Blog

Hari Poter i srpske bajke

Posted on by Natalija Tanasković

Cilj ovog rada je analiziranje motiva iz „Priče o tri brata“ i pokazivanje sličnosti sa već postojećim šablonima u građenju tradicionalnih bajki. Sama priča obiluje folklornim elementima koji će isto tako biti razrađeni.

Stil pisanja „Priče o tri brata„, takođe, podseća na pisanje bajki. Prva rečenice priče podseća na početak jedne uobičajene bajke: „Bila jednom tri brata koja su putovala pustim vijugavim putem u suton.“ Ono što, isto tako, karakteriše ovu priču jeste ponavljanje rečenica i određenih fraza koje pripovedanju daju ritmičnost koja je tipična i za bajku. Dva starija brata imaju jedan pristup prema Smrti, treći odskače od šablona, što se odražava i na strukturu rečenica. Kada dvojica starije braće umiru, rečenice su gotovo identične: „I tako je Smrt prisvojila prvog brata. (…) I tako je Smrt prisvojila i drugog brata.“

Kao i u velikom broju bajki („Čardak ni na nebu ni na zemlji“, „Aždaja i carev sin“, „Zlatna jabuka i devet paunica“, i tako dalje) i ovde se sreće motiv tri brata. Po pravilu, dva starija brata biraju put koji se na kraju ispostavi kao koban, dok je mlađi brat onaj koji donosi pravilan sud. Najmlađi brat ubija zmaja na čardaku i spasava sestru. Najmlađi brat pobeđuje lukavu aždaju i izbavlja dvojicu starije braće i sve ljude koje je pojela. U bajci „Zlatna jabuka i devet paunica“ najmlađi brat otkriva na koji način su nestajale jabuke i kroz druge pustolovine opet pokazuje svoju mudrost. Tako i u „Priči o tri brata“ najmlađi brat drukčije postupa prema Smrti zbog čega je najduže poživeo. Ovde, takođe, treba obratiti pažnju da se i broj tri simbolično pojavljuje i u mnogim drugim bajkama. Sam broj simboliše duhovnost.

Motiv pojavljivanja Smrti kod reke nije slučajan. U velikom broju mitologija htonska stvorenja (sirene, vile) pojavljuju se u blizini vodenih površina. Upravo je voda u brojnim mitologijama ulaz u svet mrtvih. Motiv vode koju treba preći i ne udaviti se u njoj se, takođe, pojavljuje u bajci „Usud“. Sa druge strane, reka koja razdvaja dve kopnene površine u nekim bajkama simboliše ogradu između sveta živih i sveta mrtvih (što će biti malo više razrađeno u bajci „Petar bega od smrti“).

Ipak, ono što je centralna tema same „Priče o tri brata“ (a i celog sedmog toma Hari Potera) jeste smrt i način na koji se ljudi mogu sa njom izboriti. Međutim, ono što je još zanimljivije da ovo nije prva priča u kojoj se tematika suočavanja sa smrću razrađuje. Ono što će sigurno još više privući pažnju čitaoca je činjenica da se motiv suočavanja sa smrću pojavljuje ni manje ni više nego u-srpskoj književnosti. Neke od bajki koje razrađuju ovu temu su „Petar bega od smrti“, „Smrt kuma“, „Varalica i Smrt“ i „Ogledalo“.

U ovim pričama treba upoređivati dve stvari. Prvo, treba razraditi junakinju Smrt kao takvu, a zatim i stav junaka koji se nalaze u bliskom susretu sa njom.

Kada se govori o Smrti kao junakinji priče, glavno pitanje koje treba postaviti je – da li je Smrt u ovim pričama zla? Da li njeno lukavstvo da privuče nove žrtve govori u prilog prethodnoj stavki ili je posredi drugi razlog?

Razmotrimo prvo „Priču o tri brata“.

„I Smrt im se obrati. Bila je besna što je na prevaru ostala bez tri nove žrtve, pošto bi se putnici obično udavili u reci. Ali Smrt je bila lukava. Pravila se da čestita trojici braće na njihovoj magiji, te reče da je svaki od njih zaslužio nagradu zato što su bili tako mudri da joj izmaknu.“

Iz ovog odlomka vidimo da je u „Priči o tri brata“ sama Smrt dovijata i da je cilj njenog darivanja bio upravo u tome da se braća ponovo brzo susretnu sa njom.  Međutim, kao što je Smrt lukava, tako i braća smišljaju svoje načine da je izbegnu.  Međutim, ono što isto treba uzimati u obzir da bes i nezadovoljstvo junakinje Smrti ne proističe samo iz toga što je ljudi izbegavaju, već i u načinu na koji se većina ljudi ophode prema njoj. To možemo videti u sledećem primeru:

„I tako  najstariji brat, koji beše ratoboran čovek, zatraži štapić moćniji od ijednog drugog: štapić koji uvek mora da donese pobedu svom gospodaru, štapić dostojan čarobnjaka koji je pokorio samu Smrt! (…) Zatim drugi brat, koji beše ohol čovek, odluči da još više ponizi Smrt, te joj zatraži moć da prizove i druge iz Smrti.“

Iz primera najstarijeg i srednjeg brata možemo primetiti da njihov cilj nije bio prosto da prežive susret sa Smrću – oni su želeli da je pobede, negiraju ulogu koju ima u prirodi i da je pritom ponize. Zbog toga i ne čudi što nakon pogibije braće sledi rečenica: I tako je Smrt prisvojila prvog (drugog) brata. Sam glagol prisvojiti govori nam o tome da su braća u tom trenutku bila inferiorna u odnosu na Smrt i da je Smrt nasilnički odvela braću iz sveta živih. Desilo se suprotno od onoga što je braći bila namena – želeći da dokažu da je čovek iznad smrti i da može da je kontroliše, Smrt ne samo da ih je pobedila, već ih je potčinila sebi.

Međutim, sama Smrt drukčije se ponaša kada je u pitanju treći brat. To možemo videti iz sledećeg odlomka:

„Ali iako je mnogo godina tragala za trećim bratom, Smrt nikako nije uspevala da ga pronađe. Tek kada je zašao u duboku starost, najmlađi brat najzad skinu Ogrtač nevidljivosti i dade ga svome sinu. A zatim se pozdravi sa Smrću kao sa starim prijateljem i drage volje pođe s njom, te oni, ravnopravni, zajedno napustiše ovaj život.“

Pre svega, sam stav Smrti prema najmlađem bratu bio je određen time kako se najmlađi brat poneo prema njoj. Vidimo iz odlomka da je najmlađi brat Smrt gledao kao na „starog prijatelja“ i da je „drage volje“ pristao da ga preuzme. Iz ovoga vidimo da je najmlađi želeo da živi isto kao i njegova starija braća (pošto je doživeo duboku starost). Sa druge strane,  bio je svestan da smrt ne može izbeći, ali da bar može odgoditi susret sa njom. Ovakav stav junaka rezultira time da Smrt i on ravnopravno i zajedno napuštaju život. Istaknute reči ravnopravno i zajedno pokazuju da je i Smrt zauzela drukčiji odnos prema svojoj žrtvi što pokazuje da se pobeda nad smrću postiže onda kada se ona prigrli. Ovo dodatno potvrđuju Dambldorove reči upućene Hariju kada su se njih dvojica sreli na stanici Kings kros:

„Ti si pravi gospodar Smrti, jer pravi gospodar ne traži način da od smrti pobegne. On prihvata da mora umreti, i shvata da postoje mnogo, mnogo gore stvari od umiranja.“

Dambldorovu stavku – da postoje mnogo gore stvari od umiranja potvrđuju i primeri iz pojedinih bajki srpske književnosti.  U primeru bajke „Ogledalo“ od Grozdane Olujić vidimo kako je devojka koja je dobila večiti život i mladost skupo platila za svoju želju – ljudi bliski njoj su se otuđili od nje, vremenom i umrli, i upravo ju je ta samoća i otuđenost od sveta koji više nije znala nagnao da traži starost i smrt.

Još jedna reč iz poslednje rečenice iz „Priče o tri brata“ privlači pažnju:

„A zatim se pozdravi sa Smrću kao sa starim prijateljem i drage volje pođe s njom, te oni, ravnopravni, zajedno napustiše ovaj život.“

Pokazna zamenica ovaj može sa jedne strane da upućuje da su najmlađi brat i Smrt iz sveta živih otišli u svet mrtvih. Sa druge strane, zamenica ovaj može takođe upućivati da život koji postoji na Zemlji nije jedini vid postojanja i da potencijalno čin umiranja predstavlja odlazak iz jedne vrste postojanja u drugu; i da fizičko nestajanje tela ne znači da je pojedinac prestao da postoji. Ovu teoriju možemo  dodatno potkrepiti poglavljem Kings kros iz sedmog dela knjige:

„O, da,“ Dambldor mu se nasmeši. „Mi smo na stanici Kings kros, kažeš? Mislim da ćeš, ukoliko odlučiš da se ne vratiš, biti u stanju da se… recimo… ukrcaš na voz.

„A gde bi me on odvezao?“

„Dalje“, prosto odgovori Dambldor.

Kao što je ranije rečeno motiv suočavanja sa Smrću postoji i u srpskim narodnim bajkama. Jedan od primera je bajka „Smrt Kuma“. U ovoj bajci Smrt se predstavlja kao junakinja koja iako lišava ljude života, ne radi to po svojoj volji, već se pokorava višoj sili. To možemo videti u dve situacije. Prvi put se to zapaža kada starac poseti kuću u kojoj obitava Smrt. Kad vidi sveće koje simbolišu dužinu ljudskih života i shvati da je njegova sveća skoro pa dogorela, on pokušava na prevaru da je učini dužom. Smrt mu tad govori:

„Ala kume, šta učini da od Boga nađeš, što mi kvariš moj posao, i što me dovodiš u nepriliku da se ogriješim o volju Božiju?“

Iz ovog citata vidimo da iako sama Smrt prati životni vek ljudi i u skladu sa time prevodi duše sa ovog na onaj svet, odluka o tome ko će koliko živeti nije u njenim rukama. To se dalje može videti i u rečima koje ona upućuje starcu kad dođe vreme da njega uzme:

„Znam ja Boga“, veli Smrt, „i ja vršim njegovu volju, dakle, tu sad prestaje i kumstvo, i prijateljstvo, pa našto onda trošiti u vjetar riječi?“

Sam starac drukčiji je na početku i kraju bajke. I on je pokušavao da odgodi svoju smrt koliko je mogao, ali i da to pokuša u slučaju jednog od ljudi koje je lečio. Međutim, na kraju bajke on menja svoj stav i prihvata da je kraj neminovan onda kada dođe.

Još jedna srpska bajka gde postoji motiv bežanja od smrti naziva se „Petar bega od Smrti“. U ovoj bajci, pojavljuje se specifičan motiv gde je zemlja smrtnika rekom razdvojena od zemlje na kojoj živi jedna devojka, a koju čuvaju ogromni džinovi. Ovde se javlja motiv specifičan za škotske bajke – to je motiv vilinskih zemalja gde vreme ne protiče i koje važe za zemlje zaborava (mladić je, recimo, zaboravio na oca koga je ostavio da bi pobegao od pomora koji je vladao zemljom; specifično je i što mu otac govori da beži ka istoku – ovo možemo povezati sa time da se sunce uvek izlazi na istoku i samim tim simboliše rođenje; sa druge strane, na zapadu sunce zalazi, što neminovno ukazuje na smrt). Ono što je još specifično za motiv neproticanja vremena je da se on isto tako vezuje i za carstvo mrtvih. Obitavanje mladića na ovom ostrvu može da nam ukazuje da ne postoji samo smrt kao fizički nestanak osobe sa lica zemlje. Postoji i duhovna smrt pored koje čovek samo obitava (mladić je bio večito mlad i lep, ali je zaboravio na oca i celokupan prethodni život). Ipak, kraj ove bajke pokazuje nam da čovek kao takav ne može da pobegne od fizičke smrti. Specifičnost koja se pojavljuje kod Smrti kao junakinje priče je to što je ona čekala Petra ispod kamena. Kamen, takođe, ima simboliku htonskog i vezuje se za podzemni svet, ali sa druge strane, kamen se vezuje za prebivalište više sile ili barijeru koja duši umrlog ne da da pobegne u svet živih.

Ono što se javlja kao još jedna specifičnost ove bajke je da Petar ima svoje „relikvije“ koje mu pomažu da se domogne sveta u kome se nikad ne stari. To su kapa (koja daje nevidljivost vlasniku-ono što je zanimljivo je da se po slovenskoj mitologiji kapa daje čoveku koji je na samrti), štaka (koja kad se prekrsti, može da okameni i oživi bilo koji predmet ili biće) i papuču (pomaže da čoveku da se prebaci preko bilo koje vode). I ovde vidimo da relikvija ima simbolično tri.

Još jedna priča gde se analizira lik Smrti i pokušaji čoveka da je obmane naziva se „Varalica i Smrt“ (iz pera Grozdane Olujić).

Lik Smrti  u ovoj bajci simboliše surovost i pokazano je simbolično kako ona nasumično bira svoje žrtve (dokaz tome je to što se namerila da umori dečaka). Isto tako je pokazano kako umiranje pojedinca ne utiče samo na njega, već i na njegove bližnje. U želji da izleče dragog čoveka, drugi će žrtvovati sve što mogu, samo da pomognu onome koga vole. U toj želji da nekog izlečimo, neretko se desi da to fizički utiče i na nas. U ovoj bajci imamo primer majčinske ljubavi koja je spremna da žrtvuje svoju lepotu (oči i kosu) zarad saznanja gde se može naći voda sa izvora života koja može izlečiti njenog sina.

Lik Varalice se razlikuje od prethodnih junaka koji su se borili sa Smrću. Njegovo nadmetanje sa Smrću ne proističe iz toga što želi da joj umakne. Svakako, i kod njega postoji strah od toga da se neće živ vratiti iz pustolovine, ali želja da dokaže da izazov koji je Smrt postavila može biti rešen vodi ga dalje.  To možemo videti iz misli kojima on sebe hrabri na svom putu:

„Ko bi pristao na podvig  pri kome se ništa ne dobija, a život gubi? A opet? Nema tog koji je Smrt – varalicu nad varalicama – prevario. (…) Jednom se živi! Jednom  umire! Jednom se čoveku pruža prilika da čak i samu Smrt nadjača! (…)  Mogao je već na robiji istrunuti, mogla mu je pustinja kosti osušiti. Seti se Varalica kroz šta je sve prošao i bi mu lakše. Konačno: može se čovek na perjanom jastuku ugušiti, od neke glupe boleštine nastradati.“

Varalica tako predstavlja primer čoveka koji će nekad stavljati svoj život na kocku, ali ne zato što nije svestan da svoj život izlaže opasnosti. Naprotiv, takvi ljudi su svesni rizika kome se izlažu, ali sama činjenica da bi iz tog izazova mogli da izađu kao pobednici bio bi im dokaz da su njihove sposobnosti prošle jedan težak ispit.

Iako voda sa izvora života daruje čoveku mladost i lišava ga starosti i bolesti, to ne znači da ona poništava smrt. Iz toga možemo uvideti da iako je želja čoveka da proživi dug život lišen tegoba starosti, sam kraj postojanja se opet nameće kao neizbežna etapa u čovekovim mislima nakon mnogo godina življenja. Sledeća rečenica ovo pokazuje:

„Ko ma i jedan gutljaj popije – oslobodiće se bolesti, starosti i živeće sve dok mu život ne dosadi.“

Iz primera prethodno navedenih bajki možemo izvesti nekoliko zaključaka. Lukavost junakinje Smrti ekvivalentna je i čovekovom dovijatošću da je na svaki način odloži. Junakinja Smrt nije nužno zlo stvorenje, njena surovost može proisticati i iz načina na koji je ljudi posmatraju. Takođe, junaci svih priča žele da odgode smrt koliko god mogu, ali postoji razlika između onih koji shvataju da će ih ona na kraju sustići i onih koji misle da se ona može poništiti. Najzad, bajke imaju različite scenarije – u nekim je smrt nužno kraj čovekovog života, u nekima se razmatra šta bi bilo da čovek živi večno. Uprkos različitim scenarijima, oba vode do istog zaključka – da je na čoveku da se potrudi da svoje postojanje produži koliko može, ali da nije fizički nestanak najgora patnja koju čovek može da proživi.

Nebeska zvona

Posted on by Lazar Vuković

Pozdrav svima. Od mene opet dolazi još jedan tekst koji nije vezan za moja predavanja na koja ste navikli i koja željno očekujete jer, kao i ja, uživate da učite o novim klasicima koji su definisali žanr. Razlog zašto pišem ovaj tekst je zbirka priča jednog autora koja je izašla tik pred epidemiju COVID – a. Njegovo ime nema potrebe posebno predstavljati jer ćete odmah shvatiti o kome je reč. No, ipak moja dužnost je da to uradim zbog čitaoca kojima je možda promaklo ime ovog autora.

Pisac koji stoji iza ove zbirke je Boris Mišić i reč je o njegovoj drugoj knjizi Nebeska zvona izdatoj u izdanju izdavačke kuće Presing. Spisateljski zanat je pekao učestvujući na domaćim i regionalnim konkursima gde su mu objavljene prve priče. Od njih vredi izdvojiti Znak Sagite, Marsonic, Ubiqu, Istrakon i slovenačku Supernovu u kojoj su mu objavljene priče Dugine zmije i Krv lordova. Jedan je od učesnika i autora zastupljenih u već poznatoj zbirci novogodišnjih horor priča Nešto diše u mojoj torti. Pored navedenih priče su mu objavljene i u V – fantastične priče iz ravnice, Dvojnikov skok, Apokalipsa laži, Zrnca spoznaje, Čuvari zlatnog runa, Besan i Gvozdena kapija.

Svojom prvom zbirkom priča, Vila šatorica, objavljenom 2016. godine u kojoj je sakupio priče mešovitih žanrova koje je objavio na dosadašnjim konkursima privukao je pažnju šire čitalačke publike. Kritike na zbirku su bile više nego pozitivne čemu ide u prilog i rasprodat tiraž zbirke. Nebeska zvona, druga zbirka, sastoji se uglavnom od horor i od fantastičnih priča više nego odličnog kvaliteta. Neke priče su već ranije objavljivane u drugim zbirkama, dok su neke u ovoj zbirci doživele svoju premijeru.

Zbirku otvara priča Igra krvi i prašine objavljena prvobitno u zbirci Nešto diše u mojoj torti, 2016. godine, pod okriljem izdavačke kuće Arete. U njoj pratimo lovca na vampire tokom njegovog lova na poslednju kraljicu vampira u Meksiku. Kako će se završiti, ostaje nam da vidimo.

U istoj zbirci je objavljena i sledeća priča, Šapat večnosti. U ovoj priči punoj misterije, naš protagonista se tokom proputovanja kroz Italiju susreće sa misterioznom devojkom u koju se zaljubljuje. Sve bi bilo u redu da na neki način nije umešan i devojčin misteriozni pratioc koji ga posećuje u snovima.

Krv lordova, prvobitno objavljena u četvrtom broju časopisa Supernova 2018. godine, donosi priču o ostarelom vampiru koji je zamenio život na Karpatima za luksuzni život u škotskom dvorcu i lov za ubiranje dobiti na menadžerskom i korporacijskom nivou. No, približio se trenutak plaćanja danka zbog te odluke.

Plesač i pas nam govori o susretu dvojice najboljih ubica na Kraljevskom mostu koji će promeniti njihove živote zauvek. Sa ovom pričom, čitaoci su dobili prilike da se upoznaju godinu dana ranije u zbirci priča Zrnca spoznaje, izdavača pučkog otvorenog učilišta, Pazin Hrvatska.

Na red je došla i naslovna priča po kojoj je ova zbirka i dobila ime i kojoj je ovo premijerno objavljivanje. Naša junakinja susreće misterioznog stranca sa kojim ulazi u seksualnu vezu ne sluteći da je time ugrozila svoj život. Ova priča je tesno povezana sa jednom ranijom pričom u ovoj zbirci, namerno neću da kažem kojoj iako ste već sami mogli da naslutite čitajući ranije recenzije knjige.

Sledeća priča, Osamnaestica, nas vodi u svet vodenih vila i drugih neobičnih stvorenja koje će sresti pesnik tokom neuspešne pesničke večeri u naizgled običnoj autobuskoj liniji. Tu će se, takođe, upoznati i sa mitološkim graditeljima Golubačke tvrđave. Priča je prvobitno objavljena u zbirci Gvozdena kapija, zbirci priča o Golupcu.

Druga priča koja svoju premijeru doživljava u ovoj zbirci je Gospodar šakala. Dvoje pripadnika tajnog bratstva dobijaju zadatak da prizovu svog gospodara na skrivenoj lokaciji. Ali, kako to obično bude, mesto gospodara u naš svet dolazi biće koje nije prijateljski naklonjeno. Ostaje pitanje kakva je tu uloga Šakala?

I narednoj priči je ovo prvo objavljivanje. Panonski demon nas vodi u sumorni svet mađarskih salaša gde biće sa drugog sveta dospeva blizu kuće disfunkcionalne porodice i postaje žrtva grubih šala jednog od tinejdžera koje ga je našlo. To će, svakako, imati tragične posledice.

Motel ispod Juhor planine nam govori o piscu koji dolazi u Paraćin na konvenciju. Odlučuje da poseti mističnu Juhor planinu i tu doživljava neobičan događaj koji ga nagoni da se suoči sa svojim demonima i donese neke odluke u svom životu.

Bela tama je priča o ratu i posledicama koje on donosi. U središtu je grupa vojnika sa zadatkom zauzimanja neprijateljskog rova. Sasvim neočekivano završavaju u drugoj dimenziji ne znajući da li su živi ili mrtvi.

U ovih deset priča, Boris Mišić nas je proveo kroz različiti spektar tema, od ljubavi i prijateljstva, do strahota rata i porodičnog nasilja. Nije teško krstariti njegovim svetovima zahvaljujući laganom i ležernom stilu kojim piše. U odnosu na Vilu šatoricu ovo mu je ozbiljnija zbirka jer se odlučio samo za jedan žanr, za razliku od prethodne zbirke koja je bila sačinjena od više priča različitih žanrova. U Šatorici je preovladavalo mnogo kvalitetnih priča, ali se mogla naći i neka slabija, što u novoj zbirci nije slučaj. Čitajući je videćete koliko je Boris sazreo kao pisac i da od njega možemo da očekujemo još kvalitetnih priča i romana u budućnosti.

U planu su bile i brojne promocije, ali su one zbog poznatih nam razloga otkazane. Ostaje nam da se nadamo da će tiraž i ove zbirke biti rasprodat i da će nas Boris obradovati još kvalitetnijim radovima u budućnosti.

Bez olako izgovorenih reči

Posted on by Adrijana Ranković

Karavan čudesa je roman Uroša Petrovića koji se bavi problemom usamljenosti savremenog čoveka i njegovim odnosom prema prirodi, dok istovremeno komunicira sa Starim zavetom, govoreći o prekoračenju granice i stvaranju novog sveta. U središtu naše pažnje je dečak Adam, koji se iznenada nađe u svetu bez ljudi. Ankurati, koja putuje sa Karavanom čudesa, iskoristila je poremećaj stabilnosti svetova kako bi se ostvarila kao tvorac i načinila novi raj. U taj svet dovela je još i Lilit, ali će se u njemu greškom pojaviti i devojčica Eva.

Treba obratiti pažnju na kontrast između starog i novog sveta. Sintagma „novi svet“ u početku se odnosi na ono što je iza živice, prostora u koji je dečaku zabranjeno da stupi. Svet sa druge strane za junaka je bio neispitan i neotkriven, a samim tim i privlačan. Ipak, kada baci pogled kroz rupu na ogradi, deluje mu savim obično. Ubrzo shvatamo da je to samo Petrovićev trik. On nas naglo i vešto, tako da ne posumnjamo mada nam je najavio, prenosi u zaistinski novi svet. Nakon ovog obrta, shvatamo da je sve to bila zamka kojuje pripremila Ankurati i razumemo znakove koje nam je davao pisac. Jasno je da junak nije imao puno izbora pred silom koja ga je privukla, bilo da je shvatimo kao čaroliju mudre saputnice Karavana čudesa ili njenu sposobnost da pronikne u dečakovu potrebu da se osmeli, istražuje i prekrši roditeljsku zabranu.

U tom trenutku, novi svet vidimo kao svet sa jednom osobom i roman poprima odlike robinzonijade. Ipak, za razliku od Krusoa, dečak je u svetu snabdevenom svim što mu je potrebno. Njegov problem jeste malo životno iskustvo i to što još mnogo toga nije stigao da nauči. Zbog toga redovno posećuje biblioteku. Promenu unosi pojavljivanje Eve, koja donosi radost, pažnju i podršku. Mana ovog romana jeste stereotipno prikazivanje likova devojčice i dečaka. Dok Adamu dobro ide lov, Eva je dobra u pripremi hrane. Ona uvodi red u dečakov život i podstiče ga da pobedi bes. Adam, koji preti Abhi ili naziva sebe detetom besa i stakla, nije tako privlačan junak, ali pred Evom on oseća stid i menja svoje ponašanje. Njeno pojavljivanje značajno je i po tome što ga upoznaje sa Biblijom, koja mu je do tada bila nepoznata. Ona izgovara upravo sporni deo „Knjige o Postanju“ na koji se pozivaju oni koji ističu da je Lilit stvorena u isto vreme kad i Adam i da je bila njegova prva žena: „I stvori Bog čoveka po obličju svom, po obličju Božjem stvori ga, muško i žensko stvori ih“ i tako najavljuje događaje koji slede.

Kada Eva nestane, Adam će, neupućen u kretanje među svetovima i nesvestan svog putovanja, od Abhe zatražiti mnoge odgovore. Od nje ćemo dobiti prva saznanja o odnosu među različitim svetovima i to su verovatno najlepši redovi ovog romana. Čitalac je podstaknut da zamisli beskonačan broj svetova sa minimalnim razlikama koji se preklapaju u vremenu i prostoru. Dovoljno je da junakinja pomene svet bez orhideja ili bez svitaca da mi zamislimo čitave nizove drugih svetova. Za ovo delo, kao što sam već pomenula, najvažnija su dva – stari Adamov svet i svet bez ljudi. Njihovom opisivanju pristupa se podjednako ekonomično – saznajući o jednom, saznajemo i o drugom zahvaljujući njihovim sličnostima. Tako se i junak i čitalac kreću kroz novi svet kao da im je poznat, jer imaju informacije o starom, a akcenat je na razlikama između njih.

Za razliku od romana Uroša Petrovića sa tematikom iz davnih vremena u kojima je pojam zajedništva igrao važnu ulogu, u ovom romanu, kao i u Petom leptiru, pisac se bavi usamljenošću dece u savremeno doba. Akcentovan je problem komunikacije i preispituju se fraze koje roditelji olako izgovaraju. Okidač za zaplet je upravo realizacija jednog ustaljenog izraza –Uhvatiće te Garava Baba, strpati u vreću i odneti, a knjiga se završava drugom pretnjom – Otići ćemo i ostavićemo te ovde, samo što ona u novom svetu zaista poprima smisao. Poglavlja koja govore o junakovim avanturama u novom svetu smenjuju se sa fragmentima iz starog sveta ispunjenog roditeljskim zabranama i prekorima: Stan nije mesto za igru, Ne igraj se loptom u dvorištu, razbićeš prozor, Psi nisu za stan i slično. Dečakovo ispitivanje novog sveta kao prostora slobode ponekad čak prerasta u agresiju, što proističe iz osećanja straha, nemoći i nedostatka pažnje.

Bez obzira što više nema stega, Adam u svetu bez ljudi nije srećan. Kad pobegne od Garave Babe, on mašta samo da dođe kući i više ne bude sam. Samoća je ono na šta računa Ankurati dok ga „lovi“. Usamljenost ga je podstakla i da prvi put poseti crkvu, pa ćemo iz njegovih molitvi pročitati kako mu se razvijaju osećanja, jer prvo želi da sve bude kako je bilo, posle da mu se vrate bar roditelji i na kraju da dođe makar ko, samo da ne bude sam. Ova molitva predstavlja najavu za Adamov prvi susret u novom svetu.

Atmosfera u kojoj su probuđeni dečakovi strahovi i podstaknut osećaj teskobe postignuta je brojnim mračnim nagoveštajima. Petrović gradi tešku, mračnu atmosferu, tako da čitalac oseća da je dečak neprekidno pod budnim okom Ankurati. Mada je junak uskraćen za informacije koje ima čitalac, on oseća prisustvo mračne sile koja ga prati. Loši znaci se nižu – vrane i lasica koja nosi mladog pacova u zubima. Ipak, čini se da najveću teskobu stvara prisustvo nečega tamnijeg od mraka, što plaši ptice i kruži oko Adama. Upotrebom neodređene zamenice naglašen je položaj dečaka koji i ne zna odakle sve opasnost može da vreba. Tako je istovremeno stvoren osećaj sveta punog straha i pripremljeni smo za pojavu devojčicine crne mante, za koju ćemo kasnije saznati da jeste biće sa drugog sveta, ali zapravo nije biće mraka. Spiritualna povezanost junaka sa životinjama nije retka u romanima Uroša Petrovića. Setimo, na primer, da Ankurati upravlja svinjama, a Jovica Vuk iz Petog Leptira vukovima i psima. Po tome je Petrović blizak Filipu Pulmanu, čiji junaci imaju svog duha-pratioca.

Još jedna važna tema u ovom romanu je i odnos čoveka i prirode, iako čest siže naučnofantastičnog horora po kome se priroda okreće protiv čoveka i on od nekadašnjeg gospodara planete postaje njen rob u ovom romanu nije do kraja iskorišćen. Pošto više ne živi u skladu sa njom i uzda se više u ono što je sam stvorio, više se u njoj i ne oseća prijatno. Kako ljudi nema, biljne i životinjske vrste lako šire svoja staništa, a ljudske tvorevine pokazuju svoju propadljivost i gube na značaju. Svu nemoć čoveka pred prirodom dečak je shvatio je za vreme zemljotresa. Interesantno je i to što dečak sigurnost traži u autu.

Ipak, opasnost koja preti Adamu drugačijeg je porekla, delom ljudskog, a delom demonskog, jer Ankurati nije obična starica. Ona nosi breme posebnosti, i po izgledu i po umnim sposobnostima, pa je tuđinka od koje zaziru čak i u Karavanu čudesa. Ona je obeležena i na fizičkom planu, pa je prikazana kao groteskno biće obdareno ogromnim mozgom, ali uskraćeno za čula, čime je motivisan njen nedostatak osećajnosti. Vrhunac njenih stremljenja jeste da se ostvari kao tvorac i načini raj sa dvoje ljudi. Njena protivteža je devojčica Abha, koja za druge velikodušno žrtvuje sve, pa atmosferu zla, sebičnosti i površnosti nadvladava ljudskost.

Za kraj ću pomenuti i da Karavan čudesa nije tako snažno izmaštana ni toliko uzbudljiva i dinamišna knjiga poput, na primer, Dece Bestragije, a čini se da je Adam „najobičniji“ od svih Petrovićevih junaka. Ipak, u ovom romanu je nešto izuzetno privlačno. To su sva ona čudesa koja nas autor poziva da očuvamo preispitujući ustaljene vrednosti i težinu reči. To je upravo nesavršenost na kojoj Petrović insistira kad podseća da „Svaki um, ma kako bistar bio, ima svoj fini mulj i u njemu raskošan svet“.

Dom za s uma sišavše, bolnica za zgranute

Posted on by Elena Alexandra

Mogli bi smo mesecima raspredati priče o raznim sanatorijumima i ustanovama koje su kroz vekove imale funkciju prihvatanja i lečenja pacijenata sa psihičkim problemima ukoliko bismo se bavili svakim od njih ponaosob. Još toliko bi nam verovatno trebalo da ispričamo sve one priče o lošim uslovima ili ukletosti istih nakon što bi prestali biti u upotrebi.

Prvobitno, zatvaranje mentalno obolelih osoba počinje u 15. i 16. veku, po evropskim manastirima. Te prve „institucije“ su više služile kao skladišta za ljude nego li kao mesta za lečenje. Usled neadekvatnog kadra a ni znanja o ovim bolestima pribegavalo se samo molitvi a javnost je bila sasvim zadovoljna što su dislocirani iz njihovog života.  Mnogo kasnije prihvat počinje po spezijalizovanim ustanovama. U Engleskoj, sanatorijum Sv. Marije od Betlejema (čuveni Bedlam) bio je rezervisan za pripadnice visokog društva i sem što je bio medicinska ustanova bio je i otvoren za turističke posete (posećen je, pa skoro kao Vesminsterska opatija). Turisti su oduševljeno imali priliku da posmatraju pacijente okovane lancima oko struka, vrata ili ekstremiteta, njihovo bičevanje ili da se zgražavaju dok ih posmatraju kako leže na sopstvenim izlučevinama. I sve to samo za jedan peni a svakog prvog utorka u mesecu ulaz je bio besplatan. Te prve institucije su više služile kao skladišta ljudi nego li kao mesta za lečenje a neki od korisnika su i više decenija proveli u lancima. Ovaj vid turističke zabave se zadržao i u 19. veku. Nije ništa bolji bio ni „Toranj ludaka“ (Beč, 1784).

Filip Pinel (1745-1826) smatra se glavnom osobom u pokretu za humano postupanje s onima koji su boravili u ovim azilima i on tu promenu prvo sprovodi u sanatorijumu koji vodi u Parizu (La Bicetre). Za ovim primerom kreće otvaranje malih i iz privatnih fondova izdržavanih bolnica a reforme dalje sprovode kveker Vilijam Tuke u Engleskoj i Dorotea Dix u Americi (prva ustanova je u Vilijamsburgu, Virginija, 1773). Danas znamo da i dalje nisu idealne kao što je primer na Rathusu (Rusija, 2001) gde jedan psihijatar tokom vikenda bude odgovoran i za nekoliko stotina ljudi. Iza stravične „Bedlam“ bolnice kao i mnogih drugih ostale su priče i zapisi strahotnih eksperimenata nazivanih lečenjem i pregršt kostura sa sirotinjskog groblja bez sačuvane evidencije imena. Danas se u Bedlamu koji je izmešten, leče zavisnici i deca sa psihološkim poremećajima, što je i dalje polemično da li ide zajedno.

U srednjem veku kod nas su prve bolnice osnovali Nemanjići, naravno uz manastire, kao skloništa za obolele od neizlečivih bolesti u koje su spadale i duševne. Po ugledu na Vizantijske manastire, nastaje prva bolnica pri Hilandaru kao i prva na tlu srednjevekovne države koja sledi, u manastiru Studenica početkom 13. veka. U to vreme i medicina počinje sa svojim razvojem (Hilandarski medicinski kodeks br. 157, po učenjima salernsko-monpelijske škole). Kad smo potpali pod osmanlijsku vlast naglo je nestala naučna medicina a ostala je samo narodna (svetovna i verska). Verska i danas ima priče o neverovatnim isceljenjima po određenim manastirima (kako pravoslavni tako i katolički sa ovih prostora). No jedno je da neko progleda ili pročuje, manastiri koji su poznati po, isključivo, lečenju psiholoških tegoba su Studenica, pojedini manastiri po Makedoniji, franjevački manastiri srednje Bosne a podaci iz prve dve decenije 19. veka koji ukazuju na to, takođe govore da manastiri Vraćevšica i Kalenič su bili  centri za prihvat bolesnika sa jakim epi napadima, duševno obolelih kao i onima koji su u momentu rastrojstva počinili kakav zločin. Prvi popis koji je evindetirao osobe sa invaliditetom bio je onaj iz 1837. godine. Ako ih ne bi poslali u manastire onda bi ih nastanjivali u kućama van naseobina. Mitropolit srpski koji je poticao iz Habzburškog carstva se usprotivio ovom načinu i predložio da, kao što već svet čini, i mi ovde imamo bolnicu za takve slučajeve. Da bi oni imali svoj prostor a rad manastira bio obavljan neometano.

 

Na našim prostorima prva psihijatrijska ustanova osnovana je tokom Kneževine Srbije, poznatija kao „Dom za s uma sišavše“ i osnovana je u Beogradu ukazom državne uredbe od 3. marta 1861. godine, poznatiji kao „Doktorova kula“. Knez Mihajlo Obrenović je odobrio ukaz istaknuvši u njemu: da ova ustanova prima naredbe od Popečiteljstva unutrašnjih dela, da mora imati jednog lekara koji je doktor medicine i upravitelj, jednog lekarskog pomoćnika koji je poklonik hirurgije i jednog ekonoma. Da mora imati sveštenika i da će svi primati platu. Tu je stajalo ko se sme primiti i kako otpustiti. Sveštenik je imao strog pravilnik gde ukoliko lekar smatra da ne treba da verski razgovara sa pacijentom nije smeo prilaziti i morao se odazvati za upokojene kao i svake nedelje i praznika, osobito radi bogosluženja. Prihod je dolazio i od stvari pokojnika koje familija nije želela kao i od predmeta koje su štićenici pravili, pored donacija i države. Negde pri kraju se navode i lekovi, ako se to može nazvati lekovima u potpunosti.

Definicija ludila u zakonskom Ustrojeniju je glasila:

„Ludilo je poremećenje umni sposobnosti kod čoveka, u takvom stanju kod njega su mloga misli, no među njima nema nikakve sveze, takovij ne može od uma nikakva upotrebljenja činiti, no gdikoi put to bedno stanje prestane i čisti časovi nastupe. Ludilo se rađa iz neredovnog telesnog sastava. Besomučnost (zgranulo) jest ludilo, koje je do krajnosti dovedeno. Besomučnost dovodi čoveka na opasna, žestoka i svirepa dela i za njega samog i za druge. Besno ludilo, to je besomučnost.“

U ovom domu bile su osobe oba pola, kako odrasli tako i deca i priznaćete sasvim nepravedno oboleli od epilepsije kao i socijalni slučajevi.

Doktorova kula je sagrađena 1824. godine kao porodična kuća doktora Vita Romite, poreklom Italijana (došao u Beograd 1823. godine) kao lekara ondašnjeg beogradskog vezira a kasnije i kneza Miloša. Vezir mu je poklonio zemljište površine  6,5 hektara daleko van utvrđene varoši, na osunčanim padinama Vračara, u kraju zvanom „Guberevac“. U to vreme, arhitektonsko čudo od opeke, kamena i ćeramide imalo je podrum, prizemlje, sprat i simetrični raspored prostorija. Doktor je ovde trebalo da živi i ujedno prima pacijente. S obzirom da je od kamena i ima mala prozorska okna dobila je svoj naziv kao kula. Doktor napušta Beograd 1827. godine, a tu ostaju da žive njegova supruga sa ćerkom i zetom (Bartolomeo Kunibert), koji je bio čuveni lekar kneza Miloša ali i istoričar ondašnje Srbije („Srpski ustanak i prva vlada Miloša Obrenovića“, 1901) . Godine 1837, dolazi do potrebe za otvaranjem ozbiljnije psihijatrijske bolnice jer je jedan čovek sa znacima duševne bolesti počinio ubistvo.

Po osnivanju, ovim domom upravlja dr Steva Milosavljević a za prvog upravnika postavljen je fizikus beogradskog okruga dr Florijan Birg koji je radio i kao psihijatar iako to zvanično nije bio. Mnogo je bilo stalo dr Emerihu Lindermajeru (načelnik vojnog saniteta) da ova ustanova opstane. Ni dr Vasa Teodorović (upravnik karantina u Aleksincu) kao ni dr Birg ne behu stručni. Psihijatrija je jedva bila zastupljena na studijama medicine sedamdesetih godina 19. veka. Ali su bili savesni. Primetivši da bolnica ne sme ostati noću bez nadzora nastanju se u njoj. Sami su  regrutovali pacijente, kalemili od velikih boginja (vakcinacija), pregledali povređene.

Prvih štićenika je bilo pet a prvi upisani je Kata Radmanova iz Požarevca koja se posle smrti muža odala alkoholu i prostituciji. Prvo je kažnjena sa 30 kamdžija (udara) bičem što je uticalo na njen um pa je iz zatvora poslata pravo u bolnicu. Kata je ubrzo i uspela da pobegne iz ove ustanove i nikada je nisu pronašli. Pet godina kasnije bolnica broji 20 pacijenata. Uprava se prepušta Miloševim ukazom dr Mladenu Jankoviću koji je predhodno poslat tri meseca u Nemačku na stručno usavršavanje (kod dr Vilhemna Grizingera). Ovaj čovek je uklonio sva tehnička sredstva kojima je vršeno bilo kakvo nasilje (trostruki bič, nasilna stolica, kamdžija) a zadržao je jedino košulju za vezivanje najtežih ili veoma uznemirenih i opasnih bolesnika. Ovaj čovek je brinuo o 218 muških i 96 ženskih pacijenata do 1881. godine postavši začetnik psihijatrijske nege kod nas.

Prvi sačuvani izveštaj je iz 1861. a prva sačuvana istorija bolesti je iz 1880. godine kada se u istoriji srpske medicine pojavio dr Laza Lazarević. Njegov potpis je na 50 od 150 najstarijih istorija bolesti koje smo sačuvali.

„…govoruća apatija (mesecima ne progovara ništa)…jedna potpuno belosvesna luda samo se smeje, trči i skače….“, pisao je dr Lazarević.

Prva prava kvalifikacija dolazi tek krajem 19. veka a melanholija, epilepsija i demencija se odvajaju tek početkom 20. veka. Lečeni su kapima opijuma, bromovom solju, rakijom i vinom, insulinskom komom dok nisu prvi lek dobili te 1853. Zbog bezbednosti i porasta pacijenata opasan je zidinama, odvajaju se muški i ženski paviljom, paviljoni za mirne i uznemirene a postojao je i paviljon za čiste i prljave. Na ulazi se postavlja opservacija (posmatranje) a pacijenti dolaze po nalogu suda jer oni koji su imali novca odlazili su u Beč. Ključ prvobitne ustanove se i danas čuva kao i jedan od starih EEG  aparata koji još uvek radi.

Za vreme bombardovanja 1915. godine jedan od pacijenata, izvesni Milan Popović, pobegao je iz bolnice i vratio se sa nekoliko zarobljenih austrougarskih vojnika i volova. Austrougarski vojnici nisu ulazili inače ovde (od 1914. do 1918),  pa se šuškalo da je korišćena i za skrivanje. U jednom momentu je bilo čak 1.000 pacijenata. Koristili su i jezive elektro šokove a sva ova pomagala pala su u zaborav na tavanu kule.

Postojala  je slična  kuća i na Dorćolu. Kula je najstarija na Balkanu u stilu tursko-evropskog  izgleda. Prizemlje nije autentično, predpostavlja se da je tu bio ekonomski deo, a danas se koristi za sastanke psihoterapije. Kraj kamina koji je očuvan u doktorskoj sobi nastala je i Kunibertova „Istorija Kneževine Srbije“.

„U ovo zavedenie primati i u njemu čuvati i lečiti samo s uma sišavša lica svake struke, zgranuta (paralitie) i od opadajuće bolesti (epileptie) stradajuća, kako muška tako i ženska, i to kako odrasli tako i deca.“

U ovoj kuli stanovao je, pored dr Lazarevića (ovde je pisao romane i pripovetke od 1880-1889. dok nije preminuo u 39. od tuberkuloze),  još jedan veliki pisac, a reč je o Petru Kočiću. No, Petar nije ovde pisao niti radio,  bio je pacijent. Pesnik i političar je ovde primljen nakon što mu je preminuo sin a to je u njemu ostavilo duševno rastrojstvo, a želja mu je bila da živi u slobodi i da ne mora da gleda austrougarsku vojsku. Iako je rat bio u jeku psihijatriju niko nije želeo da uznemirava niti da u ovakve kuće ulazi a Petru je to svakako odgovaralo. Preminuo  je u ovoj bolnici 1916. godine, dok je Beograd bio okupiran. Iako je „Doktorova kula“ kulturno dobro, još je nisu revitalizovali, rekonstrukcija je prekinuta tokom bombardovanja a nedostatak finansija je, takođe, uzeo danak. Danas ovde zaseda jutarnji sastanak direktora klinike, glavne sestre klinike, glavne sestre sektora Beograd, kolegijumi, etički odbori. U njoj se nalaze i izložbe radova pacijenata dnevne bolnice.

„Bolnica za duševne bolesti“, kako je nazvana 20 godina od osnivanja, započinje  tradiciju koju danas nastavljaju bolnice: „Dr Laza Lazarević“, „Specijalna bolnica Kovin“, „Gornja Toponica“ kod Niša i druge. Ova „Kula“ se danas nalazi u okviru Kliničkog centra, blizu Onkološke i Dečije klinike. Spomenik je kulture od velikog značaja još od 1965. godine, a možete je posetiti tokom Noći muzeja.

Nije nepoznato da su razni velikani pa i suvereni bili korisnici ovih ustanova. Tako je bilo i kod nas.  Princ Đorđe je imao neukrotivu i neobuzdanu narav koja ga je dovodila u razne neprilike. Bio je u neprijateljstvu sa Nikolom Pašićem, Dragutinom Dimitrijevićem Apisom, oficirom Petrom Živkovićem i mnogim drugima. Ovo je jedan Karađorđević, najstariji sin kralja Petra I i Zorke koja je bila ćerka crnogorskog kralja Nikole I. Pristalice njegovog brata Aleksandra nisu bile zadovoljne njegovom prekom naravi i on je smešten 1925. godine u azil za umobolne. Kraljević Đođe, kako je bio poznat u narodu je u mnogim mišljenjima bio žrtva spletki svoga brata koji se dokopao prestola kada je Đorđe abdicirao kao okrivljen za smrt svog posilnog. Ono u čemu su se slagali je njegov patriotizam i lična hrabrost o kojoj su se ispredale priče poput mitskih. Francuski novinar, ratni dopisnik pariskog žurnala, Andri Barbi opisao je ovo junaštvo pričom o boju na Mačkovom kamenu u delu „Sa srpskom vojskom“. Kažu da je narav povukao na dedu. Voleo je da ribari na Adi sa Mikom Alasom sa kojim je bio veliki prijatelj. Bio je skroman, skrivajući poreklo tokom vojne škole u carskoj Rusiji iako je imao dve tetke udate za ruske plemiće čak.

Majski prevrat je prekinuo njegovo školovanje (ubistvo kralja Aleksandra Obrenovića i kraljice Drage) koji donosi odluku da sad pravo na presto ima knez Petar Karađorđević pa samim tim od 1903. godine Đorđe nosi titulu prestolonaslednika kao najstariji sin. Međutim, ubistvo Stevana Kolakovića, njegovog posilnog, mu je to oduzelo. Nesretni čovek je preminuo od Đorđevih batina zbog posledica na glavi i u stomaku. Lekari su potpisali izjavu da je usmrćen isključivo udarcima nogom pa je zbog rodbine sahranjen dan pre nego su im javili. Štampa je ovo nazivala „tajanstvenim ubistvom“ ali su srpske socijaldemokrate preko „Radničkih novina“ započele kampanju raskrinkavanja zahtevajući kaznu.

Đorđe koji je učestvovao u oba balkanska i u Prvom svetskom ratu abdicira (27. mart 1909) u korist Aleksandra a kad je kralj Petar I preminuo netrpeljivost između braće raste. Uhapšen je 1925. i godinama je boravio u zatvoru, tamo je dočekao i drugi svetski rat kad ga oslobađaju Nemci. Komunistička partija proteruje kraljeviće kao državne neprijatelje i konfiskuje im imovinu. Jedino je Đorđe ostao u Beogradu i živeo mirno kao penzioner. U poznim godinama je oženio Radmilu Radonjić i shodno godinama, nisu imali dece. Umro je u dubokoj starosti (17. oktobar 1972), sahranjen je na Oplencu a pored njega se nalazi i humka njegove supruge. Ostale je mnoštvo dokumenata (neki istoričari kažu i falsifikovanih) koji nam govore da Đorđe nije zapravo bio u zatvoru nego je 16 godina proveo u ludnici. I sam je ostavio memoare „Istina o mom životu“ govori o ubistvu koje je počinio i svemu što je doživeo tokom samovanja u sanatorijumu. Tačnije, nakon što mu je dijagnostikovana šizofrenija prvo je bio zatvoren godinu dana na dvorskom dobru u Belju a potom u Specijalnoj psihijatrijskoj bolnici u Gornjoj Toponici u Nišu. Kralj Aleksandar je izdao zvanično obaveštenje da je Đorđe nervno oboleo. Iako je Pašić okrivljen za nameštaljke, u njegovim memoarima ostalo je zabeleženo i da je imao opsesiju da ga progone i špijuniraju i da je sklon neuračunljivom ponašanju i ispadima.

„Sudbina se poigrala sa mnom. U danu kada je Srbija izgubila slobodu, u času kada je ceo moj narod postao zatočenik, ja sam oslobođen. Oslobodili su me Nemci, narod koji nikada nisam voleo i protiv koga sam se borio celog života.“

Odbio je nemačku ponudu da bude vladar okupirane Srbije i zato je mirno mogao da ostari u njoj. Odbio je i ponudu generala Peke Dapčevića da dobije svoj automobil i šofera. Rekao je da mu je dovoljan njegov bicikl. Primao je penziju i često u Topčiderskoj šumi šetao sa Brozom.

Iako sledeći primer nije baš da je boravio u nekoj od naših ustanova ipak i te kako ima veze sa nama. Mileva Marić- Ajnštajn (Titel, Austrougarska 19.12.1875 – Cirih, Švajcarska 4. avgust 1948) je bila srpska matematičarka. Njeni roditelji su bili dobrostojeći jer su bili pametni ekonomi i pažljivo su ulagali a otac je novac trošio, bez reči, isključivo na školovanje svoje dece. Pre nje su im umrli Milica i Vukašin a nakon nje su rođeni  Zorka i Miloš. I ona i Zorka su imale tu nesreću da im pri rođenju iščaše kuk zbog čega su vidno hramale. Mileva je bila sjajan đak i student. Slušala je predavanja medicine, matematike na politehnici ali i fiziku. Na matematici je tada i upoznala Alberta (imao je samo 17 godina) i plašeći se te veze jer je bila jedina žena i najstarija  u grupi odlazi na fiziku koju sluša u drugom gradu, doduše  nezvanično jer žene nisu primali do 1900. godine. Dopisuje se sa Albertom, on je nagovara da se vrati matematici i ona ne samo da se vratila nego uspeva i da položi pet predmeta odjednom za šta su njene kolege učile cele godine. Njen diplomski rad bio je iz oblasti provođenja toplote. Njeni roditelji se nisu bunili plašeći se da će ostati neudata zbog hramljanja.

Albertova  majka Paulina je bila ljuta jer Mileva nije Jevrejka, starija je 3.5 godine i iz nekog razloga bila je besna jer je Mileva intelektualac. Albertova prosečna ocena je bila niža od Milevine i nije uspeo da postane asistent na katedri što je rezultovalo nemogućnosću finansijskog osamostaljivanja. Što je bio preduslov za brak. Nekoliko nedelja nakon tajnog sastanka sa Albertom na ostrvu Komo saznala je da je trudna. Obarana je od strane profesora kojima se Albert zamerao i na kraju je odustala od doktorata. To prvo dete bila je devojčica Lizerl koja je usvojena ili je preminula od tuberkuloze (postoji indicija da je data u banatsko selo Orlovat). Mileva je znala da neudata i sa vanbračnim detetom ionako nema šanse ni za šta. Ne zna se tačno šta se dogodilo ali se zna da se Albertu pridružuje u Bernu, bez deteta, gde su se konačno venčali.

Albert je od detinjstva voleo neku svoju rođaku i to je ometalo ovaj brak. Na posletku, Mileva sa nervnim slomom odlazi sa decom, o njoj brine Zorka koja usled svega toga, takođe, doživljava nervni slom i završava na psihijatriji. Mileva konačno usled nervnog oboljevanja zbog događaja pristaje na razvod 14. februara i Albert ženi Elzu 2. juna 1919. U periodu razvoda Albert je postavio svoju „teoriju relativiteta“. Pristao je da novac od Nobelove nagrade za „objašnjenje fotoelektričnog efekta“ iz fizike pokloni Milevi i deci.

Nisu Mileva i Zorka jedine bile pod velikim pritiskom, Albertov i Milevin sin Edvard je od najranijih dana pokazivao čudno ponašanje. Proveo je tri decenije u sanatorijumu jer je za svog oca bio „nerešiv problem“. Imali su troje dece: Lieserl koja je nestala  kroz istoriju, Hansa Alberta i Eduarda koji je rođen u Cirihu u Švajcarskoj 28. jula 1910. Ajnštajn se fizički razdvojio sa Milevom 1914. godine,  još uvek u braku, a pismima je održavao kontakt sa sinovima. Albert je i pre toga bio surov prema njoj. Imala je pravilnik kojeg se morala pridržavati. Da on ima tri obroka, da ima uredne sobe i posteljine, da ne dotiče njegov radni sto niti sme ući u radne prostorije pa čak i da mu se ne obraća ako joj nije dozvolio. Najstrože joj je bilo zabranjeno njeno mišljenje kao i javni naučni rad. Rastrojena zbog prvog deteta, ne voljena, sa dvoje male dece i očigledno mučena polako je počela da popušta nervno. Albert nije propuštao priliku da je ponizi ili joj se naruga. Braća su teško podnela razvod roditelja i ponašanje svog oca a dok je majka brinula o njima Albert se u međuvremenu oženio svojom rođakom. Edvard je od rođenja bio bolešljiv i već tada je Albert tvrdio da on neće izrasti u zdravu osobu. Očajavao je zbog njega i o tome pisao svojim kolegama, žaleći se i zgražavajući. Međutim, Edvard sa šest godina čita Šekspira, Kanta, Šopenhauera, Platona i posebno se interesuje za psihijatriju i to naročito Sigmunda Frojda. Sledeći očeve stope upisuje studije u Cirihu ali i oseća teret očeve slave jer je to činilo da se oseća beznačajnim i ne važnim. Njegovo stanje se pogoršava i posle pokušaja samoubistva 1930. godine dijagnostikovana mu je šizofrenija a surovi medidicinski tretmani tog doba su samo pogoršali stanje pa mu je ubrzo pogođen govor i kognitivne sposobnosti usled „terapije“. Do kraja života je boravio u ustanovi i otac ga nikada više nije video jer nije želeo. Umro je od srčanog udara u 55. godini a sahranjen je na Hongerberg groblju  u Cirihu, skončao je kao bolnički baštovan zaboravljen od strane svog velikog oca.

Zorka je postala potpuno mentalno neprisutna tokom svega toga, zapalila je sav novac roditelja i zbog toga je njen otac dobio moždani udar i preminuo. Inflacija je umanjila vrednost novca od Nobelove nagrade na samo 32.000 dolara što Milevu rastrzanu između dugova i bolesti svojih članova porodice ne čini obezbeđenom. Ubrzo umire i Zorka, Edvard odlazi u zatvoreniji sanatorijum, drugi sin  emigrira kao i otac u Ameriku pod najezdom nacista a zatim  joj umire unuk nekoliko meseci nakon svog rođenja. Nije mogla da se raspravi ni oko imovine jer se brat Miloš vodio kao nestao tokom rata. Zbog dugova oko Eduardovog lečenja prodaje kuću koju joj Albert prvo nudi da uzme pod vlasništvo ali je osam godina  kasnije naglo prodaje pod uslovom da kupac dozvoli Milevi da ostane. Pri prvoj novoj godini Mileva ipak dobija obaveštenje da je njen najam istekao. Ispalo je da je kupčevih 85.000 franaka slučajno uplaćeno na njeno ime, Albert je zahtevao taj novac preteći da će Edvarda izbaciti iz testamenta. Njoj je pozlilo nakon toga, doživela je šlog, preminuvši nešto kasnije na klinici. O njenoj smrti kod nas niko izvestio nije. Kao što niko nije izvestio o njenom zlostavljanju niti njenim „terapijama“ u koje ju je gurnuo neko drugi.

Njeni ostaci su ugledali svetlo dana 2004. godine kad je država raskopala zapušten grob, uz pomoć memorijalnog centra danas je tu spomenik kakav dolikuje. No, ne mogu je vratiti ovde nama jer bi se morali složiti svi rasuti Ajnštajni širom Amerike, Izraela  i Švajcarske. Albert se čvrsto borio da ona nema nikakvog uticaja na njegove radove. Ipak sovjetski naučnik Abram Jofe tvrdi da je lično video originale naučnih radova koji govore suprotno. Mileva se samo jednom prilikom poverila: „Sve je na gotovo sad više ne trebam…“

Kad smo kod Mileve i nestalog brata Miloša treba reći da se i tu krije jedna neobičnost. Miloš (10 godina mlađi) pomenut je u samo jednoj rečenici „Enciklopedije Novog Sada“ i u manjem poglavlju knjige „Mileva i Albert Ajnštajn“ a tek nedavno se njegovo ime našlo pored imena njegove slavne sestre i oca na info tabli rekonstruisane porodične kuće u Novom Sadu. Ovaj čovek je zaslužan za začetke u kloniranju i zadužio je svojim radom generacije, posebno ruskih naučnika. On je i jedan od svedoka radova svoje sestre ali se sumljalo na bratsku pristrasnost. Iako je slat po Austrougarskoj da se bori protiv Rusije, Rusi kad su otkrili da je Srbin i lekar poslali su ga umesto zatvora u Lefortpovsku bolnicu u Moskvi. Tu se sprijateljio sa čuvenim revolucionarom Belom Kunom i ovo poznanstvo mu je dalo odrešene ruke kada su u pitanju naučni eksperimenti. Njegova specijalnost bila je histologija (nauka o ćeliji) na Moskovskom univerzitetu. Držao je katedru na Dnjepropetrovskom medicinskom institutu. Nije poznato zašto se nije vratio u Srbiju po okončanju rata pa je Mileva imala toliko problema oko preuzimanja nasledstva. Ruski izvori kažu da je ipak održavao sa sestrama prepisku ali ta pisma nisu sačuvana. Jedino je zabeleženo da se roditeljima javio iz rata 1916, zatim 1924. i nikada posle toga. Proglašen je nestalim a kad je za Milevu već bilo kasno i pokojnim. A on, sa samo 45 godina postaje šef katedre za histologiju na Univerzitetu u Saratovu i to kao naslednik čuvenog B.A. Pavlova (guglati eksperimenti dr Pavlova, ako imate stomak za to). Za ruske genetičare, njegovo ime je svetinja danas. On je jedan od prvih ljudi koji su uspeli da stvore identičnu kopiju ćelije i to više od osam decenija pre nego dobismo oblast zvanu kloniranje. Ostavio je naučne radove u oblastima mitoze i amitoze (direktna i indirektna deoba ćelija), izučavao nervni sistem a Veliki otadžbinski rat ga je prekinuo u tome pa je ovo publikovano posle rata. Veličina ovoga su tri doktorske disertacije (zapisao je ruski naučnik G.A Kabolov u Saratovu, 1986). Njegov rad je prekinut još jedanput i to opet ratom kad je Hitler napao Sovjeski savez. Dr Marić biva mobilisan na moskovski front i u Crvenu armiju i vrlo narušenog zdravlja nije dočekao kraj istog. Umire 1944. godine, a počiva u Saratovu gde postoji spomen soba posvećena ovom genijalnom sunarodniku koga smo zaboravili da bar spomenemo u knjigama. Razni izvori onih koji su ga znali govore da je izabrao deobe ćelija i nervni sistem samo zato što je želeo da bude od koristi ljudima i pre rođenja i da pokuša da popravi nerve i duševne stvari od kojih su mu patili i njegovi najmiliji. Tako da sem što su se ovde našli kao pogođeni duševnim nemirima imali su i jednog člana koji je probao da od istog izleči ceo svet.

S ljubavlju, Elena Alexandra

Palisade

Posted on by Redakcija

Bilo je odveć kasno kada je dobri Savjet krenuo na putovanje. Sa sobom, u malom platnenom zavežljaju ponio je nešto slatkih argumenata, flašicu gorke istine koja je svejedno krepila čovjeka i nešto nevinih osmjeha. Smatrao je da će ta količina biti dovoljna da ga dovede pred lice čovjeka kome je imao da prenese jednu važnu poruku. Problem je bio što Savjet poruku nije znao, a njegov učitelj, otac Mudrosti mu je pred odlazak samo rekao da će se sve obznaniti kada dođe do susreta. Tako, sa puno vjere u svoj nepoznati cilj, dječak je krenuo. Trebalo je preći rijeku Sumnje, most Očaja i na kraju kada bi prešao te neznatne prepreke, čekala je staza kroz šumu Mišljenja. Na kraju, trebalo je prema uputstvima da ga čeka odsjaj vatre u podnožju beskrajno visokih palisada i pred njima čovjek, koji je čekao vijest.

Prošlo je nekoliko sati dok dječak nije stigao do šume. Da li zbog hladnoće, ili proste jeze koju mladi um može osjetiti pod sjenkama giganata, zagrlio je sebe, jednako da se ugrije kao i da se snažnije suoči sa preostalim dijelom puta. Već izdaleka uvidjeo je kako se plamen promalja kroz šipražje, kako tanke vlati ognja plešu i dozivaju ga. Međutim, iako ozaren tom milom svjetlošću u tami, on poče kroz prorede svojih stisnutih prstiju da vidi kako iz njega izlazi više stubova mraka koji poput zmija su se počeli obmotavati oko drveća. Na kraju njih bijahu strašne crvene oči, desetine koje ga počehu pratiti pogledom bez treptaja, turobnim i strašnim. Suočen sa prizorom Savjet promrmlja, upravivši oči put zemlje:

– Ničega ovdje nema, ničega, sem mene i mog straha!

Nije prošlo puno dok se nije približio plamenu. Kao u nekom starom logoru, koji su putnici posjećivali i održavali on ugleda tri jednaka trupca i na jednom od njih starca, toliko izblijedjelog da je bilo neophodno nekoliko puta trepnuti ne bi li se dobri Savjet uvjerio da tu zaista nekog ima. Čudno osjećanje prođe mu umom, već posle tog prvog utiska da to nije čovjek koji je trebao da ga sačeka, ali mudar u svojim godinama, on ne iskaza sumnju još uvijek. S druge strane, starac se pravio da ga skoro nije ni primijetio. Nije mu ponudio ni riječ, već samo pokret desnom rukom kojom kao da otvori svoj začarani prostor u kome se dječak imao smjestiti. Nakon što je sjeo sa druge strane vatre, Savjet posmotri dobro lice pred njim. Bilo je staro da, ali je pogled bio sakriven, a dječak je baš njega tražio. To njegovo ispitivačko lice potraja nekoliko minuta dok čovjek ne sijevnu užasavajućim žutim očima, punim nekog pradavnog gnjeva, da sve ostalo ustuknu pred tom silovitošću. Pojaviše se i riječi, tako nasušne tom susretu:

– Izvinite gospodine, da li ste mene čekali?

Starac se osmjehnu, pa i sam reče:

– Ja sam onaj koji uvijek čeka, moj dragi sledeći Savjete.

Dječak iznenađen riječima upita za pojašnjenje. Bio je zbunjen, a ispod iznenađenosti, uz te skoro crne grede, pune palog drveća, koje su prijeteći slale svoje vrhove nekom nepoznatom Bogu, osjećao je da je prevaren i da je zarobljen.

– Čovjek koji te je čekao, otišao je. Ja sam ga odveo, još davno, kroz kapiju tamo dalje. Potom sam se vratio i čekao sam tebe i moram ti reći, za razliku od mnogih drugih ti si poranio.

– Kojih drugih? – Dječak se još više kupio na svom mjestu, sve je više stezao onaj smotuljak, koji sada sa svim darovima, se činjaše beznačajnim.

– Drugih, valjanih Savjeta. Tebe. – Opet se nasmijao. – Vidiš, ja sam Zaborav, ime koje proždire sve, ali to ne znači da je biti dio mog carstva tako loše. Vidiš, ti si služio Mudrosti i Znanju, vrijedno si donosio gutljaje istine ljudima i učio ih kako da pronađu u sebi Srce, Ljubaznost i Dobrotu. A opet, da li si se ikad pitao, šta se dešava nakon što podijeliš teret svog puta sa mnogim njima? Misliš li ikada dalje od funkcije koju obavljaš i kreda kom služiš?

– Zar za jedan Savjet postoji više?

– Možda i postoji. Svi smo mi blagoslovi smrti kojoj služimo. Onda kada ona dođe i povede čovjeka sa one strane palisada, sa njom idemo i mi, svi. Samo se ja uvijek isti vraćam, jer samo je moja služba vječna, ona da se zaboravi. Zato čekam i tebe da te povedem tamo, jer je onaj koji je tebe trebao davno nestao, i sada Savjet bez ikoga da ga čuje, nema svrhe i cilja. Tako da je čas da opet pođemo već skoro pa prošao. – Ustao se, ali dječak ne bješe spreman da ide. Poželje da pita starca da li je zao, ali se predomisli i upita:

– Da li će da boli?

– Sine moj, – starac odgovori -, od svih stvari na svijetu, samo zaborav ne boli. Samo moja iscjeliteljska ruka garantuje miran pokrov umu gonjenom mnogim pitanjima. Od mišljenja, od istina, od težnji i strastvenih zanosa, od svih muka koje pohode biće, pred vratima koja vode do razrešenja, prvo moraju proći kroz ona moja. Tako i ja, često bez emocija vršim moj zadatak, prelazim daleki put da donesem uput miru, da pripremim ležaj za umoran dah. Možda tvoj gospodar pruža snove koji čovjeka nagone da se probudi svaki dan, ali ja dajem snagu da duša zaspe svake noći. I zato ne brini, u meni možda ima nešto praistorijske tuge bez lica i imena, ali zla nema. – Pružio je koščatu ruku, koju Savjet mirno prihvati svojom. Na kapiji mu reče:

– Da li bi se sjećao ništavila prije oblika, misli koja te je iz praznine iščupala i oblik ti dala? Tako, kako prije ičega, smrt mora oblikovati smisao, tako i ja vraćem suštini ono što je uzeto.

Iza njih, u daljini, ponovo jedan dječak hitaše da donese poruku koju nije znao, čovjeku kog odavno nije bilo.

 

Autor: Morodark

U očima drugih

Posted on by Redakcija

Oči drugih gledaju u mene tužno, deluju razumno i saosećajno. Velike, prodorne, oivičene tamnim trepavicama pomalo nagnutih na dole poput suncobrana na plaži. Njihova boja, nalikuje mojoj. Plava, sa primesama zelene boje poput vode u tegli koja se usled dugotrajnog stajanja ubuđala. Zenice velike i crne kao katran su okružene malim zlatnim i sjajnim krugom, za koji mi je neko jednom rekao da je odlika ljudi koji mogu da vide budućnost. Što ih duže gledam shvatam da ove oči, nisu kao oči drugih ljudi. Nisu ni kao moje, one su drugačije. Lagala bih kada bih rekla da ove oči nisu posebne. Prodoran pogled prodire duboko u moju dušu otključavajući sva ona vrata od kojih sam ključeve davno bacila u nepovrat. One vide sve, vide ono spolja, a vide i ono izunutra. Pitam se, da li im je čudno to što spoljašnjost često ili gotovo nikad ne odgovara onome što se nalazi ispod nje. Osećam se nago pred ovim očima, dok uporno pokušavam da se sakrijem od njihovog pogleda. Kad god skupim malo snage da svoj pogled usmerim na nešto drugo, u želji da oči drugih nestanu, shvatim da nikada neće nestati. Iako strahujem primičem se bliže i želim da vidim šta te oči vide, ali u zenicama mogu samo da vidim odsjaj dela svog lica. Ali pogled tih očiju, bez obzira na moju blizinu, ostaje isti kao da im ne smeta moja blaga uznemirenost koja se iznenada pojavila. Pogled ostaje miran, staložen, miluje me ali nisam sigurna da li zaista želim da te oči nastave da me gledaju. Uvek sam smatrala da postoji nešto uznemiravajuće u mirnom pogledu. Da li je to lukavo sakrivena hladnokrvnost? Ili meni ovakva prisna i pomna pažnja smeta? Bez obzira na svoju uznemirenost nastavila sam da ih gledam i došla do zaključka da mi smeta njihova pronicljivost. Ne želim više da me gledaju, ne želim ni ja njih da gledam, ali i pored svega ne mogu da odvojim pogled od njih. Neverovatno magična moć privlačenja isijava iz njih i vuče me ka njima. Žele da se moj pogled u njihovim udavi. Oči drugih traže da ih gledam, kao da traže opravdanje, kao da traže da svu moju pažnju i žele da svu svoju energiju usmerim na njih. Odmičem se, a onda ugledam i uši drugih. One koje čuju sve. U to sam sigurna nema sumnje. Čuju sve moje tajne, čuju sve nikad izgovorene reči, čuju mene kako pričam iako glasa ne ispuštam. One ih samo sprovode do mesta koje ih interpretira na način koji je pogrešan. Ove uši čuju šaputanje, intimno šaputanje u noći koje koliko god tiho bilo uspeva da ispuni i najprazniju sobu. Ove uši čuju moje želje, moje greške, one slušaju i prate svaki moj korak. Ne, ne želim da čujem šaputanje drugih, te reči me povređuju. Suviše su surove i zle, ali samo ponekad umeju da budu toliko istinite da me plaše. Uši drugih čuju čak i tišinu. Sposobne su da tu tišinu odgonetnu, da joj daju značenje… One znaju kad je tišina i znaju zašto je ona tamo. One slušaju pomno i konstantno. Mislim da nikada neće doći dan kada će to prestati da rade. Čak i kad se trudimo da neke stvari ne čujemo to apsolutno nije moguće. Volim onu staru izreku “na jedno uho ušlo, a na drugo izašlo”. Toliko često korišćena izreka koja nimalo nije tačna. Na jedno uho uđe, da, ali zapravo nikada ne izađe, ono ostaje udobno ušuškano u nekom delu sećanja spremno da ispliva baš onda kada mi to ne bismo hteli. Zvukovi reči umeju da budu toliko živi da ih čujemo na isti način kao i kad su prvi put bile izgovorene, čujemo čak i glas osobe koja ih je izgovorila, tonalitet, brzinu. Ništa se ne menja, vreme tu nema nikakvog uticaja. Ne volim te zvukove, zbog njih sumnjam u sebe, one me sputavaju da ispunim ono što sam želela. Nos drugih oseća, oseća sve. Prijatno i ono manje prijatno. Oseća strah, nervozu, oseća opasnost, ljubav, privlačnost, smrt, gnev, bes, pobedu, hladnoću, toplotu, bliskost i udaljenost. Oseća sve vrlo precizno, ali često biva ignorisan jer predstavlja se nevažnim naspram ostalih, ali to nikako nije. Kako su samo precizni i koristni ti mirisi. Strah. Kada drugi namirišu strah, ništa ih neće zaustaviti dok to što strah oseća potpuno ne bude uništeno i poniženo. Ne želiš da te namirišu, zapravo to je poslednje što želiš u životu, dok ga još uvek imaš. Treba se plašiti mirisa koji drugi mogu da osete, treba kontrolisati svoje emocije kako ih drugi ne bi mogli primetiti ili omirisati. To je jedini način da budeš siguran. Pogled mi se spušta na usne drugih. One su lepe, male i uzane, ali pune i sočne poput zrele trešnje. Jedva čekaju da se razmaknu i da iz mračne šupljine koju skrivaju puste neukrotivu zver. Zver toliko besnu, nemilosrdnu i razjarenu koja jurca i žuri, koja govori sve ono što ja nikada nisam htela da čujem ono što nikada sebi ne bih dozvolila da kažem, izgovorim. Usta drugih nisu tako suptilna kao sve ostalo. Usta drugih pričaju, pričaju polako, brzo, kojim god tempom hoće i koliko glasno hoće. I govore šta god hoće. A često vole da govore ne sa mnom, već govore sa drugima, a ja to čujem. One pričaju o meni, oni sude o meni. Poput prosutih klikera iz kese reči jure u sve pravce i pričaju strašne stvari o meni, užasne stvari. One kude, neodobravaju moje postupke, viču na mene. One mi ne žele dobro. Te me reči uvek povređuju. Usta drugih ponekad me i uveravaju, daju mi lažnu nadu. Usta drugih često i govore brže nego što um radi. Brza su i efikasna, seku poput najoštrijeg noža pravo tamo gde treba. Retko kada promaše to najbolnije mesto, ali kad promaše one povrede neki drugi deo. Usta drugih osuđuju, ah kako samo vole da me osuđuju, kako samo vole da me čine nesrećnom i tužnom. Vole da laži predstave kao istine, a istine kao laži. Ali ne, neću pasti na te laži koliko god one jasno i razumno zvučale. Pokušaću da šapate usta drugih utišam toliko dok apsolutno ne nestanu. Cenim one oči i ona usta drugih iz kojih izlazi milost i ljubav, koje podržavaju, koja me hrabre, koja me uzdižu kada padnem. Ali, takvih očiju i takvih usta nema već odavno. Ponekad se pitam da li su zaista nekada postojala. Odmičem se dalje od očiju koje me još uvek pomno posmatraju dok se usne drugih razvlače u blag smešak. Ali, svetlost u oku odaje nešto drugo. Ne, ove oči nisu mile i pažljive, ove oči gledaju podmuklo, a usne se podmuklo smeše. Odaljavam se i spuštam pogled na svoje ruke. Tanke ruke sa tankim i dugačkim prstima nestrpljivo se tresu od naleta adrenalina, uznemirena sam, a ne znam razlog. Iako moje, deluje mi da u ovom trenutku neko drugi njima upravlja. Prsti se nekontrolisano grče i skupljaju u pesnicu tako jako da mogu da osetim svoje nokte kako duboko zadiru u dlanove moje šake. Moje noge se približavaju telu drugih, moja leva ruka visi mirno pored mene, ali desna se podiše, i pravi zamah ka telu drugih. Ona je zamahnula toliko jako da je pri udarcu krv potekla iz njih. Gledala sam začuđeno i shvatila da telo drugih više nije tu. Nestalo je. Čučnula sam dole i pogledala delove upravo razbijenog ogledala poprskana krvlju kako stoje razbacana po tamnom parketu. Uzela sam u ruke jedan od mnogobrojnih parčadi i shvatila da oči drugih i dalje kroz komade slomljenog ogledala gledaju u mene.

Autor: Plavooka

Zbirka blurbova za nenapisane knjige

Posted on by Redakcija

Tri karte, tri života

U društvu nedaleke budućnosti građani se ohrabruju da tokom života tri puta promene svoj lični identitet (lice i ime). Tačnije, ove promene se mogu dogoditi sa 25, 45 i 65 godina starosti. Šansa za novi početak obično je povezana sa selidbom u drugi grad, zemlju ili kontinent, ali ova vrsta zakonskih mera svima omogućava da spoje lepo i korisno.

Prvo, previše kikseva i loših odluka mogu nas dovesti do tačke kada postajemo društveno i etički neprihvatljivi. Niko ne želi da razgovara ili posluje sa nama, porodica, prijatelji i saradnici prosto nas odstranjuju iz svoje okoline. Otuđeni, prezreni i odbačeni… ali to smo i zaslužili, zar ne? U ovom slučaju država stiže upomoć, nudeći simbolično iskupljenje – program zaštite svedoka koji nas spašava od sopstvenih grešaka.

Drugo, niko ne bira svoje ime i crte lica, s obzirom da nam ih prethodne generacije ostavljaju u nasleđe. Promenom onog što je zadato, stičemo pravo na lični ukus i samoodređenje.

Najzad, svima nam je poznato osećanje kada sami sebi postanemo dosadni. Isto lice gledamo u ogledalu, istim imenom nas ljudi dozivaju… To može postati zatupljujuće. Mnogi se sa tim problemom nose menjajući frizuru, šminku, garderobu, mišićnu masu, dodajući tetovaže i pirsinge, da ne pominjemo virtuelne identitete, avatare, nadimke, ali efekti su uvek privremeni. Sa tri moguće lične karte, promene postaju trajne, a novi život društvena realnost.

 

Henri i Lui

Lui je bio zoolog, specijalizovan za vrste vodozemaca. Trauma iz detinjstva podstakla ga je da postane stručnjak za žabe. Bio je deo hipi pokreta, lični prijatelj Terensa Mekene. Njih dvojica su se sreli na Tusman koledžu, gde su eksperimentirali sa svim vrstama prirodnih psihodelika (lizali psihoaktivne žabe), često putovali u Sonora pustinju i amazonske prašume, tražeći najpotentnije vrste.

Lui je posvećeno istraživao duhovne i medicinske koristi enteogena, uz moguće primene u lečenju demencije, Alchajmerove bolesti, pa čak i samog starenja. Nakon što je previše eksperimentisao na sebi, oboleo je od shizotipnog poremećaja ličnosti i nedugo zatim postao vernik Crkve Žabe Svetlosti. Na kraju ga je porodica smestila u psihijatrijsku ustanovu.

Henri je bio mladi i perspektivni nastavnik biologije, nezadovoljan postmodernim obrazovanjem i politički korektnim pristupom deci sa manjkom talenta i inteligencije. Jednostavno se nije mirio sa dominantim uverenjem da je preimenovanje problema način rešavanja problema. Tretiranje subjekta kao „izazvanog“ i trošenje ogromnih resursa na dopunske školske programe prosto je smatrao nedovoljnim. Zato je u praksu uveo ilegalne nootropike, pružajući direktan kognitivni podsticaj manje nadarenim učenicima. Deca koja su bila podvrgnuta tretmanu pokazala su značajan napredak u učenju i rešavanju zadataka. Kada se ovo pročulo po školi, Henri je brzo uhapšen i potom osuđen na društveno koristan rad u psihijatrijskoj ustanovi.

Kad je upoznao Luia, odmah su pronašli zajednički jezik; obojica su čvrsto verovali da urođeni nedostaci prethode društvenoj nejednakosti, te ih zato treba kompenzovati lekovima. Duševna bolnica je bila savršeno pokriće za sprovođenje određenih eksperimenata, posebno korišćenjem psihoaktivnih žaba (Lui ih je razmnožavao potajno, u obližnjem jezercetu.)

 

Crvena kraljica

„Hong Nu Vang” je nadimak koji je smislila još kao devojčica, koristeći ga za igrice i avatare. Direktan je potomak carske porodice Qing, zvanično poslednje dinastije koja je Kinom vladala pre komunističke revolucije. Ona je praunuka Junjing, rođene sestre Henrija Pu Jia, poslednjeg kineskog cara, koji vlastitog potomstva nije imao.

2039. godine, tačno 90 godina od proglašenja Narodne Republike Kine, vodila je nasilni ustanak koji je ponovo uspostavio dinastičku vladavinu. Avangarda pokreta bila je Armija Bogomoljke, grupa haktivista i neustrašivih ratnika predvođena Crvenom kraljicom lično. Njene hakerske veštine bile su ravne samo njenim borilačkim veštinama; kada je napunila 18, već je bila majstor Jing Kvan Daoa i nekoliko tradicionalnih stilova poput Šekuana (Zmijska pesnica) i Va Luma (Severna Bogomoljka, otuda i naziv njene gerilske grupe.)

Napad na Žongnanhai (carski vrt u Pekingu, sedište Komunističke partije) sada je deo urbanih legendi i nacionalnih mitova. Priča se da je Kraljica lično pokorila čitavu gardu dronova, naoružana svojim nanosečivom…

Njen glavni protivnik je Žao Hongvei, dugogodišnji direktor kineske obaveštajne agencije, zloglasne MDB (Ministarstvo državne bezbednosti). Godinama je progonio i zatvarao pripadnike Bogomoljke, od kojih su mnogi umrli tokom mučenja. Predosećajući neizbežni poraz, pokušavao je da prekopira svoju neuralnu mrežu u novo organsko telo, ali takva tehnologija još nije bila dostupna. Najbolje što je mogao učiniti je da pet industrijskih robota ponese njegov bazični memorijski modul, pri čemu je jedan bio prerušen u antikvarnu kamenu statuu. Kada su gerilci razneli zgradu MDB-a, sve što je ostalo bila je oštećena mehanička glava…

Ali zašto bi Hongvei to učinio, zašto bi neprijatelju ostavio trag osetljivih informacija i državnih tajni? Pogledajmo za trenutak geopolitičku mapu 2040. godine: Kina se nalazi u strateškom haosu, jer Atlantska alijansa kontroliše celokupnu teritoriju Kazahstana, Mongolije i delove Sibira, a trenutno napreduje i sa istočne kineske obale. Kraljica je nekoliko godina pre ustanka dobila logističku podršku Alijanse, ali i čvrstu garanciju da će savezničke snage ostati izvan granica nakon što ona preuzme vlast. Pogrešna računica sa njene strane, najblaže rečeno.

 

Stepen

Dve godine nakon Tegzita, Severna Karolina je bila druga država zaredom koja je proglasila nezavisnost od SAD. U zemlji sada vlada direktna demokratija – svako političko, društveno ili komunalno pitanje rešava se nedeljnim referendumom. Najnovija tema je ugradnja klima uređaja za ceo grad Grinvil. Građevinski inženjeri su konstruisali specijalnu kupolu koja obavija čitavu opštinu. Sada je moguće regulisati bilo koji aspekat mikroklime: temperaturu, vlagu, brzinu vetra, čak i aromatični kvalitet vazduha. Javnost je podeljena u tri grupacije: Hortenzije (preferiraju 77° Farenhajta kao bazičnu temperaturu, sa cvetnim mirisom), Kokosari (zahtevaju 76° F, sa aromom tropskog voća), i Gajani (konzervativni ekološki pokret koji se protivi svakom remećenju prirodne homeostaze.)

Za to vreme, Bela kuća pomno prati situaciju na terenu. Institucije države Nove Karoline još uvek su prilično krhke i nespremne za rešavanje kriznih situacija. Mnogi politikolozi su tvrdili da je potreban određeni nivo otuđenosti kako bi javne službe funkcionisale efikasno i nepristrasno; bez predstavničkih ustanova i partija, građani se previše emocionalno vezuju za svoj glas, uz pojačano osećanje lične odgovornosti. Primera radi, za vreme uličnih nemira policajci nisu uspevali da reaguju sa jedinstvenom komandom, nego bi i sami birali strane.

Predsednik Kanje Vest je u punoj pripravnosti, s obzirom da se približavaju nedeljni izbori, Kim deluje zabrinuto takođe. Šta ako američka vojska bude morala da interveniše, da li bi se to smatralo stranom okupacijom? Bez rezolucije Saveta bezbednosti UN-a, sigurno da bi… (22. jun 2027)

 

Nezaposlivi

Da li ste ispratili današnje vesti, Sindikat pisaca sukobio se sa policijom ispred sedišta glavnih izdavačkih kuća. Oko čega tačno je izbila frka? Vratimo se nekoliko koraka unazad…

Prošlo je dosta vremena otkako su izdavačke kuće počele da koriste napredne književne botove poput Quill-a i Wordsmith-a. (Pre toga su novinske kompanije učinile isto, ostavljajući hiljade novinara bez mogućnosti zasposlenja.) Softver je bio u stanju da pročita čitave opuse određenih pisaca, a zatim da oponaša njihove stilove, istovremeno crpeći inspiraciju iz njihovih ključnih uticaja.

Sposobnost učenja i stvaranja kreativnog sadržaja nije bila dovoljna, s obzirom da su čitaoci  i dalje tražili personalizovano iskustvo poput književnih večeri, javnih tribina i drugih događaja tokom kojih su mogli da stupe u kontakt sa omiljenim autorom. Stoga su pisci postali rentijeri svojih imena i javnih persona, dok su mašine obavljale spisateljski deo posla. Kada su izdavači odlučili da smanje troškove koristeći holografske projekcije najprodavanijih autora, nezadovoljstvo je prosto eksplodiralo…

Ovakva i slična pitanja autorskih prava deo su tekućih dešavanja 2026. godine.

 

Interspecijalno

Usamljenog tinejdžera posećuje vanzemaljsko stvorenje. Nakon početnog šoka, oni uspostavljaju poverenje i postepeno postaju ljubavnici. Čini se da je interspecijalni seks nešto više od senzualnog iskustva, budući da je stvorenje u stanju da prodre u dečakov um i oživi najdublje fantazije. Egzoskelet vanzemaljca izgleda ljuskavo i hrapavo, gotovo metalno, pa se robusniji partner trudi da ne povredi svog ljudskog dragog. (Činjenica da je vanzemaljac hermafrodit, takođe, ne ublažava neprijatnost.) Uskoro, školski drugovi primećuju promenu u dečakovom ponašanju i primoravaju ga da otkrije šta se dešava. Naravno, niko mu ne veruje, sve dok nestašni drugar ne uhakuje kameru njegovog laptopa i zabeleži jedan od intimnih susreta…

Video se širi društvenim mrežama poput požara, ali zbog preterano bizarnog karaktera biva preusmeren na popularne porno sajtove. Ubrzo, interspecial kategorija postaje najgledanija, a alien she-males najtraženiji izvođači u filmskoj industriji za odrasle. Problem je što ljudski glumci izgledaju neadekvatno „opremljeni” u poređenju s originalnim snimcima, jer svi i dalje veruju da je video bio lažan. Usred ove zbrke, naš vanzemaljac počinje da shvata društveni značaj jednog jednostavnog fizičkog čina. S obzirom da je njegova civilizacija lišena egoizma i sujete, on po prvi put doživljava slavu i smatra je laskavom. Želeći da pojača ovaj jedinstveni osećaj, prijavljuje se na audiciju i dobija prvi glumački posao.

Nekoliko meseci kasnije, stotine istovrsnih vanzemaljaca gurkaju se ispred Vivid-a, Wicked-a, Naughty America i drugih velikih studija, željni da postanu pornografski umetnici. Nakon što su pretrpeli značajne gubitke zbog jeftine internet produkcije i piraterije, šefovi studija koriste ovo kao sjajnu poslovnu priliku. Međutim, neočekivani poremećaji na tržištu izazivaju snažan otpor sindikata ljudskih glumaca. Oni pokreću masovni protest protiv „nelojalnih konkurenata“ koji uzimaju njihove poslove i rade bez zelene karte. S druge strane, kalifornijske vlasti, pa čak i federalna vlada, oklevaju da intervenišu sve dok dobijaju svoj deo profita. Ipak, štrajk radnika ne jenjava i nasilni incidenti izbijaju na snimanjima i oko studija, ostavljajući žrtve na obe strane.

Vanzemaljska nomenklatura konačno gubi strpljenje i odlučuje se za globalnu invaziju. Rat svetova samo što nije počeo…

 

Mikrobot revolt

Bivši vojni pilot radi u firmi za dostavu pica. Bespilotne letelice su uveliko zamenile klasične kurirske službe, tako da svu poštu, pakete i kutije dronovi prenose na adrese primaoca. Ugledati stotine kvadkoptera kako zuje unaokolo noseći isporuke brze hrane danas je sasvim uobičajeno. Čini se da naš pilot uživa u svom poslu, iako mu povremeno iskrsavaju sećanja iz prethodnih vojnih angažmana. Za vreme savezničke invazije na Iran, pretrpeo je tešku povredu (prosuo vrelu kafu u krilo), ali je uspeo da sprovede zadatak do kraja; za ovu neverovatnu hrabrost odlikovan je Purpurnim srcem. (Vidimo ga na uramljenoj fotografiji na zidu spavaće sobe, kako se rukuje sa predsednikom Vestom i njegovom suprugom Kim.) Lečenje posttraumatskog stresnog sindroma je učinilo čuda, ali se i dalje oseća potcenjeno radeći kao raznosač pica.

Uskoro će dati otkaz jer stiže nova poslovna ponuda. Bivši komandant njegove vazduhoplovne baze obaveštava ga o naprednoj tehnologiji špijuniranja koju je NSA upravo odobrila. Naime, kompanija DARPA je razvila novu generaciju mikrodronova, veličine i oblika različitih vrsta insekata. Modeli stršljena, ose i vilinog konjica već su testirani, a sada je došao red na flotu komaraca. Ovi dronovi su se pokazali najefikasnijim zbog svoje male veličine i jednostavne morfologije, što im produžava trajanje baterije, mada krhka konstrukcija otežava rad u lošim vremenskim uslovima. Uzgred, zahvaljujući Aleksu Džonsu i drugim teoretičarima zavere, ljudi su postali paranoični zbog opasnog špijunskog hardvera, te počeli da preduzimaju mere predostrožnosti. To su električne mreže nalepljene na prozore i kućni elektromagnetni pulsevi koji mogu da onesposobe svaki električni aparat. (Džons je prodao više ovakvih uređaja, nego standardnih kompleta za preživljavanje koje decenijama valja.)

Pilot je prilično šokiran ovom bizarnom ponudom, ali i profesionalno polaskan. Nakon par dana pregovora, on se vraća u bazu dronova u Nevadi. Tek što je zakoračio u kontrolnu sobu, čeka ga još jedan šok – njegovi saborci su pretežno tinejdž gejmeri?! Komandir ga uverava da baš ova generacija ima najbolju ruka-oko koordinaciju; takođe, izuzetno nasilan karakter igara kojima su bili izloženi od detinjstva smanjio im je nivo empatije na minimum. Ako ćemo realno, i njegovo vlastito iskustvo sa igricama dovelo ga je do vojnog angažmana, ali regrutovanje deseto- i jedanaestogodišnjaka za upravljanje bespilotnim letelicama, wtf?! Ipak, već je prihvatio uslove i potpisao klauzulu o tajnosti podataka, sada nema odustajanja. Suočen sa neprijatnostima i svakodnevnim tenzijama, on polako gradi bliskiji odnos sa grupom i postaje im kao stariji brat. Jedan zadatak za drugim, ova neobična ekipa postaje najefikasnija vazduhoplovna jedinica.

Zadaci podrazumevaju različite tajne operacije, uključujući nadzor, umetanje uređaja za praćenje, uzimanje uzoraka krvi ili, u ekstremnim slučajevima, ubrizgavanje virusa i smrtonosnih hemikalija u telo neprijatelja. Naredbe se strogo prenose od obaveštajnih agencija do glavnog komandanta, ali pilot ubrzo primećuje da klinci imaju sopstvenu agendu. Pokušavajući da sazna šta se zapravo dešava, uspeva da izmanipuliše jednog dečaka da mu otkrije istinu… Izgleda da im je neka anarhistička grupa prišla putem društvenih mreža i usmerila ih na ključne ličnosti u vladinom i korporativnom sektoru. Pilot je u ozbiljnoj moralnoj dilemi: da li da izvrši svoju patriotsku dužnost i prijavi drugare ili da pređe na njihovu stranu?

 

Amorfno

Benevolentni duh može da zaposedne samo jednu vrstu materijala: penu za brijanje. Veći deo egzistencije provodi u eteru kao čista svest, sve dok ga nevidljiva sila ne stisne u limenku – i KSHHH – iskulja na nečiji dlan, nogu ili druge delove tela. Tako oslobođen, on krene da skače od radosti stvarajući oblike i lica, kovitla se u vazduhu, odbija od ogledala i pločica, vraća se na kožu i ponovo odskače. Ovi nasumični trenuci slobode traju dok ga neko ne ispere i rastopi u vodi, a onda se vrati u ništavilo. Neki svedoci se naviknu na ovakve pojave, čak ih smatraju i zabavnim, ali većina panično prelazi na električne brijače.

Pa, kako se ovaj duh našao u tako čudnom stanju? Recimo da je bio vlasnik brijačnice u 1800-im; jednom je odbio da usluži mušteriju urođeničkog tena i od tada podlegao neugodnoj kletvi. Vrlo moguće…

 

 

Crunchy

No-no, no-no no-no, no-no no-no, no-no there’s no lim… Pa, kako to da je ovaj nasumični muzički artefakt s kraja 20. veka postao popularan u 2785904. godini? Stotine nekakvih vižljastih stvorenja, pomalo nalik na ljude, nose debele naočare za sunce i rejvuju uz hit grupe 2 Unlimited?

Objašnjenje: Izgleda da su zagovornici hipoteze zatvorenog svemira bili u pravu, mada na skali od milion, a ne milijardu godina, kako su prvobitno pretpostavljali. Širenje univerzuma dostiglo je kritični trenutak kada je gravitacija galaksija izazvala preokret; celokupna materija počela je da se skuplja, čineći da se zvezde i planete približavaju sve više i više, ubrzavajući time kosmički časovnik. Godine su postale kao sati, sati poput milisekundi, a smenjivanje dana i noći kao treperenje svetla stroboskopa.

Evoluirani do neprepoznatljivosti, ostaci čovečanstva žive u podzemnim staništima. Njihova omiljena zabava je da skoknu na površinu i plešu do iscrpljenja…

 

Hodočasnik

Njujork Siti, 1950-ih… Mladi pijanista ne uspeva da upiše muzički koledž Džulijard, te kreće u potragu za naprednim privatnim kursevima. Nešto zanimljivo pronalazi u oglasnoj sekciji Njujork Tajmsa: starija instruktorka nudi besplatne časove najtalentovanijim učenicima. Ispostavlja se da je to ugledna profesorica sa Petrovgradskog konzervatorijuma i da je emigrirala u SAD 1930-ih, tokom staljinističkih čistki.

Radeći na svojoj tehnici, student postaje fasciniran pričama o Sovjetskom Savezu, naročito mitom o tajnim gradovima. Navodno su takve urbane naseobine postojale širom Rusije, sa ciljem razvijanja strateški važnih profesija. Umesto uobičajenih naziva, gradovi su imali šifrovana imena, tako da niko nije mogao da uđe ili izađe bez posebnog odobrenja od KGB-a. Priča se da je jedan od tih gradova bio naseljen isključivo koncertnim pijanistima – oko 14.000 njih.

Student postaje opsednut idejom da poseti ovo „sveto mesto“ pijanizma. Otiskuje se na dugo i neizvesno putovanje, kroz centralnu i istočnu Evropu, sve do Urala…

 

Eklezija

Postoji novi trend samopovređivanja među tinejdžerima, jedna vrsta mentalnog samobičevanja ili ekstremnog intelektualnog sporta. Izgleda da je sve počelo na Snapchat-u, kada je nekoliko srednjoškolaca počelo da ćaska o apstraktnoj matematici, uključujući iracionalne brojeve i neeuklidsku geometriju. Seanse su trajale satima, što je rezultiralo mučninom, visokim pritiskom i krvarenjima iz nosa, ali i preplavljujućim osećanjem duhovne ekstaze. Posebno su opisivali tenutke kada se Apsolut činio opipljivim, nazivajući takvo iskustvo „jahanje asimptote”.

Razni istraživači su dokazali da intenzivno apstraktno mišljenje može da ošteti ćelije mozga. Čak je i intuitivno jasno da pojedinačni um, ma koliko napredan ili genijalan, nije u stanju da izdrži takve misli bez manje ili više strukturnih oštećenja. Ali šta je sa nekoliko mozgova povezanih u grozdove, slično kompjuterskim habovima? Zašto ne stotine mozgova, hiljade? Nedavni proboji u neurologiji najavili su mogućnost „sparivanja mozgova“, kao i direktnu razmenu misli između dva odvojena subjekta.

Prema tome, da li mi tehnološki kopiramo duhovne prakse mnogih svetskih tradicija, postižući iste rezultate racionalnim sredstavima, umesto intuicijom i magijom koje su milenijumima bile oslonac antičkih kultura? Ako se nebeske istine ne mogu spustiti na pojedinca bez da ga unište, nije li svrha kolektivnog rituala (molitve, meditacije, pojanja) u prevazilaženju takvih ličnih ograničenja kroz intersubjektivnu koherenciju?

Stalno smo uzbuđeni zbog novih tehnologija i mogućnosti samounapređenja, ali otkrivamo li nešto suštinski novo?

 

Odznačitelj

 

 

Odznačitelj ima moć da odvoji reči od značenja, izazivajući tako masovnu nepismenost i konfuziju.

 

 

 

 

Zemaljski šteker

Nakon završenog poslovnog koledža, ambiciozna afroamerikanka stiče prva iskustva unutar korporativne strukture moći. Bez ikakvih veza i sa nešto glumljenog samopouzdanja, shvata da će joj trebati godine dok ne dođe do pozicija srednjeg menadžmenta.

Uznemirena lošim prospektima, ona posećuje svoju baku i ponovo otkriva porodične korene sa Kariba; takođe, saznaje da njena ženska loza nikada nije oklevala da upotrebi Santeriju radi postizanja važnih životnih ciljeva. Šta kažete na malo krvne magije da je pogura uz kompanijsku lestvicu?

1. dan: Staviti pet kapi menstrualnog sekreta u kafu mlađeg izvršnog direktora….

Verzija 2 (dokumentarna)

Performans umetnica, poreklom sa jugoistoka Evrope, upošljava drevnu vlašku magiju kako bi se nametnula umetničkim krugovima Njujorka 1980-ih.

 

Refluks

 

Novoimenovani predsednik Afričke unije, Jasin Bej (ranije poznat kao hip-hop umetnik Mos Def), uskoro će dočekati najveći talas evropskih izbeglica za poslednjih nekoliko godina.

To su uglavnom belci srednje klase koji beže iz verskim sukobima razorene EU.

Grad je Oran, severozapadna obala Alžira.

Godina je 2027.

 

 

Navigator

Mladić opterećen socijalnom anksioznošću odlučuje da odbaci lekarski tretman i prosto se pusti u promet. Prvih nekoliko pokušaja završava se neuspehom, što ga čini još mizernijim. Ogorčen i rezigniran, on guta šaku tableta, da bi se sledećeg jutra probudio samo sa blažom glavoboljom. Po povratku iz kupovine, spotakne se na robota-igračku kojim upravlja susedovo dete. U tom trenutku nešto mu klikne: on vidi sebe smanjenog na veličinu mozga, sakrivenog u kućištu svoje lobanje; telo mu je kao plovilo, vertikalna podmornica sa ušima umesto sonara i očima namesto periskopa. Pomisao da je ništa više od upravljača vlastitog tela-vozila u potpunosti ga oslobađa.

Sledećih nekoliko meseci mladić provodi u večernjim izlascima, obilazeći žurke i popularne klubove. Ljudi dobro reaguju na njegovu neposrednost, tu i tamo se upuštajući u seks za jednu noć. (tokom seksualnih odnosa njegovi pokreti su proračunati i lišeni strasti; u stanju je da izbroji tačno 50 potisaka pre nego što promeni pozu.) Bivajući sve opušteniji, mladić oseća da mu ponestaje izazova, barem u javnom domenu. Previše uveren u svoje u socijalne veštine, on povlači nepromišljen potez: počinje da se hvata za kvake privatnih domova i upada u nasumične stanove, naoružan osmehom i sledećom izjavom:

– Zdravo, ja sam osoba. Možemo li da budemo prijatelji?

 

Začin C

Bogata severnoevropska država odlučuje da legalizuje kokain. Zbog dugih polarnih noći većina građana pati od sezonske depresije, a konstantni broj samoubistava smatra se uobičajenom pojavom. Međutim, novoizabrani premijer, inače dugogodišnji zavisnik od kokaina, povlači hrabar potez u prevazilaženju vlastitog licemerja: ne samo da javno priznaje svoju adikciju, već najavljuje sasvim novu zdravstvenu politiku. Kokain postaje legalan za javnu upotrebu, isporučuje se pijacama i šoping centrima po vrlo povoljnim cenama, te postavlja na rafove pored brašna, šećera, soli i ostalih nutrijenata.

Ovakva mera nailazi na reakciju crkve i konzervativnih partija, ali u granicama formalnih izjava i neubedljivog moralisanja. Prava opozicija su kriminalne grupe, zbog čega policija suzbija crno tržište, vršeći na stotine hapšenja. Ipak, niko od narko dilera nije osuđen na zatvorsku kaznu, već im je ponuđen posao u državnim uvoznim kompanijama. Postavši zvanični uvoznik kokaina, zemlja se suočava sa međunarodnim skandalom i nizom hitnih diplomatskih poseta, međutim premijer ostaje na utvrđenom kursu. Nakon nedelju dana uličnih nemira, jedan po jedan, građani počinju da kupuju drogu u prodavnicama i uključuju je u domaću kuhinju; poput bibera, cimeta ili kakaa, kokain postaje samo još jedan egzotični dodatak svakodnevnim obrocima.

Tokom naredne godine statistike pokazuju značajno poboljšanje mentalnog zdravlja i opšteg blagostanja nacije. Ovo je priča o uspehu i primer pametnog upravljanja, koji bi mnogi trebalo da slede.

 

Pet šop

Šta ako su kreature iz grčke mitologije produkt bioinženjeringa napredne civilizacije koja je postojala u nezabeleženoj istoriji?

Gradeći posao na ovoj ideji, savremena bioteh kompanija rekreira ova stvorenja za bogate klijente koji ih žele držati kao kućne ljubimce. Posedovanje Kentaura, Kerbera ili Meduze postaje statusni simbol. Ubrzo tržište postaje zasićeno i traže se neobični hibridi, zbog čega kompanija angažuje talentovanog umetnika koji će osmisliti sasvim nove vrste.

Grupa političkih aktivista tvrdi da hibridima koji nose najmanje 33,3% ljudskog genoma treba priznati građanska prava. Politika „jedne trećine“ postaje ključno pitanje u predizbornoj debati 2032. godine.

 

Dobro seme

Ugledni ginekolog vodi ilegalno tržište spermatozoida slavnih ličnosti. Njegovi klijenti su žene koje žele da zatrudne sa poznatim glumcem, sportistom ili pop zvezdom. Neki od njih su čak spremni da doniraju seme, uprkos riziku od pravnih posledica, ali većina glatko odbija. Zato doktor razvija mrežu pomagača, uglavnom sobarica, šofera, ličnih asistenata, stilista i drugog osoblja koje radi u neposrednoj blizini slavnih.

U određenim slučajevima, pribavljanje uzorka zahteva ekstremne radnje poput ucena, nasilnog uspavljivanja, čak i otmice. Kada je potrebna prinudna ekstrakcija, doktor se oslanja na bandu kriminalaca i bivšu porno glumicu specijalizovanu za milking procedure.

Osim što je pod istražnim postupkom, lekara osuđuje medicinska zajednica zbog ugrožavanja biodiverziteta i zanemarivanja „običnih” muškaraca.

 

Spojeni sudbinom

 

Zabrinuta zbog niskog nataliteta unutar određenih etničkih grupa, američka vlada izdaje novu direktivu Nacionalno-bezbednosnoj agenciji. Kako bi sproveli prikrivenu strategiju socijalnog inženjeringa, agencija otvara posebno odeljenje, neformalno poznato kao „Provodadžije”. Njihov zadatak je da upoređuju privatne podatke punoletnih građana, pronalaze savršene parove i insceniraju njihove susrete koristeći agencijske resurse. Svaka epizoda prikazuje postupak spajanja još jednog srećnog para.

 

 

 

Autor: Dejan Jovičić

Sablast na straži savesti – Jovana Banić

Posted on by Redakcija

Te godine je stalno padala kiša. A meni, kao mladom vojniku, jedna od najvažnijih stvari u životu bila je cigareta. A nije bilo lako naći mesto na straži, gde bi njen plamen ostao neugašen. Uveče, kada sam pogledao na zapad, crveno nebo su umotavali tamni oblaci, stvarajući oštar prelaz iz dana u noć. Još jedno sparno veče je započinjalo.

Ovog puta sam ponovo čuvao stražu na kapiji stare katoličke crkve. Često sam zalazio posle ponoći u šumarak koji je okruživao i divio se onom osećaju koji je izvirao iz mene kad god bih bio sam. Nikakav strah me nije mogao oterati od mesta na kojima sam doživljavao potpunu samoću, jer ju je uvek pratio osećaj nemerljive slobode. I nisu mi bile potrebne reči, ni bilo kakva razjašnjenja, pojašnjenja i pravdanja. Samo sam bio sam i uživao u tome. Mogao sam da urličem u nebo a da me niko ne pita da li sam normalan. To se nije moglo kupiti nikakvim novcem. To se moglo samo osvojiti, izvojevati.

I u jednoj od tih noći, ugledao sam nju. Devojku duge tamne kose u beloj haljini, kako stoji na vratima Porte. Ali, nisam se uplašio. Doimala mi se bliskom. Bila je to još jedna slobodna duša koja se smucala ovde, pored moje. Ponudio sam je cigaretama i burmutom. Odbila je. Dama ostaje dama, čak i posle smrti. Ali želela je da priča. A ono šta je ispričala me nije ostavilo ravnodušnim.

***

Bila je crna, punačka ćerka advokata i majke plemkinje. Zvala se Fricija. Volela je da nosi čipkane bluze i fine, damske šešire. Njena baršunasta, negovana koža je uvek bila pod zaštitom belih rukavica, osim kada su njene ruke odmarale u zagrljaju voljenog bića, sveštenika Viktora. A to se dešavalo najčešće pre jutra, kada je ceo svet još uvek spavao, a bleda svetlost novoga dana polako ispunjavala crkvenu portu. Njene bele ruke bile su najlepši nakit koji se ikada našao na oltaru Božijeg doma, mislio je Viktor. A njena kosa, uvijajući se oko relikvija postala je svakodnevni ukras njegovog života. I ovog jutra, kao i bezbroj puta do tada, obukla je svoju čipkastu bluzu, navukla bele rukavice i pomilovala obraz nesrećnog Oca Viktora, raspetog između ljubavi prema Hristu i ljubavi prema ženi.

„Ni na ovom svetu, ni na onom… neću nikad više naći mir.“ Mislio je dok ju je pogledom ispraćao kako uz sitan klepet svojih damskih cipela napušta crkveno dvorište gazeći velike kamene pločnike u čijim pukotinama je rasla divlja puzavica. Poslednje zvezde su bledele i nestajale u blagom jutarnjem plavetnilu neba. Sveštenik je otvorio velika drvena vrata crkve i pristupio paljenju sveća. Bela svetlost je obasjavala ikone i oltar, pred kojima je kleknuo i počeo da se moli, ni sam više ne znajući da li ima pravo na to. Za nekoliko časova, beskrajno dugih za čekanje i poražavajuće kratkih za prosvetljenje, držaće jutarnju službu, predstavljajući glasnika Gospoda, pastira njegovog stada, čuvara tvrdog bedema vere. Staviće na svoje grešno ljudsko lice masku savršenosti i čitaće zapise iz Svetog Pisma, trudeći se da potisne opscene slike Fricijinih belih grudi uokvirenih bujnom, kovrdžavom kosom kako se ugibaju u njegovim rukama. Stiskaće čvrsto Knjigu Božiju, sve dok mu članci ne pobele, a znojavi dlanovi počnu ostavljati tragove na kožnom povezu, preteći da se otrgnu i skliznu iz njegovih ruku, ako samo na trenutak popusti, ako samo na trenutak skrene pažnju sa reči koje čita na elegantnu priliku u belim rukavicama i dugačkoj čipkastoj haljini boje kože, kako ga posmatra netremice, sedeći sa ostalim vernicima na hladnoj, drvenoj klupi i upija svaku njegovu reč.

Dugo je sveštenik maštao kako će ipak jednog dana iskupiti svoju dušu. Kako će prestati da uživa u sladostrašću, zauvek zabranjenom ljudima njegovog poziva, kako će svoju zlu kob vratiti sa ulaza u crkvu i podneti neopisiv bol koji će to doneti sa sobom. Ali, kako su godine prolazile, shvatio je da nikad neće skupiti snagu da okonča taj grešni, nesrećni spoj kom je dozvolio da nastane i ukoreni se. Čak i kada je došao taj dan, kada je izvršio sveti čin venčavanja Fricije i Konstantina, sastavljajući ih u jedno biće pred Bogom, nije smogao snagu da skine pogled sa njenih usijanih očiju kojima ga je streljala dok je celivala krst u njegovim rukama. Bila je već dugo, a sada već i izvesno konačni vlasnik njegove duše i nemilosrdni gospodar njegove tužne sudbine.

I tako bi i ostalo do dana današnjeg, da se nije dogodila jedna neobična zgoda.

Te večeri, spremao se za još jednu izgubljenu noć, gledajući nema  lica na freskama koja je obasjavala hladna svetlost sveće u njegovim rukama. Vosak koji se slivao niz dršku svećnjaka mu je pekao zgrčene prste, ali on nije popuštao stisak. Bol je bila stvarna, koliko i njegov greh, i on ju je prihvatao. Čuo je poznati bat njenih koraka kako se približavaju vratima crkve, koja su se uz škripu otvorila, otkrivajući njenu priliku uokvirenu belim ogrtačem. Vetar je uneo sasušene liske hrasta u unutrašnjost hrama, koje su se poput sitnih bića raštrkala po podu, dok je samouvereno hodala ka njemu.

„Počinje.“ pomislio je.

Ona ispruži graciozno ruku i zgrabi sveštenika za okovratnik, povlačeći ga jednim elegantnim pokretom.

„Klekni.“

Zatvorio je oči i spustio se na tlo. Lagano je skinula bele rukavice i odložila ih na oltar, a zatim ga gurnula na leđa, i popela se na njega, naginjući se ka njegovom vratu. Crkvom se zaori vrisak. I posle toliko puta nije mogao da se navikne na njen ujed. Počela je svoju igru, ispijajući snagu iz njega, kao i volju da bilo šta učini da ovo zaustavi, ali se tada vrata crkve naglo zalupiše. Trgla se i okrenula. Nije videla nikog, ali je vrlo jasno mogla da čuje besne povike meštana, a ubrzo i da oseti dobro poznati miris dima koji se širio zajedno sa pucketanjem.

„Prokletniče. Umrećeš i ti.“ procedi ona kroz krvave usne.

Pogledao ju je umorno i odgovorio: „Neka bude volja Božja.“

***

Bleda senka se bojažljivo okrete ka istoku, odakle je sve jače blistalo praskozorje,  a zatim se izgubi u šumarku koji nas je okruživao, i ostavi me opet samog sa mojim mislima. Lagano sam izvadio poslednju cigaretu iz tabakere i pripalio je dok se celim krajem prolamalo kukurikanje petlova. Pitao sam se da li je sveštenik ipak na kraju dobio oprost od Boga. Ona, očigledno, nije. Otresajući pepeo na orošenu travu pod čizmama, bacio sam još jednom pogled na nemo zdanje spaljene crkve i pomislio da možda i nije najstrašnija stvar na svetu – biti vojnik.

Autor: Jovana Banić

Sećanje kiborga – Nenad Jevtić

Posted on by Redakcija

Kada je eksplozija odjeknula, bacila sam se iza prvog zaklona gvirnuvši potom preko ivice. U polju ispresecanom brežuljcima i pokojim drvetom siromašne krošnje, trepereo je crveni blinker. Oblaci su zatamnjivali dan, čineći prizor još sumornijim – magla je lebdela uokolo graničeći se sa kraterom koji je napravio oboreni Stratagmin lovac. Radar nije pokazivao prisustvo ljudi u šumarku ulevo pri provlačenju terena kroz toplotne i infracrvene filtere. Blinker se sporo uključivao i isključivao, upozoravajući da me ipak očekuje sačekuša.

Sklonila sam se iza stene, proverila koliko mi je ampula ostalo i prebrojala municiju. Izvadila sam rezervnu bateriju iz ranca i ubacila je. Mehanizam se zatvorio, kevlarske ploče su zašištale, brave su se sklapale: oklop se prebacio u borbeni mod. Nivo glukoze je na osamdeset sedam procenata, dovoljno za nedelju dana. Energija na stotom podeljku, sedativi spremni za momentalnu upotrebu. U pripravnosti sam.

Navlačeći kapuljaču pokrenula sam sistem kamuflaže zbog čega se vidno polje oko mene iskrivilo usled refrakcije svetla. Iskočila sam iz zaklona i krupnim korakom krenula. U jurnjavi, skrenem povremeno gledajući u stranu odakle su se mogli pojaviti neprijatelji.

Ampula Diazepama se rastvorila pre nego što sam stupila na poroznu zemlju kratera i počela da manevrišem usporeno preskačući deliće i savijene komade zadimljene letelice.

Blinker je pokazivao da se nalazi ispod polomljenog krila. Prebacila sam oružje na leđa i odvojila krilo od zemlje, a vizir je pozeleneo, te sam podbacila pušku da drži krilo dok ga ne izvučem. S boka sam razvukla kabl, otkačila čep na njegovoj grudnoj oplati i povezala se.

„Hej! Ko je to?!“, oglasio se muški glas.

„Prebaci se na interni kanal“, sačekala sam da promeni sistem komunikacije, oboje smo zaćutali, razgovor se preselio na vizir. „Ja sam iz E.K., poručnica Brigeda Klavian, Sigrid jedinica.“

„Major Nilvar Relkin, Stratagma grupa“, predstavio se. „Šta je s mojom posadom?“

Bacila sam pogled na razbacana trupla, bez prisustva života. „Bojim da se nisu izvukli, majore.“

„Ne vidim, da li si povezana sa brodom…?“

„Koplja… Tako su vas oborili“, dalji razgovor nije bio potreban, jasno je da su ih sačekali sa mobilnim lanserima. Ubrizgala sam mu standardni koktel, „Da Vas izvučem odavde“, uklonila sam kleme i veze, zatim izvukla njegovo kućište iz grudnog koša pazeći da ne prekinem kabl kojim smo povezani.

Tek kada smo bili na sigurnom, proverila sam u kakvom je stanju. Šrapnel mu je udubio oplatu, sive poderotine su oštetile heksagonsku formu po dužini, baterija na izdisaju, ali bio je operativan. Dijagnostika je pokazivala pedeset procenata, na radaru mi se ukaza baner upozorenja. Dolazeća raketa, tipa ‘Koplje’, ispaljena je istočno odavde. Otvorila sam članke na grudima i produžeci su ga pripili uz mene. Zgrabila sam pušku, odaljila se dva koraka da uzmem zalet i, koristeći se krilom, propela iz rupe.

S leđa mi se odvoji dron koji ostade da lebdi u mestu dok sam trčala punom brzinom. Senzor je pokrenuo baklje na spravi, raketa je preuzela novu metu. Prasak je razbio tišinu krajolika, eho se razlegao u talasima i komadići zemlje su me zasuli otpozadi. Nisam zastajkivala, odbrambeni režim oklopa je beležio život u tri pravca. Skrenula sam ka šumarku, pregazila krupnim koracima potez do gustiša u kom sam skokom nestala.

Lišće zašušta od prvih kapi, crni oblaci su toliko zamračili okolinu da sam vizir prebacila na noćni filter. Dublje u šumi, napravila sam privremeno sklonište, prebacila kapuljaču i savila glavu iznad kućišta. Gromovi su parali muk oko mene, munje su osvetljavale drveće i činile ga jezivim, stabla su izgledala kao da imaju desetine ruku.

„Jesmo li sigurni?“, upita Nilvar zabrinuto.

„Onako. Jesmo“, pomalo podsmešljivo sam odgovorila.

„Mislio sam da nećete doći“, mogu da mu naslutim polovičan osmeh, nešto ljudsko, ako je išta slično ostalo posle toliko godina rata.

„To mi je posao“, opovrgnula sam hladno, a kućište uzdahnu.

„Nakon deset dana imam s kim da pričam. Na akademiji je tiho, ali te barem ne prepuste mislima, inače poludiš“, istim tonom je rekao, shvatila sam da mu je pored lekova potreban dodir i pažnja,… razgovor, samo meni nije do toga.

„Šta ste radili tamo?“, upitala sam iako me nije bilo briga.

„Trebalo je da obavimo prelet posle izvidnice, treći talas. Dronovi su snimili teren, lovci su bombardovali mete, pa smo mi morali da proverimo učinak i popravimo ako su propustili nešto. Držali smo se formacije i ispod radara, nakon toga smo se podigli i odabrali svako svoj cilj. Neprijatelj je podigao zaštitni zid i uzbunio PVO. Znali smo da je to tako, spori su zato mi na kraju popijemo ono namenjeno prethodnim lovcima.“

„I? Vi im naleteli na Koplje?“

„Prva dva sam uspeo da izbegnem, ali barabe lansiraju po tri.“

Grom udari nešto bliže. „Hej, gasim se. Spaliće nas grom.“ Isključila sam sve sem sistema za  održavanja života i senzore.

Dodala sam seruma da odspava, a sebi koktel da ostanem polubudna. U magnovenju, nadolaze sećanja, Hipokratova zakletva, lice devojke, stranac, i nejasna emocija da nas nešto veže. Ruke nisu moje, prsti su suviše veštački, na vrhu jagodica praznina. Nema bola, nema dodira hladnoće ili topline. Mrak, tama i samoća. Zarobljenica u sopstvenom umu, u tamnici bez prozora. Čeznula sam za još jednim danom.

Oluja je otišla dalje niz jug da seje kišu. Krenula sam da se penjem uz brdo, primetivši da vučem nogu. Hitrim okretom ustanovila sam da mi je koleno iščašeno, previše sam se napregnula tokom akcije i klizni ležaj se pokvario. Dva puta sam udarila po njemu da upadne u ležište.

„Treba ti nov ud, pretpostavljam da možeš postaviti ram s duplim ojačanjem. Doktor si, bolje znaš“, prokomentarisao je, nisam obratila pažnju. „Vidim, i nove gumice na zglobovima ti ne bi škodile. Ove su se izlizale, pa vlaga ulazi. Poješće te rđa, ženo!“, osmehnula sam se i odmahnula glavom.

„Sada ste i kibernata, je li?“

„Ih, pa pilot mora da poznaje svoju mašinu. Svaki član Stratagme je svestan ograničenja letelica“, izdeklamovao je, „Kad bi samo znala kako je to kada prvi put vidiš lovca, a kljun mu špicast sa uvojcima koji se granaju ka vazdušnim baferima, trup grubih ivica… babaroga. I onda mu priđeš kao zveri, opipaš formu, a u isto vreme turbine zvižde duplim tonom…”, ugrizao se za jezik, merač životnih funkcija je pokazao povišen nivo adrenalina.

„Hej, majore, hoćete malo morfijuma?”, dobacila sam konačno se popevši na brdo.

„Ne treba, Brigeda. Čuvaj to. Setio sam se obuke, misli mi lutaju. Od svega, ostalo mi je sećanje na čoveka koji sam nekada bio. Skoro da se ne sećam crta lica, već prazna pozadina, platno koje čeka da se nacrtaju usta, oči, nos. Ne sećam se ni onih svetlosnih kanistera u koje utapaju mozak dok učimo da kontrolišemo nova tela, o kojima toliko pričaju. Jedino čega se i dalje sećam su vapaji iz laboratorije,… ponekad me uhvati izmaglica od sedativa koje stavljaju u rastvor, nosi te u nirvani kroz prostor, iskrivljujući slike davno voljenih osoba. Muči me to… kako smo došli do ovoga”, njegovo prisećanje implementacije i mene je nateralo da dozovem svoje iskustvo u misli.

„Sami smo se prijavili za to“, prešla sam prstima preko kućišta, i on je čuo nežno struganje. „Uskoro stižemo“, najavila sam.

Brod sam sakrila na mestu nadomak litice, dobar položaj za odbranu i rejon težak za izviđanje. Prošla sam kraj senzora koje bi svako drugi aktivirao i stala pred vrata, otvorila ih glasovnim prepoznavanjem i nakon toga ušla u neonkama osvetljenu prostoriju. Sklonila sam delove i alat na pod, otpustila kuke i položila kućište na radni sto. Odmah sam uzela kanister. Uklonivši prve štitove Nilvarovog nosača, mogla sam da vidim sintetičku košuljicu sa silikonom. Rasporila sam je i nežno uklanjala želatinastu masu dok nisam došla do čaure s mozgom. Oprezno sam ga podigla iz ležišta, serijski broj preko čeonog režnja je kroz enkripciju sadržao njegovo ime ‘Nilvar Relkin’. Iako to moje lice nije bilo u stanju da pokaže, osmehnula sam mu se i priključila mu moždano stablo za dno kanistera, a onda lagano spustila mozak u rastvor.

Udaljila sam se korak, da ga osmotrim u celosti kako pliva u tirkiznoj tečnosti. Iz butine sam izvadila ampulu s glukozom i sedativima, i ubrizgala mu kroz jednu od cevčica.

„U, pa tebi je baš fino ovde“, začuo se glas na razglasu, komentar se odnosio na unutrašnjost broda koju nije mogao da vidi, umalo sam prasnula u smeh.

„Oprezno, majore. Mogu da pogrešim i pretvorim Vas u biljku, a dve saksije s cvećem su mi već uvenule“, dodala sam obilazeći sto da ostavim ranac i pušku.

„Moj život je u tvojim rukama… Ima li još nekog ovde?“, upitao je, moj vizir je mahinalno odleteo na gomilu delova, razbijenih glava, žica pomešanih sa užeglim i sasušenim silikonom bolesne boje.

„U patroli su, majore“, ponadala sam se da neće zapitkivati previše. „Nemam vesti o pojačanju. Relej je oštećen, a veza sa matičnim brodom je prekinuta.“

Osvrnula sam se prema stolu, membrana zvučnika je pucketala. Njegovo ćutanje me je ubijalo.

„Uh… Dakle, ništa od novog tela, a?“

„Ako želite, mogu da osposobim jedinicu od rezervnih delova“, uzdahnuo je i složio se sa predlogom.

Ubijala sam se tumarajući transportnim odeljenjem u potrazi za odgovarajućim delovima. Nilvar je za to vreme pevušio melodiju van tonaliteta. Njegov pozitivan duh me oraspoložio na kratko. Odvila sam deo s jurišnika, pokupila trup od inženjera veze, a za glavu odabrala onu bez vidljivih ozleda i zamenila vizir. Morala sam da povučem uputstvo iz fajlova za održavanje, barem one delove za koje sam imala dozvolu. Popravka je trajala dva dana, a u međuvremenu, pravio mi je društvo prepričavajući svoje očigledno napumpane doživljaje.

Pripremala sam se da ga instaliram u novo telo, a major me je upitao.

„Izvini što te prekidam, Brigeda, … kako to da nisi na zadatku i da ti se prijatelji ne vraćaju iz patrole?“ iznenadio me je, ispustila sam odvijač. „Ne bih da ti se mešam u posao, pa ipak, znam da dosta naših leži na bojnom polju, nadaju se da će neko doći po njih. Izbegavam da te pitam, ali… nekako nemam izbora.“

„Koji je datum, majore?“, na moje pitanje, odbio je da odgovori, ućutao je osluškujući zvuke koje sam pravila pripremajući jedinicu. „Pokušajte da pomerite ruku“, metalni kostur je reagovao na komandu, „i noge.“

„Bar mi dozvoli da vidim.“

Uzdahnula sam, oklevajući da povežem napajanje i tako mu dam punu kontrolu. Jedna komanda, kodni niz, dao bi mu slobodnu volju, a strepim od njegove reakcije kada shvati šta se dogodilo.

„Poručnice Brigeda Klevian, dozvolite mi vid… Molim Vas“, vojnički će on, nestrpljivo.

„Hoćete li morfijuma, da Vas umiri?…“, drhtavim glasom sam skrenula temu, i ignorisala molbu.

„Brigeda… Molim Vas. Moram da ustanem. Znam da je situacija drastično pogoršana u odnosu na onu koje se sećam. Spreman sam.“

Minut tišine, pokupila sam ga, pustila da se ocedi za tren i smestila ga u silikon koji sam potom ubacila u košuljicu, spakovala ga u novo kućište i sve uklopila. Preda mnom, na stolu je nemoćno ležao kiborg. Pohranila sam sistem kodom, uto se gomila metala pokrenula i Nilvar Relkin je sedeo na pultu. Indikator mu je zasvetleo na viziru, sada je mogao da vidi. Mogao je da sagleda polovinu mene izbušenu mecima, iskrivljene oplate, dronjke koje sam nosila. Mogao je da vidi i platno kojim sam osigurala da mi se delovi ne prospu iz trupa. Mogao je da vidi unutrašnjost broda, monitore ispale iz ležišta, dve rupe od raketa i pod popunjen neupotrebljivim delićima kiborga. Da imam srce, znam da bi prepuklo. Umesto toga, cičanje prazne ampule za smirenje me trgnu iz samosažaljevanja.

Ustao je, proverio granice svoje pokretljivosti, odmerio me. Kretao se kao prebijen, pridržavao se za zidove broda, da bi provirio napolje i procenio šta nas je zadesilo. Na isti način, vratio se, oslonio se na mene, uhvatio me za ramena i okrenuo ka sebi.

Nadala sam se umirujućim rečima, očekivala suze i žal, ali Nilvar,… protegao je ruke i obgrlio me. Hučanje vetra kroz otvore nagrižene olupine i naši elektronski zglobovi su kvarili momenat.

„Zašto mene, Brigeda?“, skupio je hrabrosti da pita.

„Ja sam Brigeda Klevian, Evakuacioni korpus, Sigrid jedinica. Nisam pilot“, blenula sam u njegov vizir, jedva se suzdržavajući da ne briznem u plač, on je klimnuo.

„Onda, da se bacimo na posao“, i poče da sakuplja deliće s poda.

Ubrzo sam mu se pridružila. Nakon što smo očistili komandni most, očistili smo i transportni deo. Tela naših saboraca smo reciklirali, barem ono šta je bilo upotrebljivo. Ostatak smo ili istopili, ili jednostavno izbacili. Prikupili smo kućišta i uskladištili ih u prtljažni odeljak namenjen za transport baterija. Tu će im biti udobno dok ne dođemo do odredišta. Major je uspeo da se poveže sa brodom, proceni u kakvom je stanju i odredi šta se mora osposobiti da bismo se otisnuli u svemir.

Koliko je bilo moguće, prikupili smo delove sa drugih olupina, pokrpili krila, restaurirali turbine i zamenili pogonske ćelije. Relkinovo pevušenje se svakim danom popravljalo, te je konačno uspeo da pogodi tonalitet i drži se toga. Pored popravki broda, krpili smo i nosače pravdajući to potrebom za boljim učinkom.

Kada je brod bio spreman, popeo se na mesto određeno za pilota i pokrenuo konzolu kojom je otvorio pipak. Mahnuo je, zaputivši se u mehanizam i celo njegovo telo se rasklopilo, s tim da je brod prihvatio njegovo kućište u sklop. Svi sistemi su oživeli, podsetivši me na sliku kada smo prvi put ovde došli. Opet sam sama, ali volela bih da mislim da je Nilvar postao jedno s brodom, i ja s njim, da smo povezani mnogo više nego pukim kablovima, istom težnjom da odletimo kući.

Rat je ostajao iza nas, bivajući sve dalje kako su turbine dobijale na ubrzanju. Znam, izbledeće kroz sećanja, isto kao i ono sećanje na nas kada smo bili ljudi. Iza nas su ostale padine, litice, proplanci i reke. Ostali su metalni vojnici. Ostali su oni bez lica i čije je lice isto, bilo prijateljsko ili ne.

Ostala je Zemlja.

 

Autor: Nenad Jevtić

(priča iz „Marsonic“ 17)

Čarobnjački vitez sudnjeg dana

Posted on by Redakcija

Na meniju onlajn stiparnice Čarobne knjige, pojavili su se tri nova naslova u pripremi. Danas vam donosimo te naslove i kratke opise o delima. Sudeći po selekciji dela koja su Čarobnjaci odabrali da nam ponude, očekuje nas turbulentni period prepun trilera, akcije i superherojskog. Svakako, sledi nam zabavno vreme uz knjigu… čarobnu knjigu.

Ne pristajte na manje

Proverene metode vrhunskog pregovarača FBI-ja za talačke krize da ubedite svakoga u sve što želite.

Testirane metode za pregovore od kojih mnogo zavisi, bilo da se održavaju u kancelariji ili kod kuće.

Kris Vos, bivši glavni pregovarač FBI-ja, u međunarodnim talačkim krizama svakodnevno se susretao licem u lice s najokorelijim kriminalcima, od pljačkaša banaka do terorista. U knjizi „Ne pristajte na manje“ pokazaće vam svet pipavih pregovora u kojima su ulozi veoma visoki, i otkriće vam veštine koje su njemu i njegovim kolegama pomogle da uspeju tamo gde je to najpotrebnije – u spasavanju života.

Život je niz pregovora koje ćete morati da obavite: kupovina automobila, traženje povišice, kupovina stana, pregovaranje o kiriji, rasprave s partnerom. Uz devet principa koji će vam izbrusiti intuiciju i emocionalnu inteligenciju, Ne pristajte na manje je knjiga koja će vam obezbediti prednost u svakoj situaciji.

„Neformalna, neposredna i puna praktičnih saveta, knjiga Ne pristajte na manje posvećena je pregovorima u ličnom i profesionalnom životu.”
– Pablišers vikli

„Malo je onih koji mogu da pariraju Krisu Vosu kad su posredi ozbiljni pregovori.”
– Džo Navaro, bivši specijalni agent FBI-ja i autor međunarodnog bestselera What Every Body is Saying

„Vos je bivši krizni pregovarač – neko kome ne nije bilo prihvatljiv odgovor – i njegovo iskustvo čini ovu knjigu čudesnom. I veoma doprinosi njenoj praktičnosti.”
– Danijel Pink, autor bestselera To Sell is Human i Šta nas pokreće

„Ova knjiga me je raspametila. Veoma uzbudljivo štivo, pritom puno izuzetno primenljivih saveta – ne samo za profesionalne pregovore već i za rešavanje svakodnevnih nesuglasica na poslu i kod kuće.”
– Adam Grant, autor bestselera Originals i Give and Take

 

Povratak Mračnog Viteza

Najbolja priča o Betmenu svih vremena i, po mišljenju mnogih, najbolji strip-roman svih vremena!

Priča koja je superherojski strip uvela u novo, mračno doba!

Prošlo je deset godina otkako je Betmen odložio svoj kostim i povukao se iz javnosti, a Gotam Siti je još dublje ogrezao u dekadenciju i bezvlašće. Ali sad, kad je svom gradu najpotrebniji, Mračni Vitez vraća se na velika vrata. Uz njega je Keri Keli, tinejdžerka u ulozi nove Robin, i taj dvojac će udariti pravo na ulice, kako bi okončao strahovladu nove generacije kriminalaca, bande poznate kao Mutanti, koja je zavladala gradom… Ali hoće li Betmen uspeti da se izbori sa sasvim novom pretnjom – sa svetom koji ne samo što ga ne želi već ga smatra gorim od njegovih najgorih neprijatelja? I, što je još važnije: hoće li iko preživeti predstojeći okršaj u nezvaničnom ratu supersila – sukobu onih koji su se nekad nazivali najvećim herojima na svetu?

Ovaj mini-serijal Frenka Milera, jednog od najznačajnijih savremenih stripskih stvaralaca, prava je revizionistička saga koja je legendarnom osvetniku ulila snagu vagnerijanskog mita… Uticaj ovog stripa na sam medij, ali i na mnoge druge umetnosti, ogroman je, a čak i danas ovo delo presudno utiče na estetiku najboljih ostvarenja devete i sedme umetnosti.

Ovo izdanje, pored originalnog serijala, sadrži bogat dodatni sadržaj koji čitaocu, kroz prateće tekstove i kolekciju kod nas dosad neobjavljenih skica, ilustracija i naslovnica, nudi uvid u kreativni proces Frenka Milera i Klausa Jansona.

 

Časovnik sudnjeg dana 2

VREME JE.

Svet NADZIRAČA sudara se sa DC univerzumom u ČASOVNIKU SUDNJEG DANA!

Dr Menhetn – gotovo svemoćno biće iz sveta NADZIRAČA – zainteresovao se za DC univerzum. Već godinama prekraja istoriju i menja sudbine superheroja… ali zašto? Bez ikakvog objašnjenja je napustio sopstveni svet ne bi li se pozabavio ovim.

Ozimandijas, Komedijaš i novi Roršah sledili su njegov trag sve do Gotama. Svi pioni su na šahovskoj tabli, a Dr Menhetn je na potezu. U celom DC univerzumu postoji samo jedna sila koja bi mogla stati na put biću što nekad beše Džon Osterman. Kad se ta dva titana suoče, hoće li Supermen uništiti Dr Menhetna, ili će Dr Menhetn uništiti sve što postoji?

Časovnik sudnjeg dana iz početka piše prošlost, sa¬dašnjost i budućnost DC komiksa.

DOOMSDAY CLOCK #7-12