Blog

„Anđela, tvoj hod i tvoj miris mogu uvek da prepoznam.“ Denijevo mladalačko lice nije krilo radost. Zvuk dubokih, vojničkih cipela odzvanjao je iako je tapkao u mestu.

„Da li se ti to meni udvaraš, momčino?“ zagrlila ga je i čupnula jedan od tamnih dredova koji mu je dosezao do polovine leđa. On joj je opipavao teksas jaknu. Viknula je kada ju je podigao.

„Pankerski stil. Bila i ostala otpadnik“, zadržao je vedar duh uprkos svemu.

„Da li ovo da shvatim kao kompliment ili kao izgovor da me opipavaš?“ gledala je njegove prazne oči koje su nekada imale najlepšu tamno jantarnu boju.

„Poštujem crvenu liniju koju si povukla“, džentlmenski joj je ponudio da uđe u studio. „Hajde, da te opravim.“

Ušla je u slabo osvetljenu prostoriju u kojoj se osećao pomešani miris ulja i metala. Na sredini sobe nalazio se beli tapacirani krevet okružen staklenim policama sa uredno poređanim implantima, teglama sa uljem i alatom. Zidove su i dalje krasili samurajski motivi u skladu sa filmovima i literaturom koju je Deni voleo.

„I neka bude svetlost“, kako je pljesnuo rukama upalilo se fluorescentno crveno svetlo. Iz ugla ih je pozdravila Meri, Denijev pas vodič.

„Vidi, devojčice, ko nam je došao u posetu.“

Iz ćoška je iskočila ženka crnog nemačkog ovčara. Radosno je počela da skače oko Anđele i da ostavlja tragove šapa po njenim kariranim crveno – crnim pantalonama i martinkama. Uzvratila je mazeći je po glavi.

„Gde si ti, ludice mala? Da li te kinji ovaj gazda? Šta kažeš, dobar je?“ Deni se smejao na njene ludorije.

„Dobro, Meri, pusti nas da radimo.“ Keruša je izašla u dvorište.

„Ne znam šta bih bez nje. Udobno se smesti.“ pokazao joj je na krevet. Crne maskirne pantalone su šuškale kako je hodao i pripremao materijal za rad.

„Još uvek održavaš formu“, proučavala je njegovo mišićavo telo koje se ocrtavalo ispod mrežaste majice. Na rukama je videla poznate tetovaže crnih zmija sa trnjem na krljuštima obavijenih oko ruža koje su krasile njegovu svetlu kožu. Pripala joj je muka.

„Samuraj uvek mora da bude u formi“, navlačio je crne lateks rukavice.

„Mislišna fizičku formu ili i na seksualnu?“ izazivački se nasmejala.

„Ne zajebavaj“, zamahnuo je šakom u vazduhu. „I dalje imaš taj podjebavački pristup.“

Sela je i skinula jaknu ostavši u izbledeloj majici na bretele sa omotom albuma Black Celebration grupe Depeche Mode. Oko implanta u obliku grane koji joj se prostirao duž cele leve ruke obrazovao se otok. Pogled joj je uzvraćalo mrtvo zeleno oko implanta koje ga je održavalo aktivnim.

„Koliko je ozbiljno?“ Deni je seo na stolicu sa točkovima opipavajući mehanički deo implanta i proučavajući toplotu sijalica u njemu.

„Ima crvenila oko njega. Mažem uljem, ali ništa ne pomaže“, stisnula je zube dok je proučavao.

„Moraću da ga zamenim“, privukao je sto sa točkovima na kome se nalazio pripremljen materijal. Uzeo je vešticu, spravu u obliku klešta sa hvataljkama nalik zubima pirane. „Trebalo bi da popiješ Orasol jer će ovo poprilično da boli.“

„Zajebi. Zar ti ličim na plačljivicu?“

„Kako želiš.“

Zubima veštice zahvatio je na sredini. „Sada kaži Kurosava.“

Nije stigla da izgovori prvo slovo kada je naglo povukao. Samo je uspela da vrisne. Uz lepljive zvuke je pomerao implant dok ga nije izvukaoi odložio u kantu za smeće. Hidrogenom i vatom joj je dezinfikovao ranu, brišući krv koja se slivala niz njenu bisernu kožu. Par kapi je palo na pod.

„Ti stvarno nisi normalan. Mogao si da me upozoriš.“

„Lepo sam ti rekao da popiješ anestetik, ali ti si se pravila pametna“, namestio joj je oblogu. „Sada čekamo da se rana smiri. Kaži mi, kako si se povredila i oštetila borbeno odelo. Još jedan od rezervnih poslova?“

Dok je on opipavao i tražio implante i ulje, Anđela mu je ispričala celu svoju avanturu bez izostavljanja detalja. Od unajmljivanja od strane DREAMLAND korporacije za vraćanje prototipa, preko pripreme do akcije i karambola koji je napravila u Trima kućama. Pravila je kratke pauze kako bi odagnala bol.

„Dobru si čorbu zabiberila Kameleonima“, na sto je stavio rezervni implant i počeo da ga podmazuje uljem. „To me je podsetilo na akciju u Nju Kingstonu kada smo Jamajčanima rasturili zalihe Božijeg semena. To su bila dobra vremena.“

„Ja bih vrlo rado zaboravila taj deo života, Deni. Oboje smo izgubili iz njega, naročito ti.“

„Pokušao sam da oživim dobre uspomene, dugo se nismo videli“,progovorio je posle kratke pauze. „Pametno si postupila što za implant nisi išla u bolnicu jer je Bjelov bio poprilično besan kada me je zvao da mu sredim mehaničku ruku. Nisam ti ćale da ti govorim šta treba da radiš, ali pazi kome se zameraš. I malo spusti gard. Aleksandar Trodor nije tako naivan kako izgleda.“

„Deni, vrlo lako umem da procenim ljude. Trodor je samo jedan obični serator koji ne zna ni pertle da zaveže. Što se tiče Bjelova i njegovih ljudi vrlo dobro ih poznajem da znam gde najjače treba da ih udarim ako me napadnu“, klackala je nogama i osmatrala oblogu.

„Voleo bih da i ja budem tako samouveren poput tebe. Isto sam se zamerio pogrešnim ljudima pa vidiš kako sam prošao“, pokazao je na svoje beskorisne oči.

Srce bi joj se steglo svaki put kada bi se setila kako ga je tog dana videla bespomoćnog u bolnici i saznanja da je trajno izgubio vid. Počela je da škrguće zubima i steže ruke setivši se ko je bio glavni krivac za njegovu nesreću.

„Osećam tvoj bes. Nisi tu ti ništa kriva. Zaštitio sam te i platio za to visoku cenu.“ odmahnuo je glavom jer nije voleo da priča o tome. „Mislim da možemo početi.“

Opipao je oblogu i procenio da je vreme. Skinuo ju je i obrisao gazom skorelu krv. Onjušio je. „Rekao bih da dobro izgleda.“

„Nema gnoja ako na to misliš.“ Anđela je zdravom rukom obrisala znoj sa čela i sklonila zelenu šišku.

„Dobro, možemo da počnemo da radimo.“

Namestio je implant na njenu ruku pazeći da zahvati i dezinfikovanu ranu i delove ruke koje je držao. Uzeo je sa stola pištolj za implante koji ju je podsetio na pištolj koji je koristila na svojoj retro konzoli za igranje igrica. U njega je stavio zeleno oko i prineo ga otvoru njenog implanta.

„Sada ćeš morati da trpiš“, otvorio je punjenje sa strane i špricem napunio pištolj uljem.

Zažmurila je kada je prionuo na rad. Brzim pritiscima je ugrađivao neophodan uređaj u prazno mesto na implantu što je bilo propraćeno tupim bolom. Zdravom rukom se uhvatila za naslon kreveta i stegla ivicu. Odahnula je kada se čuo zvuk tupkanja.

„Ugradili smo glavni deo. Sada idu sporedni držači.“

Tretman je trajao petnaest minuta, ali je imala utisak da je prošlo sat. Ruka ju je jače bolela čemu je doprinosio i Deni koji ju je pomerao.

„Implant je stabilan.“ osmehnuo joj se. „Samo ćeš morati da miruješ najmanje nedelju dana dok se ne privikne na temperaturu tela i stimulaciju nerva.“ Dodao joj je kutiju u kojoj su se nalazile ampule sa uljem i špricevi. „Svakog jutra ušpricaj po jednu ampulu i tako sedam dana. Nakon toga bi trebalo da bude sve u redu. Do tada ne smeš da piješ alkohol.“

„Važi, Deni. Za ovo ti dođem 5000 elektrona?“

„Za tebe 2000, a za novo borbeno odelo sa unapređenjem ćeš mi platiti kada ga nabavim i skrpim.“

Znajući da sa njim ne može da se cenka prihvatila je cenu i platila mu elektronskim putem.

„Šta je, zašto si ućutao?“ njegov zamišljeni izraz lica joj nije promakao.

„Znaš,“ počeo je posle kratke pauze, „samo smo nas troje preostali. Ti, ja i …“

Nije završio rečenicu kada ga je Anđela prekinula. „Dosta je. Deni, da više nisi pomenuo njegovo ime. Nije mrdnuo prstom da ti pomogne kada su te oslepljivali. Uvek je bio samoživo govno koje je gledalo samo svoje dupe.“

„Nisam pomislio na tog kretena, nego me ponekad uhvati nostalgija za tim vremenima. Bili smo najbolja elitna jedinica i ko zna šta bi bilo da nije bilo akcije u Puerto de Trinidadu.“

„Za razliku od tebe, ja uopšte nisam nostalgična. Uklonila sam tetovaže i zato me zajebi sa time!“

Deni je mahao u vazduhu tražeći je. Videvši ga tako bespomoćnog prišla mu je i zagrlila ga.

„Izvini što sam se drala, ali neke stvari želim da ostavim zakopane.“

Potapšao ju je po ramenima i opipao joj lice. „Znam, ali će te one vremenom progutati. Čuvaj se.“

„Rekao si da bi voleo da imaš moju samouverenost, a ja bih volela da imam tvoju opuštenost. Jedno drugom zavidimo.“

„I sama si rekla, dosta je. Potrudiću se da ti što pre nabavim borbeno odelo. Ti si mi prioritetna mušterija. Ne zaboravi uputstvo koje sam ti dao i strogo ga se pridržavaj.“

„Važi, vidimo se za sedam dana i idemo na pivo.“

 

Ostao je sam. Opipao je stolicu i seo. Sedeo je zamišljen dok nije zazvonio njegov holotelefon. Prepoznao je očev glas.

„Deni, da li je sve u redu?“

„Jeste, tata. Pospremiću malo studio pa dolazim.“

Prekinuo je vezu i čuo Merino šljapkanje. Stavila mu je glavu u krilo.

„Neka sada, devojčice. Voleo bih da ostanem sam.“

Uverivši se da je otišla pokrio je lice krupnim šakama i tiho zajecao.

 

Izula je martinke i zavalila se u nenamešten krevet. Privremeno je svoj nalog na ACHERON -u stavila na pauzu i proverila sanduče. Nije imala primljenih poruka. Njeno ime, Night Prowler je bilo na četvrtom mestu po broju ocena korisnika.

Samo da me neki seronja ne pretekne dok sam na pauzi inače sam jebala ježa ako mi se za Arenu padne  neko od prve četvorke.

Izlogovala se i otišla do kuhinje. Iz frižidera je izvukla teglicu marmelade kada je neko pozvonio na vrata. Uzela je pištolj i prišunjala se. Kroz pomoćnu špijunku je videla dve figure, jednu u kapetanskom odelu, drugu u prepoznatljivoj policijskoj uniformi.

„Sranje“, promumlala je.

 

„Pukovniče, otkud vi?“ glumila je iznenađenost pred Japancem ozbiljnog izraza lica koji joj je uzvraćao pogled hladnim sitnim očima. Ovlaš nameštajući majicu sakrila je pištolj.

„Karpenterova, valjda mogu povremeno da obiđem svoje nekadašnje vojnike.“ I posle toliko godina je i dalje imao autoritativnu boju glasa. „Možemo li da uđemo?“ vlasi kratke tamne kose su mu štrčale ispod crne beretke.

„Vi i ko još?“

Glavom joj je pokazao ka uniformisanom specijalcu. Slegla je ramenima i pustila ih da prođu. Osetila je specijalčev ispitivački pogled ispod vizira.

Sela je sa dojučerašnjim pukovnikom u trpezariju. Za to vreme, specijalac je, preskačući razbacane stvari razgledao njenu sobu koju su krasili posteri popularnih video igara i referenci vezanih za retro kulturu osamdesetih godina dvadesetog veka.

„Kako si, šta ima novo?“ pukovnik Išigori je iz džepa zelenog sakoa izvukao cigaru i šibicu koju je kresnuo iza svog uveta. Uopšte se niste promenili, pukovniče. Mislila je dok je gledala kako povlači kolutove dima.

„Klasika, snalazim se. Vi? Hoćete li kafu?“ okrenula se ka specijalcu. „Da ne bude da sam nepristojna, isto pitam i tebe.“

„Hvala, samo smo u prolazu i nemoj da mi persiraš, to sam ti već rekao.“ Skinuo je sako i srebrna futrola revolvera je zasijala. „I kod mene je sve isto. I dalje vodim isti rat protiv kriminala, a vidim da si i dalje oprezna.“ Očima je pokazao ka njenoj majici odakle je virio pištolj.

„Navika iz nekadašnjeg života.“ Nije morala da pretpostavlja da je razgovor privukao specijalčevu pažnju. Stegla je pesnice videvši da je uzeo Denijevu kutiju.

„Mogu li da pitam šta je ovo?“ glas mu je bio hladan i uravnotežen.

„To je ulje za moj implant. Imala sam povredu na radu i morala sam da ga zamenim.“ sarkastično mu je odgovorila.

„Mogu li da ga vidim?“ pukovnik joj je klimnuo da bude mirna.

Pružila je ruku sa implantom i specijalac je počeo da ga odmerava. Coktao je jezikom kako je gledao Denijev rad.

„Rekao bih da je skoro namešten.“ prokomentarisao je više za sebe. „Gde radiš, ako nije tajna?“

„U Central Taksiju, kao vozač“, nije mogla da prikrije smeh kako ju je pogledao sa nevericom. „Šta je, zar ne mogu nekako da se snađem za život u ovom jebenom gradu?“

„Da li si zadovoljan odgovorom, operativče Ortega?“ pukovnik mu se obratio. „Nastavio bih razgovor, ako nemaš ništa protiv.

„Slobodno, gospodine pukovniče“, odgovorio je posle kratke pauze i vratio se razgledanju.

„Vidim da si odlučila da prošlost ostaviš iza sebe.“ Cigaretom je pokazao na njene gole ruke koje su nekada krasile tetovaže specijalne jedinice Trnovite Guje.

„Kada sa nečim prekineš, najbolje je to ostaviti iza sebe“, rekla je mrzovoljno. Zar ću opet morati da prolazim kroz istu priču?

Operativac se proučavajući zagledao u hologramsku sliku koja se nalazila iznad njenog troseda.

„Za nekog ko taksira, imaš zanimljivu prošlost na kojoj bi ti svako pozavideo.“

„Je li njuškalo, a kako bi bilo da gledaš svoja posla!?“ Pukovnik ju je uhvatio za ruku.

„Operativče Ortega, zamolio bih te da nas ostaviš nasamo.“

„Ali pukovniče…“

„Bez pogovora! Čekaj me ispred!“

Mislila sam da je Goran Ranks drkadžija, ali ovaj je pravi govnar.

„Karpenterova, sada mogu da kažem da moj dolazak nije bio slučajan. Hteo sam da se uverim da je sve u redu i da te pitam da li i dalje imaš problema sa spavanjem?“ bacao je pogled ka vratima stana.

„Ne.“ Tačnije ne spavam već dve nedelje. Trudila se da pred njim ima hladnokrvno lice koje je uvežbala na obuci.

„Voleo bih da je tako, kao i da je taksiranje tvoj jedini posao.“ suzdržala se da ne ustukne od njegovog prodornog pogleda. „Ne želim da neko od mojih bivših operativaca izgubi kompas. Zato ih povremeno obilazim i uveravam se da je sa njima sve u redu. Zato mi kaži, da li ima neki problem?“

„Posetila sam Denija i sećanja su mi došla nezvana u goste. Svega sam se setila“, oborila je glavu. „Od početka obuke, pa do napredovanja i na kraju do neslavne epizode u Puerto de Trinidadu i raspuštanja jedinice.“

„Razumem.“ Uzeo je sako sa stolice. „Znam da si se razočarala u ceo sistem i da si mislila da radiš ispravnu stvar. Kao što si mi jednom rekla, Dugin Grad je poput organizma. Korporacije i bande su kancer, a mi smo tu da ga odstranimo. Samo što je neke bolesti teško pobediti, kao što si se i sama uverila.“

„Jesam, naročito one koji su među vašim redovima i nedodirljive. Jedino mogu da izostavim Vas i kapetanicu Kovač.“

Klimnuo je glavom. „Ja bih tu dodao i Gorana Ranksa. Šta god mislila o njemu on je odličan policajac i dosta je od pomoći u operacijama. Poveo bih njega sa sobom, ali nisam jer znam da ste u velikoj ljubavi.“

„Poprilično. Gospodin Viva Las Vegas je živi dokaz teorije o nekadašnjim majmunima. Mislim da su mu samo mozak i ona stvar pravi na telu, pod uslovom da ih ima.“ u glasu joj se osećao prezir.

„I specijalac Ortega isto razmišlja kao ti, bili biste odličan tandem.“ Iz džepa pantalona je izvukao vizit kartu. „Ovo je broj moje prijateljice. Ako ti ikada bude teško pozovi taj broj i pozovi se na mene.“ krenuo je da izlazi i naglo se okrenuo pokazavši na hologramsku sliku sa postavljenom jedinicom regruta na obuci za specijalne jediniceTrnovite Guje. Samo troma nisu bila zatamnjena lica, devojci neobično plavih očiju sa pruženom rukom koja je pokazivala znak V, crnokosom momku jantarnih očiju sa širokim osmehom koji ju je zagrlio i mladiću ozbiljnih crta lica sa tamnim naočarima koji je držao moderni snajper CG – 72 klečeći. „Ova slika bi trebalo da bude tvoj ponos.“

Kada je otišao zgužvala je vizit kartu i bacila je u kantu.

 

Udahnula je svež noćni vazduh kroz prozor kola. Osmatrala je bogataški život na ulicama Duginog Grada koji je svoje pravo lice pokazivao u noćnim satima. I devojka na zadnjem sedištuje bila slika i prilika istog.

„Možeš li da promeniš stanicu? Ta muzika me užasno smara“, obratila joj se nadmeno.

„Moja kola, moja muzika. Ako ti se ne sviđa pešači.“ nije joj promaklo da je devojka odmahnula rukom i nastavila da lakira nokte u plavo. Poželela je da joj priredi pakost, ali su već stigle na traženu destinaciju.

„Stigli smo.“ Zaustavila se pred klubom Neon Demon, mestom koje posećuje elita i koje je često nazivala Gamma Ray za bogate. „300 elektrona.“

„Izvoli.“ Preterano našminkana plavuša je prislonila svoju karticu. Puknula je balon žvake tik pored njenog uha na šta je Anđela stegla pesnicu.

„Lepo se provedi“, gledala ju je dok je izlazila.I pazi da ne polomiš nokte… ili štikle. Suzdržavala se da ne prasne u smeh gledajući plavušu koja se loše snalazila sa visokim potpeticama.  Pomerila je levu ruku i malo se osmehnula kada je osetila da joj se polako vraća snaga nakon tri dana terapije. Za to vreme na radiju je išla synthwave pesma Horizons.

„Dragi slušaoci, za vas su sada svirali Don Huan’s Gospels. Upravo su nam pokazali dokle mogu da sežu horizonti samospoznaje. Napravićemo kratku pauzu i onda prelazimo na sledeću pesmu.“

„Anđela“, dispečerkin glas je zamenio glas spikera sa radio stanice, „imaš mušteriju na Roud Krouvu.“

„Primljeno.“ Sve bolje od boljeg.

U taksi su ušla dvojica klinaca čije su proširene zenice odavale da su pod narkoticima. Široka garderoba im je šuškala dok su se nekontrolisano gurali i kikotali.

„Momci, idete u provod?“ trudila se da glumi ljubaznost.

„Da, u pravi provod“, rekao je žgoljavi buljavko na šta se njegov dežmekasti prijatelj histerično smejao. „Vozi do Gamma Rey – a.“

Posmatrala je klince u retrovizoru, naročito dežmkonju čije lice je počelo da poprima sivu boju. Ako mi se ispovraća u kolima, jebaću mu mater.

„Momci, nisam pandur, ali šta ste uzimali? Vidim da je tvoj prijatelj u Nedođiji.“

„Dobro je on. Samo treba malo da dopuni baterije.“ Buljavko se smejao i laktom udarao debeljka koji je utonuo u sedište.

„Ako mu nije dobro, mogu da stanem. Nije problem.“

Zapamtite, od sada ste braća i sestre. Vi ste jedan organizam i jedna misao. Delujete kao jedan i bolujete kao jedan. Pukovnikov glas joj je odzvanjao u sećanjima kada se obistinila njena slutnja.

Dežmkonja se trgao i nagao napred. Počeo je da povraća po zadnjem sedištu. Poprskao jepo nogavicama svog druga koji se popeo na sedište zgrožen. Anđela je naglo zaustavila taksi i otvorila vrata.

„Izlazite napolje!“ očima je streljala preplašenog žgoljavka koji je izvlačio poluosvešćenog druga. „Požurite, da vam ne bih jebala mater, sad i domah!“

„Samo tako? Ko će nas onda odvesti na žurku?“ žgoljavko ju je upitao tupavo prebacujući ruku svog prijatelja preko ramena.

„A šta me boli kurac?! Sada se gubite dok ne izgubim živce i ne razbijem vam glave!“ ugasila je signal na krovu, ušla u auto uzela dispečersku stanicuzadržavajući dah i prateći pogledom dve teturave prilike koje su nestajale u daljini.

„Centrala, ovde Anđela. Odjavljujem se, moram auto da vozim na čišćenje, mušterija mi se ispovraćala po zadnjem sedištu.“ Unutrašnjost je ispunio miris pice. Još više se iznervirala kada je na zadnja vrata navalio kosmati bradonja koju ju je gledao poput klena pokazujući na ista.

„Šta je?! Zar ne vidiš da ne radim?! Mrš u pičku materinu!“

Upalila je kola ostavivši stranca da unezvereno gleda za njom.

 

Sela je na klupu u Golford parku i spustila na nju kafu za poneti. Udobno se smestila pogladivši svog najboljeg prijatelja, poluautomatski pištolj, skrivenog ispod kožne jakne. Jedino mesto gde mogu biti mirna, po Julskom dogovoru, ali nikad se ne zna. Prekrstila je noge i zapalila cigaretu.  Srknula je kafu. Imala je odvratan ukus, ali nije marila za to.

Gledala je bednike koji su prolazili i njihova umorna lica. Na ulazu u park,volonteri su delili humanitarnu pomoć najugroženijima koji su se tiskali u redu, dok su u samom središtu, tamo gde su nekada davno bile fontane i staze sa skejterima, bande obavljale svoje sastanke. Nije ništa bolje ni danju. Tada ovaj grad miruje i bolest se nazire u nagoveštajima, dok je noću druga priča. Ako hoćeš da preživiš u Duginom Gradu moraš ili da sagneš glavu i povinuješ se pravilima ili budeš otpadnik i boriš za svoju egzistenciju. Anđela je razmišljala dok je ispijala kafu. Pokušala je da odagna glasove iz sećanja koji su joj došli u posetu.

Karpenterova, pravo u centar.Samo napred, ekipo. Možemo da ih razbijemo. Zapamtite, bez preživelih. Mi smo Trnovite guje, nema milosti za trovače.

Posmatrala je latino pripadnike Bratstva Brujosa noći prepoznatljive po crnim maramama oko glavei simboličnim tetovažama kako su razgovarali sa hipikom masne kose iz Purpurnih Guštera i bajkerom iz Korozivnih Zveri. Nedaleko od njih pripadnici Rezača, mahom tamnoputih mladića sa uočljivim narukvicama sa sečivima, raspravljali su se sa pripadnicama ženske bande Usireni Anđeli. Po njihovoj gestikulaciji videla je da je rasprava žustra. Sarkastično se osmehnula videvši čitavo podzemlje na jednom mestu.

Sva sreća pa je ovaj park demilitarizovana zona inače bi već bilo krvi.

Trgao ju je ujednačeni bat vojničkih cokula. Odskočila je sa klupe u okretu i instiktivno se mašila za revolver. Namrštila se videvši tri prilike u crnom sa izrazito belom šminkom, tamnim karminom i maskarom oko očiju.

„Drago mi je što te vidim, Anđela“, visoki mladićjoj se obratio promuklim glasom. Imao je isti hladnokrvan pogled koji se krio iza očiju različitih boja, jednog indigo plavog i drugog sa nijansama kafene boje. Kaput i tamna kosa sa sedim vlasima su mu se talasali na povetarcu. „Iznenađen sam što te vidim na ovakvom mestu.“ Pripalio je sebi cigaretu.

„Je li?“ zubi su joj škrgutali. „Meni je čudno što si ovde došao sa pratnjom. Ako me pamćenje dobro služi ovde su zabranjeni obračuni. Da nisi postao još paranoičniji od kada sam poslednji put zamalo sjebala tvoje dupe.“

„Vidim da se uopšte nisi promenila“, zadržao je svoje telohraniteljke. „I sama znaš da sam kavaljer, ali Patriša i Artemizija nemaju te manire.“Nakezio se stavivši ruku na usta u obliku šaputanja. „I vole sado-mazo.“

Odmeravala je telohraniteljke identičnog visokog rasta i procenjivala koja je od njih slabija karika. Mršavija, čupava, tamnokosa Patriša sa svilenom tamnom trakom za kosu ili kruškasta Artemizija sa dugom obojenom kosom različitih nijansi ljubičaste. Pratila su je dva para očiju, Patrišine mornarskoplave i Artemizijine crne poput magije.

„Rigorozno su istrenirane i nemaju milosti, kao što smo i mi učeni.“

„Je li? A da li si možda zaboravio koji je bio moto naše jedinice?“ bes je počeo da je obuzima.

„Svakako da nisam. Saborac je brat i nikada ne zabadaj nož u leđa“, dunuo joj je dim u lice, na šta ona nije ni trepnula. „Nikad ne zaboravljam ko sam bio.“

„Da, Morozove, nikad ne zabadaj nož u leđa.“

„Vidim da si još ljuta zbog toga, pa ću ti objasniti jednom za svagda.“ Morozov je koraknuo ka Anđeli pokazavši telohraniteljkama da ostanu gde su. „Istina je, nisam mrdnuo prstom da mu pomognem. Morao je da nauči lekciju koju je zaslužio, a to je cena kada zajebeš Mantijaše. Neka bude srećan što je slep, ne želiš da znaš šta bi mu moje telohraniteljke uradile.“ pokazao je ka Brujosima koji su se rukovali sa bajkerom i hipikom. „O njima da ne govorim.“

„Mislila sam da si govno, ali sada si prevazišao sebe. Pustio si nekog sa kim si delio krv i znoj da bude oslepljen poput psa zarad čega?! Sopstvenog napredovanja?“

„Meni to nabijaš na nos, a da li si se ikada zapitala ko ga je spojio sa Mantijašima i čija je ideja bila da on bude ispomoć. Da nije razbesneo pogrešne ljude sada bi imao udoban život koji mu je tatica obezbedio. Ali ne, on je…“

Pljunula ga je u lice. Artemizija je skočila poput tigrice i uvrnula joj ruku. Oborila ju je na kolena i prikovala na tlo. Patriša je Morozovu dala maramicu kojom je obrisao pljuvačku.

„Kapetane, vidite šta imamo ovde.“ izvukla je Anđelin pištolj i pružila ga Morozovu. „Mirna lutkice.“ šapnula je izazovnim dubokim glasom.

„Slušaj“, Morozov joj se uneo u lice vadeći šaržer, „vi ste dobro prošli. Neko je morao da plati cenu neuspeha, a to je nažalost bio Deni. Uhvaćen je u prevari i nije hteo da prizna ko ga je nagovorio na to. Divim mu se zbog toga i zbog toga što je naterao taticu da previdi da je i meni učinio uslugu, nekome ko je bio na najnižoj lestvici. Uspeo sam da okupim te jadnike opet i da od njih napravim pravu paravojsku. Sada smo među najmoćnijima u Duginom Gradu i poštuju nas i Rusi, Italijani i Jamajčani.“

„Šta gledate, hajde razlaz“, promukli Patrišin glas je odzvanjao. Širila je ruke terajući okupljene. Morozov joj je klimnuo glavom da se smiri.

Anđela mu je uzvraćala pogled pun mržnje i besa. Nije smela da rizikuje da opet povredi ruku. „Koju god uvredu da izgovorim to je suviše fino kada si ti u pitanju.“ Okrenula se ka Artemiziji koja ju je jače stezala. „Pusti me, kučko.“

„I sama znaš koja su pravila preživljavanja u Duginom Gradu, sagni glavu i postani deo mašine ili postani otpadnik i bori se za svoju egzistenciju.“

Morozov je klimnuo Artemiziji da je pusti. Stisak je popustio, ali ju je iz sve snage šutnula u rebro. Zaškrgutala je zubima zadržavši jauk.

„Drago mi je što smo obnovili stare uspomene, Anđela.“ Morozov se nasmejao bacivši pred nju beskorisni pištolj. „Ako ikada poželiš da poravnaš račune, znaš gde možeš da me nađeš. Sada me izvini, došla je strana sa kojom bi trebalo da sklopimo posao.“

„Vidimo se, lepotice“, neko ju je pomazio po kosi. Nije bila sigurna da li je to bila Patriša ili Artemizija.

 

„Kapetane, zašto mi niste dozvolili da je naučim pameti?“ Artemizija je skrstila ruke i oslonila se na zid između Patriše koja je uvrtala pramen kose i tinejdžera šmokljanskog izgleda u tesnoj beloj košulji i crnim pantalonama sa tregerima. Razmenile su poglede i smejale se njegovoj plavoj kosi zalizanoj udesno i velikim naočarima koje su podsećale na tegle.

Morozov ih je odmeravao istim hladnim pogledom. Pušio je cigaretu i uvijao se u ritmu muzike sa gotik žurke koja se održavala iznad. Istovremeno, iz susedne sobe se čuo zvuk udaranja. Pokucao je po frižideru i počeo da hoda gore dole oko stola ostavljajući trag dima za sobom.

„Morate naučiti da kontrolišete narav na mestima poput Golford parka. Razmišljajte bistre glave, naročito ti, Artemizija“,uneo joj se u lice.

„Kapetane, uz dužno poštovanje, ta kučka je bila spremna da Vas ubije.“ Artemizija je stežala pesnice vidno besna. Otrgla je sa ramena klinčevu sitnu šaku sa crvenim prstenom.

„Cenim to, ali hteo sam da je isprovociram, da vidim da li je moja bivša prijateljica i dalje sentimentalna. Poštujem tvoju reakciju, ali nisi smela da je šutneš, neće ti zaboraviti to.“

„Kapetane, bila i ostala furija.“ Patriša se osmehnula hrapavim glasom. Provokativno je Artemiziji poslala poljubac i mahnula dugim crnim noktima.

„Sredi tu tvoju grivu da ja ne bih morala da se pobrinem za to.“

„Odjebi, Artemizija.“

„Devojke, dosta.“ Morozov je podigao krupne šake. „Zadržite svoju energiju za ono što predstoji.“

Iz prostorije su izašla dvojica Mantijaša u okrvavljenim belim košuljama. Kroz odškrinuta vrata mogao je da vidi mladića tamnije puti, modrog i otečenog lica sa uflekanom duksericom. Sedeo je i zurio u Morozova sa prezirom.

„Kapetane, neće da popusti. Šta da radimo?“

Morozov se osmehnuo osmotrivši taoca. „Vi ste dobro postupili. Presvucite se i pridružite žurci. Devojke, sada je vaš red“, bacio im je umotane plastične mantile sa stola. „Obucite ovo, ne želim da se uprljate.“

Zadovoljno su navukle mantile preko tamne odeće i ušle u sobu. Morozov je iz frižidera izvukao dve zelene limenke od kojih je jednu pružio klincu. Seli su za sto.

„Mali, ako želiš da budeš Mantijaš moraš da ostaviš stari život iza sebe i da se posvetiš putu vojnika. Kako se zoveš?“

„Klaus, kapetane.“ Odgovorio je piskavim glasom.

„Prvo dovedi se u red, ko će se plašiti nekoga sa takvim glasom i izgledom“, pružio mu je otvoreno pivo i nazdravio. „Drugo, moraćeš da zaboraviš na provode i pijančenje do zore. Ne tolerišem neposlušnost.“

Iz susedne sobe se čuo vrisak i trganje stolice. Klaus je pogledao ka vratima na šta mu je Morozov opalio šamar.

„Ne skreći pažnju. Fokusiraj se na razgovor“, autoritativnim glasom je nadjačao taočevo zapomaganje.

„Razumem, kapetane,“ Klaus je produbio svoj glas.

„E, tako“, otpio je pozamašan gutljaj. „Svaka jedinica ima svoje vojnike, ali oni nisu udarna pesnica. Glavni mozak je neko ko im preko računara daje instrukcije i navodi ih. Čuo sam da se ti odlično snalaziš u Mreži.“

„Nisam loš, sve dugujem grafičkom ključu“, pogladio je svoj crveni prsten.

„Ne podnosim hvalisanje. Takođe, ne prihvatim odgovore koji počinju sa NE. Od svojih ljudi tražim bespogovornu odanost i da ne postavljaju previše pitanja, osim ako ja ne dozvolim.“ Uglom usana se osmehnuo videvši da Klaus podrhtava svaki put kada se iz susedne sobe čuje vrisak.

„Imaš li nekih pitanja, Klause?“

„Zašto ste baš mene odabrali da budem vaš Mrežni Mađioničar?“

„Na to pitanje ću ti odgovoriti kada završimo šta ovde imamo.“

Iz sobe su izašle devojke, brišući lepljive prste o flekave mantile sa kojih je ponegde kapala krv.

„Kapetane, talac je spreman na saradnju.“ Patriša je salutirala.

„Odlično. Klause, pridruži se gore momcima. Ja ću doći kada završim šta imam.“

 

Vozila je mušteriju na traženu lokaciju. Bol ju je podsećao na jutrošnje poniženje koje nije mogla da zaboravi.

Na retrovizoru je osmotrila muškarca na zadnjem sedištu. Uglađeno sivo odelo, začešljana crna kosa, široke jantarne oči i iritantan kez. Povukao je dim iz elektronske cigarete.

„Hej, u kolima je zabranjeno pušenje!“

„Nigde nisam video da piše.“ podigao je ruke u znak predaje. Zakolutala je očima videvši ga da nosi bele rukavice.

„Po pravilu bi trebalo da znaš da je u taksiju zabranjeno pušenje.“ Jebote, kako im nikad ne dosadi. „I šta će ti uopšte te rukavice?“

„Za izvođenje trikova“, nije skidao osmeh sa lica. „Trebaće mi tamo gde idem.“

Proradio joj je instinkt.  Krajnje odredište je bila prazna uličica u kojoj nijedno svetlo nije radilo. Jedna mačka je pretrčala put primoravši je da zakoči. Čovek sa zadnjeg sedišta ju je zgrabio za kosu i povukao unazad, poturajući joj nož pod bradu.U retrovizoru je videla kako se oblizivao.

„Rekla si da je zabranjeno pušenje, ali nisi jasno definisala na koje si mislila? Ništa ne pokušavaj da ti ne bih unakazio to lepo lice.“

Tu sam te čekala. Opet je u glavi čula pukovnikov glas. Uvek, kada se nađete u opasnosti i gledate smrti u oči, razmišljajte bistre glave. Možda ćete videti svetlo.

„Je li, frajeru, kako misliš da to obavimo? Nemoguće je dok si ti pozadi, hajde dođi ovamo.“

„Misliš da sam sisao vesla?“ nasmejao se ironično. „Sada ću te lepo prebaciti, biće nam lepo na zadnjem sedištu.“

Krenuo je da je prebaci preko sedišta. Osetivši da joj je pustio kosu i da je van ravnoteže munjevito ga je uhvatila za ruku u kojoj je držao nož i povukla ga. Uvrnula ju je udarivši je po volanu, pritom mu izbivši nož koji je pao između sedišta. Laktom ga je udarila u nos, što je bilo propraćeno zvukom pucanja hrskavice.

Izvukla ga je napolje i počela da ga bije. Pred sobom je videla Morozova. Iz sve snage ga je pesničila po glavi i šutirala po stomaku i genitalijama. Mogao je samo da se skupi u fetusni položaj i prima udarce zapomažući. Osetila je njegovu krv koja joj se slivala niz šake. Do ušiju joj je dopro Denijev vrisak tokom torture pojačavajući njen bes i žeđ za nasiljem. Izgubila je osećaj za vreme i tukla ga je sve dok nije uočila rotirajuće svetlo.

 

Klupa u ćeliji je bila neudobna i celo telo joj se grčilo. Osećala je bolove u šakama dok ih je nemoćno pomerala. Prsti su pulsirali pod rumenom bojom. Likovala je sebi što je bar malo istresla svoj bes, ali ju je majmunoliko lice Gorana Ranksa pod trepčućim svetlom vratilo u sumornu realnost. Zauzeo je svoje mesto sa druge strane metalnih rešetkastih vrata i proučavao je očnim implantima ne skidajući iritantni osmeh.

„Baš sam se pitao kada ćeš da napraviš neko sranje pa da mogu dugo da te zadržim“, nije krio svoju radost.

„Došlo je tvojih pet minuta.“

„Oooo, jesmo li mi to ironični?“ odložio je kožnu jaknu i protegao krupne šake pucketajući prstima. Bio je u crnoj majici na bretele i donjem delu uniforme. „Dobro si ga izula, mala. Na tvoju sreću i mi smo ga duže vreme tražili.“

„A zašto, rekao je da je Elvis sranje ili šta?“ počela je da se smeje kada ju je Ranks zaslepio odblescima iz svojih implanata. Namestio je svoju raščupanu frizuru u poznati oblik.

„Vidim da nisi obaveštena. U pitanju je višestruki silovatelj koji je svoje žrtve pronalazio po zabačenim mestima. Zahvaljujući tebi, čeka ga višegodišnja robija, ali ćeš mala moja odgovarati za nanošenje težih telesnih povreda i niko te neće spasiti, čak ni kapetanica Kovač.“

Naslonio se na rešetke i izazivački se iscerio.

„Kaži mi kako je sve počelo?“

„Lepo. Povezla sam tog seronju na adresu koju mi je rekao. U početku mi je bio podnošljiv, ali kada smo zašli u tu ulicu izvukao je nož i dobio šta je zaslužio.“

„A zar si morala onako da ga udesiš? Lik dugo neće moći sam da ustane iz kreveta i, što je najgore, drkanje mu neće padati napamet, a o karanju da ne govorim“, Ranks je bio ironičan.

„A šta bi ti uradio, Elvise? Ponudio mu svoj šupak na izvolite?“

„Praviću se da nisam čuo drugo pitanje“, očni implanti su mu se uvrtali kako je pomerao glavu. „Verovatno bih isto postupio kao ti. Priznajem da bih ti dao medalju, ali pošto si umešana u neke likvidacije ne mogu da ti pomognem. Niti želim.“

Čuli su se koraci po metalnom podu. Nakon dugo vremena prvi put se osmehnula kada je videla svoju prijateljicu.

„Gorane, došlo je naređenje od pukovnika Išigorija. Moramo da je pustimo.“

Ranks je besno pljunuo pred njene noge. „Kodžakova, objasni mi šta se dešava?“

„On se lično založio za nju, pod određenim uslovima“, pružila mu je papir koji je on čitao brzim pokretima očiju. Na usnama je počeo da mu se stvara podmukli kez.

„Imaš više sreće nego pameti, curice. Ali znaj da si sada pod budnim okom velikog brata.“

Anđela se nevino osmehnula. Pod drugim okolnostima pokazala bi musrednjak.

 

„Koji ti je kurac?! Znaš li da si mogla mnogo gore da prođeš?!“ Valentina je ušla za njom u stan.

„Vals, učini mi uslugu i ostavi me na miru“, pokazala joj je da izađe.

„Neće moći!“ zalupila je vratima. „Reći ćeš mi šta se dešava, jer ovo ne liči na tebe.“

Udahnula je duboko znajući da će ovo morati da prevali. „Dobro, pitala bih te kako bi se osećala kada bi shvatila da si se borila protiv neprijatelja koji je nepobediv, gledajući kako ti saborci umiru ni za šta? I onaj osećaj kada znaš da je tvoj najbolji drug unakažen tvojom krivicom?“

Zaustavila je Valentinu koja je htela nešto da izusti.

„Sve je počelo kada sam otišla kod Denija da mi namesti ovu prokletinju“, pokazala joj je na implant. „Podsetila sam se uzroka njegovog slepila. Zatim je došao pukovnik Išigori da se uveri da sam dobro. Videvši njega setila sam se razloga zašto sam postala ovo što jesam i prošlosti koju sam pokušala da zakopam.“

Pokazala joj je prstom ka slici uzročniku njenih nemira. „Ovo je podsetnik šta sam nekad bila. Verovala sam da mogu da suzbijem karcinom protiv koga se ti boriš, ali da li možeš da suzbiješ onaj među tvojim sopstvenim redovima? Bila sam slepa, nisam videla jednog takvog i u našoj jedinici i, pre nego što sam onom seronji razbila pičku, taj isti me je ponizio u prepunom Golford parku. Da imam muda, razbila bih ovu sliku.“

Posegla je za slikom, ali ju je Valentina uhvatila.

„Anđela, smiri se.“

„Da se smirim…“ ućutala je kada ju je Valentina udarila pesnicom u lice. Iznenađeno ju je pogledala i skočila ka njoj. Uhvatila ju je za vrat i pribila uza zid. Podigla je pesnicu da je udari.

„Hajde, šta čekaš?“

Predala se kada su se njene oči srele sa Valentininim. Pesnica joj se stezala u vazduhu i naglo se rastvorila. Pustila je lavinu koja je dugo čekala da izbije na površinu i pala na kolena plačući. Prjateljica ju je čvrsto zagrlila i prislonila joj glavu uz crnu bodi majicu.

„U redu je, Anđela. Isplači se pa ćemo popričati.“ Valentina ju je čvrsto držala. Nije mogla da se seti koliko je suza zadnji put isplakala upijajući miris jagoda sa njene crvene kose.

 

Teret joj je spao sa srca. Trljala je krmeljive oči i razmišljala o događajima od prethodnih dana. Osetila je jak miris kafe koju im je Valentina kuvala. Šake su počele manje da je bole kako je stavljala melem, aosećaj se vraćao u ruku.

„Izvoli, sestro“, Valentina je spustila njenu šolju i sela pored nje.

„Hvala. Izvini zbog ovoga.“ zamislila se na trenutak. „Ko bi rekao da bi velika zla Anđela, neustrašivi plaćenik, plakala kao pičkica?“

„Ne opterećuj se“, potapšala ju je po ramenu. „Svi mi imamo slabosti. Ne smemo dozvoliti da nas one pojedu i zato je, s vremena na vreme, potrebno da se isplačemo i pustimo da prođe. Obećaj mi da ćeš se držati uslova koje ti je pukovnik dao i ići na terapiju.“

Klimnula je glavom. Dobar dan, Hipnomorfe. Evo vraćam ti se ja.„Bar sam srećna što neću moći da dobijem otkaz u Central taksiju, pod uslovom da ne prekršim uslove. Sa druge strane, moraću nekako da se snađem za obavljanje rezervnih poslova.“

„To što te je on napao je olakšavajuća okolnost, kao i to što si nekadašnji pripadnik Trnovitih Guja.“ Stegla joj je ruku. „Molim te da, ako osetiš potrebu za pričom, da me pozoveš. I ja sam dugo poricala da imam problema sa bivšim partnerom pa me je zamalo koštalo zdravlja.“

Anđela se trgla na to. „Znala sam da je govno, ali zašto mi nisi rekla? Pobrinula bih se lično za njega.“

„Znala sam kako ćeš reagovati. Sama sam htela da se izborim sa time i uspela sam. Onda je saznao da sam našla novog momka i počeo da mi preti. Ne moram da ti kažem šta je bilo kada je moj Lunja saznao za to?“

Klimnula je glavom uz vragolasti osmeh. „Verujem da mu je sve po spisku. Samo što ga ja još nisam videla.“

„Ti bi da mi ga otmeš, a ludice?“

Razgovor je prekinula industrijal melodija pesme Rebirth grupe Begotten sa Valentininogholofona. Anđela je pažljivo slušala razgovor i smejala se namigujući svojoj prijateljici. Jao, molim te završi razgovor da mogu da te zezam. Valentini nije promakla njena reakcija pa ju je blago ćušnula po glavi. Ubrzo je prekinula vezu.

„Kaži, Lunjo? Evo me na pauzi. Ti? Da, vidimo se večeras, dođi u isto vreme da gledamo film. Neću zaboraviti, ne brini.“ Anđela je oponašala njen umilni razgovor na šta se Valentina nasmejala šutnuvši je blago po cevanici.

„Ćuti,ludo“, nasmejala joj se. „Videću te kada budeš našla nekog.“

„Znam da o tome ne voliš da pričaš, ali kada će tvoja sestra da sazna o kome je reč?“

„Ne bih znala. Ni on, kao ni ja, ne želi da se eksponira jer možemo oboje da imamo problema. Ja kao iskusna kapetanica, a on je u specijalnim jedinicama i ima velike ambicije za napretkom.“ Primetila je da se Anđela trgla na pomen specijalnih jedinica. „Bili biste odličan tandem da nisi napustila put zakona.“

„Nemoj sad i ti to da mi pričaš.“ odmahnula je. „Dok ga ne upoznam neću ništa reći.“ izvila je obrvu. „A koji to film gledate?“

„Neki to vole vruće“, rekla je namignuvši.

„Zar taj praistorijski film? Pobogu Vals na šta si spala zbog ljubavi?“

„Objasni to njemu. On je ljubitelj tih starinskih filmova.“

„Ma, nemoj sada da se vadiš. Za razliku od tebe ja sam dostojna kulturi nekadašnjih osamdesetih, zlatnom dobu kako ga zovu i filmovima koji imaju umetničku vrednosti. Jedan takav i ti voliš.“

„Jao, zar opet?“ Valentina je zakolutala očima. „Nikada neću sebi oprostiti što sam pristala da sa tobom pogledam tu glupost. I taj lik koji ga je snimio je težak promašaj. Mislim glumi poput šimpanze kojoj su oteli bananu.“

„Ne diraj mi Tomija. Taj film je remek delo, za razliku od tvog večerašnjeg repertoara.“ zazvonila je Kišna sonata na njenom holofonu. Bio je to Deni.

„Hej, Deni kako je?“

„Dobro, Anđela. Zovem da vidim kako si i kako teče tvoj oporavak?“

„Dobro, radim sve kako si mi naveo, doktore. Ruka dolazi na svoje mesto.“

„Super. Imam još jednu dobru vest, našao sam ti odelo. Moraću malo da ga skrpim, što će dodatno da te košta.“

„Svakako, druže. Vidimo se.“

Prekinula je vezu i našalila se sa Valentinom. „Neko misli i na mene.“

„To je dobro, sestro,“ pogledala je na sat. „Ima još vremena da popijemo kafu i oživimo uspomene.“

Anđela je srknula kafu i pokazala palac. „Možeš sutra da se udaš.“

„Naravno. To mi je i Lunja rekao,“ nasmejale su se. „Nikad neću zaboraviti kako smo se upoznale.“

„Ne podsećaj me. Koštala si me ovoga.“ pokazala joj je implant.

„Deder, ne ljuti se. Mogla si i gore da prođeš. Samo me podseti da li je to bio jedan od tvojih poslova ili ono kada na svakih godinu dana dobijete parnjaka i borite se do smrti?“

„To je bila Arena. Ne znam da li sam imala više sreće zbog toga što je Klizač bio tvoj slučaj ili zbog svojih refleksa?“

„Pre će biti jer sam ja vodila slučaj. Da nisam upala ostala bih bez vrednog poznanstva.“

„Ne tupi. Tebi se zakočio pištolj, a on te je nanišanio. I zahvaljujući mojim refleksima dobio je metak u ružnu facu“, ćušnula ju je u biceps na šta se stanom zaorio veseli smeh.

 

Autor: Lazar Vuković