Blog

Letnji užasi iz morskih dubina – predlog za tematski mini maraton

Posted on by Dejan Sklizović

Strava se prirodno najbolje utapa u noć, planine, guste šume, neretko kišu i magluštinu, te jesenje i zimske ambijente, ili pak divlju i neistraženu prirodu, u bilo koje doba dana i godine. Međutim, uobičajeno vezivanje žanra za pomenute varijacije u setingu bi nas ostavilo uskraćenim za najveću i namanje istraženu površinu na Zemlji – okeane. Vodena božanstva i razne zveri su prisutni u svakoj drevnoj tradiciji, a nedovoljno poznavanje okeana nudi jedan sasvim poseban ugođaj i osećaj strave, ukoliko se režiserska palica nađe u pravim rukama. Na kraju krajeva, u dubinama uvek vlada potpuna tama i hladnoća, a opstaju samo vrste koje su se uspešno prilagodile surovim uslovima preživljavanja, što samo po sebi obećava jak žanrovski momenat.

Svakako je fascinacija ajkulama, zastrašujućim vladarima plavih dubina prisutna oduvek, a naročito nakon kultnog Spilbergovog filma Ajkula (Jaws, 1978). Strah od nevidljivog proždirača iz morskih dubina je neminovnost, kada se čovek nađe suprotstavljen veličini okeana i svih opasnosti koje vrebaju iz njega. Ipak, da bi se okean upotrebio u žanrovskom smislu, potrebno je jako dobro poznavanje makar jednog njegovog dela, kako bi odluke i postupci karaktera bili opravdani, a priča i scenario održivi u divljem setingu. I baš taj minimum poznavanja tog ogromnog ekosistema jeste često izvor iz koga se crpi strava u nekolicini filmova iz podžanra creature feature, u kojima je ajkula glavni negativac, koljač, sejač straha i terač na preživljavanje u teškim uslovima.

Filmovi o ajkulama (shark flicks) su nekako najupečatljiviji leti (više stvar ukusa nego pravilo), jer se uglavnom leti i dešavaju, kada je pojačana aktivnost kupača, temperatura tera ljude na ekstremne sportove i ronjenje, samim tim i privlači ajkule bliže obali. Zanimljivi su jer je podžanr i dalje prilično nedefinisan, nekoliko decenija nakon izlaska Jaws. Ono što je ohrabrujuće jeste da od nekih desetak gledljivih, ima bar 5-6 jako dobrih, a u ovom ću se tekstu baviti manje poznatim, ali uglavnom boljim od popularnih filmova o ajkulama.

 

 Greben (The Reef 2010)

 

The Reef je film koji ima prelazne ocene u bukvalno svim segmentima, a u nekima je u rangu sa dobrim filmovima. Traucki je radio film po istinitim događajima, što doprinosi jačoj identifikaciji s likovima i pričom.

Sama priča je prosta, bez mnogo zapleta, sem na samom početku, kada mora da se donese teška odluka, nakon naizgled uobičajene nesreće na pučini. Ostatak je pravolinijski survival, pun krajnje napetih scena i veoma dobro vođene režije, sa sjajnim tempom i odličnim payoff momentima, koji dolaze u pravo vreme.

Kasting je i više nego pristojan i dorastao zadatku, a seting je nešto što ovaj mali film čini posebnim i autentično zanimljivim. Dnevni snimci okeana su uglavnom dekor koji viđamo na mestima gde se hoće predstaviti ideje poput mira, slobode, ili pak jeftina atmosfera sa tropskog ostrva, uz gomilu ljudi koji uživaju. Pravi je izazov od nečega što je eksploatisano uglavnom u hedonističke svrhe, napraviti vrhunski horor seting, što je Trauckom i više nego uspelo i u tome leži ključ izuzetno pitke recepcije i jakog momenta strave koji ovaj film obilato proizvodi i nudi.

Zvuci okeana i (ne)pravilnosti u njegovom ponašanju su ovde iskorišćeni da predstave užasan kontrast između grupice izgubljenih ljudi i veličine i dubine usred kojih su se našli, a sve je to pojačano očiglednim nepoznavanjem monstruoznog okruženja. Naravno, sve vreme je prisutno „ono“ što vreba ispod površine i od samog starta je nemoguće gledati u prelepu vodu bez jake odbojnosti i opreza, što je sjajna zamka režisera u koju baca gledaoca od samog početka – fokus je uvek i stalno na vodi, u iščekivanju da se nešto desi, tako da su likovi poprilično u drugom planu, što se shvata vrlo brzo, ali tada je već kasno, gledalac je verovatno uhvaćen nespreman i nateran da se maksimalno fokusira.

Za razliku od većine dobih shark flick ostvarenja, ovde su korišćeni autentični snimci pravih primeraka velike bele, tako da nema izveštačenog CGI kretanja životinja, čime su scene dobile na autentičnosti za „male pare“. Zato nema previše eksplicitnih i invanzivnih scena ubistava (neko će zameriti zbog toga, ali se zapravo ne primećuje toliko), a sav režiserski fokus je na triler-momentu i jakom saspensu koji, žanrovski jako ukusno i znalački, prelazi u horor u tren oka i to često u nepredvidivim momentima. Pritom nemojte misliti da scene ubistava nisu krvave, naprotiv.

Traucki je pokazao kako se vlada žanrom i budžetom i koliki su mu bili ukupni dometi u tom trenutku, tako da nema preterivanja, niti nagoveštaja ičega što je neostvarivo u odnosu na započeto. Po principu „koliko para – toliko muzike“, ovde imamo na delu pametno i svesno vođen film od strane režisera koji je jako dobro znao šta hoće od teme i filma, pritom prilično zabavan i pun autentičnih žanrovskih momenata. Uživajte!

 

47 metara dubine 2 (47 meters down – Uncaged 2019)

 

Roberts je bukvalno pokidao drugi deo ove originalne shark flick franšize. U prvom filmu je jasno i glasno pokazao da je žanrovski veoma pismen i režiserski prilično talentovan, a pritom jako mudar po pitanju raspodele budžeta. Taj film je patio od klasičnih dečjih bolesti, tipa dvodimenzionih likova, nedostatka racionalne motivacije likova, plitkog scenarija i dosta lošeg kastinga. Ali sve je uspeo da itekako naplati već nakon desetak minuta teško gledljive, ali neophodne ekspozicije. Maksimalno je iskoristio seting i stvorio izuzetnu žanrovsku atmosferu u jednom divljem podvodnom svetu, gde su zvuci i svetlo svedeni na minimum, ali okrenuti u korist žanra. Film je na kraju ispao zabavan horor, sa pametno doziranim jump scare momentima i vešto upakovanim klišeima.

Drugi deo je doneo sve ono što je prvom falilo. Neuporedivo bolji kasting i priču koja već na početku najavljuje veliko finale ovog uzbudljivog i beskompromisnog horora, ali se maestralno baca u drugi plan. U priču je fino utkana jedna stara legenda, na pažljivo odabranoj lokaciji, tako da je simbolika svega što se u scenariju spominje itekako opravdana na delu, a seting je barem osamdeset posto filma totalno pod vodom, gde su svetlo i zvuk ponovo glavni alati strave, kao i u prvom delu, ali ovde još bolje i kreativnije upotrebljeni.

Muzika je isto priča za sebe, a pored nekoliko poznatih numera, koje se potmulo prenose kroz dubine podvodnog lavirinta, tu je i više nego solidan OST, koji samo govori da se na sve mislilo.

CGI je upotrebljen koliko da se istakne najbitnije i bace akcenti i tu ne treba očekivati nikakvo remek-delo, ali je režija dovoljno pametno vođena da CGI nikada nije u prvom planu i da više sakriva nego što otkriva.

Priča je pametno planirana i organski utkana u seting, tako da nam režiser u nekoliko originalnih plot-tvistova otkriva s koliko se pažnje pristupilo osmišljavanju i upotrebi jako zanimljive lokacije.

Ubistva su sjajna, neka omažirana, neka jako originalna, ali to je poslastica za onoga ko se dohvati da u mraku uživa u ovom filmu izuzetnog tempa i sjajno građenog saspensa. Najbolja smrt ipak nije došla od strane ajkule, a realizam te scene će ostati svakom fanu urezan u sećanje dugo nakon gledanja.

Treba ugasiti svetlo i pojačati zvuk, film je prava zabava i školski uradak koji kazuje kako treba tretirati žanr, bez obzira na budžet. Pritom, za one koje vole fantaziju u hororu, ovde je ima i više nego dovoljno u osnovama priče i objašnjenju prisustva „čudne“ ajkule, ali prilično funkcionalno prizemljena i bez preterivanja.

 

Otvorena voda (Open Water 2003)

 

Još jedan jako zanimljiv shark flick. Prvi deo Otovrene vode je postavio mnoga pitanja, što o budžetu, što o tretmanu žanra. Priča o dvoje ljudi izgubljenih na pučini nakon ture ronjenja je ispričana na osnovu istinitog događaja. Podložno je diskusiji, ali zbor originalnog pristupa i sjajne realizacije, dolazi sasvim sigurno na sam vrh filmova o ajkulama, rame uz rame sa daleko skupljim produkcijama.

Sniman je skoro dve i po godine, uglavnom samo vikendom, kada su malobrojni članovi ekipe mogli da dolaze na snimanje. Za sto trideset hiljada dolara budžeta, nema niti jednu CGI scenu, a specijalni efekti nisu korišćeni. Ajkule su namamljivane krvavim mamcima, od strane profesionalaca. Glavna glumica inače ima jak strah od ajkula, tako da je njena ekspresija dobrim delom autentična, budući da su preko sto dvadeset sati proveli plutajući u vodi, okruženi ajkulama i vezani trakom za brod, uz žičanu zaštitu. Zvuči zanimljivo? Ima još…

S obzirom na to da na novac, profesionalnu rasvetu i opremu nisu mogli da računaju, prirodno je da je mnogo toga otišlo na scenario, a može se reći da je u pitanju poprilično uspešna adaptacija „Čekajući Godoa“, samo smeštena negde na pučinu, u vodama preplavljenim ajkulama. U scenariju nema niti jednog momenta koji ukazuje direktno na iracionalni strah, niti ima žanrovski tretiranih kadrova. Naprotiv, scenario je prepun trivijalnosti, priča o greškama u prošlosti, koje su dovele likove u nepovoljan položaj, kao i pričama o budućnosti, koja se nikada neće desiti.

Ajkule su nebitne, koliko je osećaj odlaganja neizbežnog u prvom planu. Nemamo kapitalnih primeraka Great White negativaca, koji prate ljude i nadmudruju se sa njima. Za film su korišćene skoro pa isključivo Karipske koralne ajkule, a opasnost dolazi od njihovog brojčanog stanja, ne od ubilačke inteligencije usamljenog predatora.

U tom smislu, film je u potpunosti lišen saspensa i trilera svake vrste, a horor kao da je namerno izbegnut u svakom mogućem trenutku. Tako dobijamo jedan dokumentaristički, s kamerom „iz ruke“ snimljen film, koji baca potpuno novo svetlo na stravu. Strava nije u plašenju, borbi, izbegavanju ili gubitku kontrole. Strava je u nikada izgovorenom neizbežnom kraju, ka kome nas Kris Kentis suptilno vodi sve vreme.

Poslednja scena u vodi je priča za sebe i govori mnogo, u samo par sekundi. Govori o mirenju sa neizbežnim i predavanju, nasuprot uobičajenoj borbi na život i smrt. Strava je tretirana kao prirodan i ireverzibilan proces, koji se može desiti pukim slučajem i koji je sam po sebi toliko veliki da ga je nemoguće žanrovski upakovati.

Poseban omaž filmu Jaws je u prezimenima dvoje glavnih junaka, ko voli – nek proveri. Ne očekujte uzbuđenje, očekujte racionalno mirenje i prepuštanje. Sjajan izbor za ljubitelje surovog realizma u Survival filmovima.

 

Opasnost iz dubine (The Shallows 2016)

 

Žam Kolet-Sera je, pre nego što se upustio u snimanje filma sa ajkulom u glavnoj ulozi, već imao jako zapažen rediteljski staž, kako u hororu (debi mu je The Waxhouse, a kasnije je došao i odličan The Orphan), tako i u drugim žanrovima, pritom ostvarivši saradnju sa ozbiljnim glumačkim imenima. Može se reći da je u vreme snimanja ovog filma itekako znao šta hoće i kako to treba izvesti, što je svakako potvrdio u skoro svakoj sceni ovog uzbudljivog i pomalo iracionalnog ostvarenja.

Priča je prosta, tek toliko da opravda postupke glavne junakinje. Njoj je majka umrla, nakon čega je napustila završnu godinu studija medicine i otišla u Meksiko, da surfuje na omiljenoj plaži svoje majke. Kako se ispostavlja, plant and payoff momenti su odlično postavljeni već na početku filma, jer će se videti da će joj medicinsko znanje biti preko potrebno u predstojećoj borbi, te da je odustajanje i odlaganje nemoguće u svetu nekoga ko je nasledio borbenost svoje majke, što vidimo i iz njenog razgovora sa ocem.

Scenario je na mestu u svakom momentu i u potunosti u funkciji priče i žanra. Same uvodne scene su majstorski urađeni omaž prirodnim lepotama meksičkih plaža. Naglašavajući osećaj slobode i odsustva brige prilikom sečenja talasa daskom za surf, te snimcima iz drona prelepe i bistre vode, Kolet-Sera ne samo da gradi seting koji se komotno može opisati kao raj na zemlji, već udara temelje jakom kontrastu sa onim što će se desiti uskoro. Koliko god gledalac znao da je pred njim film o ajkulama, teško mu je da pomisli na bilo šta drugo, osim na lepotu koja mu je bljesnula pred očima. Sjajan trik za nastavak i podsećanje da i u raju može biti problema.

Dvojica surfera su tu da obezbede nekakvu vezu sa spoljnim svetom i makar tračak nade za solidnu Blejk Lajvli u ulozi Nensi, makar u prvoj trećini filma, da bi se kasnije pokazali beskorisnim. Kamera na kacigi jednog od njih je još jedan mogući izlaz, ali ne i spas, kako ćemo videti. Tim „slamkama spasa“ režiser majstorski daje nadu, da bi se surovo poigrao sa gledaocem i usmerio ga dalje na glavni problem, uz prećutno podrazumevanje da izbora i izlaza nema, osim jednog.

Ubrzo, pošto ostaje sama, Nensi nailazi na lešinu velikog kita, koji pluta po površini. Kao da delfini nisu bili dovoljno upozorenje, ona nonšalantno nastavlja da surfuje i ubrzo se događa neizbežno, a nastala povreda je tu da oteža, ali i probudi borbeni inat kod Nensi. Trula jabuka u vidu leša i problemi u raju, nakon kratkog perioda uživanja. Ta kratka scena je odličan prelaz ka onome što sledi. Posle nešto duže, ali zanimljive ekspozicije, doživljavamo naglo i neprijatno buđenje. Odlično izvedeno.

Sve što smo saznali je sada od koristi. Greben je jako oštar, što može da izazove dodatno povređivanje, a bova, na par desetina metara od grebena, ima na sebi broj „42“. To je omaž „rešenju“ iz Autostoperskog vodiča kroz fantastiku i često se nalazi kao Easter Egg u filmovima. Kao šlag na tortu, imamo i povređenog galeba, koji se našao na istoj steni sa Nensi i dele takoreći istu sudbinu. Sitan detalj, ali sjajno uoptrebljen zarad nekoliko različitih finesa u zapletu, usput i odlična zamena za svedeni kasting.

Na dalje imamo klasičan survival shark flick, sa puno nadmudrivanja. Ono što treba imati na umu jeste da ponašanje ove ajkule nije uobičajeno. Ona je jako teritorijalna i reklo bi se krajnje osvetnički raspoložena i rešena da se obračuna sa Nensi. To je jak momenat njene psihološke projekcije i konstantne borbe sa gubitnom majke, borbe koja je i dovela na „majčinu teritoriju“ tj. na njenu omiljenu plažu. Međutim, ovde je zatekla takoreći demona majke, ženku velike bele koja je povređuje i sprema se da je proždere, poput krivice i bola koji je proždiru zbog majčine smrti. Treba primetiti jako suptilan prelaz u onostrano i fantazijski momenat, koji se ne uočava odmah, a koji zapravo predstavlja potpuno preslikanu unutrašnju Nensinu borbu.

Scene su brilijantno režirane, ali, s obzirom na velike ambicije, u svakoj imamo dosta CGI momenata, koji nisu odmah uočljivi. Da bi postigao željeni efekat, Kolet-Sera je u svaku scenu ubacio (obično na početku) po jedan kadar sa autentične lokacije, da bih zatim odmah prešao u studio i tankove u kojima je snimano. To je doprinelo osećaju autentičnosti setinga u svakom momentu, tako da se CGI vidi samo tamo gde „znamo“ da mora biti očigledan.

Triler i saspens momenti su jako dobri, ali se čini da se negde pred kraj istrošio i da je payoff došao prebrzo, te da je rešen sa manje maštovitosti nego što je ceo film vođen. Ipak, ne smeta previše, ako se ima uvidu uživanje do tog momenta. Svakako vredi pogledati, jer je jedini na ovoj listi koji uključuje i momenat psihološke projekcije glavnog junaka.

 

Mamac (Bait, 2012)

 

Vreme je da se predstavi i jedan treš na ovoj mini-listi, koliko da se ukaže na raznovrsnost u pristupu i različite momente inspiracije ajkulama. Pritom, ovo je jedan od onih treševa koje obožavate da ponovo pogledate i stalno ih nudite prijateljima, da i oni izgube neko vreme svog života, kako biste imali o čemu da pričate posle petog piva.

Jedini na listi koji se dešava u tržnom centru, na kopnu, jeste i jedini koji nam donosi totalni krosover momenat. Naime, od samog početka je potpuno nejasno čime će se film baviti, koji je tačno žanr, ili mešavina u pitanju, kako i kako će se razrešiti priča, jer scenario deluje kao inspiracija horde brucoša na veselim drogama. Ali, da se ne bi neko pokolebao, ekspozicija je ultrakratka, prva ubistva de dešavaju takoreći odmah, da bi se vrlo brzo prešlo u period od godinu dana nakon nemilih događaja. U tih par minuta smo videli dvoje verenika i prisustvovali epskom razgovoru u kojem ga ona pita „Da li si ti to gledao u moju guzu?“. Njen brat gine u vodi, a par se volšebno razilazi, da bi se našli godinu dana kasnije.

Ostalo je istorija. Veliki talas se pojavljuje, takoreći niotkuda, bez mnogo objašnjenja i ruši sve pred sobom. U tržnom centru nailazimo na našeg glavnog lika, u raspadnutom stanju, njegovu bivšu sa novim verenikom i još nekoliko ljudi. Glavni negativac je brilijantno osmišljen. On na samom početku ubija taoca, iz čista mira, dok niko ne gleda. Pritom laže, neobrijan je, ima najgori akcenat i pokazuje tetovaže. Fuj, što se kaže.

Ono što ovaj film čini zanimljivim jeste očigledan haos na setu, koji uz pomoć potpune improvizacije u nameštanju seta, rasvete, pa i scenarija kreće da se pretvara u nepredvidivu i zanimljivu priču.

Ah, da, tu su i ajkule. Dosta njih, urađene uz pomoć najjeftinijeg CGI koji ste ikada videli, ali ne mari. Ubistva svakako nisu svetla tačka ovog filma, jer su dosadna i predvidiva, uglavnom omažirana i „pozajmljena“ iz skupljih filmova koji se bave ovom tematikom. Da ne kvarim ugođaj, izdvojio bih krajnje kreativno ubistvo ajkule sačmarom u glavu, pod vodom.

Egzistencijalna i romantična drama je ono što ovaj film, uz potpuno nevidiljivi učinak kasting agenta i bilo kakve asistencije trećerazrednim glumcima čini zanimljivim. Na momente jako zabavan, ovaj film je sjajan ako želite da se prepustite i ne razmišljate ni o čemu. U krajnjoj liniji, ajkule su ovde nebitne, mogli su isto tako staviti Grizli medvede u akva park, bilo bi jednako zanimljivo.

Dakle, predlog za ovaj kratak ajkula-maraton je došao iz potrebe da se neki nedovoljno istaknuti filmovi pomenu i izbace u prvi plan, zato što to zaslužuju, uglavnom iz različitih razloga. Važno je videti da postoji mnoštvo povoda za bavljenje ovom temom u hororu i da je moguće napraviti jako uspešne filmove sa varijacijama na temu. Da li ćete se prepustiti surovom realizmu Duboke vode, ili psihološkoj borbi u Opasnost iz dubina… možda više volite režisersku i žanrovsku bombu u vidu 47 metara ispod, ili pak pravolinijski put ka samom paklu u Grebenu, na vama je da odlučite… možda vam se dopadne i poslednji na listi, uživajte.

Anatomija: da li kompozicija utiče na kvalitet?

Posted on by Marija Nenezić

Delu stare umetnosti s pravom se može pristupiti kao predmetu dešifrovanja … (Uspenski)

 

Kako volimo reći, književnost je poput živog bića, koje se svakog dana razvija, raste, napreduje. U tom procesu, kada se otrgne grčevitim rukama autora — ili u naše vrijeme, kada se otrgne grčevitim tipkama računara — ona započinje svoj život. I mi, poput ponosnih roditelja, puštamo tekst da živi slobodno, uz povremeno usmjeravanje na tračnice koje će ga izvesti na pravi put.

Nerijetko se povede priča ne samo o žanru, i kvalitetima žanra, već i kompoziciji žanra, i to ne samo ovoga našeg, kojem smo podredili čitav život nego i glavnotovske književnosti. No, da bi se žanr, i književnost u cjelini razumjeli, potrebno je poznavati osnove teorije književnosti, ali i sve elemente koji utiču na svijet jednog žanra i svijet jednog narativa.

Da bi se jedno književno djelo razumjelo, ili eventualno napisalo — moramo staviti ruku na srce i priznati — osnovne zakonitosti književnog djela, narativa moraju se poznavati. Ali, naravno, ne možemo posmatrati stvari kroz jednu prizmu; u tome je ljepota književnosti i književnog teksta, ma kom žanru pripadao.

Književne tekstove pišu svi. Tačka. Umjetničke književne tekstove, kvalitetne – koji će preživjeti nešto godina – pišu rijetki pojedinci. Budimo iskreni: bez književno-teorijskog znanja teško da se može napisati dobar tekst. Jer, ipak nisu svi talenti lično. A opet, tanka je granica između ugledanja i plagiranja (ovom temom sam se više bavila u tekstu „Anatomija fanfikcije“ koji će biti objavljen u drugom broju Fantastičnog vodiča).

Pisanje: kvantni prostor ispunjen virusima

Iskrena da budem, i u mojoj glavi su neke priče, zato se bavim ovim poslom. Zašto ih ne pišem? Pa, pišem kad imam vremena i kada se sastave svi uslovi koji su idealni za moje pisanje. Što znači da nisam od onih ljudi koji pisanje shvataju ozbiljno i zadato. Ovdje mislim na umjetničko pisanje koje nam je nasušna hrana duše. A sve to me opet vraća na neke pisce. Tu prvenstveno mislim na Kinga i Murakamija. Murakami u svojim esejima koji su objavljeni pod naslovom „O čemu govorim kad govorim o trčanju“ piše o svojim tehnikama pisanja. A glavna, osnovna, jedina jeste: rutina.

„Da kažem nešto o pisanju romana. (…) Najvažnija osobina koju jedan pisac treba da poseduje je, očigledno talenat. Ako nemate književni talenat, koliko god se svesrdno trudili, nećete moći da postanete pisac. To je pre preduslov nego neophodna osobina. (…) Kad me pitaju šta je posle talenta sledeća važna osobina koju pisac treba da poseduje, ja bez dvoumljenja kažem moć koncentracije. (…) Ako toga nema, ne možemo postići ništa drugo. (…) Sledeće što je važno posče moći koncentracije jeste istrajnost. Ako i uspete da se s punom koncentracijom posvetite pisanju tri-četiri sata dnevno a posle nedelju dana iznemognete od umora, nećete moći da napišete duži roman. Od pisca – barem od onog koji teži da napiše roman – traži se sposobnost da svakog dana istrajno održava koncentraciju, pola godine, pa čak i celu godinu ili dve“ (Murakami 2017:76-77).

Naravno, ne povodim se lako za svim tezama koje napiše neko koga poštujem kao pisaca; tu su Dostojevski, Tolstoj, Bulgakov, Crnjanski, i mnogi drugi koji nisu pridavali značaja činu pisanja onako kako uče nas milenijce. A mi i naše generacije (priključili su nam se i ovi malo stariji) i previše pažnje posvećujemo pozerskom pisanju bilo kog vida narativnog teksta. Jer, na koncu konca, važno je pisati i objasniti proces pisanja, jer nam danas nije dovoljno važno šta je pisac/autor želio da kaže, ili na koji je način to rekao, već i: kako je tekao rad dok je radio na tehnici toga da nam kaže to nešto.  Dolazimo do toga da danas nije dovoljno reći da postoje dva tipa stvaralaca / dva vida stvaralaštva: oni koji pišu pod uticajem inspiracije, odnosno njenim naletom, i oni koji iza kulisa grozničavo rade na svom tekstu. O tome je veličanstveno pisao Edgar A. Po. O postupku je izrekao, takođe, takve istine, koje su aktuelne i danas, doduše možda u većoj mjeri:

„Postoji, čini mi se, jedna osnovna greška u uobičajenom načinu građenja jednog književnog djela. Predmet za obradu pruža ili istorija, ili mu kao povod služi neki dnevni događaj, ili, u najboljem slučaju, sam pisac stavlja u pokret splet neobičnih zbivanja, jedino da bi postavio osnovu za svoje djelo, u namjeri, po pravilu, da sve praznine u pogledu činjenica ili radnje koje se u toku pisanja ovdje ondje ukažu popuni opisima, dijalozima ili vlastitim razmišljanjima. (…) možda je međutim ta praznina više posljedica književne taštine no ma čega drugog. Većina pisaca naročito – pjesnika – više voli da svijet misli kako oni stvaraju u nekoj vrsti plemenitog ludila, podsvjesnog zanosa, i oni bi nesumnjivo zadrhtali od straha kad bi pustili javnost da baci pogled iza kulisa , na ono mučno i nesigurno sazrijevanje misli, na pravi smisao koji je shvaćen tek u posljednjem trenutku, na one nebrojene misli koje su samo sinule u glavi a nisu dospjele do pune zrelosti i jasnoće, na one potpuno uobličene predstave koje su u trenutku očajanja odbačene kao neupotrebljive, na ono oprezno odabiranje i odbacivanje, na mučno brisanje i umetanje“ (Po, citat preuzet sa internet stranice)

 

Ono šta mene zanima jeste prostor između ta dva tipa pisaca; kakav je to kvantni prostor, koji virusi obitavaju u njemu i navode nas (da, i sebe tu ubrajam) da pišemo određene tipove tekstova i biramo određene načine da dođemo do toga teksta. Krenimo redom:

U nama koji smo na ovom sajtu, u ovoj grupi, udruženju i a priori postoji taj neki umjetnički gen (ukoliko je neko zainteresovan da pročita SF roman grčkog pisca Gen sumnje, neće se pokajati. Ako uspije doći do knjige, naravno!). Taj umjetnički gen nas primorava na neki stvaralački čin.

 

Koncepcija stvaralačkog čina: ljubav prema formulama

 

Stvaralački čin nije samo: sjediš i pišeš. O pisanju moraš promisliti, a da bi pisao kvalitetno, da bi pisao nešto što će opstati – moraju se poznavati neke tehnike, obrasci i pravila. Istina, ne moraju svi biti studenti književnosti da bi pisali — naprotiv. Mnogi poznati i dobri pisci nisu imali formalno obrazovanje tog tipa, ali svakako su svojim pisanjem uticali na to da postanu „vodeći trend“, odnosno da budu uzor, model za druga djela. Nekako smo danas došli do toga da se kvalitet djela određuje na osnovu kompozicije i načina pripovijedanja. To mišljenje, izuzetno je popularno među „starijom gardom“ pisaca i kritičara, pogotovo onom koja se razvijala u vrijeme postmoderne, koja je insistirala na razgaljenim formama i neobičnim kompozicijama kroz koje bi rekli više – a zapravo zamaskirali određene plagijate i nemogućnost verbalizacije.  U redu, što je kompozicija djela složenaija, to je tekst zanimljiviji za čitanje. Greška. Da li je djelo linearno ili je ciklično – nije mjerilo kvaliteta. Da li djelo posjeduje određene „kompozicijske epitete“ ili ne posjeduje ne određuje da li je neko djelo remek-djelo. Ali, da bi se shvatio koncept stvaralaštva, i onoga što čini jedan tekst dobrim, pođimo od Franca K. Štancla, i njegove najvrijednije knjige koju svaki student književnosti mora proći „Tipične forme romana“. Tako, već na početku Štancl navodi da prije 18. i 19. vijeka postoje romani, ali da oni odišu amaterskom tradicijom, jer – oni ne obraćaju pažnju na formu. I Štancl jeste u pravu, ali ne možemo reći da je u potpunosti u pravu. Tako, ovaj teoretičar, koga svakako preporučujem čitalačkoj pažnji, na osnovu pripovjedačke situacije određuje tipove romana. U zavisnosti od toga koja je narativna situacija, odnosno koje lice priča priču – od toga zavisi koji tip roman imamo. I, da budemo iskreni, svaka od ovih narativnih situacija je zanimljiva, neobična, nadasve inspirativna i visoko referentna, ali u rukama umješnog autora. Nikako u rukama površnog, samozadovoljnog, egoističnog autora (kakvi su većina danas – da se ne lažemo).

Mada, moram priznati da je kod Štancla vidljiva jedna stvar koja se pronalazi u njegovom teorijskom radu, a to je svojevrsno istoriciziranje svake od ove perspektive koje čine roman. Tako, držeći se auktorijalnog pripovjedača, odnosno auktorijalnog romana, on navodi da je ta vrsta romana bila popularna prilično dugo, ali da je u jednom trenutku zamijenio novi književni trend. Naravno, ukoliko je neka tehnika, pravac, nešto prilično popularno, na koncu tom tehnikom će se služiti svi, i onda će doći ne samo do zasićenja već i do preopterećenja – pogotovo kada se na zakačeloši pisci. Tada, kada se zakače oni, od tog obrasca se bježi. Prepoznaje se kao kliše, kao fanfikcija, a nerijetko i kao plagijat. Taj fenomen uglednog pisanja, oponašanja stila, teme, kompozicije, postulata teksta izuzetno je unosan biznis. Izdavačke kuće žive od toga, a kao primjer bih navela tri pojave u fantastici: pojava vampira i distopije, i svojevrsna Poterizacija. Naravno, vampiri u književnosti nisu novitet, ali svakako su obrađeni kroz Sumrak sagu na neki nov način. I tu nije bio kraj, to je zapravo bio početak upotrebe jedne teme, koja se toliko koristila da se na kraju izlizala. Više nije bila prijemčiva, jer ne samo da je došlo do zasićenja, već i određenog gađenja prema temi. To je bio modni trend za kojim su pojurili svi. Uporedo sa tim, u svijetu se distopija počinje promaljati, ulaziti u žižu interesovanja. Razlozi za to leže u društvenim okolnostima. Međutim, pored tih svojevrsnih pionira savremene distopije, koji su učvrstitli osnove žanra, javljaju se mlađi pisci, skoro pa tinedžeri koji taj žanr svojim piskaranjem i premještanjem spuštaju na niže grane vrednosne ljestvice. Tako je došlo do toga da unutar distopije imamo određene podžanrove: istorijska distopija, ljubavna distopija; distopije koje se grupišu po tememama i slično i slično. Naravno, tu je već došlo do zasićenja i sunovrata. Pogotovo kada te teme preuzmu oni bez talenta – ali sa velikom željom da se oprobaju u pisanju. Jer pisati mogu svi, dovoljno je samo pokrenuti računar ili otvoriti nalog na Wattpadu. I to je početak kraja. U ovom slučaju, autori ne prate kompozicijska načela, ne vode se pitanjem da li kompozicija treba biti linearna ili nelinearna, uglavnom se drže toga da što maštovitije opišu već kazanu temu, i jedino oni malo promućurniji, koji žele prikriti prepisivanje, razmišljaju o formi.

Kod nas je u poslednje vrijeme popularna slovenska mitologija (tekst o izrabljivanju iste je u pripremi) – a to prati kružna ili ciklična kompozicija, odnosno pripovedanje. Ne linerano, ne ono koje vodi od tačke A ka tački B sa sporadičnim upadicama prošlosti i digresijama, već ono koje počinje od tačke C, pa ide ka tački D, i volšebno se nađe kod tačke A, a da u toku dela ne dođemo do položaja B. Možemo reći da je piscu dosadno ili da je zaboravio, od svih tih hronotopskih kompozicija, da se posveti određenom dijelu koji je možda eto važan za narativ. No, linearno pripovedanje nije prevaziđeno ali isto tako, ciklična ili kružna kompozicija nije majstorska u svačijim rukama. Naratološkim egzibicijama mogu da se bave samo odabrani,  što će reći talentovani. Koliko puta ste čitali priču, tekst, bilo koji, da ima linearnu radnju, linearni propivjedni tok, ali da autor ne može da se uhvati u koštac sa organizacijom materijala. Tada —  u tim momentima — pribjegava kojekakvim tehnikama kraćenja, sažimanja, odijeljivanja u volšebno čudne paragrafe koje dijeli kojekakvim simbolima.

 

Da li danas tradicionalni žanr postoji ili je to mit realističara?

 

Savremena književnost svakako ide svojim tokovima i kako se razvija čovjek, razvijaju se savremene ideje i okviri. Književnost koja se nekada zapisivala na glinenim pločicama, danas je dio bit sistema, odnosno računarske informacije. Roman kao žanr je toliko napredovao da se rasložnjava u tom svom putu do hiperteksta. U našoj književnosti, pogotovo onoj koja je bliska fantastici, a da opet pripada kanonu – tu je Milorad Pavlović, autor romana Hazarski rečnik. Za tog pisca možemo reći da je jedini pisac sa našeg prostora koji je žanrovskim egzibicijama slomio žanr do neprepoznatljivosti, uvio krutu formu u svoju viziju teksta. Pored njega, velikan žanra, i žanrovskog umijeća jeste i Borislav Pekić. To su dva pisca sa naših prostora, koja su preko žanra fantastike odigrala bitne uloge u, ne samo svjetskoj književnosti već i u promatranju nelinearnog teksta. U svemu tome, Jurij Lotman, još jedan od fantastičnih teoretičara, smatra da je tekst mehanizam za stvaranje smisla. Pored Štancla, i njegove tipologije romana, gdje ne favorizuje niti jedan tip, izdvajam Uspenskog i Lotmana.

Ipak, kada se sve kompozicijske zavrzlame pogledaju i pokušaju dešifrovati, ostaje dosta prostora za diskusiju. A tačke gledišta, koje po Lotmanovoj tipologiji čine i osnove romana, pored Štanclovih tipologija naratora i tipova romana, takođe, definišu roman i vrste kompoozicije, ali kako je to već na početku rečeno, kompozicija ne igra odlučujuću ulogu  u ocjenjivanju kvaliteta jednog teksta. To je jedino i samo do umijeća autora! Pošto se držimo okvira fantastike svi ovi navodi mogu biti oslikani pojedinim primjerima. Eto, navela sam Pavića i Pekića. Pavić kao pisac koji je obilježio osamdesete godine, svakako napravio je žanr još prohodnijim za stvaranje neobičnih djela. Pekić je žanr doveo do pojma perfekcije svojim žanrovskim ukrštanjem (sotija, da li ste ikada čuli za sotiju?), a onda tu si i drugi pisci koji su se služili raznim tehnikama i činovima kompozicije da su na koncu pobili/dokazali teoriju da nije tehnika već umijeće. Navodim Kasandru Kler, Dž. K. Rouling i Martina. Kasandra Kler je autorica popularnih romana, i za nju možemo reći da je i više nego angažovana. Međutim, njeni romanu nemaju književni ali ni umjetnički kvalitet; nakon čitanja svih knjiga u sjećanju ostaju tokovi priče, zanimljivo obrađene stvari, ali svaka egzibicija na kompozicionom planu je i više nego naštetila njenom radu. Međutim, formu je pobijedila sadržina, tako da sam pročitala skoro sve njene knjige. Kompozicija njenih romana radila je na uštrb sadržine. Navodim dalje kao primjer Roulingovu. Njeno pisanje ne treba detaljisati. Forma pripovijedanja je toliko „jednostavna“ da je zaludjela svijet, počela prije dvadeset godina i to će ludilo trajati bar još dvadeset.  Kompozicija koja teče linijski, od tačke A do tačke B, sa povremenim digresijama, odmjerenim vraćanjem u prošlost, a još rjeđim upadicama – Roulingova je pokazala da jednostavnost nosi svijet i da je malo zapravo mnogo. Takođe, tu izdvajam i ubrajam Martina kao primjer tipa linearnog pripovedanja. Širina njegovog izmaštanog svijeta – more likova koje je izveo na svoje pozorje vodio je jednostavno: samo pričom. A to jednostavno nije lako, inače bismo imali taj dugoočekivani šesti dio unazad bar pet godina. Nije lako voditi jednostavnu kompozicionu ravan. Treba domaštati sve. Pisac šarlatan bi rupu u naratološkoj ravni popunio nekom neumjesnom upadicom i ako biste mu rekli da ne ide, da ne valja, optužio bi vas da ne razumijete stil, tehniku i tako dalje, i tako dalje šta se već ne razumije.

 

Kompozicija prostora i vremena kao tehnika

 

Boris Uspenski, jedan od mojih omiljenih teoretičara književnosti, kaže ono što zaista jeste tačno:

„Izučavanje kompozicionih mogućnosti i zakonitosti u organizovanju umetničkog dela ulazi u red najinteresantnijih problema estetske analize (…)“ (Uspenski 1979: 3).

Da, jeste tako, izučavanje kompozicije i njene mogućnosti i toga da li kompozicija doprinosi boljem kvalitetu djela ili boljem razumijevanju dijela. Naravno, ograđujem se, kompozicija je sve, ali opet i nije sve. Kada sam spremala ispit iz Naratologije, najzanimljviji su mi bili Uspenski i njegove tačke gledišta, a pored tačaka gledišta, odnosno POV-a kako to danas nazivaju, najinspirativnija je bila prostorno-vremenska tačka gledišta. Uspenski tako razlikuje ideološku tačku gledišta, frazeološku tačku gledišta, psihološku tačku gledišta i, naravno, tačku gledišta na prostorno-vremenskom planu.

Pored prostora, vrijeme igra bitnu ulogu u građenju slika i svijeta. Tako, vrijeme u tekstu može da se podudara sa autorovim vremenom i to je jedna od najčešćih tehnika. Pored ove dvije opšte vremenske kategorije koje utiču na organizaciju narativa, imamo i mnoštvo vremenskih pozicija, kao što su spojena tačka gledišta, sukcesivna (kao i u prostoru), istovremena, sinhrona, sadašnja, retrospektivna, anticipirana (tačka gledišta budućnosti). Kao primjer savršeno urađene kompozicije koja dobro prati i i tekst i kopoziciju, izdvajam roman proslavljenog pisca fantastike Miodraga Bulatovića i njegov roman „Crveni petao leti prema nebu“. Doduše, u rukama tog autora, spajanje teme i kompozicije u koherntnu cjelinu bilo je lako.

Kompozicionih mnogućnosti je mnogo. Veoma je lako voditi narativnu ravan ako pisac zna šta želi i hoće. Međutim, tanka je linija između želja i mogućnosti. Današnji pisci, zaslijepljeni mogućnostima žanra i forme, jurišaju u svojim glavama na ispresijecane tokove, ukrštene tokove, služe se rezovima, ubačenim snovima, kolažima i tako dalje, i tako dalje, da naprosto izgube dodir sa svojim tekstom. Naravno, nisu svi Pekići, nisu svi Pavići (iako mu ja nikad, nikad neću oprostiti pohvalnu reklamu Alhemičara). Ali, sve je u radu i učenju. I naravno, nisu krive tehnike, niti vrste romana, već umijeće pisaca. Ono što moram primjetiti, i, naglasiti je da je fantastika žanr sam po sebi bogate naracije, bogatih mogućnosti svakom svojom slikom, te je svako namjerno igranje s kompozicijom, da bi se autor proslavio kao novi mag fantastike, i više nego suvišno. Efekat će biti pogrešan. Tehnika je počesto nemogućnost izraza, nemogućnost verbalizacije i traženje rupe i prečice da se od A dođe do B. A na tom putu često se zaborave osnovni postulati književnosti. Sve dok se piše prirodno – to je dobro i kvalitetno pisanje. A da, svakako možemo reći da je većina tekstova koji imaju kompleksnije književne strukture zapravo glasno nadomješćivanje neumijeća i neznanja.

Dakle, da bi jedan tekst bio kvalitetan, čitljiv, razumljiv, mora biti jasan i precizan. Ukoliko autor insistira samo na formi, a ne i na sadržini, ili ukoliko autor teži samo ka tome da čitalac mora tražiti „skriveni“ smisao, autor gubi konce, a samim tim i čitaoca. Idealni čitalac ne postoji, iako Umberto Eko kaže da postoji. Zapravo, Eko kaže da idealni čitalac postoji samo ako ga autor stvori, ali nije svaki pisac „filosof koji stiče uvid u duh vremena“. Eko kada govori o završenom romanu, kaže da bi pisac trebalo da napiše da je autor umro, i tu se nadovezuje na Bartovu teoriju o smrti autora. Idealna publika ne postoji. Sve je relativno i sve je podložno promjenama. Godinama, decenijama auktorijalni pripovjedač je bio najpopularniji, auktorijalni roman je bio dominantna forma, i onda su mu čitaoci rekli „ne“. Odbili su ga, tražili su novu formu. Prirodnu i pitku. A u svemu čovjek traži jednostavnost i lakoću izraza. Jedna preporuka piscima, prvo tema i stil pa onda kompozicija. Ako se natežete, ako radite na silu – čitalac njie glup, on će to osjetiti i znaće da pokušavate da ga prevarite. Razvijajte talenat, ali ne silom. Poštujte formu i njenu divnu razgranatost koja nije data svima. Vladan Desnica, jedan od danas manje popularnih pisaca, onaj koga čak i kad izbace iz plana i programa niko ne brani, rekao je: „Misao smrti nije dana svima, data je samo odabranima.“ Tako je i sa pisanjem. Ko razumije, shvatiće.

I ne zaboravite da bajke, ti tekstovi okrutne fabule, imaju i linearne i nelinearne kompozicije, i da su upravo te sa nelinearnim, kompleksnim sižejnim organizacijama teksta prevaziđene i zaboravljene.

Nek’ bude proljeće

Posted on by Redakcija

Laboratorij je bio u polutami. Sunce je već davno palo, hladnoća izvana uvukla se među zidove, tišina preuzela čitavu zgradu, a Morana je još uvijek nepomično sjedila pred jednadžbama što su titrale u ljubičastim, narančastim i plavim svjetlima, onakve kakve ih je posljednje ostavila. Gledala je u njih, gledala je kroz njih, više se nije ni mrštila, samo je buljila. Nadala se. Ako ostane ovako dovoljno dugo, možda će joj zapaliti iskricu u svijesti, neku dovoljno jaku da izazove požar, da zapali ideju i nađe rješenje. Stvaranje je jednom bilo lako. Ili barem lakše. Možda jer je bila mlađa. Jer je bila svježija. Jer je bila sretnija. Tko zna. Sad joj se činilo da je pisac u svijetu u kojem su sve priče ispričane, stvaratelj gdje je sve već stvoreno.

A nije.

Da jest, ne bi bilo potrebe, ne bi bilo te žudnje da radi i dalje, da postavlja teze, ideje pretvara u konkretna rješenja, pa tako i ovu, najveću od svih. Život sam, usudila bi se reći.

A ipak, sve što čini već satima – možda danima, možda godinama – jest da bulji. Osjeća se golo, osjeća se prazno, jalovo, potrošeno kao zemlja po kojoj se predugo sijalo, raslo i želo, majka iz koje je sve mlijeko isisano, stablo s kojeg je posljednji plod pao.

Prenuo ju je zvuk otvaranja vrata i jarkobijelo svjetlo što je rasparao tamu prostorije. Tek je tada, skupivši oči od bolnog bljeska, postala svjesna da je u mraku, skoro pa potpunom da nije bilo snopa titrajućih jednadžbi. Oči su joj se brzo privikle. Dovoljno da u svjetlu vidi i siluetu. Od njenog jednog zakoraka u laboratorij, popalila se unutarnja rasvjeta.

„Što ti radiš ovdje?“ izustila je, glasom već hrapavim od toliko samoće. Pod mekim svjetlima silueta je postala muškarac, postala je izvor sve njene nesreće, nije ga trebala ni vidjeti da ga prepozna, toliko ga je dobro znala. Znala je i da je namjerno došao sada, kad je ona na izmaku snaga, kad nema ni zrnce volje da viče, da plače, da ga istjera, da mrzi.

Došao je dovoljno blizu, pa mu je i posljednja sjena kliznula s lica. Još uvijek je bilo mlado, privlačno, potpuno isto kao kad ga je prvi put vidjela odraslo, godinama nakon što su ih kao dojenčad razdvojili. Upamtila je svaku njegovu crtu kroz vrijeme što su proveli zajedno, kroz sve što su učinili zajedno, stvorili zajedno, pustili da umre zajedno.

„Čujem da ti treba pomoć“, glas mu je bio mek poput povjetarca.

„Ne od tebe“, rekla je tiho. Nije zvučala ni ljuto, samo umorno; umorno, umorno, dozlaboga umorno.

Sjeo joj je nasuprot, s druge strane jednadžbi. Mahnuo je rukom i one su nestale, pa se naslonio laktovima na koljena i primakao.

„Od koga ćeš dobiti pomoć, ako ne od mene?“ i sam je prošaptao. „Svijet umire. Jesi provirila van u zadnje vrijeme? Gasi se komadić po komadić.“

Stisnula je zube. Bilo je to dovoljno da izrazi prijezir koji je budio. Izdaja. Samo to joj je bilo na pameti. Njegova izdaja. Sram koji je izazvao, krivica, kao da je ona ta što se gurala u druge žene, zavodila ih, odvodila, grlila, jebala, uz njih se budila, možda ih i voljela. Bila je glupa, jako glupa, ne zato što je mislila da može biti jedina, nego jer je dopustila da je toliko zaboli to što nije. U trenu ju je pretvorio u luđakinju, histeričnu, povrijeđenu, uvrijeđenu, toliko da ga je ubila, potjerala, daleko, duboko, dok sav njegov utjecaj nije nestao. Malo po malo, došli su do ovoga gdje su sada – do smrti što je proždirala sve i uskoro i njih ako je ne spriječe.

„Kako mi ti možeš pomoći?“ zvučala je pakosno kako je samo ona znala.

„Kao i uvijek,“ od nade je postao blaži, „svojim utjecajem.“

Nije ni trepnula. Lice joj je i dalje bilo jednako hladno.

„Podzemlje ima svoje načine“, rekao je nešto ozbiljnije, „tebi trebaju odriješene ruke, Mori, mi ti ih možemo odriješiti.“

„Kako to namjeravaš učiniti, Jari?“ ispljunula je osorno, „Prerezati nekoliko grkljana? Zaprijetiti nekolicini velikih faca? Natjerati ih da mi dopuste učiniti čak i ono što se protivi njihovim interesima?“

„Točno to, ljubavi. Znaš da ti ljudi nikad neće dopustiti da radiš protiv njihovih interesa, čak i ako to znači spas svijeta. Glave su im preduboko u vlasti, preduboko u gladi. Polovica misli da su nedodirljivi i da ovaj smak njih neće dotaknuti. Druga polovica se boji da će tvojim planom izgubiti ono što imaju, kao da sve to mogu sa sobom ponijeti u grob.“

Mrzila je što ima pravo. Bogovi znaju da je pokušala; pokušala ih je sve uvjeriti da rješenja postoje, ali da traže ustupke, žrtve. To nije uspjelo proći. Žele spasenje, a da se ništa ne mora promijeniti. Htjeli bi da isti postupci daju drugačije rezultate i da se ne moraju odreći svoje pohlepe, udobnosti i obilja za dobrobit svih.

I traže od nje da sve to omogući.

„Koji je vaš interes u tome?“

Gledao ju je duboko u dušu. Skoro pa se mogla zakleti da mu na licu vidi osjećaje. Možda i žaljenje što je učinio ono zbog čega ju je izgubio. Možda. Volio ju jest, to je znala. Čak i sada, voli je. To zna. To se nikada među njima ne može promijeniti. Čak i ako je voli samo kao sestru, ne više i kao ženu.

„Naš interes…“ kratko je spustio pogled, jer nadu je zamijenilo razočaranje, „mi shvaćamo da vlast ne vrijedi ništa ako se nema kime vladati.“

Svrnula je pogled. Umor se naglo produbio, prožeo joj sve udove. Osjećala je da stari svakom sekundom sve fatalnije. Pred njom je stajao uvijek isti mladić, a pred njime starica. Tako bi bilo lako zatvoriti oči i prepustiti se, pa nek smrt uzme sve što želi, uključujući i nju.

„Mori“, posegnuo je za njenim dlanovima, ali odmakla se prije nego ih je uspio uhvatiti.

„Morana, oprosti“, prošaptao je. „Ali ne možeš dopustiti da ovo sranje među nama spriječi spasenje svih.“

Znala je to. Znala je to dobro. I zato ga je mrzila još i više. Mrzila je što ovisi o njemu, što sama nije dovoljno sposobna, dovoljno plodna, jednostavno dovoljna. Ali ovome svijetu bilo je potrebno i svjetla i tame, i Sunca i Mjeseca, i grijeha i oprosta da bi bilo rasta.

„Dopusti da ti pomognem.“

Bilo bi to i suviše lako. Dopustiti mu. Opet ga primiti u srce. Predati mu se. Ući mu u naručje, dozvoliti mu da je poljubi, ljubi, miluje, ševi, nek bude onako kako je uvijek bilo, savršeno skladno, puno života.

Samo kad ne bi bilo tako teško. Pregaziti ponos. Oprostiti. Praviti se da je sve u redu. Da ne zamjera. Da ne mrzi.

Zatvorila je oči i tako tiho, jedva čujno, izustila, „U redu.“

Morao se obuzdati da ne izdahne od olakšanja i naleta neke sulude radosti; time bi je samo pokolebao, prestrašio, možda učinio da promjeni mišljenje.

Primakao joj se još i bliže, oprezno posegnuvši za njenim dlanovima; ovoga puta mu je dopustila da ih uzme. Od samog dodira toplina joj se razlila tijelom, kao od prvih sunčevih zraka nakon duge i hladne zime, uspela joj se živcima, nabujala u trbuhu, otela joj zrak iz ustiju, spustila se među prepone i izašla u slatkim sokovima uzbuđenja.

Otvorila je oči i susrela se s njegovim prodornim pogledom.

„U redu, Jarilo. Učinimo proljeće.“

 

Autor: Roast My Story

Potopljeni svet

Posted on by Lazar Vuković

Pozdrav, razrede. Stiglo nam je leto, ali sa njime nisu i relaksacije što se tiče vanrednih merama izazvanim COVID epidemijom. Nadam se da ćemo i tu brigu pregurati i da možemo da nastavimo sa našom misijom, edukacijom o klasicima žanra i njihovim autorima.

Sigurno se sećate da sam vam u martu pomenuo tzv. „Katastrofičnu trojku“ u koju spadaju britanski pisci Džon Kristofer, Džon Vindhem i Džejms Graham Balard koji su uverljivije i efikasnije prikazali postapokaliptični svet i ljudsku prirodu u njemu u odnosu na svoje američke kolege. Kristofer je briljirao u globalnim katastrofama, Vindham u vanzemaljskim uzrocima propasti, dok je Balard bio poseban i jedinstven slučaj zbog svog jedinstvenog pristupa tematici ovog žanra. Predmet ovog našeg predavanja je upravo on i jedno njegovo delo.

Džejms Graham Balard (James Graham Ballard) u svojoj domovini uživa kultni klasik, dok sa druge strane Atlantika to nije slučaj. Doduše, stvari su se malo promenile posle ekranizacije jednog od njegovog najpoznatijeg dela, romana Sudar (Crash) u režiji Dejvida Kronenberga (David Cronenberg) i autobiografskog romana Imperija sunca (Empire of the Sun) u režiji Stivena Spilberga (Steven Spilberg). Prvu priču je objavio 1950-ih i od tada neguje ovu formu. Sabrao ih je u nekoliko knjiga od kojih su najpoznatije Glasovi vremena (The Voices of Time), Pasoš za večnost (Passport to Eternity), Četvorodimenzionalni košmar (The Four – Dimensional Nightmare), Bilenijum (Billenium)…

U većem broju Balardovih romana uzroci propasti civilizacije su ekološke katastrofe koje slamaju dotadašnji način života i ljudsku civilizaciju dovode na rub propasti. U ovakvim uslovima, Balardovi junaci bore se protiv stihija, ali i sopstvenog osećaja beznačajnosti, otkrivajući u sebi duboke slojeve zaostale od divljih predaka. Upravo na ovakvim primerima baziraju se Balardovi romani Potopljeni svet (The Drowned World), Vetar niotkud (The Wind from Nowhere), Zapaljeni svet (The Burning World), Poslednja obala (The Terminal Beach) i Kristalni svet (The Crystal World), Izložba zverstava (The Atrocity Exhibition)… Prvi navedeni roman, Potopljeni svet, predmet je našeg predavanja.

Roman, za koga mnogi kažu da je jedan od najboljih Balardovih nas vodi u 21. vek gde je uzrok nestanka sveta koga poznajemo globalno otopljavanje. Ljudi su se kako bi našli spas iselili u Severne krajeve jer su Južni postali poprilično negostoljubivi zahvaljujući porastu nivoa okeana, temperatura i promenjenoj flori i fauni. U centru naše priče je tim naučnika koji je došao da ispita to novonastalo okruženje. No, jednostavan posao će se iskomplikovati kada to isto okruženje počne da utiče na svakog od njih ponaosob. Dodajmo tu i dolazak Gusara željnih pronalazaka dragocenosti i eto dodatnog zapleta.

Radnju ovog romana ne bih mogao da opišem rečima. Na prvu loptu dobijate jednostavnu priču o ispitivanju novonastalog okruženja koja ubrzo poprima neočekivani tok. Pred vama je kompleksno delo koje je pisano složenim jezikom i za čije čitanje treba maksimalna pažnja. Možda je ovo jedan od razloga zašto Balard nije bio popularan na američkom tlu i zašto nije dovoljno prevođen kod nas.

Što se tiče Balardovih junaka oni su često marginalci i osobenjaci koji pokušavaju da organizuju svoje živote i svoje mesto pod suncem, ali bez uspeha. Ako možemo da vidimo glavnog junaka u ovom romanu to je globalno zagrevanje koje je uništilo svet koje poznajemo i osudilo nas na parazitiranje. U uzaludnoj borbi protiv osećaja beznačajnosti preživeli pronalaze duboko skrivene atavističke slojeve što zaključuje da nismo odmakli dalje od naših divljih predaka.

Sam Balardov stil ne bih mogao da opišem rečima. Sa takvom lakoćom opisuje potopljeni London da čitalac stiče utisak da se sam lično tamo nalazi boreći se usput sa visokom temperaturom, lijanama i tropskim životinjama koje su ga naselile. Sa druge strane, moraće da se udubi duboko u likove i da uđe u njihov um kako bi mogao da prisustvuje njihovom sunovratu od civilizacijskog na primitivni nivo. Može se uporediti sa Konradovim Srcem tame.

Koliko je ovaj roman cenjen ide u prilog i tome što je zauzeo sedamnaesto mesto na listi SF Masterworks liste na kojoj su i mnoga najvažnija dela žanra koja su ga definisala u više pravaca.

Kao što znate uživanje u ovom romanu nam je omogućila edicija Kentaur bez koje bismo ostali uskraćeni za mnoga poznata dela žanra (objavljen je 1978. godine kod nas.) A pored ovog Balardovog dela kod nas su još prevedeni Sudar u izdanju zagrepačke Mladosti 1988. godine i Čarobne knjige 2011. godine, i zbirka priča Četvorodimenzionalni košmar objavljena 2005. godine u izdanju Fabrike knjiga, bar što se tiče fantastike.

Ostaje nam da zaključimo da domaći čitaoci i izdavači nisu spremni za Balarda jer smo još uvek uskraćeni za mnoga njegova kvalitetna dela, poput Oblakodera (High – Rise) i već pomenute Izložbe zverstava (oni sa odličnim poznavanjem engleskog nemaju tu muku). Ali kao što sam i ranije govorio, nada umire poslednja.

My precious one!

Posted on by Elena Alexandra

Svi imamo nešto što posebno nam znači. Od dragocenosti u pravom smislu te reči, do kakvog kamička sa letovanja koji čuva uspomene na nešto specijalno. Neki to ipak podignu na mnogo veći nivo. Hordaše do krajnjih granica jer ne mogu da odrede šta im je zapravo posebno ili fanatično skupljaju premete određenih kolekcija koje na kraju postanu muzej. Kao što je slučaj sa jednom gospođom iz Amerike koja je na kraju morala da kupi još jednu kuću da bi mogla da smesti sve svoje plišane mede. Svako ima pravo da pravi džumbus u svom domu, ali ako ta hrpa počne da ugrožava okolinu, a neretko i ubije vlasnika ili koga god, onda je to problem celog društva. Ovo su priče o mahnitim zaljubljenicima u svoja „blaga“.

U 18. veku postojao je gospodin Fosk koji je kao general u penziji počeo da se bavi svojom farmom u Francuskoj. Priču o njemu obelodanila je Londonska hronika u februaru 1762. godine. Izveštaj ga opisuje kao surovog i pohlepnog čoveka koji se obogatio na račun slabo plaćenih radnika koje je terao da rade do iznemoglosti. Zbog toga je bio omražen. Kada je vlada izdala dekret da se podiže taksa na porez prijavio se kao siromašan. Ipak, ostala mu je bojazan da će neko od njegovih sugrađana ipak dojaviti vlastima da je on bogat i da bi vlast mogla da naredi da mu se pretraži kuća. Iskopao je nešto nalik pećini u svom vinskom podrumu, toliko duboko da je mogao da dopre do dna samo uz pomoć visokih merdevina. Plašeći se da bi neko ipak mogao da otkrije njegovo skrovište za imetak, postavio je oprugu na bravu pa je ona mogla da se otvori samo spolja. Za slučaj da treba da ulovi lopova. Vrlo brzo proneo se glas o nestanku dotičnog. Potraga je bila neuspešna, isušivali su bare i probavali svaku ideju gde bi mogao biti. Nakon nekog vremena kuća je prodata i novi vlasnik je krenuo sa renoviranjem. Radnici su u podrumu otkrili vratanca sa ključem u bravi. Prizor iz rupe je bio prepun očaja. Na dnu rupe su se nalazili ostaci Foskovog tela na hrpi blaga. Nije pojeo samo sveću, jeo je i delove sebe, posebno svojih ruku. Možemo samo da zamislimo agoniju kad su vrata zatvorila za njim. No, bar je ostao sa svojim blagom, prisan kako je i želeo. Nema podataka gde je blago završilo a ni da li je u vezi sa ovim ostala neka ukleta priča u toj kući.

Homer Kolijer i Langli Kolijer su možda najbolji primer hordašenja. Deca uspešnog ginekologa Hermana Kolijera i operske dive Suzi Frost su ostala upamćena po neviđenom skandalu. Njih dvojica su tvrdili da su zapravo potomci putnika sa izmišljenog broda koji je u Ameriku dospeo nedelju dana nakon „Majskog cveta“ (1620, engleski brod sa hodočasnicima). Zapravo su potomci Livingstona koji su došli pola veka kasnije nakon ovog broda sa prvim naseljenicima. Njihov otac je bio ekscentrik koji je kanuom išao na posao sa Menhetna do gradske bolnice na Blekvel ostrvu. Taj isti kanu je nosio iznad glave kad je na suvom. Kada su dečaci dovoljno stasali upisali su studije kao i njihov otac, na Kolumbijskom univerzitetu, iako nema podataka o diplomiranju  mlađeg. Homer je postao školovani admiral a njegov brat se posvetio pronalascima i filozofiji. Nakon smrti roditelja (1923, 1929) braća nasleđuju imetak i još se sasvim normalno ponašaju. No, odjednom počinju da izražavaju nezadovoljstvo zbog promena u klasi i naseljavanja ljudi u prazne stanove na trasi budućeg metroa. Zbog toga im se ispred kuće okuplja narod koji se buni. Nakon što su im polupali prozore, braća ih zapečaćuju daskama dok su na vratima postavili barikade. Mlađi je izlazio samo posle ponoći pešaćući nekad i do Bruklina samo da bi kupio veknu hleba ili nešto najjeftinije hrane. Kad nije kupovao provodio je vreme na izumima kao što je usisivač za klavir ili generator od očevog prepravljenog forda T u garaži. Njih dvojica sem što su bili glasnogovornici u ime više klase zapravo nisu se bavili ničim što je donosilo novac. Uskoro su im isključeni struja i gas, a na kraju i voda. Gradski maršal je 1939. godine, posle deset godina natezanja, omogućio da gasna kompanija skine svoja gasna brojila iz njihove kuće na Petoj aveniji. Boveri štedionica (banka) je pokušala da im oduzme kuću 1942. godine usled ne plaćanja hipoteke. Nisu mogli da se probiju kroz đubre prilikom pokušaja oduzimanja. Lengli ispisuje ček na 6.700 dolara (danas 102.000) i isplaćuje hipoteku što je sve ostavilo u čudu. Nakon nekog vremena narednik Kolins iz 123. stanice odlučio je da proveri da li je Homer Kolijer još uvek živ. Razgovarao je sa Langlijem i jedva dobio dozvolu da uđe u kuću kroz podrum. Trebalo mu je pola sata da sa baterijskom lampom prođe đubre koje se u podrumu nalazilo. U „gnezdu“ je pronašao Homera, obučenog u dronjke kako sedi u stolici. Homer mu se obratio:

„Ja sam Homer Kolijer, advokat. Nisam mrtav. Slep sam i paralizovan. Hoću broj vaše značke.“

Braća su podnela tužbu na koju niko nije odgovorio, poreska im je uzela kuću ali ih nikada nisu iselili zato što tu kuću niko nije hteo. Langli se jednom prilikom čak pojavio na sudu povodom suđenja provalniku. Kažu da je došao obučen u starinsko odelo. Poslednji put su viđeni zbog neplaćenog poreza za dve parcele u Kraljičinom okrugu, gradu je to trebalo da poploča ulice i kako se niko od njih dvojice nije pojavio grad ih oduzima i nasumično uplaćuje 7.500 dolara na njihov račun što je mizerno malo u odnosu na stvarnu cenu. Marta 1947. godine, anonimni poziv upućuje policiju da u ovoj kući truli telo. Kako nisu mogli da otvore vrata, rešili su da provale. Nisu uspeli da se probiju ni kroz podrum, ni kroz prozore spuštajući se sa krova. Kada su konačno uspeli da se provuku između hrpa novina i raznih predmeta naišli su na telo Homera Kolijera koji je preminuo, kako kaže izveštaj patologa, od gladi i dehidratacije. Iako mrtav tek deset sati nalazio se ispod gomile pacova i prilično raspadnut. Landlija su pronašli tek tri nedelje kasnije, zarobljenog ispod hrpe novina koje su se urušile i ubile ga, jer je toga bilo toliko da se moglo samo puzeći provlačiti kroz lavirint. Na mnogo mesta policija je pronašla zamke i okačene konzerve koje bi trebalo da upozore na nezvane posetioce. Masa naroda napolju je sve ovo radoznalo posmatrala. Odstranjeno je 108 tona đubreta tek u aprilu. Da biste stekli sliku o tome koliko je to u stvari đubreta, reći ću samo da su oba brata zapravo bila u istoj sobi na samo tri metra razdaljine i nisu doprli jedan do drugog. I na Langliju su se gostili pacovi. Langli je preminuo prvi, uhvaćen u zamku od krša. Posvetio je svoj život bratu, kupao ga i hranio, čitao mu klasike iz memljivih knjiga i svirao sonate. Na kraju jeodatle izneto ukupno 120 tona đubreta: kolevke, zarđali bicikli, ustajala hrana, ljuske od povrća, kolekcija oružja, stakleni lusteri, ljudski organi u teglama, osam živih mačaka, hiljade metara tkanina, 14 klavira, dva para orgulja i pregršt instrumenata, časopisi i novine stari decenijama,…pa čak i ljudski skelet. Ono što čini da samo uzdahnemo je 25.000 knjiga. Označena kao propala i opasna, kuća je srušena 1947. godine. U samom ćošku ove ulice, na maloj zelenoj površini, podignuta je ploča u spomen na ova dva brata.

Džejn Levson (1700-1816) je bila inspiracija za Mis Havišam u Dikensovom romanu „Velika očekivanja“. Lokalne novine su objavile da je preminula u 116. godini u svojoj kući u Kold-bet poljima (London). Sa 19 godina se udala za dosta starijeg, bogatog trgovca. U 26. ostaje udovica, bogata i potpuno sama u ogromnoj kući. Odbijala je prosce. Kada se njihovo jedino dete, udalo,  Džejn je prigrlila samoću. Strogo je naredila da od tog časa ništa ne sme biti promenjeno ili pomereno. Ništa nije smelo da se opere ili očisti. Verovala je da je prljavština na njenoj koži štiti i nosila je jednu te istu odeću. Bojala se da bi se prozori mogli slomiti ako se operu a bili su toliko prljavi da svetlost nije prolazila kroz njih. Jedino što je nameštano su kreveti za goste koje nikada nije pozvala. Postala je sujeverna, pila je samo iz jedne šolje a zabrane je uvodila jer je verovala da balans koji kuća ima doprinosi njenom dobrom zdravlju. Pre nego bi se našminkala, mazala bi lice svinjskom mašću da bi se zaštitila. Ponekad bi je mogli naći u bašti kako čita ili razgovara sa ono nešto malo prolaznika. U 87. godini se posebno ponosila sa dva novoiznikla zuba. Preminula je nakon što se zabrinula da ipak nije besmrtna, nakon razgovora sa komšijom. Naglo je oslabila i pala u postelju. I njena kuća je svuda imala daske kao prevenciju od provalnika. Možda nije hordašila nove predmete ali je očajnički sačuvala sve stare.

Ne čuvaju se samo predmeti nego i ljudi. Godine 1876, u Parizu, živela je prelepa Blanš pod strogim nadzorom svoje majke, udovice gđe Monier koja je inače bila odlikovana za dobra dela. Živele su u izobilju koje im je ostavio Blanšin otac. Kada je napunila 25 godina, poželela je da se uda pre nego joj lepota svene i uskoro upoznaje nešto starijeg advokata pa se oni silno zaljubljuju. Krili su svoju vezu, plašeći se majke. Međutim, počelo je da se šuška da je Blanš rodila vanbračno i kada su te glasine doprle do njene majke ova joj zabranjuje da ikada više vidi siromašnog advokata. Kako je Blanš nije poslušala i iskradala se kad god je mogla, njena majka i Blanšin brat Marsel su je na silu zaključali na tavan u potpunom mraku sve dok se ne predomisli. Blanš je tvrdoglavo odbijala da se pokori majci provevši 25 godina u mraku, samoći, zanemarivanju i gladi. Slomljenog duha i srca utehu je nalazila u stalnoj molitvi. Poznati advokat je 1901. godine dobio anonimno pismo da je osoba zatvorena na tavanu u uglednom kraju koja leži godinama u sopstvenoj prljavštini. Kako policiji niko nije otvorio provali su unutra. Pronašli su nesretnicu ispod pokrivača kako leži vezana za krevet u sopstvenim fekalijama na raspadnutom dušeku. Potpuno gola i teška samo 25 kilograma prvi put je ugledala svetlo dana nakon što su iščupali prozore koji od neotvaranja behu zapekli. Hitno je prevezena u bolnicu dok su joj majka i brat mirno sedeli u salonu baveći se nekim spisima. Prilikom ispitivanja opisali su Blanš kao budalastu i besnu dok su doktori zapisali da nežnije stvorenje videli nisu. Advokat koga je volela i koji je mislio da je ona prosto napustila Pariz preminuo je još 1885. godine. Brat je tvrdio da je ona luda i da nikada nije ni htela da izađe odatle. Ipak mnogi očevici su potvrdili da je često molila za pomoć vičući „sloboda“ i „policija“. Majka je uhapšena, umrla je 15 dana kasnije u bolnici, a brat je osuđen na samo 15 meseci zatvora. Blanš se malo ugojila ali nikad nije povratila prisebnost. Preminula je 12 godina kasnije u „Blois“ mentalnoj ustanovi.

U Meksiku (Čivava) postojala je izvesna radnja sa venčanim asortimanom. Vlasnik Paskual Esparza je u to vreme bio u žalosti za svojom jedinom ćerkom koju je ubio pauk na sam dan venčanja. Njeno ime se izgubilo ali je ostala poznata kao La Paskalita. Godina je 1930. kada je ova radnja nakon perioda žalosti ponovo otvorena prezentujući neobično lep lutkarski model mlade u izlogu. Prolaznici bi se krstili u čudu kako je ovaj model imao verodostojne nokte i pore na koži. Ubrzo su počela govorkanja da je lutka nalik njegovoj pokojnoj kćeri pa je počeo da prima preteća pisma i pozive. Zaposleni i posetioci su se kleli da ih njene oči prate, da ona ima vene na nogama i da noću napušta svoje postolje. Kažu da je i danas oblače iza zavesa zbog poštovanja. Primer savršenog balzamovanja ili perfektnog lutkarstva?

Dr Karl Tanzler, rođen u Drezdenu, bio je oženjen Doris Anom Šafer. Sa porodicom dolazi u Mornaričku bolnicu na Floridi i radi kao radiolog pod imenom grof Kant fon Kosel. Jedno od njegovih zaduženja je bio i rad sa obolelima od tuberkuloze. Jednoga dana, tu je primljena Elena Milagro de Hojos i doktor je ostao bez daha prepoznavši u njoj ženu iz svojih snova i vizija. Imao je tada 53 godine a ona 22 i dok se ona nadala da će je on izlečiti on se nadao i da će je oženiti. Uprkos naporima ona je preminula 1931. godine i doktor dobija dozvolu od njene siromašne porodice da joj izgradi mauzolej od koga je samo on imao ključ. Uveo je struju i telefonsku liniju gde je druga slušalica bila u sanduku da bi on mogao da vodi razgovore sa njom tokom noći. Tvrdio je da ga njen duh posećuje, prosio je bez odgovora (baš nas čudi) i na kraju je otpušten zbog čudnog ponašanja. Konačno obelodanjuje da je ona pristala i da ga moli da je ukloni iz mauzoleja. Preneo ju je u zidarskim kolicima do posebne laboratorije koju je napravio u starom aeroplanu nazvavši je po njoj. Tu je planirao da je oživi a kako mu to nije pošlo za rukom balzamovao ju je, naprskao parfemima  i odneo kući u svoj krevet. Perika od njene opale kose je poslužila a kosti joj je vezao žicom napunivši je krpama da bi na kraju dodao i staklene oči. Njen sestra Florinda je došla da proveri glasine o ovome, otkrila ceo slučaj i pozvala vlasti. Uhapšen je pa pušten samo sa kaznom za skrnavljenje groba, a njeno telo je izloženo u Den Lopez pogrebnom domu, gde ju je videlo 6.800 ljudi. Godine 1947, doktor je objavio autobiografiju („Fantastične avanture“). Pronašli su ga uvoštenog, tri nedelje nakon smrti (1952) u njegovom domu.

 

Ida Mejfild Vud je svoj prvi ljubavni sastanak pismima ugovarala danima pre nego će se desiti (1857) jer je bila svesna da zbog razlike u klasi neće imati priliku da odabranika sretne na nekom prijemu. Pokušala je svojim opisom i prestavljanjem da zadivi kongresmena i izdavača Dejli njuza Bendžamina Vuda koji je bio brat gradonačelnika Njujorka. On je tada već bio oženjen Delijom Vud koja mu je bila druga žena ali je bio sklon avanturama, pa je pristao. Slagala je da je dete šećernog magnata a on nije mogao da zna da je ona dete irskih imigranata pod imenom Elena Volš. Postaje mu ljubavnica a on je prestavlja visokom društvu kao što su Linkoln ili Princ od Velsa. Kada je Delija preminula (1867) oni su se venčali i dobili drugu ćerku, ovaj put zakonitu (starija Ema zapravo nije bila ćerka nego sestra koju je Bendžamin prihvatio kao dete). San joj se ispunio ali ubrzo shvata da njen muž kocka pa mu traži da joj daje pola dobitka da bi ona sama ulagala u berzu i nekretnine. Ako bi kasnio sa isplatom morao je da plati i kamatu. Godine 1901, Ida prodaje novinsku kuću (250.000 dolara) i sav nameštaj i imetak pa prestaje da se pojavljuje u društvu. Pad berze 1907. i kod nje donosi paniku pa ona podiže čitav milion iz banke. Noseći novac u platnenoj torbi, taksijem staje ispred Herald skver hotela i uzima sobu „552“ u kojoj će ona, njena ćerka i sestra ostati naredne 24 godine. Kad joj preminula sestra morala je da otvori vrata i tada je mnogi vide prvi put nakon toliko godina. Dodaću da se ona nikad nije ni kupala a dvosobni apartman je bio pretrpan đubretom. Kuvale su same, jele živu ribu a samo jednom je dala nosaču 10 centi tvrdeći da je to sve što ima na svetu. Ćerka joj je pravo iz te sobe prenesena u bolnicu u svojoj 71. godini gde je i preminula a Ida je nasilno par godina kasnije preseljena u sobu ispod. Pretresom sobe, sanduka u podrumu hotela i sličnog nađeno je preko milion dolara, svile, zlata i dijamanata, pisma Čarlsa Dikensa i štap od slonovače koji je bio poklon Džejmsa Monroa a sve su to navodno odneli u banku. Ukupno 406 ljudi je tvrdilo da su njeni naslednici. Kako joj je jednom vračara prorekla, bila je bogata i slavna. U svom ludilu da to sačuva, držala je u izolaciji sestru i ćerku. Igrom slučaja sav njen novčani imetak nasledili su upravo njeni imigrantski, siromašni rođaci.

Nismo ni mi izuzeti od hordašenja (eng. hoarding- gomilanje) koje se pravilnijim terminom naziva Diogenovim sindromom. Skoro svi imamo u kući kesu prepunu kesa i posudu pretrpanu sa olovkama koje ne funkcionišu.  O sobama tinejdžera da ne govorim. Ipak, time nismo nikoga ugrozili. Iako imamo primere koji su se pretrpali đubretom, otpade na svakom petom ćošku i deponije u prirodi, u našem regionu najzastupljenije je hordašenje ljubimaca. Fenomen prikupljanja životinja pod mišlju da se spasavaju, dovela je do mnogih tragičnih priča. Leševi, zapušteni ljubimci bez vode ili hrane u prljavim boksovima i na kratkim lancima svakodnevno slikom obilaze medije. Sad zamislite sve to, samo u čoporima na tesnom mestu gde ih polako i mučno savladava: žeđ, glad, anemija, opekotine, kožne bolesti, paraziti i drugo. U svetu postoji policija koja se bavi samo ovim fenomenom dok kod nas se to svodi na zaštitare i volontere koji pokušavaju da spasu šta se spasti da. Nisu samo mačke i psi zatočenici ovakvih ljudi već imamo slučajeve kad su ugrožene bile i koze, konji, svinje, egzotične životinje, divlje životinje, glodari i ptice. Ako se i kreću slobodno u takozvanim „azilima“,  to je kao pod obavezno u kakvom blatu do kolena i po đubretu. Kako im je uskraćena mogućnost da se ponašaju prirodno i imaju osnovnu negu i pažnju nivo njihovog stresa i trauma postaje toliki da čak i ako uspeju da ih izleče mnoge od tih mukica nikad ne prestanu da budu agresivni ili depresivni. To ih čini nepodobnim za udomljavanje pa ako ne provedu svoj vek u kakvom azilu često su podvrgnuti eutanaziji. Po našem zakonu, za hordašenje životinja se izriče kazna u novčanom obliku (5.000-50.000 dinara) ili do tri godine pritvora što mnoge revoltira kao nedovoljno. Kako hordašenje se vodi kao oblik zavisnosti svi oni postanu povratnici vešto menjajući mesto „azila“ ili svoje ime na net profilima. Psiholozi tvrde da su ovo uglavnom samci koji se ekstremno identifikuju sa patnjom životinje i misle da ako ih oni ne usvoje niko neće. Sebe vide kao idola svojih životinja a nemogućnost da im pomognu im je zaista bolna (samo što umesto da uvide ko je problem oni prosto samo pate sa njima).

 

U Surčinu, komšije nisu izašle na svoje terase već godinama usled neopisivog smrada sa obližnjeg gradilišta. Piju sedative jer od lajanja ne mogu ni da spavaju a još uvek niko nije uspeo da reši situaciju na privatnom gradilištu na kome obitava desetine velikih pasa bez brige i nadzora pa ih sve zajedno čini žrtvama vlasnika istog. U Jagodini smo imali primer hordašenja pasa u omalenom stanu. Ako je ono što je ostalo od stana se moglo nazvati tako. Iako su joj psi oduzeti sud nije odreagovao pa kako saznajemo iz medija ona je uredno nastavila sa istom praksom. Em se muče životinje, em ljudi oko njih a to menja ponašanje i jednih i drugih a skoro uvek se završi kakvom nevoljom. Slučaj iz Beograda govori o smradu, rojevima muva i bubašvaba u zgradi (Ul. Kralja Milutina) jer je izvesni „građanin“ rešio da u garsonjeri „čuva“ preko 50 mačaka dok u dvorištu ima kolekciju od 4 auto olupine prepune đubreta. Kao što vidite, ne navodim imena jer su neki još uvek u postupcima no uvek možete izguglati neki od pomenutih pojmova. Možda najopsceniji slučaj našeg kraja je, verovali ili ne, česta potreba da se u posudama i flašama čuvaju ljudske izlučevine, godinama. Kao što je pre par godina bio slučaj jednog taksiste koji se užasavao odlaska u toalet. Kako je njegovim komšijama ne smem ni da zamislim. Ali znam kako je putnicima autobusa 706 (uglavnom) koji za saputnika imaju teško istraumiranog momka koji ima isti problem. Jedino što on to ne drži kući već natapa u jedne te iste pantalone dok se ne raspadnu. Usput ima i fobiju sečenja noktiju pa ga je lako prepoznati. Zanimljivo bi bilo da nam neko stručno lice objasni zašto od svih oblika „čuvanja“ mi ovde najčešće imamo navedene. U hordašenju životinja prednjači skupljanje mačaka, po statistici, a slabo se u praksi viđa i zakonski momenat da takva osoba ima dodeljenog staratelja što dovodi do povratničkog ponašanja. Nemojmo zaboraviti da se mnogi hordaši prestavljaju kao zaštitari što unosi dodatnu pometnju.

Samo da znate ova dijagnoza se javlja i kod izuzetno inteligentnih osoba (sa čak uspešnim karijerama) kod kojih je došlo do fizičkog kolapsa i mentalnog sloma. Prisutno je po svim starosnim grupama a najčešće je kod žena. Ipak, češće su to starije osobe, usled progresivne demencije ili šizofrenije. Osobe ovog tipa su po pravilu sumnjičave i ne sarađuju sa lekarima ili stručnim licima. Pre nego odahnete da niste u ovoj grupi proverite da li ste možda virtuelni hrčkovi? Jer postoji i ta kategorija, od pretrpanih fajlova mejlovima do slikica, mimova i postova koji se čuvaju (ovde se dobrovoljno javljam kao primer tešeći se da je samo lenjost da pospremim, u pitanju).

U svetu su to pokušali da bar malo srede jednom idejom. Na mesta hordašenja doveli su osobe koje imaju strah od zaraze i potrebu za opsesivno- kompulsivnim čišćenjem. Jedni skupljaju, drugi povremeno dođu i izribaju sve do sterilnosti. Možda ih nisu izlečili ali komšiluk povremeno odahne i od jednih i od drugih. Ako hoćete da vidite kako ta ideja izgleda na delu imate tv rijaliti pod nazivom „Opsesivno-kompulsivni čistači“ („Obsessive Compulsice Cleaners“, Kanal 4) koja neprekidno ima materijala još od 2016. godine.

S ljubavlju Elena Alexandra

Poklon iz raja – Jovana Banić

Posted on by Redakcija

Putevi su uvek izvesni. Jedina konstanta u životu. Ako kreneš nekuda, nekuda ćeš i stići. Nijedan put ne vodi nikuda. Onaj koji putuje uvek stigne nekud. Samo, ne uvek onuda kuda veruje da će stići.

 

Bio mi je dvadeset peti rođendan. Uspešno sam ubedio devojku da ne dolazi čak iz drugog grada samo zbog tog datuma. Videćemo se svejedno narednog vikenda, kao što smo i planirali. Mada je istina bila da danas nikako nisam želeo da budem sam. Već nekoliko meseci sam u ovom gradu i još nisam upoznao nove prijatelje. Posao koji sam dobio zahtevao je preseljenje u manje mesto, gde su stanovnici ljudi drugačije kulture i melanholičnog temperamenta. I sada je sva ta mirnoća i jednoličnost počinjala da me davi. Odlučio sam: Obući ću cipele za kišu, ogrnuti dugački, sivi kaput i polako krenuti. Na nekih deset kilometara od smeštaja, nalazila se velika reka. A ja sam obožavao vodu. Da je bilo koji drugi dan bio u pitanju, ne bi bilo sile koja bi me naterala da iz čista mira krenem napolje, u martovsku izmaglicu, u nameri da prepešačim deset kilometara u jednom pravcu. Međutim, sada sam već neko vreme udisao sveži vazduh ovog ušuškanog dela grada i čudio se kako brzo prelazim razdaljinu. Poslednja dva kilometra bila su izuzetan prizor. Napustivši ulice načičkane malim kućicama i ljupkim dvorištima, došao sam do dela gde je tek po koja vikendica šarala velike, divlje, zapuštene placeve prepune visokog šiblja i izraslog, neorezivanog drveća. Pomislio sam kako sam već ranije viđao ovakve šikare. U mom rodnom selu je bilo tih kuća koje su zjapile prazne kao kakvo rđavo znamenje, a šiblje i sasušeni korov su umotavali dvorišta i ograde čak i u zimskim mesecima. Ubrzo sam video nasip.

„Zar sam već stigao!” pomislio sam i nasmejao se. Konačno sam dospeo do reke. Pažljivo sam se popeo na nasip a zatim spustio ka malom šumarku koji je zaklanjao samu obalu. Svaki korak je odavao rezak zvuk probijanja tvrdih, zimskih cipela kroz poluvlažno bilje. Mogao sam da vidim vodu kroz sve veće pukotine između drveća. Konačno sam prošao kroz šumarak i izbio na travnatu čistinu, uokvirenu rekom sa jedne strane, i pojasem stabala sa ostalih. Najveće i ujedno najstarije stablo raslo je uz samu obalu, zaronivši svoje korenje duboko u samo srce vode. Na trenutak ophrvan lepotom prizora, shvatio sam da me obuzima još jedna snažna spoznaja. Već sam video ovo mesto. U snu, koji sam imao još kao student. Sanjao sam da se nalazim na istom ovakvom mestu, koje je tada predstavljalo skrivenu kapiju raja. Tu, uz samu vodu, bio je smešten stari, zarđali lonac u kom su se nalazila zrna graška koja su se mogla uzbrati sa one druge, rajske strane kapije i krišom doturiti u ovaj svet. Kao kroz maglu sećao sam se smeha radosnih žitelja ovog neobičnog raja na ‘drvetu graška’ koji su se zabavljali tako što su brali i skupljali zrna u svoje male lončiće, dobacujući veselo jedni drugima šale i doskočice.

Sličnost prizora koji sam upravo gledao sa onim iz sna bila je zapanjujuća. I kada sam ga sanjao, imao sam  utisak da je to jedan od onih značajnih snova koje treba zapamtiti, jer nose dublju poruku, koju s početka ne možemo da vidimo. Pitao sam se šta li to znači. Prišao sam samoj obali vrlo oprezno, vagajući sopstvenu težinu i čvrstinu tla sa svakim korakom. Želeo sam da dodirnem vodu, prizivajući u svom umu osećaj svežine i hladnoće koji reka pruža koži. Naslanjajući se na dasku koja je ležala uz obalu, uspeo sam da ispunim svoju želju a da pri tom ne pokvasim cipele. Hladnoća je bila još lepša nego što sam zamišljao. Osvežila me je. Osećao sam da sam već dugo žedan na jedan čudan način a da to nisam znao. Pustio sam pramenove kose da slobodno padaju, uokvirujući mi lice i sklopio oči, uživajući u ovom neobičnom kontaktu.

***

Kuckajući prstima po drvenom oknu prozora ponovo sam skrenula pogled sa dugačke, poluprazne ulice koju su već neko vreme osvetljivale kovane ulične lampe, na tortu koja se topila na stolu. Pored nje stajala je boca vina i poklon upakovan u šuškavi papir. „Nisam smela ovo da dopustim. Dobro znam kakav ume da bude kada se bliži ovaj datum. Daće sve od sebe da nas ubedi da mu nismo potrebni, da nije važno. A važno je. I sad ga nema.”

Nakon što sam prethodne večeri prekinula poziv, shvatila sam da ne smem dopustiti da provede rođendan sam. Otkad je prešao u ovaj grad, osećam da je drugačiji, tiši, mirniji. Kao i ovdašnji ljudi. A to je umelo biti opasno stanje po njega. Spakovala sam neophodne stvari i nakon završene smene sela na prvi voz, stiskajući u džepu kaputa rezervni ključ njegovog stana.

Satima sam ga čekala. Telefon mu je bio isključen, a gotovo ga nikad nije isključivao. Mrak se već dobro zavukao u prostor oko mene, te sam upalila svetlo. Sve je bilo gluvo, osim sitne buke koju je stvaralo cupkanje mojih nogu ispod stola. Tome se uskoro pridružilo tiho šmrcanje. Telefon je i dalje bio nem.

***

Otključao sam oprezno vrata, čudeći se svetlosti koja je dopirala iznutra. „Ne sećam se da sam ostavio svetlo uključeno.” Plačući je pritrčala i čvrsto me zagrlila. „Došla si…” nasmejao sam se, grleći njeno toplo telo. „Naravno da sam došla.” izgovori, ne puštajući me.

Uživao sam u njenom zagrljaju, milujući joj jednom rukom kosu, dok sam u drugoj stiskao zrna graška.

 

Autor: Jovana Banić

U vrtlogu Kali Juge

Posted on by Stefan Brezar

Pisci fantastike često se suočavaju sa određenim ograničenjima koje žanr fantastike nameće. Jedno od ograničenja se ogleda  u izboru tematike.

Ako želite da pišete, na primer, o vampirima ili crpite inspiraciju u fokloru, morate biti svesni da su te teme bile predmet interesovanja brojnih pisaca pre vas kao i mnogih vaših savremenika. Hteli vi ili ne, kritičari i čitaoci će vas upoređivati sa njima – što mnogima predstavlja problem.

Biti originalan danas  je imperativ, koji je ponekad teško ispratiti, posebno ako ste mlad pisac.

Mladen Milosavljević  se u svom romanu ,,Kal Juga’’ odlučio upravo za malopre pomenute  teme, ali je uspeo da prepreke uspešno prevaziđe i srpskoj sceni predstavi delo koje budi pažnju kako svojom originalnošću tako i pitkošću stila.

Ono na šta prvo treba skrenuti pažnju je činjenica da je autor odlučio da se većim delom hronotip dela odvija u razdoblju koje barem do sad nije bilo obrađivano kod srpskih pisaca, posebno pisaca fantastike – doba austrijske okupacije Srbije.

Iako se u široj javnosti često provlači teza da je Srbija punih pet vekova bila pod turskom okupacjom, istorijska istina to uvreženo mišljenje pobija.

Posle velikih pobeda genijalnog vojskovođe, princa Eugena Savojskog, Austrijsko carstvo na teritoriji uže Srbije stvara kratkotrajnu Kraljevinu Srbiju, što je inspirisalo autora da dobar deo radnje smesti upravo u to vreme. Drugi deo radnje odvija se tokom šezdesetih godina dvadesetog veka i otkrića Lepenskog vira odnosno gradnje hidroelktrane Đerdap 1.

Nit koja povezuje ova dva naizgled potpuno različita razdoblja je, pak, vreme prvih naseobina Lepenskog vira tokom kojeg je na tom podneblju cvetala zagonetna civilizacija iza koje su nam ostale neobične ribolike figure o kojima nauka još nagađa.

Prateći dva pripovedna toka, pisac kroz likove studenta arheologije Mijata i provozodora Frombalda pripoveda svoju priču u kojoj se mešaju okultno i istorijsko, folklorno i naučno i prirodno i parapsihološko.

Treba navesti da Milosavljević ne pokušava da piše istorijski roman. Istorija je kod njega prisutna i prožima celokupnu fabulu – imamo detaljne opise velikih bitaka i opsada kao i galeriju portreta velikana 18. veka, ali to jedna posebna vrsta istorije – spekulativna i tajna, zasnovana više na mogućnostima i glasinama nego na istorijskoj građi.

Osnovna ideja romana je lavkraftovska ideja o postojanju kranje zloćudne sile u dubinama Đerdapa i kontinuirani uticaj koji ona ima na ljude i istoriju. I student Mijat i Frombald, čiji dnevnik Mijat pronalazi na jednom tavanu sa vremenom sklapaju delove jedne šire slagalice i shvataju koliko je ono što nazivamo istorijom i životom povezano sa delovanjem praiskonskih sila – mračnih i jezovitih.

Ono što se Milosavljeviću mora priznati je majstorski prustup folklornoj građi  – on ne preuzima gotove modele već na svoj način obrađuje folklorne zapise i podatke, stvarajući začetke jednog originalnog mitološkog sveta. Iza bića koje nazivamo vampiri, vešci i vodenjaci i čije i samo pominjanje budi jezu, stoji sila mnogo strašnija nego što možemo da zamislimo a koja se opire našem racionalističkom pogledu na svet koji nas okružuje.

Jednom rečju – folklorno prestaje da bude fantastično već postaje vrlo moguće i – preteće.

Ono što se može zameriti je kratkoća romana. Mnogi zapleti ostaju nerazrešeni a i sam kraj ostaje da visi u vazduhu ali kako po svemu sudeći autor ima plan da piše nastavke, kratkoća ,,Kali Juge’’ možda nije mana već njena prednost, kao odličan uvod u budući serijal.

U svakom slučaju, pred sobom imamo delo koje pokazuje jasno kakve će biti tendencije u srpskoj fantastici u godinama koje dolaze i kao takvo, već sada  zaslužuje našu čitalačku i kritičku  pažnju. Ako mu dopustite, Mladen Milosavljević će vas odvesti sve do dubina Lepenskog vira… naravno, ako ste dovoljno hrabri.

Olimpijada, knjige, avgust 2020.

Posted on by Nešo Popović

Davne 1936. u Berlinu su održane Olimpijske igre. Ideja je bila da veličaju nadmoće jednog naroda i jedne rase, nad svim ostalim. Na toj Olimpijadi, Džesi Ovens je osvojio četiri zlatne medalje. Na današnji dan, osvojio je prvo zlato u trci na 100m. Zašto ovo pričam? Zato što je važno da se setite da nacizam ne spava i da zna da uzme prijatno lice. Budite uvek spremni da ga prepoznate.

Ne zamerite, mi u podrumu, i tako nemamo šta pametnije  da radimo, nego da razmišljamo…

 

Altajski ratnik – Robert Džordan

Za početak, prvi roman čoveka koji je stvorio „Točak vremena“

Priđi i počuj, inače će vremenu doći kraj.

Ravničarska pojila se suše, strašnih očnjakroga je sve više, a loša znamenja i predskazanja vrve sa svih strana. Vulfgar, vođa Altajaca, mora da se uhvati ukoštac s dvema kraljicama, ratnim starešinama, prorocima i magijom u nadi da će sačuvati svoj narod i obezbediti mu budućnost. Elspet, posetiteljka s drugog sveta zna odgovore, ali Vulfgar najpre mora da nauči postavlja prava pitanja. Nije uvek dobro znati sve odgovore.

 

Crni Leopard, Crveni Vuk – Marlon Džejms

Afrička Igra prestola, ili bar tako kaže stručna (i verovatno plaćena) kritika. Doneću svoj sud kada pročitam. A što se tiče naslova, jedna moja prijateljica ima ozbiljne zamerke na isti.

Tragač je nadaleko poznat kao vešt lovac. „On ima nos“, kažu za njega. Kad ga unajme da pronađe tajanstvenog dečaka koji je nestao tri godine ranije, Tragač krši svoje pravilo da uvek radi sam i postaje deo spasilačkog tima sačinjenog od neobičnih članova od kojih svaki ima svoje tajne. Među njima je i čovek-životinja poznat kao Leopard.

Tragač prati dečakov miris ‒ od jednog drevnog grada do drugog, kroz guste šume i preko dubokih reka ‒ dok mu put presreću stvorenja rešena da ih sve ubiju. Kako potraga odmiče, Tragač počinje da se pita ko je zapravo nestali dečak. Zašto ga traže tek posle toliko vremena? Zašto toliko ljudi želi da spreči potragu? I, najvažnije od svega: ko govori istinu, a ko laže?

 

Druga knjiga Praha – Tajna zajednica – Filip Pulman

 

Pulmana, pretpostavljam voli većina na ših čitalaca. U prvoj Knjizi Praha, pratili smo putešestvije bebe Lajre. Sada, u Tajnoj zajednici, srećemo Lajru Srebroustu. I ona više nije dete (već žena koja tajnu zna)…

Zapečaćeni su prozori između brojnih svetova i davno su se završile velike pustolovine rane mladosti Lajre Serebrouste – ili je makar ona tako mislila. Lajra je sada dvadesetogodišnja studentkinja Koledža Svete Sofije i spletke se ponovo kovitlaju oko nje. Njen daimon Pantalaimon video je svirepo ubistvo, a žrtva mu je na samrti poverila tajne kojima odjekuje prošlost.

Što se Lajra više primiče tim tajnama, isina joj sve više izmiče. Preispituje čak i događaje iz sopstvene prošlosti kada sazna za ulogu Malkoma Polsteda u njenom dolasku na Koledž Džordan.

Lajra i Malkom će se uputiti daleko van uskih granica Oksforda, širom Evrope i Sredozemlja, tragajući za gradom opsednutim daimonima i pustinjom za koju se priča da sadrži istinu o Prahu. Opasnosti na koje nailaze uzdrmaće sve što su mislili da znaju o svetu i o samima sebi.

Usamljeni mesec – Someja Daud

U zvezdanom sistemu kojim upravlja brutalno Vatečko carstvo, osamnaestogodišnja Amani je sanjalica. Mašta o tome kakav bi život bio pre okupacije i iščekuje znak od Dihje da će jednog dana doživeti avanturu i putovati daleko van njenog izolovanog meseca.

Ali kada je kidnapuju je i krišom odvedu u kraljevsku palatu, ona otkriva da je neverovatno slična okrutnoj princezi Maram. Omražena kod porobljenog naroda, Maram traži neophodnu identičnu zamenu, nekog ko je spreman da se pojavljuje u njeno ime i da umre umesto nje.

Iako joj je ta nova uloga nametnuta, Amani ne može a da ne uživa u lepoti palate i vremenu provedenom sa princezinim verenikom Idrisom. Međutim, blistavi sjaj dvorca krije svet nasilja i straha. Ako želi da ponovo vidi svoju porodicu, mora da imitira princezu do savršenstva – samo jedan pogrešan potez može da bude smrtonosan.

 

 

Budućnost – Dmitrij Gluhovski

 

Niko nikada više neće umreti. Ljudi su uspeli – najnovija naučna otkrića XXV veka dovela su toga da dosegnu besmrtnost i odsada će svi biti zauvek mladi i lepi. Zvuči kao raj? Ipak, svaka utopija ima svoje naličje. Kada problem prenaseljenosti zapreti da uništi dostignute ideale čovečanstva, vlada je primorana da donese odluku po kojoj, ukoliko par želi da dobije dete, jedan od roditelja mora da se odrekne svoje besmrtnosti. Međutim, u svakom sistemu postoji neko ko ide protiv struje i tada na scenu stupa Jan Nahtigal, glavni junak ove antiutopije.

 

 

Vatra nepoznatog porekla – Vladimir Vojvodić

Posebno mi je zadovoljstvo da predstavim i domaćeg autora. Zanimljivo je to, da je prvi tiraž ovoe knjige u potpunosti rasprodat (čestitke i aplauzi), tako da je pred vama drugo izdanje.

U eri najveće španske kolonijalne moći, osramoćeni konkvistador na samrtnoj postelji otkriva tajnu drevnog artefakta svom najboljem prijatelju.

Više od četiri veka kasnije, tvrdokorni njujorški detektiv i njegov partner slede trag nove smrtonosne droge, dok naizgled obična devojka iz Viskonsina kreće na jug, vođena davno izrečenim proročanstvom. Daleko od svih, sitni krijumčar prevozi tri čoveka u Meksiko, ne sluteći sa čime će biti suočen.

Od svih njih, samo jedna duša istinski razume prirodu sudbine koja ih veže i užasa koji ih čeka u poslednjim danima maja.

 

Besan 2 – Grupa autora

Pretpostavljam da ste ispratili prošlogodišnju pojavu zbirke Besan? Grupa entuzijasta okupljena oko iste ideje iznedrila je novu zbirku horor priča. Deset autora, deset priča.  Zbirku je čak podržao i Goran Skrobonja (što volim kako taj čovek piše), koji je napisao blurb za Besan 2.

Zanimljivo je i to da je u pitanju ilustrovano izdanje

 

 

 

 

Kratak pregled je već stigao do svog svršetka. Uživajte, pažljivo posmatrajte svet oko sebe i javite se nekad nekim pismom. Nije nama u podrumu nešto mnogo stalo do ćaskanja (to možemo i preko kompa), nego nam je taj papir zgodan za grejanje, a i za još po nešto. Khm, nije važno, samo pošaljite pismo i BEZ PANIKE, sve će biti sjajno.

Dodeljena nagrada HUGO 2020

Posted on by Redakcija

Najzad evo vesti koje smo svi s nestrpljenjem čekali.

Na 78.Worldcon-u tokom online ceremonije prvog avgusta, objavljeni su laureati nagrade Hugo 2020, Lodestar nagrade za najbolju knjigu za mlade i Astounding nagrade za najboljeg novog pisca.

Prva nagrada: A Memory Called Empire, Arkady Martine (Tor; Tor UK)

• The City in the Middle of the Night, Charlie Jane Anders (Tor; Titan)
• The Ten Thousand Doors of January, Alix E. Harrow (Redhook; Orbit UK)
• The Light Brigade, Kameron Hurley (Saga; Angry Robot UK)
• Middlegame, Seanan McGuire (Tor.com Publishing)
• Gideon the Ninth, Tamsyn Muir (Tor.com Publishing)

Prva nagrada: This Is How You Lose the Time War, Amal El-Mohtar & Max Gladstone (Saga)

• To Be Taught, If Fortunate, Becky Chambers (Harper Voyager; Hodder & Stoughton)
• “Anxiety Is the Dizziness of Freedom”, Ted Chiang (Exhalation)
• The Haunting of Tram Car 015, P. Djèlí Clark (Tor.com Publishing)
• In an Absent Dream, Seanan McGuire (Tor.com Publishing)
• The Deep, Rivers Solomon, with Daveed Diggs, William Hutson & Jonathan Snipes (Saga)

Prva nagrada: “Emergency Skin”, N.K. Jemisin (Forward)

• “For He Can Creep”, Siobhan Carroll (Tor.com 7/10/19)
• “Omphalos”, Ted Chiang (Exhalation)
• “Away with the Wolves”, Sarah Gailey (Uncanny 9-10/19)
• “The Blur in the Corner of Your Eye”, Sarah Pinsker (Uncanny 7-8/19)
• “The Archronology of Love”, Caroline M. Yoachim (Lightspeed 4/19)

Prva nagrada: “As the Last I May Know”, S.L. Huang (Tor.com 10/23/19)

• “Do Not Look Back, My Lion”, Alix E. Harrow (Beneath Ceaseless Skies 1/31/19)
• “And Now His Lordship Is Laughing”, Shiv Ramdas (Strange Horizons 9/9/19)
• “Ten Excerpts from an Annotated Bibliography on the Cannibal Women of Ratnabar Island”, Nibedita Sen (Nightmare 5/19)
• “Blood Is Another Word for Hunger”, Rivers Solomon (Tor.com 7/24/19)
• “A Catalog of Storms”, Fran Wilde (Uncanny 1-2/19)

Prva nagrada: The Expanse, James S.A. Corey (Orbit US; Orbit UK)

• Winternight, Katherine Arden (Del Rey; Del Rey UK)
• Luna, Ian McDonald (Tor; Gollancz)
• InCryptid, Seanan McGuire (DAW)
• Planetfall, Emma Newman (Ace; Gollancz)
• The Wormwood Trilogy, Tade Thompson (Orbit US; Orbit UK)

Prva nagrada: “2019 John W. Campbell Award Acceptance Speech”, Jeannette Ng (Dublin 2019 — An Irish Worldcon)

• Joanna Russ, Gwyneth Jones (University of Illinois Press)
• The Pleasant Profession of Robert A Heinlein, Farah Mendlesohn (Unbound)
• The Lady from the Black Lagoon: Hollywood Monsters and the Lost Legacy of Milicent Patrick, Mallory O’Meara (Hanover Square)
• Becoming Superman: My Journey From Poverty to Hollywood, J. Michael Straczynski (Harper Voyager US)
• Worlds of Ursula K. Le Guin

Prva nagrada: LaGuardia, Nnedi Okorafor, illustrated by Tana Ford, colours by James Devlin (Berger Books/Dark Horse)

• Die, Volume 1: Fantasy Heartbreaker, Kieron Gillen, illustrated by Stephanie Hans (Image)
• The Wicked + The Divine, Volume 9: “Okay”, Kieron Gillen, illustrated by Jamie McKelvie & Matt Wilson (Image Comics)
• Monstress, Volume 4: The Chosen, Marjorie Liu, illustrated by Sana Takeda (Image)
• Paper Girls, Volume 6, Brian K. Vaughan, illustrated by Cliff Chiang & Matt Wilson (Image)
• Mooncakes, Wendy Xu & Suzanne Walker (Oni Press; Lion Forge)

Prva nagrada: Ellen Datlow

• Neil Clarke
• C.C. Finlay
• Jonathan Strahan
• Lynne M. Thomas & Michael Damian Thomas
• Sheila Williams

Prva nagrada: Navah Wolfe

• Sheila Gilbert
• Brit Hvide
• Diana M. Pho
• Devi Pillai
• Miriam Weinberg

Prva nagrada: The Good Place: “The Answer”

• Doctor Who: “Resolution”
• The Expanse: “Cibola Burn”
• The Mandalorian: “Redemption”
• Watchmen: “A God Walks into Abar”
• Watchmen: “This Extraordinary Being”

Prva nagrada: Good Omens

• Avengers: Endgame
• Captain Marvel
• Russian Doll, Season One
• Star Wars: The Rise of Skywalker
• Us

Prva nagrada: John Picacio

• Tommy Arnold
• Rovina Cai
• Galen Dara
• Yuko Shimizu
• Alyssa Winans

Prva nagrada: Uncanny Magazine, glavni urednici Lynne M. Thomas i Michael Damian Thomas, urednici Michi Trota i Chimedum Ohaegbu, podcast producenti Erika Ensign i Steven Schapansky

• Beneath Ceaseless Skies, urednik Scott H. Andrews
• Escape Pod, urednici Mur Lafferty i S.B. Divya, pomoćni urednik Benjamin C. Kinney, audio producenti Adam Pracht i Summer Brooks, voditelji Tina Connolly i Alasdair Stuart
• Fireside Magazine, urednik Julia Rios, pomoćni urednik Elsa Sjunneson
• FIYAH Magazine of Black Speculative Fiction, izvršni urednik Troy L. Wiggins, urednici Eboni Dunbar, Brent Lambert, L. D. Lewis, Danny Lore, Brandon O’Brien i Kaleb Russell
• Strange Horizons, Vanessa Rose Phin, Catherine Krahe, AJ Odasso, Dan Hartland, Joyce Chng, Dante Luiz i Strange Horizons osoblje

Prva nagrada: The Book Smugglers

• Galactic Journey
• Journey Planet
• nerds of a feather, flock together
• Quick Sip Reviews
• The Rec Center

Prva nagrada: Our Opinions Are Correct

• Be the Serpent
• The Coode Street Podcast
• Galactic Suburbia
• Claire Rousseau’s YouTube channel
• The Skiffy and Fanty Show

Prva nagrada: Bogi Takács

Cora Buhlert
James Davis Nicoll
Alasdair Stuart
Paul Weimer
Adam Whitehead

Prva nagrada: Elise Matthesen

• Iain Clark
• Sara Felix
• Grace P. Fong
• Meg Frank
• Ariela Housman

Prva nagrada: Catfishing on CatNet, Naomi Kritzer (Tor Teen)

• The Wicked King, Holly Black (Little, Brown; Hot Key)
• Deeplight, Frances Hardinge (Macmillan)
• Minor Mage, T. Kingfisher (Argyll)
• Dragon Pearl, Yoon Ha Lee (Disney/Hyperion)
• Riverland, Fran Wilde (Amulet)

Prva nagrada: R.F. Kuang*

• Sam Hawke*
• Jenn Lyons
• Nibedita Sen*
• Tasha Suri*
• Emily Tesh

Šta mislite o ovogodišnjim dobitnicima nagrada? Slobodno podelite utiske sa nama u komentarima.

ZAŠTO SU BOGOVI NESTALI?

Posted on by Redakcija

Odin je maramom stezao glavu. Vjekovima nije osjetio ovakvu glavobolju. Zbog nje je i napustio skandinavsko nebo. Taman je stvorio život po mjeri u jednom dijelu planete kad primijeti da nije sve onako kako izgleda.

Bio je ubijeđen da je jedini Bog na ovom nebu. Da je tvorac svega. Nije primijetio pojavu drugih Bogova u njegovom zemaljskom carstvu. Zalud je poput vjetra lelujao sa jednog kraja poluostrva na drugi dok je svojim čarobnim kopljem pokušavao iskorijeniti sve što mu je izmaklo kontroli. Trebalo je na vrijeme uništiti prikriveno zlo. Bolesti koje su se nizale i uništavale njegovo djelo. Prirodu koja je riješila da nastavi dalje po svojim pravilima. Sve to se zajedno komplikovalo dalje…. Hel je bila ta zbog koje tada odustao. Uzimala je život svemu što bi stvorio.

Više se nije osjećao kao Bog. Sebi je ličio na potrčka koji pokušava da sačuva iluziju tvorca.

Osim umora i iscrpljenosti osjetio je da njegovo koplje više nije bilo tako ubojito. Njegovi moćni konji koji su ga poput vjetra nosili skandinavskim nebom ličili su na iscrpljene rage spremne za klaonicu. Shvatio je jednog jutra:

„Dosta je bilo!!! Napustit će ovo nebo”.. Ostavit će  svoju tvorevinu, na milost i nemilost drugim Bogovima i mogućim slučajnostima.

Pokušat će još jednom ovaj put na nekom boljem mjestu. Sad zna gdje je pogriješio. Neće se više baviti stvaranjem svijeta na javi. Proces stvaranja na drugom mjestu obavljat će u snu.

Samo da nađe malo pitomije mjesto… Ono bi trebalo biti brdovito i da ima dovoljno vode. Treba da bude malo toplije i mnogo zelenije od ovoga… Lutao je tako danima nebeskim svodom. Gledao u zemlju iz svih uglova. Samo na njoj činilo mu se njegova tvorevina bit će moguća. Okretao je planetu lijevo i desno poput lopte. Malo bi je nakrivio ne bi li bolje vidio…. Tražio je, uporno. Nije htio da pogriješi i onda je primijetio….

Tu odmah ispod planinskog vijenca, između tri mora nalazilo se jedno poluostrvo. Tu će pokušati ponovo. Krenut će sve ispočetka. Odreći će se svega što je stvorio, čak i svoga imena. Njegovo ime više neće značiti prvi i najstariji. Sad će biti sinonim za sunce, i svjetlost.Ovaj put zvat će se Svarog, a stvaranje svijeta će prepustiti svojim snovima.

Ispočetka je sanjao lijepe snove. Sanjao je predivne livade i zelene voćnjake. Biljke su rasle nesmetano sve dok se u njegovim snovima nisu pojavile prve životinje. Ponovo su neke njegove tvorevine nestajale.,,, ali bi se periodično i obnavljale. Životinje su se slobodno kretale i hranile. Za svaku od životinja poneka biljka je bila hrana. Tako je uvijek ostajalo dovoljno do ponovnog obnavljanja.

Njemu su najljepše bile jabuke. Često bi ih brao za sebe. Bilo je nešto božansko u tom voću. Mirisalo je poput planinskih vrhova. Bilo je puno soka ko vode na izvorskim vrelima, a kora…. Ona bi mu pucketala pod zubima. Volio je taj osjećaj dok ih je žvakao. Osjećao se ponosno zbog svoje tvorevine. Nastavio je on sanjati mirne snove, sve dok se u njegovim snovima nisu pojavili ljudi. A onda!!!

Snovi su postali sve čudniji i čudniji. Ljudi u njegovim snovima su ga oduševljavali. U svakom narednom snu bili su sve domišljatiji. Njihova kreativnost, umjetnička djela, naučna dostignuća, iznova bi ga ostavljala bez daha. Nije više znao kolika je njegova uloga u ovoj ljepoti koja je nastajala.

Nije ni čudo što mu je ovo mjesto sve više ličilo na raj. Posljednju stanicu, mjesto koje im je obećao kao nagradu u zagrobnom životu. Čak su i oni to primijetili pa su u šali sebe nazivali nebeskim narodom. Veselio bi ga njihov napredak koji je primjećivao nakon svakog novog buđenja. Zbog toga bi im opraštao sve one pojedene jabuke. Pravio bi se da ne vidi njihove greške. Toliko se posvetio stvaranju da je zaboravio na sve ostalo.

Zaboravio je na svoju porodicu, kćeri i sinove. Nije primijetio ni Morenu,,, Doduše nju nikada nije ni upoznao. Bila je ljubav njegovog sina Striboga. On je i doveo na ovo poluostrvo. Pojavljivala se samo kada bi on spavao. Imala je čarobne moči. Jedna od njih bila je i šetnja po tuđim snovima. Shvatila je kako je nastala Stribogova tvorevina. Vidjela je tu svoju priliku.

Znala je da će zaspati kad se oberu sve jabuke. Prvi mrazevi bili su siguran znak da je Svarog otišao na spavanje. Imala je vremena do prvog behara. Redovno bi se šunjala njegovim snovima. Bajalicama bi ih mijenjala. Strpljivo bi mu šaputala… Ponekad bi izgubila strpljenje. Umiješala bi se iz prikrajka, i promijenila bi mu san. Posebno one dijelove sna koji bi se odnosili na ljude. Sakrila bi važne dokumente, uticala na ishode rasprave, i tako započinjala ratove. Servirala bi im rješenja za razne probleme. Zatim bi pronašla načine da te pronalaske iskoristi za njihovo uništenje.

Imala je ona i svoje sljedbenike. Nekolicinu onih koji nisu željeli čekati na obećani raj,,, a ovaj koji su ovdje imali nije im bio dovoljan. Previše su voljeli trenutnu moć i zbog nje su rado bili u službi Morene.

Svarog je bio uvjeren da je tvorac njihove inteligencije, a oni…. Oni su inteligenciju crpili iz sopstvenog zla.

Često bi se budan zapitao „Šta mu bi da opet sanja ratove?” Prečesto su mu se u snovima javljali. Bio je pravedan,,, a u njegovim snovima nepravedni su pobjeđivali. Znao je da svima želi izobilje, i zemlja je bila plodna,,, pa opet većina je bila siromašna.

Šta li se to desilo sa njegovim snovima??? Bio je potpuno siguran da je ispravno želio. Zašto je onda pogrešno sanjao???

Pokušao je smanjiti ili produžiti vrijeme spavanja. Nadao se da će tako sve ispraviti. Samo je napravio gore… Promijenio je klimatske uslove, i tako uticao na usjeve. Izazvao bi suše ili poplave. I jedno i drugo bile su prirodne katastrofe za obične smrtnike. Nikako da primijeti grešku. Greška nije bila u njemu,,, niti u običnim malim ljudima. Greška je bila u onima koji su sebe smatrali Bogovima. Uporno je ignorisao njihove moći i pokušavao „popraviti sebe”.

Nakon petsto godina ponovo je osjetio umor. Mučila ga je strašna glavobolja. Pokušao je mokrom krpom držati misli na okupu. Zatezao je čvor na zatiljku. Gledao je razočarano u zemlju i pitao se:

„Gdje li sam ponovo pogriješio?” Morena ga je nadjačala… A on je nije ni primijetio. Možda bi trebao ponovo da napusti sve. Dići će ruke i od ove tvorevine. Ponijet će sa sobom samo svoje nade. Neće se više baviti stvaranjem. Pronaći će mjesto za sebe i svoje najmilije. Tu je ubrajao samo neke bogove. I nestao je….

Na Svaroga su svi zaboravili, ali Morena i dalje nije bila zadovoljna. Ovaj mali raj bio je sada njen. Samo bez Bogova bio je potpuno izgubljen. Umjesto da nastave svoj napredak, bez Božje pomoći, vratili su se vjekovima unazad. Vratili su se na početak. Mnoga njihova dostignuća zaboravljena su. Postojala su ali više nisu bila korištena.

Zaboravili su ljudi na svoga tvorca. Ni imena mu se nisu sjećali. Pojavljivali bi se ponekad oni koji su govorili da još postoji… Da pazi na njih… Da će im pomoći, nagraditi ih spasenjem… Samo oni ga sada zovu Bog.

Niko više nikada nije vidio Svaroga. Niko nije imao čvrste dokaze za njegovo postojanje. Sumnjali su i u postojanje raja. A on… Odustao je od ljudi. Zadali su mu previše glavobolja. Posvetio im je previše vjekova.

Odustao je od stvaranja.

 

Autor: Vječeslava