Upravo na ovakvim primerima baziraju se Balardovi romani Potopljeni svet (The Drowned World), Vetar niotkud (The Wind from Nowhere), Zapaljeni svet (The Burning World), Poslednja obala (The Terminal Beach) i Kristalni svet (The Crystal World), Izložba zverstava (The Atrocity Exhibition)… Prvi navedeni roman, Potopljeni svet, predmet je našeg predavanja.

Roman, za koga mnogi kažu da je jedan od najboljih Balardovih nas vodi u 21. vek gde je uzrok nestanka sveta koga poznajemo globalno otopljavanje. Ljudi su se kako bi našli spas iselili u Severne krajeve jer su Južni postali poprilično negostoljubivi zahvaljujući porastu nivoa okeana, temperatura i promenjenoj flori i fauni. U centru naše priče je tim naučnika koji je došao da ispita to novonastalo okruženje. No, jednostavan posao će se iskomplikovati kada to isto okruženje počne da utiče na svakog od njih ponaosob. Dodajmo tu i dolazak Gusara željnih pronalazaka dragocenosti i eto dodatnog zapleta.

Radnju ovog romana ne bih mogao da opišem rečima. Na prvu loptu dobijate jednostavnu priču o ispitivanju novonastalog okruženja koja ubrzo poprima neočekivani tok. Pred vama je kompleksno delo koje je pisano složenim jezikom i za čije čitanje treba maksimalna pažnja. Možda je ovo jedan od razloga zašto Balard nije bio popularan na američkom tlu i zašto nije dovoljno prevođen kod nas.

Što se tiče Balardovih junaka oni su često marginalci i osobenjaci koji pokušavaju da organizuju svoje živote i svoje mesto pod suncem, ali bez uspeha. Ako možemo da vidimo glavnog junaka u ovom romanu to je globalno zagrevanje koje je uništilo svet koje poznajemo i osudilo nas na parazitiranje. U uzaludnoj borbi protiv osećaja beznačajnosti preživeli pronalaze duboko skrivene atavističke slojeve što zaključuje da nismo odmakli dalje od naših divljih predaka.

Sam Balardov stil ne bih mogao da opišem rečima. Sa takvom lakoćom opisuje potopljeni London da čitalac stiče utisak da se sam lično tamo nalazi boreći se usput sa visokom temperaturom, lijanama i tropskim životinjama koje su ga naselile. Sa druge strane, moraće da se udubi duboko u likove i da uđe u njihov um kako bi mogao da prisustvuje njihovom sunovratu od civilizacijskog na primitivni nivo. Može se uporediti sa Konradovim Srcem tame.

Koliko je ovaj roman cenjen ide u prilog i tome što je zauzeo sedamnaesto mesto na listi SF Masterworks liste na kojoj su i mnoga najvažnija dela žanra koja su ga definisala u više pravaca.

Kao što znate uživanje u ovom romanu nam je omogućila edicija Kentaur bez koje bismo ostali uskraćeni za mnoga poznata dela žanra (objavljen je 1978. godine kod nas.) A pored ovog Balardovog dela kod nas su još prevedeni Sudar u izdanju zagrepačke Mladosti 1988. godine i Čarobne knjige 2011. godine, i zbirka priča Četvorodimenzionalni košmar objavljena 2005. godine u izdanju Fabrike knjiga, bar što se tiče fantastike.

Ostaje nam da zaključimo da domaći čitaoci i izdavači nisu spremni za Balarda jer smo još uvek uskraćeni za mnoga njegova kvalitetna dela, poput Oblakodera (High – Rise) i već pomenute Izložbe zverstava (oni sa odličnim poznavanjem engleskog nemaju tu muku). Ali kao što sam i ranije govorio, nada umire poslednja.

My precious one!

Posted on by Elena Alexandra

Svi imamo nešto što posebno nam znači. Od dragocenosti u pravom smislu te reči, do kakvog kamička sa letovanja koji čuva uspomene na nešto specijalno. Neki to ipak podignu na mnogo veći nivo. Hordaše do krajnjih granica jer ne mogu da odrede šta im je zapravo posebno ili fanatično skupljaju premete određenih kolekcija koje na kraju postanu muzej. Kao što je slučaj sa jednom gospođom iz Amerike koja je na kraju morala da kupi još jednu kuću da bi mogla da smesti sve svoje plišane mede. Svako ima pravo da pravi džumbus u svom domu, ali ako ta hrpa počne da ugrožava okolinu, a neretko i ubije vlasnika ili koga god, onda je to problem celog društva. Ovo su priče o mahnitim zaljubljenicima u svoja „blaga“.

U 18. veku postojao je gospodin Fosk koji je kao general u penziji počeo da se bavi svojom farmom u Francuskoj. Priču o njemu obelodanila je Londonska hronika u februaru 1762. godine. Izveštaj ga opisuje kao surovog i pohlepnog čoveka koji se obogatio na račun slabo plaćenih radnika koje je terao da rade do iznemoglosti. Zbog toga je bio omražen. Kada je vlada izdala dekret da se podiže taksa na porez prijavio se kao siromašan. Ipak, ostala mu je bojazan da će neko od njegovih sugrađana ipak dojaviti vlastima da je on bogat i da bi vlast mogla da naredi da mu se pretraži kuća. Iskopao je nešto nalik pećini u svom vinskom podrumu, toliko duboko da je mogao da dopre do dna samo uz pomoć visokih merdevina. Plašeći se da bi neko ipak mogao da otkrije njegovo skrovište za imetak, postavio je oprugu na bravu pa je ona mogla da se otvori samo spolja. Za slučaj da treba da ulovi lopova. Vrlo brzo proneo se glas o nestanku dotičnog. Potraga je bila neuspešna, isušivali su bare i probavali svaku ideju gde bi mogao biti. Nakon nekog vremena kuća je prodata i novi vlasnik je krenuo sa renoviranjem. Radnici su u podrumu otkrili vratanca sa ključem u bravi. Prizor iz rupe je bio prepun očaja. Na dnu rupe su se nalazili ostaci Foskovog tela na hrpi blaga. Nije pojeo samo sveću, jeo je i delove sebe, posebno svojih ruku. Možemo samo da zamislimo agoniju kad su vrata zatvorila za njim. No, bar je ostao sa svojim blagom, prisan kako je i želeo. Nema podataka gde je blago završilo a ni da li je u vezi sa ovim ostala neka ukleta priča u toj kući.

Homer Kolijer i Langli Kolijer su možda najbolji primer hordašenja. Deca uspešnog ginekologa Hermana Kolijera i operske dive Suzi Frost su ostala upamćena po neviđenom skandalu. Njih dvojica su tvrdili da su zapravo potomci putnika sa izmišljenog broda koji je u Ameriku dospeo nedelju dana nakon „Majskog cveta“ (1620, engleski brod sa hodočasnicima). Zapravo su potomci Livingstona koji su došli pola veka kasnije nakon ovog broda sa prvim naseljenicima. Njihov otac je bio ekscentrik koji je kanuom išao na posao sa Menhetna do gradske bolnice na Blekvel ostrvu. Taj isti kanu je nosio iznad glave kad je na suvom. Kada su dečaci dovoljno stasali upisali su studije kao i njihov otac, na Kolumbijskom univerzitetu, iako nema podataka o diplomiranju  mlađeg. Homer je postao školovani admiral a njegov brat se posvetio pronalascima i filozofiji. Nakon smrti roditelja (1923, 1929) braća nasleđuju imetak i još se sasvim normalno ponašaju. No, odjednom počinju da izražavaju nezadovoljstvo zbog promena u klasi i naseljavanja ljudi u prazne stanove na trasi budućeg metroa. Zbog toga im se ispred kuće okuplja narod koji se buni. Nakon što su im polupali prozore, braća ih zapečaćuju daskama dok su na vratima postavili barikade. Mlađi je izlazio samo posle ponoći pešaćući nekad i do Bruklina samo da bi kupio veknu hleba ili nešto najjeftinije hrane. Kad nije kupovao provodio je vreme na izumima kao što je usisivač za klavir ili generator od očevog prepravljenog forda T u garaži. Njih dvojica sem što su bili glasnogovornici u ime više klase zapravo nisu se bavili ničim što je donosilo novac. Uskoro su im isključeni struja i gas, a na kraju i voda. Gradski maršal je 1939. godine, posle deset godina natezanja, omogućio da gasna kompanija skine svoja gasna brojila iz njihove kuće na Petoj aveniji. Boveri štedionica (banka) je pokušala da im oduzme kuću 1942. godine usled ne plaćanja hipoteke. Nisu mogli da se probiju kroz đubre prilikom pokušaja oduzimanja. Lengli ispisuje ček na 6.700 dolara (danas 102.000) i isplaćuje hipoteku što je sve ostavilo u čudu. Nakon nekog vremena narednik Kolins iz 123. stanice odlučio je da proveri da li je Homer Kolijer još uvek živ. Razgovarao je sa Langlijem i jedva dobio dozvolu da uđe u kuću kroz podrum. Trebalo mu je pola sata da sa baterijskom lampom prođe đubre koje se u podrumu nalazilo. U „gnezdu“ je pronašao Homera, obučenog u dronjke kako sedi u stolici. Homer mu se obratio:

„Ja sam Homer Kolijer, advokat. Nisam mrtav. Slep sam i paralizovan. Hoću broj vaše značke.“

Braća su podnela tužbu na koju niko nije odgovorio, poreska im je uzela kuću ali ih nikada nisu iselili zato što tu kuću niko nije hteo. Langli se jednom prilikom čak pojavio na sudu povodom suđenja provalniku. Kažu da je došao obučen u starinsko odelo. Poslednji put su viđeni zbog neplaćenog poreza za dve parcele u Kraljičinom okrugu, gradu je to trebalo da poploča ulice i kako se niko od njih dvojice nije pojavio grad ih oduzima i nasumično uplaćuje 7.500 dolara na njihov račun što je mizerno malo u odnosu na stvarnu cenu. Marta 1947. godine, anonimni poziv upućuje policiju da u ovoj kući truli telo. Kako nisu mogli da otvore vrata, rešili su da provale. Nisu uspeli da se probiju ni kroz podrum, ni kroz prozore spuštajući se sa krova. Kada su konačno uspeli da se provuku između hrpa novina i raznih predmeta naišli su na telo Homera Kolijera koji je preminuo, kako kaže izveštaj patologa, od gladi i dehidratacije. Iako mrtav tek deset sati nalazio se ispod gomile pacova i prilično raspadnut. Landlija su pronašli tek tri nedelje kasnije, zarobljenog ispod hrpe novina koje su se urušile i ubile ga, jer je toga bilo toliko da se moglo samo puzeći provlačiti kroz lavirint. Na mnogo mesta policija je pronašla zamke i okačene konzerve koje bi trebalo da upozore na nezvane posetioce. Masa naroda napolju je sve ovo radoznalo posmatrala. Odstranjeno je 108 tona đubreta tek u aprilu. Da biste stekli sliku o tome koliko je to u stvari đubreta, reći ću samo da su oba brata zapravo bila u istoj sobi na samo tri metra razdaljine i nisu doprli jedan do drugog. I na Langliju su se gostili pacovi. Langli je preminuo prvi, uhvaćen u zamku od krša. Posvetio je svoj život bratu, kupao ga i hranio, čitao mu klasike iz memljivih knjiga i svirao sonate. Na kraju jeodatle izneto ukupno 120 tona đubreta: kolevke, zarđali bicikli, ustajala hrana, ljuske od povrća, kolekcija oružja, stakleni lusteri, ljudski organi u teglama, osam živih mačaka, hiljade metara tkanina, 14 klavira, dva para orgulja i pregršt instrumenata, časopisi i novine stari decenijama,…pa čak i ljudski skelet. Ono što čini da samo uzdahnemo je 25.000 knjiga. Označena kao propala i opasna, kuća je srušena 1947. godine. U samom ćošku ove ulice, na maloj zelenoj površini, podignuta je ploča u spomen na ova dva brata.

Džejn Levson (1700-1816) je bila inspiracija za Mis Havišam u Dikensovom romanu „Velika očekivanja“. Lokalne novine su objavile da je preminula u 116. godini u svojoj kući u Kold-bet poljima (London). Sa 19 godina se udala za dosta starijeg, bogatog trgovca. U 26. ostaje udovica, bogata i potpuno sama u ogromnoj kući. Odbijala je prosce. Kada se njihovo jedino dete, udalo,  Džejn je prigrlila samoću. Strogo je naredila da od tog časa ništa ne sme biti promenjeno ili pomereno. Ništa nije smelo da se opere ili očisti. Verovala je da je prljavština na njenoj koži štiti i nosila je jednu te istu odeću. Bojala se da bi se prozori mogli slomiti ako se operu a bili su toliko prljavi da svetlost nije prolazila kroz njih. Jedino što je nameštano su kreveti za goste koje nikada nije pozvala. Postala je sujeverna, pila je samo iz jedne šolje a zabrane je uvodila jer je verovala da balans koji kuća ima doprinosi njenom dobrom zdravlju. Pre nego bi se našminkala, mazala bi lice svinjskom mašću da bi se zaštitila. Ponekad bi je mogli naći u bašti kako čita ili razgovara sa ono nešto malo prolaznika. U 87. godini se posebno ponosila sa dva novoiznikla zuba. Preminula je nakon što se zabrinula da ipak nije besmrtna, nakon razgovora sa komšijom. Naglo je oslabila i pala u postelju. I njena kuća je svuda imala daske kao prevenciju od provalnika. Možda nije hordašila nove predmete ali je očajnički sačuvala sve stare.

Ne čuvaju se samo predmeti nego i ljudi. Godine 1876, u Parizu, živela je prelepa Blanš pod strogim nadzorom svoje majke, udovice gđe Monier koja je inače bila odlikovana za dobra dela. Živele su u izobilju koje im je ostavio Blanšin otac. Kada je napunila 25 godina, poželela je da se uda pre nego joj lepota svene i uskoro upoznaje nešto starijeg advokata pa se oni silno zaljubljuju. Krili su svoju vezu, plašeći se majke. Međutim, počelo je da se šuška da je Blanš rodila vanbračno i kada su te glasine doprle do njene majke ova joj zabranjuje da ikada više vidi siromašnog advokata. Kako je Blanš nije poslušala i iskradala se kad god je mogla, njena majka i Blanšin brat Marsel su je na silu zaključali na tavan u potpunom mraku sve dok se ne predomisli. Blanš je tvrdoglavo odbijala da se pokori majci provevši 25 godina u mraku, samoći, zanemarivanju i gladi. Slomljenog duha i srca utehu je nalazila u stalnoj molitvi. Poznati advokat je 1901. godine dobio anonimno pismo da je osoba zatvorena na tavanu u uglednom kraju koja leži godinama u sopstvenoj prljavštini. Kako policiji niko nije otvorio provali su unutra. Pronašli su nesretnicu ispod pokrivača kako leži vezana za krevet u sopstvenim fekalijama na raspadnutom dušeku. Potpuno gola i teška samo 25 kilograma prvi put je ugledala svetlo dana nakon što su iščupali prozore koji od neotvaranja behu zapekli. Hitno je prevezena u bolnicu dok su joj majka i brat mirno sedeli u salonu baveći se nekim spisima. Prilikom ispitivanja opisali su Blanš kao budalastu i besnu dok su doktori zapisali da nežnije stvorenje videli nisu. Advokat koga je volela i koji je mislio da je ona prosto napustila Pariz preminuo je još 1885. godine. Brat je tvrdio da je ona luda i da nikada nije ni htela da izađe odatle. Ipak mnogi očevici su potvrdili da je često molila za pomoć vičući „sloboda“ i „policija“. Majka je uhapšena, umrla je 15 dana kasnije u bolnici, a brat je osuđen na samo 15 meseci zatvora. Blanš se malo ugojila ali nikad nije povratila prisebnost. Preminula je 12 godina kasnije u „Blois“ mentalnoj ustanovi.

U Meksiku (Čivava) postojala je izvesna radnja sa venčanim asortimanom. Vlasnik Paskual Esparza je u to vreme bio u žalosti za svojom jedinom ćerkom koju je ubio pauk na sam dan venčanja. Njeno ime se izgubilo ali je ostala poznata kao La Paskalita. Godina je 1930. kada je ova radnja nakon perioda žalosti ponovo otvorena prezentujući neobično lep lutkarski model mlade u izlogu. Prolaznici bi se krstili u čudu kako je ovaj model imao verodostojne nokte i pore na koži. Ubrzo su počela govorkanja da je lutka nalik njegovoj pokojnoj kćeri pa je počeo da prima preteća pisma i pozive. Zaposleni i posetioci su se kleli da ih njene oči prate, da ona ima vene na nogama i da noću napušta svoje postolje. Kažu da je i danas oblače iza zavesa zbog poštovanja. Primer savršenog balzamovanja ili perfektnog lutkarstva?

Dr Karl Tanzler, rođen u Drezdenu, bio je oženjen Doris Anom Šafer. Sa porodicom dolazi u Mornaričku bolnicu na Floridi i radi kao radiolog pod imenom grof Kant fon Kosel. Jedno od njegovih zaduženja je bio i rad sa obolelima od tuberkuloze. Jednoga dana, tu je primljena Elena Milagro de Hojos i doktor je ostao bez daha prepoznavši u njoj ženu iz svojih snova i vizija. Imao je tada 53 godine a ona 22 i dok se ona nadala da će je on izlečiti on se nadao i da će je oženiti. Uprkos naporima ona je preminula 1931. godine i doktor dobija dozvolu od njene siromašne porodice da joj izgradi mauzolej od koga je samo on imao ključ. Uveo je struju i telefonsku liniju gde je druga slušalica bila u sanduku da bi on mogao da vodi razgovore sa njom tokom noći. Tvrdio je da ga njen duh posećuje, prosio je bez odgovora (baš nas čudi) i na kraju je otpušten zbog čudnog ponašanja. Konačno obelodanjuje da je ona pristala i da ga moli da je ukloni iz mauzoleja. Preneo ju je u zidarskim kolicima do posebne laboratorije koju je napravio u starom aeroplanu nazvavši je po njoj. Tu je planirao da je oživi a kako mu to nije pošlo za rukom balzamovao ju je, naprskao parfemima  i odneo kući u svoj krevet. Perika od njene opale kose je poslužila a kosti joj je vezao žicom napunivši je krpama da bi na kraju dodao i staklene oči. Njen sestra Florinda je došla da proveri glasine o ovome, otkrila ceo slučaj i pozvala vlasti. Uhapšen je pa pušten samo sa kaznom za skrnavljenje groba, a njeno telo je izloženo u Den Lopez pogrebnom domu, gde ju je videlo 6.800 ljudi. Godine 1947, doktor je objavio autobiografiju („Fantastične avanture“). Pronašli su ga uvoštenog, tri nedelje nakon smrti (1952) u njegovom domu.

 

Ida Mejfild Vud je svoj prvi ljubavni sastanak pismima ugovarala danima pre nego će se desiti (1857) jer je bila svesna da zbog razlike u klasi neće imati priliku da odabranika sretne na nekom prijemu. Pokušala je svojim opisom i prestavljanjem da zadivi kongresmena i izdavača Dejli njuza Bendžamina Vuda koji je bio brat gradonačelnika Njujorka. On je tada već bio oženjen Delijom Vud koja mu je bila druga žena ali je bio sklon avanturama, pa je pristao. Slagala je da je dete šećernog magnata a on nije mogao da zna da je ona dete irskih imigranata pod imenom Elena Volš. Postaje mu ljubavnica a on je prestavlja visokom društvu kao što su Linkoln ili Princ od Velsa. Kada je Delija preminula (1867) oni su se venčali i dobili drugu ćerku, ovaj put zakonitu (starija Ema zapravo nije bila ćerka nego sestra koju je Bendžamin prihvatio kao dete). San joj se ispunio ali ubrzo shvata da njen muž kocka pa mu traži da joj daje pola dobitka da bi ona sama ulagala u berzu i nekretnine. Ako bi kasnio sa isplatom morao je da plati i kamatu. Godine 1901, Ida prodaje novinsku kuću (250.000 dolara) i sav nameštaj i imetak pa prestaje da se pojavljuje u društvu. Pad berze 1907. i kod nje donosi paniku pa ona podiže čitav milion iz banke. Noseći novac u platnenoj torbi, taksijem staje ispred Herald skver hotela i uzima sobu „552“ u kojoj će ona, njena ćerka i sestra ostati naredne 24 godine. Kad joj preminula sestra morala je da otvori vrata i tada je mnogi vide prvi put nakon toliko godina. Dodaću da se ona nikad nije ni kupala a dvosobni apartman je bio pretrpan đubretom. Kuvale su same, jele živu ribu a samo jednom je dala nosaču 10 centi tvrdeći da je to sve što ima na svetu. Ćerka joj je pravo iz te sobe prenesena u bolnicu u svojoj 71. godini gde je i preminula a Ida je nasilno par godina kasnije preseljena u sobu ispod. Pretresom sobe, sanduka u podrumu hotela i sličnog nađeno je preko milion dolara, svile, zlata i dijamanata, pisma Čarlsa Dikensa i štap od slonovače koji je bio poklon Džejmsa Monroa a sve su to navodno odneli u banku. Ukupno 406 ljudi je tvrdilo da su njeni naslednici. Kako joj je jednom vračara prorekla, bila je bogata i slavna. U svom ludilu da to sačuva, držala je u izolaciji sestru i ćerku. Igrom slučaja sav njen novčani imetak nasledili su upravo njeni imigrantski, siromašni rođaci.

Nismo ni mi izuzeti od hordašenja (eng. hoarding- gomilanje) koje se pravilnijim terminom naziva Diogenovim sindromom. Skoro svi imamo u kući kesu prepunu kesa i posudu pretrpanu sa olovkama koje ne funkcionišu.  O sobama tinejdžera da ne govorim. Ipak, time nismo nikoga ugrozili. Iako imamo primere koji su se pretrpali đubretom, otpade na svakom petom ćošku i deponije u prirodi, u našem regionu najzastupljenije je hordašenje ljubimaca. Fenomen prikupljanja životinja pod mišlju da se spasavaju, dovela je do mnogih tragičnih priča. Leševi, zapušteni ljubimci bez vode ili hrane u prljavim boksovima i na kratkim lancima svakodnevno slikom obilaze medije. Sad zamislite sve to, samo u čoporima na tesnom mestu gde ih polako i mučno savladava: žeđ, glad, anemija, opekotine, kožne bolesti, paraziti i drugo. U svetu postoji policija koja se bavi samo ovim fenomenom dok kod nas se to svodi na zaštitare i volontere koji pokušavaju da spasu šta se spasti da. Nisu samo mačke i psi zatočenici ovakvih ljudi već imamo slučajeve kad su ugrožene bile i koze, konji, svinje, egzotične životinje, divlje životinje, glodari i ptice. Ako se i kreću slobodno u takozvanim „azilima“,  to je kao pod obavezno u kakvom blatu do kolena i po đubretu. Kako im je uskraćena mogućnost da se ponašaju prirodno i imaju osnovnu negu i pažnju nivo njihovog stresa i trauma postaje toliki da čak i ako uspeju da ih izleče mnoge od tih mukica nikad ne prestanu da budu agresivni ili depresivni. To ih čini nepodobnim za udomljavanje pa ako ne provedu svoj vek u kakvom azilu često su podvrgnuti eutanaziji. Po našem zakonu, za hordašenje životinja se izriče kazna u novčanom obliku (5.000-50.000 dinara) ili do tri godine pritvora što mnoge revoltira kao nedovoljno. Kako hordašenje se vodi kao oblik zavisnosti svi oni postanu povratnici vešto menjajući mesto „azila“ ili svoje ime na net profilima. Psiholozi tvrde da su ovo uglavnom samci koji se ekstremno identifikuju sa patnjom životinje i misle da ako ih oni ne usvoje niko neće. Sebe vide kao idola svojih životinja a nemogućnost da im pomognu im je zaista bolna (samo što umesto da uvide ko je problem oni prosto samo pate sa njima).

 

U Surčinu, komšije nisu izašle na svoje terase već godinama usled neopisivog smrada sa obližnjeg gradilišta. Piju sedative jer od lajanja ne mogu ni da spavaju a još uvek niko nije uspeo da reši situaciju na privatnom gradilištu na kome obitava desetine velikih pasa bez brige i nadzora pa ih sve zajedno čini žrtvama vlasnika istog. U Jagodini smo imali primer hordašenja pasa u omalenom stanu. Ako je ono što je ostalo od stana se moglo nazvati tako. Iako su joj psi oduzeti sud nije odreagovao pa kako saznajemo iz medija ona je uredno nastavila sa istom praksom. Em se muče životinje, em ljudi oko njih a to menja ponašanje i jednih i drugih a skoro uvek se završi kakvom nevoljom. Slučaj iz Beograda govori o smradu, rojevima muva i bubašvaba u zgradi (Ul. Kralja Milutina) jer je izvesni „građanin“ rešio da u garsonjeri „čuva“ preko 50 mačaka dok u dvorištu ima kolekciju od 4 auto olupine prepune đubreta. Kao što vidite, ne navodim imena jer su neki još uvek u postupcima no uvek možete izguglati neki od pomenutih pojmova. Možda najopsceniji slučaj našeg kraja je, verovali ili ne, česta potreba da se u posudama i flašama čuvaju ljudske izlučevine, godinama. Kao što je pre par godina bio slučaj jednog taksiste koji se užasavao odlaska u toalet. Kako je njegovim komšijama ne smem ni da zamislim. Ali znam kako je putnicima autobusa 706 (uglavnom) koji za saputnika imaju teško istraumiranog momka koji ima isti problem. Jedino što on to ne drži kući već natapa u jedne te iste pantalone dok se ne raspadnu. Usput ima i fobiju sečenja noktiju pa ga je lako prepoznati. Zanimljivo bi bilo da nam neko stručno lice objasni zašto od svih oblika „čuvanja“ mi ovde najčešće imamo navedene. U hordašenju životinja prednjači skupljanje mačaka, po statistici, a slabo se u praksi viđa i zakonski momenat da takva osoba ima dodeljenog staratelja što dovodi do povratničkog ponašanja. Nemojmo zaboraviti da se mnogi hordaši prestavljaju kao zaštitari što unosi dodatnu pometnju.

Samo da znate ova dijagnoza se javlja i kod izuzetno inteligentnih osoba (sa čak uspešnim karijerama) kod kojih je došlo do fizičkog kolapsa i mentalnog sloma. Prisutno je po svim starosnim grupama a najčešće je kod žena. Ipak, češće su to starije osobe, usled progresivne demencije ili šizofrenije. Osobe ovog tipa su po pravilu sumnjičave i ne sarađuju sa lekarima ili stručnim licima. Pre nego odahnete da niste u ovoj grupi proverite da li ste možda virtuelni hrčkovi? Jer postoji i ta kategorija, od pretrpanih fajlova mejlovima do slikica, mimova i postova koji se čuvaju (ovde se dobrovoljno javljam kao primer tešeći se da je samo lenjost da pospremim, u pitanju).

U svetu su to pokušali da bar malo srede jednom idejom. Na mesta hordašenja doveli su osobe koje imaju strah od zaraze i potrebu za opsesivno- kompulsivnim čišćenjem. Jedni skupljaju, drugi povremeno dođu i izribaju sve do sterilnosti. Možda ih nisu izlečili ali komšiluk povremeno odahne i od jednih i od drugih. Ako hoćete da vidite kako ta ideja izgleda na delu imate tv rijaliti pod nazivom „Opsesivno-kompulsivni čistači“ („Obsessive Compulsice Cleaners“, Kanal 4) koja neprekidno ima materijala još od 2016. godine.

S ljubavlju Elena Alexandra

Poklon iz raja – Jovana Banić

Posted on by Redakcija

Putevi su uvek izvesni. Jedina konstanta u životu. Ako kreneš nekuda, nekuda ćeš i stići. Nijedan put ne vodi nikuda. Onaj koji putuje uvek stigne nekud. Samo, ne uvek onuda kuda veruje da će stići.

 

Bio mi je dvadeset peti rođendan. Uspešno sam ubedio devojku da ne dolazi čak iz drugog grada samo zbog tog datuma. Videćemo se svejedno narednog vikenda, kao što smo i planirali. Mada je istina bila da danas nikako nisam želeo da budem sam. Već nekoliko meseci sam u ovom gradu i još nisam upoznao nove prijatelje. Posao koji sam dobio zahtevao je preseljenje u manje mesto, gde su stanovnici ljudi drugačije kulture i melanholičnog temperamenta. I sada je sva ta mirnoća i jednoličnost počinjala da me davi. Odlučio sam: Obući ću cipele za kišu, ogrnuti dugački, sivi kaput i polako krenuti. Na nekih deset kilometara od smeštaja, nalazila se velika reka. A ja sam obožavao vodu. Da je bilo koji drugi dan bio u pitanju, ne bi bilo sile koja bi me naterala da iz čista mira krenem napolje, u martovsku izmaglicu, u nameri da prepešačim deset kilometara u jednom pravcu. Međutim, sada sam već neko vreme udisao sveži vazduh ovog ušuškanog dela grada i čudio se kako brzo prelazim razdaljinu. Poslednja dva kilometra bila su izuzetan prizor. Napustivši ulice načičkane malim kućicama i ljupkim dvorištima, došao sam do dela gde je tek po koja vikendica šarala velike, divlje, zapuštene placeve prepune visokog šiblja i izraslog, neorezivanog drveća. Pomislio sam kako sam već ranije viđao ovakve šikare. U mom rodnom selu je bilo tih kuća koje su zjapile prazne kao kakvo rđavo znamenje, a šiblje i sasušeni korov su umotavali dvorišta i ograde čak i u zimskim mesecima. Ubrzo sam video nasip.

„Zar sam već stigao!” pomislio sam i nasmejao se. Konačno sam dospeo do reke. Pažljivo sam se popeo na nasip a zatim spustio ka malom šumarku koji je zaklanjao samu obalu. Svaki korak je odavao rezak zvuk probijanja tvrdih, zimskih cipela kroz poluvlažno bilje. Mogao sam da vidim vodu kroz sve veće pukotine između drveća. Konačno sam prošao kroz šumarak i izbio na travnatu čistinu, uokvirenu rekom sa jedne strane, i pojasem stabala sa ostalih. Najveće i ujedno najstarije stablo raslo je uz samu obalu, zaronivši svoje korenje duboko u samo srce vode. Na trenutak ophrvan lepotom prizora, shvatio sam da me obuzima još jedna snažna spoznaja. Već sam video ovo mesto. U snu, koji sam imao još kao student. Sanjao sam da se nalazim na istom ovakvom mestu, koje je tada predstavljalo skrivenu kapiju raja. Tu, uz samu vodu, bio je smešten stari, zarđali lonac u kom su se nalazila zrna graška koja su se mogla uzbrati sa one druge, rajske strane kapije i krišom doturiti u ovaj svet. Kao kroz maglu sećao sam se smeha radosnih žitelja ovog neobičnog raja na ‘drvetu graška’ koji su se zabavljali tako što su brali i skupljali zrna u svoje male lončiće, dobacujući veselo jedni drugima šale i doskočice.

Sličnost prizora koji sam upravo gledao sa onim iz sna bila je zapanjujuća. I kada sam ga sanjao, imao sam  utisak da je to jedan od onih značajnih snova koje treba zapamtiti, jer nose dublju poruku, koju s početka ne možemo da vidimo. Pitao sam se šta li to znači. Prišao sam samoj obali vrlo oprezno, vagajući sopstvenu težinu i čvrstinu tla sa svakim korakom. Želeo sam da dodirnem vodu, prizivajući u svom umu osećaj svežine i hladnoće koji reka pruža koži. Naslanjajući se na dasku koja je ležala uz obalu, uspeo sam da ispunim svoju želju a da pri tom ne pokvasim cipele. Hladnoća je bila još lepša nego što sam zamišljao. Osvežila me je. Osećao sam da sam već dugo žedan na jedan čudan način a da to nisam znao. Pustio sam pramenove kose da slobodno padaju, uokvirujući mi lice i sklopio oči, uživajući u ovom neobičnom kontaktu.

***

Kuckajući prstima po drvenom oknu prozora ponovo sam skrenula pogled sa dugačke, poluprazne ulice koju su već neko vreme osvetljivale kovane ulične lampe, na tortu koja se topila na stolu. Pored nje stajala je boca vina i poklon upakovan u šuškavi papir. „Nisam smela ovo da dopustim. Dobro znam kakav ume da bude kada se bliži ovaj datum. Daće sve od sebe da nas ubedi da mu nismo potrebni, da nije važno. A važno je. I sad ga nema.”

Nakon što sam prethodne večeri prekinula poziv, shvatila sam da ne smem dopustiti da provede rođendan sam. Otkad je prešao u ovaj grad, osećam da je drugačiji, tiši, mirniji. Kao i ovdašnji ljudi. A to je umelo biti opasno stanje po njega. Spakovala sam neophodne stvari i nakon završene smene sela na prvi voz, stiskajući u džepu kaputa rezervni ključ njegovog stana.

Satima sam ga čekala. Telefon mu je bio isključen, a gotovo ga nikad nije isključivao. Mrak se već dobro zavukao u prostor oko mene, te sam upalila svetlo. Sve je bilo gluvo, osim sitne buke koju je stvaralo cupkanje mojih nogu ispod stola. Tome se uskoro pridružilo tiho šmrcanje. Telefon je i dalje bio nem.

***

Otključao sam oprezno vrata, čudeći se svetlosti koja je dopirala iznutra. „Ne sećam se da sam ostavio svetlo uključeno.” Plačući je pritrčala i čvrsto me zagrlila. „Došla si…” nasmejao sam se, grleći njeno toplo telo. „Naravno da sam došla.” izgovori, ne puštajući me.

Uživao sam u njenom zagrljaju, milujući joj jednom rukom kosu, dok sam u drugoj stiskao zrna graška.

 

Autor: Jovana Banić