Blog

Zemljani vole deluzije i iluzije, magične trikove i brza rešenja. Od toga da se lako umislimo da smo šta nismo jer za nas navijaju dve rođene babe i jedna tetka iz šire familije do konkretnih uspeha. A tek mogućnost neprikosnovenih moći…

Zatim, volimo idole i božanstva. Koliko trenutno znamo to datira još od pre AD 500 godinica i kako nemamo spisak od pre toga, Nabukodonosor II je započeo religijski momenat kakav poznajemo danas, izgradivši Etemenanki u kome ustoličava Marduka kao glavnog zaštitnika Babilona (c. 634. p.n.e – 562. p.n.e).

Koga zanima koja je  prva i dvesta prva od današnjih 10.000 registrovanih religija kroz čovečanstvo, koje usput spominju nevaljalka iz priče koja sledi, može da svrati na LINK.

Ukoliko ne može da vas primi jer je prezauzet možete se osloniti na agente njegovih ekspozitura. Demoni svih fela i vrsta isto vole ovim da se bave, ako je verovati starim spisima. Nisu tako učinkoviti kao što nisu ni u ovom tekstu već u nekom drugom. Pih, ne samo da se ne možete osloniti na njih nego ni ni na autora ovog teksta da će sve staviti na jedno mesto.

Tokom svog gladovanja u pustinji (tako kaže spis), Isus je nazvao dotičnog Princem sveta i dobio je najpoznatiju  zabeleženu ponudu da u zamenu za nešto svoje vlada nad celim čovečanstvom. Gospodar Muva je mahao silama što su mu date tvrdeći da ih daje kada i kome hoće, zauzvrat tražeći dušu i poklonjenje. E sad, ko mu ih je dao…?

Ostaje samo pitanje, kolika je zapravo vrednost duše? U čemu se to meri? Ipak, radi performansa potrebno je da izaberete štogod, od krvnih zakletvi do obrednih žrtvovanja ali to su tehnikalije. Da vidimo šta sve svojim ugovorom nudi Nečastivi  (Beelzebub, Mephistopheles, Lucifer, …).

Klub „27“ dobija ovaj naziv kad je Kurt Kobejn (Nirvana) preminuo u tim godinama. Primetilo se da spisak preminulih, sačinjen od careva do filmskih i muzičkih zvezda, vezuje zajednički imenilac.

Koga zanima da baci pogled na globalni SPISAK. (p.s. katalog je u slikama, zanimljivije je).

Najstariji primer sa ove liste je Robert Džonson (Hell Hound on My Trail, Cross Road Blues i Me and the Devil Blues), čuveni bluz muzičar (1930) koji je preminuo pod misterioznim okolnostima (najverovatnije otrovan od strane nečijeg ljubomornog muža, 16. avgusta 1938). Često je govorio o bizarnom ugovoru sa Satanom koji je, dok je bio prilično mlad,  sklopio na kakvom raskršću. Đavo mu je usadio talenat vrhunskog muzičara i sposobnost da upija lako nove tehnike poklonivši mu magnetsku privlačnost i opijajući uticaj njegove muzike na ljude. Ali mu je navodno, uzeo ženu na porođaju. Nemojte prebrzo odahnuti jer ste možda izbegli ovaj uticaj od davnina jer je ovaj muzičar inspiracija i uzor bendu Rolling Stones a verujem da vam to nije nepoznato. Problem sa klubom „27” je verovatno neka začkoljica u ugovoru koju od uzbuđenja nisu pročitali pa je Mefisto svoje poslove naplaćivao prerano. Imate sjajni dokumentarac na Netfliksu (“Deal with a Devil”) kao i film „Raskršća” (1986). Robertov  biograf Tom Grejvs (2008) je tvrdio da je ova priča potekla zapravo od Tomi Džonsona (nisu bili rod) pa se nekako prenela i na Roberta. Kad smo kod Tomija, ovo je muzičar ranog dvadesetog veka, član pokreta Delta Bluz (muzika nastala u delti reke Misisipi), nama danas poznatija kao Đavolji bluz zbog česte povezanosti muzičara ove grupe sa ugovorima sa druge strane. Ispada da je Tomi, alkoholičar i nasilnik, bio više nego popularan sa svojom muzikom (“Canned Heat Blues”, pesma o pijenju metanola iz goriva “Stemo” koje je služilo za kuhinjske šporete. Ono, baš dirljiva tema na koju otkidaju mase). Nastupi su mu bili legendarni. Svirao je gitaru držeći je iza svog vrata, među nogama i u vazduhu a pored gitare njegov glas je bio neponovljiv i očaravajući svakome ko bi ga čuo (sa neverovatnim rasponom tonaliteta). Ljudi su prestali da samo sumnjaju kad je on sam počeo da priča o ugovoru a nakon njegove smrti (1966) njegov brat Ledel je u intervjuu sa biografom Davidom Evansom izneo detalje ovog ugovora i način kako se to izvodi, što je ovaj uredno objavio. Ledel se u poznim godinama posvetio Bogu verujući da je bluz muzika delo Đavola. Čuveni muzičari kao Son Haus i Kit Ričards su odgovorno tvrdili da ovi likovi nisu umeli pre toga ni da okinu žicu a da su kasnije svirali kao mahniti. Ostalo je malo snimljenog materijala, sve se smatra remek delom a 2013. godine originalna singlica je prodata na eBay-u za preko 37.000 dolara (“Alcohol and Jake Bluz”) kao najskuplja ikada. Pa, ovde je đavolak bio fer u vezi sa ugovorom, barem što se slave tiče.

Nikolo Paganini, virtouz na vilolini, rođen je u Italiji (nije merodavno ali je zanimljivo da je rođen na Noć veštica, kad smo već kod strašnih priča…) 1782. godine. Njegov ugovor sa Đavolom je zapravo počeo dok je virtouz još uvek bio u utrobi svoje majke. Majka je sklopila pakt sa Satanom tražeći da joj sin postane veliki umetnik nudeći njega. Majka veka, definitivno. Sa tri godine je vežbao mandolinu, sa sedam je komponovao na istoj. Violinu je počeo da vežba sa 11 godina, sa 13. njegov učitelj odlazi uz izjavu  da nema više čemu da ga nauči da bi Nikolo sa 15 već držao solo turneje pred velikim auditorijumima. To je bilo dovoljno da se već šuška oko crnog ugovora posebno kad ga je pritisak javnosti odvukao u alkoholizam, razvrat i kockanje. Paganini je umeo da odsvira 12 nota u sekundi što se tada smatralo neizvodljivim, a dosta njih je tvrdilo da je videlo opscenu priliku koja stoji iza njega dok nastupa i neretko mu vuče gudalo preko žica. Neki su čak tvrdili da je Nikolo satanističkim ritualom u svojoj violini zarobio dušu kakve nesretnice, od  čijih je creva napravio niti za gudalo pa je zato instrument umeo da „plače” i „smeje” se tokom izvođenja. Pošto Đavo voli violine, i možda na drugom mestu gitare, to je doprinelo da glasine počnu da bivaju sve glasnije. Dugi prsti, dugački nokti, bleda koža, tanke usne, premršava visoka figura, večito crna garderoba  i upali obrazi su prestravljivali ljude. Neretko se događalo i da tokom njegovih nastupa udaraju gromovi u blizini bine ili zgrade. Ljudi bi se stalno krstili da se zaštite od zlih sila tokom nastupa. Čudno je i što je umeo da izvede kompoziciju čak i ako bi mu skoro sve žice bile pokidane. Na posmrtnom odru u svojoj 54., savladan rakom jednjaka (1840) oterao je sveštenika. Crkva je odbila njegovo telo i nakon mnogo godina vucaranja i premeštanja Papa Gregori mu je oprostio i on biva sahranjen u Parmi (Italija). Danas je to drugačije, ma koliko vežbali uvek ima neki Azijat koji to radi bolje.

Otac Urbain Grandier je primer da i sveštena lica nekada posegnu za ovim činom. Imao je veliki uticaj tokom 17. veka dok je služio u crkvi Loudun u Francuskoj. Koliko to ima veze sa Đavolom a koliko sa njim samim ne znamo no i pre ugovora i njegove nagle slave nije bio nepoznat javnosti. Nažalost, usled nebrojenih skandala o zavođenju lokalaca i napastvovanju istih.  Sedam časnih sestara je javno posvedočilo da je dotični izvodio satanističke rituale nazivajući ga moćnim čarobnjakom. No, desio se peh, rukom pisani ugovor je od Đavola ukrao kakav demon (vrlo hrabro od njega, priznaćete) i predao ga vlastima što je zapečatilo ovog čoveka kao majstora mračnih veština. Ko je tu koga probao da se reši i od kad to demoni imaju osećaj za pravdu, ostaće nepoznato.

Alister Crouli, je bio upetljan u okultno tokom ranih godina 20. veka. Bio je član tajnih društava kao što je “Hermetic Order of the Golden Dawn”. Kako je vremenom došao u snažan konflikt sa drugim moćnim „čarobnjacima” odlučuje da neprestano putuje u potrazi za neverovatnim moćima i novim mračnim veštinama. Tvrdio je da je u ligi zlih duhova i demona a popularnost mu je rasla dostignuvši vrhunac kad je obelodanio da je moćniji od bogova. Interesantno je da je tvrdio da  Đavo ne postoji i da je cela priča oko Crvenog samo mit. Mnogo svedoka je potvrdilo da je viđen dok je trampio dušu.

Đuzepe Tartini (1713) je imao specifičan susret  jer se sa Đavolom sretao u svojim snovima (Fredi Krugeru, ti li si?). Sotona je opsedao snove ovog kompozitora 18. veka mučeći ga raznim noćnim morama sve dok jedne noći nije prišao uzglavlju nesretnog čoveka, podigao nogu na njegov krevet i uredno se dogovorio sa njim. Šta god da se desilo te noći, a priča se da mu je kompozitor dao svoju violinu da se posluži, osrednji umetnik postaje virtouz stvarajući svoju najpoznatiju kompoziciju: “The Devils Trill sonata” (sonata za violinu u G) . Naravno, to je jedno od dela koje je prilično teško izvoditi. Često bi govorio da je ni on ne bi izveo da njegova nova violina nije „iskovana” u paklu.

MS-13 (Mara Salvatrucha Stoners) je banda koja ordinira u Los Anđelesu poznata po izuzetnom nasilju i velikom uticaju. Od samog početka bandu predvode hardcore satanisti koji su prodali svoje duše đavolu što je vremenom postalo i uslov za ulazak u istu. Ovo nije obična banda nezadovoljnika iz kakvog kvarta. Ovo je ogromna grupa fanatika koji imaju internacionalni uticaj, javno sprovode svoje obrede i eliminišu svakoga na svom putu. Mnogi koji su poživeli dovoljno dugo nakon napuštanja ove grupe svedočili su da je prisustvo Lucifera dok izvode svoje zločine vrlo vidljivo. Da ih gura i pokreće pa i muči ako se toga dana nisu posebno iskazali. Banda broji 10.000 članova (ono što je poznato zbog dosijea koje većina ima).

Christa Pike je pa „pokretač” proučavanja nekih drugih ljudskih stanja. Usled ljubomore (zbog istog dečka) prema koleginici Colin Slemer, Krista se ni manje ni više strpljivo ugurala u crni Koven, prelistala gomile zabranjenih knjiga, skupila društvance istomišljenika i priložila nesretnu devojku kao glavno jelo Đavolu. Pa se vi posle durite kad neko iz ljubomore vam samo zalepi smajlija koji vam se ne sviđa. Tokom boravka u zatvorskoj bolnici njeno ponašanje je preraslo u haotično. Nije se kajala što je na tako jeziv način ubila, već što nije to uradila kako treba. Satanistička biblija pronađena kod nje se pokazala kao neadekvatna jer je predlagala da se duša trampi nakon čina, umesto pre. Ako ćemo već o tehnikalijama ispravnog postupka.

Ekipa Ripper je možda najozlogašenija grupa „prodatih” na tlu preko okeana. Vođa Robin Geht od 1981-1982. u Čikagu je bukvalno išao po kraju i zvao ljude da mu se priključe. Trojica su pristala (jer je to zanimljivije od ponude putujućih trgovaca usisivača) i nezapamćeni sadizam je preplavio okrug. Instrukcije su dolazile od  projekcije klovna Džona Vejna Gacija (Gaci), poznatog serijskog ubice i seksualnog prestupnika koji je odgovoran za zločine nad najmanje 33 mladića i dečaka. Gaci je redovno nastupao u dečijim bolnicama i dobrotvornim akcijama. Cilj je bilo vraćanje klovna na Zemlju u zamenu za sve ostalo. Eto, ne menjaju se svi za bilione ili slavu, neki nesebično nude sebe za druge. Ironično, naravno. Ako i dalje ne znate ko je ovo, guglajte “Klovn Pogo”. Klovn iz „It“ bi naprasno mogao postati „smešan”. No, serijske ubice imaju svoj tekst pa se nećemo ovde njima zadržavati.

Rođen kao Gerbert od Aurilaka, papa Silvester II je bio Renesansna persona (946- 1003), đak humanizma i pre nego je nastao naziv za taj pokret. Obrazovan u klasičnoj literaturi, zagovornik hindu-arapskih numeracija kakve danas poznajemo po Evropi, predlagač masovne upotrebe abakusa (antički kalkulator)  takođe je zaslužan i za konstrukciju hidraulikom pokretanih orgulja. Najcenjeniji naučnik svog doba po kuloarima je nazivan čarobnjakom istreniranim tokom vremena koje je proveo u  iberskom islamskom carstvu al-Andalusa (tokom 10. i 11. veka ovo carstvo je bilo oaza znanja i filozofije, a zapis o njegovom boravku nam je ostavio Vilijam od Malmesburija).  Hrišćanski manastir u Viku (Katalonija) ima impozantnu zbirku spisa koji potiču sa tog egzotičnog Istoka i upravo na tom mestu se budući Papa sreo sa zanimljivim spisima. Od znatiželje do posedovanja magične veštine prizivanja nije prošlo mnogo. Knjigu od koje se nije razdvajao zapravo nije ni dobio, već ju je oteo služeći se svim i svačim, od zavođenja ćerke arapskog filozofa do napijanja domaćina. Arapin je imao moć da može pronaći svaki nestali predmet, kako na zemlji tako i u vodi. Kradljivac se dosetio da pređe drveni most, viseći sa njega tako da i knjiga bude u vazduhu što je bio nedostupan element za arapskog čarobnjaka. Osrednji monah vrlo brzo napreduje do mesta Pape. I to Pape koji izričito brani idenje svog naroda na hrišćanska hodočašća u Jerusalim i bahato uživa u luksuzu i razvratu. Na vrhuncu svoje moći, saznaje da je krišom od njega grupa vernika ipak odnela Sveti krst u Jerusalim. Pao je tada smrtno bolestan. Njegova magnovenja i uzvici u agoniji su ostavile zapise da je po njega došao lično Đavo sa hordom demona koji su se dobacivali  njegovim očima (ovo poslednje je diskutabilno, naravno). Do dana današnjeg njegove kosti su uklete a očevici tvrde da te iste kosti zveckaju u grobu kad god sledeći se Papa nađe u samrtnom času.

Kralj Džejms VI od Škotske (1589, kasnije Džejms I od Engleske) se oženio princezom (Anom od Danske)  i na njenom putu ka Škotskoj  brod je upao u oluju primoravajući ih da se iskrcaju na obale Norveške. Gde se sirota nije baš najbolje provela. Nezgoda je pripisana vešticama koje su bile protiv ovog ujedinjenja (kao da veštice nisu imale druga posla) i u obe kraljevine sprovedena su mučenja putem inkvizicije u trajanju od dve godine. Kralj je lično nadgledao neka od ovih zlostavljanja (ovo je stavio u sopstveno delo: „Daemonologie“, 1597). Među optuženima je bio i dr Džohn Fijan koji je otkriven pod alijasom Kaningem a po podkazanju drugog zatvorenika. Nisu pomogla mučenja da progovori sve dok mu nisu odstranili dve sitne igle ispod jezika (starinske čini za ćutanje). Usled umora i sveopšteg ludila Fijan priznaje da je prodao dušu đavolu da bi mogao da stekne moći i utiče na mentalni status čoveka. Doveli su zamorče (24. 12. 1590) pred kralja i Fian je izveo performans gde je nesretni čovek „poludeo“ pa se smirivao na komandu (detaljniji zapis hodanja po plafonima se nalazi u kraljevoj knjizi). Fian je priznao razna čudesa kao i susret sa Đavolom veče pre privođenja gde ga je „gazda“ podsetio na dogovor o služenju lomeći pred njim beli štapić („…kad umreš to što nosiš biće moje…“). Uskoro Fian krade ključeve tamnice i beži ali ga kraljevi ljudi pronalaze i nakon sledećeg mučenja gde mu nije ostalo baš mnogo od tela rešavaju da ga usmrte. Od bekstva više nije progovorio ni reč.

Bernard Foke (17. vek) je holandski  mornar opsednut brzinom. Imperija je imala vodene puteve i luke širom sveta među kojima se isticala kolonija u Bataviji (danas Džakarta) koja je donosila više nego profitabilne začine (kuvanje, miomirisi, medicina) koji  su ih obogatili i postavili iznad Portugalaca i Engleza u trgovini. Gramzivost je doprinela da se potraži način da se ruta do Indonezije koja je prelažena u godinu dana, skrati i 1678. godine kapetan B. Foke prelazi ovaj put za samo tri meseca. Kako tada nije postojao Suecki kanal morao je preći oko velikog dela Evrope, cele Afrike i preko Indijskog okeana u prostom, drvenom brodu. Danas je za istu staru maršutu potrebno 4 meseca i to najbržem brodu T Clippers-u. Vremensko datiranje njegove brzine ostalo je na pečatima sa pisama i u knjigama pojedinih luka. Ugovor o najbržem mornaru na tadašnjem svetu omogućavao je brodsko drvo pretvoreno u gvožđe i večan vetar u jedra. Oluje nisu imale šanse. Nama je pored pisanih tragova ostala i legenda o Letećem Holanđaninu i njegovom ukletom brodu koji večno plovi okeanima nemoćan da pristane u luku. Svedoci tvrde da su videli ukleti brod sasvim jasno 1709. godine kod Vrta Dobre Nade poslednji put, dok su bili zvanično živahni, a nakon toga ova posada ukleto prati druge mornare i progoni brodove do današnjih dana.

Krstog Hajzman je pronađen 29. avgusta 1677. godine na podu malog zamka u Poterbrunu (Austrija) gde je radio. Ispoljavao je nasilno i dezorijentišuće ponašanje pa su ga priveli vlastima. Kako je u jeku bio lov na veštice u obližnjem Salcburgu (do 1690. nekoliko stotina ljudi je ovo prošlo) nije ni čudo što su imali predrasuda. U svoju odbranu je rekao da nije veštac već da je pre devet godina prodao dušu đavolu ne bi li se izlečio od depresije (rekao je da ga je đavo kušao novcem, ženama i naposletku slikarskim talentom sve dok nije „ubo“ šta mu zapravo treba,  jer je bio duboko potresen smrću svog oca). Potpisana su dva ugovora (jedan u krvi a drugi mastilom) koji su davali đavolu pravo na telo i dušu nakon 9 godina od potpisivanja. Katolički sveštenik, Leopold Braun se sažalio na njega i uredio da ga smeste u obližnju opatiju. Tamo su monasi izvodili egzorcizme nad njim i on je to vrlo strpljivo i poslušno prihvatao. Ipak, u ponoć kad je ugovor istekao, Đavo (u obliku krilatog zmaja) je ponovo došao po svoje. Mučenik se odvezao sa stolice i pobegao u kapelu da bi se ubrzo vratio sa parčetom papira na kome je bio deo ugovora potpisan krvlju. Tvrdio je da je uspeo da ga isčupa iz kandži  Sotone (zanimljivo je da se taj lik tako opušteno šetka po svetim mestima, zar ne?). Ovo je ostalo popularno kao izbegnuta presuda i čudo iako nije trajalo dugo. Hajzman je 11. oktobra dobio konvulzije i ostao paralizovan. Tvrdio je da su ga na smenu mučili Đavo, Devica Marija i sam Isus, svako iz svojih pobuda. Poslednjim egzorcizmom biva mu bolje, zamonašuje se i tokom ostatka života slika đavola u raznim reinkarnacijama (posebno velika slika prikazuje Devicu Mariju kako mu pomaže da povrati i onaj ugovor u mastilu). Mučenja nikada nisu prestala u potpunosti. Preminuo je 1700. godine a njegove slike i danas postoje i važe za ključ prepun skrivenih simbola kako da se izvučete iz ovakvih paktova.

Džon Milton, pesnik i autor „Izgubljenog raja“ (zbirke 12 poema) navodi u svom delu da Đavo nije baš tako loš i da zapravo pokušava da napravi raj od pakla. Ono nije da je potpisao ugovor ali se kleo da zna lika i da je zapravo kul.

Džonatan Molton (1726-1787) je bio ratni heroj tokom građanskog rata. U svom puritanskom društvu je naglo odskočio na ne baš popularan način. Nakon ženine smrti koliko sutradan je oženio njenu mnogo mlađu prijateljicu koja uskoro dobija nervni slom usled napada njegove pokojne žene. Navodno je opsedala njen krevet i zahtevala da joj se vrati venčani prsten. Kao da to nije dovoljno, ovaj bivši vojnik je sklopio ugovor sa Nečastivim. Dve okačene čizme iznad kamina bi se tokom svake noći napunile zlatnicima u ime tog dogovora. Kako je bio alav pomislio je da može pobediti Đavola u njegovoj igri pa je naručivao sve veće i veće čizme dok jednog dana nije skinuo đonove sa tih čizama. Kada su zlatnici počeli da propadaju i đavo je shvatio da je izigran to ga je naravno naljutilo. Trebalo je da ispadne da đavo ne može da ispoštuje ugovor u kome samo pune čizme donose dušu ali je umesto toga kuća alavog čoveka spaljena do temelja. Porodica je jedva preživela požar. Kada je preminuo u 61. godini njegovo telo je nestalo iz kovčega i jedino što su pronašli je vrećica za par zlatnika koji su imali utisnut đavolov lik.

Faust je vrlo popularan kad je ova tema u pitanju. Turgenjev, Oskar Vajld, Man, Kristofer Marlov, i čuveni Gete su nam prikazali u svojim delima ovakav ugovor inspirisani ovom pričom. A ono, ne lezi vraže, nije priča. Iako počinje kao pouka o moralu i upozorenju na prekomerne ambicije, Geteov Faust govori o čoveku koji je u potrazi za apsolutnim znanjem što ga čak dovodi u porive za samoubistvom kada mu eksperimenti propadaju. Sklapa ugovor sa đavolom i postaje pametnica neviđena. Pravi Faust, Nemački doktor Johan Georg Faust (15 i rani 16. vek),  je važio za krupnog i neprikosnoveno opasnog čoveka iz koga je isijavala misterija. Pripadnik aristokratije nije mario za kuloarske priče pa je proveo 30 godina putujući po Evropi i izvodeći magične trikove, praveći horoskope tvrdio je da ima lek za svaku bolest. Prestavljao se kao doktor medicine, astrolog, alhemičar i filozof. Iako ga je nekolicina optuživala za prevaru i te kako je bio dobro poznat i ljudi su zazirali od njega. Posebno kad je počeo da tvrdi da može ponoviti sva čuda Hristova. Putovao je sa psom i konjem a po potrebi i na očigled svih pas bi postao čovek (sluga, paž, asistent) na njegovu komandu. Pregršt mračnih tekstova koje je vucarao svuda sa sobom naposletku privlače pažnju crkve. Mnogi učenjaci tog vremena su prezirali njegove „jeftine“ trikove ali ugledni ljudi poput Martina Lutera su bili njime zadivljeni. Ne znajući šta drugo optužuju ga za sodomiju i proteruju iz većine gradova. Njegova zla narav bi često bila na ispitu gde je urlao o svojoj moći zbog potpisanog ugovora. Ako ovo nije bilo dovoljno čudno, period nakon njegove smrti je još čudniji. Stradao je u eksploziji pogrešno smućkanih hemikalija. Telo mu je ostalo teško oštećeno pa se ozbiljno sumljalo da je iskasapljen pre nego je eksplozija trebala da prekrije zločin. Postavili bi to što je ostalo od njega na leđa ali ma koliko ga nameštali  tako njegovo telo se uporno okretalo kontra, licem ka podu. Na kraju nije bilo tih para da ga neki nosač odnese. Istoričari smatraju da Faust nije pravo ime ovog Sotonskog šegrta al moramo ga nekako nazivati.

Sveti Teofilus iz Adane (Turska) i njegov pakt je jedan od najranije zapisanih (6. vek). Zapisničar Eutychianus iz Adane je ostavio trag da je Teo želeo vrtoglavi uspon unutar crkve (nakon što se nadurio usled odbijanja da napreduje) i da je i sam prisustvovao ovom činu kao svedok. Kad se biskup predomislio i ipak postavio Tea na visoku poziciju ovaj je zažalio oko ugovora, odneo ga biskupu i tražio pomoć. Biskup ga je spalio pa je Teofilus umro u miru.

Ova lista ne bi imala smisla da ne spomenemo Boba Dilana, kantri muzičara i tekstopisca. Kada je davao intervju za emisiju „60 minuta“ i na pitanje zašto i dalje nastavlja da radi nakon karijere od 50 godina odgovorio je da je sklopio dogovor sa nečim ili nekim jako davno i da se prosto drži svog dela pogodbe. Na pitanje u vezi čega se pogodio stigao je odgovor: „Da bih bio ovde gde sam sada“, dodajući da je to bio dogovor sa Šefom ovog sveta kao i sveta koji ljudi ne mogu da vide. Ovo nije prvi put da daje čudne izjave, 2008. godine je, takođe, komentarisao o raskršću i ugovoru posle čega je automatski postao ono što je danas. Za Dilana prijatelji i poznanici govore da se sećaju da je bio trećerazredni muzičar, dobar za sitne žurke i tri akorda ali da se nakon nekoliko nedelja koje je proveo u Njujorku vratio kao super star. Robert Cimerman (kako mu je pravo ime) je kao posednut svirao čitave partiture prateći svoju izvedbu zrelim glasom. Na kraju balade, Dilan je krunisan Nobelovom nagradom.

Rozen Bar, Jay Z, Džimi Pejdž, Majli Sajrus, Eminem, Anđelina Džoli, Opra Vinfri, J K Roling, Leonardo di Kaprio (kome je trebalo dugo da provali kako se to radi, izgleda),…. bi bili deo naklapanja o zaverama da nisu sami govorili o ovom ugovoru i ritualima kojima su voljno ili ne bili izloženi, pa se zabavljajte guglanjem.

Dakle, potpišite tu, tu i tu. Bankomat na ulazu u pakao radi 24/7. I ne zaboravite priznanicu.

S ljubavlju, Elena Alexandra

Mogli bi smo mesecima raspredati priče o raznim sanatorijumima i ustanovama koje su kroz vekove imale funkciju prihvatanja i lečenja pacijenata sa psihičkim problemima ukoliko bismo se bavili svakim od njih ponaosob. Još toliko bi nam verovatno trebalo da ispričamo sve one priče o lošim uslovima ili ukletosti istih nakon što bi prestali biti u upotrebi.

Prvobitno, zatvaranje mentalno obolelih osoba počinje u 15. i 16. veku, po evropskim manastirima. Te prve „institucije“ su više služile kao skladišta za ljude nego li kao mesta za lečenje. Usled neadekvatnog kadra a ni znanja o ovim bolestima pribegavalo se samo molitvi a javnost je bila sasvim zadovoljna što su dislocirani iz njihovog života.  Mnogo kasnije prihvat počinje po spezijalizovanim ustanovama. U Engleskoj, sanatorijum Sv. Marije od Betlejema (čuveni Bedlam) bio je rezervisan za pripadnice visokog društva i sem što je bio medicinska ustanova bio je i otvoren za turističke posete (posećen je, pa skoro kao Vesminsterska opatija). Turisti su oduševljeno imali priliku da posmatraju pacijente okovane lancima oko struka, vrata ili ekstremiteta, njihovo bičevanje ili da se zgražavaju dok ih posmatraju kako leže na sopstvenim izlučevinama. I sve to samo za jedan peni a svakog prvog utorka u mesecu ulaz je bio besplatan. Te prve institucije su više služile kao skladišta ljudi nego li kao mesta za lečenje a neki od korisnika su i više decenija proveli u lancima. Ovaj vid turističke zabave se zadržao i u 19. veku. Nije ništa bolji bio ni „Toranj ludaka“ (Beč, 1784).

Filip Pinel (1745-1826) smatra se glavnom osobom u pokretu za humano postupanje s onima koji su boravili u ovim azilima i on tu promenu prvo sprovodi u sanatorijumu koji vodi u Parizu (La Bicetre). Za ovim primerom kreće otvaranje malih i iz privatnih fondova izdržavanih bolnica a reforme dalje sprovode kveker Vilijam Tuke u Engleskoj i Dorotea Dix u Americi (prva ustanova je u Vilijamsburgu, Virginija, 1773). Danas znamo da i dalje nisu idealne kao što je primer na Rathusu (Rusija, 2001) gde jedan psihijatar tokom vikenda bude odgovoran i za nekoliko stotina ljudi. Iza stravične „Bedlam“ bolnice kao i mnogih drugih ostale su priče i zapisi strahotnih eksperimenata nazivanih lečenjem i pregršt kostura sa sirotinjskog groblja bez sačuvane evidencije imena. Danas se u Bedlamu koji je izmešten, leče zavisnici i deca sa psihološkim poremećajima, što je i dalje polemično da li ide zajedno.

U srednjem veku kod nas su prve bolnice osnovali Nemanjići, naravno uz manastire, kao skloništa za obolele od neizlečivih bolesti u koje su spadale i duševne. Po ugledu na Vizantijske manastire, nastaje prva bolnica pri Hilandaru kao i prva na tlu srednjevekovne države koja sledi, u manastiru Studenica početkom 13. veka. U to vreme i medicina počinje sa svojim razvojem (Hilandarski medicinski kodeks br. 157, po učenjima salernsko-monpelijske škole). Kad smo potpali pod osmanlijsku vlast naglo je nestala naučna medicina a ostala je samo narodna (svetovna i verska). Verska i danas ima priče o neverovatnim isceljenjima po određenim manastirima (kako pravoslavni tako i katolički sa ovih prostora). No jedno je da neko progleda ili pročuje, manastiri koji su poznati po, isključivo, lečenju psiholoških tegoba su Studenica, pojedini manastiri po Makedoniji, franjevački manastiri srednje Bosne a podaci iz prve dve decenije 19. veka koji ukazuju na to, takođe govore da manastiri Vraćevšica i Kalenič su bili  centri za prihvat bolesnika sa jakim epi napadima, duševno obolelih kao i onima koji su u momentu rastrojstva počinili kakav zločin. Prvi popis koji je evindetirao osobe sa invaliditetom bio je onaj iz 1837. godine. Ako ih ne bi poslali u manastire onda bi ih nastanjivali u kućama van naseobina. Mitropolit srpski koji je poticao iz Habzburškog carstva se usprotivio ovom načinu i predložio da, kao što već svet čini, i mi ovde imamo bolnicu za takve slučajeve. Da bi oni imali svoj prostor a rad manastira bio obavljan neometano.

 

Na našim prostorima prva psihijatrijska ustanova osnovana je tokom Kneževine Srbije, poznatija kao „Dom za s uma sišavše“ i osnovana je u Beogradu ukazom državne uredbe od 3. marta 1861. godine, poznatiji kao „Doktorova kula“. Knez Mihajlo Obrenović je odobrio ukaz istaknuvši u njemu: da ova ustanova prima naredbe od Popečiteljstva unutrašnjih dela, da mora imati jednog lekara koji je doktor medicine i upravitelj, jednog lekarskog pomoćnika koji je poklonik hirurgije i jednog ekonoma. Da mora imati sveštenika i da će svi primati platu. Tu je stajalo ko se sme primiti i kako otpustiti. Sveštenik je imao strog pravilnik gde ukoliko lekar smatra da ne treba da verski razgovara sa pacijentom nije smeo prilaziti i morao se odazvati za upokojene kao i svake nedelje i praznika, osobito radi bogosluženja. Prihod je dolazio i od stvari pokojnika koje familija nije želela kao i od predmeta koje su štićenici pravili, pored donacija i države. Negde pri kraju se navode i lekovi, ako se to može nazvati lekovima u potpunosti.

Definicija ludila u zakonskom Ustrojeniju je glasila:

„Ludilo je poremećenje umni sposobnosti kod čoveka, u takvom stanju kod njega su mloga misli, no među njima nema nikakve sveze, takovij ne može od uma nikakva upotrebljenja činiti, no gdikoi put to bedno stanje prestane i čisti časovi nastupe. Ludilo se rađa iz neredovnog telesnog sastava. Besomučnost (zgranulo) jest ludilo, koje je do krajnosti dovedeno. Besomučnost dovodi čoveka na opasna, žestoka i svirepa dela i za njega samog i za druge. Besno ludilo, to je besomučnost.“

U ovom domu bile su osobe oba pola, kako odrasli tako i deca i priznaćete sasvim nepravedno oboleli od epilepsije kao i socijalni slučajevi.

Doktorova kula je sagrađena 1824. godine kao porodična kuća doktora Vita Romite, poreklom Italijana (došao u Beograd 1823. godine) kao lekara ondašnjeg beogradskog vezira a kasnije i kneza Miloša. Vezir mu je poklonio zemljište površine  6,5 hektara daleko van utvrđene varoši, na osunčanim padinama Vračara, u kraju zvanom „Guberevac“. U to vreme, arhitektonsko čudo od opeke, kamena i ćeramide imalo je podrum, prizemlje, sprat i simetrični raspored prostorija. Doktor je ovde trebalo da živi i ujedno prima pacijente. S obzirom da je od kamena i ima mala prozorska okna dobila je svoj naziv kao kula. Doktor napušta Beograd 1827. godine, a tu ostaju da žive njegova supruga sa ćerkom i zetom (Bartolomeo Kunibert), koji je bio čuveni lekar kneza Miloša ali i istoričar ondašnje Srbije („Srpski ustanak i prva vlada Miloša Obrenovića“, 1901) . Godine 1837, dolazi do potrebe za otvaranjem ozbiljnije psihijatrijske bolnice jer je jedan čovek sa znacima duševne bolesti počinio ubistvo.

Po osnivanju, ovim domom upravlja dr Steva Milosavljević a za prvog upravnika postavljen je fizikus beogradskog okruga dr Florijan Birg koji je radio i kao psihijatar iako to zvanično nije bio. Mnogo je bilo stalo dr Emerihu Lindermajeru (načelnik vojnog saniteta) da ova ustanova opstane. Ni dr Vasa Teodorović (upravnik karantina u Aleksincu) kao ni dr Birg ne behu stručni. Psihijatrija je jedva bila zastupljena na studijama medicine sedamdesetih godina 19. veka. Ali su bili savesni. Primetivši da bolnica ne sme ostati noću bez nadzora nastanju se u njoj. Sami su  regrutovali pacijente, kalemili od velikih boginja (vakcinacija), pregledali povređene.

Prvih štićenika je bilo pet a prvi upisani je Kata Radmanova iz Požarevca koja se posle smrti muža odala alkoholu i prostituciji. Prvo je kažnjena sa 30 kamdžija (udara) bičem što je uticalo na njen um pa je iz zatvora poslata pravo u bolnicu. Kata je ubrzo i uspela da pobegne iz ove ustanove i nikada je nisu pronašli. Pet godina kasnije bolnica broji 20 pacijenata. Uprava se prepušta Miloševim ukazom dr Mladenu Jankoviću koji je predhodno poslat tri meseca u Nemačku na stručno usavršavanje (kod dr Vilhemna Grizingera). Ovaj čovek je uklonio sva tehnička sredstva kojima je vršeno bilo kakvo nasilje (trostruki bič, nasilna stolica, kamdžija) a zadržao je jedino košulju za vezivanje najtežih ili veoma uznemirenih i opasnih bolesnika. Ovaj čovek je brinuo o 218 muških i 96 ženskih pacijenata do 1881. godine postavši začetnik psihijatrijske nege kod nas.

Prvi sačuvani izveštaj je iz 1861. a prva sačuvana istorija bolesti je iz 1880. godine kada se u istoriji srpske medicine pojavio dr Laza Lazarević. Njegov potpis je na 50 od 150 najstarijih istorija bolesti koje smo sačuvali.

„…govoruća apatija (mesecima ne progovara ništa)…jedna potpuno belosvesna luda samo se smeje, trči i skače….“, pisao je dr Lazarević.

Prva prava kvalifikacija dolazi tek krajem 19. veka a melanholija, epilepsija i demencija se odvajaju tek početkom 20. veka. Lečeni su kapima opijuma, bromovom solju, rakijom i vinom, insulinskom komom dok nisu prvi lek dobili te 1853. Zbog bezbednosti i porasta pacijenata opasan je zidinama, odvajaju se muški i ženski paviljom, paviljoni za mirne i uznemirene a postojao je i paviljon za čiste i prljave. Na ulazi se postavlja opservacija (posmatranje) a pacijenti dolaze po nalogu suda jer oni koji su imali novca odlazili su u Beč. Ključ prvobitne ustanove se i danas čuva kao i jedan od starih EEG  aparata koji još uvek radi.

Za vreme bombardovanja 1915. godine jedan od pacijenata, izvesni Milan Popović, pobegao je iz bolnice i vratio se sa nekoliko zarobljenih austrougarskih vojnika i volova. Austrougarski vojnici nisu ulazili inače ovde (od 1914. do 1918),  pa se šuškalo da je korišćena i za skrivanje. U jednom momentu je bilo čak 1.000 pacijenata. Koristili su i jezive elektro šokove a sva ova pomagala pala su u zaborav na tavanu kule.

Postojala  je slična  kuća i na Dorćolu. Kula je najstarija na Balkanu u stilu tursko-evropskog  izgleda. Prizemlje nije autentično, predpostavlja se da je tu bio ekonomski deo, a danas se koristi za sastanke psihoterapije. Kraj kamina koji je očuvan u doktorskoj sobi nastala je i Kunibertova „Istorija Kneževine Srbije“.

„U ovo zavedenie primati i u njemu čuvati i lečiti samo s uma sišavša lica svake struke, zgranuta (paralitie) i od opadajuće bolesti (epileptie) stradajuća, kako muška tako i ženska, i to kako odrasli tako i deca.“

U ovoj kuli stanovao je, pored dr Lazarevića (ovde je pisao romane i pripovetke od 1880-1889. dok nije preminuo u 39. od tuberkuloze),  još jedan veliki pisac, a reč je o Petru Kočiću. No, Petar nije ovde pisao niti radio,  bio je pacijent. Pesnik i političar je ovde primljen nakon što mu je preminuo sin a to je u njemu ostavilo duševno rastrojstvo, a želja mu je bila da živi u slobodi i da ne mora da gleda austrougarsku vojsku. Iako je rat bio u jeku psihijatriju niko nije želeo da uznemirava niti da u ovakve kuće ulazi a Petru je to svakako odgovaralo. Preminuo  je u ovoj bolnici 1916. godine, dok je Beograd bio okupiran. Iako je „Doktorova kula“ kulturno dobro, još je nisu revitalizovali, rekonstrukcija je prekinuta tokom bombardovanja a nedostatak finansija je, takođe, uzeo danak. Danas ovde zaseda jutarnji sastanak direktora klinike, glavne sestre klinike, glavne sestre sektora Beograd, kolegijumi, etički odbori. U njoj se nalaze i izložbe radova pacijenata dnevne bolnice.

„Bolnica za duševne bolesti“, kako je nazvana 20 godina od osnivanja, započinje  tradiciju koju danas nastavljaju bolnice: „Dr Laza Lazarević“, „Specijalna bolnica Kovin“, „Gornja Toponica“ kod Niša i druge. Ova „Kula“ se danas nalazi u okviru Kliničkog centra, blizu Onkološke i Dečije klinike. Spomenik je kulture od velikog značaja još od 1965. godine, a možete je posetiti tokom Noći muzeja.

Nije nepoznato da su razni velikani pa i suvereni bili korisnici ovih ustanova. Tako je bilo i kod nas.  Princ Đorđe je imao neukrotivu i neobuzdanu narav koja ga je dovodila u razne neprilike. Bio je u neprijateljstvu sa Nikolom Pašićem, Dragutinom Dimitrijevićem Apisom, oficirom Petrom Živkovićem i mnogim drugima. Ovo je jedan Karađorđević, najstariji sin kralja Petra I i Zorke koja je bila ćerka crnogorskog kralja Nikole I. Pristalice njegovog brata Aleksandra nisu bile zadovoljne njegovom prekom naravi i on je smešten 1925. godine u azil za umobolne. Kraljević Đođe, kako je bio poznat u narodu je u mnogim mišljenjima bio žrtva spletki svoga brata koji se dokopao prestola kada je Đorđe abdicirao kao okrivljen za smrt svog posilnog. Ono u čemu su se slagali je njegov patriotizam i lična hrabrost o kojoj su se ispredale priče poput mitskih. Francuski novinar, ratni dopisnik pariskog žurnala, Andri Barbi opisao je ovo junaštvo pričom o boju na Mačkovom kamenu u delu „Sa srpskom vojskom“. Kažu da je narav povukao na dedu. Voleo je da ribari na Adi sa Mikom Alasom sa kojim je bio veliki prijatelj. Bio je skroman, skrivajući poreklo tokom vojne škole u carskoj Rusiji iako je imao dve tetke udate za ruske plemiće čak.

Majski prevrat je prekinuo njegovo školovanje (ubistvo kralja Aleksandra Obrenovića i kraljice Drage) koji donosi odluku da sad pravo na presto ima knez Petar Karađorđević pa samim tim od 1903. godine Đorđe nosi titulu prestolonaslednika kao najstariji sin. Međutim, ubistvo Stevana Kolakovića, njegovog posilnog, mu je to oduzelo. Nesretni čovek je preminuo od Đorđevih batina zbog posledica na glavi i u stomaku. Lekari su potpisali izjavu da je usmrćen isključivo udarcima nogom pa je zbog rodbine sahranjen dan pre nego su im javili. Štampa je ovo nazivala „tajanstvenim ubistvom“ ali su srpske socijaldemokrate preko „Radničkih novina“ započele kampanju raskrinkavanja zahtevajući kaznu.

Đorđe koji je učestvovao u oba balkanska i u Prvom svetskom ratu abdicira (27. mart 1909) u korist Aleksandra a kad je kralj Petar I preminuo netrpeljivost između braće raste. Uhapšen je 1925. i godinama je boravio u zatvoru, tamo je dočekao i drugi svetski rat kad ga oslobađaju Nemci. Komunistička partija proteruje kraljeviće kao državne neprijatelje i konfiskuje im imovinu. Jedino je Đorđe ostao u Beogradu i živeo mirno kao penzioner. U poznim godinama je oženio Radmilu Radonjić i shodno godinama, nisu imali dece. Umro je u dubokoj starosti (17. oktobar 1972), sahranjen je na Oplencu a pored njega se nalazi i humka njegove supruge. Ostale je mnoštvo dokumenata (neki istoričari kažu i falsifikovanih) koji nam govore da Đorđe nije zapravo bio u zatvoru nego je 16 godina proveo u ludnici. I sam je ostavio memoare „Istina o mom životu“ govori o ubistvu koje je počinio i svemu što je doživeo tokom samovanja u sanatorijumu. Tačnije, nakon što mu je dijagnostikovana šizofrenija prvo je bio zatvoren godinu dana na dvorskom dobru u Belju a potom u Specijalnoj psihijatrijskoj bolnici u Gornjoj Toponici u Nišu. Kralj Aleksandar je izdao zvanično obaveštenje da je Đorđe nervno oboleo. Iako je Pašić okrivljen za nameštaljke, u njegovim memoarima ostalo je zabeleženo i da je imao opsesiju da ga progone i špijuniraju i da je sklon neuračunljivom ponašanju i ispadima.

„Sudbina se poigrala sa mnom. U danu kada je Srbija izgubila slobodu, u času kada je ceo moj narod postao zatočenik, ja sam oslobođen. Oslobodili su me Nemci, narod koji nikada nisam voleo i protiv koga sam se borio celog života.“

Odbio je nemačku ponudu da bude vladar okupirane Srbije i zato je mirno mogao da ostari u njoj. Odbio je i ponudu generala Peke Dapčevića da dobije svoj automobil i šofera. Rekao je da mu je dovoljan njegov bicikl. Primao je penziju i često u Topčiderskoj šumi šetao sa Brozom.

Iako sledeći primer nije baš da je boravio u nekoj od naših ustanova ipak i te kako ima veze sa nama. Mileva Marić- Ajnštajn (Titel, Austrougarska 19.12.1875 – Cirih, Švajcarska 4. avgust 1948) je bila srpska matematičarka. Njeni roditelji su bili dobrostojeći jer su bili pametni ekonomi i pažljivo su ulagali a otac je novac trošio, bez reči, isključivo na školovanje svoje dece. Pre nje su im umrli Milica i Vukašin a nakon nje su rođeni  Zorka i Miloš. I ona i Zorka su imale tu nesreću da im pri rođenju iščaše kuk zbog čega su vidno hramale. Mileva je bila sjajan đak i student. Slušala je predavanja medicine, matematike na politehnici ali i fiziku. Na matematici je tada i upoznala Alberta (imao je samo 17 godina) i plašeći se te veze jer je bila jedina žena i najstarija  u grupi odlazi na fiziku koju sluša u drugom gradu, doduše  nezvanično jer žene nisu primali do 1900. godine. Dopisuje se sa Albertom, on je nagovara da se vrati matematici i ona ne samo da se vratila nego uspeva i da položi pet predmeta odjednom za šta su njene kolege učile cele godine. Njen diplomski rad bio je iz oblasti provođenja toplote. Njeni roditelji se nisu bunili plašeći se da će ostati neudata zbog hramljanja.

Albertova  majka Paulina je bila ljuta jer Mileva nije Jevrejka, starija je 3.5 godine i iz nekog razloga bila je besna jer je Mileva intelektualac. Albertova prosečna ocena je bila niža od Milevine i nije uspeo da postane asistent na katedri što je rezultovalo nemogućnosću finansijskog osamostaljivanja. Što je bio preduslov za brak. Nekoliko nedelja nakon tajnog sastanka sa Albertom na ostrvu Komo saznala je da je trudna. Obarana je od strane profesora kojima se Albert zamerao i na kraju je odustala od doktorata. To prvo dete bila je devojčica Lizerl koja je usvojena ili je preminula od tuberkuloze (postoji indicija da je data u banatsko selo Orlovat). Mileva je znala da neudata i sa vanbračnim detetom ionako nema šanse ni za šta. Ne zna se tačno šta se dogodilo ali se zna da se Albertu pridružuje u Bernu, bez deteta, gde su se konačno venčali.

Albert je od detinjstva voleo neku svoju rođaku i to je ometalo ovaj brak. Na posletku, Mileva sa nervnim slomom odlazi sa decom, o njoj brine Zorka koja usled svega toga, takođe, doživljava nervni slom i završava na psihijatriji. Mileva konačno usled nervnog oboljevanja zbog događaja pristaje na razvod 14. februara i Albert ženi Elzu 2. juna 1919. U periodu razvoda Albert je postavio svoju „teoriju relativiteta“. Pristao je da novac od Nobelove nagrade za „objašnjenje fotoelektričnog efekta“ iz fizike pokloni Milevi i deci.

Nisu Mileva i Zorka jedine bile pod velikim pritiskom, Albertov i Milevin sin Edvard je od najranijih dana pokazivao čudno ponašanje. Proveo je tri decenije u sanatorijumu jer je za svog oca bio „nerešiv problem“. Imali su troje dece: Lieserl koja je nestala  kroz istoriju, Hansa Alberta i Eduarda koji je rođen u Cirihu u Švajcarskoj 28. jula 1910. Ajnštajn se fizički razdvojio sa Milevom 1914. godine,  još uvek u braku, a pismima je održavao kontakt sa sinovima. Albert je i pre toga bio surov prema njoj. Imala je pravilnik kojeg se morala pridržavati. Da on ima tri obroka, da ima uredne sobe i posteljine, da ne dotiče njegov radni sto niti sme ući u radne prostorije pa čak i da mu se ne obraća ako joj nije dozvolio. Najstrože joj je bilo zabranjeno njeno mišljenje kao i javni naučni rad. Rastrojena zbog prvog deteta, ne voljena, sa dvoje male dece i očigledno mučena polako je počela da popušta nervno. Albert nije propuštao priliku da je ponizi ili joj se naruga. Braća su teško podnela razvod roditelja i ponašanje svog oca a dok je majka brinula o njima Albert se u međuvremenu oženio svojom rođakom. Edvard je od rođenja bio bolešljiv i već tada je Albert tvrdio da on neće izrasti u zdravu osobu. Očajavao je zbog njega i o tome pisao svojim kolegama, žaleći se i zgražavajući. Međutim, Edvard sa šest godina čita Šekspira, Kanta, Šopenhauera, Platona i posebno se interesuje za psihijatriju i to naročito Sigmunda Frojda. Sledeći očeve stope upisuje studije u Cirihu ali i oseća teret očeve slave jer je to činilo da se oseća beznačajnim i ne važnim. Njegovo stanje se pogoršava i posle pokušaja samoubistva 1930. godine dijagnostikovana mu je šizofrenija a surovi medidicinski tretmani tog doba su samo pogoršali stanje pa mu je ubrzo pogođen govor i kognitivne sposobnosti usled „terapije“. Do kraja života je boravio u ustanovi i otac ga nikada više nije video jer nije želeo. Umro je od srčanog udara u 55. godini a sahranjen je na Hongerberg groblju  u Cirihu, skončao je kao bolnički baštovan zaboravljen od strane svog velikog oca.

Zorka je postala potpuno mentalno neprisutna tokom svega toga, zapalila je sav novac roditelja i zbog toga je njen otac dobio moždani udar i preminuo. Inflacija je umanjila vrednost novca od Nobelove nagrade na samo 32.000 dolara što Milevu rastrzanu između dugova i bolesti svojih članova porodice ne čini obezbeđenom. Ubrzo umire i Zorka, Edvard odlazi u zatvoreniji sanatorijum, drugi sin  emigrira kao i otac u Ameriku pod najezdom nacista a zatim  joj umire unuk nekoliko meseci nakon svog rođenja. Nije mogla da se raspravi ni oko imovine jer se brat Miloš vodio kao nestao tokom rata. Zbog dugova oko Eduardovog lečenja prodaje kuću koju joj Albert prvo nudi da uzme pod vlasništvo ali je osam godina  kasnije naglo prodaje pod uslovom da kupac dozvoli Milevi da ostane. Pri prvoj novoj godini Mileva ipak dobija obaveštenje da je njen najam istekao. Ispalo je da je kupčevih 85.000 franaka slučajno uplaćeno na njeno ime, Albert je zahtevao taj novac preteći da će Edvarda izbaciti iz testamenta. Njoj je pozlilo nakon toga, doživela je šlog, preminuvši nešto kasnije na klinici. O njenoj smrti kod nas niko izvestio nije. Kao što niko nije izvestio o njenom zlostavljanju niti njenim „terapijama“ u koje ju je gurnuo neko drugi.

Njeni ostaci su ugledali svetlo dana 2004. godine kad je država raskopala zapušten grob, uz pomoć memorijalnog centra danas je tu spomenik kakav dolikuje. No, ne mogu je vratiti ovde nama jer bi se morali složiti svi rasuti Ajnštajni širom Amerike, Izraela  i Švajcarske. Albert se čvrsto borio da ona nema nikakvog uticaja na njegove radove. Ipak sovjetski naučnik Abram Jofe tvrdi da je lično video originale naučnih radova koji govore suprotno. Mileva se samo jednom prilikom poverila: „Sve je na gotovo sad više ne trebam…“

Kad smo kod Mileve i nestalog brata Miloša treba reći da se i tu krije jedna neobičnost. Miloš (10 godina mlađi) pomenut je u samo jednoj rečenici „Enciklopedije Novog Sada“ i u manjem poglavlju knjige „Mileva i Albert Ajnštajn“ a tek nedavno se njegovo ime našlo pored imena njegove slavne sestre i oca na info tabli rekonstruisane porodične kuće u Novom Sadu. Ovaj čovek je zaslužan za začetke u kloniranju i zadužio je svojim radom generacije, posebno ruskih naučnika. On je i jedan od svedoka radova svoje sestre ali se sumljalo na bratsku pristrasnost. Iako je slat po Austrougarskoj da se bori protiv Rusije, Rusi kad su otkrili da je Srbin i lekar poslali su ga umesto zatvora u Lefortpovsku bolnicu u Moskvi. Tu se sprijateljio sa čuvenim revolucionarom Belom Kunom i ovo poznanstvo mu je dalo odrešene ruke kada su u pitanju naučni eksperimenti. Njegova specijalnost bila je histologija (nauka o ćeliji) na Moskovskom univerzitetu. Držao je katedru na Dnjepropetrovskom medicinskom institutu. Nije poznato zašto se nije vratio u Srbiju po okončanju rata pa je Mileva imala toliko problema oko preuzimanja nasledstva. Ruski izvori kažu da je ipak održavao sa sestrama prepisku ali ta pisma nisu sačuvana. Jedino je zabeleženo da se roditeljima javio iz rata 1916, zatim 1924. i nikada posle toga. Proglašen je nestalim a kad je za Milevu već bilo kasno i pokojnim. A on, sa samo 45 godina postaje šef katedre za histologiju na Univerzitetu u Saratovu i to kao naslednik čuvenog B.A. Pavlova (guglati eksperimenti dr Pavlova, ako imate stomak za to). Za ruske genetičare, njegovo ime je svetinja danas. On je jedan od prvih ljudi koji su uspeli da stvore identičnu kopiju ćelije i to više od osam decenija pre nego dobismo oblast zvanu kloniranje. Ostavio je naučne radove u oblastima mitoze i amitoze (direktna i indirektna deoba ćelija), izučavao nervni sistem a Veliki otadžbinski rat ga je prekinuo u tome pa je ovo publikovano posle rata. Veličina ovoga su tri doktorske disertacije (zapisao je ruski naučnik G.A Kabolov u Saratovu, 1986). Njegov rad je prekinut još jedanput i to opet ratom kad je Hitler napao Sovjeski savez. Dr Marić biva mobilisan na moskovski front i u Crvenu armiju i vrlo narušenog zdravlja nije dočekao kraj istog. Umire 1944. godine, a počiva u Saratovu gde postoji spomen soba posvećena ovom genijalnom sunarodniku koga smo zaboravili da bar spomenemo u knjigama. Razni izvori onih koji su ga znali govore da je izabrao deobe ćelija i nervni sistem samo zato što je želeo da bude od koristi ljudima i pre rođenja i da pokuša da popravi nerve i duševne stvari od kojih su mu patili i njegovi najmiliji. Tako da sem što su se ovde našli kao pogođeni duševnim nemirima imali su i jednog člana koji je probao da od istog izleči ceo svet.

S ljubavlju, Elena Alexandra