Blog

Tradicionalna teorija književnosti uči nas da lirska poezija nikako ne može biti proizvod i dio žanra fantastike. Međutim, istorijsko ubrzanje civilizacije donosi nam i drugačije poglede kako na tradicionalnu teoriju književnosti, tako i na žanr fantastike. Poezija je jedan dio književnosti koji je zaista prošao skoro sve što možemo zamisliti: prvi poetski izraz kojim su se „služili“ svi, do toga da poeziju ne mogu pisati žene (najpoznatija priča je o tome kako je nastao Frankenštajn, ili moderni Prometej), preko toga da je bila rezervisana samo za elitne članove društva (da li je ikada?) pa sve do današnjih dana kada poeziju pišu svi. Uistinu svi.

Međutim, ono što se nameće kao jedno mišljenje učvršćeno u teoriji književnosti, ali i u praksi je to da ne postoji spekulativna poezija[1], odnosno da ne postoji poezija koja pripada svijetu fantastike jer se ta dva pojma međusobno prepliću i isključuju. Tako, veliki broj teoretičara ne priznaje spekulativnu poeziju – pa čak ni naučnofantastičnu poeziju[2]. Da je poezija već pola vijeka unazad krenula u korak sa životom čovjeka to nije strano onima koji se bave poezijom izvan zadatih okvira. Dokaz za to je kompjuterska poezija, a u časopisima i almanasima takođe imamo i odjeljke koji su posvećeni naučnofantastičnoj poeziji ali i spekulativnoj poeziji. Da je ovaj vid žanrovske  poezije prepoznat govori i to da je u svijetu ustanovljen Međunarodni dan spekulativne poezije (treći novembar). Udruženje naučnofantastične i fantastične poezije odredilo je taj dan kao Međunarodni dan spekulativne poezije kako bi skrenuli pažnju na žanr poezije koja nastaje pod uticajem naučne fantastike, fantastike, horora i drugih imaginativnih žanrova[3].

Naravno, promatranje poezije u fantastici, odnosno čitavog tog polja, moramo prvo posvetiti jednom od najvažnijih imena u teoriji fantastike, a to je Cvetan Todorov. Zarad boljeg uvoda u problematiku, navešćemo neka njegova viđenja ove teme koja su udarila temelje prokužavanju poezije u fantastici.

Pesnička slika je kombinacija reči, a  ne stvari, i nekorisno je, pa čak i štetno, prevoditi te kombinacije u termine čulne spoznaje. Sad vidimo zašto poetsko čitanje predstavlja opasnost po fantastično. Ako, čitajući tekst, odbacujemo svako predstavljanje i svaku njegovu rečenicu posmatramo kao semantičku kombinaciju, fantastično neće moći da se pojavi (označila M.N.); ono, kao što se sećamo traži reakciju na događaje onakve kakvi su oni u svetu koji se opisuje. Iz toga razloga fantastično može postojati samo u fikciji; poezija ne može biti fantastična (označila M.N.) (Todorov: 59).

Kako vidimo, Todorov je udario osnove tezi da fantastično može postojati samo u fikciji. A kao glavni razlog za to, pored ovoga do sad navedenog, Todorov smatra da je pesnički jezik obeležen mnogobrojnim sporednim svojstvima, pa tako odmah znamo da pravilna metrika, emotivan govor itd., u tome nas onemogućavaju (Todorov: 59).  Dakle, Todorov se čvrsto, a i mnogi nakon njega, drži teze da je fantastika zapravo čitaočev/aktantov odnos prema narativnoj stvarnosti i emociji koju ta stvarnost izaziva. Rabkin je u svojoj teoriji donekle oslobodio stege Cvetana Todorova, te on fantastiku ne veže samo za narativne žanrove:

Osim toga, fantastika je ne samo narativni žanr, već se može pronaći i u drami, poeziji  (označila M.N.), slikarstvu, muzici, i filmu. Razmatranja fantastike dopunjavana su uobičajenim istraživačkim metodama i književnom istorijom, jer su ta razmatranja  utemeljena na atomskom elementu čitalačkog odogovora, što smo nazvali perspektivom. Perspektive se mogu složiti u konstelacije stavova, žanrovskih određenja  pa čak i svjetonazori[4].

Dakle, sada smo došli do perioda u savremenoj teoriji književnosti da, pozivajući se na Rabkina, možemo reći i teorijski potvrditi da fantastika pripada svim, a ne samo narativnim žanrovima.

Poezija, nemimetička po osobini, ne potpada pod fantastiku, to je ono što navodi Todorov, ali trend koji se nameće ne može se zaobići. Može se postaviti opravdano pitanje da li akademsko priučavanje mora pratiti trendove, no moramo istaći da akademska zajednica mora pratiti bilò pisane riječi, bilo da je ona poetska ili prozna. O slobodi poezije najbolje je svjedočio Jan Mukaržovski, koji je govoreći o poetskom jeziku i normativnom jeziku rekao da što je čvršća jezička norma, to je poetski jezik bogatiji; čvršća norma pruža više prostora za rušenje. Isto tako možemo reći za poeziju i fantastiku: što je narativni svijet fantastike bogatiji i čvršći, lakše je preuzimati fantazeme i prenositi ih u poeziju i graditi lirski fantastički svijet.

Naravno, moramo napraviti otklon i pomenuti naučnofantastičnu poeziju koja se, možemo reći razvila iz signalističke/scijentističke poezije. No, prateći krute okvire žanra i postulata u žanrovskom duhu ne možemo i dalje govoriti o spekulativnoj poeziji, iako se ona unazad dvije decenije aktivno pominje po raznim časopisima, almanasima, zbornicima, dakle, ne samo forumima i internet zajednici koja okuplja poklonike fantastike.

Pođemo li od pojma čiji smo kod aktivirali na početku – spekulativna poezija, već sa tim svrstavamo se u polje fantastike i biramo fantastiku kao MO. Taj odabir svakako nije jednostavan, jer kako smo već rekli, teorija književnosti ne prihvata žanrovsku poeziju i fantastiku. Taj domen doseže samo do epske fantastike, dalje nikako. No, vodeći se onim što se nametnulo (nekad je to išlo vice versa) zaista možemo da govorimo o spekulativnoj poeziji. Ovdje sada prisvajamo taj termin sa nadom da ćemo ga koristiti u budućnosti onako kako to treba, bez dodatnih komplikacija i dvojbi kao što je to slučaj sa terminom fantastika.

Poezija kao rod drži se kruto svojih pravila, čvršće nego što je to slučaj sa prozom, ali vodeći se time da spekulativna fikcija kao nadređeni pojam okuplja naučnu fantastiku, epsku fantastiku i horor, možemo navesti da spekulativna poezija okuplja pod svoje okrilje: naučnofantastičnu poeziju, kompjutersku poeziju, eksperimentalnu poeziju i poeziju sa prefiksoidom epska. Pravljenje podjela nikada nije bio zahvalan posao pa tako ni ovaj nije – iz prostog razloga što se svi drže tradicionalno već ustaljenog i naviknutog.  U ovom izlaganju neću pobrajati na koga se nešto odnosi već ću obrazložiti zašto je stvoreno pogodno tle za stavljanje, ili bar pokušaja stavljanja znaka jednakosti između lirike i fantastike[5].

Promatrajući svjetsku scenu ne možemo a da se zapitamo kako je došlo do toga da godinama unazad postoje udruženja koje se bave zaštitom naučnofantastične poezije dok ta ista poezija kod nas je javlja gotovo stidljivo sa svega nekoliko predstavnika i još manje kritičara. Analizirajući istorijske arhive koji su nam dostupni, a među njima kao najznačajnije izdvajamo tri broja časopisa Andromede, vidimo da se i tada, prije nekolike decenije javila potreba da se predstavi i poezija svijetu fantastike, no to su bili slabašni signali koji su gušeni narativnom prozom koja je uzimala pavac prvenstva – kako u pisanju, tako i u čitanju i stvaranju kritičke baze. Tako, urednik Andromede (No. 1) navodi: Danas, pak, pesnik ne smatra nauku ni rivalom, ni uljezom u njegov pesnički svet — nego integralnim delom toga sveta, sveta njegove mašte, u čitavom njenom rasponu od filosofskog ili dramatičnog pa do ironičnog odnosno humornog, koji i zaključuje ovu našu malu panoramu naučno-fantastične inspiracije u poeziji (Andromeda 1:416). Tada je napravljen otklon i na osnovu tematske okupacije autora (ali i njegove dokazane pripadnosti žanru napravljena sekcija SF poezije), što je i više nego za pohvalu. Možemo reći da se tada izborilo svojevrsno pravo da se i poezija stavi pod okrilje savremenog interesa fantastike. Kroz ta tri broja Andromede, zanijeta je klica proučavanja spekulativne poezije.

Međutim, možemo postaviti neka pitanja koja mogu dovesti do toga da se ova teza i teorija uruše. Nije dovoljno samo da kažemo da u svijetu postoji trend spekulativne poezije, nije dovoljno reći da postoji Međunarodni dan spekulativne poezije, da postoje udruženja, potrebno je i objasniti, predstaviti uslove koji dovode do toga da postoji spekulativna poezija. Već smo rekli da poetski svijet spekulativne fantastike nastaje tako što se fantazema iz narativnog svijeta dislocira u poetski svijet. Modelovanje poezije uveliko se razlikuje od modelovanja narativnog svijeta, jer lirski prostor je uži i ne dozvoljava kompozicijske zakonitosti kao što je slučaj sa narativnim tekstovima. Tako, poezija usložnjava svoje značenje oslanjajući se na već poznate tekstove; preko fantazeme prenosi se ne samo djelić poznatog svijeta fantastike već i sama metatekstualnost, te čitaocu biva poznata tematika poezije bez nepotrebnog građenja svijeta. Tako, iz svijeta epske fantastike možemo uzeti jednu fantazemu, lirski je oblikovati i možemo reći da pjesma biva uspjela ako zadovolji kriterijume  jasnoće i sklada. Pjesma mora biti jasna, precizna, svijet mora biti postojan; ne moramo i ne možemo prihvatiti teoriju perspektive i osjećaja čitaoca i lirskog subjekta, dovoljno je da svijet ima jasan most prelaska iz narativnog u poetski.

Problem određenja spekulativne poezije (osim naučnofantastične) može biti riješen upravo na taj način: ukoliko postoji jasna i precizna metatekstualnost (ne mislimo na fanfikciju) ta pjesma je čista spekulativna a ne mejnstrima koji je od fantastike uzeo i više nego što bi priznao.

U biti, dolazimo do toga da spekulativna poezija uistinu postoji, njeno postojanje dokazano je preko najmanje jedinice fantastike: fantazeme, koja je sposobna i dovoljno otvorena da se poput mima prenosi iz jednog konstrukcijskog prostora u drugi. Fantastika je i više nego čvrst žanr sa svim svojim podžanrovima, dovoljno elastičan da dopusti i pretakanje svog svijeta u svijet poezije, a na pjesnicima je samo da ostanu dosljedni fantazemi i lirici te da pišu skladne pjesme koje će, nadamo se preživjeti i zaživjeti a da se ne utopi u tokove mejnstrim knjževnosti.

Todorov, Cvetan. Uvod u fantastičnu književnost, (Službeni glasnik, 2010)

[1] Speculative poetry je termin koji se učvrstio na Zapadu.

[2] Za naučnofantastičnu poeziju i dalje važi mišljenje da je riječ o signalističkoj poeziji.

[3] The Science Fiction and Fantasy Poetry Association has designated November 3rd as International Speculative Poetry Day to bring attention to the genre of poetry influenced by science fiction, fantasy, horror, and other imaginative genres.

[4] In addition, Fantasy is a genre not only in narrative, but in drama, poetry, painting, music, and film. Considerations of the fantastic have complemented normal methods of inquiry into both genre criticism and literary history because those considerations are based on an atomic element of reader response, what we have called perspective. Perspectives can be compounded into constellations of attitudes, genre definitions, even worldviews.

[5] Naravno, jasno nam je da se najvažnije teorije fantastike održavaju na osnovu već i više nego poznatih razmatranja mimezisa i odnosa prema stvarnosti. Najvažniji na tom polju je svakako Todorov, koji je cjelokupno fantastično teoretisanje zasnovao na čovjekovom doživljaju prema tekstu.

Cilj ovog rada je analiziranje motiva iz „Priče o tri brata“ i pokazivanje sličnosti sa već postojećim šablonima u građenju tradicionalnih bajki. Sama priča obiluje folklornim elementima koji će isto tako biti razrađeni.

Stil pisanja „Priče o tri brata„, takođe, podseća na pisanje bajki. Prva rečenice priče podseća na početak jedne uobičajene bajke: „Bila jednom tri brata koja su putovala pustim vijugavim putem u suton.“ Ono što, isto tako, karakteriše ovu priču jeste ponavljanje rečenica i određenih fraza koje pripovedanju daju ritmičnost koja je tipična i za bajku. Dva starija brata imaju jedan pristup prema Smrti, treći odskače od šablona, što se odražava i na strukturu rečenica. Kada dvojica starije braće umiru, rečenice su gotovo identične: „I tako je Smrt prisvojila prvog brata. (…) I tako je Smrt prisvojila i drugog brata.“

Kao i u velikom broju bajki („Čardak ni na nebu ni na zemlji“, „Aždaja i carev sin“, „Zlatna jabuka i devet paunica“, i tako dalje) i ovde se sreće motiv tri brata. Po pravilu, dva starija brata biraju put koji se na kraju ispostavi kao koban, dok je mlađi brat onaj koji donosi pravilan sud. Najmlađi brat ubija zmaja na čardaku i spasava sestru. Najmlađi brat pobeđuje lukavu aždaju i izbavlja dvojicu starije braće i sve ljude koje je pojela. U bajci „Zlatna jabuka i devet paunica“ najmlađi brat otkriva na koji način su nestajale jabuke i kroz druge pustolovine opet pokazuje svoju mudrost. Tako i u „Priči o tri brata“ najmlađi brat drukčije postupa prema Smrti zbog čega je najduže poživeo. Ovde, takođe, treba obratiti pažnju da se i broj tri simbolično pojavljuje i u mnogim drugim bajkama. Sam broj simboliše duhovnost.

Motiv pojavljivanja Smrti kod reke nije slučajan. U velikom broju mitologija htonska stvorenja (sirene, vile) pojavljuju se u blizini vodenih površina. Upravo je voda u brojnim mitologijama ulaz u svet mrtvih. Motiv vode koju treba preći i ne udaviti se u njoj se, takođe, pojavljuje u bajci „Usud“. Sa druge strane, reka koja razdvaja dve kopnene površine u nekim bajkama simboliše ogradu između sveta živih i sveta mrtvih (što će biti malo više razrađeno u bajci „Petar bega od smrti“).

Ipak, ono što je centralna tema same „Priče o tri brata“ (a i celog sedmog toma Hari Potera) jeste smrt i način na koji se ljudi mogu sa njom izboriti. Međutim, ono što je još zanimljivije da ovo nije prva priča u kojoj se tematika suočavanja sa smrću razrađuje. Ono što će sigurno još više privući pažnju čitaoca je činjenica da se motiv suočavanja sa smrću pojavljuje ni manje ni više nego u-srpskoj književnosti. Neke od bajki koje razrađuju ovu temu su „Petar bega od smrti“, „Smrt kuma“, „Varalica i Smrt“ i „Ogledalo“.

U ovim pričama treba upoređivati dve stvari. Prvo, treba razraditi junakinju Smrt kao takvu, a zatim i stav junaka koji se nalaze u bliskom susretu sa njom.

Kada se govori o Smrti kao junakinji priče, glavno pitanje koje treba postaviti je – da li je Smrt u ovim pričama zla? Da li njeno lukavstvo da privuče nove žrtve govori u prilog prethodnoj stavki ili je posredi drugi razlog?

Razmotrimo prvo „Priču o tri brata“.

„I Smrt im se obrati. Bila je besna što je na prevaru ostala bez tri nove žrtve, pošto bi se putnici obično udavili u reci. Ali Smrt je bila lukava. Pravila se da čestita trojici braće na njihovoj magiji, te reče da je svaki od njih zaslužio nagradu zato što su bili tako mudri da joj izmaknu.“

Iz ovog odlomka vidimo da je u „Priči o tri brata“ sama Smrt dovijata i da je cilj njenog darivanja bio upravo u tome da se braća ponovo brzo susretnu sa njom.  Međutim, kao što je Smrt lukava, tako i braća smišljaju svoje načine da je izbegnu.  Međutim, ono što isto treba uzimati u obzir da bes i nezadovoljstvo junakinje Smrti ne proističe samo iz toga što je ljudi izbegavaju, već i u načinu na koji se većina ljudi ophode prema njoj. To možemo videti u sledećem primeru:

„I tako  najstariji brat, koji beše ratoboran čovek, zatraži štapić moćniji od ijednog drugog: štapić koji uvek mora da donese pobedu svom gospodaru, štapić dostojan čarobnjaka koji je pokorio samu Smrt! (…) Zatim drugi brat, koji beše ohol čovek, odluči da još više ponizi Smrt, te joj zatraži moć da prizove i druge iz Smrti.“

Iz primera najstarijeg i srednjeg brata možemo primetiti da njihov cilj nije bio prosto da prežive susret sa Smrću – oni su želeli da je pobede, negiraju ulogu koju ima u prirodi i da je pritom ponize. Zbog toga i ne čudi što nakon pogibije braće sledi rečenica: I tako je Smrt prisvojila prvog (drugog) brata. Sam glagol prisvojiti govori nam o tome da su braća u tom trenutku bila inferiorna u odnosu na Smrt i da je Smrt nasilnički odvela braću iz sveta živih. Desilo se suprotno od onoga što je braći bila namena – želeći da dokažu da je čovek iznad smrti i da može da je kontroliše, Smrt ne samo da ih je pobedila, već ih je potčinila sebi.

Međutim, sama Smrt drukčije se ponaša kada je u pitanju treći brat. To možemo videti iz sledećeg odlomka:

„Ali iako je mnogo godina tragala za trećim bratom, Smrt nikako nije uspevala da ga pronađe. Tek kada je zašao u duboku starost, najmlađi brat najzad skinu Ogrtač nevidljivosti i dade ga svome sinu. A zatim se pozdravi sa Smrću kao sa starim prijateljem i drage volje pođe s njom, te oni, ravnopravni, zajedno napustiše ovaj život.“

Pre svega, sam stav Smrti prema najmlađem bratu bio je određen time kako se najmlađi brat poneo prema njoj. Vidimo iz odlomka da je najmlađi brat Smrt gledao kao na „starog prijatelja“ i da je „drage volje“ pristao da ga preuzme. Iz ovoga vidimo da je najmlađi želeo da živi isto kao i njegova starija braća (pošto je doživeo duboku starost). Sa druge strane,  bio je svestan da smrt ne može izbeći, ali da bar može odgoditi susret sa njom. Ovakav stav junaka rezultira time da Smrt i on ravnopravno i zajedno napuštaju život. Istaknute reči ravnopravno i zajedno pokazuju da je i Smrt zauzela drukčiji odnos prema svojoj žrtvi što pokazuje da se pobeda nad smrću postiže onda kada se ona prigrli. Ovo dodatno potvrđuju Dambldorove reči upućene Hariju kada su se njih dvojica sreli na stanici Kings kros:

„Ti si pravi gospodar Smrti, jer pravi gospodar ne traži način da od smrti pobegne. On prihvata da mora umreti, i shvata da postoje mnogo, mnogo gore stvari od umiranja.“

Dambldorovu stavku – da postoje mnogo gore stvari od umiranja potvrđuju i primeri iz pojedinih bajki srpske književnosti.  U primeru bajke „Ogledalo“ od Grozdane Olujić vidimo kako je devojka koja je dobila večiti život i mladost skupo platila za svoju želju – ljudi bliski njoj su se otuđili od nje, vremenom i umrli, i upravo ju je ta samoća i otuđenost od sveta koji više nije znala nagnao da traži starost i smrt.

Još jedna reč iz poslednje rečenice iz „Priče o tri brata“ privlači pažnju:

„A zatim se pozdravi sa Smrću kao sa starim prijateljem i drage volje pođe s njom, te oni, ravnopravni, zajedno napustiše ovaj život.“

Pokazna zamenica ovaj može sa jedne strane da upućuje da su najmlađi brat i Smrt iz sveta živih otišli u svet mrtvih. Sa druge strane, zamenica ovaj može takođe upućivati da život koji postoji na Zemlji nije jedini vid postojanja i da potencijalno čin umiranja predstavlja odlazak iz jedne vrste postojanja u drugu; i da fizičko nestajanje tela ne znači da je pojedinac prestao da postoji. Ovu teoriju možemo  dodatno potkrepiti poglavljem Kings kros iz sedmog dela knjige:

„O, da,“ Dambldor mu se nasmeši. „Mi smo na stanici Kings kros, kažeš? Mislim da ćeš, ukoliko odlučiš da se ne vratiš, biti u stanju da se… recimo… ukrcaš na voz.

„A gde bi me on odvezao?“

„Dalje“, prosto odgovori Dambldor.

Kao što je ranije rečeno motiv suočavanja sa Smrću postoji i u srpskim narodnim bajkama. Jedan od primera je bajka „Smrt Kuma“. U ovoj bajci Smrt se predstavlja kao junakinja koja iako lišava ljude života, ne radi to po svojoj volji, već se pokorava višoj sili. To možemo videti u dve situacije. Prvi put se to zapaža kada starac poseti kuću u kojoj obitava Smrt. Kad vidi sveće koje simbolišu dužinu ljudskih života i shvati da je njegova sveća skoro pa dogorela, on pokušava na prevaru da je učini dužom. Smrt mu tad govori:

„Ala kume, šta učini da od Boga nađeš, što mi kvariš moj posao, i što me dovodiš u nepriliku da se ogriješim o volju Božiju?“

Iz ovog citata vidimo da iako sama Smrt prati životni vek ljudi i u skladu sa time prevodi duše sa ovog na onaj svet, odluka o tome ko će koliko živeti nije u njenim rukama. To se dalje može videti i u rečima koje ona upućuje starcu kad dođe vreme da njega uzme:

„Znam ja Boga“, veli Smrt, „i ja vršim njegovu volju, dakle, tu sad prestaje i kumstvo, i prijateljstvo, pa našto onda trošiti u vjetar riječi?“

Sam starac drukčiji je na početku i kraju bajke. I on je pokušavao da odgodi svoju smrt koliko je mogao, ali i da to pokuša u slučaju jednog od ljudi koje je lečio. Međutim, na kraju bajke on menja svoj stav i prihvata da je kraj neminovan onda kada dođe.

Još jedna srpska bajka gde postoji motiv bežanja od smrti naziva se „Petar bega od Smrti“. U ovoj bajci, pojavljuje se specifičan motiv gde je zemlja smrtnika rekom razdvojena od zemlje na kojoj živi jedna devojka, a koju čuvaju ogromni džinovi. Ovde se javlja motiv specifičan za škotske bajke – to je motiv vilinskih zemalja gde vreme ne protiče i koje važe za zemlje zaborava (mladić je, recimo, zaboravio na oca koga je ostavio da bi pobegao od pomora koji je vladao zemljom; specifično je i što mu otac govori da beži ka istoku – ovo možemo povezati sa time da se sunce uvek izlazi na istoku i samim tim simboliše rođenje; sa druge strane, na zapadu sunce zalazi, što neminovno ukazuje na smrt). Ono što je još specifično za motiv neproticanja vremena je da se on isto tako vezuje i za carstvo mrtvih. Obitavanje mladića na ovom ostrvu može da nam ukazuje da ne postoji samo smrt kao fizički nestanak osobe sa lica zemlje. Postoji i duhovna smrt pored koje čovek samo obitava (mladić je bio večito mlad i lep, ali je zaboravio na oca i celokupan prethodni život). Ipak, kraj ove bajke pokazuje nam da čovek kao takav ne može da pobegne od fizičke smrti. Specifičnost koja se pojavljuje kod Smrti kao junakinje priče je to što je ona čekala Petra ispod kamena. Kamen, takođe, ima simboliku htonskog i vezuje se za podzemni svet, ali sa druge strane, kamen se vezuje za prebivalište više sile ili barijeru koja duši umrlog ne da da pobegne u svet živih.

Ono što se javlja kao još jedna specifičnost ove bajke je da Petar ima svoje „relikvije“ koje mu pomažu da se domogne sveta u kome se nikad ne stari. To su kapa (koja daje nevidljivost vlasniku-ono što je zanimljivo je da se po slovenskoj mitologiji kapa daje čoveku koji je na samrti), štaka (koja kad se prekrsti, može da okameni i oživi bilo koji predmet ili biće) i papuču (pomaže da čoveku da se prebaci preko bilo koje vode). I ovde vidimo da relikvija ima simbolično tri.

Još jedna priča gde se analizira lik Smrti i pokušaji čoveka da je obmane naziva se „Varalica i Smrt“ (iz pera Grozdane Olujić).

Lik Smrti  u ovoj bajci simboliše surovost i pokazano je simbolično kako ona nasumično bira svoje žrtve (dokaz tome je to što se namerila da umori dečaka). Isto tako je pokazano kako umiranje pojedinca ne utiče samo na njega, već i na njegove bližnje. U želji da izleče dragog čoveka, drugi će žrtvovati sve što mogu, samo da pomognu onome koga vole. U toj želji da nekog izlečimo, neretko se desi da to fizički utiče i na nas. U ovoj bajci imamo primer majčinske ljubavi koja je spremna da žrtvuje svoju lepotu (oči i kosu) zarad saznanja gde se može naći voda sa izvora života koja može izlečiti njenog sina.

Lik Varalice se razlikuje od prethodnih junaka koji su se borili sa Smrću. Njegovo nadmetanje sa Smrću ne proističe iz toga što želi da joj umakne. Svakako, i kod njega postoji strah od toga da se neće živ vratiti iz pustolovine, ali želja da dokaže da izazov koji je Smrt postavila može biti rešen vodi ga dalje.  To možemo videti iz misli kojima on sebe hrabri na svom putu:

„Ko bi pristao na podvig  pri kome se ništa ne dobija, a život gubi? A opet? Nema tog koji je Smrt – varalicu nad varalicama – prevario. (…) Jednom se živi! Jednom  umire! Jednom se čoveku pruža prilika da čak i samu Smrt nadjača! (…)  Mogao je već na robiji istrunuti, mogla mu je pustinja kosti osušiti. Seti se Varalica kroz šta je sve prošao i bi mu lakše. Konačno: može se čovek na perjanom jastuku ugušiti, od neke glupe boleštine nastradati.“

Varalica tako predstavlja primer čoveka koji će nekad stavljati svoj život na kocku, ali ne zato što nije svestan da svoj život izlaže opasnosti. Naprotiv, takvi ljudi su svesni rizika kome se izlažu, ali sama činjenica da bi iz tog izazova mogli da izađu kao pobednici bio bi im dokaz da su njihove sposobnosti prošle jedan težak ispit.

Iako voda sa izvora života daruje čoveku mladost i lišava ga starosti i bolesti, to ne znači da ona poništava smrt. Iz toga možemo uvideti da iako je želja čoveka da proživi dug život lišen tegoba starosti, sam kraj postojanja se opet nameće kao neizbežna etapa u čovekovim mislima nakon mnogo godina življenja. Sledeća rečenica ovo pokazuje:

„Ko ma i jedan gutljaj popije – oslobodiće se bolesti, starosti i živeće sve dok mu život ne dosadi.“

Iz primera prethodno navedenih bajki možemo izvesti nekoliko zaključaka. Lukavost junakinje Smrti ekvivalentna je i čovekovom dovijatošću da je na svaki način odloži. Junakinja Smrt nije nužno zlo stvorenje, njena surovost može proisticati i iz načina na koji je ljudi posmatraju. Takođe, junaci svih priča žele da odgode smrt koliko god mogu, ali postoji razlika između onih koji shvataju da će ih ona na kraju sustići i onih koji misle da se ona može poništiti. Najzad, bajke imaju različite scenarije – u nekim je smrt nužno kraj čovekovog života, u nekima se razmatra šta bi bilo da čovek živi večno. Uprkos različitim scenarijima, oba vode do istog zaključka – da je na čoveku da se potrudi da svoje postojanje produži koliko može, ali da nije fizički nestanak najgora patnja koju čovek može da proživi.