Nema toga što se nije izdogađalo u ovih 5 epizoda: završetak bitke iz prošlih epizoda, smrt cara Fridrika, građanski rat u Carstvu, puč u Alijansi, intrige očigledne i skrivene, uvođenje novih te razvoj starih likova; i uza sve to još i poveća količina drugih stvari. Vjerojatno mi je najdraži element Legende to „bombardiranje“ koje kao gledatelj doživljam istovremeno sa svih fronti: s fronti radnje, likova, svih mogućih tematika (rat, liderstvo, povijest, vojska, država i državno uređenje, ljudska prava…) simbolike i drugih. Nije da se bunim, dapače.
Krenut ćemo s temom liderstva, koja se konzistetno provlači kroz tekuće epizode. Za razliku od prijašnjeg toka radnje, ovdje dvojica naših glavnih likova imaju – posve zaslužen – privilegij da su obojica naširoko prepoznati kao sposobni i pametni vođe: i takva im reputacija olakšava njihove daljnje planove. Vidimo, naprimjer, kako podosta sposobnih likova (Hilda, Fenrer, skoro Streit) spremno prelazi na Reinhardovu stranu jer znaju o kakvom se sposobnom lideru radi. Njihovi motivi su možda različiti – oportunizam, želja za bivanjem na pobjedničkoj strani, poštenje, uvjerenje, bilo koja kombinacija prethodno navedenih – ali svima im je zajedničko prepoznavanje Reinharda kao pametnog šefa kojem vrijedi služiti, te koji u svojim podređenim izaziva nemalu dozu ponosa. Ista se sitaucija, samo s obrnutim predznakom, događa s vrhovnim carskim admiralom Mückenbergerom koji je, izgleda, jedini od plemstva pametno shvatio s kako sposobnim protivnikom ima posla i odlučio se na vrijeme povući iz unaprijed izgubljene bitke.
Slične benefite svoje reputacije uživa i Reinhardov glavni rival – admiral Yang. Kroz ove epizode on lako i bezbolno dobiva sve što zatraži, opet iz razloga što ljudi kojima je okružen prepoznaju o kako se kvalitetnom vođi radi. Zato, naprimjer, kada Yang pita Bucocka za pomoć – on ju odmah pruža. Kada zatraži od Cazzelnua da služi pod njim u Iserlohnu – ovaj spremno pristaje. Sve u svemu, Yang i Reinhard, svatko na svoj način, pokazuju kakve pogodnosti sposobno vođenje donosi sa sobom.
S druge strane, carsko je plemstvo tu da nas podsjeti i drugu stranu medalje – kakve nevolje za sobom vuče nesposoban lider. Vrhovni komandanti Braunschweig i Littenheim su komično nesposobni, a jedinog inteligentnog čovjeka – Merkatza – nitko ne šljivi ni pet posto. I dok je manjak Braunovih sposobnosti toliko očit da ga nema potrebe elaborirati, ipak me zapanjuje čista količina gluposti i arogancije kojom je taj čovjek prožet. Da sam ja u Reinhardovom PR timu, samo bih broadcastao random pet-minutni klip iz Braunovog života uz naslov: „Je li ovo čovjek kojeg želite da vam vodi Carstvo?“
Nadalje, kao velikom fanu političkih igara i intrigi u serijama, jako su mi se svidjele naznake spletkarenja i mutnih poslova koje nove epizode donose: Reinhard izaziva puč u Alijansi i potajno kontrolira urotnike, Yang prozire Reinharda no nema ga moću spriječiti, Truniht nekako zna za stvari koje ne bi trebao znati, Licthtenlade i Reinhard se udružuju protiv Brauna i Littenheima, Hilda pomalo privači neodlučne plemiće na Reinhardovu stranu; i drugo. Kao da su se svi sastojci – Reinard, pučisti, Yang, Phezzan, Braun, Truniht, kult Zemlje te ostali – konačno spojili u jedinstvenu kašu koja samo čeka nekog majstora intrigi da ju zamiješa. Muči me točno koja je zasad uloga Phezzana i guvernera Rubinskog u cijelog priči – uglavnom ga vidimo kako analizira situaciju i priča o svojim planovima, ali nikad kako ih zaista i ostvaruje. Iako, barem bi jedna stvar trebala biti očita – Rubinski nije tip osobe koja 1) izleda odviše religiozno i 2) prefira biti nečiji sljedbenik. Stoga mislim kako ili iskorištava kult Zemlje ili da ga ovi nekako drže u šaci. Sigurno nije u iskrenom savezu s njima.
Kao treće, epizode prikazuju introdukciju još jednog od mojih omiljenih likova – Hildegard von Mariendorf. Rekao bih da se ovdje pokazuje u svom najboljem izdanju: inteligentna, analitična, pronicljiva, vrlo prijateljski i toplo nastrojena prema nekolicini bliskih ljudi (usporedi npr. Braunov ili Flegelov odnos prema podređenima) – ali Hilda je više-manje stalno takva. I naravno da je njezina analiza navodi da odabere najizglednijeg kandidata kojeg treba podržati; i naravno da Reinhard, kao i obično, spremno prima nove sposobne ljude među svoje redove. Nadalje, Kircheis se opet iskazao – opet je jedini koji razumije Reinharda i koji ga uspijava nagovoriti da promijeni mišljenje oko kažnjavanja Bittenfleda. Bless you, Siegfried; Reinhard zna da je sretan što te ima. Sam Reinhard je uobičajeno distanciran, hladan te efikasan; i triggera se jedino na spomen sestre – ni prvi ni poslednji put.
Kad već pričam o likovima, ne mogu ne spomenuti vječito mi dragog Yanga. I opet vidimo kako se odlično snalazi u „velikom“ mjerilu – u bitkama, filozofiranju o povijesti i državnim uređenjima, u idejama, konceptima te općenito apstraktnom načinu razmišljanja. S druge strane – u „malom“ mjerilu svakodnevnih stvari je tako yangovski potkapacitiran – ponovno mu npr. Frederica ili Julian moraju objašnjavati svima očite stvari. Sjećam se da je neki lik, u nekom trenutku serije, za Reinharda izjavio „He doesn’t see things closer than a light year away“ – citat također posve prikladan i za Yanga.
Sljedeće, još me uvijek iznenađuje prilično primitivan, u biti srednjevjekovni koncept časti koji Carstvo promovira. Ideja kako je časno poginuti, a nečasno se povući ili biti zarobljen možda zvuči arhaično demokraciji 21. ili 36. stoljeća, ali izgleda odlično paše monarhističkom Carstvu feudalnog mentaliteta. Sjećam se da sam se pitao kako je čak i u koruptivnom Carstvu moguće da je neki „dumb muscle“ tip poput Ovlessera uspio dugurati do čina admirala, dok mi nije sinulo da upravo on u biti otjelovljuje sve „vrline“ koje primitivno Carstvo tako cijeni: veliku osobnu snagu, hrabrost i vještinu u bici, odsutnost ikakvog kritičkog razmišljanja te skoro pa dogmatično vjerovanje u postojeći poredak. Činjenica da je budala mu uopće ne odmaže – sustav poput Carstva nema interesa meritokratski promovirati najsposobnije ljude (kao što to čini npr. Reinhard).
I napokon, sam puč koji je Alijansa doživjela zaslužuje kratki osvrt. Sigurno nisam jedini kojem su se Alijansini političari toliko zgadili da su isprva podržavali svaki čin pobune protiv njih – pa makar i puč. I opet nam je LOGH donio ružno buđenje, pokazavši nam vojnu diktaturu koju pučisti uvode kao još i goru alternativu. Lako je rušiti postojeći sustav, no puno ga je teže zamijeniti nečim boljim. Paralela s poviješću je ovdje na mjestu – pitam se koliko je car Rudolf svoju popularnost i uspjeh dugovao suprotstavljanju nesumnjivo gadljivim političarima svoga doba. Rekao bih da je ova epizoda jedna od jačih pro-democracy u cijeloj seriji: pokazuje da autokracija dobro funckionira jedino kad joj je na čelu netko izniman poput Reinharda. Čak i ako su kolovođe u biti dobronamjerni ekstremisti poput generala Greenhila i ekipe, rezultat je gori i od najgore demokracije.
Pozdrav, dragi moji. Došlo je vreme za naše novo predavanje. Verujem da ste jedva čekali da saznate o kom klasiku ćemo danas govoriti. Za početak ću vas obradovati da ćemo imati dvočas, pričaćemo o delima koje je napisao isti pisac, a koja spadaju pod obaveznu literaturu žanra. O razlozima zašto sam se odlučio na ovaj korak i ko je pisac o kome ćemo pričati, više u sledećim redovima.
Među fanovima se godinama vode rasprave ko je bolji pisac naučne fantastike, Artur Klark ili Isak Asimov? Obojica su naučno potkovani i pisali su naučno popularna i futuristička dela, pored naučne fantastike. Za razliku od Asimova, Klark je napisao manje knjiga, ali se slepo držao realnih dometa nauke, otkrića i hipoteza. Npr. u romanu Ostrva na nebu (Islands in the Sky) iz 1951. godine, opisivao je boravak u vasioni pre nego što je on i ostvaren. U ovom pogledu, Klark je tvrđi od Asimova jer je insistirao na maksimalnoj ubedljivosti pronalazaka koje opisuje. Kod njega nema velikih avantura, fascinacija brodovima i robotima koje opisuje, galaktičkih carstva i slično. Zadržava se na naučnim postavkama i na postavkama savremene fizike. Jedna zanimljivost: Klark je prvi osmislio način komunikacije putem satelita, ali ga nije patentirao.
Greh u čeliku (Pad bogova 1) – Rajan van Loan (The Sin in the Steel (Fall of the Gods #1)—Ryan van Loan)
Pesma opstanka – Pol Trembli (Survivor Song – Paul Tremblay)
Malori – Džoš Malerman (Malorie by Josh Malerman)
Daleki put do kuće – Sofi Kirli (The Wild Way Home – Sophie Kirtley) 
Najstariji primer sa ove liste je Robert Džonson (Hell Hound on My Trail, Cross Road Blues i Me and the Devil Blues), čuveni bluz muzičar (1930) koji je preminuo pod misterioznim okolnostima (najverovatnije otrovan od strane nečijeg ljubomornog muža, 16. avgusta 1938). Često je govorio o bizarnom ugovoru sa Satanom koji je, dok je bio prilično mlad, sklopio na kakvom raskršću. Đavo mu je usadio talenat vrhunskog muzičara i sposobnost da upija lako nove tehnike poklonivši mu magnetsku privlačnost i opijajući uticaj njegove muzike na ljude. Ali mu je navodno, uzeo ženu na porođaju. Nemojte prebrzo odahnuti jer ste možda izbegli ovaj uticaj od davnina jer je ovaj muzičar inspiracija i uzor bendu Rolling Stones a verujem da vam to nije nepoznato. Problem sa klubom „27” je verovatno neka začkoljica u ugovoru koju od uzbuđenja nisu pročitali pa je Mefisto svoje poslove naplaćivao prerano. Imate sjajni dokumentarac na Netfliksu (“Deal with a Devil”) kao i film „Raskršća” (1986). Robertov biograf Tom Grejvs (2008) je tvrdio da je ova priča potekla zapravo od Tomi Džonsona (nisu bili rod) pa se nekako prenela i na Roberta. Kad smo kod Tomija, ovo je muzičar ranog dvadesetog veka, član pokreta Delta Bluz (muzika nastala u delti reke Misisipi), nama danas poznatija kao Đavolji bluz zbog česte povezanosti muzičara ove grupe sa ugovorima sa druge strane. Ispada da je Tomi, alkoholičar i nasilnik, bio više nego popularan sa svojom muzikom (“Canned Heat Blues”, pesma o pijenju metanola iz goriva “Stemo” koje je služilo za kuhinjske šporete. Ono, baš dirljiva tema na koju otkidaju mase). Nastupi su mu bili legendarni. Svirao je gitaru držeći je iza svog vrata, među nogama i u vazduhu a pored gitare njegov glas je bio neponovljiv i očaravajući svakome ko bi ga čuo (sa neverovatnim rasponom tonaliteta). Ljudi su prestali da samo sumnjaju kad je on sam počeo da priča o ugovoru a nakon njegove smrti (1966) njegov brat Ledel je u intervjuu sa biografom Davidom Evansom izneo detalje ovog ugovora i način kako se to izvodi, što je ovaj uredno objavio. Ledel se u poznim godinama posvetio Bogu verujući da je bluz muzika delo Đavola. Čuveni muzičari kao Son Haus i Kit Ričards su odgovorno tvrdili da ovi likovi nisu umeli pre toga ni da okinu žicu a da su kasnije svirali kao mahniti. Ostalo je malo snimljenog materijala, sve se smatra remek delom a 2013. godine originalna singlica je prodata na eBay-u za preko 37.000 dolara (“Alcohol and Jake Bluz”) kao najskuplja ikada. Pa, ovde je đavolak bio fer u vezi sa ugovorom, barem što se slave tiče.
Nikolo Paganini, virtouz na vilolini, rođen je u Italiji (nije merodavno ali je zanimljivo da je rođen na Noć veštica, kad smo već kod strašnih priča…) 1782. godine. Njegov ugovor sa Đavolom je zapravo počeo dok je virtouz još uvek bio u utrobi svoje majke. Majka je sklopila pakt sa Satanom tražeći da joj sin postane veliki umetnik nudeći njega. Majka veka, definitivno. Sa tri godine je vežbao mandolinu, sa sedam je komponovao na istoj. Violinu je počeo da vežba sa 11 godina, sa 13. njegov učitelj odlazi uz izjavu da nema više čemu da ga nauči da bi Nikolo sa 15 već držao solo turneje pred velikim auditorijumima. To je bilo dovoljno da se već šuška oko crnog ugovora posebno kad ga je pritisak javnosti odvukao u alkoholizam, razvrat i kockanje. Paganini je umeo da odsvira 12 nota u sekundi što se tada smatralo neizvodljivim, a dosta njih je tvrdilo da je videlo opscenu priliku koja stoji iza njega dok nastupa i neretko mu vuče gudalo preko žica. Neki su čak tvrdili da je Nikolo satanističkim ritualom u svojoj violini zarobio dušu kakve nesretnice, od čijih je creva napravio niti za gudalo pa je zato instrument umeo da „plače” i „smeje” se tokom izvođenja. Pošto Đavo voli violine, i možda na drugom mestu gitare, to je doprinelo da glasine počnu da bivaju sve glasnije. Dugi prsti, dugački nokti, bleda koža, tanke usne, premršava visoka figura, večito crna garderoba i upali obrazi su prestravljivali ljude. Neretko se događalo i da tokom njegovih nastupa udaraju gromovi u blizini bine ili zgrade. Ljudi bi se stalno krstili da se zaštite od zlih sila tokom nastupa. Čudno je i što je umeo da izvede kompoziciju čak i ako bi mu skoro sve žice bile pokidane. Na posmrtnom odru u svojoj 54., savladan rakom jednjaka (1840) oterao je sveštenika. Crkva je odbila njegovo telo i nakon mnogo godina vucaranja i premeštanja Papa Gregori mu je oprostio i on biva sahranjen u Parmi (Italija). Danas je to drugačije, ma koliko vežbali uvek ima neki Azijat koji to radi bolje.
Otac Urbain Grandier je primer da i sveštena lica nekada posegnu za ovim činom. Imao je veliki uticaj tokom 17. veka dok je služio u crkvi Loudun u Francuskoj. Koliko to ima veze sa Đavolom a koliko sa njim samim ne znamo no i pre ugovora i njegove nagle slave nije bio nepoznat javnosti. Nažalost, usled nebrojenih skandala o zavođenju lokalaca i napastvovanju istih. Sedam časnih sestara je javno posvedočilo da je dotični izvodio satanističke rituale nazivajući ga moćnim čarobnjakom. No, desio se peh, rukom pisani ugovor je od Đavola ukrao kakav demon (vrlo hrabro od njega, priznaćete) i predao ga vlastima što je zapečatilo ovog čoveka kao majstora mračnih veština. Ko je tu koga probao da se reši i od kad to demoni imaju osećaj za pravdu, ostaće nepoznato.
Alister Crouli, je bio upetljan u okultno tokom ranih godina 20. veka. Bio je član tajnih društava kao što je “Hermetic Order of the Golden Dawn”. Kako je vremenom došao u snažan konflikt sa drugim moćnim „čarobnjacima” odlučuje da neprestano putuje u potrazi za neverovatnim moćima i novim mračnim veštinama. Tvrdio je da je u ligi zlih duhova i demona a popularnost mu je rasla dostignuvši vrhunac kad je obelodanio da je moćniji od bogova. Interesantno je da je tvrdio da Đavo ne postoji i da je cela priča oko Crvenog samo mit. Mnogo svedoka je potvrdilo da je viđen dok je trampio dušu.
Đuzepe Tartini (1713) je imao specifičan susret jer se sa Đavolom sretao u svojim snovima (Fredi Krugeru, ti li si?). Sotona je opsedao snove ovog kompozitora 18. veka mučeći ga raznim noćnim morama sve dok jedne noći nije prišao uzglavlju nesretnog čoveka, podigao nogu na njegov krevet i uredno se dogovorio sa njim. Šta god da se desilo te noći, a priča se da mu je kompozitor dao svoju violinu da se posluži, osrednji umetnik postaje virtouz stvarajući svoju najpoznatiju kompoziciju: “The Devils Trill sonata” (sonata za violinu u G) . Naravno, to je jedno od dela koje je prilično teško izvoditi. Često bi govorio da je ni on ne bi izveo da njegova nova violina nije „iskovana” u paklu.
Rođen kao Gerbert od Aurilaka, papa Silvester II je bio Renesansna persona (946- 1003), đak humanizma i pre nego je nastao naziv za taj pokret. Obrazovan u klasičnoj literaturi, zagovornik hindu-arapskih numeracija kakve danas poznajemo po Evropi, predlagač masovne upotrebe abakusa (antički kalkulator) takođe je zaslužan i za konstrukciju hidraulikom pokretanih orgulja. Najcenjeniji naučnik svog doba po kuloarima je nazivan čarobnjakom istreniranim tokom vremena koje je proveo u iberskom islamskom carstvu al-Andalusa (tokom 10. i 11. veka ovo carstvo je bilo oaza znanja i filozofije, a zapis o njegovom boravku nam je ostavio Vilijam od Malmesburija). Hrišćanski manastir u Viku (Katalonija) ima impozantnu zbirku spisa koji potiču sa tog egzotičnog Istoka i upravo na tom mestu se budući Papa sreo sa zanimljivim spisima. Od znatiželje do posedovanja magične veštine prizivanja nije prošlo mnogo. Knjigu od koje se nije razdvajao zapravo nije ni dobio, već ju je oteo služeći se svim i svačim, od zavođenja ćerke arapskog filozofa do napijanja domaćina. Arapin je imao moć da može pronaći svaki nestali predmet, kako na zemlji tako i u vodi. Kradljivac se dosetio da pređe drveni most, viseći sa njega tako da i knjiga bude u vazduhu što je bio nedostupan element za arapskog čarobnjaka. Osrednji monah vrlo brzo napreduje do mesta Pape. I to Pape koji izričito brani idenje svog naroda na hrišćanska hodočašća u Jerusalim i bahato uživa u luksuzu i razvratu. Na vrhuncu svoje moći, saznaje da je krišom od njega grupa vernika ipak odnela Sveti krst u Jerusalim. Pao je tada smrtno bolestan. Njegova magnovenja i uzvici u agoniji su ostavile zapise da je po njega došao lično Đavo sa hordom demona koji su se dobacivali njegovim očima (ovo poslednje je diskutabilno, naravno). Do dana današnjeg njegove kosti su uklete a očevici tvrde da te iste kosti zveckaju u grobu kad god sledeći se Papa nađe u samrtnom času.
Bernard Foke (17. vek) je holandski mornar opsednut brzinom. Imperija je imala vodene puteve i luke širom sveta među kojima se isticala kolonija u Bataviji (danas Džakarta) koja je donosila više nego profitabilne začine (kuvanje, miomirisi, medicina) koji su ih obogatili i postavili iznad Portugalaca i Engleza u trgovini. Gramzivost je doprinela da se potraži način da se ruta do Indonezije koja je prelažena u godinu dana, skrati i 1678. godine kapetan B. Foke prelazi ovaj put za samo tri meseca. Kako tada nije postojao Suecki kanal morao je preći oko velikog dela Evrope, cele Afrike i preko Indijskog okeana u prostom, drvenom brodu. Danas je za istu staru maršutu potrebno 4 meseca i to najbržem brodu T Clippers-u. Vremensko datiranje njegove brzine ostalo je na pečatima sa pisama i u knjigama pojedinih luka. Ugovor o najbržem mornaru na tadašnjem svetu omogućavao je brodsko drvo pretvoreno u gvožđe i večan vetar u jedra. Oluje nisu imale šanse. Nama je pored pisanih tragova ostala i legenda o Letećem Holanđaninu i njegovom ukletom brodu koji večno plovi okeanima nemoćan da pristane u luku. Svedoci tvrde da su videli ukleti brod sasvim jasno 1709. godine kod Vrta Dobre Nade poslednji put, dok su bili zvanično živahni, a nakon toga ova posada ukleto prati druge mornare i progoni brodove do današnjih dana.
ŽANR: bajka/mračna fantastika/horor
Pu pu pi du… I wanna be loved by you… Pu pu pi du… Sa novom platformom jednog dana (još je prvi mjesec) spušta se na gozbi i Miharu, fizički izuzetno privlačna nijema žena (Slučajnosti, aren’t we all) koja kako pripovijeda Hvala traži svoje izgubljeno dijete? Kako on to zna? Ako je nijema? Jedino što je logično je da je mogla da govori kada je došla tamo (Pretpostavke, aren’t we all). Junakinja hrabro nastavlja spust kada je stanovnici idućeg nivoa odvlače sa “poslužavnika” da je siluju, ali ona ne bi bila ko je (Inače ubija svog sapatnika na nivou svakog novog mjeseca u nadi da će dijete da joj se pridruži) da ne ubija nasilnike, sve u roku od dva minuta, da bi se kasnije vratila na poslužavnik I nastavila dalje. Vidi se ko nosi pantalone u ovom ostvarenju, a za sada to definitivno nije naš nesuđeni vitez od prženja. Par obroka kasnije I izašao je prvi mjesec, I puf eto naših junaka na novom nivou. Srećni dobitnik je nivo 171, a to nije dobar nivo.
Međutim, ono što se nameće kao jedno mišljenje učvršćeno u teoriji književnosti, ali i u praksi je to da ne postoji spekulativna poezija
Stil pisanja „Priče o tri brata„, takođe, podseća na pisanje bajki. Prva rečenice priče podseća na početak jedne uobičajene bajke: „Bila jednom tri brata koja su putovala pustim vijugavim putem u suton.“ Ono što, isto tako, karakteriše ovu priču jeste ponavljanje rečenica i određenih fraza koje pripovedanju daju ritmičnost koja je tipična i za bajku. Dva starija brata imaju jedan pristup prema Smrti, treći odskače od šablona, što se odražava i na strukturu rečenica. Kada dvojica starije braće umiru, rečenice su gotovo identične: „I tako je Smrt prisvojila prvog brata. (…) I tako je Smrt prisvojila i drugog brata.“
U ovim pričama treba upoređivati dve stvari. Prvo, treba razraditi junakinju Smrt kao takvu, a zatim i stav junaka koji se nalaze u bliskom susretu sa njom.
Pre svega, sam stav Smrti prema najmlađem bratu bio je određen time kako se najmlađi brat poneo prema njoj. Vidimo iz odlomka da je najmlađi brat Smrt gledao kao na „starog prijatelja“ i da je „drage volje“ pristao da ga preuzme. Iz ovoga vidimo da je najmlađi želeo da živi isto kao i njegova starija braća (pošto je doživeo duboku starost). Sa druge strane, bio je svestan da smrt ne može izbeći, ali da bar može odgoditi susret sa njom. Ovakav stav junaka rezultira time da Smrt i on ravnopravno i zajedno napuštaju život. Istaknute reči ravnopravno i zajedno pokazuju da je i Smrt zauzela drukčiji odnos prema svojoj žrtvi što pokazuje da se pobeda nad smrću postiže onda kada se ona prigrli. Ovo dodatno potvrđuju Dambldorove reči upućene Hariju kada su se njih dvojica sreli na stanici Kings kros:
Kao što je ranije rečeno motiv suočavanja sa Smrću postoji i u srpskim narodnim bajkama. Jedan od primera je bajka „Smrt Kuma“. U ovoj bajci Smrt se predstavlja kao junakinja koja iako lišava ljude života, ne radi to po svojoj volji, već se pokorava višoj sili. To možemo videti u dve situacije. Prvi put se to zapaža kada starac poseti kuću u kojoj obitava Smrt. Kad vidi sveće koje simbolišu dužinu ljudskih života i shvati da je njegova sveća skoro pa dogorela, on pokušava na prevaru da je učini dužom. Smrt mu tad govori:
Lik Smrti u ovoj bajci simboliše surovost i pokazano je simbolično kako ona nasumično bira svoje žrtve (dokaz tome je to što se namerila da umori dečaka). Isto tako je pokazano kako umiranje pojedinca ne utiče samo na njega, već i na njegove bližnje. U želji da izleče dragog čoveka, drugi će žrtvovati sve što mogu, samo da pomognu onome koga vole. U toj želji da nekog izlečimo, neretko se desi da to fizički utiče i na nas. U ovoj bajci imamo primer majčinske ljubavi koja je spremna da žrtvuje svoju lepotu (oči i kosu) zarad saznanja gde se može naći voda sa izvora života koja može izlečiti njenog sina.