Blog

Na čaju sa Goranom Ćurčićem

Posted on by Redakcija

Danas razgovaramo sa domaćim autorom fantastike Goranom Ćurčićem, autorom romana “Potomstvo” i “Ratnik i Kudrava”.

 

Zašto fantastika?

 

Fantastika je oduvek prisutna pored mene. Od predškolskih dana i crtaća, posebno crtane serije: „Robotech“. Zatim u školi dolaze prve bajke i stripovi ispod klupe. U višim razredima se zanimam za astronomiju, a njen neizostavni pratilac je naučna fantastika. Vremenom bajke bivaju zamenjene romanima, sve debljim i debljim knjigama koje u sebi sadrže fantastiku. Fantastika mi pruža mogućnost otkivanja i odlaska u nebrojane druge svetove.

 

Da li si ti pronašao svoj poziv u pisanju ili je pisanje pronašlo tebe?

 

Mislim da me je prvenstveno pronašla priča. Oduvek sam voleo da čujem, pročitam i prepričam zanimljivu priču. Vremenom sam samo poželeo da i sam stvorim svoju priču.

 

Ko je pisac van sopstvenog dela i koliko ono „lično“ utiče na tvoje pisanje?

 

Po meni je nemoguće razdvojiti “lično” od pisca, pa isto tako razdvojiti i delo od svakondnevice. Recimo da pišem u proseku dva sata dnevno, ali to su dva sata mehaničkog zapisivanja. U mislima u toku dana ja i po desetak puta prođem kroz priču. Pisanje se ne završava sa zatvaranjem sveske ili gašenjem računara, ono traje i kada nije olovka u ruci. Zato je sasvim očekivano da nešto “lično” utiče na priču čak joj i izmeni prvobitan tok, ali isto tako i da nešto sasvim neočekivano uradim zbog priče, odnosno pisanja.

 

Koji autor ili knjiga su te obeležili kao čitaoca?

 

Volim originalne i nepredvidljive knjige i autore. Tu bi na prvom mestu izdvojio Stanislava Lema, a zatim braću Strugacke i Rodžera Železnog.

 

Nedavno si objavio svoj drugi roman. O čemu se radi u njemu?

 

“Ratnik i Kudrava” je roman inspirisan slovenskom mitologijom i srpskom istorijom. On se odvija u vreme prelaska sa stare na hrišćansku religiju. U centru romana je najamni ratnik koji treba da zaštiti kraljevića, i kudrava devojka – plaćeni ubica čiji je zadatak da ubije kraljevića. Ali ona i on nisu baš sasvim obični ljudi.

 

Kakve su inače reakcije publike na tvoje romane? Šta im se najviše dopada?

 

Neskromno je da ja govorim o tome, mislim da je nejbolji pokazatelj gotovo u potpunosti rasprodat tiraž prvog romana.

Od publike najdominantnija povratna informacije je da se romani i price lako čitaju. Da su razumljivi, čak i čitaolcima koji nisu žanrovski upućeni u fantastiku.

 

Ima li u malim gradovima mesta za fantastiku?

 

Na individualnom, ličnom nivou ima poprilično. Ljudi traže fantastična ostvarenja i za čitanje i za gledanje. Ali na nekom organizovanm nivou, nivou aktivizma, barem što se tiče Zrenjanina iz kog sam, situacija je poprilično mračna.

 

Šta ti je kao autoru najviše pomoglo da sazriš?

 

Na prvom mestu je čitanje što šireg spektra literature.

Veoma je važna dobra saradnja sa izdavačem, u mom slučaju to je “Književan omladina Srbije”, koja je već dva puta podržala moj rad.

Svakako tu su i regionalne zbirke i festivali koji autorima omogućuju da se upoznaju, druže i razmenjuju ideje.

 

Čega nedostaje u domaćoj literaturi?

 

Čini mi se da nedostaje originalnosti. Autori se drže ustaljenih ideja i motiva i ne daju dovoljno slobode svojoj mašti.

Kada ćemo moći da očekujemo promociju i kako doći do tvojih knjiga?

 

Ja se nadam da će promocija biti što pre, ali sve zavisi od situacije sa Koronom.

Knjige se za sada mogu kupiti direktno od mene, a uskoro bi trebale da se pojave i u vodećim knjižarama.

 

Pacijent 36 – Tijana Branković

Posted on by Redakcija

Bacio je pogled na sat. Bilo je 19 časova i minut. Kasni pomislio je za sebe, a odmah se zatim zasmejao kao da u ludnici možeš da kasniš bilo gde. Usmerio je pogled ka ostatku kancelarije. Vrlo dobro je poznavao enterijer, svaki ćošak ove skučene, a ipak pažljivo nameštene prostorije. Često je doktora čikao zbog ove male kancelarije. Znao je da kaže: „e moj doktore, izgleda da se vi pametni i mi ludaci ne razlikujemo baš mnogo. Svi provodimo vreme u ovim kaveždžićima. Ili ste vrhunski empata ili ste možda i vi bili na ovoj strani stola.“ A doktor, sav otmen, obrazovan, pametan, pomalo uštogljen, član visokog društva, obično se zgražavao nad ovim rečima. Ne gubeći kontrolu, samo bi rekao: „molim vas, nemojte tako da se šalite. Mi ne koristimo tako prostu reč kao što je ludak.“

Nije bilo nešto, ali na takvom mestu svaka razonoda je dobro došla.

Ustao je i otišao do police sa knjigama, naslonjene o desni zid sobice. I tu je vladala podjednaka pedantnost, knjige složene abecednim redom unutar oblasti kojima su se bavile. Običnom oku bi ove kategorije i naslovi bili baš isti, ali psihijatri su ipak posebna sorta.

Izvukao je svoj omiljeni primerak. Omiljeni zato što je to bilo jedino što mu je bilo dozvoljeno da čita. Doktor je mislio da će mu pomoći, a on je čitanjem uvideo da će još dugo biti tu.

Vratio je knjigu na svoje mesto i okrenuo se ka suprotnom zidu, da iznova razgleda diplome, nagrade i zahvalnice, uramljene i okačene po celom zidu. Utom u prostoriju ušeta doktor, dostojanstven kao i obično i spreman za još jednu seansu spašavanja oštećenog mozga pacijenta broj 36.

„Izvinite što kasnim“ – odmah je otpočeo doktor, „imali smo neku nepredviđenu situaciju na prijemu. Nadam se da mi nećete zameriti.“

Zanimljivo je kako maniri ostanu duboko usađeni u čoveku, prebegava im uvek, čak i kada su svi u prostoriji svesni da su potpuno suvisli.

„Eh, doktore, ima težih grehova na svetu od kašnjenja. Nego, incident kažete? Opet se neki ludak opirao nepobitnoj činjenici da je lud? Dobro je. Poželjno je uzburkati žabokrečinu ponekad, makar i kamenom.“

Slušajući ga, doktor se zavalio u naslonjaču, skrstio ruke preko i dalje ravnog stomaka i zapiljio mu se u oči. Uvek je tako radio. Pažljivo slušao očima. Bilo je pomalo jezivo u početku. Kada vas neko tako prodorno gleda i sluša, pa osetite da zaista upija svaku vašu izgovorenu reč, svaku vaga i daje joj na težini. Onda osećate odgovornost, ne možete da kažete nešto tek onako, onda i vi počnete da promišljate šta ćete reći sledeće, a u tom kolebanju pogled prži skroz do dna duše, proniče u ono što ste prećutali, a ne ono što ste rekli. Možda bi sa ostalima mogli da se šalite da odagnate nervozu, ali ne i sa doktorom. On je znao. Slušao je pažljivo šta izgovarate, a odgovarao na ono što ste hteli da sakrijete. Nikakva diverzija nije od njega mogla sakriti strah, bol, nelagodu.

Zato je on mrzeo ove sesije. Ne zato što je nešto krio. Sam se prijavio ovde, sam je znao kako stvari stoje, nije ga vređao razgovor o tome. Ono što ga je žuljalo je činjenica da je sve vreme bio razotkriven, go, ponižen. Muškarac koji se boji, koji je nesiguran. I najgore od svega, što je to, u očima doktora, bilo sasvim u redu.

Ponovo je započeo istu tiradu, idemo opet, ironična opaska da sakrije nelagodu, pogled koji dokazuje da to zna. Pitao se zašto uopšte priča, možda je dovoljno da sedi tu i zija. Svejedno će biti lud i posle sesije. Naravno, ako nije lud uopšte, već u pravu, onda je celo čovečanstvo osuđeno na propast, pa mišljenje jedne osobe neće biti naročito bitno.

„Znate, ovaj put se moram složiti sa vama. Iako se i dalje ne slažem sa vašim imenovanjem naših pacijenata ovde, slažem se sa metaforom. Životu, zaista, treba poneki kamen.“ – zaključio je doktor sa nekim, skoro misterioznim smeškom.

„Iako mislite da je moj kamen prevelik. Smatrate da je meteor u ovoj metafori, zar ne?“ – upitao je, malo oraspoložen promenom ritma razgovora koji mu je doktor pružio u startu.

„To kažete vi, a ne ja. Jedina činjenica je da vi imate teret koji želite da bacite.“

„Aah da, teret. Ako ja bacim taj teret, to će baciti udarni talas na sve vas osim na mene. Zato i jesam ovde, zato i imam dilemu.“

„Jasno. Naravno, ako je pretpostavka ta, da je vaš teret istina, a ne plod mašte.“

Igranka počinje. Kao i svakog dana. Ponovo smo tu, na klimavom tlu realnosti. Lako smo doklizali do problematične teme. Teme, odnosno razloga zbog koga je on tu gde jeste. Teme zbog koje više nije on imenom i prezimenom, već jednim prostim, neutralnim i sigurnim nazivom poznat – pacijent pod brojem 36.

„Ovo je kao obaranje ruku, doktore, gde se oboje grčevito držimo razuma – vi da prosto nije moguće da tako nešto postoji, ja koji odbijam da verujem da je sve to plod moje halucinacije. I isto kao nadmetanje, pobediće onaj jači.“

„Ali zar ne mislite da je ulog prevelik? Ko god izgubio, moraće da preda svoj razum, svoj uvid u stvarnost i realnost? Tako postavljeno, reklo bi se, da je ovo pat pozicija.“

„Slažem se dragi doktore. Upravo zato se i mi ovde trzamo, vagamo, naginjemo kao kakvo klatno, već mesecima. Možda pobeda i nije ono što čekamo…“

„A šta mislite da je?“

„Nadam se onoj staroj, da ću vas navesti na svoju vodenicu.“

„Izgleda da ipak želite pobedu?“

„To bi bila Pirova pobeda moj doktore.“

„Istina. Ponovo se slažem sa vama. Ipak, moramo nešto ustvrditi. Ovako ili onako, vi, kao i ja, pripadamo stvarnom svetu, jedinom koji postoji, stoga nema druge no ga takvog i prihvatiti.“

„U tome i jeste sva ova nevolja. Stvarni svet kako ga vi zovete nije isto mesto vama i meni. Perspektiva iz koje posmatramo stvari, prizma koja prelama činjenice nije ista. Na sopstvenu nesreću sam izopšten iz redovnih tokova i bačen na ivice senki. Na mesto koje egzistira, živo i zloćudno kao i mi sada i ovde, kao i ova prostorija, bolnica, grad. Neću tražiti od vas da verujete, jer ne bih ni sam mogao tako nešto da pojmim, a opet ne mogu ni da vam pokažem. Sedim ovde, bolno svestan da nisam lud, a voleo bih. Koliko bi lakše bilo! Uobrazilja u mojoj glavi, tome makar ima leka, to je bezopasno, krajnje jednosmerno. Ali šta ćemo ako nije? Da li znate kakav ponor to pitanje otvara?“

„Znam. Vi tvrdite da postoje demoni. Da su opipljivi i postojani kao mi ovde i sada. Tvrdite da na svetu pored flore, faune i ljudskih bića postoji i ta vrsta specifičnih nemani. Ali statistika je ta koja određuje tok realnosti, dragi moj. Prosto morate razumeti – ako vas nekolicina, ili u ovom naročitom slučaju samo vi, tvrdite tako nešto nepojmiljivo, vi ste anomalija. Ako bi tako nešto tvrdio značajan procenat ljudi, to bi bila tema za razmatranje. Podjednako bi bilo teško verovati, ali bi nas kritična masa navela da možda tu ima nečega do puke mašte.“

Nije umeo to da objasni, ali žacnula ga je reč anomalija. Možda zato što je bila istinita. Ali kao i sve istine, zabolela je tek kad je izašla iz tuđih usta. I kao i svako ljudsko biće dirnuto u sujetu, posegao je za najmoćnijim oružjem i najvećom slabošću toplokrvnih dvonožaca – razotkrivanjem najdubljih tajni i kopanjem po njihovim ranama.

„A šta ako vam kažem da znam da ste, pre mnogo godina, bacili onu plišanu žabicu koju vam je majka donela jedan dan na poklon, iz ljutnje misleći da vas je napustila, a onda kada ste uvideli istinu, proveli ste ostatak života sa grižom savesti, koja vas sve te godine pritiska kao kamen na grudima. Da od tog trenutka čuvate sve, skoro opsesivno, što vam da, u nadi da ćete isprati greh. Da svako malo vam kroz glavu prođe da ste zbog toga loš čovek?“ – izgovorio je pacijent, polako, zlobno, naglašavajući svaku reč.

Mogao je da vidi preneraženost na doktorovm licu. Mogao je da čuje otvaranje zabranjenih vrata. Pitao se odakle mu hrabrost, zatečeno uviđajući da je jedna prava uvreda bila dovoljna da povredi ovog čoveka. Da ga slomi, otera korak dalje, korak predaleko. Znao je da nema povratka, sada će morati da ispriča i ono što je mesecima krio, prećutkivao. Sada neće moći da bude samo lud, sada će postati i opasan. Kajao se. Nije želeo da uništi doktora, ni svoj boravak tu, ali je to ipak uradio.

Drhtavim, mucavim, skoro plačnim glasom doktor je upitao: „Šta je ovo?! Kako vi uopšte možete to da znate?!“

„Ja ne mogu, ali mogu oni za koje vi tvrdite da su plod moje imaginacije.“

Na ove reči, doktor je ustao, okrenuvši leđa pacijentu odšetao je ka polici sa knjigama. Ništa nije rekao, skrstio je ruke na leđima i samo razgledao knjige, kao da ih po prvi put vidi tu. Grozničavo je razmišljao. Morao je da se udalji od stola i tako sakrije sav užas koji mu se nakupio u dubini očiju. Nije želeo da mu pruži to zadovoljstvo da ga pacijent broj 36 vidi uplašenog. Nije hteo da se naslađuje njegovim bolom. Pogled mu se zaustavio na knjizi iz etike. Umalo se nije zasmejao. Želja da ga udari po sred samozadovoljnog ludog lica ga je zaslepljivala. Koliko li je to prekršenih etika? Ipak, morao je da se pribere. Znao je, još sa fakulteta da ljudi sa različitim manijama, šizofrenim ispadima i zabludama, mogu da budu veoma vešti manipulatori. Veoma predano se posvećuju svojim žrtvama u pokušaju da ih ubede u svoju stvarnost. A veza koja se stvara između psihijatra i pacijenta može da bude vrlo jaka i vrlo pogubna. Neće dozvoliti da ga navuče na početničku grešku, neće ga uvući u svoj svet paranoje. Kako god znao to o njemu, sada nije vreme ni mesto da o tome razmišlja, a naročito ne da diskutuje sa njim.

Lagano se okrenuo ka pacijentu, namestio svoje mirno i utešno lice i krenuo nazad ka stolu, rešen da igru prebaci nazad na svoj teren.

Ova pauza kao da je dala polet pacijentu, kao da je dobio osećaj da pobeđuje. Pre nego što je doktor sasvim seo nazad u fotelju, nastavio je svoj monolog.

„Jel vidite kako je ova stvarnost krhka? Samo jedna moja govorancija je bila dovoljna. Sedite ovde sa osobom za koju mislite da je duševno obolela, a preispitujete svoj razum. Panično prebirate po podsvesti, tražite uporište u naučnim objašnjenjima, nadate se da sam ipak mogao nekako ovo da saznam. A šta ćemo ako ne nađete? Šta ako vam nauka ne pomogne ovaj put, šta ako vas i zdrav razum napusti? Šta ćemo onda? Da li ćete i vi postati anomalija držana pod packom antipsihogenih lekova? Ili ćete jednostavno verovati, ah tako svojstveno ljudskim bićima, da sam samo vešti manipulator, ništa što malo jača doza lekova ne može da sredi? E moj doktore, videćete jednog dana da ti vaši lekovi deluju samo na ludake. A onda ćete da vidite besmisao tih terapija. Zato što, ako se postavite u ispravnu ravan, videćete da smo svi mi ludaci, ili lud nije niko. Ne deluju te magične pilule i šarene laže, jer da deluju ko bi se onda otkrio da mu trebaju?“

Ponovo se doktor štrecnuo, oštar ubod duboko u stomaku i nelagodnost koja seže do dna kičme. Čovek ispred njega kao da je odgovorio na ono o čemu je pre svega sekund razmišljao. Ali nije se dao zavarati, svestan je koliko lako se može prebeći u zabludu, neće povezivati delove koji manjkaju, radiće ono što i uvek, postavljaće prava pitanja i slušaće pažljivo – „Da li ste svesni činjenice da ne možete selektivno da birate šta na ovom svetu postoji? Na primer, ukoliko tvrdite da postoji natprirodno, onda ne možete da kažete da postoje samo demoni, onda postoji ceo svet u svetu koji se kosi sa našim. Da li ste nekada o tome razmišljali?“

„Upravo tako!“ – viknuo je veselo, po prvi put se osetio bar malo shvaćenim, manje besnim. „Ako prihvatite činjenicu da demoni postoje, da ovaj svet ima i svoj negativ, moraćete da prihvatite postojanje svega ostalog. To je ono što je mene oteralo do granica razuma. Zamislite samo! Ako postoji tama, onda postoji sve što iz te tame dolazi! Nisu to samo demoni, tu su duhovi, veštice, vampiri, vukodlaci, menjolici, babaroge, trolovi, čudovišta. I zašto bi tu stali, sve ostalo ikada pomenuto postaje sasvim istinito, paralelni svetovi, vanzemaljci, čupakabre. Svi mitovi ikada ispričani, više nisu mitovi. Postalo je sve moguće. A religija? Shvatio sam da, ako ima pakla, naravno da ima i raja. Šta je to značilo onda? Da je samo jedna religija u pravu, da reinkarnacija ne postoji? Ili postoje sve odjednom i funkcionišu na nama nedokučen način. Da li su zato Maje isparile sa lica zemlje? Da li ih je spasila vera u žrtvovanje? A pogrom veštica u srednjem veku, kada će nam se one osvetiti? Shvatate li doktore, veličinu mog tereta koji nosim! Iako nisam ništa drugo do demona video, jasno mi je da postoji. Tada je strah postao moj verni saputnik. U panici moje samoće i pustih, jezivih noći, smehom sam terao slutnju i prizivao demone kao kakve stare poznanike, jer to i jesu bili, znali smo se, viđali smo se, strašni su ali mi nisu naudili, ove druge ne poznajem. Pitao sam ih jednom, kažu da ni oni sa njima ne komuniciraju, a o ljudima znaju, čuju i vide sve. Zamislite samo šta su ti stvorovi tek! Sklonio sam se ovde u nadi da ću ubediti makar još jednog toplokrvnog stvora u svoju priču, a zapravo sam samo spoznao smrt i beznađe i na sav svoj užas, shvatio da me je to utešilo.“

„Da li znate zašto?“

„Znam. Vrlo je prosto. U začaranom krugu nepreglednih mogućnosti, raznih svetova i hiljade novih šansi i početaka, u limbu sudbina, bića i postojanja, na kraju svih puteva, staza i budžaka jedna jedina stvar je izvesna, obećavajuća, topla i utešna. Smrt. Ista je za sve. Konačna i fatalna. Vreba iza svakog prelaza, iza svake faze. Jer svi mi i sve na svetu što postoji je smrtno. Neko lakše neko teže, ali svi smo ovde sa ahilovom petom. Ironija je što me tome nije naučio život, ni demoni, nego upravo oni osuđeni na svet senki koji ne poznaju, oni od kojih je svet svetlosti digao ruke. Niko drugi do moji dragi, žalosni ludaci.“

„A šta mislite, zašto su odabrali baš vas? I zašto baš oni, iz mraka i senki?“

„Znate doktore, ja sam pažljivo pročitao knjige koje ste mi dali. Ovo pitate da na osnovu mog odgovora zaključite kom tipu paranoje i manije pripadam. Želite da čujete iz kog ugla procenjujem svoju situaciju. Vrlo pametno je to definisano, priznajem. Problem je što ovde neće da vam pomogne. Isto kao za lekove, da bi radilo, prosto mora da postoji sindrom koji se leči. Ali udovoljiću vam. Razmišljao sam. Ali kao ljudsko biće, a to sa sobom nosi svoje nedostatke. Verujem da je odgovor u zlu. Oni su se pokazali jer su zli i ne haju za posledice. Odabrali su mene jer su procenili da se neću potpuno slomiti, da ću moći da iznesem taj teret dovoljno dugo dok ne napravim pometnju. Nisu imali šta da izgube. Ili će svet saznati za njihovo postojanje ili ću ja umreti u duševnoj bolnici, zaista dobitna kombinacija. Međutim, postoji još jedna strana. Ona koja me plaši. Ista ona koja i vas izjeda noću. Zbog toga sam i došao ovde, kod vas. Možda sam, dragi moj doktore, od svih ljudskih bića, ja jednostavno najčistije zao.“

„Samo zato što ste našli objašnjenje koje donekle ima uporište u logici, ne znači da je istina. Zapravo, sve zablude se mogu smisleno objasniti ako se baš potrudite. I isto kao što verujete vi, tako i ja znam koliko je sve to što govorite vama stvarno. Zato ste i ovde. Zato i mi želimo ovo da popravimo, vas da popravimo, izlečimo. Nije zdravo živeti u zabludi, kakva god ona bila. Koliko god vam bio strašan ovaj svet, želim da vam pomognem da prihvatite činjenicu da ste deo njega.“

Smrknuto je posmatrao doktora. Još jedna žaoka, ponovo nalet besa i pakosti, nije on pokvarena igračka da se popravlja, nije ni lud, ali teško je to dokazati kad, i sam svestan, govori nešto suviše ambiciozno za poverovati.

„Izgleda da ste i vi, na brzinu, pronašli razumno objašnjenje kako mogu da znam ono što znam o vama?“

„Nismo ovde da pričamo o meni. Istina, zaista ne znam kako možete to da znate, ali ovaj svet je sazdan na neverovatnim slučajnostima. Od teorije da poznajemo svakoga na svetu preko sedam osoba, do pojma sudbine, život je ispunjen slučajnostima. I verovali ili ne, upravo nemogućnost da se to prihvati, puni ove bolnice. Zato, hajde da pričamo o vama. Zašto ste vi, od svih mogućih ishoda, izabrali baš da verujete u demone?“

„Nisam izabrao ja ništa! Oni su izabrali mene da se baš meni ukažu!“ – sada je već počinjao da diže glas, po prvi put razgovor ga je naveo na klizav teren, njemu poznat, teren nekontrolisanog besa, divlje zlobe plitko zatrpane u dubinama karaktera. Nije znao zašto, izgleda da mu se strpljenje istrošilo. Kao i za sve u životu, mogao je da se pretvara nekoliko meseci, nakon toga postajao bi on – samoživi, zli, pakosni stvor. Ima tu nečega, on je oduvek potajno verovao da su demoni izabrali sebi sličnog, ljutilo ga je što izgleda i doktor to podozreva. Rešio je da zada još jedan udarac. Ukoliko doktor tvrdi da je sve u logici, neka mu još jedne enigme za očuvanje psihe.

„Da bih vam razvejao sve sumnje, otkriću vam još jednu tajnu – vašu tajnu. Prekinuću tu unutrašnju polemiku gde razmatrate da li je moguće da je još neko znao priču o igrački. Eto doktore, na vašim plećima ima još kamenja, a ovaj je možda i najoštriji. Uveče kada dođete kući, odmah palite televizor i uzimate knjigu, da čitate ako je program dosadan. Morate, u suprotnom bi razmišljali, a to bi vas uništilo. Razmišljali bi o sebi, pitali biste se da li je vaša tajna bila razlog što ste postali psihijatar. Da li potajno želite da izlečite i sebe, lečeći druge? Nije to neobično, naprotiv, često se dešava, naš odabir zanimanja uvek je uslovljen iskustvom i karakternom sklonošću. Ako ste opsednuti sopstvenim razumom, želećete da lečite tuđi. Ili  se možda samo meni tako čini. Šta znam, u mom svetu senki, hvatanje ustaljenog poimanja je uzaludan posao. Tako ste i vi, pitajući se da li je odsustvo ljubavi, ili bilo kakvog osećanja prema sopstvenoj porodici, dokaz psihopatije ili ne, odabrali da rešavate tuđe psihoze. Zato u vašem stanu uvek mora da bude buke, makar pozadinske, jer je tišina ta koja vas plaši i podseća da je u vašoj duši nešto trulo, crni, zjapeći ponor ništavila i bezosećajnosti. Nadate se, svaki dan iznova, da ćete naći sebi sličnog i olakšati sebi savest. Jer bolest oslobađa svake odgovornosti, zar ne? Tako se tešite – niste zli već bolesni. A onda, kad se tišina na kvarno provuče u vašu svest, izroni pitanje kao kakva avet „A šta ako sam jednostavno zao?“. I kako vi to lečite dragi moj doktore? Onako kako lečite i sve nas bezuspešno – šarenim pilulama zaborava.“

„Koliko god to zvučalo kao sramno razotkrivanje moje intime, osnovna pretpostavka je da skoro svako biće ima skrivene sumnje u ispravnost svoje duše. Upravo ta sposobnost nas odvaja od ostatka živog sveta. Pored griže savesti, preispitivanje sopstvenih postupaka jeste ono tako tipično za ljudska bića. Kada ta osnovna potreba prestane, tada nastupa momenat kada je naša pomoć neophodna. Vi ste izjavili da vas tišti sumnja da ste zli, sama ta kontradiktornost mi govori da vrlo verovatno niste. Ali, ipak postoji u vama nešto bolno, upaljeno, nešto što očajnički želite da prestane. Verujem da je sve ovo privlačenje pažnje na bolno mesto. I imate moju potpunu pažnju, sve dok ona nije usmerena ka mojim privatnim stvarima. Podsećam vas još jednom, ovde smo zbog vas, a ne zbog mene.“

„Koliko ste sigurni u to doktore?“

Ostavio je pitanje da lebdi u vazduhu, ovakve stvari su se često dešavale na sesijama sa pacijentima obolelim od manije i psihoza, nastavio je sa knjiškim pitanjima: „Vratimo se na početak. Zašto mi ne ispričate, ponovo, kako je sve počelo?“

Pacijent ga je fiksirao pogledom kojim kao da je gledao kroz njega, fokus mu je bio negde iza, na zidu. Nedokučivo je šarao tamnim očima po doktoru, stolu, prostoriji. Naizgled mirno i strpljivo doktor je čekao, dok je u njemu narastao strah, iracionalan strah, mislio je, ali ipak dovoljno stvaran. Za momenat kao da je popustio branu normalnosti i pomislio da pacijentu neko nešto šapuće. Brzo je otresao takvu misao kao suvislu i podsetio sebe sa koje strane stola sedi. Zabeležio je u podsvesti da bi mogao temom kolektivne psihoze ozbiljnije da se pozabavi. Lično, nije nikada verovao da postoji, ali ovog časa i u ovoj prostoriji, ludilo osobe preko puta stola, uvlačilo ga je u vihor sramno lako i brzo.

Izmenjenog izraza lica, sa očitom namerom da što više povredi i uvredi doktora, sa prezrivim kezom, pacijent je pitao – „kažite mi, dragi moj doktore, da li ste i dalje tako samozadovoljni sobom kada se setite onog dana pre 47 godina, kada ste svog tadašnjeg najboljeg prijatelja namerno pustili da zgazi na zarđali ekser jer vas je zanimalo kako to izgleda. A onda kada ste ugledali krvavi vrh metala kako viri sa gornje strane stopala, i čuli krik svog prijatelja pobegli kao najveća kukavica i izbegavali ga narednih mesec dana?“

„Dosta!“ – viknuo je doktor. Prvi put u svojoj karijeri dozvolio je sebi ovakav ispad, ubod razočaranja ga je blago prodrmao. „Nismo ovde zbog mene. Vaše patološko zanimanje za moj privatni život je pogrešno, tipično za osobu u vašem stanju, ali i dalje pogrešno. Ne znam šta pokušavate da postignete sa tim. Istina je to šte ste rekli. Tako se zaista desilo. To ste mogli i od te osobe da čujete. Kompromitovanjem moje prošlosti, nećete izlečiti sebe. Da bi razumeli vaše zablude, moramo da kopamo po vašoj istoriji. Tako da, odgovorite mi na postavljeno pitanje, kako je sve počelo?“

Pacijent je jedan kratak trenutak ostao zatečen. Međutim, vrlo brzo se pribrao, ustao i krenuo ka vratima. Zastao je kratko sa rukom na bravi, okrenuo se ka doktoru koji ga je gledao nepokolebljivo kao i uvek – „dragi moj doktore, s obzirom da nikada neće otići, kakve veze ima kako je počelo“, ponovo se okrenuo, otvorio vrata i izašao u hodnik, lagano se vukući ka svom tapaciranom sobičku bez prozora, sunčeve svetlosti i nade.

Tišina se obavila oko doktora, koji je ostao nepomično da sedi, duboko razočaran sobom. Pitao se kako je izgubio kontrolu, kako se sve ovo desilo i odigralo. Uporno mu je u svest prodiralo i pitanje kako je mogao da zna za žabicu, i za sve ostalo. Otišao je predaleko, dozvolio je ličnim emocijama da se umešaju, i kao kakav početnik, žutokljunar, naseo na provokaciju. Morao je da se osmehne setivši se ahilove pete koju je ranije pomenuo pacijent 36, svi je imamo, istina, samo za ljude ona je sujeta, kako smo u biti prosta bića.

Lagano je ustao, raspremio sto, ugasio svetlo i izašao iz kancelarije. Smena mu je za večeras bila gotova. Bio je ovo dug dan, vreme je da ode kući i okonča ga osmočasovnim snom.

Dok se kretao hodnikom, kroz glavu mu je prošla pomisao da svrati do sobe 36 i izvini se za svoje ponašanje. Želeo je i da proveri u kakvom je psihičkom stanju pacijent. Na pola puta se predomislio. Plašio se da ne pogorša stvari i dodatno pojača zabludu tako što bi njihov odnos sa strogo profesionalnog pomerio na lični, prisni. Dan je za delanje, a noć za spavanje – bio je doktorov moto, pod suncem svaki greh sjaji sramno, noću je lestvica niže postavljena.

***

Promeškoljio se u krevetu. Iako nije bilo prozora ni sata, znao je da je gluvo doba noći. Uvek se budio u ovo vreme, 3 ujutru, vreme kada vampiri i veštice hodaju zemljom, tako mu je rekla baka mnogo godina ranije. Dugo je mislio da su to babske priče, dok nije otkrio šta luta zemljom u tri ujutru. Okrenuo se na leđa u zagledao u plafon, u mraku nije mogao da se fokusira ni na šta posebno. Razmišljao je o doktoru. Iako je povisio ton na njega, bilo mu ga je žao. Preterao je, samo zato što nešto zna i može, ne znači da to i treba da uradi. Ponovo ubod griže savesti i sumnja u sopstvenu dobrotu, sumnja u sebe generalno. Opet strah, od onog što vreba i od onog što možda i ne. Kada je prestao da se pita da li je skrenuo i kada je počeo da veruje, više nikada tu veru nije dovodio u pitanje. Sada je strah sve više narastao od same pomisli da se preispita opet.

Iz misli ga je trglo kucanje. Podigao se na laktove. Ponovo kucanje. Neko kuca na vrata. Ležao je nalakćen i nepomičan. Ko zaboga kuca na vrata u ludnici? Pogotovo što nisu zaključana, a i da jesu, zaključavaju se samo sa spoljne strane. Ležao je mirno i tiho, dežurni lekari i sestre sasvim sigurno ne bi dolazili, ni ne znaju da je budan. Nemoćan da se pomeri čudio se svojoj ironiji da se više plaši zatvorenih vrata nego celog sveta tame i demona. E moj svete, možda sam ja ipak skrajnut. Kucanje se nastavilo, dugo i uporno. Nije imao druge. Lagano je ustao i prišao vratima. U skučenoj sobi to je bio poduhvat od korak i po.

Gurnuo je vrata bez kvake i blaga svetlost sa hodnika prodrla je u sobu. Tu ispred sebe zatekao je doktora. Stajao je skamenjeno, raščupane kose, još uvek u odelu u kom je bio ranije tog dana, izgubljenog pogleda i krvavih očiju. Izgledao je uništeno, ali ne fizički. Izgledao je kao da je potpuno izgubio svoje poimanje sveta i stvarnosti, skršen i skrušen, molećivo tražeći pomoć istim onim očima kojima je šarao po dubinama duše svojih pacijenata.

Pacijentu u sobi 36 nije mnogo trebalo da shvati šta se dogodilo. U tom trenutku sav bes i zloba su popustili. U tom trenu, po prvi put u životu osetio se shvaćen, ali umesto olakšanja na oči su mu navrle velike suze tuge.

Pomerio se u stranu i pokazao doktoru rukom ka svom krevetu – „dobro došli na ovu stranu, dragi moj, dobri doktore!“

 

Autor: Tijana Branković

Na čaju sa Matildom Veljković

Posted on by Redakcija

Bajkovito pisanje Matilde Veljković tako blisko našoj narodnoj tradiciji, a opet tako pitko i pismeno, potpuno očarava. Danas nam je ona gošća na čaju pa se nadamo da ćete uživati u našem razgovoru.

Kako si se našla u vodama fantastike?

Rasla sam uz prababine priče i bajalice, tako da je to ukorenjeno duboko u meni. Sećam se: kada smo u Gimnaziji obrađivali „Lelejsku goru“ , bila sam fascinirana. Prababa me je naučila bajalicu u kojoj se ona pominje. To je bila moja omiljena bajalica. Tog trenutka sam shvatila da tajnu naslova znamo samo pisac i ja. Isto je bilo i kada sam se srela sa pesmama Vaska Pope.

Šta je ono iz čega crpiš inspiraciju za pisanje i volju za životom?

Ljudi. Njihove sudbine. I potreba da ih utešim pričom.

Iza sebe, za sada imaš dva romana, mnoštvo tekstova i pesama. Koliko je tebe u tvojim likovima?

Mnogo me je u svakom. Ja sam Vaga u horoskopu, a ko u horoskop veruje zna da su Vage opake glumice. Nije mi teško da se pretvaram u ono što se traži, problem je što ne mogu dugo. Zato sam tu mladalačku veštinu sačuvala za svoje likove, kod njih to traje.

Šta nas još očekuje? Šta se novo piše?

U korona-stilu napravila sam portal Priča bez kraja na kome plasiram poglavlja trećeg romana koji se zove „Džinovski šareni cvetovi“. Liči na magijski realizam i uživam u pisanju tih poglavlja. Ljudi su strpljivo pratili i baš sam zadovoljna kako je to išlo. Roman sadrži tri knjige, prva se može pročitati na pomenutom portalu. Ostale dve nisam sigurna da li želim da poklonim na ovaj način ili ću ipak da se odlučim za izdavanje. Ova Vaga mora da odvaga.

Odlučila si se da budeš bliska narodnom predanju i folklornoj fantastici naspram važećeg trenda slovenske mitologije. Zašto?

Slovenskom mitologijom sam se bavila u prvom romanu „Zmaj i Milena“ i naivno kao i ostali mladi pisci mislila kako je zapostavljena, a pritom fantastično inspirativna i da toga nema dovoljno u ponudi. Danas mislim da je ima i previše. Dok narodnog predanja nikada dosta. Ljuti me kada su autori lenji pa prežvakavaju opšta mesta. Sećam se da sam se žalila mužu kako ću da se obesim ako još jednom negde pročitam: „Čikino jarence“; „Čikino, mačence“… Efektno, ali rabljeno do iznemoglosti.

Da li imaš svoje literarne uzore ili barem omiljene autore?

Imam omiljene autore koji su što se stila tiče, po mom mišljenju neprejebivi. Na primer: Bernhard Šlink.

Koliko su u pisanju bitni tehnika, pravopis i gramatika, istraživanje i poznavanje teme?

Ne mislim da pisac mora da bude pismen. To čak i nije pravilo. Znam da se mnogi neće složiti. Pisca čini priča. Postoji ceo mehanizam koji može da je iznese. Da li bi mi poverovala ako bih ti rekla da je više pismenih pisaca koji su jalovi, od manje pismenih a punih priča?

Istraživanje je potrebno kod svakog stvaralaštva. Najmanje se istražuje kod pisanja prve knjige. Ona se najčešće gradi iz postojećih znanja.

Da li su zmajevi stvarni?

O, da.

Koliko na domaću književnost utiče strana fantastika i popularni autori poput Roulingove i Martina?

Kažu da je bolje da liči na nešto, nego ni na šta. Verujem da je to bolest „prve knjige“, da ne kažem „prve trilogije“.

Šta najviše nedostaje domaćoj fantastici, a po čemu je ona zaista dobra?

Nedostaje slojevitost. Simbolika. Istraživanje. Neka dodatna znanja. Zato se i izdvaja svega par autora, ostalo je bledunjavo. Dobra je, jer je opipljiva. Lako joj se veruje.

Šta bi rekla mlađoj sebi da možeš da se vratiš u momenat kad si prvi put sela da pišeš?

„Zmaj i Milena“ je zbirka priča, a ne roman i ne brini, naučićeš da kucaš na tastaturi.

Koliko tvoje slikarsko oko pomaže kod oslikavanja tvojih likova u romanima i kako tvoje razne ljubavi opstaju sve na istom tlu?

Veoma. Kog gradnje likova, stvaranja atmosfere, pejzaža… sva su čula uključena. Ima tu i mirisa i ukusa, boja i emocija. U glavi je jedan kotrljajući džumbus. Stranice romana mirišu na terpentin i laneno ulje, a oslikana platna iz raskošnih ramova pričaju priču. Čudo.

Biti KURonja

Posted on by Ranko Trifković

Mnoštvo erotskih igara nastalo je u žanru za koji nemamo srećniji prevod od vizuelni romani (visual novels). Toliko ih je da je gotovo ceo žanr postao sinonim za igre za odrasle. Izuzetno su popularne u Japanu, ilustrovane uglavnom u stilu erotskih anime-crtaća (hentai). Poput jeftinih holivudskih filmova u kojima „mora” da postoji scena seksa, vizuelni romani su od samog nastanka, negde iza vrhunca priče, uključivali „vruće” scene, čak i kada priča ne bi bila usmerena niti na ljubav niti na seks. 

Metodični Japanci sa svojim neobičnim smislom za cenzuru razvili su veoma precizno utvrđene podžanrove kao što su bishojo (mladić sreće mnoštvo privlačnih dama), otome (devojka sreće mnoštvo lepih mladića), yuri (lezbejske ljubavne priče), yaoi (nežni odnos dva mladića, žanr namenjen hetero publici), bara (dva mladića u homoerotičnom odnosu). Ljubav je tema, a seks nije ekspilictan, što je rezervisano za eroge (erotske igre) i nukige (ne baš pornografija, ali ove igre se uglavnom bave neprestanim prikazivanjem seksualnih scena).

Nezavisno od zemlje porekla, igre u ovom žanru uglavnom se slažu po japanskoj tipologiji, jer su pod „zapadnjačke VN (western VN)” podvedene one igre koje odstupaju od stila japanskih manga/anime/hentai umetnika. Naime, popularnost japanske kulture stripa i animiranog filma izrodila je mnoštvo igara koje su nastale iz pera ljubitelja. Bilo ih je toliko mnogo da su dobile svoj podžanr, dojinshi ili dojin games. Kako mnogi zaljubljenici nisu umeli da crtaju ili nisu mogli da plate nekog da to radi, tako su počele da se pojavljuju tzv. 3D visual novels. Osim što su 2D ilustracije skupe za izradu, teže su za animaciju od 3D modela. Na tržištu je oduvek bilo „lutaka” koje su mogle da se koriste višekratno, promenom odeće, frizure. Sve ovo je išlo na ruku zapadnjačkim dojinshi-igrama, koje su preplavile tržište. 

Zašto vam sve ovo pričam? Da biste razumeli da u svetu igara erotske VN nisu izolovani incidenti, već žanr koji je tu od samih početaka industrije igara. Također, da bi ste shvatili razmere broja igara koje se proizvode, s obzirom na veliku potražnju i malu cenu proizvodnje. Što je ishodilo time da se 2D VN igre postave kao elitni proizvod (sa cenama od oko 20$), a 3D VN igre kao jeftino đubre koje se najčešće deli besplatno ili kroz sistem donacija. Ali i zato što želim da vam prikažem zašto je igra „Biti KURonja (Being a DIK)” ne samo zvezda na nebu 3D VN podžanra, već i fantstično napisana i napravljena igra po gotovo svim aršinima interaktivne književnosti. 

„Biti KURonja”, stavlja igrača u ulogu mladića koji živi sam sa ocem koji je građevinac, dakle potiče iz ne tako bogate radničke porodice. Radi u supermarketu i zaljubljuje se u koleginicu, baš u trenutku kada je primljen na fakultet. Suočava se sa nizom tipičnih nevolja, nasilnicma iz redova sportskog brastva (fraternity), nuždom da promeni smeštaj kako bi pobegao od ludog cimera, krađom gitare koja je poklon od oca. Pridružuje se bratstvu Delta Jota Kapa (DIK) kako bi stekao dom, što mu ostavlja malo vremena za učenje. Dodajte na sve to ljubavne jade i mnoštvo zanimljlivih devojaka sa kojima želi da se bliže upozna, i eto recepta za uzudljivu igru. Ali ovo je, manje-više, uobičajena postavka za žanr, a vrline ove igre daleko nadilaze, prilično standardu, postavku.

Kod erotskih igara oduvek se provlačilo pitanje kako spojiti kvalitet priče sa erotskim sadržajem. Kako da igra ne bude interaktivna pornografija, a istovremeno kako da se igraču predstave raznovrsne scene seksa (što obično znači, seks sa raznim devojkama/mladićima). Problematika se tiče i same prirode igre, jer ineraktivna proza se  „igra” čitanjem i donošenjem odluka. Da bi igra bila zabavna, neophodno je da te odluke budu značajne, a tekst vredan čitanja. Kako bi obezbedili da igrač zaista čita, odluke koje dovode do erotskih scena obično su sakrivene iza dugog niza tačnih odgovora za koje je neophodno pratiti tok radnje. Grafički prikaz scena u vizuelnim romanima s jedne strane olakšava pisanje, jer cela priča može da se pripoveda kroz dijalog, što je istovremeno i otežavajuća okolnost, jer dijalozi moraju biti veoma prirodni i napisani tako da budu informativni, ali i akcioni tj. da drže radnju priče u neprestanom pogonu. Za publiku koja je tu da bi se zabavila onim delom igre u kome su dijalozi prilično nevažni.

„Biti KURonja” ponajpre blista u dijalozima. Nisu izveštačeni, glatko i brzo teku sa ne više od 3-4 izbora, a celu scenu predstave u manje od desetak replika. Dijaloški izbori su dosledni, gotovo uvek se nude dva, jedan vickast, a drugi ozbiljniji ako su posredi čisto dijaloške deonice. Kad dođe do izbora koji utiču na tok priče, postavka je uglavnom takva da je tema izbora biti pristojan ili biti ono što bi se nazvalo „muška svinja” iliti KURonja. 

E, sad!

Interaktivna proza inače ima problem kad je posredi vrednovanje izbora. Uobičajeno je natrpati izbor ponudama koje samim time isključuju jedna drugu, kao što je uobičajeno da je zbir ishoda linearan. Ono što ste odlučili na početku igre nosi istu vrednost kao i ono što ste odlučili u najuzbudljivijem delu, kada imate mnogo više znanja o priči i svetu, i kada bi izbori trebalo da budu značajniji.

Ova igra to sjajno rešava tako što postoje dve skale. Prva skala je privremena i ide od -20 (Massive DIK) do 20 (Massive CHICK), a pokazuje koliko je igrač iskazao KURčevitosti u svakodnevnim interakcijama. Ta vrednost se srazmerno lako i brzo menja u slučaju da želite da, bar neko vreme, budete fini ili recimo da spram nekih devojaka budete pohotni klinac, a spram drugih dečko car. Glavna skala se osvežava samo na ključnim mestima u igri, otprilike tri puta u toku jednog poglavlja, a na nju utiče trenutni skor prve skale, kao i ishod ključne odluke. Time se određuje tzv. Affinity, to jest, da li ste, nezavisno od trenutnog skora na priveremenoj DIK/CHICK skali. Osim što preteže, ključni izbor zauvek skraćuje glavnu skalu. 

Na primer, u prvom velikom izboru, ukoliko odaberete da budete fini, briše se deo suprotne skale, tako da nikad više ne možete da budete Massive DIK. I obrnuto, ako ste jednom prešli na stranu razvratnih studenata, nije moguće biti potpuno nevinašce. Kako je skala dovoljno dugačka, to je moguće da igrač nađe svoj put i odabere svoje mesto. Što je još fantastičnije, kretanje iz ekstrema u ekstrem vodi nužno ka nekoj umerenoj stazi (neutral affinity).

Ono što je još važnije, kad su posredi izbori, jeste način na koji deluju. Naime, izbori moraju da budu takvi da igrač želi da se poistoveti sa njima. Dobro je da svaki odabir ima dve povratne informacije, jednu neposrednu koja se događa posle biranja, a drugu odloženu, tačnije da sama ili u zbiru dovodi do reakcije u kasnijem toku igre. Tada igrač želi da živi sa svojim izborima, da mu oni tvore priču, a svaka odložena reakcija daje utisak da igračeve akcije zaista ostavljaju traga u svetu priče, kao i da utiču na njen tok. Ovo je još jedan veliki plus za „Biti KURonja”, jer su izbori upravo tako postavljeni, što čini ponovno igranje pravim zadovoljstvom.

Za interaktivnu naraciju, važno je da priča ima jedan glavni tok, koji je okosnica svega, te mnoge pritoke i puteve koji se prepliću i ukrštaju. To je mnogo teže napisati, nego što deluje postavljno ovako kao zahtev. Mnogim autorima lakše je da prvi deo priče bude stabilan, a sve druge grane da vode u različitim pravcima, jer time, zapravo, pišu nekoliko sličnih romana u jednom delu. Daleko je teže napraviti pritočne grane priče koje neće remetiti glavni tok, te neće praviti nelogičnosti u svim drugim granama sa kojima se dotiču. Ponovo, autor ove igre izvodi priču na sjajan način, ponajpre zato što stablo priče ima jak emotivni pečat, dok pritoke vode igrača kroz ceo spektar osećanja, od tuge, preko besa, do ljubavi. 

Devojke. Erotske priče koje žele da ostanu takve, između romantičnih priča i pornografije, nude igračima nekoliko glavnih dama ka kojima igrač stremi, uz pritoke raznih usputnih pustolovina. Taj valer između traganja za ljubavnom srećom i ispoljavanje strasti jeste ključno pitanje za erotske igre ovog tipa. Ukoliko se samo istražuju strast i seks, bez obzira da li su senzualna ili malo žešća iskustva, približavaju igru žanru koji Japanci nazivaju nukige. Ukoliko se priča između dva susreta istanji, eto nas u pornografiji. 

„Biti KURonja” donosi odličnu postavku utoliko što u odnosu na raspon između biti neobuzdani kuronja ili pristojan mladić, nudi nesimetričnu ponudu dostupnih dama. U središtu pažnje najpre je Džosi (Josy), devojka koju igrač već na početku priče mora da napusti da bi otišao na fakultet. Zatim se u igri pojavljuje Maja (Maya), veoma ljupka devojka koja deluje pristupačno, ali je zatočena svojim konfiktnim osećanjima. Upoznaje i Džil (Jill), otmenu devojku iz visokog društva, za koju je jasno da neće oprostiti ni gram igračeve nestašnosti. Njena prijateljica je školska bibliotekarka, Izabela (Bella) koja deluje hladno i preko, ali očekuje se da ju je moguće „otopiti”. Naposletku, tu je i Sejdž (Sage), predsednica sestristva HOT, koja počinje kao nedostupna i zainteresovana samo za grube momke, ali vremenom može da pokaže ranjiviju stranu.

Za raziliku od mnogih drugih igara, odnosi sa devojkama se postavljaju kao da je svaka dama neka vrsta nagrade. Jednom kad se ostvari spoj, a pogotovo posle seksa, igrač se obično ohrabruje da odjuri u zagrljaj drugom. Fanovi su ovaj pristup nazvali harem game. Ovde to nije slučaj, jer odnosi imaju svoje uspone i padove, promene i preokrete, a status se osvežava na početku svakog poglavlja. U mnoštvu burnih događaja, igrač je uvek motivisan da odnose gradi, ali i održava.

Kad je posredi seks, ima ga čak i za igrača koji ne pristaje da bude na strani svojih prijatelja iz brastva, a naravno, za prave KURonje, moguće je „obrnuti” gotovo sve dame u igri. Na spisku se nalaze tri učiteljice i sedam devojaka iz sestrinstva, a igra ukupno ima pedeset i jednu animiranu i interaktivnu scenu seksa. No, ono što je najvažnije, nijedna od tih scena ne zaustavlja priču, nije tu samo zbog zadovoljavanja igračeve mašte, već predstavljaju integralni deo sadržaja igre.

Još jedan kamen spoticanja za VN jesu mini-igre. Posredi su jednostavne, umetnute, igre koje predstavljaju dodatni izazov, obično smetaju priči i zaustavljaju ritam igre. Eh, ne i ovde. Možete da ih sve isključite. Autor je uspeo da ih uklopi tako da sačinjavaju deo priče, kao npr. pesničenje ili pravljenje palačinki ili partija tenisa. Umetnute su igre koje pomažu da se otključaju dodatne slike, stekne novac koji se troši u igri i tome slično.

Sve u svemu, „Biti KURonja” je veoma dobro sastavljena igra koja prestavlja školski primer kako bi interaktivna proza trebalo da se piše, kako napraviti zanimljiv VN, a produkcijska vrednost joj odskače od mnoštva drugih erotskih igara. Možete je naći besplatno na internetu ili podržati autora na Patreonu. Ako želite verziju sa Steam-a, koštaće vas 19 EUR. Što je najlepše, autor i dalje radi na novom sadržaju. Priča trenutno ima pet epizoda, a do kraja godine bi trebalo da se pojave još bar dve.

Onako

Posted on by Redakcija

Njegov nos i njena ruka često se dodirnu u prolazu, u tijesnom hodniku ispunjenom portretima ljudi koji još uvijek ne postoje.

-Daleki prinče moj, zarobljeni u ramu i vremenu! Hoceš li me potražiti tog dalekog dana kroz šiblje i živicu ili ćeš možda, nečijom drugom krivnjom, zauvijek ostati u mraku. Mrtav, nerođen.

Prošla bi ona tako uzanim prolazom, provukla se između slika, pomislila riječ ili dvije, a zatim se zaputila u druge dijelove dvorca što su jedan na drugi podsjećali, jer na svakom ulazu stajaše najmanje po jedan čuvar, tjelohranitelj, metalna gromada što se mota iza, ispred, ispod, pa čak i po krovovima dvorskim, škripavi muzički instrumenti što danonoćno sviraju, stružu, zveckaju i kroz uši se u glavu zarezuju da skoro više razlike nema da li su tu, tik pored nje, ili ih je neko već odavno pokupio i na njive nedaleko od Šume odnio, da straše i uzmemiravaju ptice. Tako to obično biva.

– Ptice barem mogu da lete, čak i strvinari oni grozni, mogu na krilima da bježe… Čime su to zaslužili dok ja ovdje trunem, ima već skoro 16 godina… – reče jednom iznenada princeza Aurora dadilji svojoj, par dana prije svog rođendana. Baš onog jutra kada je iznenada probudi tresak kacige od zemlju, sjećanje iz pradavnih vremena, kada jedan vitez bez imena pade prilikom odbrane časti njene, na kraju ipak, uspjevši da je od zle vile spasi. Tek mu Aurorina odsječena ruka osta, tanki plemićki prsti provučeni kroz metalne šake. I probudila se tako Aurora i sjetila se bezimenog viteza što sad negdje u grobnici nekoj na njenoj ruci spava.

-Doći će i tvoje vrijeme, djevojko – govorila je dadilja – Pred tobom tek pravi izazov se nalazi, ispit zrelosti. Tada ćeš pokazati ko si i šta si, a ovo, ovo je sve samo jedna čekaonica. Da, čekaonica. Kakav li je život samo pred tobom gospođice. Ah!

-Hm… čekaonica je grozna, skučena, strop iz dana u dan postaje sve niži, zidovi usred noći šetaju sve bliže i bliže krevetu mom, a put nazad ne znaju naći. O teto, reci mi, koliko je još časova do mog 16-og rođendana preostalo? Kada ću moći da se otisnem van dvorišta i dalje, krv da pustim, na iglu da se nabodem, kao svaka druga djevojka svoju sramotu otkrijem?

– Sve u svoje vrijeme, sve u svoje vrijeme. – gunđa dadilja – A sada mi pričaj o snovima svojima, vidiš li još uvijek vretena, igle…

-I igle i one mesarske noževe, kolce u tle zabijene, ponekad kad nešto u snovima zgriješim, iako me čak i oni donekle uzbuđuju, jer od ove čekaonice sve je bolje, pa mačeve i bodeže, građevine duge i uske oko kojih djevojke goloprso plešu, bez straha od krvi, ogrebotine. Sve češće i češće ja normalne ljude sanjam. I to me ponekad iz sna trgne…

-Dosta, dosta, vrijeme je da se ide! – požuruje dadilja –  Pripreme su već počele. Zadnji časovi još da prođu pa da svi na miru odahnemo. A poslije, možeš da živiš život svoj bez straha od čari, bajalica i kletvi.

– A zla vila više ne diše, novu kletvu ne može spraviti?

– Još par dana i ode proročanstvo u prašnjavu knjigu neku!

– Doduše, nikada onda vidjeti neću onog obećanog, što svaki dan sa istog mjesta u meni gleda. Šteta…

– Vila je mrtva, to je poznato odavde pa sve do kraja svijeta, pa čak i preko ruba, gdje takve grozote žive. Ne sekiraj se, jos malo i kletva ce proći, a nove, kako si i sama rekla, više biti ne može. Uzgred, gospodin otac vas čeka! Na tvom mjestu ne bih vrijeme traćila! Idi princezo i čuvaj se oštrih predmeta… iako se često pred spavanje molim za malo više sna – promrmlja nečujno ovo zadnje dadilja.

Gospodin otac je impozantna pojava, duguljasti klip od čovjeka sa rijetkom žućkastom bradom i izbrazdanim licem koje kad god vidi mladu Auroru zapuca od smijeha.

– Ljepoto moja – ustaje gospodin kralj sa prijestolja češkajući se po svojim zelenim hlačama -ljepoto moja, još malo i svemu će doći kraj. Vidi je! Prava kraljeva kći! Hmm… – zažutio se djedica u licu i grli Auroru – Još malo pa se igle nećeš morati plašiti. A i ruku, još bolju, od nehrđajućeg čelika ćemo da napravimo…Da, da, tako je najbolje. Još malo i ništa više neće biti isto.

– Da! U zadnje vrijeme mi ova baš škripi, njen zvuk me grebe po lobanji i stvara nesnosne migrene. Ah, oče, šta sam sve preživjela, šta sam sve radila da me vila ne pronađe! Jeste da sam morala opreznija da budem – reče Aurora gledajući umjetnu ruku.

– Život je pred tobom, lako ćemo za ruku, kad ovo sve prođe naće se princ kakav…ili možda čak sam kralj!

– Princ obećani! Onaj u dvorani!? Što je ponekad dijete a ponekad čovjek, pa starac, pa mrlja na zidu i onda opet sve ispočetka.

– Ne! Samo on ne! – uzviknu godpodin otac – Utvara iz nekog drugog vremena, sablast…Čeka na kraju kletve dijete da mi uzme moje. Do toga doći neće dok god sam živ!

– A dok spavaš?

– Šta ti pada na pamet! Prokletstvo sama da izazoveš…

– Nos mu je od toplih boja napravljen, na čovjeka on liči, čak i kad potpuno u crnilu nestane ja  tamo i dalje ljudskost vidim! Ha, možda se i namjerno ubodem, ko zna.

– Dosta! – puknu kralj – ćerku svoju ne dam…………pa čak ni tebe! –

– Koga, oče, koga? Razgovor ovaj ne razumijem, riječi su ti nejasne, o meni nekim nepoznatim ljudima izgleda ti pričaš.

– Uskoro će ti 16, Zoro moja, nemaš više čega da se bojiš. Ljepoto! Ljepoto moja, Zorice moja. Sada je sve sigurno, sada se sve može. Dođi! Ništa više ne mora da se krije! Upravo zbog toga te i pozvah…

Njegovo veličanstvo nema velike niti duge ruke, no često bi njegovi rvački sadrugovi govorili kako od njegova zagrljaja spasa nema. Osim, naravno, ako se kakvo spasonosno zvono oglasi. U kraljevskoj dvorani, tako praznoj da je samo dosadna promaja zveckala visokim prozorima, gospodin kralj je ponovno proživljavao svoju mladost.

– Još malo, 16 godina, Zorko moja, 16 godina ne znam za kim više patim, za tobom ili za kćeri svojom. Nema potrebe da se lažemo više, zar ne Zorice? Ostani, ostani još malo, ne dam te nazad u selo prije nego što ti krv pustim!

Utom zvono što najavljuje večeru se začu i djevojka koju su zvali princezom sve ove godine, izleti iz kraljeva stiska dok je ovaj kidao svoje zeleno odjelo, topao, drhteći nabrekli klip kojem uprkos hladnoći malo fali da… Bježala je nepoznata djevojka od čudnog čovjeka iz kraljevske sobe, klizeći po nekoj čudnoj tečnosti koje tu do maloprije nije bilo. Bježala je i od dadilje koja kao da joj krenu reći nešto bitno, pa preko gvozdenog i brata njegovog i još jednog istog takvog, brata trećeg, možda.

Sve ih je ona zaobiša, preskočila, odgurnula, dok najzad nije zastala, usred prazna polja, raščupana, odijela pokidanog, strašilo za ptice, čudna prilika u travi, za obližnje vrapce, kao i za sebe, nepoznata i grozna. A kada bi se kojim slučajem neko ogledalo usred poljane našlo i ona bi se sama svog odraza uplašila i zajedno sa pticama poletjela jer od nepoznatog goreg straha nema.

– Od mene bježe – javi se glas odnekud, tu kaciga, tamo ruka, trup isto negdje u blizini – Usta su mi na glavi, u kacigi mi je glava, a u glavi priča. Ova blatnjava zemlja je već napamet zna, ali ti, ti si jos uvijek istinom neukaljana.

U tom trenutku podiže se ruka odnekud iz kamare i ispruži svoj prljavi prst, primače se nekadašnjoj Aurori i ovlaš joj premaza lice blatom.

– Sada će biti bolje. Ili gore hmm? Nemam pojma, ja sam samo hrpa gvožđa.

– Ni ja, samo znam da se bojim – rece bivša Aurora.

– Igle? Vretena? Mača? Klipa kukuruza? Možeš slobodno da prestaneš, te priče su za djecu i princeze, a ti princeza nisi. Proročanstva, strašne kletve, velike sudbine i od sudbine ljubavi veće! Tačno tako, priče za djecu, bogate i budale!

– Nego, ko sam onda?

– Seljanka obična, na isti dan rođena kad i princeza Aurora. Za tebe proročanstva nema, ni princa, ni onog živjeli su do kraja života sretno što obično slijedi. Prava Aurora u kolibi sa dobrim vilama živi, evo već 16 godina, zlobnici trag zameće. Ti si zamka, lažnjak, meta. Možeš da bježiš zeče moj, slobodna si, obicna, zar i to nije divan osjećaj?

-Nije! Ja sam Aurora, neću da bježim! Neću! Ja sam princeza, proreknuta, nabošću se makar na tebe dotrajali viteze, još vremena ima, krv mi pusti i sto godina sna će da nastane. A poslije toga – moja sudbina!

– Možda neki jednovečernji, a možda ni toliko, jer uskoro će ovdje proći prava Aurora. Godine u izgnanstvu dolaze kraju, a sa glave joj dlaka dosad ne pade. Kažu da je nekog šumara pored kolibe svoje našla i da ga svome dvorcu vozi. Kojom svrhom? Ne bih znao reći. Večeras kletvi dolazi kraj. Ostade i ti bez princa, a i onaj tvoj jadnik, što si mu često nos doticala, bez princeze. Ni kletve nisu kao što su nekad bile!

– Vi, gvozdeni – obrisa suze seljanka – sve ste znali?

-Ha, neki što ispod kacige mozak kriju, da. Neki ipak ne – nasmija se trbuh – Onaj što sa tvojom rukom pod zemljom leži vjerovatno sanja da je princ jer tvoju kost grli.

– Kako je to lijepo!

– Neopisivo – zaškrguta gvozdeni jer mu u tom trenu jato kosova doleti na trup – Proklete ptice, navikavaju se. Prokleti ja… I meni postaje svejedno. Tako će i tebi – reče vitez i poče da priča sa kosovima, obraćajući im se po imenima, potpuno zaboravivši da je neko pored njega dosad stajao.

Djevojka koja još uvijek uobražavaše da se Aurorom zove, doduše sa nekim osjećanjem neobjašnjivog stida, nije zastajala sve dok nije došla do neke stare kolibe nasred šume i tu se smjestila da provede možda ostatak života. Tek par dana kasnije proču se vijest kako se prava Aurora ipak na vreteno nabola, iako neki tvrdiše da je za sve kriv onaj prosti šumar, kao i vozač kočije koji je baš u tom trenutku otišao da isprazni mjehur i ostavio ljubavnike nebranjene, usred prazna puta kojim često prolaziše svakojakvi razbojnici koji se slabo čega bojaše, mača, noža, pa čak ni sjekira koje svaki šumar o svom pojasu nosi. Priča je da na sveopšte iznenađenje svih čarobnjaka, vještica i čitača oblaka princeza nije istog časa pala u san, nego tek nakon mjesec i par dana kada zabrinute vile podigoše nekakav oblak iznad dvorca, protjeraše šumara, a oko dvorca izbi korov i šipražje i naopako drveće. Korijenje takvih gustiša probi prozore, a sve ostalo lišće pokri i palata utonu u san.

Nakon par dana, seljanka se preseli na rub dvorca, jer za sto godina, onim tamo putem ima da se pojavi onaj njen princ. Sto godina je puno, a život je uvijek kratak, makar dvostruko toliko trajao, razmišljala je bivša princeza iako joj to nije imalo previše smisla pa je nastavila da se provlači kroz začarano granje sve dok jednog dana nije nešto toplo, u krošnji, umjesto šugave kruške dotakla. Bio je to šumar.

– Čekam nju! –  sjedio je, jeo sir i brisao znoj sa čela.

– Čekam njega – reče ona.

– Eno panja tamo, slobodno sjedni -reče on – Hoćeš li sira?

– Valja li?

– Onako.

– Daj malo.

Nije potrebno bilo dugo da se za dvorac isprepredaju razne priče. Kletva.Čarobnjaštvo.Kraljevi i princeze. Pametnom dosta.

Rijetko ko se usudio prići dovoljno blizu da kroz rastlinje pogleda kulu u kojoj navodno uspavana ljepotica spava. Međutim, oni koji nisu odmah hrabrost izgubili te su se u blizini koji minut zadržali, umjesto hrkanja čitavog dvora, mogli su čuti graju djece dok se kroz tunele napravljene od grana provlače. No jednog dana, možda je tad već prošlo sto godina, neki odvažni princ, oboružan samo mačem, naumi tuda da prokrči put i do te legendarne ljepotice da dodje. Rezao je put kroz grane i šiblje koje ga je, zauzvrat, nesnosno udaralo po rukama, ušima, očima. Jedna grana mu očeša nos i on u naletu ljutnje snažno zamahnu mačem i prepolovi neko staro čvornato drvno na pola i neobazirući se nastavi put prema zamku ne primjetivši kako sasušeni komad drveta krvari.

 

Autor: Grim

Tragom sećanja – Jelena Savić

Posted on by Redakcija

Toplo letnje veče. Nebo puno zvezda sa nijansama boje koje do sada nisam video. Možda sam i video a nisam imao vremena da u toj lepoti uživam. Ta tišina i spokoj koji sam osećao polako se širio celim mojim telom i dušom. Vratio me je u najlepši a ujedno i najtužniji period života. Period prave i iskrene ljubavi, ljubavi koje sam se odrekao zbog straha od meni nepoznatog, svima čudnog ali sigurno vrednog divljenja.

Puna života, vesela i razdragana. Bez okvira i pravila, sa samo jednom željom. Željom za slobodom. Sloboda u smislu prostora, beskonačnosti po kojoj bi se njeno mlado telo kretalo a njen duh uživao. Volela je jarke boje i jaku crnu kafu bez šećera koju bi ispijala dok dan polako počinje. To joj je pružalo posebno zadovoljstvo. Crna mirisna kosa. Još uvek osećam taj miris svežine. Umerena šminka, dovoljna da istakne već postojeću lepotu. Tamne oči sa pogledom punim ljubavi prema svemu što je okružuje. Volela je muziku i sve što je na bilo koji način povezano sa njom. Uživala je slušajući opere. Inače, godinama je bila pevačica u bendu koji je izvodio isključivo rok muziku. Očekivajući je da dođe sa probe, skuvao sam nam kafu i uživao na terasi naše male ali uredno sređene kuće. Otvara kapiju i dok korača ka meni izgovara ,,Ići ću svemir, znaš?” ,,Heh, i osnovaćeš tamo onaj tvoj orketar i sviraćete planetama?” Našalio sam se na račun njenih reči. Naljutila se i ozbiljno mi zamerila zbog šale koja po njenom mišljenju nije bila na mestu. Shvatio sam. Ona se ne šali. Stvarno će otići. Zar će stvarno otići i sve ostaviti, prođe mi kroz glavu neopisivom brzinom. ,,Ne gledaj me tako, čudno i zaprepašćeno, znaš koliko puta sam pričala o tome. Ovo nije život kakav želim. Mislim jeste, ali i ovo podjednjako želim. Zamisli tu širinu i spokoj. Naježim se pri samoj pomisli na to. Želim ovo više od svega, ali isto tako bih jako volela da to uradimo zajedno. Reci mi da ćeš poći sa mnom. Molim te, reci mi.”,,Kako? Zašto? Ti ne možeš ovo ozbiljno da misliš! Imamo živote ovde, imamo porodicu i prijatelje. Imamo čak i psa. Za dva meseca ćemo se venčati. Imali smo planove, sećaš li se? Uostalom kako bi otišli, ne budi smešna.”

Subota, dvadeset i prvi maj, negde oko dvadest i jedan čas. Vreme njenog polaska na putovanje njenog života. Dan koji stoji urezan i bol koja seče kao mačem moje telo na hiljadu komada. Nakon dugih razgovora i ubeđivanja sa obe strane, naravno sa moje da ostane i njene da odemo zajedno, našli smo rešenje. Ona će sama otići na šest nedelja. Ljudi koji su učestvovali u organizaciji tog projekta, smatrali su da je dovoljno vremena da se istaži i oseti život u svemu. Sve je urađeno po propisima, svaka stvar oko rakete i unutar nje činila se savršenom i bez greške. Potpuno sigurno i pouzdanom za takav poduhvat. ,,Čuvaj se, pazi na naš dom, na naše prijatelje. Na sve naše. I nemoj da me zaboraviš. Objasnila sam ti sve, za šest nedelja se ponovo vidimo. Ako već neću živeti tamo sa tobom onda bar da doživim tu sreću na par nedelja. Divan si jer me razumeš i podržavaš!” Ćutao sam i slušao. Nisam imao snage da bilo šta kažem. Bilo je tako teško reći čak i neke očigledne stvari kao što su ,,Volim te, pazi se, vrati mi se brzo”. Samo sam želeo da ode i vrati mi se. Pozdravili smo se, zagrlili jače nego ikada i ona je ušla u raketu koja je nakon par minuta i ispaljena. Deo mene je otišao te večeri. Svi oduševljeno izgovaraju njeno ime. Moja devojka, Lisa Mareli postala je njihov heroj te večeri. Njihov heroj a moja najveća rana. Na svakoj radio stanici i televiziji pričali su o njoj. ,,Kada se vrati shvatiće koliko je popularna i prestaće da voli mene tako običnog. Ostaviće me.“ Kako me je samo ta pomisao bolela. Ipak, odlučio sam da samo pustim da dani idu svojim tokom.

Poslednji dan prve radne nedelje nakon Lisinog odlaska. Kao lekar morao sam svoje radne obaveze da ispunjavam iako psihički nisam bio dobrim delom sposoban za to. Falila mi je. Svaki naš dan bio je ispunjen i srećan. Nastala je neka čudna tišina u mom životu bez nje. Kao da nišsta više nije imalo smisla i sve je zaustavljeno dok se ona ne vrati. Obično prvo skuvam kafu i u pidžami izađem na svež vazduh, to je za mene bio ritual pre posla. Tog jutra otvaram vrata kako bih izašao i na pragu nalazim nešto čudno, nešto poput male kapsule, ali dovoljno velike da se u nju stavi nešto poput čokoladice. Naši prijatelji sigurno prave neku šalu na moj račun jer znaju da patim zbog nje, pomislio sam. Savijam se, uzimam kapsulu i nakon prvog gutljaja kafe otvaram taj čudan poklončić svojih duhovitih prijatelja. Papir? Potrudili su se. Da vidimo šta im je to palo na pamet.

,,Džone, najdraži i jedini moj. Znam da i nakon ovoga što pročitaš nećeš biti svestan i nećeš verovati da si zaista pročitao nešto šta je mojom rukom napisano i to ni manje ni više nego iz svemira. Pre svega, dobro sam, znam da je to tebi najbitnije da čuješ. Svemir je divan, nešto najlepše što su moje oči ugledale do sada (posle tebe ludice, naravno). Upregnem sva čula da osetim ovu lepotu i zapamtim svaki sekund kako bih ti najbolje opisala mesto na kome sam, ali nedostaju prave reči. Nedostaju reči koje bi ovo opisale na pravi način. Tako sam srećna. Organizacija svega je iznad mojih očekivanja, a verovatno će biti i iznad tvojih nakon ovoga što čitaš i onoga šta ću ti tek reći. Možeš mi napisati pismo, i to će biti jedini način naše komunikacije dok sam ovde. Treba samo da napišeš pismo i odneseš ljudima koji su ovo i organizovali i koji prate mene i kompletnu situaciju. Oni će mi to dostaviti kao što su sada tebi dostavili ovo. Nemoj se zabrinuti ako moj odgovor budeš čekao par dana ili malo duže, ipak znaš gde sam a gde si ti. Ne zaboravi da hraniš našeg psa i brini o sebi onako kako bi brinuo o meni da sam sada tu. Tvoja Laika”.

Zar je zaista moguće dobiti pismo iz svemira? Koliko god razmišljao o tome jedno je bilo sigurno, niko sem nas dvoje nije znao za nadimak ,,Laika”. Bio sam siguran da je to ona i rešio da tog dana javim da neću doći na posao jer se ne osećam dobro. U tom trenutku želeo sam samo jedno, da joj napišem sve ono što nisam imao snage da izgovorim onog dana kada je odlazila. Uzimam bočicu parfema koji mi je kupila za rođendan i prskam papir po kome ću joj pisati. Želim da oseti moje prisustvo bar po mirisu.

,,Malena moja, ne znaš koliko si mi sreće donela svojim pismom. Bio sam siguran da ne postoji mogućnost za našim kontaktom. Znaš da nisam verovao da je uopšte moguće otići tamo. O ovome sada tek da ne pričam. Kao da sanjam san iz kog ne želim da se probudim do trenutka tvog povratka. Dobro sam, koliko je moguće da to budem sam i bez tebe. Pričaj mi o svemu. Jesu li zvezde lepše kada ih gledaš tako blizu? Sijaju li jače i lepše? Planete? Kakve su? Želim sve da znam tako da imam utisak kao da zajedno prolazimo kroz ovu avanturu. Žalim jer nisam pošao sa tobom. Ljudi i stvari nemaju više smisla za mene ako i ti nisi deo toga. Volim te odavde do svemira!”

Dan kao večnost postaje za mene. To iščekivanje i želja da novo pismo što pre stigne crpi moju energiju i potrebu da bilo šta radim. Ustao bih ujutru, skuvao kafu, prelistao novine i mogao tako da ostanem do kasnih večernjih sati. Nakon mog prvog obraćanja njoj nisam ni znao šta sam mogao da očekujem u stvari. Ja, realno nisam znao ni da li je pismo stiglo do nje. Ako jeste, koliko će joj trebati da odgovori a i ako odmah napiše, za koliko će ono stići do mene. I tako su prolazili dani, tačnije osam dana do sledećeg pisma. Sećam se trenutka kada sam ga ponovo ugledao u malenoj ampuli. Srce je udaralo jako, ruke su bile hladne ali znojave, osećao sam da ču umreti od silnog uzbuđenja.

,,Zvezde su tako velike i sjajne, ne mogu čak ni da ih pogledam bez posebnih naočara za to. Plašim se da bih oslepela od takve jačine svetlosti. A planete… ne možeš da zamisliš koliko su lepe. Tako polako i fino plove ovim prostranstvom. I da znaš, napravila sam puno fotografija, zapisala sam puno toga kako bih ti sve to dočarala na pravi način kada se vratim. Bićeš ponosan na mene, siguran sam. Nego, zaboravila sam nešto jako bitno da ti kažem. Sutra ću prvi put poslušati operu u svemiru. Možeš da pretpostaviš koliko sam srećna u ovom trenutku. Znam da si sumnjao, ali veruj mi, ovo je raj. Pretpostavljam da ćemo se još par puta čuti, i doći će vreme mog povratka. Do tada, čuvaj mi se”.

Mogao bih sada stvarno malo da se opustim. Srećna je i zadovoljna. Pre svega, sve je u redu, bezbedna je. Kada se vrati zajedno ćemo se smejati mom ponašanju. Najbolje će biti da joj napišem još ovo pismo, a onda je pustim da uživa u svemu, nas svakako čeka bezbroj lepih zajedničkih trenutaka. Najpre ću spremiti doručak, poslednjih dana slabo sam osećao glad. A onda ću sipati čašu vina i lepo joj napisati sve što želim. Dosta je bilo glupiranja, nema potrebe za tim, sve će svakako biti u redu. Nakon bogatog doručka, počeo sam sa pisanjem.

,,Svemirko moja, da znač ozbiljno sam bio zabrinut i uplašen zbog svega. Prošlo pismo ulilo mi je nadu da je sa tobom zaista sve u najboljem redu, da si srećna i zadovoljna. Ja sam kao i uvek dobro. Malo sam zapostavio svoje pacijente, prijatelje, pa čak i rodbinu, priznajem, ali bilo je teško posvetiti pažnju bilo kome i voditi razgovore u kojima bi svaka druga rečenica bila o tebi. I bez toga sam dovoljno patio. Smatram da sam malo preterao sa tim i rešio sam da te pustim da bar ove preostale dane provedeš bez obaveze da meni pišeš i gubiš vreme na to. Kada dođeš nadoknadićemo svaki izgubljeni trenutak. Uživaj, radi sve ono što si želela i zapamti svaki detalj, jer ovo je poslednji put da sam te pustio da negde odeš bez mene. Naredne avanture mogu samo biti zajedničke. Nikome nisam rekao da si mi pisala, jer smatram da mi ne bi ni poverovali. Tu informaciju ćemo im odati kada se budeš vratila. Brojim dane do našeg sledećeg viđenja.”

Narednih dana odlazio sam na posao, vodio aktivniji društveni život, šetao, odmarao, malo sam čak i čitao, tačnije radio sam puno toga kako bih popunio prazninu koja je ostala nakon nje. Ostalo je zapravo tako malo vremena, još jedna nedelja do njenog povratka. Do tada ću dvorište ispuniti cvećem i postaviti ljuljašku sa kojom se jednom prilikom oduševila, ali na žalost nismo imali vremena da obavimo kupovinu od svakodnevnih obaveza. Učiniću sve da bude jako srećna. Narednog dana, prvo što sam uradio bio je odlazak do radnje i kupovina ljuljaške. Tako je lepo pristajala našem malom cvetnom dvorištu. Kupio sam puno cveća i posadio u delovima koji su bili nepopunjeni. E, tako, pomislih. Sve je spremno za njen povratak. Izdržaću još dva dana nekako.

Treći jul, dan njenog povratka. Noćas skoro da i nisam spavao. Jedva čekam da ugledam njeno lice i zagrlim je najjače što mogu. Spremam se i odlazim na mesto odakle je raketa ispaljena da je sačekam. Naravno, kupio sam buket kala. Njeno omiljeno cveće. Sve mora da bude savršeno, jer to će biti savršen trenutak. Stižem na mesto sletanja. Biće da sam poranio jer nikoga nije bilo. Nikoga, sem mene. Rečeno je da će raketa u osamnaest časova sleteti, i sada je tačno osamnaest časova. Zar je moguće da niko nije došao da sačeka devojku koja se usudila da ode u svemir? Ni jedna jedina osoba. Niko, čak ni iz organizacije. To je jako čudno. Prošlo je pola časa i i dalje se ništa nije dešavalo sem što je kiša počela polako da pada. Čekao sam do dvadeset i jedan čas. Sam. A onda sam se uputio ka zgradi u kojoj su radili ljudi koji su bili zaduženi za sve. Svetla su pogašena. Svetlost vidim samo u jednoj maloj portirnici gde sedi stariji čovek, čuvar ovog objekta. ,,Gde su svi? Zašto baš danas nikoga nema, a sve treba da vrvi od ljudi. Pa ovo je i vaš uspeh, ne samo njen” vikao sam na sav glas. ,,Gospodine, smirite se. Nemojte praviti buku, molim Vas. Uvek sam bio blag prema Vama, jer shvatam da je to šta ste doživeli velika trauma za Vas. Vi znate da poletanje nije bilo uspešno i da je ona poginula par minuta nakon poletanja. Nemojte sebe mučiti više. Ona je verovatno jako tužna, a njena duša nema mira, jer ne želite da je pustite. U ovoj firmi radim već deset godina, Vi i ja se viđamo svakoga meseca i izgovaramo jedan drugome iste reči. Dokle više?! Zar tako život da Vam prođe… Sipaću Vam malo svoje kafe, ugrejte se.”

,,Ona je živa, ja znam šta pričam, a Vi se ponašate kao da sam bolestan! Ja nisam lud, Vi mene lažete. Moja Laika je živa, ona je meni pisala, i ja sam njoj pisao”. ,,Ljudi iz organizacije su mislili da će Vam nakon njenog pisma biti lakše, da ćete se trgnuti i doći k sebi, da će se u trenutku Vašeg čitanja Vaš um pobuniti i reći ,,Ko se usuđuje da piše ovako nešto?”, ali ne, Vi jednostavno ne želite da prihvatite. Vidim ja da ćemo se mi još dugo ovako družiti. Naručio sam Vam taksi, idite i odmorite se. Sutra je novi dan.”

Tužan i bolan deo mog života ispričan nakon petnaest godina od njene smrti. Pišem kao, potpuno zdrava osoba, svesna svega.

 

Autor: Jelena Savić

Avatar, poslednji gospodar vetra i priča o iskupljenju

Posted on by Kristina Kecman

Crtani film je oduvek imao posebno mesto u kulturi, mesto koje je u najmanju ruku ambivalentno budući da se veliku broj kritičara, sociologa i antropologa i dalje češka zbunjeno po glavi i ne zna kako da odredi vrednost, značaj i istoriju crtaća, kao ni njihovo mesto u umetnosti. Taj problem najčešće se javlja jer su sa jedne strane crtani filmovi žigosani stereotipom da su medijum zabave namenjen deci, i shodno tome često se smatra da su oni tek puke pokretne slike, gotovo gegovi/vicevi lakog sadržaja u formi animacije. Sa druge strane, crtani film je vrlo slobodan umetnički prostor (još uvek), pa ne čudi što je ujedno i omiljeni izražajni metod satirika, kritičara, estetičara, filosofa, koji teže da izraze najmučnije zavrzlame u ljudskom mozgu i duši, a često i da u formi crtaća demaskiraju probleme koji se javljaju u društvu i koji se sistemski „zaboravljaju“. Dakle, crtaći su i ovakvi i onakvi, ozbiljni ili karikaturalni, i naravno da mogu imati vrlo visoke umetničke vrednosti (setimo se samo Dalijevog kratkog crtaća Destino), ali mogu biti i plitko, zabavno ostvarenje, što uostalom zavisi od konkretnog crtaća, njegove namene, stepena ostvarenja i samih sposobnosti umetnika.

Gledano iz današnje perspektive, na globalnoj kulturnoj sceni jedan od animiranih filmova koji se izdvaja ne samo kvalitetom, estetikom, idejom, grafikom i posebno samom pričom – i koji je svakako obeležio poslednje dve decenije animacije jeste crtani film Avatar, poslednji vladar vetra (u originalu Avatar The Last Airbender), koji je nastao još 2005. godine. Ovaj crtani ima svega tri sezone, i jedan je od retkih modernijih ostvarenja koja su akcenat stavila na kvalitet i zaokruženost priče, ignorišući mogućnost dobita od nastavaka. Drugim rečima, iako je čitav svet Anga i njegove družine upakovan u svega 61 epizodu koje traju oko dvadesetak minuta, kreatori su uspeli da ostvare neverovatno dobru ravnotežu između zapleta, konstrukcije likova i njihovih odnosa, težine drame, humora, ali i filozofskog aspekta kojim je prože ovaj crtani. Neverovatno, ali ne samo da nema nerazrešenih ili nasumice ubačenih detalja ili likova u čitavom animiranom serijalu, već je celokupna priča vrlo skladno ukonponovana i temeljno osmišljena.

Svet Avatara pomalo koncepcijski nalikuje na feudalno doba Kine i Japana, u kome susrećemo čudne životinje kao što medvedokljunar, lav-kornjača, leteći lemur i leteći bizon, i gde su borilačke veštine povezane sa metafizičkim shvatanjem sopstva i poretka u univerzumu, to je i svet u kojem pojedinci (vladari elemenata) imaju moć da kontrolišu jedan od četiri elementa, i uglavnom su grupisani u četiri nacije sa specifičnom kulturom i društvenim uređenjem (zasnovanim na osobinama vatre – pretežno vojnici, vode – lovci/ratnici, vazduha – monasi i zemlje – birokrate), ali to je prvenstveno svet u kojima se sudaraju spiritualno i fizičko na svim nivoima i gde duhovi mogu biti ili dobronamerni vodiči izgubljenima, ali i krvavi dželeti ako im nešto skrivite.

Osnovna potka priče kreće se u dva pravca – prvi, to je priča o dečaku Angu koji je inkarnacija Avatara, jedinog sposobnog da kontroliše sva četiri elementa i onog koji je most između sveta duhova i sveta ljudi, kojem pada u nasleđe da pokrpi ono što je njegov prethodnik Avatar Roku „zabrljao“, a Ang dodatno zakomplikovao kada je pobegao od avatarskih dužnosti. Naravno, kada zabrlja Avatar to nije mala stvar i za posledicu ima uništenje čitavog jednog naroda, destabilizaciju i provociranje duhova, kao i stogodišnji rat koji novi Avatar mora da okonča kako bi povratio ravnotežu između četiri nacije.

Drugi pravac zapleta govori o Zukou, izgnanom princu ratoborne i tiranske Vatrene nacije, koji mora da zarobi Avatara kako bi dobio pomilovanje od svog oca i povratio sopstvenu čast i identitet. U središtu priče gori poznati motiv sukoba dobra i zla, svetla i tame, ali pokazuje se kako nije svakome dato da lako razluči dobro od zla i da je potrebno mnogo uspona i padova, lične žrtve i postojanosti kako bi se dosegli unutarnji mir, pravo na slobodu, ljubav i prijateljstvo. Ovaj crtani je pomerio granice kad je reč o dubini junaka, a to je učinio kroz vrlo oštroumno poigravanje sa do sada ustaljenim i klišeiranim rešenjima zapleta u umetničkom svetu, pa tako npr. postoji jedan naizgled klišeirani trenutak kada Katara traži osvetu za smrt svoje majke i ipak odluči da ne oduzme život ubici. Međutim, umesto donekle tipskog motiva oproštaja i pozivanja na višu pravdu, smirenost i vrlinu, Avatar čini jedan zaokret i Katara svoj postupak proprati rečima kako to što nije oduzela život ne znači da je oprostila ubici i da ona nikad neće moći da istinski oprosti ubistvo svoje majke.

Ta replika pokazuje da Avatar svakako nije uobičajeni crtani koji deci servira didaktiku, već je reč i animiranom ostvarenju koje tematizuje najveće konflikte i najsloženije situacije čovekovog duha, što se i nadovezuje na vrlo snažno podvučenu dilemu glavnog junaka koji kao asketa monah odbija da počini nasilje, pa makar i nad tiraninom i krvolokom, ali ga na to primoravaju njegove dužnosti Avatara i vapaj za pravdom (priznajte da ta dilema asocira pomalo na čuveno pitanje o mandarinu koje postavlja Dostojevski u Zločinu i kazni).

Avatar je toliko pametno osmišljen crtani da je svaka epizoda istinsko fabularno blago, a čak i ona svima večno omražena tzv. „recap“ epizoda, u kojoj se vrte flešbekovi na večnu muku publike, ovde je genijalno sprovedena – data je u vidu parodijske predstave koju junaci kritički gledaju i gde se suočavaju sa svojim greškama, pohvalama i ismejavanjem na sopstveni račun. Svi junaci počevši od dominantnih protagonista i pratilaca Angove grupe (kao što su Katara, Soka, Tof Beifong ili Suki ratnica sa Kijoši ostvra) ili negativaca (Azula, Ozai, admiral Žao), pa do epizodnih junaka (sova-bibliotekar u Izgubljenoj biblioteci duhova, pirati, lukavi kralj Bumi, plaćenici, itd.) jesu savršeno osmišljeni i pojačavaju već ionako impresivno konstruisan narativ i idejnu širinu. Simetrija i brižljivo osvetljeni kontrasti između likova, njihova svrhovitost za kompoziciju priče, njihova psihološka dubina i metamorfoza, bogatstvo metafore, ideja i raznovrsnost radnje, duhovitost i bistrina dijaloga, maštovito konstruisan svet, slikovitost, pametno upotrebljena mitologija, kao i duboka priča koja govori o iskupljenju i neprolaznim vrednostima koje su od suštinske važnosti za ljudski rod jesu karakteristike ovog crtanog filma koje su ovaj mali animirani projekat stavile na tron vanvremenskih ostvarenja, ne samo u popularnoj kulturi, već i čitavoj umetnosti.

Avatar, poslednji gospodar vetra je krunski dragulj u svetu animiranog sadržaja koji zbog svojih karakteristika i visokog kvaliteta svakako dokazuje da crtani film ima veliki potencijal u sferi ozbiljnije umetnosti, a ne samo u domenu zabave.

Uzburkano more – Lazar Vuković

Posted on by Redakcija

„Anđela, tvoj hod i tvoj miris mogu uvek da prepoznam.“ Denijevo mladalačko lice nije krilo radost. Zvuk dubokih, vojničkih cipela odzvanjao je iako je tapkao u mestu.

„Da li se ti to meni udvaraš, momčino?“ zagrlila ga je i čupnula jedan od tamnih dredova koji mu je dosezao do polovine leđa. On joj je opipavao teksas jaknu. Viknula je kada ju je podigao.

„Pankerski stil. Bila i ostala otpadnik“, zadržao je vedar duh uprkos svemu.

„Da li ovo da shvatim kao kompliment ili kao izgovor da me opipavaš?“ gledala je njegove prazne oči koje su nekada imale najlepšu tamno jantarnu boju.

„Poštujem crvenu liniju koju si povukla“, džentlmenski joj je ponudio da uđe u studio. „Hajde, da te opravim.“

Ušla je u slabo osvetljenu prostoriju u kojoj se osećao pomešani miris ulja i metala. Na sredini sobe nalazio se beli tapacirani krevet okružen staklenim policama sa uredno poređanim implantima, teglama sa uljem i alatom. Zidove su i dalje krasili samurajski motivi u skladu sa filmovima i literaturom koju je Deni voleo.

„I neka bude svetlost“, kako je pljesnuo rukama upalilo se fluorescentno crveno svetlo. Iz ugla ih je pozdravila Meri, Denijev pas vodič.

„Vidi, devojčice, ko nam je došao u posetu.“

Iz ćoška je iskočila ženka crnog nemačkog ovčara. Radosno je počela da skače oko Anđele i da ostavlja tragove šapa po njenim kariranim crveno – crnim pantalonama i martinkama. Uzvratila je mazeći je po glavi.

„Gde si ti, ludice mala? Da li te kinji ovaj gazda? Šta kažeš, dobar je?“ Deni se smejao na njene ludorije.

„Dobro, Meri, pusti nas da radimo.“ Keruša je izašla u dvorište.

„Ne znam šta bih bez nje. Udobno se smesti.“ pokazao joj je na krevet. Crne maskirne pantalone su šuškale kako je hodao i pripremao materijal za rad.

„Još uvek održavaš formu“, proučavala je njegovo mišićavo telo koje se ocrtavalo ispod mrežaste majice. Na rukama je videla poznate tetovaže crnih zmija sa trnjem na krljuštima obavijenih oko ruža koje su krasile njegovu svetlu kožu. Pripala joj je muka.

„Samuraj uvek mora da bude u formi“, navlačio je crne lateks rukavice.

„Mislišna fizičku formu ili i na seksualnu?“ izazivački se nasmejala.

„Ne zajebavaj“, zamahnuo je šakom u vazduhu. „I dalje imaš taj podjebavački pristup.“

Sela je i skinula jaknu ostavši u izbledeloj majici na bretele sa omotom albuma Black Celebration grupe Depeche Mode. Oko implanta u obliku grane koji joj se prostirao duž cele leve ruke obrazovao se otok. Pogled joj je uzvraćalo mrtvo zeleno oko implanta koje ga je održavalo aktivnim.

„Koliko je ozbiljno?“ Deni je seo na stolicu sa točkovima opipavajući mehanički deo implanta i proučavajući toplotu sijalica u njemu.

„Ima crvenila oko njega. Mažem uljem, ali ništa ne pomaže“, stisnula je zube dok je proučavao.

„Moraću da ga zamenim“, privukao je sto sa točkovima na kome se nalazio pripremljen materijal. Uzeo je vešticu, spravu u obliku klešta sa hvataljkama nalik zubima pirane. „Trebalo bi da popiješ Orasol jer će ovo poprilično da boli.“

„Zajebi. Zar ti ličim na plačljivicu?“

„Kako želiš.“

Zubima veštice zahvatio je na sredini. „Sada kaži Kurosava.“

Nije stigla da izgovori prvo slovo kada je naglo povukao. Samo je uspela da vrisne. Uz lepljive zvuke je pomerao implant dok ga nije izvukaoi odložio u kantu za smeće. Hidrogenom i vatom joj je dezinfikovao ranu, brišući krv koja se slivala niz njenu bisernu kožu. Par kapi je palo na pod.

„Ti stvarno nisi normalan. Mogao si da me upozoriš.“

„Lepo sam ti rekao da popiješ anestetik, ali ti si se pravila pametna“, namestio joj je oblogu. „Sada čekamo da se rana smiri. Kaži mi, kako si se povredila i oštetila borbeno odelo. Još jedan od rezervnih poslova?“

Dok je on opipavao i tražio implante i ulje, Anđela mu je ispričala celu svoju avanturu bez izostavljanja detalja. Od unajmljivanja od strane DREAMLAND korporacije za vraćanje prototipa, preko pripreme do akcije i karambola koji je napravila u Trima kućama. Pravila je kratke pauze kako bi odagnala bol.

„Dobru si čorbu zabiberila Kameleonima“, na sto je stavio rezervni implant i počeo da ga podmazuje uljem. „To me je podsetilo na akciju u Nju Kingstonu kada smo Jamajčanima rasturili zalihe Božijeg semena. To su bila dobra vremena.“

„Ja bih vrlo rado zaboravila taj deo života, Deni. Oboje smo izgubili iz njega, naročito ti.“

„Pokušao sam da oživim dobre uspomene, dugo se nismo videli“,progovorio je posle kratke pauze. „Pametno si postupila što za implant nisi išla u bolnicu jer je Bjelov bio poprilično besan kada me je zvao da mu sredim mehaničku ruku. Nisam ti ćale da ti govorim šta treba da radiš, ali pazi kome se zameraš. I malo spusti gard. Aleksandar Trodor nije tako naivan kako izgleda.“

„Deni, vrlo lako umem da procenim ljude. Trodor je samo jedan obični serator koji ne zna ni pertle da zaveže. Što se tiče Bjelova i njegovih ljudi vrlo dobro ih poznajem da znam gde najjače treba da ih udarim ako me napadnu“, klackala je nogama i osmatrala oblogu.

„Voleo bih da i ja budem tako samouveren poput tebe. Isto sam se zamerio pogrešnim ljudima pa vidiš kako sam prošao“, pokazao je na svoje beskorisne oči.

Srce bi joj se steglo svaki put kada bi se setila kako ga je tog dana videla bespomoćnog u bolnici i saznanja da je trajno izgubio vid. Počela je da škrguće zubima i steže ruke setivši se ko je bio glavni krivac za njegovu nesreću.

„Osećam tvoj bes. Nisi tu ti ništa kriva. Zaštitio sam te i platio za to visoku cenu.“ odmahnuo je glavom jer nije voleo da priča o tome. „Mislim da možemo početi.“

Opipao je oblogu i procenio da je vreme. Skinuo ju je i obrisao gazom skorelu krv. Onjušio je. „Rekao bih da dobro izgleda.“

„Nema gnoja ako na to misliš.“ Anđela je zdravom rukom obrisala znoj sa čela i sklonila zelenu šišku.

„Dobro, možemo da počnemo da radimo.“

Namestio je implant na njenu ruku pazeći da zahvati i dezinfikovanu ranu i delove ruke koje je držao. Uzeo je sa stola pištolj za implante koji ju je podsetio na pištolj koji je koristila na svojoj retro konzoli za igranje igrica. U njega je stavio zeleno oko i prineo ga otvoru njenog implanta.

„Sada ćeš morati da trpiš“, otvorio je punjenje sa strane i špricem napunio pištolj uljem.

Zažmurila je kada je prionuo na rad. Brzim pritiscima je ugrađivao neophodan uređaj u prazno mesto na implantu što je bilo propraćeno tupim bolom. Zdravom rukom se uhvatila za naslon kreveta i stegla ivicu. Odahnula je kada se čuo zvuk tupkanja.

„Ugradili smo glavni deo. Sada idu sporedni držači.“

Tretman je trajao petnaest minuta, ali je imala utisak da je prošlo sat. Ruka ju je jače bolela čemu je doprinosio i Deni koji ju je pomerao.

„Implant je stabilan.“ osmehnuo joj se. „Samo ćeš morati da miruješ najmanje nedelju dana dok se ne privikne na temperaturu tela i stimulaciju nerva.“ Dodao joj je kutiju u kojoj su se nalazile ampule sa uljem i špricevi. „Svakog jutra ušpricaj po jednu ampulu i tako sedam dana. Nakon toga bi trebalo da bude sve u redu. Do tada ne smeš da piješ alkohol.“

„Važi, Deni. Za ovo ti dođem 5000 elektrona?“

„Za tebe 2000, a za novo borbeno odelo sa unapređenjem ćeš mi platiti kada ga nabavim i skrpim.“

Znajući da sa njim ne može da se cenka prihvatila je cenu i platila mu elektronskim putem.

„Šta je, zašto si ućutao?“ njegov zamišljeni izraz lica joj nije promakao.

„Znaš,“ počeo je posle kratke pauze, „samo smo nas troje preostali. Ti, ja i …“

Nije završio rečenicu kada ga je Anđela prekinula. „Dosta je. Deni, da više nisi pomenuo njegovo ime. Nije mrdnuo prstom da ti pomogne kada su te oslepljivali. Uvek je bio samoživo govno koje je gledalo samo svoje dupe.“

„Nisam pomislio na tog kretena, nego me ponekad uhvati nostalgija za tim vremenima. Bili smo najbolja elitna jedinica i ko zna šta bi bilo da nije bilo akcije u Puerto de Trinidadu.“

„Za razliku od tebe, ja uopšte nisam nostalgična. Uklonila sam tetovaže i zato me zajebi sa time!“

Deni je mahao u vazduhu tražeći je. Videvši ga tako bespomoćnog prišla mu je i zagrlila ga.

„Izvini što sam se drala, ali neke stvari želim da ostavim zakopane.“

Potapšao ju je po ramenima i opipao joj lice. „Znam, ali će te one vremenom progutati. Čuvaj se.“

„Rekao si da bi voleo da imaš moju samouverenost, a ja bih volela da imam tvoju opuštenost. Jedno drugom zavidimo.“

„I sama si rekla, dosta je. Potrudiću se da ti što pre nabavim borbeno odelo. Ti si mi prioritetna mušterija. Ne zaboravi uputstvo koje sam ti dao i strogo ga se pridržavaj.“

„Važi, vidimo se za sedam dana i idemo na pivo.“

 

Ostao je sam. Opipao je stolicu i seo. Sedeo je zamišljen dok nije zazvonio njegov holotelefon. Prepoznao je očev glas.

„Deni, da li je sve u redu?“

„Jeste, tata. Pospremiću malo studio pa dolazim.“

Prekinuo je vezu i čuo Merino šljapkanje. Stavila mu je glavu u krilo.

„Neka sada, devojčice. Voleo bih da ostanem sam.“

Uverivši se da je otišla pokrio je lice krupnim šakama i tiho zajecao.

 

Izula je martinke i zavalila se u nenamešten krevet. Privremeno je svoj nalog na ACHERON -u stavila na pauzu i proverila sanduče. Nije imala primljenih poruka. Njeno ime, Night Prowler je bilo na četvrtom mestu po broju ocena korisnika.

Samo da me neki seronja ne pretekne dok sam na pauzi inače sam jebala ježa ako mi se za Arenu padne  neko od prve četvorke.

Izlogovala se i otišla do kuhinje. Iz frižidera je izvukla teglicu marmelade kada je neko pozvonio na vrata. Uzela je pištolj i prišunjala se. Kroz pomoćnu špijunku je videla dve figure, jednu u kapetanskom odelu, drugu u prepoznatljivoj policijskoj uniformi.

„Sranje“, promumlala je.

 

„Pukovniče, otkud vi?“ glumila je iznenađenost pred Japancem ozbiljnog izraza lica koji joj je uzvraćao pogled hladnim sitnim očima. Ovlaš nameštajući majicu sakrila je pištolj.

„Karpenterova, valjda mogu povremeno da obiđem svoje nekadašnje vojnike.“ I posle toliko godina je i dalje imao autoritativnu boju glasa. „Možemo li da uđemo?“ vlasi kratke tamne kose su mu štrčale ispod crne beretke.

„Vi i ko još?“

Glavom joj je pokazao ka uniformisanom specijalcu. Slegla je ramenima i pustila ih da prođu. Osetila je specijalčev ispitivački pogled ispod vizira.

Sela je sa dojučerašnjim pukovnikom u trpezariju. Za to vreme, specijalac je, preskačući razbacane stvari razgledao njenu sobu koju su krasili posteri popularnih video igara i referenci vezanih za retro kulturu osamdesetih godina dvadesetog veka.

„Kako si, šta ima novo?“ pukovnik Išigori je iz džepa zelenog sakoa izvukao cigaru i šibicu koju je kresnuo iza svog uveta. Uopšte se niste promenili, pukovniče. Mislila je dok je gledala kako povlači kolutove dima.

„Klasika, snalazim se. Vi? Hoćete li kafu?“ okrenula se ka specijalcu. „Da ne bude da sam nepristojna, isto pitam i tebe.“

„Hvala, samo smo u prolazu i nemoj da mi persiraš, to sam ti već rekao.“ Skinuo je sako i srebrna futrola revolvera je zasijala. „I kod mene je sve isto. I dalje vodim isti rat protiv kriminala, a vidim da si i dalje oprezna.“ Očima je pokazao ka njenoj majici odakle je virio pištolj.

„Navika iz nekadašnjeg života.“ Nije morala da pretpostavlja da je razgovor privukao specijalčevu pažnju. Stegla je pesnice videvši da je uzeo Denijevu kutiju.

„Mogu li da pitam šta je ovo?“ glas mu je bio hladan i uravnotežen.

„To je ulje za moj implant. Imala sam povredu na radu i morala sam da ga zamenim.“ sarkastično mu je odgovorila.

„Mogu li da ga vidim?“ pukovnik joj je klimnuo da bude mirna.

Pružila je ruku sa implantom i specijalac je počeo da ga odmerava. Coktao je jezikom kako je gledao Denijev rad.

„Rekao bih da je skoro namešten.“ prokomentarisao je više za sebe. „Gde radiš, ako nije tajna?“

„U Central Taksiju, kao vozač“, nije mogla da prikrije smeh kako ju je pogledao sa nevericom. „Šta je, zar ne mogu nekako da se snađem za život u ovom jebenom gradu?“

„Da li si zadovoljan odgovorom, operativče Ortega?“ pukovnik mu se obratio. „Nastavio bih razgovor, ako nemaš ništa protiv.

„Slobodno, gospodine pukovniče“, odgovorio je posle kratke pauze i vratio se razgledanju.

„Vidim da si odlučila da prošlost ostaviš iza sebe.“ Cigaretom je pokazao na njene gole ruke koje su nekada krasile tetovaže specijalne jedinice Trnovite Guje.

„Kada sa nečim prekineš, najbolje je to ostaviti iza sebe“, rekla je mrzovoljno. Zar ću opet morati da prolazim kroz istu priču?

Operativac se proučavajući zagledao u hologramsku sliku koja se nalazila iznad njenog troseda.

„Za nekog ko taksira, imaš zanimljivu prošlost na kojoj bi ti svako pozavideo.“

„Je li njuškalo, a kako bi bilo da gledaš svoja posla!?“ Pukovnik ju je uhvatio za ruku.

„Operativče Ortega, zamolio bih te da nas ostaviš nasamo.“

„Ali pukovniče…“

„Bez pogovora! Čekaj me ispred!“

Mislila sam da je Goran Ranks drkadžija, ali ovaj je pravi govnar.

„Karpenterova, sada mogu da kažem da moj dolazak nije bio slučajan. Hteo sam da se uverim da je sve u redu i da te pitam da li i dalje imaš problema sa spavanjem?“ bacao je pogled ka vratima stana.

„Ne.“ Tačnije ne spavam već dve nedelje. Trudila se da pred njim ima hladnokrvno lice koje je uvežbala na obuci.

„Voleo bih da je tako, kao i da je taksiranje tvoj jedini posao.“ suzdržala se da ne ustukne od njegovog prodornog pogleda. „Ne želim da neko od mojih bivših operativaca izgubi kompas. Zato ih povremeno obilazim i uveravam se da je sa njima sve u redu. Zato mi kaži, da li ima neki problem?“

„Posetila sam Denija i sećanja su mi došla nezvana u goste. Svega sam se setila“, oborila je glavu. „Od početka obuke, pa do napredovanja i na kraju do neslavne epizode u Puerto de Trinidadu i raspuštanja jedinice.“

„Razumem.“ Uzeo je sako sa stolice. „Znam da si se razočarala u ceo sistem i da si mislila da radiš ispravnu stvar. Kao što si mi jednom rekla, Dugin Grad je poput organizma. Korporacije i bande su kancer, a mi smo tu da ga odstranimo. Samo što je neke bolesti teško pobediti, kao što si se i sama uverila.“

„Jesam, naročito one koji su među vašim redovima i nedodirljive. Jedino mogu da izostavim Vas i kapetanicu Kovač.“

Klimnuo je glavom. „Ja bih tu dodao i Gorana Ranksa. Šta god mislila o njemu on je odličan policajac i dosta je od pomoći u operacijama. Poveo bih njega sa sobom, ali nisam jer znam da ste u velikoj ljubavi.“

„Poprilično. Gospodin Viva Las Vegas je živi dokaz teorije o nekadašnjim majmunima. Mislim da su mu samo mozak i ona stvar pravi na telu, pod uslovom da ih ima.“ u glasu joj se osećao prezir.

„I specijalac Ortega isto razmišlja kao ti, bili biste odličan tandem.“ Iz džepa pantalona je izvukao vizit kartu. „Ovo je broj moje prijateljice. Ako ti ikada bude teško pozovi taj broj i pozovi se na mene.“ krenuo je da izlazi i naglo se okrenuo pokazavši na hologramsku sliku sa postavljenom jedinicom regruta na obuci za specijalne jediniceTrnovite Guje. Samo troma nisu bila zatamnjena lica, devojci neobično plavih očiju sa pruženom rukom koja je pokazivala znak V, crnokosom momku jantarnih očiju sa širokim osmehom koji ju je zagrlio i mladiću ozbiljnih crta lica sa tamnim naočarima koji je držao moderni snajper CG – 72 klečeći. „Ova slika bi trebalo da bude tvoj ponos.“

Kada je otišao zgužvala je vizit kartu i bacila je u kantu.

 

Udahnula je svež noćni vazduh kroz prozor kola. Osmatrala je bogataški život na ulicama Duginog Grada koji je svoje pravo lice pokazivao u noćnim satima. I devojka na zadnjem sedištuje bila slika i prilika istog.

„Možeš li da promeniš stanicu? Ta muzika me užasno smara“, obratila joj se nadmeno.

„Moja kola, moja muzika. Ako ti se ne sviđa pešači.“ nije joj promaklo da je devojka odmahnula rukom i nastavila da lakira nokte u plavo. Poželela je da joj priredi pakost, ali su već stigle na traženu destinaciju.

„Stigli smo.“ Zaustavila se pred klubom Neon Demon, mestom koje posećuje elita i koje je često nazivala Gamma Ray za bogate. „300 elektrona.“

„Izvoli.“ Preterano našminkana plavuša je prislonila svoju karticu. Puknula je balon žvake tik pored njenog uha na šta je Anđela stegla pesnicu.

„Lepo se provedi“, gledala ju je dok je izlazila.I pazi da ne polomiš nokte… ili štikle. Suzdržavala se da ne prasne u smeh gledajući plavušu koja se loše snalazila sa visokim potpeticama.  Pomerila je levu ruku i malo se osmehnula kada je osetila da joj se polako vraća snaga nakon tri dana terapije. Za to vreme na radiju je išla synthwave pesma Horizons.

„Dragi slušaoci, za vas su sada svirali Don Huan’s Gospels. Upravo su nam pokazali dokle mogu da sežu horizonti samospoznaje. Napravićemo kratku pauzu i onda prelazimo na sledeću pesmu.“

„Anđela“, dispečerkin glas je zamenio glas spikera sa radio stanice, „imaš mušteriju na Roud Krouvu.“

„Primljeno.“ Sve bolje od boljeg.

U taksi su ušla dvojica klinaca čije su proširene zenice odavale da su pod narkoticima. Široka garderoba im je šuškala dok su se nekontrolisano gurali i kikotali.

„Momci, idete u provod?“ trudila se da glumi ljubaznost.

„Da, u pravi provod“, rekao je žgoljavi buljavko na šta se njegov dežmekasti prijatelj histerično smejao. „Vozi do Gamma Rey – a.“

Posmatrala je klince u retrovizoru, naročito dežmkonju čije lice je počelo da poprima sivu boju. Ako mi se ispovraća u kolima, jebaću mu mater.

„Momci, nisam pandur, ali šta ste uzimali? Vidim da je tvoj prijatelj u Nedođiji.“

„Dobro je on. Samo treba malo da dopuni baterije.“ Buljavko se smejao i laktom udarao debeljka koji je utonuo u sedište.

„Ako mu nije dobro, mogu da stanem. Nije problem.“

Zapamtite, od sada ste braća i sestre. Vi ste jedan organizam i jedna misao. Delujete kao jedan i bolujete kao jedan. Pukovnikov glas joj je odzvanjao u sećanjima kada se obistinila njena slutnja.

Dežmkonja se trgao i nagao napred. Počeo je da povraća po zadnjem sedištu. Poprskao jepo nogavicama svog druga koji se popeo na sedište zgrožen. Anđela je naglo zaustavila taksi i otvorila vrata.

„Izlazite napolje!“ očima je streljala preplašenog žgoljavka koji je izvlačio poluosvešćenog druga. „Požurite, da vam ne bih jebala mater, sad i domah!“

„Samo tako? Ko će nas onda odvesti na žurku?“ žgoljavko ju je upitao tupavo prebacujući ruku svog prijatelja preko ramena.

„A šta me boli kurac?! Sada se gubite dok ne izgubim živce i ne razbijem vam glave!“ ugasila je signal na krovu, ušla u auto uzela dispečersku stanicuzadržavajući dah i prateći pogledom dve teturave prilike koje su nestajale u daljini.

„Centrala, ovde Anđela. Odjavljujem se, moram auto da vozim na čišćenje, mušterija mi se ispovraćala po zadnjem sedištu.“ Unutrašnjost je ispunio miris pice. Još više se iznervirala kada je na zadnja vrata navalio kosmati bradonja koju ju je gledao poput klena pokazujući na ista.

„Šta je?! Zar ne vidiš da ne radim?! Mrš u pičku materinu!“

Upalila je kola ostavivši stranca da unezvereno gleda za njom.

 

Sela je na klupu u Golford parku i spustila na nju kafu za poneti. Udobno se smestila pogladivši svog najboljeg prijatelja, poluautomatski pištolj, skrivenog ispod kožne jakne. Jedino mesto gde mogu biti mirna, po Julskom dogovoru, ali nikad se ne zna. Prekrstila je noge i zapalila cigaretu.  Srknula je kafu. Imala je odvratan ukus, ali nije marila za to.

Gledala je bednike koji su prolazili i njihova umorna lica. Na ulazu u park,volonteri su delili humanitarnu pomoć najugroženijima koji su se tiskali u redu, dok su u samom središtu, tamo gde su nekada davno bile fontane i staze sa skejterima, bande obavljale svoje sastanke. Nije ništa bolje ni danju. Tada ovaj grad miruje i bolest se nazire u nagoveštajima, dok je noću druga priča. Ako hoćeš da preživiš u Duginom Gradu moraš ili da sagneš glavu i povinuješ se pravilima ili budeš otpadnik i boriš za svoju egzistenciju. Anđela je razmišljala dok je ispijala kafu. Pokušala je da odagna glasove iz sećanja koji su joj došli u posetu.

Karpenterova, pravo u centar.Samo napred, ekipo. Možemo da ih razbijemo. Zapamtite, bez preživelih. Mi smo Trnovite guje, nema milosti za trovače.

Posmatrala je latino pripadnike Bratstva Brujosa noći prepoznatljive po crnim maramama oko glavei simboličnim tetovažama kako su razgovarali sa hipikom masne kose iz Purpurnih Guštera i bajkerom iz Korozivnih Zveri. Nedaleko od njih pripadnici Rezača, mahom tamnoputih mladića sa uočljivim narukvicama sa sečivima, raspravljali su se sa pripadnicama ženske bande Usireni Anđeli. Po njihovoj gestikulaciji videla je da je rasprava žustra. Sarkastično se osmehnula videvši čitavo podzemlje na jednom mestu.

Sva sreća pa je ovaj park demilitarizovana zona inače bi već bilo krvi.

Trgao ju je ujednačeni bat vojničkih cokula. Odskočila je sa klupe u okretu i instiktivno se mašila za revolver. Namrštila se videvši tri prilike u crnom sa izrazito belom šminkom, tamnim karminom i maskarom oko očiju.

„Drago mi je što te vidim, Anđela“, visoki mladićjoj se obratio promuklim glasom. Imao je isti hladnokrvan pogled koji se krio iza očiju različitih boja, jednog indigo plavog i drugog sa nijansama kafene boje. Kaput i tamna kosa sa sedim vlasima su mu se talasali na povetarcu. „Iznenađen sam što te vidim na ovakvom mestu.“ Pripalio je sebi cigaretu.

„Je li?“ zubi su joj škrgutali. „Meni je čudno što si ovde došao sa pratnjom. Ako me pamćenje dobro služi ovde su zabranjeni obračuni. Da nisi postao još paranoičniji od kada sam poslednji put zamalo sjebala tvoje dupe.“

„Vidim da se uopšte nisi promenila“, zadržao je svoje telohraniteljke. „I sama znaš da sam kavaljer, ali Patriša i Artemizija nemaju te manire.“Nakezio se stavivši ruku na usta u obliku šaputanja. „I vole sado-mazo.“

Odmeravala je telohraniteljke identičnog visokog rasta i procenjivala koja je od njih slabija karika. Mršavija, čupava, tamnokosa Patriša sa svilenom tamnom trakom za kosu ili kruškasta Artemizija sa dugom obojenom kosom različitih nijansi ljubičaste. Pratila su je dva para očiju, Patrišine mornarskoplave i Artemizijine crne poput magije.

„Rigorozno su istrenirane i nemaju milosti, kao što smo i mi učeni.“

„Je li? A da li si možda zaboravio koji je bio moto naše jedinice?“ bes je počeo da je obuzima.

„Svakako da nisam. Saborac je brat i nikada ne zabadaj nož u leđa“, dunuo joj je dim u lice, na šta ona nije ni trepnula. „Nikad ne zaboravljam ko sam bio.“

„Da, Morozove, nikad ne zabadaj nož u leđa.“

„Vidim da si još ljuta zbog toga, pa ću ti objasniti jednom za svagda.“ Morozov je koraknuo ka Anđeli pokazavši telohraniteljkama da ostanu gde su. „Istina je, nisam mrdnuo prstom da mu pomognem. Morao je da nauči lekciju koju je zaslužio, a to je cena kada zajebeš Mantijaše. Neka bude srećan što je slep, ne želiš da znaš šta bi mu moje telohraniteljke uradile.“ pokazao je ka Brujosima koji su se rukovali sa bajkerom i hipikom. „O njima da ne govorim.“

„Mislila sam da si govno, ali sada si prevazišao sebe. Pustio si nekog sa kim si delio krv i znoj da bude oslepljen poput psa zarad čega?! Sopstvenog napredovanja?“

„Meni to nabijaš na nos, a da li si se ikada zapitala ko ga je spojio sa Mantijašima i čija je ideja bila da on bude ispomoć. Da nije razbesneo pogrešne ljude sada bi imao udoban život koji mu je tatica obezbedio. Ali ne, on je…“

Pljunula ga je u lice. Artemizija je skočila poput tigrice i uvrnula joj ruku. Oborila ju je na kolena i prikovala na tlo. Patriša je Morozovu dala maramicu kojom je obrisao pljuvačku.

„Kapetane, vidite šta imamo ovde.“ izvukla je Anđelin pištolj i pružila ga Morozovu. „Mirna lutkice.“ šapnula je izazovnim dubokim glasom.

„Slušaj“, Morozov joj se uneo u lice vadeći šaržer, „vi ste dobro prošli. Neko je morao da plati cenu neuspeha, a to je nažalost bio Deni. Uhvaćen je u prevari i nije hteo da prizna ko ga je nagovorio na to. Divim mu se zbog toga i zbog toga što je naterao taticu da previdi da je i meni učinio uslugu, nekome ko je bio na najnižoj lestvici. Uspeo sam da okupim te jadnike opet i da od njih napravim pravu paravojsku. Sada smo među najmoćnijima u Duginom Gradu i poštuju nas i Rusi, Italijani i Jamajčani.“

„Šta gledate, hajde razlaz“, promukli Patrišin glas je odzvanjao. Širila je ruke terajući okupljene. Morozov joj je klimnuo glavom da se smiri.

Anđela mu je uzvraćala pogled pun mržnje i besa. Nije smela da rizikuje da opet povredi ruku. „Koju god uvredu da izgovorim to je suviše fino kada si ti u pitanju.“ Okrenula se ka Artemiziji koja ju je jače stezala. „Pusti me, kučko.“

„I sama znaš koja su pravila preživljavanja u Duginom Gradu, sagni glavu i postani deo mašine ili postani otpadnik i bori se za svoju egzistenciju.“

Morozov je klimnuo Artemiziji da je pusti. Stisak je popustio, ali ju je iz sve snage šutnula u rebro. Zaškrgutala je zubima zadržavši jauk.

„Drago mi je što smo obnovili stare uspomene, Anđela.“ Morozov se nasmejao bacivši pred nju beskorisni pištolj. „Ako ikada poželiš da poravnaš račune, znaš gde možeš da me nađeš. Sada me izvini, došla je strana sa kojom bi trebalo da sklopimo posao.“

„Vidimo se, lepotice“, neko ju je pomazio po kosi. Nije bila sigurna da li je to bila Patriša ili Artemizija.

 

„Kapetane, zašto mi niste dozvolili da je naučim pameti?“ Artemizija je skrstila ruke i oslonila se na zid između Patriše koja je uvrtala pramen kose i tinejdžera šmokljanskog izgleda u tesnoj beloj košulji i crnim pantalonama sa tregerima. Razmenile su poglede i smejale se njegovoj plavoj kosi zalizanoj udesno i velikim naočarima koje su podsećale na tegle.

Morozov ih je odmeravao istim hladnim pogledom. Pušio je cigaretu i uvijao se u ritmu muzike sa gotik žurke koja se održavala iznad. Istovremeno, iz susedne sobe se čuo zvuk udaranja. Pokucao je po frižideru i počeo da hoda gore dole oko stola ostavljajući trag dima za sobom.

„Morate naučiti da kontrolišete narav na mestima poput Golford parka. Razmišljajte bistre glave, naročito ti, Artemizija“,uneo joj se u lice.

„Kapetane, uz dužno poštovanje, ta kučka je bila spremna da Vas ubije.“ Artemizija je stežala pesnice vidno besna. Otrgla je sa ramena klinčevu sitnu šaku sa crvenim prstenom.

„Cenim to, ali hteo sam da je isprovociram, da vidim da li je moja bivša prijateljica i dalje sentimentalna. Poštujem tvoju reakciju, ali nisi smela da je šutneš, neće ti zaboraviti to.“

„Kapetane, bila i ostala furija.“ Patriša se osmehnula hrapavim glasom. Provokativno je Artemiziji poslala poljubac i mahnula dugim crnim noktima.

„Sredi tu tvoju grivu da ja ne bih morala da se pobrinem za to.“

„Odjebi, Artemizija.“

„Devojke, dosta.“ Morozov je podigao krupne šake. „Zadržite svoju energiju za ono što predstoji.“

Iz prostorije su izašla dvojica Mantijaša u okrvavljenim belim košuljama. Kroz odškrinuta vrata mogao je da vidi mladića tamnije puti, modrog i otečenog lica sa uflekanom duksericom. Sedeo je i zurio u Morozova sa prezirom.

„Kapetane, neće da popusti. Šta da radimo?“

Morozov se osmehnuo osmotrivši taoca. „Vi ste dobro postupili. Presvucite se i pridružite žurci. Devojke, sada je vaš red“, bacio im je umotane plastične mantile sa stola. „Obucite ovo, ne želim da se uprljate.“

Zadovoljno su navukle mantile preko tamne odeće i ušle u sobu. Morozov je iz frižidera izvukao dve zelene limenke od kojih je jednu pružio klincu. Seli su za sto.

„Mali, ako želiš da budeš Mantijaš moraš da ostaviš stari život iza sebe i da se posvetiš putu vojnika. Kako se zoveš?“

„Klaus, kapetane.“ Odgovorio je piskavim glasom.

„Prvo dovedi se u red, ko će se plašiti nekoga sa takvim glasom i izgledom“, pružio mu je otvoreno pivo i nazdravio. „Drugo, moraćeš da zaboraviš na provode i pijančenje do zore. Ne tolerišem neposlušnost.“

Iz susedne sobe se čuo vrisak i trganje stolice. Klaus je pogledao ka vratima na šta mu je Morozov opalio šamar.

„Ne skreći pažnju. Fokusiraj se na razgovor“, autoritativnim glasom je nadjačao taočevo zapomaganje.

„Razumem, kapetane,“ Klaus je produbio svoj glas.

„E, tako“, otpio je pozamašan gutljaj. „Svaka jedinica ima svoje vojnike, ali oni nisu udarna pesnica. Glavni mozak je neko ko im preko računara daje instrukcije i navodi ih. Čuo sam da se ti odlično snalaziš u Mreži.“

„Nisam loš, sve dugujem grafičkom ključu“, pogladio je svoj crveni prsten.

„Ne podnosim hvalisanje. Takođe, ne prihvatim odgovore koji počinju sa NE. Od svojih ljudi tražim bespogovornu odanost i da ne postavljaju previše pitanja, osim ako ja ne dozvolim.“ Uglom usana se osmehnuo videvši da Klaus podrhtava svaki put kada se iz susedne sobe čuje vrisak.

„Imaš li nekih pitanja, Klause?“

„Zašto ste baš mene odabrali da budem vaš Mrežni Mađioničar?“

„Na to pitanje ću ti odgovoriti kada završimo šta ovde imamo.“

Iz sobe su izašle devojke, brišući lepljive prste o flekave mantile sa kojih je ponegde kapala krv.

„Kapetane, talac je spreman na saradnju.“ Patriša je salutirala.

„Odlično. Klause, pridruži se gore momcima. Ja ću doći kada završim šta imam.“

 

Vozila je mušteriju na traženu lokaciju. Bol ju je podsećao na jutrošnje poniženje koje nije mogla da zaboravi.

Na retrovizoru je osmotrila muškarca na zadnjem sedištu. Uglađeno sivo odelo, začešljana crna kosa, široke jantarne oči i iritantan kez. Povukao je dim iz elektronske cigarete.

„Hej, u kolima je zabranjeno pušenje!“

„Nigde nisam video da piše.“ podigao je ruke u znak predaje. Zakolutala je očima videvši ga da nosi bele rukavice.

„Po pravilu bi trebalo da znaš da je u taksiju zabranjeno pušenje.“ Jebote, kako im nikad ne dosadi. „I šta će ti uopšte te rukavice?“

„Za izvođenje trikova“, nije skidao osmeh sa lica. „Trebaće mi tamo gde idem.“

Proradio joj je instinkt.  Krajnje odredište je bila prazna uličica u kojoj nijedno svetlo nije radilo. Jedna mačka je pretrčala put primoravši je da zakoči. Čovek sa zadnjeg sedišta ju je zgrabio za kosu i povukao unazad, poturajući joj nož pod bradu.U retrovizoru je videla kako se oblizivao.

„Rekla si da je zabranjeno pušenje, ali nisi jasno definisala na koje si mislila? Ništa ne pokušavaj da ti ne bih unakazio to lepo lice.“

Tu sam te čekala. Opet je u glavi čula pukovnikov glas. Uvek, kada se nađete u opasnosti i gledate smrti u oči, razmišljajte bistre glave. Možda ćete videti svetlo.

„Je li, frajeru, kako misliš da to obavimo? Nemoguće je dok si ti pozadi, hajde dođi ovamo.“

„Misliš da sam sisao vesla?“ nasmejao se ironično. „Sada ću te lepo prebaciti, biće nam lepo na zadnjem sedištu.“

Krenuo je da je prebaci preko sedišta. Osetivši da joj je pustio kosu i da je van ravnoteže munjevito ga je uhvatila za ruku u kojoj je držao nož i povukla ga. Uvrnula ju je udarivši je po volanu, pritom mu izbivši nož koji je pao između sedišta. Laktom ga je udarila u nos, što je bilo propraćeno zvukom pucanja hrskavice.

Izvukla ga je napolje i počela da ga bije. Pred sobom je videla Morozova. Iz sve snage ga je pesničila po glavi i šutirala po stomaku i genitalijama. Mogao je samo da se skupi u fetusni položaj i prima udarce zapomažući. Osetila je njegovu krv koja joj se slivala niz šake. Do ušiju joj je dopro Denijev vrisak tokom torture pojačavajući njen bes i žeđ za nasiljem. Izgubila je osećaj za vreme i tukla ga je sve dok nije uočila rotirajuće svetlo.

 

Klupa u ćeliji je bila neudobna i celo telo joj se grčilo. Osećala je bolove u šakama dok ih je nemoćno pomerala. Prsti su pulsirali pod rumenom bojom. Likovala je sebi što je bar malo istresla svoj bes, ali ju je majmunoliko lice Gorana Ranksa pod trepčućim svetlom vratilo u sumornu realnost. Zauzeo je svoje mesto sa druge strane metalnih rešetkastih vrata i proučavao je očnim implantima ne skidajući iritantni osmeh.

„Baš sam se pitao kada ćeš da napraviš neko sranje pa da mogu dugo da te zadržim“, nije krio svoju radost.

„Došlo je tvojih pet minuta.“

„Oooo, jesmo li mi to ironični?“ odložio je kožnu jaknu i protegao krupne šake pucketajući prstima. Bio je u crnoj majici na bretele i donjem delu uniforme. „Dobro si ga izula, mala. Na tvoju sreću i mi smo ga duže vreme tražili.“

„A zašto, rekao je da je Elvis sranje ili šta?“ počela je da se smeje kada ju je Ranks zaslepio odblescima iz svojih implanata. Namestio je svoju raščupanu frizuru u poznati oblik.

„Vidim da nisi obaveštena. U pitanju je višestruki silovatelj koji je svoje žrtve pronalazio po zabačenim mestima. Zahvaljujući tebi, čeka ga višegodišnja robija, ali ćeš mala moja odgovarati za nanošenje težih telesnih povreda i niko te neće spasiti, čak ni kapetanica Kovač.“

Naslonio se na rešetke i izazivački se iscerio.

„Kaži mi kako je sve počelo?“

„Lepo. Povezla sam tog seronju na adresu koju mi je rekao. U početku mi je bio podnošljiv, ali kada smo zašli u tu ulicu izvukao je nož i dobio šta je zaslužio.“

„A zar si morala onako da ga udesiš? Lik dugo neće moći sam da ustane iz kreveta i, što je najgore, drkanje mu neće padati napamet, a o karanju da ne govorim“, Ranks je bio ironičan.

„A šta bi ti uradio, Elvise? Ponudio mu svoj šupak na izvolite?“

„Praviću se da nisam čuo drugo pitanje“, očni implanti su mu se uvrtali kako je pomerao glavu. „Verovatno bih isto postupio kao ti. Priznajem da bih ti dao medalju, ali pošto si umešana u neke likvidacije ne mogu da ti pomognem. Niti želim.“

Čuli su se koraci po metalnom podu. Nakon dugo vremena prvi put se osmehnula kada je videla svoju prijateljicu.

„Gorane, došlo je naređenje od pukovnika Išigorija. Moramo da je pustimo.“

Ranks je besno pljunuo pred njene noge. „Kodžakova, objasni mi šta se dešava?“

„On se lično založio za nju, pod određenim uslovima“, pružila mu je papir koji je on čitao brzim pokretima očiju. Na usnama je počeo da mu se stvara podmukli kez.

„Imaš više sreće nego pameti, curice. Ali znaj da si sada pod budnim okom velikog brata.“

Anđela se nevino osmehnula. Pod drugim okolnostima pokazala bi musrednjak.

 

„Koji ti je kurac?! Znaš li da si mogla mnogo gore da prođeš?!“ Valentina je ušla za njom u stan.

„Vals, učini mi uslugu i ostavi me na miru“, pokazala joj je da izađe.

„Neće moći!“ zalupila je vratima. „Reći ćeš mi šta se dešava, jer ovo ne liči na tebe.“

Udahnula je duboko znajući da će ovo morati da prevali. „Dobro, pitala bih te kako bi se osećala kada bi shvatila da si se borila protiv neprijatelja koji je nepobediv, gledajući kako ti saborci umiru ni za šta? I onaj osećaj kada znaš da je tvoj najbolji drug unakažen tvojom krivicom?“

Zaustavila je Valentinu koja je htela nešto da izusti.

„Sve je počelo kada sam otišla kod Denija da mi namesti ovu prokletinju“, pokazala joj je na implant. „Podsetila sam se uzroka njegovog slepila. Zatim je došao pukovnik Išigori da se uveri da sam dobro. Videvši njega setila sam se razloga zašto sam postala ovo što jesam i prošlosti koju sam pokušala da zakopam.“

Pokazala joj je prstom ka slici uzročniku njenih nemira. „Ovo je podsetnik šta sam nekad bila. Verovala sam da mogu da suzbijem karcinom protiv koga se ti boriš, ali da li možeš da suzbiješ onaj među tvojim sopstvenim redovima? Bila sam slepa, nisam videla jednog takvog i u našoj jedinici i, pre nego što sam onom seronji razbila pičku, taj isti me je ponizio u prepunom Golford parku. Da imam muda, razbila bih ovu sliku.“

Posegla je za slikom, ali ju je Valentina uhvatila.

„Anđela, smiri se.“

„Da se smirim…“ ućutala je kada ju je Valentina udarila pesnicom u lice. Iznenađeno ju je pogledala i skočila ka njoj. Uhvatila ju je za vrat i pribila uza zid. Podigla je pesnicu da je udari.

„Hajde, šta čekaš?“

Predala se kada su se njene oči srele sa Valentininim. Pesnica joj se stezala u vazduhu i naglo se rastvorila. Pustila je lavinu koja je dugo čekala da izbije na površinu i pala na kolena plačući. Prjateljica ju je čvrsto zagrlila i prislonila joj glavu uz crnu bodi majicu.

„U redu je, Anđela. Isplači se pa ćemo popričati.“ Valentina ju je čvrsto držala. Nije mogla da se seti koliko je suza zadnji put isplakala upijajući miris jagoda sa njene crvene kose.

 

Teret joj je spao sa srca. Trljala je krmeljive oči i razmišljala o događajima od prethodnih dana. Osetila je jak miris kafe koju im je Valentina kuvala. Šake su počele manje da je bole kako je stavljala melem, aosećaj se vraćao u ruku.

„Izvoli, sestro“, Valentina je spustila njenu šolju i sela pored nje.

„Hvala. Izvini zbog ovoga.“ zamislila se na trenutak. „Ko bi rekao da bi velika zla Anđela, neustrašivi plaćenik, plakala kao pičkica?“

„Ne opterećuj se“, potapšala ju je po ramenu. „Svi mi imamo slabosti. Ne smemo dozvoliti da nas one pojedu i zato je, s vremena na vreme, potrebno da se isplačemo i pustimo da prođe. Obećaj mi da ćeš se držati uslova koje ti je pukovnik dao i ići na terapiju.“

Klimnula je glavom. Dobar dan, Hipnomorfe. Evo vraćam ti se ja.„Bar sam srećna što neću moći da dobijem otkaz u Central taksiju, pod uslovom da ne prekršim uslove. Sa druge strane, moraću nekako da se snađem za obavljanje rezervnih poslova.“

„To što te je on napao je olakšavajuća okolnost, kao i to što si nekadašnji pripadnik Trnovitih Guja.“ Stegla joj je ruku. „Molim te da, ako osetiš potrebu za pričom, da me pozoveš. I ja sam dugo poricala da imam problema sa bivšim partnerom pa me je zamalo koštalo zdravlja.“

Anđela se trgla na to. „Znala sam da je govno, ali zašto mi nisi rekla? Pobrinula bih se lično za njega.“

„Znala sam kako ćeš reagovati. Sama sam htela da se izborim sa time i uspela sam. Onda je saznao da sam našla novog momka i počeo da mi preti. Ne moram da ti kažem šta je bilo kada je moj Lunja saznao za to?“

Klimnula je glavom uz vragolasti osmeh. „Verujem da mu je sve po spisku. Samo što ga ja još nisam videla.“

„Ti bi da mi ga otmeš, a ludice?“

Razgovor je prekinula industrijal melodija pesme Rebirth grupe Begotten sa Valentininogholofona. Anđela je pažljivo slušala razgovor i smejala se namigujući svojoj prijateljici. Jao, molim te završi razgovor da mogu da te zezam. Valentini nije promakla njena reakcija pa ju je blago ćušnula po glavi. Ubrzo je prekinula vezu.

„Kaži, Lunjo? Evo me na pauzi. Ti? Da, vidimo se večeras, dođi u isto vreme da gledamo film. Neću zaboraviti, ne brini.“ Anđela je oponašala njen umilni razgovor na šta se Valentina nasmejala šutnuvši je blago po cevanici.

„Ćuti,ludo“, nasmejala joj se. „Videću te kada budeš našla nekog.“

„Znam da o tome ne voliš da pričaš, ali kada će tvoja sestra da sazna o kome je reč?“

„Ne bih znala. Ni on, kao ni ja, ne želi da se eksponira jer možemo oboje da imamo problema. Ja kao iskusna kapetanica, a on je u specijalnim jedinicama i ima velike ambicije za napretkom.“ Primetila je da se Anđela trgla na pomen specijalnih jedinica. „Bili biste odličan tandem da nisi napustila put zakona.“

„Nemoj sad i ti to da mi pričaš.“ odmahnula je. „Dok ga ne upoznam neću ništa reći.“ izvila je obrvu. „A koji to film gledate?“

„Neki to vole vruće“, rekla je namignuvši.

„Zar taj praistorijski film? Pobogu Vals na šta si spala zbog ljubavi?“

„Objasni to njemu. On je ljubitelj tih starinskih filmova.“

„Ma, nemoj sada da se vadiš. Za razliku od tebe ja sam dostojna kulturi nekadašnjih osamdesetih, zlatnom dobu kako ga zovu i filmovima koji imaju umetničku vrednosti. Jedan takav i ti voliš.“

„Jao, zar opet?“ Valentina je zakolutala očima. „Nikada neću sebi oprostiti što sam pristala da sa tobom pogledam tu glupost. I taj lik koji ga je snimio je težak promašaj. Mislim glumi poput šimpanze kojoj su oteli bananu.“

„Ne diraj mi Tomija. Taj film je remek delo, za razliku od tvog večerašnjeg repertoara.“ zazvonila je Kišna sonata na njenom holofonu. Bio je to Deni.

„Hej, Deni kako je?“

„Dobro, Anđela. Zovem da vidim kako si i kako teče tvoj oporavak?“

„Dobro, radim sve kako si mi naveo, doktore. Ruka dolazi na svoje mesto.“

„Super. Imam još jednu dobru vest, našao sam ti odelo. Moraću malo da ga skrpim, što će dodatno da te košta.“

„Svakako, druže. Vidimo se.“

Prekinula je vezu i našalila se sa Valentinom. „Neko misli i na mene.“

„To je dobro, sestro,“ pogledala je na sat. „Ima još vremena da popijemo kafu i oživimo uspomene.“

Anđela je srknula kafu i pokazala palac. „Možeš sutra da se udaš.“

„Naravno. To mi je i Lunja rekao,“ nasmejale su se. „Nikad neću zaboraviti kako smo se upoznale.“

„Ne podsećaj me. Koštala si me ovoga.“ pokazala joj je implant.

„Deder, ne ljuti se. Mogla si i gore da prođeš. Samo me podseti da li je to bio jedan od tvojih poslova ili ono kada na svakih godinu dana dobijete parnjaka i borite se do smrti?“

„To je bila Arena. Ne znam da li sam imala više sreće zbog toga što je Klizač bio tvoj slučaj ili zbog svojih refleksa?“

„Pre će biti jer sam ja vodila slučaj. Da nisam upala ostala bih bez vrednog poznanstva.“

„Ne tupi. Tebi se zakočio pištolj, a on te je nanišanio. I zahvaljujući mojim refleksima dobio je metak u ružnu facu“, ćušnula ju je u biceps na šta se stanom zaorio veseli smeh.

 

Autor: Lazar Vuković

POSLEDNJI VILENJAČKI PRINC PETRE RAPAIĆ – REALISTIČNO – FANTASTIČNI ROMAN

Posted on by Redakcija

Bez želje da ikome kvarim doživljaj, mišljenja sam da fantastika (i bajke uopšteno) postoje samo po formi. Ali, u suštini, sve što se napiše je realnost, piščeva ili tuđa, samo što je propuštena kroz filter brojnih metafora. Lepše i lakše nam je ako neke ozbiljne pojave pogledamo na taj način.

Kako sama Petra kaže, ja sam „nefantastičarka“ (veoma prikladan opis), i u tom duhu će ova moja recenzija i biti napisana.

Jednostavan, a moćan stil pisanja garantuje da se zbog toga dok čitate nećete ni mučiti ni zaspati. Ali, koncentraviju pojačajte na maksimum!

Prvo, radnja je kao brzi voz.

Drugo, veoma mnogo „fantastičnih“ imena koje je skoro nemoguće zapamtiti.

Treće, mnogi likovi nose „maske“, dakle, ispostavi se da nisu to što jesu!

Ko voli političke trilere i porodične drame, ovde će se nauživati – sukobi, izbeglice, špijuni, tajne, zavere, zamene identiteta, zabranjena ljubav, rodbinske veze i, naravno, politika! Nijedan lik nije bez bar jedne tajne i/ili neke neobične prošlosti.

Vilenjaci i ljudi su pomešali gene kada su se vilenjačka kraljica i ljudski kralj zaljubili. Ali se naravno tako nešto nije moglo dozvoliti iz političkih interesa. Tako se ustvari u romanu prepliću ove dve vrste, i nikad do kraja niste sigurni ko pripada kojoj. Dvoje nesrećno zaljubljenih imadoše i decu i ukupno tih 6 potomaka čini stub cele priče. Ali, ovo je daleko od obične ljubavne priče, iako je to polazna tačka svih kasnijih događaja. Zapravo, suština je da je to jedna velika porodica koju je rat između vilenjaka i ljudi kako razdvojio, tako i spojio (na kraju). Kletva koju je sestra kraljice vilenjaka bacila na njenog dragog i njegove potomke je besmrtnost – i to ona, iako nama to suludo zvuči, za njih to zaista i jeste. Njena sestra pokuša da je otkloni, ali ne uspeva, kao ni barijeru (koja nastade kao granica između njih i ljudi).

Nisu vilenjaci i ljudi oduvek bili u sukobu. Nekada su zajedno živeli u Segeolu, a ljudi učili od vilenjaka, s obzirom da su imali više znanja. I to u hramu koji je početak i kraj svega – hram Maleka. Potomci ovih dveju loza (Namarin – vilenjaci i Kasner – ljudi) uspevaju da prevaziđu hiljadugodišnje ratovanje, zaboravljaju razlike i žele samo mir. Barijera je srušena, na istom mestu gde je sve i počelo – u hramu Maleka. Deca obe vrste se potpuno neopterećena prošlošću, upoznaju i igraju… Poslednjih nekoliko stranica najbolje govori koliko je mir lep i koliko su propustili što ga toliko dugo nisu imali.

Ima u njihovim odnosima mnogo toga komplikovanog, ali i prisnog – naprosto se osećaju! Ne fali poetike, a ni humor im nije stran.

Izdvojila bih nekoliko motiva:

Motiv žena: Čuli ste za onu – „pronađi ženu“ koja važi za trilere? Ovde ih ne morate tražiti, same se ističu. Svaka je na nekom položaju na kome bi im mnogi muškarci zavideli – sveštenice, ratnice, zapovednice; nezavisne, preduzimljive! Čak i jedna koja je „samo“ isceliteljka (Kanka joj je ime) je stavom strah i trepet svim ratnicima, koji se više plaše nje nego da umru od zadobijenih rana.

Motiv oca: Četiri sina Kasnera nisu imali dobar odnos sa svojim ocem i niko od njih ne želi da ni ličnošću ni vladavinom zaliči na njega. Takođe, braća ratnici Ramik i Rekin sa svojim ocem nemaju nikakav kontakt, jer ih on nikad nije priznao; sem što je loš otac, loš je i čovek, te je ubijen kada je otkriveno da je bio jedan od zaverenika protiv Kasnera.

Motiv Kuće Isceljenja: Neka vrsta bolnice u kojoj se leče ranjenici kada dođu sa bojišta. Ali, ironija je da je u njoj najmanje samih ranjenika, a više svih ostalih. Obaveštenja, naređenja, špijuniranja, svađe, jedno ubistvo i još koječega se tu izdešavalo. A ima tu i simbolike – isceljenje nije samo fizičko, već se može tumačiti i kao duhovno isceljenje naših napaćenih junaka; jer, oni su nepravedno nesrećni!

Motiv prestola: Ono što je ogromnoj većini neshvatljivo, našim junacima je potpuno prirodno – oni se odriču vladavine bez po muke! Ovde se ne radi o borbi za presto, već o borbi za mir! Ovo važi i za Namarine i za Kasnere – vilenjak Feorin prepušta presto svom bratu Elironu, a Telmar Kasner jednom od svojih najbližih ljudi (zapravo, u igri su otac i sin, ali nijedan od te dvojice nije lud za prestolom!). Ako mene pitate, možda je upravo ovo odsustvo želje za vladanjem možda i nešto najfantastičnije u romanu.

Zadovoljstvo i čast mi je da sam prva koja je napisala osvrt na ovaj roman! Može da se nađe u elektronskoj verziji na blogu Fantasy by Sofia, za besplatno preuzimanje. Neka ovo bude samo prvi u nizu! Iskreno se nadam da će ono uskoro dobiti i svoju papirnu verziju.

 

 

Autor: Danica Jakšić

Sudar titana iliti Zašto neko delo postaje klasik.

Posted on by Kristijan Šarac

ŽANR: superheroji/naučna fantastika

ORIGINALNI NAZIV: Doomsday Clock part 2

IZDAVAČ ZA REGION: Čarobna knjiga

SCENARISTA: Džef Džons

CRTAČ: Gari Frenk

ZEMLJA: SAD

GODINA IZDAVANJA: 2019–2020.
OCENA: 9

 

Već nakon prvog dela smo znali da je ovo izdanje biblioteke DC GOLD hot nešto posebno, i sada imamo i potvrdu toga. Čarobna knjiga radi nemerljivo dobar posao, izbor stripova je izuzetno pažljiv – takav da dobijamo najbolje, ali i one pomalo skrajnute bisere devete umetnosti. Nije zanemarljiva ni činjenica da su faktički dostupni za svačiji džep. Vrlo lep i, što je još važnije, učinkovit način popularizacije pre svega stripova, a onda i knjiga. Treba napomenuti i to da su jedan od retkih izdavača koji stavlja fokus na fantastiku i zaslužuju svu našu podršku na putu koji je trnovit – kao što je trnovit i sam put uzdizanja žanrovske literature. Nadajmo se da ćemo u ovom slučaju upotrebljavati onu latinsku poslovicu: preko trnja do zvezda.

U poslednje vreme dosta razmišljam o stripovima, knjigama, pa i sveukupnoj umetnosti. Što nije baš tako čudno sa obzirom na to čime se bavim, ali možda je sam pravac razmišljanja malo van ustaljenih staza. Pa bih sa vama razmotrio jedno od tih razmišljanja… Šta je to šta jedan klasik čini klasikom? Toliko bitnih dela se ne naziva klasicima. Dakle, kako se uopšte doseže to renomirano društvo? Ne postoji tačna definicija – ali postoje preduslovi koji se moraju ispuniti. Neki od njih su lepota izraza, filozofija, društveno važne teme, kvalitet, univerzalnost, ali iznad svega toga je vreme. Zašto ovo kažem? Delo mora biti predstavnik svog vremena. Mora biti zanimljivo i danas, u redu je dobro ostariti, to nam vino govori, a u vinu je istina. Međutim, to je u redu dok ne postane vid elitizma – a veoma je blizu tome. Sa obzirom na to da dela nastala između dva velika rata imaju pridev savremeni klasik, a kasnija moderni klasik. Dakle, nisu dovoljno ostarila da bi bila samo klasik. Sa druge strane, to i nije tako loše, jer imamo čemu da stremimo, i to potvrđuje onu notornost – dobra dela ipak mogu odneti pobedu nad vremenom ili makar izvući nerešen ishod, ma koliko zastarela, ona su upravo šahovske figure koje vreme pomera za svoju pobedu, tako im indirektno dajući šansu za pat poziciju, iliti narodski rečeno – jedno bez drugog ne mogu. Zbog čega sam pričao o ovome? Zato što sam uveren da je ovaj strip već klasik, ili makar moderni klasik. Poseduje sve, apsolutno sve karakteristike jednog klasika, ponajviše onu glavnu, a to je – bezvremenost. Ipak, da ne bih bio u ulozi sudije, sudite mu vi i, naravno, vreme.

Džef Džons – prvenstveno filmski i TV scenarista sa bogatim kolažem iza sebe, na kom se nalaze serije Blejd, Smolvil i Fleš. Filmovi koji se nalaze za njim su Zeleni Fenjer, Akvamen i Čudesna Žena 1984. Stripovski angažmani su mu Mladi titani, Društvo pravde, Fleš, Sokolar, Zeleni  Fenjer i Beskrajni smak.

Gari Frenk – crtač Neverovatnog Hulka, Ptica grabljivica, Superdevojke, Kina, Supermena, Šazama i Betmena. Kao i na ogromnom  projektu Ponovno rađanje: DC univerzuma #1.

Mrak univerzuma Nadzirača se doselio u univerzum DC-a. I to zahvaljujući nesuđenom heroju i potvrđenom zlikovcu Ozimandijasu. Njegovi planovi za spas univerzuma vode do brojnih sukoba metabića, vode ka novom Smaku. A najgore od svega je što vode ka sudaru titana obračunu Supermena i Dr Menhetna – ka kraju svega što postoji. Ishod pogađate, ali ne i kako će do njega doći.

Iz prethodno napisanog ste sigurno zaključili da sam oduševljen – i jesam. Ovaj strip je sve ono šta treba biti visoka stripovska umetnost. A otežano mu je, nije to lako postići sa superherojima. Ipak, ovo delo nadilazi okvire superherojskog stripa. Apsolutnom skladnošću akcijskih, filozofskih i ostalih segmenata potrebnih za bilo koje veliko delo. Retro fazon nam daje doživljaj da Nadzirači još traju, da smo još uvek u legendarnoj priči. Neki će, siguran sam, pomisliti da se izrabljuje stara priča i ideja o preplitanju univerzuma, ali nije tako. Časovnik sasvim lagodno stoji i sam, uveren koliko i ja da je na putu za kuću slavnih. Siguran sam da neće zalutati, zvezda je rođena.

A vi samo ispratite njen sjaj do najbliže knjižare, i, i vama će osvetliti put. Čekaju me još neki stripovi i knjige, odoh da čitam, da bih vam mogao pisati. Očekujem brdo vaših utisaka o ovom remek delu u komentarima. Nije važno ako se ne složimo, složićemo se u nekom narednom tekstu.