Blog

Otuđeni buntovnik Holden Kolfild

Posted on by Aleksandra Pavlović

Prvi i jedini roman iz pera Džeroma Dejvida Selindžera je ujedno i roman po kome nam je autor i najpoznatiji – „Lovac u žitu“. No, on tu slavu nije ni mogao da nasluti na početku svoje književne karijere. Selindžer je u srednjoj školi bio prosečan učenik, a kada je počeo da piše za školske novine počeo je i s pisanjem priča „noću ispod pokrivača“. Posle završene srednje škole nekoliko puta je menjao fakultete, rastrzan između svojih i očevih želja. Konačno uz podršku svog profesora sa večernjih časova pisanja, njegovu kratku priču objavljuju u časopisu Story.

Počeo je da šalje kratke priče časopisu The New Yorker od kojih su sedam bile odbijene, ali su naposletku odlučili da objave „Slight Rebellion off Madison“. To je bila priča o nezadovoljnom tinejdžeru po imenu Holden Kilfild, no kako je Japan napao Perl Harbor, ova priča ipak nije objavljena.

U toku drugog svetskog rata, pisao je priče pod nazivom „Za Esme“ , a takođe je nastavio da šalje priče za časopis The New Yorker,ali su sve bile odbijene. Već sledeće godine, poslao je priču pod nazivom „The Bananafish“ , koja je kasnije objavljena kao „Savršen dan za banana – ribe“ koja je bila prva od sedam priča o porodici Glas.

Godine 1951. objavio je roman „Lovac u žitu“ , koji je bio baziran na njegovoj kratkoj priči „Slight Rebellion off Medisson“, na našim prostorima preveden svega sedam godina kasnije kao „Lovac u raži“.

Nakon njegovog objavljivanja, među čitaocima su vladala podeljena mišljenja – ili su ga voleli ili nisu. U jednom intervju, Selindžer je rekao da je nekako ovo i autobiografski roman, jer se njegovo detinjstvo nije mnogo razlikovalo od Holdanovog. Najviše pažnje izazvao je kod adolescenata, koji su se poistovećivali sa likom Holdena. On kao da je dao podstrek svim tinejdžerima koji su drugačiji da se „bore“ protiv vetrenjača.

 

Zašto se omladina i danas toliko poistovećuje sa njim?

 

Holden je oličenje neprilagođenosti, koju često oseća većina mladih ljudi. U toj „situaciji“ većina potpadnu pod uticaj društva ponašajući se egocentrično i jureći za popularnošću. Nauprot tome, javljaju se i pojedinci koji se povlače u sebe tražeći odgovore. Takav je i Holden; on ima nekoliko prijatelja, ali je uglavnom sam. To dovodi do toga da na problem gleda iz samo jedne tačke gledišta, optužujući odrasle za materijalizam.

U romanu događaji o kojima nam govori dešavaju se u svega tri dana. Za to vreme, on nam kroz događaje koje opisuje prenosi svoje stavove o školi, devojkama ali i porodici. Zapravo, najviše o dva člana porodice, njegovom starijem bratu i mlađoj sestri Fibi. Ona je jedina svetla tačka u njegovom životu, jer je dete i s njom nalazi zajednički jezik. U njenom svetu, sve je jednostavno – ili je crno ili je belo. Dok se Holden nalazi na procepu između nesigurnosti šta želi i toga da postane prosečan odrastao čovek:

„Čak i kad bi išao naokolo i spasavao nečije živote i sve, kako bi znao da li to radiš zato što stvarno želiš da spašavaš nečije živote, ili samo zato što u stvari želiš da ispadneš neviđen advokat, da te svi tapšu po ramenu i čestitaju ti u sudnici kada se tamo neki proces završi, reporteri i svi, kao u idiotskim filmovima? Kako bi znao da nisi dvoličan? U tome i jeste problem, što ne bi znao.“

Ovo je citat iz njegovog razgovora sa Fibi, kada su razgovarali šta on želi da postane. Kao što i sam kaže, on se boji da ne postane čovek sa besmislenim životom. No, ne pripadajući nikome i izdvajajući sebe iz gomile „istih“, on nesvesno sebe svrstava u gomilu „izgubljenih dečaka“ kao u priči o Petru Panu, koji ne žele da odrastu.

Još jedna od stvari po kojoj se mogu poistovetiti tinejdžeri jeste odnos pisca sa čitaocem, kao i način na koji „govori“ Holden. Postoje reči koje Holden ponavlja a, takođe, koristi neformalni govor, stvarajući osećaj neposrednosti i osećaja da se nalazi pred čitaocem i priča šta mu se dogodilio.

Nesumnjivo da je ovaj roman postao deo kulture mladih i takoreći klasik, a glavni junak gotovo prava osoba s drugačijim pogledom na svet, koji je pisac uspeo verodostojno da prenese. Loša strana je to što je Holden pustio da ga taj talas „razmišljanja“ ponese. U realnosti bi jedan takav tinejdžer kad – tad morao da odraste i barem pokuša da uklopi u okolinu, ili bi ostao neprilagođen u telu odraslog čoveka.

 

Naposletku, zašto je nazvan baš „Lovac u žitu“?

 

Holden kaže da sebe zamišlja tako, no zašto je žito bitno?

Zašto je „lovac“ to je jasno – „lovi“ mlade da se zamisle oko raznih stvari u životu, da ne uđu u svet odraslih tek tako. Da gledaju, ali da zaista otvore oči. Da odluče šta će biti. Žito se može se tumačiti i kao simbol mladosti i života. Mladi lovac koji mlade ljude uči i tera da se razmisle o svom životu. Što radi i u današnje vreme, budući da je u mnogim srednjim školama ovaj roman obavezna lektira.

Neka vas ne zavara konformistički svet odraslih, u slučaju da niste upoznali do sada ovog pomalo ogorčenog tinejdžera potražite ga, možda vas „ulovi“ i vrati u adolescentske dane.

Hronotop zamka u fantastičnoj književnosti

Posted on by Kristina Kecman

Hronotop ili vremeprostor u svetu književnosti jeste nešto sasvim drugo, nego u svetu fizike odakle je i potekao ovaj termin, koji asocijativno vezujemo za Ajnštajna i teoriju relativiteta. Parafrazirajući Bahtina, možemo reći kako hronotop u umetnosti, a naročito u književnosti „određuje umetničko jedinstvo dela i čitav njegov odnos prema stvarnosti, jer su vremeprostorne vrednosti dela uvek emocionalno obojene i neodvojive jedna od druge“. (Bahtin, 2016). Drugim rečima, hronotopa ima mnogo i često se mogu poistovetiti sa motivima, a jedan od najčešćih hronotopa jeste svakako hronotop zamka.

Zanimljivo je da Bahtin izdvaja hronotop zamka kao jedno od obeležja gotskog romana i uopšte epohe romantizma (on hvali Valtera Skota kao sjajnog stratega za dovitljivu upotrebu hronotopa zamka), gde se primećuje kako je zamak uvek „zaštićen vremenom, i to vremenom istorijske prošlosti“, dakle, to je mesto koje čuva svojevrsno „muzejsko vreme“, vreme koje ne teče u normalnom smislu, a ujedno je to i prostor koji odseca uobičajene tokove svakodnevice pozivajući se na sećanja generacija, plemstva, nasleđa. (Bahtin, 2016) Sledeći tu misao, može se reći kako gotski roman vrlo često koristi hronotop zamka kao sižejnu strategiju, kako bi oživeo ili destabilizovao duh vremena, poigrao se idejom sažimanja prošlosti i sadašnice, vremena i prostora, a upleo u tu igru i pitanje nasleđa blagoslova i/ili kletve, što se npr. odavno može primetiti u Poovoj priči „Pad kuće Ašer“, gde se genetska kob, psihološki slom i tragična krivica poslednjih potomaka Ašerovih kontekstualizuje u pucanju same građevine.

Međutim, zamak ne igra značajnu ulogu isključivo u onim domenima fantastike koje obično zovemo gotskim. Hronotop zamka je vezan za  neposredne korene fantastike, čini njen neotuđivi, ali neprimetni i (neočekivano) suptilni deo, i to još od legendi, epova, bajki, pa sve do naučne fantastike i modernih distropija koje se kolebaju na granici između alegorije i fantastičnog.

U početku, kako u hronološkom, razvojnom smislu fantastike, tako i njenog stilskog i strukturnog usložnjavanja,  hronotop zamka je za fantastiku predstavljao konačno mesto iskušenja za heroja, mesto u kojem se odvija njev poslednji veliki podvig pre nego što se potvrdi istinski identitet junaka, i uistinu zbog toga pomalo asociraju na biblijski motiv brda Morije, kao mesta gde je Avram morao biti iskušan kako bi potvrdio svoju veru. Tako konstruisani prostori su često umnogo prožeti fantastičnim motivima i ne liče na domene u kojima obitava običan čovek, i nije čudo da se zamkovi tradicionalno vezuju sa demonskim, onostranim, čarobnjačkim atributima. Primer za to je recimo Lanka, demonski dvorac u oblacima u koji je nasilno odvedena Sita, Ramina žena u Ramajani, Kirkin magijski dom u Odiseji, a takođe zamkove kao mesta začaranosti u koje junak mora da stigne kako bi savladao konačni test srećemo i u bajkama svuda na svetu (od Aladina, pa do kineskih bajki kao što su Devojka paunica, Cinober orhideja, i sl, preko grimovskog zamka u Trnovoj ružici gde spava začarana princeza, pa sve do svima poznatog Čardaka ni na nebu ni na zemlji). Ipak, vremenom hronotop zamka zadobija mnogo složeniju funkciju nego što je ta „iskušiteljska“, i hronotop zamka u delima moderne fantastike, takođe, upućuje da je fantastika vrlo često mnogo dublja i kvalitetnija nego što bi joj to priznala šira čitalačka publika.

 

Zamak ili axis mundi

 

Ideja zamka kao „ose sveta“ u fantastici nije tako neobična, ali se njoj pristupa vrlo različito u zavisnosti od intencije autora, pa tako osa sveta nije ista u Zelaznijevom ili Pikovom delu, kao ni u delima Dž. K. Roling ili Dajane Vin Džouns. Dakle, u Hronikma Ambera na primer, pojavljuje se Zamak (sa sve velikim početnim slovom) koji je isprava dat kao mesto u kome se prelamaju sve linije haosa i reda, stvarnosti i mašte. Taj zamak je jedno od uporišta Reda, obrasca „Uzora“, koji je jedan od  temelja čitavog kosmosa. Zamak u Amberu predstavljaja „istinsko mesto“, a njegove refleksije, tzv. „Senke“, čine sve druge zamkove iz mašte ili stvarnosti, što pomalo nalikuje Platonovom svetu ideja. Tokom raspleta romana postepeno se otkriva i da sam zamak ima volju i da je jedan od velikih igrača u borbi sila Reda i Haosa, koje se grupišu oko Korvina i Oberona, centralnih junaka Zelaznijevog romana. Dakle, vrlo suptilno, Zelazni otkriva da zamak za njega predstavlja simbol stvaranja, simbol koji stoji naspram destrukcije, ali to ne znači da ovakav simbol u sebe uključuje pravednost i milosrđe.

Zelaznijev zamak jeste pre svega alegorijsko mesto koje koncentriše vremeprostor u domen umetnosti, a umetnost, stvaralaštvo i stvarano u sebe uključuje i dobro i zlo. Zato je Zelaznijev zamak u Amberu „zamak nad zamkovima“, i predstavlja mnogo više od čarobnog mesta ili doma za kojim glavni junak žudi. Ipak, i pored vrlo duboke i interesantne predstave zamka, alegoriju i hronotipičnost na primeru ovog motiva možda je najsnažnije prikazao jedan drugi pomalo zaboravljeni pisac – Mervin Pik, i to u svojoj trilogiji Gormengast. Počevši od vrlo slikovitih, oneobičenih i ekspresivnih opisa zamka Gormengasta u kome se rađa budući vladar zamka Titus, pa do gotovo grotesknih ili beketovskih detalja, Pik gradi izrazito delotvorno i vraški simbolično delo koje govori pre svega o humanosti i samorealizaciji. Dakle, u Gormengastu, koji je vrlo tajnovit, mistifikovan i izgleda kao kombinacija gotskog i kafkijanske ideje zamka u sudaru sa dvorcima iz Hiljadu i jedne noći, nije neobično da vojvoda izvrši ritual blagosiljanja starog kredenca, da se vreme raspe u hiljade delića koji se mere knjigama, zvezdama i sovama, umesto danima, niti je čudno da vojvotkinja, Titusova majka, ima preko hiljade mačaka u jednoj jedinoj maloj sobi.

Tajni prolazi, magija, duhovi, čudne životinje, iščašenost dimenzija, osećaj pripadanja nečemu čudesnom i velikom, ali i apsurdnost egzistencije i potraga za smislom su ono što prožima svaku pukotinu zamka. Već na početku prve knjige podvlači se razlika i vrlo jasna odvojenost između žitelja zamka i „stranaca“, onih koji borave van njega, i koji mu nikad neće pripadati, pa makar čitav život proveli u blizini zamka i žrtvovali umetnost za njega (pošto najčešće majstori umetnici i zanatlije imaju čast da u nekoliko godina predstave svoje delo i spale ga pred vojvodinim očima koji ih posmatra sa bedema Gormengasta). Ujedno, Gormengast predstavlja i ogledalo junaka, jer se razblažavaju prostor između unutarnjeg sveta likova i prosotra samog zamka (pa tako kad npr. biblioteka izgori, vojvoda poludi i izgubi potpuno svoj identitet i pomisli da je sova). Tu se već postavlja prvi alegorijski uslov Pikovog romana, koji povlači pitanje samoidentifikacije, ali i metapoetike, i koji kulminira u završnoj knjizi kada Titus beži iz Gormengasta u „spoljašnji svet“, da bi kasnije pošao u potragu za njim i na kraju shvatio da se nikad neće vratiti kući, ali zato dobija utehu u spoznaji da je zamak oduvek bio u njemu samom. Tj. Pik direktno kaže da se Gormengast ne može doseći ako se napusti jednom, ali se uvek može osetiti u srcu, i time zauvek vezuje umetnost i simbol zamka. I time Pik jednim jedinim završnim potezom ostvaruje majstorsku alegoriju svoje trilogije i ilustruje na primeru hronotopa zamka da fantastika često govori o najdubljim tajnama i ponorima čovekovog bića, što je u stvari i uloga čitave književnosti.

Alegorijski potencijal zamka jeste svakako vidljiv i u romanu Filipa K. Dika – Čovek u visokom dvorcu, gde se motiv zamka (preko epiteta i nadimka junaka) povezuje sa Hotorn Abendsenom, koji je jedini „istinozborac“ u svetu fabrikovane istorije i distropijske stvarnosti. Interesantno je da se često stiče utisak da će doći do susreta između glavnog junaka i Hotrona, koji se nalazi izolovan u tvrđavi u Vajomingu, ali da do toga ne dolazi i knjiga je posrednik komunikacije i prenosnik spoznaje o istini. Lik Hotrona, „čoveka u visokom dvorcu“, jeste metaforičko minus prisustvo, koje otkriva ironiojsku ideju da je jedini „istinozborac“ koji je zabeležio šta se zapravo dogodilo u Drugom svetskom ratu, odsutan u onim momentima kad je najpotrebniji. Praznina tvrđave u Vajomingu je, dakle, alegorijski šamar koji poručuje da u svetu fabrikovane stvarnosti vreme i prostor nemaju značaja, a pokušaji da se razbiju iluzije ostaju pusti i jalovi, što je svojevrsna osa oko koje se okreće tamna slika antiutopije F. K. Dika.

 

Zaključak

 

Zamak kao osnova sveta nije vezan isključivo za duboka dela fantastike, on se na jedan specifičan način konstituiše kao poseban hronotop i u delima zabavnog karaktera, kao što su „dečiji“ serijali Hari Poter ili Haulov pokretni zamak. Hogvorts je za Harija ne samo mesto na kojem je izgrađen čarobnjački svet, to je i pravi dom, kao i granica između prethodnog nečarobnjačkog i tegobnog života i novog postojanja punog avanture i magije, to je mesto gde se uči o prijateljstvu, samopožrtvovanju, odanosti i vrlini. Slično je sa Haulovim zamkom, samo što on za glavnu junakinju predstavlja i mesto gde se sudaraju magija i svakodnevica, leči taština (spoznaje unutarnja lepota), i pre svega ostvaruje ljubav (a u romanu Dajane V. Džouns ljubav je središte sveta, prvi i jedini arhe). Zamak je ponekad i mesto tamnovanja, pa tako dve čuvene kule u Gospodaru prstenova jesu stecište Sauronovih i Sarumanovih spletki i zla, i njihovo uništenje simboliše pobedu nade i dobra nad tamom. Ali bilo da je reč o težim, ozbiljnijim delima fantastike, ili da je reč o knjigama zabavnijeg tipa, mnogostrukost motiva i hronotipičnost zamka uvek ilustruju činjenicu da je književnost vrlo složena i slojevita rabota, da su sadržina i forma uvek neodvojive i celovite kategorije, i da je bez razmatranja hronotopa nemoguće zaći u istinsku ideju dela i sagledati sav njegov apstraktni potencijal.

Literatura: Mihail Bahtin: Jedinstvo Hronotopa, Polja, 2016. Dostupno na: https://polja.rs/

Prekršena pravila

Posted on by Redakcija

Još joj je falio jedan, posljednji, dio za ostvarenje paklenog nauma. Postao je dio njenog tijela kao i krv koja struji u tijelu i uvezuje svaku ćeliju njenog bića u jedno. U gluho doba ljetne noći prastare godine, mlada djevojka ispusti kratak dah i ugasi plamen svijeće, a zatim se tiho provuće kroz uzani prozor gornje sobice dotrajale kuće vrijednog seljaka. Stari gazda Jovo, spavao je na krevetu pored svoje žene Anke, i nije prekidao ujednačeno disanje kojim je ispratio nečujni skok njihove kćerke Jovanke s gornjeg prozora.

Djevojka se dočekala tiho i spretno kao mačka. Blaga svjetlost svijeće dopirala je kroz otvoreni prozor iz sobe gazde Jove, osvjetljavajući u tami Jovanku, duge i plave kose, koja je obasjana svjetlom plamena svijeće, plamtjela zlatnom bojom. Uzbuđena u svom započetom naumu, uputila je kratki pogled prema majci i ocu, pa osjeti nagli nalet krvi iz srca i odjek udarca u grlu. U blijedo lice joj je navrla krv. Uzdahnula je duboko i otrčala niz puteljak koji je vodio u bjelogoričnu šumu u kojoj se izgubila.

Bosonoga je koračala po zemlji, dok bi joj se pokoja vlat trave petljala oko prstiju. Duga bijela haljina padala je niz Jovankine kukove.  Kožni remen s utisnutim simbolima praotaca Južnih Slavena,  isticao je struk zanosne djevojke.  U ruci je držala drvene rašlje oko čijih krakova je naizmjenično vrtila klupko bijele vunice. Topli zrak ljetne noći zamalo je ohladila visoka borovina, a na vrhu, činilo se da suhe grančice dopiru do samih zvijezda.

Blago nagnutom glavom u stranu, zamišljena Jovanka se zagledala u zvijezde po nebu, između kojih su stršile  borove iglice. Neutješna žalost zacrnila je djevojačke snove i patnjom ispunila ljetne dane. Tugaljivo ozračje ispunilo je zrak oko mlade Jovanke, što je njenom ocu srce paralo od onog dana od kada mu kći sjetne duše ispred očiju tiho vene i zlovoljno uzvraća britke odgovore na njegovu brigu. Mogao je krupni gazda Jovo trpiti udarce seljana starješina, nedovoljne dnevnice i nepoštene isplate;  nalete bure i udare tuče po zasijanom polju pšenice i opet neustrašivo tražiti od ljudi i bogova ono što mu pripada, ali nepoznati strah osjećao je nesalomljivi gazda Jovo kada mu je kćerka jedinica to ljeto oboljela.  Umijela je Jovanka u očevim očima prepoznati  strah i nevjericu, što bi nju svaki put ožalostilo i umaralo od takvog života da je svaki put poželjela pobjeći. Ali kuda?

Jovanka je bila suviše hrabra i drsko dovitljiva da bi svojoj tuzi dopustila življenje, pa da kao korov obrasta njeno i srca njenih najmilijih. U tim danima kada su ljudi krvoločni više nego zvijeri, kada ništa nije stvoreno da ne naudi, kada razum sklapa iskidane dijelove svijesti u čudovišne ideje voljnog duha, nema zamisli koja je neostvariva. Sama njena tvrdoglava strast, bila je dovoljna da opčini i zaokupi pažnju svakog boga i duha, tako da je djelovala kao da ju je sami Bog od svog tijela odvojio i protjerao u bezdan ljudske malodušnosti. Te noći, mlada djevojka se zaputila u šumu da zatraži milost i pomoć  od zaštitnika osamljenih i svojeglavih pastira i pastirica, starog Veleša, zaštitnika životinja, dobrih ljudi i podzemnog ključara. Stare obredne pjesme prizivanja bogova u naš svijet, Jovanka je naučila još kao djevojčica, pozorno upijajući svo znanje njene bake, koje više nema među živima. Poznavala je sve trikove za uspješno prizivanje bilo kojeg od bogova, a da li će zahtjevi biti uslišeni, to su već božiji poslovi i njihova volja.

Podučena dosadašnjim iskustvom o svetim obredima, zapamtila je da ključ magije leži u besprjekorno otpjevanom tonu melodične molitve za boga Veleša. Ohrabrena bolnom dušom i skrivenom željom za osvetnički pohod, Jovanka otpoče u dvotaktnom ritmu, dražesno pjevušiti  pjesmu, prepuštajući srcu da vodi glas. Prirodno je slagala gorke riječi potištene duše:

“Bore visoki, uvijek zelen stoj,

Čuj bol moj u duši, što ucvili moj boj,

Pita te djevojka, djevojka mlada

Da li možes u vis narast’,

Kao ova duša mračna”

 

Petljajući vunicu oko rašlji čime pokazuje Velešu put, Jovanka je svečano otpjevala kiticu pjesme, što je bilo dovoljno da se gorostasni medvjed ukaže pred’ njom istupajući iz gustog grmlja. Jovanka je već smislila nekoliko mogućih scenarija i ishoda koji bi njoj pasali, preračunavajući se u par sekundi. Njen pohod morao je biti pobjednički, a poraženi su se tada veselili pored vatre.

Zapanjujuće ogroman medvjed, podigao se ispred djevojke na zadnje noge i uspravljen je gledao na časak, da bi se u sljedećem rasuo u vjetar koji se zakovitlao na kamenu pored Jovanke, a u kovitlacu se pojavi Veleš u obliku starca.

Sjedeći na kamenu, Veleš je upitao Jovanku: “ Zar nemaš veseliju pjesmu da mi zapjevaš, djevojko?”, na što je Jovanka kratko odgovorila: “ E pa nemam. “ , nastavila je: “ Nije meni do pjesme silni Veleše, meni treba da posudim nešto tvoje.” Veleš se bahato podsmjehnuo na Jovankin prijedlog, ali si nije mogao uskratiti razgovor sa zamamnom djevojkom kakva je bila Jovanka.  ” Nijedan vladar ljudi nije uspio dobiti božije oružje, a ti seljanka, misliš da možeš rukovati s tolikom moći? “, Veleš zatim prasnu u smijeh pridržavajući se rukama za stomak, a Jovanka ga smjelo prekinu razumjevši da mora promijeniti adute poduhvata: “ Onda ćemo igrati igru. Da li se svemoćni Veleš boji skromne djevojke? “ Na tu odvažnost Veleš se uhvatio : “ A koju igru misliš da možeš pobijediti protiv, kako ti kažeš, “svemoćnog” Veleša? “  Dok je Veleš završavao svoju rečenicu, ono jedno oko koje na mjestu zjenice ima vječni plamen, razbuktilo se i zaiskrilo od uzbuđenja, da mu je sve trepavice spalilo, a spaljeni ostaci popadaše kao zagorena drvca po obrazu, a jedan dio se prilijepio po obrvi.

Jovanka ugleda one spaljene trepavice i ozbiljnim izrazom lica brzo smišlja novu igru: “ Ako uspiješ doći do ispravnog odgovora na moju zagonetku, ti pobjeđuješ i ja ostajem bez ičega, ali, ako ja pobjedim, posudićeš mi svoj plavi privjesak sa tvog pastirskog štapa.” “ A kad izgubiš, koja je moja nagrada? “, upita Veleš poprilično očaran, na što mu Jovanka odgovora: “ Dobijaš poljubac od najljepše djevojke u selu, mene.”

Veleš, star i umoran od mrtvila u podzemnom svijetu gdje se samo loše stvari valjaju, nije mogao odbiti mladu Jovanku i njenu, doista, prpošnu mladost: “ Pristajem! Ajde, pitaj.” , te mu plamen u oku poskoči pa spali ovaj put i obrvu. Jovanka, odlučna, postavi pitanje: “ Šta to gori, a nikada ne može izgoriti?”, Veleš zbunjeno pogleda u Jovanku, te se zamisli da je ipak pogriješio, pa ova djevojka nema naročitu pamet. “ Odgovor je, vatra.”, izusti mirno Veleš. “Ah, doista jesi najveći, bože Veleše”,reče Jovanka s lažnim razočarenjem u glasu, pa nastavi: “ Dobro, održaću obećanu riječ, dobićeš poljubac.”

“ Nikada nisi ni imala stvarnu šansu, a sada, dođi mi u krilo ”, završi Veleš.  Jovanka se naizgled nevoljko približila Velešu i popela mu se u krilo, obgrlila ga objema rukama, napućila usne i zagledala mu se u pohotne oči. Trenutak prije nego će svojim usnama dotaknuti njegove, Jovanka udahnu najviše što je mogla ubaciti zraka u pluća i puhnu mu svom silom u ono vječno otvoreno oko i ubaci mu u njega ostatke prethodno spaljenih trepavica. Veleš se iznenađeno uspravio pa prstima počeo vaditi trepuške iz oka, a ono još više krenulo peći i onaj plamen u oku postao je snažniji, da je Veleš počeo vrištati od bola misleći da je oslijepio. Prošla je već i cijela minuta dok je ponovo uspio progledati žmirkajući kroz bolne kapke, a djevojka je nestala. Okrenuo se uvrijeđen prema svom štapu položenom po travi kojem je na vrhu nedostajao plavi privjesak. Veleš je uplašeno razgledao šumu oko sebe, a Jovanki i privjesku ni traga.

“ Pa šta učini, dijete drago!? ”, izusti bojažljivo Veleš, pa se polagano zaputio u obliku čovjeka, jer bez svog magičnog privjeska nije imao moć preobrazbe u životinje.

Jovanka s privjeskom oko vrata, kao srna je preskakala neravne jaruge i presjecala u svim pravcima nagnuti dio šume. Prije nego će dospijeti do livade skrivene među visokim borovima, gdje se njeni drugari  vesele, u skoku se preobrazila iz srne u smeđeg vuka, pa se vučijim šapama dočekala na zemlji. Oko visokog krijesa zapaljenog od suhe borovine, širio se zvuk bubnjeva u harmoničnom i veseljačkom ritmu, dok su iz ćupa ispijali vino Jovankin dragi Lazar i njihova prijateljica Milena. Vrtila se i uvijala oko sebe i vatre, prosipajući vino, a Jovankin dragi ju je rukom pratio i čuvao u struku.

Jovanka, u tijelu vuka, osjećala je ogromnu snagu i veliku nadmoć dok je posmatrala u veselju svoje drugare, koji nisu ni načas pokazivali obzirnost prema njihovoj nepravedno stradaloj drugarici. Pooštrenim njuhom, u sluznici njuške, rastapali su se intenzivni mirisi od kojih se miris njenog dragog posebno isticao u svojoj slobodi i nesmotrenom uzbuđenju. Jovanka umiri srce do nečujnosti, pa se ukaza sa svijetložutim očima režući, muzika se porazno zaustavila, a njen dragi predosjećajući svoju krvavu sudbinu, zaštitnički se okrenuo prema žutim očima stiteći Milenu leđima. Vučica Jovanka, istupajući iz mraka ukazala se pred njima, raskeženih vilica i naoštrenih očnjaka. Žedna krvi vođena krvoločnim, životinjskim nagonom, još nije osjetila takvu vještu fizičku snagu bez straha kojim se zatruje srce.

U započetom napadu, u naletu se odbila zadnjim nogama pa je preskočila vatrene plamenove i svog dragog. Dočekala se otvorenih usta i zarijenih očnjaka u vrat prvog, a onda i drugog drugara, kojima beživotno popadaše udaraljke iz ruku niz tijelo.  Usklađeno se okrenula tijelom prema ono dvoje, a niz krzno brade su se cijedile guste kapi krvi. Njen dragi je štitio Jovankinu drugaricu, a vučica se zatrči pa glavu skloni u stranu i vratom i lopaticama odbaci oboje na pod.  Vraćajući se nazad, u okretu osmotri da njen dragi uzima nedogorjelu zapaljenu borovinu iz žara, pa se hitro zaleti na njegovu ruku ujedajući ga za zglob koji puče pod zubima,a on zajauknu pa ispusti onu zapaljenu borovinu, a vučica je pokupi ustima i trznu vratom pa je baci pored okolnog grmlja. Slučajna ljudskost, ako je u datom momentu i postojala, na ovaj čin je u potpunosti nestala. Vučica se polako približila nekadašnjim dragim ljudima, a sada bespomoćnom i unakaženom plijenu,  još jednom ih je pobjedonosno pogledala sa iskrom u očima, a zatim zarila zube u njihova tijela, pa zubima naizmjenično kidala komade mesa, dok su se krikovi užasa  uzdizali iznad vatre.

Dok je s njuškom bila u iskidanoj utrobi i glodala samu kičmu, glasan ali prijeteći glas je prekinuo: “ Pogledaj oko sebe šta si učinila! “, ona podiže glavu i krvave njuške ugleda Veleša, a ovaj nastavi: “ Veću nevolju od one što je tebi pričinjena, počinila si na moje oči, nesretnice! “, Jovanka vučijim očima osmotri oko osebe, pa ugleda visoke plamene jezičke koji dopiru do samih vrhova borova, a gore na vrhu, mladi sokolići pište, dok ih sokol bespomoćno doziva. U tom osjeti tupi udarac po glavi, pa zacvili i položi glavu na pod gubeći svijest.

Za koji trenutak, Jovanka se podizala iz nesvjesti i opazila da se nalazila u svom tijelu. Veleš je strahovito razbješnjen stajao ispred nje, a plavi privjesak je ponovo visio na njegovom pastirskom štapu. “Mom oku ne možeš pobjeći, ma kolika ti opsjenarka bila! Vodim te sa sobom. Nije dugo tvoja pobjeda trajala.“, završio je Veleš. “ Zar da ja koja sam zlikovce i spletkaroše porazila budem kažnjena za njihova nedjela?! “, žustro i na rubu suza proderala se Jovanka na Veleša.

“ Svako pričinjeno zlo će se kazniti, tako mi mojih godina! “, proderao se Veleš na Jovanku koja je još jače zaplakala od bijesa.

Odjednom, sokol se strmoglavio na Veleša koji je zbog Jovanke zaboravio na svoju šumsku djecu koju je propustio da zaštiti. Zaboravio je na bolnu dušu sokolovu kojemu je  dom i potomstvo izgorjelo pred očima u paklenom požaru oko njih. Sokol je mlatio krilima iznad Veleša, održavajući položaj, a kanđama  ga je oslijepio.  Iz očnih duplji mu je potekla krv, te je izmoren pao na koljena. Jovanka se približila Velešu dok se pripremala za bijeg, pa mu je tiho izustila pored uha, prije nego će zauvijek nestati iz sela: “ Sada ništa nisi vido. “

Od toga dana, stari gazda Jovo nikada svoju Jovanku nije ugledao. Niti su dolazile glasine o njoj, niti je malo ko volio da priča o toj noći. Na zgarištu su pronađeni ostaci izmasakriranih kosturova pored vatre, a Jovanka se našla samo u pričama i pjesmama.

Mnogi su prolazili, a više je bilo onih koji su osvajali svu zemlju Južnih Slavena, pa tako i Jovankino selo. Izmjenili su se i tradicija i običaji, bogovi i jezici. Ali ljudi su uvijek ostajali isti, pa su sjećanje na taj događaj sačuvali u stihovima, a potom i u pjesmama:

 

“ Djevojka sokolu zulum učinila

zulum učinila, goru zapalila

Gorjela je gora i dva i tri dana

Dok je dogorjela sokolu do gnijezda

 

Soko vatru gasi, krila mu se žare

sokolići pište, a soko proklinje

 

Ljuto kune soko ljepotu djevojku

dugo djevovala, tiho bolovala

čeda ne imala, ni rukom povela

što meni sokolu zulum učinila

što meni sokolu zulum nanijela .“

 

Autor: UdriPoVelešu

LEGENDA O GALAKTIČKIM HEROJIMA: ANALIZA EPIZODA 16-20

Posted on by Pavle Horvat

Nema toga što se nije izdogađalo u ovih 5 epizoda: završetak bitke iz prošlih epizoda, smrt cara Fridrika, građanski rat u Carstvu, puč u Alijansi, intrige očigledne i skrivene, uvođenje novih te razvoj starih likova; i uza sve to još i poveća količina drugih stvari. Vjerojatno mi je najdraži element Legende to „bombardiranje“ koje kao gledatelj doživljam istovremeno sa svih fronti: s fronti radnje, likova, svih mogućih tematika (rat, liderstvo, povijest, vojska, država i državno uređenje, ljudska prava…) simbolike i drugih. Nije da se bunim, dapače.

Krenut ćemo s temom liderstva, koja se konzistetno provlači kroz tekuće epizode. Za razliku od prijašnjeg toka radnje, ovdje dvojica naših glavnih likova imaju – posve zaslužen – privilegij da su obojica naširoko prepoznati kao sposobni i pametni vođe: i takva im reputacija olakšava njihove daljnje planove. Vidimo, naprimjer, kako podosta sposobnih likova (Hilda, Fenrer, skoro Streit) spremno prelazi na Reinhardovu stranu jer znaju o kakvom se sposobnom lideru radi. Njihovi motivi su možda različiti – oportunizam, želja za bivanjem na pobjedničkoj strani, poštenje, uvjerenje, bilo koja kombinacija prethodno navedenih – ali svima im je zajedničko prepoznavanje Reinharda kao pametnog šefa kojem vrijedi služiti, te koji u svojim podređenim izaziva nemalu dozu ponosa. Ista se sitaucija, samo s obrnutim predznakom, događa s vrhovnim carskim admiralom Mückenbergerom koji je, izgleda, jedini od plemstva pametno shvatio s kako sposobnim protivnikom ima posla i odlučio se na vrijeme povući iz unaprijed izgubljene bitke.

Slične benefite svoje reputacije uživa i Reinhardov glavni rival – admiral Yang. Kroz ove epizode on lako i bezbolno dobiva sve što zatraži, opet iz razloga što ljudi kojima je okružen prepoznaju o kako se kvalitetnom vođi radi. Zato, naprimjer, kada Yang pita Bucocka za pomoć – on ju odmah pruža. Kada zatraži od Cazzelnua da služi pod njim u Iserlohnu – ovaj spremno pristaje. Sve u svemu, Yang i Reinhard, svatko na svoj način, pokazuju kakve pogodnosti sposobno vođenje donosi sa sobom.

S druge strane, carsko je plemstvo tu da nas podsjeti i drugu stranu medalje – kakve nevolje za sobom vuče nesposoban lider. Vrhovni komandanti Braunschweig i Littenheim su komično nesposobni, a jedinog inteligentnog čovjeka – Merkatza – nitko ne šljivi ni pet posto. I dok je manjak Braunovih sposobnosti toliko očit da ga nema potrebe elaborirati, ipak me zapanjuje čista količina gluposti i arogancije kojom je taj čovjek prožet. Da sam ja u Reinhardovom PR timu, samo bih broadcastao random pet-minutni klip iz Braunovog života uz naslov: „Je li ovo čovjek kojeg želite da vam vodi Carstvo?“

Nadalje, kao velikom fanu političkih igara i intrigi u serijama, jako su mi se svidjele naznake spletkarenja i mutnih poslova koje nove epizode donose: Reinhard izaziva puč u Alijansi i potajno kontrolira urotnike, Yang prozire Reinharda no nema ga moću spriječiti, Truniht nekako zna za stvari koje ne bi trebao znati, Licthtenlade i Reinhard se udružuju protiv Brauna i Littenheima, Hilda pomalo privači neodlučne plemiće na Reinhardovu stranu; i drugo. Kao da su se svi sastojci – Reinard, pučisti, Yang, Phezzan, Braun, Truniht, kult Zemlje te ostali – konačno spojili u jedinstvenu kašu koja samo čeka nekog majstora intrigi da ju zamiješa. Muči me točno koja je zasad uloga Phezzana i guvernera Rubinskog u cijelog priči – uglavnom ga vidimo kako analizira situaciju i priča o svojim planovima, ali nikad kako ih zaista i ostvaruje. Iako, barem bi jedna stvar trebala biti očita – Rubinski nije tip osobe koja 1) izleda odviše religiozno i 2) prefira biti nečiji sljedbenik. Stoga mislim kako ili iskorištava kult Zemlje ili da ga ovi nekako drže u šaci. Sigurno nije u iskrenom savezu s njima.

Kao treće, epizode prikazuju introdukciju još jednog od mojih omiljenih likova – Hildegard von Mariendorf. Rekao bih da se ovdje pokazuje u svom najboljem izdanju: inteligentna, analitična, pronicljiva, vrlo prijateljski i toplo nastrojena prema nekolicini bliskih ljudi (usporedi npr. Braunov ili Flegelov odnos prema podređenima) – ali Hilda je više-manje stalno takva. I naravno da je njezina analiza navodi da odabere najizglednijeg kandidata kojeg treba podržati; i naravno da Reinhard, kao i obično, spremno prima nove sposobne ljude među svoje redove. Nadalje, Kircheis se opet iskazao – opet je jedini koji razumije Reinharda i koji ga uspijava nagovoriti da promijeni mišljenje oko kažnjavanja Bittenfleda. Bless you, Siegfried; Reinhard zna da je sretan što te ima. Sam Reinhard je uobičajeno distanciran, hladan te efikasan; i triggera se jedino na spomen sestre – ni prvi ni poslednji put.

Kad već pričam o likovima, ne mogu ne spomenuti vječito mi dragog Yanga. I opet vidimo kako se odlično snalazi u „velikom“ mjerilu – u bitkama, filozofiranju o povijesti i državnim uređenjima, u idejama, konceptima te općenito apstraktnom načinu razmišljanja. S druge strane – u „malom“ mjerilu svakodnevnih stvari je tako yangovski potkapacitiran – ponovno mu npr. Frederica ili Julian moraju objašnjavati svima očite stvari. Sjećam se da je neki lik, u nekom trenutku serije, za Reinharda izjavio „He doesn’t see things closer than a light year away“ – citat također posve prikladan i za Yanga.

Sljedeće, još me uvijek iznenađuje prilično primitivan, u biti srednjevjekovni koncept časti koji Carstvo promovira. Ideja kako je časno poginuti, a nečasno se povući ili biti zarobljen možda zvuči arhaično demokraciji 21. ili 36. stoljeća, ali izgleda odlično paše monarhističkom Carstvu feudalnog mentaliteta. Sjećam se da sam se pitao kako je čak i u koruptivnom Carstvu moguće da je neki „dumb muscle“ tip poput Ovlessera uspio dugurati do čina admirala, dok mi nije sinulo da upravo on u biti otjelovljuje sve „vrline“ koje primitivno Carstvo tako cijeni: veliku osobnu snagu, hrabrost i vještinu u bici, odsutnost ikakvog kritičkog razmišljanja te skoro pa dogmatično vjerovanje u postojeći poredak. Činjenica da je budala mu uopće ne odmaže – sustav poput Carstva nema interesa meritokratski promovirati najsposobnije ljude (kao što to čini npr. Reinhard).

I napokon, sam puč koji je Alijansa doživjela zaslužuje kratki osvrt. Sigurno nisam jedini kojem su se Alijansini političari toliko zgadili da su isprva podržavali svaki čin pobune protiv njih – pa makar i puč. I opet nam je LOGH donio ružno buđenje, pokazavši nam vojnu diktaturu koju pučisti uvode kao još i goru alternativu. Lako je rušiti postojeći sustav, no puno ga je teže zamijeniti nečim boljim. Paralela s poviješću je ovdje na mjestu – pitam se koliko je car Rudolf svoju popularnost i uspjeh dugovao suprotstavljanju nesumnjivo gadljivim političarima svoga doba. Rekao bih da je ova epizoda jedna od jačih pro-democracy u cijeloj seriji: pokazuje da autokracija dobro funckionira jedino kad joj je na čelu netko izniman poput Reinharda. Čak i ako su kolovođe u biti dobronamjerni ekstremisti poput generala Greenhila i ekipe, rezultat je gori i od najgore demokracije.

Kako smo proslavili Dan Vodiča?

Posted on by Redakcija

Dragi naši autostoperi, pre svega, izvinite što nas ovako dugo nema sa izveštajem šta smo i kako radili za Dan Vodiča ili Towel day, 25. maja ove godine. Na odmoru smo  te se nadamo da razumete. Imamo i mi dušu, iako ste, verujemo, čuli drukčije.

Ako ste bili sa nama na taj dan, znate da smo imali veliki kviz o Autostoperskom vodiču kroz galaksiju, konkurs vogonske poezije, kao i to da smo poentirali sjajnim predavanjem Ranka Trifkovića o Daglasu Adamsu, koje još uvek možete naći na našem youtube kanalu.

Podelili smo 4 vredne nagrade za kviz našim takmičarima u kvizu znanja, kao i dodelili dve nagrade za vogonsku poeziju u kategorijama ozbiljna  i šaljiva poezija. Nagrade su otišle u ruke sestara Adrijane i Eleonore Ranković, a da bismo vas uverili da nije čist nepotizam na delu sa vama delimo njihove pesme.

 

I nagrada u kategoriji ozbiljne vogonske poezije

 

Oda pokvarenom frižideru i izgubljenoj slavi

Adrijana Ranković

 

Ohhh ljuklavn muzo gde libinajkl

Kiseliš kupus bezdokoskani

Ladiladilež frižider tugaraga crko

Kuku kuku komenz klimenz treba novi

Zavrtivačica od lunje kvikosonka

Meso samleto landusufed

Slepomišetina šankunsun

Uskislo sutarago čunduče

Kuku kuku čapibanja

Kuku kuku pohovani sanimaž

Slavu da povratim posvis

I hranu kvarnutu hritopamala

Moja nadežda lundugins

Paniputani noćurak i ćurka

Zlatopotana riba gušnuta lunimonius

Od mirisanja totalipokal crknuta

Polibuđizovne parapas lovorike

Hitno čung čung čung

za moju čudojez projez

Glavdžu kvarnutu

Spasonos na nos

 

I nagrada  u kategoriji šaljive poezije

 

Romantično krvoliptanije čvrknute kokoške na noćnom žalu

Eleanora Ranković

 

Putifikus bljuzga

Roze čantomarijan

stupalaba Sarino čupavavilo

Palac kroz tvika-papuče

Na hofastalapugamua palcu

Gljivica pondosaura

U smućalom krovu

glorifikusovan medved

Na bundelskavom koroboru takami šljivica

Ooooo sile blesave

Pupururalna dlaka iz uveta

I žućmuraste reke

A nisu Jang Ceng Jangovi

Peparipa citostatus

Krpeljevo krvoliptanije

Da da da da

Da da da da

Pesme daleke zemlje

Posted on by Lazar Vuković

Pozdrav, dragi moji. Došlo je vreme za naše novo predavanje. Verujem da ste jedva čekali da saznate o kom klasiku ćemo danas govoriti. Za početak ću vas obradovati da ćemo imati dvočas, pričaćemo o delima koje je napisao isti pisac, a koja spadaju pod obaveznu literaturu žanra. O razlozima zašto sam se odlučio na ovaj korak i ko je pisac o kome ćemo pričati, više u sledećim redovima.

Sigurno se sećate da sam, tokom ranijih predavanja, pominjao „veliku trojku žanra“ i da sam vas uveo u predavanje o njima govoreći o jednom delu koje je definisalo fantastiku. Reč je o Asimovljevoj zbirci Ja, robot koju ste dobro prihvatili jer mi je jedna ptičica rekla da ste uživali čitajući o Robotici i divili se Asimovljevoj bujnoj mašti. Velikan koga danas predstavljamo je Artur Klark, pisac za koga se može reći da je jedan od najvećih vizionara fantastike. Ne brinite, i Hajnlajn će doći na red, kao i jedan Asimovljev serijal za koji se nadam da ću vam ga predstaviti krajem ove ili početkom naredne godine. Neću ništa da obećavam.

Među fanovima se godinama vode rasprave ko je bolji pisac naučne fantastike, Artur Klark ili Isak Asimov? Obojica su naučno potkovani i pisali su naučno popularna i futuristička dela, pored naučne fantastike. Za razliku od Asimova, Klark je napisao manje knjiga, ali se slepo držao realnih dometa nauke, otkrića i hipoteza. Npr. u romanu Ostrva na nebu (Islands in the Sky) iz 1951. godine, opisivao je boravak u vasioni pre nego što je on i ostvaren. U ovom pogledu, Klark je tvrđi od Asimova jer je insistirao na maksimalnoj ubedljivosti pronalazaka koje opisuje. Kod njega nema velikih avantura, fascinacija brodovima i robotima koje opisuje, galaktičkih carstva i slično. Zadržava se na naučnim postavkama i na postavkama savremene fizike. Jedna zanimljivost: Klark je prvi osmislio način komunikacije putem satelita, ali ga nije patentirao.

Verujem da znate za Asimovljeve zakone robotike, ali da li znate za Tri Klarkova zakona? Sva tri zakona su nastala u priči Profili budućnosti (Profiles of the Future) i bave se univerzalnim dilemama nauke. Zakoni glase ovako:

 

1 Kada istaknuti ali stariji naučnik tvrdi da je nešto moguće, onda je on gotovo sigurno u pravu. Kada tvrdi da je nešto nemoguće, onda vrlo verovatno nije u pravu.

 

2 Jedini način da se otkriju granice mogućeg je da se one prekorače i stupi u nemoguće

 

3 Svaka dovoljno napredna tehnologija ne razlikuje se od magije.

 

 

Klark ima veliki opseg dela ovenčanih brojnim nagradama, ali sam se za ovaj čas odlučio za roman koji je on lično smatrao svojim najdražim delom, baš kao što je Asimov Bogove lično smatrao svojim.  Razlog za to je njegovo ponovno izdanje pred domaćom publikom, a za sledeći čas sam spremio jedan klasik za koji je pobrao nagrade, a koji ne bih odavao sada. Sada je red da pričamo o Pesmama daleke Zemlje (The Songs of Distant Earth).

Naša priča nas vodi na Talasu, planetu prekrivenu morskim prostranstvom sa nekoliko malih ostrva, na kojima živi jedna od ljudskih kolonija nastalih u cilju kolonizacije svemira. Malobrojna zajednica je živela utopističkim i hedonističkim životom nesvesni da se u moru razvija i evoluira novi vid života. Njihovu svakodnevnicu narušava dolazak Magelana, svemirskog broda koji prevozi milione izbeglica sa umiruće Zemlje čija je propast izazvana pretvaranjem Sunca u Novu. Neizvesnot i nagla promena izazvane dolaskom neočekivanih gostiju dovode u pitanje sklad talašanskog društva.

Sam razlog zašto je ovo bilo omiljeno Klarkovo delo može da se nađe u tome što je u njemu objedinio teme koje su ga interesovale tokom stvaranja: utopija, ateizam, apokalipsa, kao i mogućnosti međuzvezdanog putovanja i posledice istog i postojanje vanzemaljskog života. Fascinaciju naukom možemo da vidimo u načinu na koji je opisao gašenje Sunca koje je počelo šezdesetih godina dvadesetog veka i način međuzvezdanog putovanja sve to objedinivši naučnim pojašnjenjima i načelima fizike otvarajući mogućnosti za buduće kolonizacije planeta u stvarnosti.

Takođe možemo da pohvalimo i sudar dve potpuno različite kulture, zemaljske i talašanske. Sam dolazak Zemljana stavlja na test opstanak društvenog poretka kada se rađa ljubav između dvoje pripadnika različitih kultura koja odudara od matičnog sveta gde je monogamija normalna pojava.

Dok se na površini ove dve kulture sudaraju, u naznakama prisustvujemo i razvoju vanzemaljske kulture pod morem za koju postoje naznake da je daleko inteligentnija nego što se misli.

Čitajući ovu knjigu ne možemo da ne ostanemo fascinirani naučnim mogućnostima koje je Klark tada osmislio. Prosto nam ostaje da se divimo ovom geniju i načinu na koji je sklopio sve kockice i doveo ih do savršenstva. Ne mogu da kažem da mu je karakterizacija likova jača strana, ali to sve dolazi u drugi plan pred naučnim mogućnostima koja je pokazao kao moguća.

Koliko je ova knjiga značajna ide u prilog tome što je direktno inspirisala Majka Ofilda da stvori istoimeni album koji je celokupno posvećen ovom božanskom delu. Nema potrebe da vam predstavljam Ofilda, jer verujem da znate o kome je reč.

Ova knjiga se prvi put pred domaćim čitaocima pojavila 1986. godine u ediciji Polaris, sestrinskoj ediciji biblioteke Kentaur u prevodu Zorana Živkovića. Novu priliku da se upoznamo sa ovim delom, a da se neki podsete istog, dugujemo Čarobnoj Knjizi koja je objavila ovaj klasik, zajedno sa još jednim najboljim Klarkovim delom, Krajem detinjstva (Childhood’s End). Elem, o Kraju detinjstva imate odličan tekst moje koleginice Mire Satarić pa i na njega možete da bacite pogled.

Sada mi ostaje da vam od srca preporučim da u mislima kročite na Talasu i njen raj. Dotada, ja ću spremati drugi Klarkov klasik i obećavam potpuno uživanje.

 

Brus Li, Mesec i nove strane knjige, jul 2020.

Posted on by Nešo Popović

Šta ima u stvarnom svetu? Čujem priča se o nekim virusima, vakcinama, šta ti ja znam čemu sve ne. Nekad pomislim da treba da budem zahvalan Redakciji na tome što nas je sve zaključala u ovaj memljivi podrum. Dobro, to šta nas ne plaćaju, ne hrane i slično, samo dokazuje koliko su humani i koliko rade na ličnom razvoju svakog od zaposlenih.

Današnji dan davne 1969. godine obležio je jedan od najznačajnih događaja u istoriji čovečanstva. Ljudi su prošetali Mesecom i zapamćena je ONA čuvena rečenica. Veličanstven događaj. Nadam se samo da nećete započeti priče o  filmskom studiju?

Koristim priliku da čestitam rođendan i jednom Karlosu, na ovim prostorima poznatijem kao autoru pesme Milenko.

Na današnji dan je u večna lovišta otiša neponovljivi Brus Li. Kad se setim da sam kao klinac vežbao trikove sa nunčakama uz pomoć postera iz časopisa „Crni pojas“. Ako ne znate o čemu pričam, bolje da ne pitate kad je to bilo. Davno.

https://www.youtube.com/watch?v=AqZceAQSJvc

 

 

Ili kako hoćete – Džo Valton (Or What You Will—Jo Walton)

Imao je toliko mnogo uloga, da se više ni sam ne seća svih. Bio je zmaj koga jaše dečak, bio je naučnik, ratnik, ljubavnik i lopov. Bio je san i sanjar. Bio je bog. Ipak, on nije ništa više od iskre inspiracije, on je samo neko koga sedamdesettrogodišnja Silvija Harison drži u svojoj glavi. Silvija je napisala preko trideset romana i on je odigrao neku ulogu u svakom od njih. Njih dvoje godinama pričaju kroz njene romane. Međutim, Silvija nije besmrtna i bliži joj se neumitni kraj. On je zarobljen u dubinama njenog uma. I kada Silvija umre, i on će prestati da postoji. Silvija je započela pisanje romana fantastike, namenjenog starijim čitaocima. On, naravno, ima svoju ulogu. Misli da je napokon otkrio način kako da i on i Silvija napuste točak smrtnosti. Samo još mora i nju da ubedi.

Hm, ovo se čini kao idealna knjiga za svakog pisca…

 

Knjiga o zmajevima – uredio Džonatan Strahan (The Book of Dragons—Jonathan Strahan (ed.))

Zmajovi su neizostavni deo naše kolektivne svesti i podsvesti. Na svim meridijanima postoji bar neki mit o zmajevima. Urednik ove knjige je napravio ozbiljnu zbirku, u koju je ubacio tridesetak priča i pesama povezanih istom temom. Autori su neki od velikih imena savremene fantastike – Niks, Kuang, Svirski, Abraham, Bigl, Kato, Čo, Kuni, Eliot, Gos, Parker, Robson, Vajt, Jang. Crno-bele ilustracije je radila Rovina Kaj.

Greh u čeliku (Pad bogova 1) – Rajan van Loan (The Sin in the Steel (Fall of the Gods #1)—Ryan van Loan)

Heroji u najam. Ako možete da ih priuštite. Bak, genijalni ulični pacov, čiji mozak munjevito prolazi put od tragova do zaključka. Eld, bivši vojnik, Bakov ortak u kriminalu. Dobro. Ne baš u kriminalu. U rešavanju slučajeva. Dobili su najveći slučaj u dosadašnjoj karijeri. Ako ga reše, provešće život u sreći i blagostanju. Ako prežive. Bak i Eld su prvi privatni detetktivi u svetu gde pirati haraju morima, čarobnjaci pričaju preko mora, mašine menjaju tokove bitaka, a zemaljsko bogatstvo je skoncentrisano u rukama nekolicine (hm, ovo mi je nešto poznato). Već su prošle nedelje kako je u Servencu stigao poslednji brod sa Slomljene obale. Gradu i carstvu preti krah. Naši heroji pokušavaju da saznaju šta se krije iza tog kašnjenja. Izgleda da je u pitanju oštrooka piratska kraljica, koja uništi svaki brod koji se usprotivi. Bak i Eld moraju da potope gusarski komandni brod. Na Bakovu nesreću, bogovi su imali drugačije planove. Na njihovu nesreću, Bak ima svoje planove.

Brutalna legija (Brutalna pobuna) – Met Valas (Savage Legion (Savage Rebellion #1)—Matt Wallace)

Zvali su ih Brutalni. Divlji. Efikasni. Potrošni. Carstvo se oslanja na njih. Oni su najveće oružje ikad razvijeno. Izvlače sa gradskih ulica hiljade onih, koji neće nikome nedostajati, i bacaju ih na neprijatelje carstva. Ako prežive, boriće se ponovo. Ako poginu, lako će ih zameniti. Evi nije Brutalna. Ona je ratnik sa misijom. Mora da pronađe muškarca kog je nekada volela, a koji ima ključ za otkrivanje tajne Brutalne legije. Istovremeno će zaustaviti i masovno istrebljivanje najsiromašnijih i najugroženijih u carstvu. Ali da bi ga pronašla, mora da postane jedna od Brutalnih, mora da prolije krv sa njima i da vodi njihove ratove. Evi će, ako mora, umreti sa Brutalnima, ali ne pre nego što pokaže celom svetu ko je ona i šta sve može Brutalna legija

Pesma opstanka – Pol Trembli (Survivor Song – Paul Tremblay)

U roku od samo nekoliko nedjelja, Masačusets je preplavljen zaraženima od boginja. Virus e žiri nezaustavljivo. Najgore od svega je kratak rok inkubacije, samo sat ili čak i manje. Zaraženi brzo polude i pokušavaju da ugrizu druge. Histerija se širi među ljudima, a vlast bezuspešno pokušava da kontroliše situaciju, restriktivnim merama i policijskim časom. Šta je ovo? Ko je ovo pisao? Da nije neko odavde? C-c-c… Doktorka Ramola, dobija poziv od svoje prijateljice, trudnjače u osmom mesecu. Nju je ugrizao jedan od zaraženih i njih dve pokušavaju da stignu do bolnice pre nego što virus učini svoje.

Samo dobri Indijanci – Stiven Graham Džons (The Only Good Indians –  Stephen Graham Jones)

Tokom romana pratimo četvoricu mladih Indijanaca. Uznemirujući događaji  iz prošlosti će ih sustići i primorati da se očajnički bore za svoje živote. Sve vreme ih prati entitet željan osvete. Drugari će stići do krajnjih granica izdržljivosti, hrabrosti, zdravog razuma.

Malori – Džoš Malerman (Malorie by Josh Malerman)

Verujem da su mnogi gledali film Kućica za ptice (Bird box) u kome glavnu ulogu igra večito divna Sandra Bulok. Razapnite me, ali sa posebnim užitkom gledam njene filmove. Elem, pred vama je knjiga koja se nastavlja na film. Videćemo kako će se Malori izboriti sa novim teškoćama. Inače, kanda će knjiga biti filmovana. Što znači još Sandre Bulok.

 

Siročad plime – Struan Marej (Orphans of the Tide – Struan Murray)

Nisam vam dugo preporučivao knjige za mlade, mlade čitaoce. Kritika kaže da će ovu knjigu voleti oni koji su uživali u Njegovim mračnim tkanjima. Evo mašem rukom i javljam se za primerak.

Grad je okružen oštrim planinskim stenama, koji izviru iz mora. More svaki dan pokušava da vrati grad pod svoje okrilje. Tog sivog jutra, nakon što se plima povukla, na krovu je pronađen kit. A kada more izbaci dečaka, stanovnici misle da je došao Neprijatelj – bog koji je potopio svet – da ponovo započne neizrecivi haos. Samo Eli, neustrašiva mlada izumiteljka, veruje da je dečak nevin. Jasno je da Neprijatelj može da preuzme svaki oblik. Na scenu stupa neumoljiva inkvizicija (a postoji li ikakva druga?), koja će ga zauvek uništiti. Da bi spasila dečaka, Eli mora da dokaže ko je on zaista, makar to značilo i otkrivanje njene tajne.

Daleki put do kuće – Sofi Kirli (The Wild Way Home – Sophie Kirtley)

Čarlijev dugoočekivani brat je rođen sa ozbiljnim srčanim problemima. Uplašen i uznemiren tim saznanjem, Čarli beži iz bolnice i odlazi u drevnu šumu na ivici grada. Tamo je Čarli naišao na neobičnog dečaka, koji u reci pluta, okrenut licem na dole. Dečak je povređen, ali živ. Čarli je pojurio ka gradu ne bi li doveo pomoć. Međutim, čini se kao da se šuma promenila. Postala je mračnija i divljija, nalik dečaku obučenom u krzno. Čarli je neprimetno ušao u Kameno doba. Dok bude pokušavao da se vrati u svoje vreme doživeće neverovatnu avanturu.

Stigosmo do kraja još jednog druženja. Evo, imam za vas jedan zanimljiv arhivski snimak. I da, znate i sami da se uvek treba ponašati – BEZ PANIKE.

 

 

Zlatno klasje i slonova kost

Posted on by Redakcija

Svojim pozlaćenim mačem, raspoređivao je kišne oblake unaokolo; ranije tog dana ih je pozajmio od svog brata. Volos, sin Božji i zaštitnik useva, saosaćao je sa patnjom ispucale zemlje. Leto je bilo sušno, a žitarica je bila žedna u ovom delu Panonske nizije.

Pošto je završio sa kišnim oblacima, vrativši mač u korice, otišao je da radi ono što je najviše voleo – da šeta poljem žita po vrelom letnjem suncu i dodiruje klasje. Šetajući korakom osobe koja ne žuri nigde, zatvorenih očiju je osluškivao molitve ljudi milujući prstima klasje oko sebe. U obližnjem selu su se molili za malo kiše da im usevi ne propadnu. Nasmejao se jer je znao da nisu bili svesni kako je jedan kišni oblak već na putu do njih. Toplota sunčevih zraka kao da mu je prodirala u dušu, a on je tu enegriju delio sa žitom koje je pevalo čarobnom melodijom na letnjem povetarcu. Svaki zemljoradnik koji bi čuo tu naizgled nestvarnu melodiju svog žita, obavezno bi uzeo par snopova i odneo ih, kao žrtvu, najbližem hramu posvećenom Volosu.

Nije mu smetalo što su se ljudi molili drvenim totemima koji uopšte nisu ličili na njega.  Kako bi i znali da ima plavu kosu do ramena i preplanuo ten, a ne bikovu glavu na telu čoveka, kada ljudsko oko nije moglo da ga vidi.

U beloj odeći sa zlatnim ornamentima, kao kod kakvog princa, gotovo se stapao sa morem žita koje mu je pevalo različitim, ali savršeno uklopljenim tonovima. Suncokreti u blizini su se lagano okretali ka njemu, i njegovoj silnoj energiji, vapeći za bar malo njegove pažnje. Zaustavio se u svojoj šetnji poljem i zagledao u daljinu. Spremala se još jedna nevolja, pomislio je mršteći obrve.

Ubrzo potom, dve vojske su se sukobile gazeći i ne mareći za useve i prirodu. Volos, za pola metra viši od najvišeg vojnika, gledao ih je sa tugom; oduzimali su živote jedni drugima, i žuto polje bojili u crveno. Bezbroj puta do sada se desilo da se usevi unište ljudskom nemarnošću, i uvek ih je obnavljao, ali da pored svih plodnih polja i toliko uništenog žita ljudi umiru od gladi usled još jednog nelogičnog rata – to više nije mogao da podnese. Načuo je ko stoji iza tih suludih ratova i rešio je da učini nešto povodom toga.

***

Odleteo je na vrh jedne planine i ušao u obližnju pećinu zaklonjenu velikim kamenjem. Čista žuta boja, koja je izbijala iz njegovog bića i obasjavala sve oko sebe, pomogla mu je da lakše prođe kroz hodnike pećine. Njegova svetlost odsijavala se o glatku površinu stalaktita na plafonu, stvarajući treperave delove neba duginih boja na gustoj tami pećine. Nakon gotovo celog dana pešačenja, pošto je pregazio podzemnu reku i uskim drvenim mostom prešao podzemni klanac, došao je do povećih kamenih vrata. Isukao je svoj pozlaćeni mač i zamahnuo, napravivši naizgled neki simbol u vazduhu. Vrata se, uz zvuk nalik jecaju umiruće životnje, polako otvoriše. Volos pođe ka zelenoj svetlosti, koja je dopirala iz unutrašnjosti.

U ogromnoj tamnoj prostoriji, nalik na predvorje koje je bilo obasjano bakljama zelenog plamena, u svom središtu, na tronu, sedeo je Veles. Iza njega su se dizale stepenice do neverovatno velikih vrata, ukrašenim kostima preminulih ljudi i životinja.

„Pomaže Bog Velese, sine Božji i čuvaru podzemnog sveta“, toplim, ali odlučnim glasom, povika Volos.

,,Bog ti pomogao Volose, sine Božji i zaštitniče useva“, otpozdravi ga Veles sa svog trona, pomerivši platinasto beli pramen kose sa čela. „Šta te dovodi tako daleko od tvog voljenog cveća?“, dodade sa sarkastičnim smeškom na licu.

Ignorišući Velesovo poslednje pitanje, zlatokosi Volos elegantno i smireno zakorači ka njemu, „Preći ću na stvar brate, došao sam da te nagovorim da prestaneš da huškas ljude, sinove Božje, jedne na druge. Dosta su uzaludno ratovali, ubijali se, uništavali nedužne useve i krvlju natapali zemlju koja ih hrani“.

„Sinove Božje!?“, planu Veles ustavši sa svog trona, „Oni su gmizavci koji ne zaslužuju ono što imaju, pa ni nas koji ih pazimo i dajemo da imaju sve u izobilju!“.

U svojoj crnoj odori sa srebrnim ornamentima on krete ka Volosu i, isukavši mač sa drškom od slonove kosti, nastavi:

„Predugo si vremena proveo sa njima, brate, dok sam ja ovde u obavezi da čuvam vrata podzemnog sveta. Jedina zanimacija koju imam je da te bedne crve zavadim, pa da ih slušam odavde kako se kolju gore na površini, ne bi li neki odvažni heroj došao da me preklinje na kolenima da mu vratim preminulu dragu, ili pak brata, oca… Govorio sam im kako će dobiti šta žele, samo ako me pobede.“

Velesov sada zlokoban osmeh zapara Volosovo srce. U uglovima prostorije hrpa lobanja i kostiju dobi neku mračnu i depresivnu auru.

„Koliko si samo nedužnih pobio, brate!“, Volos, sa vidnim besom, iščupa svoj pozlaćeni mač iz korica, „Neka se Bog smiluje tvojoj duši“.

U ogromnom predvorju pod zemljom, bela i crna silueta zaplesaše svojim mačevima jedna oko druge pod sjajem zelenih baklji. Kosti pokojnika pucale su pod njihovom težinom dižući prastaru i lepljivu prašinu. Borba je bila jednostrana, štaviše dosadna čuvaru podzemlja, dok u jednom trenutku, naizgled, nije napravio grešku i omašio u pariranju Volosovog silovitog napada.

Volos ga probode mačem, direktno u srce, sa očima ispunjenim nevericom da se to zaista i dešava. Mač od slonove kosti zazveča, pavši na pod.

Veles postoja malo zagledan u svog brata, nasmeja mu se svojim sarkastičnim smeškom, pa izgubi kontrolu nad sopstvenim nogama. Volos sa suzama u očima polete ka svom bratu na zemlji. Pokušavši da ga uzme u naručje i objasni da nije želeo da ga ubije, on oseti kako Velesovo telo pri prvom dodiru posta pepeo, rasipajući se svuda unaokolo u svom sivom oblaku ništavila.

Zlatokosi zaštitnik useva, posle kraćeg ćutanja, izrecitova neku molitvu za svog brata i položi mač od slonove kosti na tron.

Okrenuo se i pošao ka izlazu, odakle je i došao, ali ga nešto saplete i umalo obori sa nogu uz zvuk lanaca koji se zatežu. Mahinalno pogleda ka svojoj nozi i ugleda okove sa lancima koji su sezali do trona njegovog brata. Uz zvuke zaključavanja okova, pojaviše mu se lanci i na rukama, sprečavajući ga da izađe iz prostorije koliko god pokušavao; držeći ga večno prikovanog za tron.

„Hvala ti, brate, što si me oslobodio milenijumske dosade i ropstva ovom narodu“, začu se glas Velesove duše kako odjeknu predvorjem. „Od sve braće koju imamo, od svih zaštitnika i čuvara ove zemlje, znam da ćeš ti biti najpogodniji naslednik ovog trona“. Velesova duša je polako gubila oblik i pretvarala se u dim.

„Zbogom Volose, sine Božji, čuvaru podzemnog sveta… brate moj“, reče i nesta, kao vetrom odnešen, kroz ogromna vrata iza trona u podzemni svet.

Volos pade na kolena dok mu se plavi pramenovi kose pretvoriše u platinasto bele, a odeća posta crna sa srebrnim ornamentima. Pogledao je u tron i mač sa drškom od slonove kosti na njemu. Iz nekog razloga mu se pred očima javi slika prelepog zlatnog polja i klasja žita pod sunčevim blagonaklonim zracima. Uhvati se za srce, lanci zazvečaše. Bolni krik proli se pustim hodnicima pećine skoro do ulaza.

Od tog dana pa nadalje, ljudi su ga u nekim krajevima zvali Volos, u nekim krajevima Veles, ali jedno je bilo sigurno – niko više nikada nije čuo magičnu melodiju žita. Suncokreti se i dan danas ponekad okreću ka zemlji, uzaludno tražeći svog zaštitnika useva, naslućujući ga negde u dubini, duboko, duboko dole.

 

Autor: Svarun

Pakt sa Đavolom

Posted on by Elena Alexandra

Zemljani vole deluzije i iluzije, magične trikove i brza rešenja. Od toga da se lako umislimo da smo šta nismo jer za nas navijaju dve rođene babe i jedna tetka iz šire familije do konkretnih uspeha. A tek mogućnost neprikosnovenih moći…

Zatim, volimo idole i božanstva. Koliko trenutno znamo to datira još od pre AD 500 godinica i kako nemamo spisak od pre toga, Nabukodonosor II je započeo religijski momenat kakav poznajemo danas, izgradivši Etemenanki u kome ustoličava Marduka kao glavnog zaštitnika Babilona (c. 634. p.n.e – 562. p.n.e).

Koga zanima koja je  prva i dvesta prva od današnjih 10.000 registrovanih religija kroz čovečanstvo, koje usput spominju nevaljalka iz priče koja sledi, može da svrati na LINK.

Ukoliko ne može da vas primi jer je prezauzet možete se osloniti na agente njegovih ekspozitura. Demoni svih fela i vrsta isto vole ovim da se bave, ako je verovati starim spisima. Nisu tako učinkoviti kao što nisu ni u ovom tekstu već u nekom drugom. Pih, ne samo da se ne možete osloniti na njih nego ni ni na autora ovog teksta da će sve staviti na jedno mesto.

Tokom svog gladovanja u pustinji (tako kaže spis), Isus je nazvao dotičnog Princem sveta i dobio je najpoznatiju  zabeleženu ponudu da u zamenu za nešto svoje vlada nad celim čovečanstvom. Gospodar Muva je mahao silama što su mu date tvrdeći da ih daje kada i kome hoće, zauzvrat tražeći dušu i poklonjenje. E sad, ko mu ih je dao…?

Ostaje samo pitanje, kolika je zapravo vrednost duše? U čemu se to meri? Ipak, radi performansa potrebno je da izaberete štogod, od krvnih zakletvi do obrednih žrtvovanja ali to su tehnikalije. Da vidimo šta sve svojim ugovorom nudi Nečastivi  (Beelzebub, Mephistopheles, Lucifer, …).

Klub „27“ dobija ovaj naziv kad je Kurt Kobejn (Nirvana) preminuo u tim godinama. Primetilo se da spisak preminulih, sačinjen od careva do filmskih i muzičkih zvezda, vezuje zajednički imenilac.

Koga zanima da baci pogled na globalni SPISAK. (p.s. katalog je u slikama, zanimljivije je).

Najstariji primer sa ove liste je Robert Džonson (Hell Hound on My Trail, Cross Road Blues i Me and the Devil Blues), čuveni bluz muzičar (1930) koji je preminuo pod misterioznim okolnostima (najverovatnije otrovan od strane nečijeg ljubomornog muža, 16. avgusta 1938). Često je govorio o bizarnom ugovoru sa Satanom koji je, dok je bio prilično mlad,  sklopio na kakvom raskršću. Đavo mu je usadio talenat vrhunskog muzičara i sposobnost da upija lako nove tehnike poklonivši mu magnetsku privlačnost i opijajući uticaj njegove muzike na ljude. Ali mu je navodno, uzeo ženu na porođaju. Nemojte prebrzo odahnuti jer ste možda izbegli ovaj uticaj od davnina jer je ovaj muzičar inspiracija i uzor bendu Rolling Stones a verujem da vam to nije nepoznato. Problem sa klubom „27” je verovatno neka začkoljica u ugovoru koju od uzbuđenja nisu pročitali pa je Mefisto svoje poslove naplaćivao prerano. Imate sjajni dokumentarac na Netfliksu (“Deal with a Devil”) kao i film „Raskršća” (1986). Robertov  biograf Tom Grejvs (2008) je tvrdio da je ova priča potekla zapravo od Tomi Džonsona (nisu bili rod) pa se nekako prenela i na Roberta. Kad smo kod Tomija, ovo je muzičar ranog dvadesetog veka, član pokreta Delta Bluz (muzika nastala u delti reke Misisipi), nama danas poznatija kao Đavolji bluz zbog česte povezanosti muzičara ove grupe sa ugovorima sa druge strane. Ispada da je Tomi, alkoholičar i nasilnik, bio više nego popularan sa svojom muzikom (“Canned Heat Blues”, pesma o pijenju metanola iz goriva “Stemo” koje je služilo za kuhinjske šporete. Ono, baš dirljiva tema na koju otkidaju mase). Nastupi su mu bili legendarni. Svirao je gitaru držeći je iza svog vrata, među nogama i u vazduhu a pored gitare njegov glas je bio neponovljiv i očaravajući svakome ko bi ga čuo (sa neverovatnim rasponom tonaliteta). Ljudi su prestali da samo sumnjaju kad je on sam počeo da priča o ugovoru a nakon njegove smrti (1966) njegov brat Ledel je u intervjuu sa biografom Davidom Evansom izneo detalje ovog ugovora i način kako se to izvodi, što je ovaj uredno objavio. Ledel se u poznim godinama posvetio Bogu verujući da je bluz muzika delo Đavola. Čuveni muzičari kao Son Haus i Kit Ričards su odgovorno tvrdili da ovi likovi nisu umeli pre toga ni da okinu žicu a da su kasnije svirali kao mahniti. Ostalo je malo snimljenog materijala, sve se smatra remek delom a 2013. godine originalna singlica je prodata na eBay-u za preko 37.000 dolara (“Alcohol and Jake Bluz”) kao najskuplja ikada. Pa, ovde je đavolak bio fer u vezi sa ugovorom, barem što se slave tiče.

Nikolo Paganini, virtouz na vilolini, rođen je u Italiji (nije merodavno ali je zanimljivo da je rođen na Noć veštica, kad smo već kod strašnih priča…) 1782. godine. Njegov ugovor sa Đavolom je zapravo počeo dok je virtouz još uvek bio u utrobi svoje majke. Majka je sklopila pakt sa Satanom tražeći da joj sin postane veliki umetnik nudeći njega. Majka veka, definitivno. Sa tri godine je vežbao mandolinu, sa sedam je komponovao na istoj. Violinu je počeo da vežba sa 11 godina, sa 13. njegov učitelj odlazi uz izjavu  da nema više čemu da ga nauči da bi Nikolo sa 15 već držao solo turneje pred velikim auditorijumima. To je bilo dovoljno da se već šuška oko crnog ugovora posebno kad ga je pritisak javnosti odvukao u alkoholizam, razvrat i kockanje. Paganini je umeo da odsvira 12 nota u sekundi što se tada smatralo neizvodljivim, a dosta njih je tvrdilo da je videlo opscenu priliku koja stoji iza njega dok nastupa i neretko mu vuče gudalo preko žica. Neki su čak tvrdili da je Nikolo satanističkim ritualom u svojoj violini zarobio dušu kakve nesretnice, od  čijih je creva napravio niti za gudalo pa je zato instrument umeo da „plače” i „smeje” se tokom izvođenja. Pošto Đavo voli violine, i možda na drugom mestu gitare, to je doprinelo da glasine počnu da bivaju sve glasnije. Dugi prsti, dugački nokti, bleda koža, tanke usne, premršava visoka figura, večito crna garderoba  i upali obrazi su prestravljivali ljude. Neretko se događalo i da tokom njegovih nastupa udaraju gromovi u blizini bine ili zgrade. Ljudi bi se stalno krstili da se zaštite od zlih sila tokom nastupa. Čudno je i što je umeo da izvede kompoziciju čak i ako bi mu skoro sve žice bile pokidane. Na posmrtnom odru u svojoj 54., savladan rakom jednjaka (1840) oterao je sveštenika. Crkva je odbila njegovo telo i nakon mnogo godina vucaranja i premeštanja Papa Gregori mu je oprostio i on biva sahranjen u Parmi (Italija). Danas je to drugačije, ma koliko vežbali uvek ima neki Azijat koji to radi bolje.

Otac Urbain Grandier je primer da i sveštena lica nekada posegnu za ovim činom. Imao je veliki uticaj tokom 17. veka dok je služio u crkvi Loudun u Francuskoj. Koliko to ima veze sa Đavolom a koliko sa njim samim ne znamo no i pre ugovora i njegove nagle slave nije bio nepoznat javnosti. Nažalost, usled nebrojenih skandala o zavođenju lokalaca i napastvovanju istih.  Sedam časnih sestara je javno posvedočilo da je dotični izvodio satanističke rituale nazivajući ga moćnim čarobnjakom. No, desio se peh, rukom pisani ugovor je od Đavola ukrao kakav demon (vrlo hrabro od njega, priznaćete) i predao ga vlastima što je zapečatilo ovog čoveka kao majstora mračnih veština. Ko je tu koga probao da se reši i od kad to demoni imaju osećaj za pravdu, ostaće nepoznato.

Alister Crouli, je bio upetljan u okultno tokom ranih godina 20. veka. Bio je član tajnih društava kao što je “Hermetic Order of the Golden Dawn”. Kako je vremenom došao u snažan konflikt sa drugim moćnim „čarobnjacima” odlučuje da neprestano putuje u potrazi za neverovatnim moćima i novim mračnim veštinama. Tvrdio je da je u ligi zlih duhova i demona a popularnost mu je rasla dostignuvši vrhunac kad je obelodanio da je moćniji od bogova. Interesantno je da je tvrdio da  Đavo ne postoji i da je cela priča oko Crvenog samo mit. Mnogo svedoka je potvrdilo da je viđen dok je trampio dušu.

Đuzepe Tartini (1713) je imao specifičan susret  jer se sa Đavolom sretao u svojim snovima (Fredi Krugeru, ti li si?). Sotona je opsedao snove ovog kompozitora 18. veka mučeći ga raznim noćnim morama sve dok jedne noći nije prišao uzglavlju nesretnog čoveka, podigao nogu na njegov krevet i uredno se dogovorio sa njim. Šta god da se desilo te noći, a priča se da mu je kompozitor dao svoju violinu da se posluži, osrednji umetnik postaje virtouz stvarajući svoju najpoznatiju kompoziciju: “The Devils Trill sonata” (sonata za violinu u G) . Naravno, to je jedno od dela koje je prilično teško izvoditi. Često bi govorio da je ni on ne bi izveo da njegova nova violina nije „iskovana” u paklu.

MS-13 (Mara Salvatrucha Stoners) je banda koja ordinira u Los Anđelesu poznata po izuzetnom nasilju i velikom uticaju. Od samog početka bandu predvode hardcore satanisti koji su prodali svoje duše đavolu što je vremenom postalo i uslov za ulazak u istu. Ovo nije obična banda nezadovoljnika iz kakvog kvarta. Ovo je ogromna grupa fanatika koji imaju internacionalni uticaj, javno sprovode svoje obrede i eliminišu svakoga na svom putu. Mnogi koji su poživeli dovoljno dugo nakon napuštanja ove grupe svedočili su da je prisustvo Lucifera dok izvode svoje zločine vrlo vidljivo. Da ih gura i pokreće pa i muči ako se toga dana nisu posebno iskazali. Banda broji 10.000 članova (ono što je poznato zbog dosijea koje većina ima).

Christa Pike je pa „pokretač” proučavanja nekih drugih ljudskih stanja. Usled ljubomore (zbog istog dečka) prema koleginici Colin Slemer, Krista se ni manje ni više strpljivo ugurala u crni Koven, prelistala gomile zabranjenih knjiga, skupila društvance istomišljenika i priložila nesretnu devojku kao glavno jelo Đavolu. Pa se vi posle durite kad neko iz ljubomore vam samo zalepi smajlija koji vam se ne sviđa. Tokom boravka u zatvorskoj bolnici njeno ponašanje je preraslo u haotično. Nije se kajala što je na tako jeziv način ubila, već što nije to uradila kako treba. Satanistička biblija pronađena kod nje se pokazala kao neadekvatna jer je predlagala da se duša trampi nakon čina, umesto pre. Ako ćemo već o tehnikalijama ispravnog postupka.

Ekipa Ripper je možda najozlogašenija grupa „prodatih” na tlu preko okeana. Vođa Robin Geht od 1981-1982. u Čikagu je bukvalno išao po kraju i zvao ljude da mu se priključe. Trojica su pristala (jer je to zanimljivije od ponude putujućih trgovaca usisivača) i nezapamćeni sadizam je preplavio okrug. Instrukcije su dolazile od  projekcije klovna Džona Vejna Gacija (Gaci), poznatog serijskog ubice i seksualnog prestupnika koji je odgovoran za zločine nad najmanje 33 mladića i dečaka. Gaci je redovno nastupao u dečijim bolnicama i dobrotvornim akcijama. Cilj je bilo vraćanje klovna na Zemlju u zamenu za sve ostalo. Eto, ne menjaju se svi za bilione ili slavu, neki nesebično nude sebe za druge. Ironično, naravno. Ako i dalje ne znate ko je ovo, guglajte “Klovn Pogo”. Klovn iz „It“ bi naprasno mogao postati „smešan”. No, serijske ubice imaju svoj tekst pa se nećemo ovde njima zadržavati.

Rođen kao Gerbert od Aurilaka, papa Silvester II je bio Renesansna persona (946- 1003), đak humanizma i pre nego je nastao naziv za taj pokret. Obrazovan u klasičnoj literaturi, zagovornik hindu-arapskih numeracija kakve danas poznajemo po Evropi, predlagač masovne upotrebe abakusa (antički kalkulator)  takođe je zaslužan i za konstrukciju hidraulikom pokretanih orgulja. Najcenjeniji naučnik svog doba po kuloarima je nazivan čarobnjakom istreniranim tokom vremena koje je proveo u  iberskom islamskom carstvu al-Andalusa (tokom 10. i 11. veka ovo carstvo je bilo oaza znanja i filozofije, a zapis o njegovom boravku nam je ostavio Vilijam od Malmesburija).  Hrišćanski manastir u Viku (Katalonija) ima impozantnu zbirku spisa koji potiču sa tog egzotičnog Istoka i upravo na tom mestu se budući Papa sreo sa zanimljivim spisima. Od znatiželje do posedovanja magične veštine prizivanja nije prošlo mnogo. Knjigu od koje se nije razdvajao zapravo nije ni dobio, već ju je oteo služeći se svim i svačim, od zavođenja ćerke arapskog filozofa do napijanja domaćina. Arapin je imao moć da može pronaći svaki nestali predmet, kako na zemlji tako i u vodi. Kradljivac se dosetio da pređe drveni most, viseći sa njega tako da i knjiga bude u vazduhu što je bio nedostupan element za arapskog čarobnjaka. Osrednji monah vrlo brzo napreduje do mesta Pape. I to Pape koji izričito brani idenje svog naroda na hrišćanska hodočašća u Jerusalim i bahato uživa u luksuzu i razvratu. Na vrhuncu svoje moći, saznaje da je krišom od njega grupa vernika ipak odnela Sveti krst u Jerusalim. Pao je tada smrtno bolestan. Njegova magnovenja i uzvici u agoniji su ostavile zapise da je po njega došao lično Đavo sa hordom demona koji su se dobacivali  njegovim očima (ovo poslednje je diskutabilno, naravno). Do dana današnjeg njegove kosti su uklete a očevici tvrde da te iste kosti zveckaju u grobu kad god sledeći se Papa nađe u samrtnom času.

Kralj Džejms VI od Škotske (1589, kasnije Džejms I od Engleske) se oženio princezom (Anom od Danske)  i na njenom putu ka Škotskoj  brod je upao u oluju primoravajući ih da se iskrcaju na obale Norveške. Gde se sirota nije baš najbolje provela. Nezgoda je pripisana vešticama koje su bile protiv ovog ujedinjenja (kao da veštice nisu imale druga posla) i u obe kraljevine sprovedena su mučenja putem inkvizicije u trajanju od dve godine. Kralj je lično nadgledao neka od ovih zlostavljanja (ovo je stavio u sopstveno delo: „Daemonologie“, 1597). Među optuženima je bio i dr Džohn Fijan koji je otkriven pod alijasom Kaningem a po podkazanju drugog zatvorenika. Nisu pomogla mučenja da progovori sve dok mu nisu odstranili dve sitne igle ispod jezika (starinske čini za ćutanje). Usled umora i sveopšteg ludila Fijan priznaje da je prodao dušu đavolu da bi mogao da stekne moći i utiče na mentalni status čoveka. Doveli su zamorče (24. 12. 1590) pred kralja i Fian je izveo performans gde je nesretni čovek „poludeo“ pa se smirivao na komandu (detaljniji zapis hodanja po plafonima se nalazi u kraljevoj knjizi). Fian je priznao razna čudesa kao i susret sa Đavolom veče pre privođenja gde ga je „gazda“ podsetio na dogovor o služenju lomeći pred njim beli štapić („…kad umreš to što nosiš biće moje…“). Uskoro Fian krade ključeve tamnice i beži ali ga kraljevi ljudi pronalaze i nakon sledećeg mučenja gde mu nije ostalo baš mnogo od tela rešavaju da ga usmrte. Od bekstva više nije progovorio ni reč.

Bernard Foke (17. vek) je holandski  mornar opsednut brzinom. Imperija je imala vodene puteve i luke širom sveta među kojima se isticala kolonija u Bataviji (danas Džakarta) koja je donosila više nego profitabilne začine (kuvanje, miomirisi, medicina) koji  su ih obogatili i postavili iznad Portugalaca i Engleza u trgovini. Gramzivost je doprinela da se potraži način da se ruta do Indonezije koja je prelažena u godinu dana, skrati i 1678. godine kapetan B. Foke prelazi ovaj put za samo tri meseca. Kako tada nije postojao Suecki kanal morao je preći oko velikog dela Evrope, cele Afrike i preko Indijskog okeana u prostom, drvenom brodu. Danas je za istu staru maršutu potrebno 4 meseca i to najbržem brodu T Clippers-u. Vremensko datiranje njegove brzine ostalo je na pečatima sa pisama i u knjigama pojedinih luka. Ugovor o najbržem mornaru na tadašnjem svetu omogućavao je brodsko drvo pretvoreno u gvožđe i večan vetar u jedra. Oluje nisu imale šanse. Nama je pored pisanih tragova ostala i legenda o Letećem Holanđaninu i njegovom ukletom brodu koji večno plovi okeanima nemoćan da pristane u luku. Svedoci tvrde da su videli ukleti brod sasvim jasno 1709. godine kod Vrta Dobre Nade poslednji put, dok su bili zvanično živahni, a nakon toga ova posada ukleto prati druge mornare i progoni brodove do današnjih dana.

Krstog Hajzman je pronađen 29. avgusta 1677. godine na podu malog zamka u Poterbrunu (Austrija) gde je radio. Ispoljavao je nasilno i dezorijentišuće ponašanje pa su ga priveli vlastima. Kako je u jeku bio lov na veštice u obližnjem Salcburgu (do 1690. nekoliko stotina ljudi je ovo prošlo) nije ni čudo što su imali predrasuda. U svoju odbranu je rekao da nije veštac već da je pre devet godina prodao dušu đavolu ne bi li se izlečio od depresije (rekao je da ga je đavo kušao novcem, ženama i naposletku slikarskim talentom sve dok nije „ubo“ šta mu zapravo treba,  jer je bio duboko potresen smrću svog oca). Potpisana su dva ugovora (jedan u krvi a drugi mastilom) koji su davali đavolu pravo na telo i dušu nakon 9 godina od potpisivanja. Katolički sveštenik, Leopold Braun se sažalio na njega i uredio da ga smeste u obližnju opatiju. Tamo su monasi izvodili egzorcizme nad njim i on je to vrlo strpljivo i poslušno prihvatao. Ipak, u ponoć kad je ugovor istekao, Đavo (u obliku krilatog zmaja) je ponovo došao po svoje. Mučenik se odvezao sa stolice i pobegao u kapelu da bi se ubrzo vratio sa parčetom papira na kome je bio deo ugovora potpisan krvlju. Tvrdio je da je uspeo da ga isčupa iz kandži  Sotone (zanimljivo je da se taj lik tako opušteno šetka po svetim mestima, zar ne?). Ovo je ostalo popularno kao izbegnuta presuda i čudo iako nije trajalo dugo. Hajzman je 11. oktobra dobio konvulzije i ostao paralizovan. Tvrdio je da su ga na smenu mučili Đavo, Devica Marija i sam Isus, svako iz svojih pobuda. Poslednjim egzorcizmom biva mu bolje, zamonašuje se i tokom ostatka života slika đavola u raznim reinkarnacijama (posebno velika slika prikazuje Devicu Mariju kako mu pomaže da povrati i onaj ugovor u mastilu). Mučenja nikada nisu prestala u potpunosti. Preminuo je 1700. godine a njegove slike i danas postoje i važe za ključ prepun skrivenih simbola kako da se izvučete iz ovakvih paktova.

Džon Milton, pesnik i autor „Izgubljenog raja“ (zbirke 12 poema) navodi u svom delu da Đavo nije baš tako loš i da zapravo pokušava da napravi raj od pakla. Ono nije da je potpisao ugovor ali se kleo da zna lika i da je zapravo kul.

Džonatan Molton (1726-1787) je bio ratni heroj tokom građanskog rata. U svom puritanskom društvu je naglo odskočio na ne baš popularan način. Nakon ženine smrti koliko sutradan je oženio njenu mnogo mlađu prijateljicu koja uskoro dobija nervni slom usled napada njegove pokojne žene. Navodno je opsedala njen krevet i zahtevala da joj se vrati venčani prsten. Kao da to nije dovoljno, ovaj bivši vojnik je sklopio ugovor sa Nečastivim. Dve okačene čizme iznad kamina bi se tokom svake noći napunile zlatnicima u ime tog dogovora. Kako je bio alav pomislio je da može pobediti Đavola u njegovoj igri pa je naručivao sve veće i veće čizme dok jednog dana nije skinuo đonove sa tih čizama. Kada su zlatnici počeli da propadaju i đavo je shvatio da je izigran to ga je naravno naljutilo. Trebalo je da ispadne da đavo ne može da ispoštuje ugovor u kome samo pune čizme donose dušu ali je umesto toga kuća alavog čoveka spaljena do temelja. Porodica je jedva preživela požar. Kada je preminuo u 61. godini njegovo telo je nestalo iz kovčega i jedino što su pronašli je vrećica za par zlatnika koji su imali utisnut đavolov lik.

Faust je vrlo popularan kad je ova tema u pitanju. Turgenjev, Oskar Vajld, Man, Kristofer Marlov, i čuveni Gete su nam prikazali u svojim delima ovakav ugovor inspirisani ovom pričom. A ono, ne lezi vraže, nije priča. Iako počinje kao pouka o moralu i upozorenju na prekomerne ambicije, Geteov Faust govori o čoveku koji je u potrazi za apsolutnim znanjem što ga čak dovodi u porive za samoubistvom kada mu eksperimenti propadaju. Sklapa ugovor sa đavolom i postaje pametnica neviđena. Pravi Faust, Nemački doktor Johan Georg Faust (15 i rani 16. vek),  je važio za krupnog i neprikosnoveno opasnog čoveka iz koga je isijavala misterija. Pripadnik aristokratije nije mario za kuloarske priče pa je proveo 30 godina putujući po Evropi i izvodeći magične trikove, praveći horoskope tvrdio je da ima lek za svaku bolest. Prestavljao se kao doktor medicine, astrolog, alhemičar i filozof. Iako ga je nekolicina optuživala za prevaru i te kako je bio dobro poznat i ljudi su zazirali od njega. Posebno kad je počeo da tvrdi da može ponoviti sva čuda Hristova. Putovao je sa psom i konjem a po potrebi i na očigled svih pas bi postao čovek (sluga, paž, asistent) na njegovu komandu. Pregršt mračnih tekstova koje je vucarao svuda sa sobom naposletku privlače pažnju crkve. Mnogi učenjaci tog vremena su prezirali njegove „jeftine“ trikove ali ugledni ljudi poput Martina Lutera su bili njime zadivljeni. Ne znajući šta drugo optužuju ga za sodomiju i proteruju iz većine gradova. Njegova zla narav bi često bila na ispitu gde je urlao o svojoj moći zbog potpisanog ugovora. Ako ovo nije bilo dovoljno čudno, period nakon njegove smrti je još čudniji. Stradao je u eksploziji pogrešno smućkanih hemikalija. Telo mu je ostalo teško oštećeno pa se ozbiljno sumljalo da je iskasapljen pre nego je eksplozija trebala da prekrije zločin. Postavili bi to što je ostalo od njega na leđa ali ma koliko ga nameštali  tako njegovo telo se uporno okretalo kontra, licem ka podu. Na kraju nije bilo tih para da ga neki nosač odnese. Istoričari smatraju da Faust nije pravo ime ovog Sotonskog šegrta al moramo ga nekako nazivati.

Sveti Teofilus iz Adane (Turska) i njegov pakt je jedan od najranije zapisanih (6. vek). Zapisničar Eutychianus iz Adane je ostavio trag da je Teo želeo vrtoglavi uspon unutar crkve (nakon što se nadurio usled odbijanja da napreduje) i da je i sam prisustvovao ovom činu kao svedok. Kad se biskup predomislio i ipak postavio Tea na visoku poziciju ovaj je zažalio oko ugovora, odneo ga biskupu i tražio pomoć. Biskup ga je spalio pa je Teofilus umro u miru.

Ova lista ne bi imala smisla da ne spomenemo Boba Dilana, kantri muzičara i tekstopisca. Kada je davao intervju za emisiju „60 minuta“ i na pitanje zašto i dalje nastavlja da radi nakon karijere od 50 godina odgovorio je da je sklopio dogovor sa nečim ili nekim jako davno i da se prosto drži svog dela pogodbe. Na pitanje u vezi čega se pogodio stigao je odgovor: „Da bih bio ovde gde sam sada“, dodajući da je to bio dogovor sa Šefom ovog sveta kao i sveta koji ljudi ne mogu da vide. Ovo nije prvi put da daje čudne izjave, 2008. godine je, takođe, komentarisao o raskršću i ugovoru posle čega je automatski postao ono što je danas. Za Dilana prijatelji i poznanici govore da se sećaju da je bio trećerazredni muzičar, dobar za sitne žurke i tri akorda ali da se nakon nekoliko nedelja koje je proveo u Njujorku vratio kao super star. Robert Cimerman (kako mu je pravo ime) je kao posednut svirao čitave partiture prateći svoju izvedbu zrelim glasom. Na kraju balade, Dilan je krunisan Nobelovom nagradom.

Rozen Bar, Jay Z, Džimi Pejdž, Majli Sajrus, Eminem, Anđelina Džoli, Opra Vinfri, J K Roling, Leonardo di Kaprio (kome je trebalo dugo da provali kako se to radi, izgleda),…. bi bili deo naklapanja o zaverama da nisu sami govorili o ovom ugovoru i ritualima kojima su voljno ili ne bili izloženi, pa se zabavljajte guglanjem.

Dakle, potpišite tu, tu i tu. Bankomat na ulazu u pakao radi 24/7. I ne zaboravite priznanicu.

S ljubavlju, Elena Alexandra

Maštom protiv realnosti

Posted on by Kristijan Šarac

ŽANR: bajka/mračna fantastika/horor

ORIGINALNI NAZIV: The Labyrinth of the Faun

IZDAVAČ ZA REGION: Čarobna knjiga

AUTORI: Giljermo del Toro i Kornelija Funke

ZEMLJA: SAD

GODINA IZDAVANJA: 2019.
OCENA: 9

 

U samom korenu iliti početku izdavačke delatnosti Čarobne knjige se nalazi horor. Naime, oni su svoj izdavački život započeli izdajući En Rajs i Dina Kunca (neke knjige poput „Žestine“ su postale retkost i pravo blago za kolekcionare). Vremenom su se malo udaljili od horora šireći se na sve ostale grane fantastike. Ipak, nisu zaboravili sa čim su počeli, i u poslednje vreme dobijamo sve više knjiga strave i užasa u njihovoj režiji. Poslednja knjiga koju možemo svrstati i u horor je „Panov lavirint“. Shodno mom običaju, pre nego pređemo na radnju, prvo koju reč više o nečem u vezi sa pričom.

Biće iz grčke mitologije, Pan, sin je Driope i Hermesa, u nekim pričama i Zevsovih strasti delo. Bog pastira, stada, njiva, šuma, polja odnosno i lovaca, stoga ga se smatra i zaštitnikom prirode. Njegov pandan u rimskoj mitologiji je Faun, ali njega se ne sme poistovetiti sa Panom iako se vremenom upravo to desilo, jer je bliži onom šta je u Grčkoj bila Demetra. Prikazan je sa kozjim nogama i rogovima, i sa ljudskom glavom i torzom, kozjim repom, jarčevim ušima i bradom, a celo telo mu je prekriveno dlakama. Njegov izgled je toliko prestravio njegovu majku da ju je obuzeo nezapamćen strah, pa se takav strah i danas naziva panika. Odrastao je u šumama čuvajući stada, svirao na fruli, povremeno boraveći u društvu satira i nimfi. Tako se i danas frula naziva po njemu. Poznata je pripovest u kojoj se takmičio sa Apolonom u sviranju i bio zaslužan za magareće uši kralja Mide. U likovnoj umetnosti, njegov prikaz je kako igra u društvu nimfi ili kako ih progoni. Što je sigurno izvučeno iz njegovih ljubavnih jada sa nimfama Pitijom, Siringu i Eho. Mešanci poput Pana su odraz neke magične zbrke ili preobrazbe boga u životinju. Mišljenje je da je on primitivniji oblik arkadijskog boga stada od koga se razvio i Hermes. Bio je jedino božanstvo za koje se verovalo da je smrtno. Pojavljivanje Panovog kulta u Atini ima istorijsku potvrdu. Naime, pre maratonske bitke Atinjani su poslali Filipida da otrči u Spartu i zatraži pomoć, no on je na putu sreo Pana. Njegov se kult proširio celom grčkom jer se verovalo da je pomogao Atinjanima da pobede na Maratonu tako što je u srca persijskih vojnika usadio paniku. Najzanimljivija priča o njegovoj smrti je ona iz vremena vladavine cara Tiberija, dok je egipatski Tamus plovio ka Italiji, tri puta je začuo glas koji mu naređuje da poruči svima da je veliki Pan umro. Zbog toga je u srednjem veku izjednačavan sa Satanom ali i Hristom.

Giljermo del Toro – pre svega režiser. Panov lavirint doneo mu je nagradu Goja za najbolji film 2006. godine, a 2007. osvaja Oskare za scenografiju, fotografiju i šminku. Za film Oblik vode dobija sedam nominacija za Zlatni globus, dvanaest nominacija za BAFTA i trinaest nominacija za Oskara. Tu su još Blejd 2, Helboj i Đavolja kičma. Ne treba zaboraviti nj knjišku trilogiju Soj napisanu u saradnji sa Čakom Hoganom, koja je pretvorena u seriju.

Kornelija Funke – autorka dečje fantastične proze poznata po trilogiji Svet od mastila po kojoj je snimljena i serija, kao i knjizi Gospodar lopova.

Verujem da svi znate radnju ove pripovesti, ali evo je makar ukratko. Priča je smeštena u vreme španskog građanskog rata, a glavna junakinja je devojčica Ofelija kojoj se majka preudala nakon očeve smrti. Što ne bi bilo toliko crno da se ne sele u šumu u kojoj joj je očuh stacioniran kao Frankov oficir. Surova stvarnost i još suroviji ljudi teraju devojčicu u bekstvo, u maštu. Sa druge strane, možda su bajke stvarnije od života koji živi. Sigurno donose više utehe, uostalom bez njih ne bi ni bilo ove priče.

Knjiga ne iznenađuje – dobra je taman koliko i očekujete. Funke čak dodaje sitne detalje kojih nema u filmu, tako razbijajući činjenicu da već sve znate. Del Toro čini se zna da nije dovoljno dobar pisac, ali zato uvek sarađuje sa nekim ko jeste. To je za poštovanje, zna svoje domete, a ne želi svašta ni potpisati. Autori su u priči poistovetili Pana i Fauna, što onima koji dobro poznaju mitologiju neće nikako leći. No, malo proizvoljnosti ne smeta. Priča se poigrava – fantastičnim na takav način da ni ne mora biti shvaćena kao fantastika, ali i poseduje dovoljno fantastičnih elemenata da bude žanrovska, do vas je kako ćete je shvatiti.

E sad, opet ja sa imenima: ovog puta sam otišao toliko daleko da sam prevoditeljki pokazao primer kako treba da izgleda. Složila se da može i tako. Uglavnom iz razgovora sam zaključio da su mahom lektori odgovorni za ovu pojavu, ali to je samo moje mišljenje, ne i prevoditeljkino. Obrazložiću naravno, svaki pisac u prvoj verziji rukopisa ima ta imena, jednostavno lakše je za praćenje. Izgleda da i prevodioci funkcionišu slično, samo pročišćavanje prevoda prepuštaju lektorima.

Možda nije toliko u pitanju da ne rade dobro svoj posao. Može da bude da problem nastaje i na drugom nivou a to je kolegijalnost, odnosno poštovanje znanja kolege.

Dakle, prosto možda se dešava da sa jedne strane, prevodioci očekuju od lektora da on izvrši i šire dodatne jezičke intervencije (ali im ne napomenu da imaju odrešene ruke u tom smislu), a da sa druge strane, lektori poštuju odluku kolege koji je dovoljno jezički kompetentan i prati logiku originala (nesigurni su u kojoj meri smeju da se mešaju a da ne naruše ono šta je smisao originala). Postoji i mogućnost da lektor ne radi te intervencije jer nije siguran da sme – jer imamo i prevodilaca koji su namćori i ne dozvoljavaju lektorima ni najmanje izmene.

Činjenica je da mnogi jezici zbog svoje strukture zahtevaju češću upotrebu imena da bi se izbegla konfuzija, imamo primer u Saramagovom romanu 7 Sunaca gde postoji  ograda prevodioca i lektora zbog čega se insistira na upotrebi imena Portugal u romanu (a ne Portugalija), ali u srpskom to nije neophodno. Naravno da postoji mala šansa i da ovi ljudi uljuljkani sigurnošću da dobijaju gotov proizvod nje rade dobro svoju posao, ali to je nadam se minorna šansa. Znam da sam dosadan sa ovim, ali na ovo moramo uticati da bismo zaštitili jezik, profesije i književnost. Moj lament ne znači da roman ne valja, naprotiv on je izuzetno kvalitetan.

Pan nam dolazi pravovremeno, jer i mi kao i Ofelija imamo ogromnu potrebu da pobegnemo od surovosti realnosti u imaginarne svetove, pa makar bili i strašni. Šta da vam kažem na kraju sem knjigom i maskom protiv korone, i ostanite zdravi.