Blog

Nema ko nije bar jednom poželeo da nabavi par super krpica, spakuje kofere i parkira ih u holu kakvog ekskluzivnog hotela započinjući odmor iz snova. Hoteli, hosteli, bungalovi i sobe su idealni da se negde na kratko preselite, zavisno od toga šta vam najviše prija. Možda bi samo trebalo obratiti pažnju da slučajno ne nude neku od dodatnih „usluga“. Jer u tom slučaju vaš odmor postaje nezaboravno iskustvo. Nezaboravno drugima, naravno.

Herman Vebster Holms, poznatiji kao Dr. Henri Hovard Holms odnosno H.H. Holms rođen je u Novom Hemširu (USA) 1861. godine kao treće dete svojih roditelja, prvobitnih migranata. Radio je kao farmer, trgovac, moler i redovno sa svojom porodicom odlazio u Metodističku crkvu. Fin momak, rekli biste ako ne znate da je od najranijih dana mučio i ubijao životinje nikad ne prebolevši traume koje mu je zadao nasilni otac. Ove navode crkvena zajednica nikad nije potvrdila iako je bilo pregršt svedočenja. Nakon srednje škole, u svojoj 16. godini, ženi se Klarom i dobija sina (1880. u Londonu) i ubrzo postaje gradski menadžer u Orlandu (Florida). Studirao je samo godinu dana na Vermontskom Univerzitetu i nezadovoljan istim prebacuje se na Univerzitet za medicinu i hirurgiju gde je i diplomirao (1884). Radio je u laboratoriji prof. Herdmana kao instruktor i šef na anatomskom odseku. Posebno se zanimao za disekciju ljudskih tela. Pošto je bio nasilan prema ženi ona ga je u međuvremenu napustila a on „gladan“ novih znanja počinje da radi u apoteci u  Filadelfiji ali zbog preminulog dečaka kome je on prepisao lek seli se u Čikago i ženi se Mirtom sa kojom pravi ugovor o njenoj slepoj poslušnosti. Ne postoji zapis da je ona o tom ugovoru uopšte bila obaveštena. Sa njom ima ćerku koja kasnije postaje učiteljica a Holms iako se nikad nije papirološki razveo od Mirte i Klare ženi se Džordžijanom u Koloradu. Dobro, prek čovek pomalo opscenih interesovanja i bigamista. Još uvek ne deluje kao hodajući horor. No, 1886. uzima svoje „umetničko“ ime po kome je ostao poznat i počinje da radi u apoteci u Čikagu gde je radio vredno i na kraju je i otkupio, nakon što su vlasnik i njegova žena misteriozno nestali. Kako prigodno. Uskoro kupuje i parcelu pored apoteke sa započetom zgradom na koju i pored tužbe dodaje treći, nepredviđeni sprat i pretvara je u hotel. Hotel nikad nije završen do kraja jer se on sudio sa svima a dobavljači su svedočili da je po tajnim sobama krio nameštaj i materijal za koji im nikada nije platio.

Šta je nudio ovakav smeštaj? Zvučno izolovane sobe, lavirinti hodnika koji ne vode nikuda, sobe sa propadajućim podovima, bazeni sa kiselinama, lažni zidovi, sobe za mučenje, gasne komore, hiruška sala pa čak i krematorijum bili su „ponuda“ ovog hotela. Ipak, i pored sveg svog ludila, nije ga napuštao osećaj za biznis pa je organe prodavao na crnom tržištu, nakon što se dovoljno „naigra“ sa svojim žrtvama a mnogi od skeleta su dugo bili nastavni rekvizit u školama koje nisu slutile ništa. Njegova prva žrtva bila je njegova ljubavnica, Džulija Smit, žena njegovog zaposlenog u apoteci koji je nakon  otkrića preljubništva napustio nju i ćerku Perl. Obe su nestale na Božić 1891. godine mada je on tvrdio da je naivna žena preminula tokom abortusa ali o obe se ne zna mnogo. Zaposlena u hotelu, Emili Cigrande nestaje 1892, pa onda Edna Van Tesel i na kraju je cifra „gostiju“ stigla do 9 potvrđenih, 27 priznatih i sumnje na još preko 200. U ovom bizarnom poduhvatu, pomagao mu je stolar sa kriminalnom prošloću, Bendžamin Precel, koga su kasnije nazivali Holmsovim alatom ili kreaturom. Njih dvojica su sem krvavog pira obavili ovde i mnogo pronevera. Zavodeći žene, Holms bi njihovu imovinu prepisivao samom sebi pod alijasom ili svom stolaru pod lažnim imenima a onda bi naivne žrtve nestajale, kao što je slučaj sa Mini Vilijams i njenom sestrom.

Kako to obično biva, ljudi se slabo traže ali porez se mora platiti, pa je poput pada Kaponea, tako i utaja poreza dovela do hapšenja ovog manijaka. Pre nego je uhapšen (1894), pokušao je da na imanju otetom od gore pomenutih sestara napravi novi „zamak“ kako su od milja zvali njegov hotel. Ipak, pušten je nakon kratkog ispitivanja, pa ponovo priveden zbog sumnje na prodaju posmrtnih ostataka iz čega se izvlači uz kauciju. Holms ne gubi vreme i ono malo vremena što je proveo u zatvoru koristi da se sprijatelji sa Marionom Hedžepetom, osuđenim na 25 godina. Planiraju da prevare osiguravajuću kompaniju tako što će izvaditi osiguranje na sebe a onda izlažirati smrt. Robijaš za malu nadoknadu daje Holmsu ime poverljivog advokata. Advokat Alfonso Hov odbija ali nažalost njegov mlađi brat Džepta Hov se oduševljava ovim planom. Naravno, Holms nije planirao svoju lažnu smrt već smrt Pricela, pomoćnika. Samo, čak ni lažnu već pravu. Uz pomoć hloroforma ga ostavlja u plamenu gde je izgoreo živ. To mu nije bilo dovoljno pa je na prevaru doveo Pricelovu ženu i petoro dece i ubijao ih pojedinačno gasom dok su bili zatvoreni u sanducima i njihova tela je sakrivao u iznajmljenoj kući u  Torontu. Detektiv Frenk Gejer je bio uporan na ovom slučaju. Kada je skupio dovoljno dokaza dobija pomoć u ozlogašenim Pinkertonovim momcima (poznati po „ubeđivanjima“ vezanim za prolaz železnice i lovu na ljudske glave) i Holms biva uhapšen (1894). Iako danas postojanje njegove opreme za mučenje u hotelu pripisuju fikciji, postoje svedočenja ljudi koji su uspeli da prežive njegov bolestan um.

Holms je osuđen na smrt i tokom čekanja na istu zapisuje da je iza rešetaka toliko promenio lični opis da je siguran da je on sam đavo lično ili da je barem zaposednut. Dve godine od hapšenja obešen je u Mojamensing zatvoru u Filadelfiji i to samo za ubistvo Pricela. Na vešala je otišao potpuno mirno, bez straha, insistirajući da njegove ostatke zakopaju što dublje i zaliju betonom da ga ne bi lopovi iskoristili za seciranje. Kako mu vrat nije pukao Holms se gušio čitavih 15 min a nakon 20 min proglašen je preminulim. Čovek koji je potkazao Holmsa vlastima, robijaš Hedžepet je i sam ubijen u policijskom obračunu (1909). Majordom hotela, Kvinlan se ubio strihininom jer je kako kaže u poruci patio od insomnije, a rođaci su tvrdili da su ga progonile traume i halucinacije usled onoga što je pronašao unutar hotela. Avgusta 1895, hotel je zahvatila vatra i kako je tada izveštavao Njujork Tajms dvojica nepoznatih ljudi su podmetnuli taj požar. Deo konstrukcije je preživeo i ona je bila u upotrebi do rušenja 1938. godine. Poljana danas pripada Pošti SAD. Jenet Mondž iz Pensilvanijskog muzeja Arheologije i Antropologije dobija dozvolu da  otkopa Holmsa. Postoje fotografije njegovog savršeno očuvanog odela i ni malo promenjenih brkova koji su i dalje stajali na lobanji. Identifikovan je po zubima da bi ponovo bio zakopan ovoga puta bez betona iznad što se mnogima koji veruju u njegovu zaposednutost nije dopalo.

Mada, ne postoji dokaz da par tona betona može da savlada nečiste sile, strah je razumljiv, ovaj serijski ubica je ostavio traga do te mere da je zauvek ovekovečen u mnoštvu dela književnosti.

Za one koji vole da čitaju:  „Đavo iz Belog Grada: Ubistvo, magija i ludilo na vašaru koji je promenio Ameriku“ (Erik Larson, 2003); „Doktor Tortura“ (Dejvid Franke, 1975); „Skarletna kuća“ (Alan V. Ekert, 1985); „Razotkriveno: šokantna istinita priča o Američkom prvom serijskom ubici“ (Harold Šester, 1994); „Dragulj prerije: neformalna istorija čikaškog podzemlja“ (deo: Monstrum iz 63. ulice, Herbert Asburi, 1940-1986); „Američka gotika“ (horor pisac Robert Bloš); „H.H.Holms: istinita istorija đavola iz Belog Grada“ (biografija, Selzer, 2017); „Đavolova zemlja snova“ (horor pisac Sara Tantlinger, poezija inspirisana Holmsom koja dobija za ovo delo i Bukera 2018. godine).

Režiser Martin Skorceze (2019) radi na filmu „Đavo u Beloj kući“ sa Leonardom di Kaprijom u glavnoj ulozi.

„Rođen sam sa đavolom u sebi. Ne mogu da se otrgnem činjenice da sam ubica koliko i pesnik ne može da se otrgne inspiraciji da opevava. Rođen sam sa „Zlim“ koji je kao sponzor stojao pored mog kreveta kada sam došao na svet i od tada je sa mnom.“ –H.H. Holms

Ako ste mislili da je ovaj hotel bio inspiracija za Američku horor priču, varate se. Maštu koja je stvorila hotel „Kortez“ iz ove horor serije rasplamsao je zapravo hotel „Sesil“ iz Los Anđelesa. Njegovo ime je danas preinačeno u „Ostani u Glavnoj“ misleći se na ulicu u kojoj je. Ovo je niskobudžetni hotel građen prvobitno 1924. godine sa tadašnjih 700 soba koji je nakon renoviranja smanjen na 600. Iako je osmišljen za poslovne putnike već godinama je samo usputno mesto, skoro pa motel. Ovaj hotel ima reputaciju strave i užasa sa pojavom neobjašnjivih i natprirodnih stvari koje se kao obrasci ponavljaju. Mnogo samoubistava i tri zvanična ubistva nisu bila dovoljna, već je ovaj hotel ugostio i dvojicu čuvenih serijskih ubica: Ričarda Ramireza (1985) i Džeka Untervegera (1991) koji su živeli u njemu. U ovom hotelu se desio i još uvek nerešeni zločin nad životom i telom Elizabete Šort (1947) koji još uvek potresa ovaj grad kao najstariji nerešeni slučaj. Hotel je omiljeno mesto za tv emisije i snimanje filmova i serija posebno o nesretnoj Šort („Istinite ispovesti“, 1981, Robert de Niro i Robert Duval kao i film Brajana de Palme „Crna Dalija“ koji joj je posvećen (2006)). Za one koji ne znaju, Crna Dalija je zapravo nesretna devojka koja je bila predmet nikad zatvorene istrage u koju su umešane velike face Holivuda. Njeno nago, unakaženo telo pored džaka krvi i cementa je jedino što je ostalo od starlete (u ono vreme to je pojam koji je označavao mladu glumicu koja pokušava da se probije) koja je odlaskom na privatnu žurku zapečatila svoju sudbinu. Detektiv Stiv Hodel tvrdi da ima dokaze da je upravo njegov otac ubica (dr. Džordž Hodel) koji je u to vreme bio glavni lekar Holivuda i javna je tajna bila da je sa određenom ekipom uživao u sadističkim ritualima. Mnoge poznate ličnosti tog vremena su bile na toj žurci, jedan od njih je kako navode neki izvori i Keri Grant čije „posebne“ sklonosti nisu nepoznate javnosti (ovde ne mislim na njegovu emotivnu opredeljenost koja sa ovim nema veze, da se razumemo, nego na potrebu da žurke budu što surovije).

Ako i dalje ne znate koji je ovo hotel, evo nečeg što ste sigurno videli u medijima. U februaru 2013. godine unutar hotelskog rezervoara za vodu koji se nalazi na vrhu hotela pronađeno je nago telo kanadske studentkinje koju su tražili još od januara. Da gosti nisu prijavili da voda ima čudan ukus i da je pritisak slab ne bi se setili da pogledaju još ko zna koliko jer su ovi rezervoari bukvalno preteških zadihtovanih poklopaca koji se ne otvaraju tako lako. Sigurno ste videli snimak koji kruži internetom, na kome ona panično stiska dugmiće u liftu i izgleda kao da beži od nekoga. Vlasti kažu da je nesretan slučaj davljenja, predlaže se narkotik ili bipolarni poremećaj kao opcija ali i pored svega toga nemojmo zaboraviti da prijava za duhove po hodnicima i sobama vezano za ovaj hotel ima toliko da ih je nemoguće zanemariti.

Nije dovoljno samo da pronađete adekvatan smeštaj, jako je važno da je i meni raznovrstan. No, ne bi vam bilo ni malo prijatno da prenoćište na meniju nudi upravo vas. Možda najpoznatije svratište ovog tipa je svakako „topli dom“ porodice Bender. John Bender, njegova žena Elvira, sin John Junior i ćerka Kejt u periodu kad su se bavili ovim „ugostiteljstvom“ živeli su u Labet okrugu, Kanzas (1869-1873). Kasnije je potvrđeno da su ovi supružnici takođe, brat i sestra. Oktobra 1870. godine, ova porodica je kupila imanje koje je prigodno obuhvatalo i jedini put koji je prolazio tuda. Pretvaraju svoj dom delimično u prenoćište i restoran ne bi li ugostili putnike. Iako su supružnici slabo govorili engleski i bili prilično čudno gledani od strane komšija (koji su u ovo vreme slabije naseljenosti ipak bili na bezbednoj udaljenosti) ova porodica je polako ali sigurno svojim trudom preuredila imanje i razgranala biznis. Za razliku od  njih, deca su tečno govorila jezik i tako znamo iz svedočenja savremenika da su objasnili tada da dolaze iz Nemačke. Dokumenta govore nešto drugačiju priču. Bender stariji je zapravo Džon Flikinger a Elvira je rođena kao Almira Hil Mark u Adirondak planinama. Bila je udata za Simona Marka sa kojim je prodila 12 dece. I Mark i kasnije Stefan Grifin dodati su na listu nekoliko ubijenih muževa ali kako se niko nije bavio time temeljno, slučaj je zapušten. Veruje se da je Kejt zapravo njena peta ćerka a komšije su bile zbunjene jer su i ova deca izgledala kao da su u vezi. Vrlo brzo i od dece se zaziralo. Sin bi se nekontrolisano smejao i često je viđan da priča sam sa sobom. Ćerka se samoprozvala isceliteljem i držala je redovne seanse dajući časove iz spiritualizma što se tek nije dopalo zajednici. Ali, upravo Kejtina popularnost im je razgranala posao. Da negde vidite porodicu koja javno ima problem da definiše odnose, prljavi su, brutalni, nerazumljivi i naprasiti sigurno ne bi ste odseli kod njih. No, nakon dugog prašnjavog puta i u neka druga vremena pristojan krevet i tanjir supe bili su dovoljno.

Maja 1871. godine, u Drum Kriku je otkriveno telo izvesnog Džona čija je smrskana lobanja jasno ukazivala na ubistvo. Nažalost, vlasti su ovde osudile vlasnika ovog imanja, po digfoltu. U februaru 1872. godine, tela dvojice muškaraca sa istovetnim povredama su pronađena daleko od njih u jarku i kako je „ubica“ već robijao ovo budi sumnju da su pogrešili. Vrlo brzo, lista nestalih putnika je toliko narasla da je samo potpuno neuk putnik prolazio tuda. Ovaj put je inače bio poznat kao leglo pljačkaša i presretača pa su tokom ove istrage mnogi od njih hapšeni u nameri da se ubijanje zaustavi no, ni to nije urodilo plodom. Sve dok u zimu 1872. godine Džordž Njuton Longkor i njegova mala ćerka Meri En nisu na putu od Independensa u Kanzasu za Ajovu nestali bez traga. Kako se radilo o uglednoj porodici a ne trgovačkim putnicima i tragačima za poslom ovaj put se istraga potrudila (ono, jedan brat  mu je bio senator a drugi pukovnik). Braća kreću sa omanjom armijom tragača prvobitno se nadajući da njihove najmilije nisu presreli Indijanci. Više puta su u tom traganju svraćali u ovo domaćinstvo. Čak je i Kejt svojim „proricanjem“ navela, srećom neuspešno, da bi na vešalima trebala da visi komšijska porodica Roačes. Obruč se stezao sve dok jednog dana nisu konačno shvatili ko je odgovoran za nestanke. Porodicu nisu zatekli na svom mestu a iza njih je ostalo puno domaćinstvo i gladna stoka. Grozan miris ih je odveo do podnih vrata ispod kreveta otkrivajući samo naslage skorene krvi ali ne i tela. Ispod kolibe prekopavanjem nisu pronašli ništa. No, prekopavanje bašte a posebno cveća dovelo je do prvih devet tela a među njima i traženog čoveka. Pa još pokoje telo u bunaru i u jarcima. Za nestalu devojčicu koju su ovom prilikom, takođe, pronašli tvrdi se da je zakopana živa. Rulja je hvatala i mučila svakoga ko je ikada bio sa njima makar  u kratkom razgovoru. Kolibu se rasparčali za suvenire radoznalci iz celog kraja a za njima su raspisane poternice sa novčanom nagradom. Benderovi su vrlo toplo primali svoje goste, bar na početku, dajući im počasno mesto za stolom (iznad podnih vrata). Zamajan gost bi tokom obroka vrlo brzo postao žrtva. Iza zavese, pogodan trenutak čekali bi otac ili sin sa sečivom ili čekićem. Nisu sve žrtve bile imućne da bi povod ovome bila samo pljačka. Oni koji su preživeli ovu metodu samo zato što su odbili da sednu na flekavu stolicu svedočili su da je to njihovo odbijanje dovodilo porodicu do besa i nasrtaja na njih. Mnoge rupe od metaka su govorile da su žrtve pokušavale da se ipak nekako spasu (očigledno ciljajući kao Storm Trupersi). Nakon što su pronašli njihova vagon kola sa izgladnelim konjima, shvataju da je porodica kupila karte za voz i na nesreću svih uputila se preko Red River okruga pravo na mesto između Teksasa i Novog Meksika koje nije podlegalo zakonima. Samim tim, nisu gonjeni jer ovde nije bilo govora o izručenju niti pristupu beguncima. Jedan detektiv je kasnije tvrdio da je pronašao telo Džona mlađeg na samoj granici, tvrdeći da je preminuo od unutrašnjeg krvarenja (apopleksija). Mnoge grupe su tvrdile da su baš oni zaslužni za njihovo smaknuće, dok se u svakoj priči ističe da je Kejt spaljena živa. Mnogo kasnije pojavljuje se dokument gde je uhapšeni opisom nalik na oca ove porodice a i ubistva su i ovde izvršena čekićem (Salmon, Ajdaho). Identifikacija je bila skoro nemoguća jer nije postojala mogućnost u to vreme da se telo sačuva dok stignete posle sto dana jahanja. Jedno vreme lobanja ovog tela je bila izložena u jednom salunu do perioda Prohibicije (1920), kada nestaje. Danas je jedan od „mističnih“ predmeta u korist crnih sila.

Vrlo brzo se uhapsila grupa koja je preprodavala stvari od vrednosti koju je ova porodica otimala žrtvama. Samo jedan od njih je najstrože osuđen jer je čak krivotvorio i pisma rodbini  žrtava a nakon puštanja je konačno zapečatio svoju sudbinu nakon što je zlostavljao i ubio svoju ćerku. Što se tiče majke i ćerke one su pod raznim alijasima robijale nebrojeno puta unaokolo. I ako je  u to vreme postojala „tajnitip“ fotografija to nije bilo dovoljno da one budu prepoznate. Na posletku im sude za zločine iz kolibe no i puštaju ih. Njih dve su do kraja svojih života bile slobodne. Danas se mnogi zločini sličnog stila iz tog vremena pripisuju njima, posebno mnogi nerešeni slučajevi nestalih muževa. Ono što ih ubraja u kategoriju o kojoj je tekst jeste pregršt obroka koji su uključivali njihove žrtve što je pregled ostataka istih pokazao. Oni koji su preživeli a pritom se i poslužili ovim sigurno su ostatak svojih  života proveli u traumi. Zanimljivost: porodica nije jela ništa od toga. Ali je smislila prigodne „dobavljače“ za svoj biznis. U Čerivalu muzeju se nalaze voštane figure i predmeti koji su im pripadali ali ih možete videti samo na posebno odobren zahtev. Ako se ne plašite duhova prošlosti možete se uputiti na put koji je tada vodio u njihove tanjire a to bi danas bio U.S. ruta 400 i U.S. ruta 169 severno od Čerivila. Ako vam je to previše, pročitajte knjigu Laure Ingals Vilder „Mala kuća u preriji“ (1937, reprint 1978) ili knjigu „Mala kuća Sampler“ (1988) koja svedoči o preživelima. Postoji i opcija kratkih priča („Ujed“, Antoni Bučer, 1943), serija „Priče veka“ (4. Epizoda, 1954), novela „Sveća opakih“ (Menli Vejd Velman), „Velika dolina“ (3. sezona, epizoda 6, gde ćerku glumi Merilin Mejson), „Američki bogovi“ se služe moćima njihovog čekića, „Vestern novela“ (Ken Hogson), novela „Kotonvud“ (Skot Filips), serija „Supernatural“, osma epizoda serije „Bibliotekari“, „Trag masakra“ (Lili Brant, 2009), „Misterije muzeja“,…pa čak i komedija „Brzo potezanje“ u trećoj epizodi prve sezone ili igrica „Red Ded Redemšon“ (2018, likovi Brej i Tami Aberden).

Naravno, mogli bi smo do sutra da nabrajamo ljudskom rukom ukleta prenoćišta sa i bez doručka u ponudi, pa ću se zaustaviti ovde jer ovo što sam vam napisala dovoljno je da steknete sliku. Ako bi ste ipak okušali sreću, imate emisiju „Ukleti hoteli“ na kanalu Travel, koja ih redovno obilazi i pita za iskustva, pa vam na volju da birate. Ono, mahom pominju raznorazne duhove, ali može se probrati po koji smeštaj koji opsedaju upravo bivši vlasnici koji su imali čudan pogled na ugostiteljstvo.

Ogledala u sobama su se pokazala kao vrlo praktična voajerima koji su neretko odgovarali za prismotru gostiju ili snimanje neprikladnih materijala. Po ulasku u sobu, prvo proverite ispod dušeka ili kreveta. Ne bi ste verovali koliko to često ume da iznenadi.

Pa, „srećan put i lepo se provedite“ ponekad dobija čudan prizvuk, zar ne?

S ljubavlju, Elena Alexandra

Svi smo  slušali o ljudima koji su prosto, nestali. Nekad je to delo nesretnih okolnosti a nekad deo morbidnog čina kakvog manijaka. Neki ljudi prosto žele da počnu ispočetka, a neki se izgube usled senilnosti.  Ništa neobjašnjivo. Čak i da su vanzemaljci u pitanju, oni ponekad i vrate oteto. Ali šta se događa kad imate nestanak poput isparenja kome prisustvujete sopstvenim očima? Gde odu?

Jedna od takvih priča vodi nas pravo u život Džejmsa Burna Votsona, obućara koji je živeo u Lemingtonu u Engleskoj u 19. veku. Važio je za poštenog čoveka. Jedina „razonoda“ bilo mu je pivo ili dva nakon završenog radnog dana i zbijanje šala. Tako je jednom prilikom, pripit, tvrdio da je vrsni atletičar i da može da pretrči do Konvertija (više od 64 km razdaljine) i nazad, bez da se zaustavi. Ulog je bio jedan zlatni suveren i 3. septembra 1873. godine, Vorson kreće da ispuni uslov za nagradu. Za njim su u zaprežnim kolima išli Barham Vajz (trgovac tekstilom), Hamerson Burns (fotograf) i osoba koja je ponudila taj dukat a čije ime nije zabeleženo (kako ovo neodoljivo podseća na đavolka). Nekoliko km je trčao bez vidljivih problema dok su mu saputnici dobacivali hrabreći ga sa male udaljenosti.

Odjednom, negde na sredini staze Vorson se naizgled sapleo i pao unapred. Poslednje što su čuli je da se glasno rasplakao, vrisnuo i tog časa je… nestao. Još uvek nije ni dodirnuo tlo pri padanju kada je potpuno ispario. Potražili su ga unaokolo ali nisu ništa pronašli. Po povratku su ispričali ovu priču i naravno, uhapšeni su kao osumljičeni. Kako su bili poznati kao pošteni i nenasilni a i  bili su trezni tokom tog događaja, sud ih je pustio. Ovaj nestanak je podelio mišljenja u Ujedinjenom kraljevstvu. Unaokolo nije bilo pećine ili rupe, nisu našli telo a nije bilo ni tragova krvi. Čemu vrisak? U svakom slučaju, treba pribeležiti da se pripit ne treba kladiti a još manje javljati bivšima.

Druga priča nas odvodi u Selmu u Alabami i godinu 1854. I ovde postoji nekoliko svedoka, a zanimljivo je da je Ambrouz Gvinet Berns koji je vodio slučaj i sam nestao 1914. godine. Jednog vrelog julskog dana, vlasnik plantaže Orion Vilijamson (prilično zanimljivo ime za „nestajanje“) sedeo je sa ženom i decom na tremu. Odjednom je ustao i pošao ka konjima koje je napasao ispred kuće. Okrenuo se da saopšti svojoj ženi da će odvesti konje nazad u štalu, sagnuo se da dohvati štap i pritom pozdravio svoje komšije (Armora Vrena i njegovog sina) koje su mu dolazile u susret putem. Komšije su čak zastale da mu odmahnu. U tom času, kad je toliko očiju bilo uprto u njega on je prosto, nestao. Komšije su iskočile iz svojih zaprežnih kola i mahnito počele da ga traže. Nigde nije bilo traga kakvoj rupi, zemlja je svuda izgledala netaknuto. Stanovnici ovog mesta su se skupili i pregledali celo polje metar po metar ali nisu pronašli ništa.  Tražili su ga i geolozi koji su kopali baš tu gde je nestao ali su nakon metar dubine udarili u čvrstu stenu i zaključili da je tu ne moguće proći. Sledećeg proleća na mestu gde je Vilijamson nestao pojavio se pravilan krug od spaljene trave. Njegova žena je hospitalizovana usled šoka i nakon otpuštanja povukla se u kuću plašeći se čak i da spomene svog supruga. Njenom rastrojstvu doprinelo je to što su ona i njihova deca još uvek mogli da čuju nestalog čoveka ali kad bi dotrčali na mesto sa kojeg je dopirao glas, ničega nije bilo. Mnogi su ostavili pisane izjave da je to istina, jer su noćili na tlu ispred kuće usled svoje radoznalosti. Dve nedelje je trajao ovaj fenomen da bi na kraju potpuno nestao. Naučnici kao dr Maksimilijan Hern („Nestanak i teorija ovde-tamo“) pokušavali su da ovo objasne tačkom univerzalnog etra. Ove tačke su postojane samo nekoliko sekundi i sposobne su da razore sve materijalno iznad njih. Tvrdilo se je stradalnik zakoračio u kakvo magnetno polje koje ga je dezintegrisalo i poslalo u drugu dimenziju. Svedočenja su ostala ali i mogućnost da se zemlja rastresla i ponovo „skupila“ oko nesretnog čoveka u sekundama (moguć prirodni fenomen) a da je dozivao dok nije preminuo od žeđi. Što bi naš narod rekao: „Nema ga ko da ga je zemlja progutala“.

Sledi priča o Luisu de Princu, koga je talenat za fotografiju odveo do izuma pokretnih fotografija i to bi mu donelo bogatstvo da 1890. godine nije nestao bez traga. S obzirom da su se na tome proslavili Tomas Edison i braća Lumier koji su i preuzeli zasluge za kompletan njegov izum, palo bi nam na pamet da je možda… „pomeren“ bez dokaza, da Luis nije nestao na posve neobičan način. Ipak, ima neke pravde, danas je on zvanično otac filma. Ovaj Francuz, dete vojnog lica, imao je prilike da u najranijoj mladosti upozna čuvenog Luisa Daguera (čoveka koji je na srebrnoj uglačanoj ploči „uhvatio“ prvu fotku jer je ploča bila dovoljno izložena svetlosti – čuvena fotografija pogleda na ulicu sa prozora). Nakon znanja koje mu je Daguer pružio, Luis diplomira slikarstvo u Parizu i hemiju u Nemačkoj i sa suprugom Elizabet pravi aparatus sa 16 sočiva koji stvaraju obrnutu sliku. Nije mnogo važno za temu ali greota da ne upoznamo ovog genijalca bar malo. Zapravo, u ime ljubitelja filmografije, prvi ikada snimljen film je upravo njegov (Most u Lidlu, 1888). Ako ništa drugo sa ovim nam je jasno zašto bi mogao biti meta industrijskog „odstranjivanja“. Ukrcavši se jednom u voz iz Dijona (gde je bio u poseti bratu) za Pariz koji je u stanicu ušao septembra 16, nestao je tokom tog puta. Voz nije nigde stajao a sem njega nestao je i njegov prtljag. Skotland Jard je na kraju podneo izveštaj da nisu našli ništa od toga ni usput na šinama. Špekulacije da je u pitanju ubistvo, samoubistvo, lažna smrt usled pritiska velikih kompanija, bratoubistvo usled rasprave oko imetka, Edisonov iznenadan pronalazak Equity 6928 aparata (čemu ide u prilog i iznenadna smrt Luisovog sina koji je prisustvovao očevoj prezentaciji Edisonu) mogle bi biti odgovor na misteriju, da ne postoji jedan zanimljiv detalj. Postoji fotografija otkrivena 2003. godine na kojoj je telo davljenika u Seni (Pariz) sa jasnim pogledom na lice utopljenika a na kojoj je originalnim mastilom ispisana 1890. godina. Identifikovana je kao prikaz njegovog tela.

Ćerka milionera kozmetičke i parfemske industrije Doroti Arnold rođena je 1885. godine. Nalazi se u ovom tekstu jer je bila jedna od onih koji su imali neizmernu strast da postanu pisci što je neizmerno skupo obrazovanje trebalo da priušti. Desetog decembra 1910. godine, izašla je da pazari stvari potrebne za zabavu u čast svoje sestre u hotelu Valdorf Astorija i nestaje bez traga sa samo 25 dolara u džepu i garderobom na sebi. Ništa od njenih stvari nije nedostajalo u apartmanu. Njena prijateljica Gledis King ju je poslednja srela nakon što je Doroti kupila slatkiše i knjigu u Brentanos knjižari. Roditelji su podjednako čudno, čekali šest nedelja da prijave nestanak. Sa dečkom nije bila, jer je provereno bio u Italiji sa porodicom, mnogi robijaši su tvrdili da su učestvovali u otmici u zamenu za lakše kazne, sumnjalo se i da se ubila zbog odbijenih priča. Evo, šta zapravo ovaj slučaj čini nerealnim. Doroti se nasumično pojavljivala na kratko u različitim delovima grada, poput Fleša i ne retko u isto vreme. Potpuno opipljiva i stvarna držeći svoje pakete, na trgovima i u prodavnicama, da bi isto tako brzo nestajala. Svedoci tvrde da je delovala vrlo zbunjeno. Uhvaćena u timeloop, možda? Pisci su izgleda osetljiva kategorija na druge dimenzije.

Pozorišni tajkun Ambrouz Smol tog 2. decembra 1919. godine sedeo je u svojoj kancelariji Velike Operske kuće u Adelaida ulici. Dan pre toga prodao je svu svoju imovinu imajući sada oko milionče na svom računu. Te večeri, poslednji ga je video njegov advokat koji je sedeo sa njim. Sad već imate neke teorije, lako izvodljive, kad je ovoliki novac u pitanju. Ali ne samo da je nestao kad je zakoračio na ulicu nego niko nikada nije podigao novac. Voleo je raskoš i lepe žene a to košta. Ako ne znate ko je ovo, setite se tipa sa tajnom sobom unutar pozorišta sa ogromnim krevetom i zidovima prekrivenim golotinjama (videh sobe inspirisane ovim bar u tri serije i jednom filmu). Na oko neprivlačan, omaleni čovek, oženjen ćerkom svoje maćehe važio je za nekoga ko baš nije bio omiljen. Pa tako i nisu prijavili nestanak ubeđeni da negde troši novac na kakve lepe žene. Imanje i bankovni računi u iznosu od dva miliona ostali su njegovoj ženi nakon što je proglašen mrtvim usled dugogodišnjeg nestanka. Rođaci su probali da se „ogrebu“ tvrdeći da je supruga naručilac ubistva a zelenaši i vlasnici bordela da naplate lažne usluge pozivajući se na njegove navike. E sad konačno, jezivi deo, svi koji su imali veze sa njim od rodbinskih do prijateljskih su jedan za drugim počeli da umiru, na vrlo sumnjive načine. Debljao se dosije ovog čoveka pa je slučaj bio otvoren do 1960. godine (arhiv Toronta).

Grad Hamelin u Nemačkoj je u jednom momentu imao ozbiljan problem sa najezdom pacova. Jednoga dana se pojavio Čarobni frulaš i ponudio da grad reši pacova uz sitnu nadoknadu. Nakon što su pacovi kao omađijani pošli za zvukom njegove frule i podavili se u reci, grad je odbio da ga plati. Kivan na ovo frulaš je u toku noći zasvirao melodiju koju su čula samo deca i od tada im se gubi svaki trag. U arhivi grada Hemelina iz 1384. godine stoji: „…prošlo je 100 godina od kad su naša deca otišla…“. Istoričari se slažu da se misteriozni nestanak dece zaista desio.

Izgubljeni grad Z je bio opsesija oficira Persivala Harisona Faseta, odlikovanog heroja prvog svetskog rata kome je osnovna profesija zapravo bila kartografija, arheologija i geografija. A kako i ne bi kad legenda kaže da je ovo jedno od onih mesta koje obiluju zaboravljenim zlatom. Nakon služenja na Cejlonu a sa savršenom mapom južne Amerike ( Peru, Bolivija i Brazil) koju je sam iscrtao, mahnuo je ženi i deci i krenuo na put. Njegovo putešestvije pratio je ceo svet kroz novinske članke. Tvrdio je da je područije Amazona naseljavala napredna civilizacija a u ovom poduhvatu mu se pridružuju i polarni istraživač i biolog Džejms Murej i najbolji prijatelj Henri Kostin. Sva trojica su bila izuzetno istrenirana za boravak u ovakvim uslovima i obrazovana po pitanju prve pomoći i preživljavanja. Mnogo puta su prošli istu maršutu, dovoljno sposobni da je prežive. Ipak je to čovek koji je sa 50 godina dobrovoljno otišao na prvu liniju fronta a jednom u sred džugle je u sred malarične agonije ipak imao snage da spremi kao obrok sopstvenog konja (zbog čega je žalio ipak). Godine 1925, sa svojim sinom i gore pomenutim drugovima odlazi na put ponovo. I nikada ih niko više video nije. Smrt od plemenskih kopalja ili ručak za jaguare? Trinaest ekspedicija ih je tražilo, na kraju je pre nekoliko godina jedna od njih otkrila u oblasti Mato Groso da su ovi ljudi bili u Kalapalo plemenu (njih guglajte sami pošto imaju običaj da idu potpuno goli preskočiću njihove fotke ovde zbog radi osetljivih). Ne kao taoci, nego kao bogovi (on je to prestavio svojevremeno u pismima kao Veliki plan jer je verovao u stvaranje nove zajednice bez spoljnog uticaja). Njihovi navodni potomci (potomci ovih istraživača) su im pokazali crteže boga Sita (Egipat) na zidovima svojih laguma i crteže „sirena“ koje bi trebale da zavedu putnike dalje od blaga. Izgubljen, pojeden ili prolupao vodi se kao nestao ipak a poslednje što je stiglo njegovoj ženi je pismo u kome kaže:

„Pismo se vraća sa našeg poslednjeg odredišta kad nas nosači napuste. Verujem da ću doći u kontakt sa starom civilizacijom za oko mesec dana, najverovatnije u avgustu. Do tad, naša sudbina je u krilu Bogova.“

Domoroci pričaju o njemu i dan danas sa vrlo čudnim komentarima. Skoro je pronađeno jezero na ovom mestu (više je rupa sa vodom koja je prilično duboka i malog obima) sa čijeg dna ronioci vade zlatne predmete očigledno pravljene u čast bogova. Plemenima zlato ne znači ništa ali prenose priču da ga bogovi vole i da zbog njega izlaze iz vode. Kako god ostale su verodostojne mape ovog predela zahvaljući dotičnom istraživaču a grad prepun zlata… je negde u tom kraju. Kažu da ga ne može videti onaj koji nema krv bogova.

Sada bi smo mogli da sa sledećom pričom „skoknemo“ do Njujorka, u 1950. godinu. Jer nisu samo ljudi nestajali tek tako, već su se i pojavljivali. Predstavnici vlasti su stajali u gradskoj mrtvačnici ne znajući šta da misle o telu tridesetogodišnjaka koje je ležalo pred njima. Počivši se zatekao na sred ulice, tačnije Tajms Skvera negde oko 23:15 predhodne večeri. I uzveštaju je stajalo da se gegao i unezvereno zagledao okolinu kao da je vidi prvi put. Vrlo brzo ga je udario auto i  nesretni taksista je mogao da se dopiše na listu zbunjenih očevidaca. U njegovim džepovima, pronašli su mnoštvo novčića koji su bili u upotrebi pre mnogo decenija a izgledali su tako očuvano. Imao je kod sebe poslovnu vizit kartu firme koja odavno ne postoji, račun za štalske usluge i jednog bakarnog puža. Kod njega je pronađeno i pismo iz 1876. godine (zna se po markici i žigu) adresirano na Rudolfa Fentza iz 5. avenije. Potraga za Rudolfom, firmom ili osobom koja mu je izdala račun nije urodila plodom. Iako se ispostavilo da je sve to postojalo… mnogo davno. Njegovi otisci se nisu poklapali ni sa jednim u bazi podataka a nije odgovarao ni svežim slučajevima nestalih osoba. Njegova odeća je bila u stilu od pre 75 godina sa sve etiketom na kojoj se moglo videti ime krojača za koga naravno niko čuo nije. Čak i njegov šešir je pripadao salonu koji ne postoji odvajkada. A sve je izgledalo besprekorno novo.

Konačno dogodio se preokret. Pismo je adresirano na Rudolfa ali su potragom pronašli Rudolfa juniora, tačnije njegovu udovicu. Dolaze do saznanja da je Junior preminuo neku godinu ranije u svojim šezdesetim ali se njegova udovica i te kako seća priče o njegovom ocu, Rudolfu Fentzu starijem. Ispričala je da je otac njenog supruga nestao negde tokom 1870. godine. Izašao je da prošeta oko 23:00 i nikad se više nije pojavio. Pogledavši u dosijea nestalih osoba iz tog vremena zaista su pronašli prijavu nestanka a odeća je sasvim odgovarala onoj koju su imali pred sobom.

Kratka priča pod nazivom „Ja sam uplašen“, pisca SF-a Džeka Fineja (najpoznatije delo „The body Snatchers“) koju je objavio magazin Kolijer (1951) govori o nečemu sličnom (Uhvaćen radio signal kojega nema već godinama, telefonski poziv sestre bratu koji tek treba da se dogodi tri dana kasnije, banka otkriva ček koji još nije ispisan, pismo iz Vajominga za Njujork koje je isporučeno samo 17 min kasnije, ubijeni čovek koji je sutradan bio živ). Teoretičari zavere kažu da je upravo ovaj pisac prikupio mnoge primere ali ih objavljuje kao priče jer je tako „pametnije“. Izgleda da nikome nije prijatno da ga posete… ljudi u crnom.

Dvadeset šestog oktobra 1593. vojnik se materijalizovao na Plaza de Major u Meksiko sitiju. Čuvari sa Plaze su ga opisali kao čoveka koji hoda kao u transu i nosi na sebi Filipinsku uniformu. Jako obezbeđenje kraljevske palate je nemoguća prepreka da bi neko ovako ušetao spolja. Čovek je tvrdio da se zove Gill Perez i da u tom momentu služi u vojsci u Manili na Filipinima. Objasnio je da je pre nekih tri dana bio u patroli (pokušali su da spreče atentat na guvernera) i da je u jednom trenu se naslonio na kakav zid da se odmori na kratko. Nakon što je otvorio oči našao se negde drugde, preko okeana. Kako niko još nije čuo za taj mogući atentat nisu mu poverovali. Crkva je automatski ovo iznenadno pojavljivanje pripisala đavoljoj raboti i on je poslat u zatvor gde je proveo nekoliko meseci sve dok nije pristigao brod iz Manile noseći vesti o atentatu. Nakon što su svi u čudu razmenili svoje priče, vojnici sa broda su prepoznali Pereza tvrdeći da su ga poslednji put videli 23. oktobra. Za ta tri dana razlike bilo je sasvim nemoguće da je Perez prešao tu razdaljinu. Pustili su ga iako je crkva bila uporna da je đavo onda jedini odgovor. Zbunjeni čovek se vratio u Manilu a o njemu su ostale beleške.

Neidentifikovano telo pronađeno kako pluta u čamcu blizu Božićnih ostrva (6. februar 1942, Indijski okean) izazvalo je dosta pometnje. Pitate se šta je čudno kad za vreme ratova tela se ionako pojavljuju svuda? Eshumacijom je otkriveno telo koje je u grobu položeno sa nogama savijenim ispod kolena i u vrlo neobičnom kovčegu. Obdukicja je pokazala da ga je ubio šrapnel nepoznatog porekla, da nikad u svom životu se nije obuo (našli su i čizme), beli vojni kombinezon koji ne pripada nijednoj vojsci i teško oštećene zglobove od klečanja. Dnk ga opisuje kao crvenokosog sa plavim očima (haplogrupa J1c12, evropa) i sa kosturom azijata. Obrada životnih navika (radosti antropologije i DNK metoda) govore o starosedelačkim plemenima Australije. Godine 2014. je pripisan kao neimenovan, palim mornarima Australije.

Čovek u zavarenom cilindru otkriven je 1945. godine nakon što je tu odležao čitavih 60 godina. Ne bi ga ni pronašli da bombardovanje Liverpula u Engleskoj tokom II svetskog rata nije razorilo taj isti cilindar. Njegova odeća je pripadala vrlo imućnom sloju Viktorijaskog perioda. Pronađena su dva dnevnika (datirani na 1884. i 1885), sedam zarđalih ključeva, par papira sa kakvom naukom, razglednica sa markom Birmingama datirana na 3. jun 1885. (glasila je na T. C. Vilijamsona a slao je gospodin A. E. Haris), maramica bez oznaka, broš, zlatni pečatni prsten (moderan posebno u 1859), beleška o Londonskoj železnici, pet čaršava (4 neiskorišćena) sa jasnom oznakom proizvođača i recept iz Liverpula. Najverovatnije je u pitanju vlasnik farbare, T. C Vilijams koji se vodio kao nestao u svom vremenu (navodno je otišao na neki sastanak o čemu svedoči  jedan od dnevnika koji ima i belešku o kupovini čaršava za domaćinstvo). Njegov nestanak je doveo firmu i porodicu do bankrota i oni, misleći da ih je napustio sa novcem, brišu ga iz svega, pa je ova teorija ostala nedopunjena.

Monsinjor Šušani je nadimak anonimnog i zagonetnog učitelja koji je podučavao mali broj đaka u postratnom dobu (WWII) u Evropi i na drugim mestima (njegovi đaci bili su i Emanuel Levinas i Elie Vizel). Na njegovom grobu u Pazu, Kanelonija (Urugvaj) stoji njegov nadimak i opaska o enigmi. Ovaj profesor se oblačio kao skitnica, imao neobična učenja i uticaj na svoje đake, bio je brilijantan u nauci, matematici, filozofiji a posebno u Talmudu (Šušan je ime biblijskog grada). Prosto se pojavio u Parizu, zatim u Izraelu pa u Južnoj Americi. Solomon Malka, francuski novinar napisao je knjigu o njemu: „Enigma mastera 20. veka“ (1994). Nije umeo da se služi svakodnevnim predmetima nego je stvarao starinske. Čudno za nadrigenija? Elie Vizel ga opisuje u svojim memoarima: „Sve reke teku prema moru“ (str. 121-130).

Kod nas, najpoznatija priča je ona o Grčkom pastiru koga su Nemački vojnici pronašli na planini Rtanj. Nije znao kako je tu dospeo jer je do tog časa čuvao svoje stado u rodnoj Grčkoj i to u 1.800 i nekoj godini a ne sredinom 20. veka kada je i pronađen.

I najzad, evo najpoznatijeg slučaja iznenadnog pojavljivanja. Tokom jedne žetve (prvobitni izvor: Wilijam of Newburgh iz regimente kralja Stephena, 1135-1154) seljani Vulpita (okrug Safolk, Engleska) pronašli su brata i sestru blizu jedne od vučijih jazbina (po kome selo i nosi naziv). Deca su imala potpuno zelenu kožu, govorila su nepoznatim jezikom a njihova odeća je svima bila neprepoznatljiva. Odvedeni su u u dom Ričarda de Kalna gde su odbijala hranu nekoliko dana sve dok nisu sami pronašli svež „broad been“ (iz roda zelenih mahunarki, stara biljka, konjska hrana) koju su gutali nezajažljivo. Vremenom su prihvatili i drugu hranu i isto tako počeli da gube svoju zelenu boju. Dečak koji je bio mlađi se razboleo i preminuo ubrzo nakon su ih krstili. Savladavši engleski devojčica je najzad objasnila da su došli iz zemlje Svetog Martina, gde je Sunce nikad ne sija i gde je svetlost uvek kao u sumraku. U ovoj zemlji sve je potpuno zeleno. Dete nije znalo da objasni kako su se njih dvoje stvorili ovde i poslednje što pamti je da su čuvali očevu stoku kad su začuli glasan zvuk. Devojčica je nakon što je stasala radila kao dugogodišnja služavka kod de Kalna, udala se za čoveka iz mesta King Lin gde je ostala do kraja svog života pod svojim novim imenom Agnes. Danas Agnes ima svoje potomke no nisu uvek pristupačni znatiželjnicima.

Putovati kroz vreme bi trebalo da bude siguran i jasno određenog cilja teleport. Šetanje kroz druge dimenzije da ima neku putanju i svesnost istog. Ako ćemo nestajati dok pijemo prvu jutarnju kafu i ponovo se pojavljivati iznad grotla vulkana onda to i nije baš nešto što bih volela da doživim.

Ako niste ljubitelj ovakvih solo putovanja uvek možete da se oslonite na guglanje priča o grupnim nestancima. Selo na jezeru Anjikuni (Kanada) ima nestale žitelje, ostavljali su svu svoju imovinu a čak su im se i ručkovi još uvek krčkali u kazanima. Primećeno je da su grobovi njihovih predaka oskrnavljeni a selo je bilo puno psećih kostura. Ostatke zvanično živih ljudi nisu pronašli. Slučaj Soder, govori o kući koja je ovoj porodici izgorela jednog jutra. Majka je sa četvoro od ukupno devetoro dece uspela da izađe dok ostalih pet (5-14 godina) nikada nisu pronađeni na zgarištu iako je vatra gorela kratko i ne dovoljno da uništi čak i kosti. Nikada nisu prestali da ih traže. Let 19 je činilo 14 pilota u svojim avionima na letu između Floride i Bahama. Poslednje što znamo je da su postali dezorijentisani, halucinirali da vide neki drugi krajolik ispod aviona i da su prijavljivali loše vreme u sred divnog dana, da bi na kraju nestali bez traga. Poslednja poruka bila je: naši avioni su stisnuti jedan uz drugi. Meri Celest je čuveni brod sa deset izgubljenih duša. Onaj isti koji u urbanim legendama pominju kao fantomsku pojavu na pučini. Malezijski let 370 sa 227 putnika i 12 članova posade nestao je na sred neba sa radara. Još uvek mu nema traga ni u kom obliku iako se za neki plutajući prtljag na drugom kraju sveta kratko tvrdilo da pripada ovim stradalnicima. Čuvari svetionika sa Flana ostrva su Škotska misterija o nestanku tri čoveka sa malog ostrvceta opasanog km mora koji su ostavili jedan kaput, doručak i kafu na pola. Svetionik Eliean Mur se od tada vodi kao uklet, niko ne želi tu da radi, što je primoralo vlasti da ga automatizuju 1972. godine da bi nastavio sa radom jer je ovo vrlo kritična tačka za brodove. O nestalim starim narodima mogli bi smo danima. Sigurna sam da ćete otkriti još mnogo priča za koje ja ovde nisam imala mesta.

S ljubavlju, Elena Alexandra