Blog

The Hunt – I slabi će naslijediti svijet

Posted on by Vanja Savić

Vila jedne Atine

Za jednog notornog apstinenta vrlo je teško pronaći ostvarenje koje kritikuje sve naizgled racionalne političke opcije današnjice (makar one koje su u načelu društveno aminovane). Kada se pogledaju mnoga ostvarenja gdje se promovišu neke ideje, lako ćemo uočiti ljevičarske ili desničarske niti koje čine određenu priču ideološki obojenom. Rijetko kada ćete pronaći djelo namijenjeno onima koji ne pripadaju nijednoj struji.

Kada sam nasumično pretražujući nova filmska ostvarenja nabasao na predlog po imenu „The Hunt“, nijesam imao pojma, naročito prema kratkom opisu radnje, u šta se upuštam. Iskreno, bolje je nego što sam mogao da očekujem…

Na početku jedan mali disclaimer. Volim da vrednujem ljude prema djelima i prema karakteru, mnogo manje po lijepim riječima ili društvenim ulogama (jer svi lažemo, samo je pitanje koliko). Zato i ne čudi skeptičnost koju imam kad god vidim u ovom modernom dobu da glavna uloga pripada ženi. Više nego često nažalost ostanem suočen sa politikantskom verzijom feminstičkih ratnih pokliča koji više pogoduju nekoji izolovanoj pagodi novog zapadnjačkog kulta u usponu, nego što imaju veze sa kvalitetnom naracijom, ili ni dao bog zanimljivo predstavljenim likovima. To je cijena koju svi ultimativno plaćamo kada nam se ideologije petnaest centimetara dugom potpeticom nabijaju niz grlo. I zato, za divno čudo, ovoga puta bio sam blagosloven sasvim drugačijom pričom i heroinom koja više odgovara onome što generalno vrednujem – djela i nebrušeni šarm.

Uvodna špica nam preikazuje prepisku između nama nepoznatih likova koji nakon međusobnog zaključka da im je dan propao, najavljuju prijeko potrebno okrepljenje lovom na određenoj količini „zaostalih neljudi“. Ono što je naročito zanimljivo je kako već u narednoj sceni izuzetno traljavo ubistvo bude zaokruženo zaključkom da je žrtva „seljačina“, samim tim određujući kojoj struji pripada Atina (antagonista) i njena srećna lovačka družina, a kojoj „zaostala lovina“.

Zamalo me je pogodilo! I to pravo u oko…

Generalno nijesam imao previše očekivanja kada je film počeo (najbolje je početi sa nule kako kažu). Već na početku postojao je taj jedan momenat kada je kamera bila isuviše fokusrana na ponajviše „namontirani“ ženski lik u priči. U dovoljno preglednoj odjeći, onaj miks južnjačkog totalnog plavetnila i poluotvorenih pesti. Tipično… Momenat kasnije tu je i mladić i onaj pogled među njima „koji ostaje“ (Svi vi prežvakani kliše momenti tamo!). Dva minuta kasnije ipak, na moju veliku radost i na uštrb bojazni da će ovo biti još jedno „Drži me!“ ostvarenje, plavojka biva upucana pravo u glavu (Pljas!) a par minuta kasnije i nesuđeni moma, koji biva isto tako dignut u vazduh. Vrijedno jednog „Feast“ (2005. godina) momenta. Na stranu što volim parodiranje svih onih akcionih poza i poteza, ubijanje na ovako traljav način (koji i pogoduje realnosti) prosto me je navelo da uložim novi nivo pažnje u odnosu na samu ideju filma. Već dvadeset pet minuta trajanja, masovnog ubijanja i još nemamo pojma ni kako izgleda ni pravi protagonista a ni antagonista. Iako je svaki drugi kadar filma prepun nekih opaski na političko-korektnu rapsodiju koja nas davi već par decenija, lijepo bi bilo sve to smjestiti u neki logićan kontekst. No, nije nasumično odlaganje. Kao u romanu „Životinjska farma“ na koji se film prilično idejno oslanja, neophodno je pripremiti pozornicu za pravu priču djela. I baš kada je pravi trenutak, tada se pojavljuje i ona…

Ideal jedne Grudvice…

Južnjački dijalekt, prilično izgužvana jeftina jakna, iskrivljeno lice prepuno sarkastičnih grimasa i usporeni govor, koji gotovo čini da pomislimo da je lik imao infarkt. Sve ove karakterne osobine svjedoče da je lik od „naroda“. Za razliku od ostalih, već u prvoj sceni u kojoj se pojavljuje uočavamo da je sposobna da primijeti detalje (kada joj jedna od prerušenih ljevičara vraća miks američke i evropske valute). Ako analiziramo ono što protagonista već sada predstavlja uočiće se drastično odstupanje od ustaljene matrice „heroine“ koja mora da bude neki oblik snažne žene, jednako od karijere, od statusa i vještine. Sposobna da žonglira svjetskim problemima i aktivno pimpla neprijatelje kao najspretniji fudbaler, cijelo vrijeme ne rizikujući jednu jedinu kap znoja koja bi joj narušila savršenu maskaru. Tek pet minuta kasnije vidimo koliko je ovaj glavni lik daleko kada u sred scene čučne da piški pred drugim likom ne hajući za predrasude ni njega, ni nas kao posmatrača. Iako je doslovan prikaz izostao, sama ideja, da heroj može da bude tako mundan, tako skroman u svojoj kreaciji da učestvuje u nečemu čemu je sklon samo obični plebs… Samo zamislite Wonder woman na WC šolji (na bioskopskom platnu) sa izrazom konstipiranog uslika?! Kao nikad ostvarena kijavica, uvijek na ivici iskazanog… Nemoguće, zar ne! Gotovo isti sam osjećaj imao kada sam čuo za „patriotski iskorak“ da se štampa Njegoš na toalet papiru. Tako su, prema ideji, ljudi mogli da spoje korisno i artističko u trenutku nužnosti. Ko kaže da obrazovanje nema senzibiliteta! Ko?!

Na stranu ovaj mali „rant“ o spojevima nespojivog, suština se svodi da smo zaboravili kako izgleda vidjeti realan život na filmskoj traci. Iako sam siguran da mnogi posjeduju kakav takav spisak ostvarenja gdje se dati momenti pojavljuju, ovdje se radi o stepenu udaljenosti mejnstrim kinematografije od onoga što joj prethodi i iz čega proizilazi. Isto tako i ovdje parodiranjem političke i kulturne realnosti kroz jedan dosta istrošen koncpet „lova na siromašne“ (i statusom i duhom) uočavamo kako izgleda svakodnevnica svih nas, bez obzira kojoj strani pripadali…

Nije ni čudo onda što je Atina i njena družina izabrala baš nju da bude Grudvica aludirajući na idealističko prase iz Orvelove „Životinjske farme“. Ali napravili su jednu grešku, a to je da da svaki novčić nema dvije, nego tri strane. Šansa da se pojavi ona treća je ipak dosta rijetka, što ne znači da ne postoji. U svijetu koji je polarizovan na interesne grupe, na marginama se nalaze i oni koji ne pripadaju nigdje, a ti ljudi (na ivicama) kako će i ovaj film posvjedočiti su najopasniji po društveni koncept svijeta. Sasvim prosto, jer ne učestvuju u njemu dovoljno da žive po svaku cijenu…

Lovljena kao Don i krizne bebe…

Još jedna upečatljiva scena je rekacija jednog od „zaostalih“ kada se nađu u vozu sa navodnim izbjeglicama (tu negdje se i otkriva da se radnja ne odvija u Americi već u Hrvatskoj). Aludirajući da je cijeli koncept vile, ubijanja i svih drugih prevarnih radnji samo okvir da je sve laž, takav zaključak se i izvodi kada se bjegunci suoče sa desetinom izbjeglica među kojima ima i beba. I dok Grudvica objektivno promatra da se djeca ne bi trebala koristiti u politički koruptivne svrhe, drugi lik zaključuje kako praksa toga tipa odavno postoji i da ni ovo nije izuzetak, što biva djelimično i dokazano. Jedno simpatično dizanje u vazduh kasnije i suočavamo se sa svom divotom Balkana oličenom u postupanjima njenih zaštitnika. Zadrigli, zaista ograničeni i priprosti branioci ustrojenja samo potvrđuju još jedan stereotip kojim ovaj film obiluje. Da li je tačno ili ne? Sad kao neko ko ima napad na službeno vozilo iza sebe i još par zapljuvavanja sa „zakonom“, mogu izričito da kažem da je tačno. Što ne znači da je dobro…

Zec, kornjača i čekić…

I dolazimo do filosofskog centra ovog ostvarenja, onaj momenat kada sarkazam i ironija ustupaju mjesto egzistencijlanom hororu, majstorski prikazanom kroz iskrivljenu basnu o zecu i kornjači. Scena nas uvodi u još jedno na prvi pogled nepotrebno ubistvo koje čini Grudvica. Na izjave da je poremećena i pitanja šta nije u redu sa njom, vrlo brzo se otkriva da je njena nova „žrtva“ još jedan ljevičarski „glumac“, a na pitanje kako je znala da laže ona odgovara: Zato što svi lažu!

Uzme li se ovaj odgovor kao vrijednost sama po sebi, bez samozadovoljnog licemjerstva, uočićemo da je zaista tačan. Jednako u svijetu djela i u realnosti. Naša potreba da vrednujemo dualne aspekte istog užasa, da vrednujemo one koji lažu previše ili one koje lažu premalo samo svjedoči koliko smo i sami saučesnici svega toga. Citirati Solženjicina i njegov stav o krivici ovdje samo bi potvrdilo nešto o čemu se promišlja od postanka svijeta (Napoleon ili vaš). Ipak, vrlina postoji kod onih koji se iskreno trude da budu bolji, to je konstanta iskupljenja koja nam je odvajkada zavještana, a činjenica da Grudvica ne pripada farmi i da nije Grudvica najviše biva potvrđena njenom pričom koja slijedi:

„Moja mama je imala običaj da mi priča priču… O zecu i kornjači. Zec je pravi seronja, jer se hvali cijelo vrijeme, iskazujući kako niko nije brži od njega. I, to je tačno… Jer svakog puta kad se trka, zec pobjeđuje! Cijela jebena šuma mora da se nosi sa njegovim sranjem, dan i noć. Kreten uvijek hoće da se trka samo da bi to potvrdio još više. Tako da kornjača zaključuje: Zašto da ne? Pokušaću! I zec počne da se smije zaključujući: Ok, ovo će biti zabavno! Hajde da učinimo to!

I bang! Ostavi kornjaču u prašini. I već je tamo, prednjači! I naravno da jeste, jer zec uvijek pobjeđuje! Ali želi da napravi predstavu od trke, da izgleda neizvjesno, da izgleda kao da će da izgubi. I zato stane i odluči da malo odspava…

Spava duže nego što je planirao… Do trenutka kada se probudio, mislim, zna da je sjeban. Zec, ide vuuuš, ide punom brzinom, ali je prekasno. Kornjača prelazi prva finiš liniju, a publika ludi od oduševljenja…

Kasnije te večeri, kornjača večera sa svojom porodicom. Priča malim kornjačama kako je to postigao: Mislim, nikad ne odustaj! Samo nastavi da puziš naprijed i možeš prevazići gotovo sve…

Odjednom vrata se razbijaju. To je zec… I ima čekić. Razbija ženu i djecu prvo, tako da kornjača mora da ih gleda kako umiru. A zatim je red na njega… Nakon što je cijela porodica razmrskana na male djeliće, zec sjeda i jede njihovu večeru. Sve do poslednjeg zalogaja…

Jer zec uvijek pobjeđuje!“

Ovo je trenutak koji mijenja žanr filma od parodije („Imao sam običaj da mislim da je moj život tragedija, ali sada razumijem da je bio komedija.“) u nešto sasvim drugo. Nije došlo sa reakcijom već shvatanjem koje prethodi stanju spoznaje. Dok su na jednoj strani licemjeri toliko zatvoreni u svoj mali nerealni, zli pravdoljubivi kosmos, a sa druge strane su oni prepuni predrasuda i tradicionalnog ustrojstva, tako su u sredini oni kojima je suđeno da budu smrskani i poraženi između dva ista polariteta društvene kohezije. Cijeli sistem je ustoličen na paradigmi pobjednika i gubitnika i linija između toga ne postoji. Zašto? Jer zec uvijek pobjeđuje! Iskušaću vas sada da se prisjetite nekog globalnog ili makar državnog akta koji je bio dobar za veliku većinu puzećih građana? Jer ja sam u srednjim godinama već i ne mogu da se sjetim niti jednog takvog čina, za svo moje godina. Sve je samo jedno perpetualno spoticanje do pada kako se čini, a povraćaj na suštinski fer odnose u šumi gotovo da nikada nije postojao, reklo bi se… Samo se o tome pisalo, nažalost…

Na samoj sredini ostvarenja, ovaj momenat nas uvodi u jedan sasvim drugi narativni okvir, a to je potraga za identitetom protagoniste.

Pravda za sve…

Tok radnje se nakon toga odvija u djelimično predviđenom smjeru. Međutim reakcije, ono koliko ih ima, na ubijanje svjedoče da se Grudvica ponaša u kontekstu koji ne odgovara nijednoj političkoj struji u filmu. Otkrivamo i da je ratni veteran, i da nema ustezanja kada je u pitanju ubijanje žene (izuzetno prijatan otklon od dogme u filmu prepunom feminizma), što joj se spočitava kao kritika od strane muškarca par trenutaka prije nego što postavi polje na pravu egzistencijalnu ravan.

„Misliš li da treba da budeš pošteđena jer si djevojka?“
„…Ne…“

Sekund kasnije izjava je potvrđena metkom u čelo.

Tek razgovor sa Atinom, i objašnjenje motivacije njihove otmice, nasilja i ideje svjedoči o nepomirljivim razlikama kada je percepcija u pitanju, između lika koji je prepun predrasuda i nekog ko je totalno van tog sistema vrijednosti. Međutim, na kraju svih nepomirljivih razlika, naročito kada su ovako sukobljene, nalazi se nasilje. Nakon prilično smiješne borbe između glavnih likova filma, i lovac i lovina se nalaze na podu umirući, i postavlja se pitanje, da li je Grudvica, internet profil po Imenu „Pravda za sve“, onaj koji je komentarisao „šalu“ odabranih o lovu na ljude? Protagonista na to iskazuje da nije, da je ona potpuno druga osoba i da su napravili grešku u svom odabiru. Oteli su i pokušali da ubiju osobu koja po svemu sudeći nije imala ništa da izgubi, koja je imala jedno „hummmm“ (kako je protuamčila svoje životno stanje) koje nije mogla nikako da razriješi. Na kraju je ipak uspjela, sve ih pobivši.

Tema ovog filma je strana na koju se ne računa, nevidljiva demografija koja počiva i „puzi“ ispod vrlina „novog“ svijeta. Ljudi u suterenima, roblje sa bijelim kragnama, oni koji su prožderani od sistema do poslednjeg zalogaja i na koje nijedan politički sistem ne računa, bez obzira koliko prave vrijednosti imali (one o kojoj se pisalo). Jer političko korektna struja je željela da ubije onu zaostalu. Scenario je bio napisan, samo je bilo ostalo da glumci prihvate i odrade svoje predodređene uloge. Ali ne i za autsajdera koji se u toj podjeli slučajno našao i koji na kraju ipak preživljava trijumfalno proždirući ostatke „zeca“, onog koji uvijek pobjeđuje.

Na kraju, veoma oštro Grudvica se odrekla tog imena, jer je postalo očigledno da ona nije idealista, ona je avatar realnosti koja se ne može poreći. I tako, Atina, poražena ne samo fizički već i ideološki preuzima tu titulu i svu uzaludnost koja je počivala sa njom… A šta se dogodilo sa Pravdom za sve?

Tek na kraju, ironično i sa jednim velikim srednjim prstom, uperenim prema mejnstrim kulturi, vidimo da žena koja je očarala svojom izuzetnom „običnošću“ posjeduje i izgled i glamur svih onih „odabranih“ heroina, samo što njoj taj kič nije bio potreban da ispriča jednu odličnu priču bez koncentracije na izgled koji na kraju se vidi da svakako posjeduje.

Treba li pogledati ovaj film? Teško pitanje. Za mnoge koji vole sopstvene predrasude i da se kriju u smradu gomile, iako je toplo, nije im se djelo dopalo. Toliko svjedoče komentari po netu, prepuni jedi jer im je ego bio povrijeđen. Međutim, ako ste osoba koja bira da je obična iako je izuzetna, ako volite sarkazam i ironiju i gledate na svijet onakav kakav jeste, onda vjerujem da nećete za dugo vremena vidjeti bolje ostvarenje, jer prikazuje sve ono o čemu ljudi ne samo da ne vole da govore, već poriču da uopšte i postoji…

Stoga… Hummmm…

Dobrodošli, dragi gosti

Posted on by Elena Alexandra

Nema ko nije bar jednom poželeo da nabavi par super krpica, spakuje kofere i parkira ih u holu kakvog ekskluzivnog hotela započinjući odmor iz snova. Hoteli, hosteli, bungalovi i sobe su idealni da se negde na kratko preselite, zavisno od toga šta vam najviše prija. Možda bi samo trebalo obratiti pažnju da slučajno ne nude neku od dodatnih „usluga“. Jer u tom slučaju vaš odmor postaje nezaboravno iskustvo. Nezaboravno drugima, naravno.

Herman Vebster Holms, poznatiji kao Dr. Henri Hovard Holms odnosno H.H. Holms rođen je u Novom Hemširu (USA) 1861. godine kao treće dete svojih roditelja, prvobitnih migranata. Radio je kao farmer, trgovac, moler i redovno sa svojom porodicom odlazio u Metodističku crkvu. Fin momak, rekli biste ako ne znate da je od najranijih dana mučio i ubijao životinje nikad ne prebolevši traume koje mu je zadao nasilni otac. Ove navode crkvena zajednica nikad nije potvrdila iako je bilo pregršt svedočenja. Nakon srednje škole, u svojoj 16. godini, ženi se Klarom i dobija sina (1880. u Londonu) i ubrzo postaje gradski menadžer u Orlandu (Florida). Studirao je samo godinu dana na Vermontskom Univerzitetu i nezadovoljan istim prebacuje se na Univerzitet za medicinu i hirurgiju gde je i diplomirao (1884). Radio je u laboratoriji prof. Herdmana kao instruktor i šef na anatomskom odseku. Posebno se zanimao za disekciju ljudskih tela. Pošto je bio nasilan prema ženi ona ga je u međuvremenu napustila a on „gladan“ novih znanja počinje da radi u apoteci u  Filadelfiji ali zbog preminulog dečaka kome je on prepisao lek seli se u Čikago i ženi se Mirtom sa kojom pravi ugovor o njenoj slepoj poslušnosti. Ne postoji zapis da je ona o tom ugovoru uopšte bila obaveštena. Sa njom ima ćerku koja kasnije postaje učiteljica a Holms iako se nikad nije papirološki razveo od Mirte i Klare ženi se Džordžijanom u Koloradu. Dobro, prek čovek pomalo opscenih interesovanja i bigamista. Još uvek ne deluje kao hodajući horor. No, 1886. uzima svoje „umetničko“ ime po kome je ostao poznat i počinje da radi u apoteci u Čikagu gde je radio vredno i na kraju je i otkupio, nakon što su vlasnik i njegova žena misteriozno nestali. Kako prigodno. Uskoro kupuje i parcelu pored apoteke sa započetom zgradom na koju i pored tužbe dodaje treći, nepredviđeni sprat i pretvara je u hotel. Hotel nikad nije završen do kraja jer se on sudio sa svima a dobavljači su svedočili da je po tajnim sobama krio nameštaj i materijal za koji im nikada nije platio.

Šta je nudio ovakav smeštaj? Zvučno izolovane sobe, lavirinti hodnika koji ne vode nikuda, sobe sa propadajućim podovima, bazeni sa kiselinama, lažni zidovi, sobe za mučenje, gasne komore, hiruška sala pa čak i krematorijum bili su „ponuda“ ovog hotela. Ipak, i pored sveg svog ludila, nije ga napuštao osećaj za biznis pa je organe prodavao na crnom tržištu, nakon što se dovoljno „naigra“ sa svojim žrtvama a mnogi od skeleta su dugo bili nastavni rekvizit u školama koje nisu slutile ništa. Njegova prva žrtva bila je njegova ljubavnica, Džulija Smit, žena njegovog zaposlenog u apoteci koji je nakon  otkrića preljubništva napustio nju i ćerku Perl. Obe su nestale na Božić 1891. godine mada je on tvrdio da je naivna žena preminula tokom abortusa ali o obe se ne zna mnogo. Zaposlena u hotelu, Emili Cigrande nestaje 1892, pa onda Edna Van Tesel i na kraju je cifra „gostiju“ stigla do 9 potvrđenih, 27 priznatih i sumnje na još preko 200. U ovom bizarnom poduhvatu, pomagao mu je stolar sa kriminalnom prošloću, Bendžamin Precel, koga su kasnije nazivali Holmsovim alatom ili kreaturom. Njih dvojica su sem krvavog pira obavili ovde i mnogo pronevera. Zavodeći žene, Holms bi njihovu imovinu prepisivao samom sebi pod alijasom ili svom stolaru pod lažnim imenima a onda bi naivne žrtve nestajale, kao što je slučaj sa Mini Vilijams i njenom sestrom.

Kako to obično biva, ljudi se slabo traže ali porez se mora platiti, pa je poput pada Kaponea, tako i utaja poreza dovela do hapšenja ovog manijaka. Pre nego je uhapšen (1894), pokušao je da na imanju otetom od gore pomenutih sestara napravi novi „zamak“ kako su od milja zvali njegov hotel. Ipak, pušten je nakon kratkog ispitivanja, pa ponovo priveden zbog sumnje na prodaju posmrtnih ostataka iz čega se izvlači uz kauciju. Holms ne gubi vreme i ono malo vremena što je proveo u zatvoru koristi da se sprijatelji sa Marionom Hedžepetom, osuđenim na 25 godina. Planiraju da prevare osiguravajuću kompaniju tako što će izvaditi osiguranje na sebe a onda izlažirati smrt. Robijaš za malu nadoknadu daje Holmsu ime poverljivog advokata. Advokat Alfonso Hov odbija ali nažalost njegov mlađi brat Džepta Hov se oduševljava ovim planom. Naravno, Holms nije planirao svoju lažnu smrt već smrt Pricela, pomoćnika. Samo, čak ni lažnu već pravu. Uz pomoć hloroforma ga ostavlja u plamenu gde je izgoreo živ. To mu nije bilo dovoljno pa je na prevaru doveo Pricelovu ženu i petoro dece i ubijao ih pojedinačno gasom dok su bili zatvoreni u sanducima i njihova tela je sakrivao u iznajmljenoj kući u  Torontu. Detektiv Frenk Gejer je bio uporan na ovom slučaju. Kada je skupio dovoljno dokaza dobija pomoć u ozlogašenim Pinkertonovim momcima (poznati po „ubeđivanjima“ vezanim za prolaz železnice i lovu na ljudske glave) i Holms biva uhapšen (1894). Iako danas postojanje njegove opreme za mučenje u hotelu pripisuju fikciji, postoje svedočenja ljudi koji su uspeli da prežive njegov bolestan um.

Holms je osuđen na smrt i tokom čekanja na istu zapisuje da je iza rešetaka toliko promenio lični opis da je siguran da je on sam đavo lično ili da je barem zaposednut. Dve godine od hapšenja obešen je u Mojamensing zatvoru u Filadelfiji i to samo za ubistvo Pricela. Na vešala je otišao potpuno mirno, bez straha, insistirajući da njegove ostatke zakopaju što dublje i zaliju betonom da ga ne bi lopovi iskoristili za seciranje. Kako mu vrat nije pukao Holms se gušio čitavih 15 min a nakon 20 min proglašen je preminulim. Čovek koji je potkazao Holmsa vlastima, robijaš Hedžepet je i sam ubijen u policijskom obračunu (1909). Majordom hotela, Kvinlan se ubio strihininom jer je kako kaže u poruci patio od insomnije, a rođaci su tvrdili da su ga progonile traume i halucinacije usled onoga što je pronašao unutar hotela. Avgusta 1895, hotel je zahvatila vatra i kako je tada izveštavao Njujork Tajms dvojica nepoznatih ljudi su podmetnuli taj požar. Deo konstrukcije je preživeo i ona je bila u upotrebi do rušenja 1938. godine. Poljana danas pripada Pošti SAD. Jenet Mondž iz Pensilvanijskog muzeja Arheologije i Antropologije dobija dozvolu da  otkopa Holmsa. Postoje fotografije njegovog savršeno očuvanog odela i ni malo promenjenih brkova koji su i dalje stajali na lobanji. Identifikovan je po zubima da bi ponovo bio zakopan ovoga puta bez betona iznad što se mnogima koji veruju u njegovu zaposednutost nije dopalo.

Mada, ne postoji dokaz da par tona betona može da savlada nečiste sile, strah je razumljiv, ovaj serijski ubica je ostavio traga do te mere da je zauvek ovekovečen u mnoštvu dela književnosti.

Za one koji vole da čitaju:  „Đavo iz Belog Grada: Ubistvo, magija i ludilo na vašaru koji je promenio Ameriku“ (Erik Larson, 2003); „Doktor Tortura“ (Dejvid Franke, 1975); „Skarletna kuća“ (Alan V. Ekert, 1985); „Razotkriveno: šokantna istinita priča o Američkom prvom serijskom ubici“ (Harold Šester, 1994); „Dragulj prerije: neformalna istorija čikaškog podzemlja“ (deo: Monstrum iz 63. ulice, Herbert Asburi, 1940-1986); „Američka gotika“ (horor pisac Robert Bloš); „H.H.Holms: istinita istorija đavola iz Belog Grada“ (biografija, Selzer, 2017); „Đavolova zemlja snova“ (horor pisac Sara Tantlinger, poezija inspirisana Holmsom koja dobija za ovo delo i Bukera 2018. godine).

Režiser Martin Skorceze (2019) radi na filmu „Đavo u Beloj kući“ sa Leonardom di Kaprijom u glavnoj ulozi.

„Rođen sam sa đavolom u sebi. Ne mogu da se otrgnem činjenice da sam ubica koliko i pesnik ne može da se otrgne inspiraciji da opevava. Rođen sam sa „Zlim“ koji je kao sponzor stojao pored mog kreveta kada sam došao na svet i od tada je sa mnom.“ –H.H. Holms

Ako ste mislili da je ovaj hotel bio inspiracija za Američku horor priču, varate se. Maštu koja je stvorila hotel „Kortez“ iz ove horor serije rasplamsao je zapravo hotel „Sesil“ iz Los Anđelesa. Njegovo ime je danas preinačeno u „Ostani u Glavnoj“ misleći se na ulicu u kojoj je. Ovo je niskobudžetni hotel građen prvobitno 1924. godine sa tadašnjih 700 soba koji je nakon renoviranja smanjen na 600. Iako je osmišljen za poslovne putnike već godinama je samo usputno mesto, skoro pa motel. Ovaj hotel ima reputaciju strave i užasa sa pojavom neobjašnjivih i natprirodnih stvari koje se kao obrasci ponavljaju. Mnogo samoubistava i tri zvanična ubistva nisu bila dovoljna, već je ovaj hotel ugostio i dvojicu čuvenih serijskih ubica: Ričarda Ramireza (1985) i Džeka Untervegera (1991) koji su živeli u njemu. U ovom hotelu se desio i još uvek nerešeni zločin nad životom i telom Elizabete Šort (1947) koji još uvek potresa ovaj grad kao najstariji nerešeni slučaj. Hotel je omiljeno mesto za tv emisije i snimanje filmova i serija posebno o nesretnoj Šort („Istinite ispovesti“, 1981, Robert de Niro i Robert Duval kao i film Brajana de Palme „Crna Dalija“ koji joj je posvećen (2006)). Za one koji ne znaju, Crna Dalija je zapravo nesretna devojka koja je bila predmet nikad zatvorene istrage u koju su umešane velike face Holivuda. Njeno nago, unakaženo telo pored džaka krvi i cementa je jedino što je ostalo od starlete (u ono vreme to je pojam koji je označavao mladu glumicu koja pokušava da se probije) koja je odlaskom na privatnu žurku zapečatila svoju sudbinu. Detektiv Stiv Hodel tvrdi da ima dokaze da je upravo njegov otac ubica (dr. Džordž Hodel) koji je u to vreme bio glavni lekar Holivuda i javna je tajna bila da je sa određenom ekipom uživao u sadističkim ritualima. Mnoge poznate ličnosti tog vremena su bile na toj žurci, jedan od njih je kako navode neki izvori i Keri Grant čije „posebne“ sklonosti nisu nepoznate javnosti (ovde ne mislim na njegovu emotivnu opredeljenost koja sa ovim nema veze, da se razumemo, nego na potrebu da žurke budu što surovije).

Ako i dalje ne znate koji je ovo hotel, evo nečeg što ste sigurno videli u medijima. U februaru 2013. godine unutar hotelskog rezervoara za vodu koji se nalazi na vrhu hotela pronađeno je nago telo kanadske studentkinje koju su tražili još od januara. Da gosti nisu prijavili da voda ima čudan ukus i da je pritisak slab ne bi se setili da pogledaju još ko zna koliko jer su ovi rezervoari bukvalno preteških zadihtovanih poklopaca koji se ne otvaraju tako lako. Sigurno ste videli snimak koji kruži internetom, na kome ona panično stiska dugmiće u liftu i izgleda kao da beži od nekoga. Vlasti kažu da je nesretan slučaj davljenja, predlaže se narkotik ili bipolarni poremećaj kao opcija ali i pored svega toga nemojmo zaboraviti da prijava za duhove po hodnicima i sobama vezano za ovaj hotel ima toliko da ih je nemoguće zanemariti.

Nije dovoljno samo da pronađete adekvatan smeštaj, jako je važno da je i meni raznovrstan. No, ne bi vam bilo ni malo prijatno da prenoćište na meniju nudi upravo vas. Možda najpoznatije svratište ovog tipa je svakako „topli dom“ porodice Bender. John Bender, njegova žena Elvira, sin John Junior i ćerka Kejt u periodu kad su se bavili ovim „ugostiteljstvom“ živeli su u Labet okrugu, Kanzas (1869-1873). Kasnije je potvrđeno da su ovi supružnici takođe, brat i sestra. Oktobra 1870. godine, ova porodica je kupila imanje koje je prigodno obuhvatalo i jedini put koji je prolazio tuda. Pretvaraju svoj dom delimično u prenoćište i restoran ne bi li ugostili putnike. Iako su supružnici slabo govorili engleski i bili prilično čudno gledani od strane komšija (koji su u ovo vreme slabije naseljenosti ipak bili na bezbednoj udaljenosti) ova porodica je polako ali sigurno svojim trudom preuredila imanje i razgranala biznis. Za razliku od  njih, deca su tečno govorila jezik i tako znamo iz svedočenja savremenika da su objasnili tada da dolaze iz Nemačke. Dokumenta govore nešto drugačiju priču. Bender stariji je zapravo Džon Flikinger a Elvira je rođena kao Almira Hil Mark u Adirondak planinama. Bila je udata za Simona Marka sa kojim je prodila 12 dece. I Mark i kasnije Stefan Grifin dodati su na listu nekoliko ubijenih muževa ali kako se niko nije bavio time temeljno, slučaj je zapušten. Veruje se da je Kejt zapravo njena peta ćerka a komšije su bile zbunjene jer su i ova deca izgledala kao da su u vezi. Vrlo brzo i od dece se zaziralo. Sin bi se nekontrolisano smejao i često je viđan da priča sam sa sobom. Ćerka se samoprozvala isceliteljem i držala je redovne seanse dajući časove iz spiritualizma što se tek nije dopalo zajednici. Ali, upravo Kejtina popularnost im je razgranala posao. Da negde vidite porodicu koja javno ima problem da definiše odnose, prljavi su, brutalni, nerazumljivi i naprasiti sigurno ne bi ste odseli kod njih. No, nakon dugog prašnjavog puta i u neka druga vremena pristojan krevet i tanjir supe bili su dovoljno.

Maja 1871. godine, u Drum Kriku je otkriveno telo izvesnog Džona čija je smrskana lobanja jasno ukazivala na ubistvo. Nažalost, vlasti su ovde osudile vlasnika ovog imanja, po digfoltu. U februaru 1872. godine, tela dvojice muškaraca sa istovetnim povredama su pronađena daleko od njih u jarku i kako je „ubica“ već robijao ovo budi sumnju da su pogrešili. Vrlo brzo, lista nestalih putnika je toliko narasla da je samo potpuno neuk putnik prolazio tuda. Ovaj put je inače bio poznat kao leglo pljačkaša i presretača pa su tokom ove istrage mnogi od njih hapšeni u nameri da se ubijanje zaustavi no, ni to nije urodilo plodom. Sve dok u zimu 1872. godine Džordž Njuton Longkor i njegova mala ćerka Meri En nisu na putu od Independensa u Kanzasu za Ajovu nestali bez traga. Kako se radilo o uglednoj porodici a ne trgovačkim putnicima i tragačima za poslom ovaj put se istraga potrudila (ono, jedan brat  mu je bio senator a drugi pukovnik). Braća kreću sa omanjom armijom tragača prvobitno se nadajući da njihove najmilije nisu presreli Indijanci. Više puta su u tom traganju svraćali u ovo domaćinstvo. Čak je i Kejt svojim „proricanjem“ navela, srećom neuspešno, da bi na vešalima trebala da visi komšijska porodica Roačes. Obruč se stezao sve dok jednog dana nisu konačno shvatili ko je odgovoran za nestanke. Porodicu nisu zatekli na svom mestu a iza njih je ostalo puno domaćinstvo i gladna stoka. Grozan miris ih je odveo do podnih vrata ispod kreveta otkrivajući samo naslage skorene krvi ali ne i tela. Ispod kolibe prekopavanjem nisu pronašli ništa. No, prekopavanje bašte a posebno cveća dovelo je do prvih devet tela a među njima i traženog čoveka. Pa još pokoje telo u bunaru i u jarcima. Za nestalu devojčicu koju su ovom prilikom, takođe, pronašli tvrdi se da je zakopana živa. Rulja je hvatala i mučila svakoga ko je ikada bio sa njima makar  u kratkom razgovoru. Kolibu se rasparčali za suvenire radoznalci iz celog kraja a za njima su raspisane poternice sa novčanom nagradom. Benderovi su vrlo toplo primali svoje goste, bar na početku, dajući im počasno mesto za stolom (iznad podnih vrata). Zamajan gost bi tokom obroka vrlo brzo postao žrtva. Iza zavese, pogodan trenutak čekali bi otac ili sin sa sečivom ili čekićem. Nisu sve žrtve bile imućne da bi povod ovome bila samo pljačka. Oni koji su preživeli ovu metodu samo zato što su odbili da sednu na flekavu stolicu svedočili su da je to njihovo odbijanje dovodilo porodicu do besa i nasrtaja na njih. Mnoge rupe od metaka su govorile da su žrtve pokušavale da se ipak nekako spasu (očigledno ciljajući kao Storm Trupersi). Nakon što su pronašli njihova vagon kola sa izgladnelim konjima, shvataju da je porodica kupila karte za voz i na nesreću svih uputila se preko Red River okruga pravo na mesto između Teksasa i Novog Meksika koje nije podlegalo zakonima. Samim tim, nisu gonjeni jer ovde nije bilo govora o izručenju niti pristupu beguncima. Jedan detektiv je kasnije tvrdio da je pronašao telo Džona mlađeg na samoj granici, tvrdeći da je preminuo od unutrašnjeg krvarenja (apopleksija). Mnoge grupe su tvrdile da su baš oni zaslužni za njihovo smaknuće, dok se u svakoj priči ističe da je Kejt spaljena živa. Mnogo kasnije pojavljuje se dokument gde je uhapšeni opisom nalik na oca ove porodice a i ubistva su i ovde izvršena čekićem (Salmon, Ajdaho). Identifikacija je bila skoro nemoguća jer nije postojala mogućnost u to vreme da se telo sačuva dok stignete posle sto dana jahanja. Jedno vreme lobanja ovog tela je bila izložena u jednom salunu do perioda Prohibicije (1920), kada nestaje. Danas je jedan od „mističnih“ predmeta u korist crnih sila.

Vrlo brzo se uhapsila grupa koja je preprodavala stvari od vrednosti koju je ova porodica otimala žrtvama. Samo jedan od njih je najstrože osuđen jer je čak krivotvorio i pisma rodbini  žrtava a nakon puštanja je konačno zapečatio svoju sudbinu nakon što je zlostavljao i ubio svoju ćerku. Što se tiče majke i ćerke one su pod raznim alijasima robijale nebrojeno puta unaokolo. I ako je  u to vreme postojala „tajnitip“ fotografija to nije bilo dovoljno da one budu prepoznate. Na posletku im sude za zločine iz kolibe no i puštaju ih. Njih dve su do kraja svojih života bile slobodne. Danas se mnogi zločini sličnog stila iz tog vremena pripisuju njima, posebno mnogi nerešeni slučajevi nestalih muževa. Ono što ih ubraja u kategoriju o kojoj je tekst jeste pregršt obroka koji su uključivali njihove žrtve što je pregled ostataka istih pokazao. Oni koji su preživeli a pritom se i poslužili ovim sigurno su ostatak svojih  života proveli u traumi. Zanimljivost: porodica nije jela ništa od toga. Ali je smislila prigodne „dobavljače“ za svoj biznis. U Čerivalu muzeju se nalaze voštane figure i predmeti koji su im pripadali ali ih možete videti samo na posebno odobren zahtev. Ako se ne plašite duhova prošlosti možete se uputiti na put koji je tada vodio u njihove tanjire a to bi danas bio U.S. ruta 400 i U.S. ruta 169 severno od Čerivila. Ako vam je to previše, pročitajte knjigu Laure Ingals Vilder „Mala kuća u preriji“ (1937, reprint 1978) ili knjigu „Mala kuća Sampler“ (1988) koja svedoči o preživelima. Postoji i opcija kratkih priča („Ujed“, Antoni Bučer, 1943), serija „Priče veka“ (4. Epizoda, 1954), novela „Sveća opakih“ (Menli Vejd Velman), „Velika dolina“ (3. sezona, epizoda 6, gde ćerku glumi Merilin Mejson), „Američki bogovi“ se služe moćima njihovog čekića, „Vestern novela“ (Ken Hogson), novela „Kotonvud“ (Skot Filips), serija „Supernatural“, osma epizoda serije „Bibliotekari“, „Trag masakra“ (Lili Brant, 2009), „Misterije muzeja“,…pa čak i komedija „Brzo potezanje“ u trećoj epizodi prve sezone ili igrica „Red Ded Redemšon“ (2018, likovi Brej i Tami Aberden).

Naravno, mogli bi smo do sutra da nabrajamo ljudskom rukom ukleta prenoćišta sa i bez doručka u ponudi, pa ću se zaustaviti ovde jer ovo što sam vam napisala dovoljno je da steknete sliku. Ako bi ste ipak okušali sreću, imate emisiju „Ukleti hoteli“ na kanalu Travel, koja ih redovno obilazi i pita za iskustva, pa vam na volju da birate. Ono, mahom pominju raznorazne duhove, ali može se probrati po koji smeštaj koji opsedaju upravo bivši vlasnici koji su imali čudan pogled na ugostiteljstvo.

Ogledala u sobama su se pokazala kao vrlo praktična voajerima koji su neretko odgovarali za prismotru gostiju ili snimanje neprikladnih materijala. Po ulasku u sobu, prvo proverite ispod dušeka ili kreveta. Ne bi ste verovali koliko to često ume da iznenadi.

Pa, „srećan put i lepo se provedite“ ponekad dobija čudan prizvuk, zar ne?

S ljubavlju, Elena Alexandra

Posmatrači

Posted on by Redakcija

Da li se sećate svog prvog susreta sa Posmatračem? U proteklih dvadeset godina sigurno ste sreli barem jednog od njih.

Moj prvi bliski susret odigrao se pred kraj 2021. godine. Bilo je to u vreme praznika. Vraćao sam se kući za Božić i na moje oduševljenje, nadomak svog doma, ugledao sam jednog od naših zagonetnih posetioca. Kao i većina mojih prijatelja bio sam fasciniran ovim bićima i svakodnevno sam pratio vesti o njima. Jednom prilikom, učinilo mi se da vidim Posmatrača, ali taj je bio daleko a ovaj mi je bio na dohvat ruke.

Stajao je na sred raskrsnice na ulazu u ulicu u kojoj sam odrastao. Bio je obučen u azurno plavu jaknu zakopčanu do vrha i pantalone iste boje. Na glavi je imao crni kačket a na rukama crne rukavice. Nije se ni trznuo kad sam zaustavio auto pored njega i spustio prozor. Iako sam pružio ruku ka njemu, odoleo sam želji da ga dodirnem. Tada se već znalo da bi u istom trenu nestao. Umesto toga, posmatrao sam ga, kao što je on posmatrao našu ulicu.

Na prvi pogled rekli biste da je to običan čovek u srednjim tridesetim, prosečne visine i građe. Ne bi ga ni primetili da nije bilo tog čudnog ponašanja. Svi mi ponekad zastanemo i zagledamo se u daljinu, izgubimo se na trenutak u svojim mislima, ali retko kad stojimo na sred puta nepomično po nekoliko sati a oni su upravo to činili. Samo su stajali i gledali u prazno. Zapravo, mi smo mislili da gledaju u prazno, međutim, pretpostavljam da su posedovali moć da vide nešto što mi nismo u stanju da vidimo.

Prošao sam pogledom po njemu i zaustavio se na glavi. Boja njegove kože bila je bela kao porcelan. Usne tanke, nos kratak i širok. Oči svetlo smeđe i usađene široko ispod svetlih obrva. Iako se u početku mislilo da su ćelavi, primetio sam da je deo glave koji je virio ispod kačketa prekriven sitnim belim dlačicama.

Dok sam ga posmatrao niti jednom se nije pomerio. Nije trepnuo. Mislim, da nije ni disao. Stekao sam utisak da je tu a da ipak nije, ali osetio sam još nešto, bila je to smirenost i spokoj, koji su prekinuti zvukom sirene. Vozač iza mene nije delio moje oduševljenje tim čudnovatim bićem. Posmatrač je u tom trenu nestao a ja sam morao nastaviti svojim putem.

U danima koji su usledili često bih se vraćao tom susretu i svaki put bi me ispunio onaj čudan osećaj spokoja. Nisam bio jedini koji je to osetio. Ljudi su često govorili da su u njihovoj blizini osetili blaženstvo, spokoj, mir. Na mestima na kojima bi se oni pojavili sukobi bi prestajali. Neki su ih zbog toga nazivali anđelima, božjim izaslanicima, nosiocima mira, dok su drugi strahovali da je sve to najobičnija varka i da nam Posmatrači donose kraj sveta.

Njihovo prisustvo je od samog početka kod ljudi izazivalo kontradiktorne reakcije, od čuđenja i oduševljenja, pa sve do straha i gneva.

Iako je kasnije utvrđeno da su prvi Posmatrači primećeni pred kraj 20. veka, prva zvanična fotografija takozvane invazije Posmatrača pojavila se sredinom 2021. godine. Bila je to slika muškarca obučenog u plavu jaknu i pantalone sa crnim kačketom na glavi koju je jedan korisnik tvitera podelio uz komentar: „Ovaj čudak već sat vremena samo stoji na sred ulice i gleda u komšijsku kuću… Halloween je za tri meseca. Malo si poranio druže.“ U komentarima ispod potvrdio je da je pozvana policija, ali čudak je ubrzo nakon toga nestao. Fotografija je izazvala veliko interesovanje javnosti a najčudnije je bilo to, što je više ljudi u isto vreme videlo istog tog čudaka na različitim mestima.

Vest o ovom čudnom susretu prenelo je nekoliko portala i uskoro je otpočeo  „foto lov na čudake u plavom što nas posmatraju“. Ljudi širom sveta su masovno prijavljivali susrete sa njima. Aplikacija „ObserverCount“ je u prvom danu svoje aktivacije izbrojala preko milion susreta sa našim posetiocima. Viđeni su na ulici, na autoputu, u polju, parku, na plaži. Nisu ništa radili, samo su nepomično stajali i posmatrali, zato su ih novinari i nazvali Posmatračima. Ako bi im se ljudi obratili, ostali bi uskraćeni za odgovor, ako bi ih pak dodirnuli, Posmatrači bi samo nestali. Isparili. U vazduh se promenili.

Ali to je bio samo početak.

Verujem da je naše sve veće interesovanje za njih probudilo njihovo interesovanje za nas i naš način života. Nekoliko meseci kasnije Posmatrači su počeli da se pojavljuju u našim institucijama, školama, bolnicama, tržnim centrima, muzejima, bioskopima a uskoro nakon toga počeli su ulaziti i u naše domove.

Prvi prijavljeni slučaj desio se u decembru 2022. godine kada je u Funtigtonu policija primila prijavu da Posmatrač stoji u njihovoj trpezariji i gleda u njih. Nestao je pre nego što je patrola stigla, ali nakon toga njihove kućne posete postale su svakodnevnica. Nisu birali vreme dolaska i ponekad bi došli u najčudnijim i najnezgodnijim trenucima. Bilo je ljudi koji su bili uplašeni, terali su ih iz kuće kao nepoželjne štetočine, dok su drugi od njihovog dolaska pravili zabave i događaje a bilo je i onih koji su ih u potpunosti ignorisali.

Nisam bio među onima čiji dom su posetili, ali bio sam kod prijatelja kad se jedan od njih iznenada pojavio. Bio je to šok za sve nas koji se ubrzo promenio u oduševljenje. Društvo se okupilo kako bi zajedno pogledali utakmicu finala Lige prvaka, ali nakon njegovog dolaska više smo vremena posvetili njemu, nego dešavanjima na ekranu. Prvo smo se svi uslikali sa njim, kako bi imali dokaz. Nismo primetili neke novine na njemu. Iako smo pokušali ostvariti komunikaciju s njim, nije nam odgovorio a onda je samo nestao. Nismo ni videli onaj odlučujući gol. Čak i nakon njegovog odlaska nastavili smo sa razvijanjem teorija ko su i šta su naši posetioci. Da li su došli sa druge planete ili paralelnog univerzuma, a možda su došli iz daleke budućnosti. Mene lično nije brinulo ko su, već razlog zašto su tu. Bio sam ubeđen da nam od njih ne preti opasnost, verovao sam da nas posmatraju i procenjuju.

I kao što su oni posmatrali nas i mi smo posmatrali njih. Od trenutka njihovog pojavljivanja naučnici su istraživali ovaj fenomen, izvršene su razne studije a vlade širom sveta su pokušavale pronaći način kako na najbolji način pristupiti novonastaloj situaciji. Sasvim očekivano, poseta Posmatrača se našla i na dnevnom redu sednice Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Samom zasedanju je prisustvovalo nekoliko njih. Iako su prozvani da se predstave i objasne razlog svog dolaska, oni su ostali nemim posmatračima tog događaja. Oformljena je specijalna komisija koja je u saradnji sa naučnicima trebala saznati više o ovim stvorenjima i na taj način otkriti razlog njihovog dolaska. Na žalost godine istraživanja su dale samo neke odgovore.

Zahvaljujući brojnim skeniranjima saznalo se da svaki Posmatrač poseduje neku vrstu štita zbog kojeg je bilo nemoguće uzimanje bilo kakvog materijala za analizu. Utvrđeno je da je njihova temperatura znatno niža od naše, da imaju samo tri prsta i zadebljanu membranu između prstiju. Nisu imali obeležja muških ili ženskih reproduktivnih organa. Nagađalo se da im je voda prirodno stanište i da komuniciraju telepatijom. Neki ljudi su navodno mogli čuti, zapravo, mogli su osetiti njihov glas. Posebno je bilo zanimljivo ponašanje životinja u njihovoj blizini, bili su kao hipnotisani i izuzetno mirni. Ipak, najveća zagonetka je bila kako i odakle dolaze. U Zemljinoj orbiti nije bilo vanzemaljskih letilica a nisu pronađeni ni portali u druge dimenzije. Odakle god i kako god da su dolazili, odlično su to krili od nas.

U godinama koje su usledile brojnost Posmatrača se svakodnevno povećavala. Više nisi mogao da prođeš ulicom a da jednog ne sretneš a najveći broj je zabeležen u 2040. Na desetine njih bi stajalo duž puta ili na ulicama, ali sada su umesto u nas gledali u naše nebo i ne bi nestali čak i ako bi ih dodirnuli.

A onda je došao oktobar. U javnosti je odjeknula vest da su naučnici otkrili roj meteora kako velikom brzinom juriša ka Zemlji i tada je navodno ostvaren kontakt i sa Posmatračima. Napokon su obavestili nadležne o razlogu svog dolaska. Znali su da smo u opasnosti i došli su kako bi nas zaštitili.

Prvi udar je najavljen za 28. oktobar. Stanovništvu je izdata preporuka da ne podležu panici i da ostanu u svojim kućama i većina nas je poslušala. Zatvorili smo se u kućama i čekali, ali ja nisam imao mira i uveče sam izašao napolje kako bih proverio Posmatrača u mom dvorištu. Stajao je na istom mestu i gledao u nebo punih trideset osam sati. Ovog puta sam pružio ruku i stavio mu je na rame. Nije nestao. Zbog štita, osetio sam samo strujanje hladnog vazduha i neko vreme sam stajao tamo sa njim. Povremeno bih pogledao u nebo, povremeno u njega, sve vreme se pitajući na koji način nas štite. Da li projektuju svoj štit oko Zemlje ili bi samo njihovo prisustvo trebalo da nas na neki način zaštiti. Bio sam zabrinut i uplašen, ne zbog sebe, već više zbog moje porodice. Taj roj je mogao biti bilo šta. Pretpostavljao sam da je u pitanju vanzemaljska invazija koja dolazi da nas uništi… i možda sam to samo umislio, ali u tom trenu sam osetio nalet ohrabrenja koji me je smirio. Verovatno je to bila ta telepatija o kojoj su ljudi govorili. Vratio sam se u kuću ubeđen da će sve biti u redu.

I bilo je.

Nekoliko sati kasnije, pre nego što se proširila vest da su meteori naglo skrenuli pravac, Posmatrač se pojavio preda mnom. Pružio je ruku ka meni, dodirnuo moje rame i tada sam čuo tih par reči, „opasnost je prošla. Sada ste sigurni.“ Stigao sam odgovoriti sa kratkim „hvala“ i primetio blag naklon glavom.

Zaštitili su nas. Ne znam od koga ili čega, niti na koji način su to učinili, ali spasli su nas.

Nakon tog događaja njihov broj se drastično smanjio. Nisu posve nestali, još uvek primetim ponekog kako stoji i posmatra nas ili nevidljivi svet oko nas. Obično mu samo klimnem glavom. Odgovor ne dobijam, ali siguran sam da je moja zahvalnost primećena. Drago mi je što su još uvek tu, svet bi bio čudan bez njih.

 

Autor: September

Hotelska soba

Posted on by Redakcija

U tamnoj hotelskoj sobi, sedeli su, jedan naspram drugog, čovek i čudovište. Čudovište je zapravo pogrbljeno čučalo, zato što je bilo preveliko za tako malu sobu. Od nameštaja, tu su se nalazile samo osnovne stvari: krevet, noćni stočić sa lampom i satom, ormar, mali stakleni sto na sredini i jedna fotelja u kojoj je mirno sedeo čovek sa snajperom položenim u krilu. Kroz jedini prozor ulazila su svetla velikog grada i tek toliko obasjavala sobu da je bilo moguće videti gde se nalazi koji komad nameštaja. Spolja je dopirala prigušena buka noćnog života.

Čovek pomeri ruku sa snajpera i pogleda u svoj glomazni, ali praktični, vojni sat. Položio je ruku nazad na snajper i ponovo se bezizražajno zagledao u ogromno čudovište ispred sebe, koje je zauzimalo gotovo pola sobe u svom čučećem stavu. Mada, možda je gledao i kroz njega.

Čudovište je bilo toliko crno da, čak i kada bi se sva svetla u sobi upalila, ono bi i dalje bilo crnje od najcrnjeg dela ljudske savesti. Imalo je ogromne i tanke crne noge, predugačke crne ruke koje su mlitavo dodirivale pod i više od pedeset očiju koje su se nalazile svuda po njegovom crnom telu. Iz svakog oka, klizila je po jedna krvava suza, a sve suze zajedno su pravile krvavu baru u kojoj je čudovište čučalo.

Blago i gotovo neprimetno, čudovište se pomeri i iz njega izađe mračna silueta, odvajajući se crnom sluzavom tečnošću od svog domaćina. Poprimi izgled nekog starijeg, sedog vojnika i reče čoveku koji je sedeo u fotelji naspram njega:

,,Ulaz si osigurao, sobe do tebe su prazne. Razmotri još jednom plan za izlaz odavde i obrati pažnju na vreme“.

Čovek ponovo pogleda na svoj ručni sat, pa se vrati u prvobitni položaj, mirujući i dalje sa snajperom u krilu. Vojnik se za to vreme stopio sa čudovištem iza sebe. Iz čudovišta sada izađe neka starija žena.

,,Pre početka ove misije si dobro jeo i obavio obe nužde u toaletu, tako da si bezbrižan narednih dvadeset i četiri časa, a i više, iako ti neće biti potrebno ni upola toliko da odeš na sigurno mesto. Pripazi samo na vetar, da ti se vrat ne ukoči“, reče žena i stopi se ponovo sa čudovištem.

Čovek poslednji put pogleda na sat, pa ustade sa fotelje. Otvorivši prozor, postavi snajper na sims, čučnu i zagleda se u daljinu. Topli letnji povetarac uđe u sobu.

,,Nije kasno da nam se vratiš“, obazrivo progovori osoba iza snajperiste koja je nosila odelo nekakvog hirurga. Stopi se sa čudovištem iz koga potom izađe devojčica plamen-crvene kose.

Devojčica priđe snajperisti, zagrli ga i pogleda u pravcu u kojem je nišanio priljubivši svoje lokne uz njegovo lice.

,,Ona nikada neće biti majka, zar ne?“, tužno upita devojčica, blago se njišući, i dalje gledajući negde u daljinu.

,,Ona je izdajnik, ne zaboravi to“, reče snajperista bezizražajno, ,,A sada vas sve molim, stišajte se na trenutak“.

Desetak sekundi kasnije, između zgrada odjeknu pucanj. Čudovište u hotelskoj sobi dobi novog stanovnika u sebi.

 

Autor: Simo Hajha

Američki bogovi 2

Posted on by Kristijan Šarac

ŽANR: horor/akcija

IZDAVAČ ZA REGION: Dibidus

ORIGINALNI NAZIV: American Gods: My Ainsel

SCENARISTA: Nil Gejmen

CRTAČI: P. Krejg Rasel, Skot Hempton

ZEMLJA: SAD

GODINA IZDAVANJA: 2019.
OCENA:

 

Idemo u korak sa Amerikancima, drugi tom serijala Američki bogovi nam je dostupan već dosta dugo u izdanju Dibidusa, naravno. Malo nas je poremetila sve ova situacija sa pandemijom, svako se sa tim izborio na svoj osoben način – tako da nam možda i nije bilo preterano do čitanja. Ne, to nije bilo vreme u kome radite sve ono za šta niste imali vremena do tada, ma koliko sebe uveravali u to. Ali sada je već vreme da se polako vraćamo u normalne tokove, i ponekad nađemo i to vreme samo za nešto što volimo – a za mnoge od nas su to stripovi i knjige.

Ono šta bi vas dodatno moglo privući kod ovog izdanja su tri različite naslovne strane. Oko ovih stvari se dosta koplja lome. To je skoro uobičajeno u svetu, ali kod nas je relativno novo, jer kod nas sve kasni. Pa tako ovaj trend diže mnogo bure po društvenim mrežama sukobljavajući kolekcionare i ljubitelje. Mogu da shvatim obe strane, jer sam i među čudacima izopštenik, ne spadam ni u jednu grupu od te dve. Sa jedne strane, ne biste verovali šta sve posedujem, sa druge strane ništa od toga nije u celofanu i kesicama, to je za čitanje. Sve što je potrebno je da se vodi računa, uostalom ništa ni tako nije večno. Da rezimiram, kolekcionari mogu da troše svoj novac na sve tri naslovne strane, ne troše naš, dok mi ostali ovim dobijamo pravo na izbor, da damo novac za onu verziju koja nam se dopada. Trendovi i nove stvari nisu loši, ljudi ih samo prihvataju ili ne. Na kraju krajeva, ironično, svi ćemo unutar korica dobiti isto.

Nil Gejmen – je jedan od onih retkih autora koji su sa nečim što je po svemu andergraund delo napravili bum na mejnstrim sceni (mala digresija u vezi sa ovim, ovo nikako ne treba uzimati kao pravilo – ekstremno je retko fantastika je svet izvan mejnstrima i kao takvu je treba posmatrati), govorim naravno o Sendmenu koji je u pretprodukciji za ekranizaciju (uvršten u obaveznu lektiru Kalifornijskog univerziteta) i čija epizoda San letnje noći je dobila Svetsku nagradu za fantastiku (World Fantasy) i time izazvala popriličan skandal, naime strip je uklonjen iz konkurencije za ovo prestižno priznanje, dakle biće jedini stripadžija sa ovom nagradom. Da, stripadžija, jer i on sebe takvim smatra, a moja omiljena anegdota u vezi sa ovom tvrdnjom je ona kada mu je na žurci jednom prilikom prišao neki književni kritičar i rekao mu da on ne pravi stripove nego literalna remek dela. Gejmen je posle govorio ’osetio sam se kao kurva kojoj su rekli da je debitantkinja’.  Sa šest Huga i dve Nebule (dve najvažnije nagrade u fantastici) i jednom Brem Stoker nagradom (najveća nagrada u horor žanru),  jedan je od najnagrađivanijih pisaca žanra. Interesantna stvar se desila 2004. godine na dodeli Huga, gde je kao predsedavajući sam sebi dodelio jednog za kratku priču A Study in Emerald jer dužnost je prihvatio pre nego što je saznao da je među nominovanima. Ni ostala njegova dela nisu manje zastupljena na velikim i malim ekranima, Svemirska prašina filmovana, Knjiga o groblju u pretprodukciji, Koralina animirana, Anansijevi momci nas uskoro očekuju na ekranima, Nikadođija i jeste nastala kao BBC-jeva serija, tek naknadno pretvorena u roman. Jedino Crna orhideja još nije ni u kakvim pričama za ekranizaciju, moguće stoga što je suviše andergraund za jednu superheroinu. Inače, umalo da ne spomenem – Gejmen je scenarista svima nam omiljenog crtaća Princeza Mononoke, baš kao i filma Beovulf i nekih epizoda Doktora Hua. Dakle, on je neko kome je uspelo da mu andergraund priče budu viđene mejnstrim očima, no daleko od toga da to svako može postići. Inače, kruži i priča da ga ne možete naći da spava ma u koje vreme došli, pa je možda to jedan od razloga njegovog uspeha, a ne smeta mu svakako ni to što je vrlo dostupan svojim fanovima i što se pojavio i u jednoj epizodi Simpsonovih.

Krejg Rasel – autor koji spada u stare vučine i iza sebe ima rad na takvim herojima kao što su Doktor Strejndž, Betmen, Sendmen, Konan, Helboj, Elrik od Melibona, Zvezdani ratovi, Bafi ubica vampira, a tu su za širenje horizonata Prsten Nibelunga i Čarobna frula u stripovskoj formi. Četvorostruki je dobitnik Kirbi nagrade i devetostruki dobitnik Elzner nagrade.

Skot Hampton – je neko ko je od detinjstva sanjao da se bavi žanrom i uspeo je sa svojim autorskim stripovima Silverheels koji se smatra prvim slikanim mesečnikom i Simon Dark, te radu na serijalima Betmen, Sendmen i Crna udovica. Takođe je poznat po brojnim ilustracijama za knjige poznatih pisaca fantastike. Dobitnik je Harvi nagrade.

Dok Sreda luta severnoameričkim kontinentom u potrazi za podrškom u ratu koji se neumitno približava – a možda je i počeo, Senka se smestio u mali gradić i čeka naređenja i zadatke. U dokolici, šta drugo raditi nego sanjati grom-ptice i čitati štivo tri za dolar? Naravno, idila ne može da traje – rat je. Padaju žrtve u međuigri. Ovaj tom se završava tako da jedva čekate sledeći.

To je ono najinteresantnije kod ovog dela. Svi smo čitali knjigu i gledali seriju. A opet nas strip drži u tenziji i iščekivanju. Zbog toga Gejmen i jeste vanserijski scenarista. Pri tom poštuje pravila drame ekspozicija, razvoj i kulminacija. Pri čemu je mogući problem ovog toma što spada u razvoj, i možda je nedovoljno spojen sa kulminacijom. Što ga čini izuzetno sporim, ali meni je upravo to i prijalo. Način koji koristi da nešto malo ubrzava tok su međuigra i priče iz svetskih mitologija. Crtež je dovoljno dobar, ali na trenutke imate onaj osećaj kao u Sendmenu da nije dorastao scenariju. Nadamo se da nas nova frka neće omesti, i da možemo da uskoro očekujemo i treći tom sage. A i do tada ćemo se čitati jasno, jer ja ću pisati…

Priče uz ognjište – Istorija, mistika i mali čovek

Posted on by Natalija Tanasković

Šta čini knjigu „Priče uz ognjište“ Vladimira Arsića originalnom u odnosu na druga dela savremenih srpskih pisaca?

Sam naslov knjige inspirisan je time što su se ranije ljudi okupljali pored ognjišta da bi pričali jedni drugima priče.

Što se stila pisanja tiče, pisac je koristio narodni govor zbog kojih ove priče deluju kao da su iz davnina. U gotovo svakoj priči primetiće se obrazac gde postoji pripovedač i nemi slušalac čije prisustvo registrujemo kada mu se pripovedač povremeno obrati. Priče su pisane sažeto i pitko, što omogućava da se lako prate.

Na jedan zanimljiv način čitalac koji možda nije preterano zainteresovan da čita udžbenik iz istorije može se upoznati sa raznim zanimljivostima iz naše prošlosti (brojne priče zasnovane su na istinitim istorijskim događajima). Pozadina nekih istorijskih događaja seže ili u period sa početka devetnaestog veka, preko Prvog i Drugog svetskog rata, pa do kraja devedesetih godina prošlog veka. Ti događaji nisu puko prepričavanje sa nabrojanim datumima i godinama. Istorijske priče su dovoljno dugačke da bi čitalac stekao određenu sliku o tome šta se desilo, a dovoljno kratke da čitaoca navedu da sam istražuje o određenim događajima.

Ko je bila Makrena i zašto je baš njoj i njenom sinu Petar Karađorđević podigao spomenik? Čitalac će nakon čitanja priče o njoj uvideti kako jedne čarape ne simbolišu puki odevni predmet, već gest neizmerne ljubavi i brige koju roditelj oseća prema detetu.

Na teritoriji Ovčar banje, na blagom uzvišenju, postoji jedna pećina. Međutim, to nije obična pećina, jer je ona pretvorena u crkvu koja se naziva Kađenica. Kako nam ova crkva dokazuje da se čovekova vera u viši poredak ne sastoji u pridržavanju rituala već u tome da li ćemo zadržati svoja načela i kad se suočimo sa smrću?

Sa druge strane, manastiri ne moraju kriti u sebi samo legende o stradanju zarad vere. Nekad se oko zidina i među zidinama čuvaju tajne pojedinaca i njihove porodice. Primer za to je manastir Praskvica iznad sela Čelobrdo, u Crnoj Gori. Tako će čitalac moći da sazna koji je konflikt monaha Jegora stajao gubitka ruke i najbližeg člana porodice. Takođe, naizgled neupadljiv monah Jelisej postaće bitni akter ove porodične priče.

Arsić nas svojom knjigom podseća na nepravedno zaboravljenog pilota Milutina Petrova. Priča o njegovoj nesrećnoj pogibiji uoči Drugog svetskog rata biće samo okidač da se na primeru njega i njegove žene Zlate pokaže smisao prave ljubavi. O velikoj ljubavi između Milutina i Zlate govori jedan zanimljiv podatak. Istoričar Petar Bosnić istraživao je detaljno život pilota i uspeo je da, između ostalog, zabeleži i poseban odnos koji su imali pilot Milutin i njegova žena Zlata. Po rečima istoričara, Zlata je pre početka rata radila u advokatskoj kancelariji u Vršcu. Milutin je često umeo da izvodi brojne manevre u vazduhu kojima bi joj upućivao pozdrav. Sama Zlata je znala da je to način na koji je on hteo da joj ukaže na njegova osećanja prema njoj.

Među stranicama knjige čitaoci će upoznati prvu poznatu ženu serijskog ubicu na našim prostorima, babu Anujku (Anu Drakšin, po nekim izvorima Drakin, kasnije Anu di Pištonju). Kako je jedna žena uspela da ubije toliko ljudi (po nekim izvorima, preko 150) i stekne reputaciju veštice i osobe koja seje strah?

Pored istorijskih činjenica, na stranicama knjige susreću se i zanimljivi i ponekad zastrašujući običaji i verovanja. Čitalac će moći da sazna zašto nijedan budući bračni par ne bi želeo da mu se obeležava crna svadba, na koji način je svekar mogao da ima pravo na nevestu, kako se ubijao onaj za koga se verovalo da je vampir, zašto nije bilo preporučljivo biti sam u vodenici… Čitanjem knjige možemo se upoznati sa verovanjem iz slovenske mitologije da su zmajevi mogli da otimaju mlade devojke i sa njima da imaju potomstvo. Da se na dan nekih praznika mogu dešavati sudbonosni događaji po junake.

Da bi pričama dodao mističan ton, u brojnim sižeima pojavljuju se mitološka stvorenja i ponekad je teško razaznati granicu između stvarnog i imaginarnog. Tako među stranicama ove knjige srećemo duhove koji ne mogu da napuste ovaj svet dok potonje generacije ne iskupe dug prema njima („Ukleto polje“, „Posle devedeset godina“, „Ševa“.). Nekada se ova stvorenja pojavljuju da bi živima pomogla da se izbave iz opasnosti („Burma“, „Pećina“) ili da im pomognu da nastave život dalje („Kađenica“). Na stranicama ove knjige, čitalac se može upoznati sa prvim srpskim vampirom („Kad zlo zaokupi“), a susret Jordana sa obogaljenim Zoltanom, a zatim i misteriozna smrt Jordana iz priče „Mećava“ navodi na razmišljanje o tome kako je čoveku nekad teško da se bori sa osećajem krivice, čak i kad je primoran na delovanja koja su ga potom navela da se zbog njih pokaje.

Kombinovanjem istorije, tradicije i fantastičnih elemenata pisac nam dočarava svakodnevicu, sudbinu, misli i osećanja marginalnih ljudi koji padaju u zaborav. Pripovedač u priči „Makrena“ ne govori slučajno: Nego, sed’te gospodine, moram vam na po redu pričati, jerbo se svašta poboravi il’ prećuti, a to po katkad vredi više i od onog što je izneto.  

Iako na neka verovanja naših predaka ljudi danas gledaju sa podsmehom, ona su pomagala tamošnjim ljudima da uvide univerzalne istine koje važe i danas. To možemo videti u sledećem odlomku iz priče o prvom srpskom vampiru „Kad zlo zaokupi“. Iako mitsko stvorenje, vampir je našim precima pomogao da definišu suštinu zla, a ta definicija je ono što važi i danas: Vidim, zanimaju te vampiri, vile i vilenjaci, razne karakondžule i sve drugo od čega su naši preci strahovali i u šta su, misliš se, ’nako prosti verovali. (…)Možeš se sprdati, a moreš i promisliti. Jer zlo je zlo, traje i opstaje kol’ko i sam čo’ek. Menja lica i rubine, menja obličja, ali mu je naum isti – iksana da satre, krvi da mu se napije!

U istoj priči pisac pokazuje kako ljudi danas nekad neopravdano smatraju da su naši preci manje bili sposobni za život: Samo, upamti… Sav taj neuk i nepismen narod vekovima je opstajao svojim trudom i svojim rukama. Nije svakad bilo struje i nafte, nit’ se znalo za traktore i motorke, pa se jope’ živelo. Recimo, baciš čo’eka u šumu, ostaviš ga bez ičega, a on se snađe. Napravi sebi kakvog skrovišta, pronađe izvor, nabere gljiva, kestenja i raznog bilja, preživi i uspravi se. Potom raskrči malo zemlje oko ognjišta, zaore i poseje, zapati stado koza ili ovaca, pripitomi kokice i svinje, i nekako pretekne. Bojim se da ovi tvoji, učeni i teknici vični, ni mesec dana ne bi sastavili, daj Bože da bi i vatru umeli da nalože. Jopet, drukša su to vremena bila, bilo pa se pominjalo. Ja ću ti kazivati ono šta znam i što sam usvojio od starijih, a ti, jope’, sudi kako ’oćeš.

Takođe, oni mudriji znali su da pored verovanja u uticaj više sile na naš dalji tok života najviše utiču naše misli, a ne spoljašnje okolnosti ili nečije vizije. To se vidi u sledećem odlomku iz priče o baba Jegdi:

Istina je, postoje Bog i angeli, postoji i usud. Al’ to nije upisano u bož’jem tefteru, već u tvojoj glavi. Kroz nju sve prolazi i iz nje sve dolazi… I sreća i rados’, i muka i bol, i boles’ i smrt. Ako to na vreme s’vatiš, veruj mi, neće život upravljati tobom, već ćeš ga sȃma ’vatati za rogove.

 Važno je da sam zdrava, pa će opet svega biti. Imala sam ja i elektriku, sijalicu jednu, al’ se pokvari. Dal’ je dotrajala il’ ja nisam struju plaćala, ne znam. Tek, ponovo mi noć brzo dolazi. A inače, onako, pomažu i ljudi. Donese ko šta ima i može, pa i država, moram ti se hvaliti, brigu o meni vodi. Svakog meseca mi pošlju 2.000 dinara, pa mi ni para ne manjka. A evo, i danas, dođoše s tobom iz Crvenog krsta, dušek mi doneše. Ne znam samo ’de ću ga skloniti. Mučno će u vajat stati.

Odlomak iz priče „Pseći život“ pokazuje nam kako čovek  može da gleda na život i onda kad je bez igde ičega.  Ova priča, takođe, navodi na razmišljanje o životnim izborima. Šta odabrati: ličnu sreću ili brigu o bliskom čoveku (a u vremenu u kojoj se odvija priča bilo je nemoguće pomiriti oba)? Ono što bezimenu junakinju približava čitaocu je preispitivanje o odlukama koje je donela. Šta bi bilo da je bilo drukčije? Na njenom primeru uviđamo da je ljudski katkad zastati, preispitati sopstvene izbore, možda i maštati o tome kakav bi život bio da su načinjene drukčije odluke. Međutim, ona nam, takođe, dokazuje da uprkos tim mislima čovek na kraju treba da prihvati posledice svojih izbora. Ono čime nas junakinja još privlači je to što nas podseća na istinu iz „Malog princa“ – da smo mi odgovorni za one koje smo pripitomili.

Misao o pripitomljavanju vraća nas na misli o ljubavi. Tema ljubavi pojavljuje se i u drugim pričama, pri čemu nas Arsić podseća da postoje razne vrste ljubavi. Tako, postoji ljubav između dvoje mladih ljudi. Ona je opisana u priči „Burma“. U sižeu gde se stvarnost graniči sa fantastikom, pokazano je da će onaj koji voli čekati onog drugog i onda kada ga svi ostali odvraćaju od toga. Priča o dve burme od čijeg ujedinjenja zavisi i mir dvoje ljudi na onom svetu na simboličan način govori nam da se ljubav dvoje ljudi ne gasi čak ni nakon njihove smrti. Ona nastavlja da živi u sitnicama i životima kasnijih pokolenja. Sa druge strane, u priči o baba Jegdi vidimo kako ljubav može da iskida čoveka kad je osujećen da bude sa onim ko mu uzvraća osećanja. Na koje postupke čoveka može navesti takav gubitak?

O snazi ljubavi govori nam i priča „Makrena“. Kroz ovu priču govori se o veličini majčinske ljubavi. Šta je majka sve spremna da učini da bi našla svoje dete? Koliko po nju može biti bolan gubitak deteta? Na primeru neprijateljskog vojnika koji je uputio neobičnu molbu Makreni priča nas, takođe, uči da ljubav majke potire sve jezike i kulturološke barijere. Ona je potrebna čak i onda kad smo davno stasali za život. Život Makrene podseća nas na snagu brojnih žena da se nose sa bolom i gubitkom, ali i da to ćutke podnose. Sledećim odlomkom pripovedač svim majkama odaje poštu: Jerbo, žena je žena, njojzino je samo da radi od svitanja do navečerja, da ožulji ruke i savije grbinu, da svakoga dočeka i isprati, da rađa i sa’ranjuje, i da ni o čemu drugom ne misli. A jope’, nešto raz’biram, kada bi muški samo jedno dijete na svet izneli, drukše bi se za života vladali.

O tome da roditelj nekad postupcima želi da sačuva svoje dete, a da ono toga nije isprva svesno, govori nam priča „Jegorova tajna“. Ova priča nam, takođe, ukazuje da osećanja za nekoga iako jaka na početku, mogu biti prolazna. Treba  prepoznati u sebi za koga gajimo trajne emocije, a za koga ne. Sa druge strane, potrebno je znati i da kod drugih ljudi prepoznamo da li je njihova naklonost prema nama iskrena ili prolazna. Jedino tako bićemo u mogućnosti da prepoznamo i sačuvamo važne ljude u našem životu i odbacimo one koji to nisu. U suprotnom, bićemo osuđeni na nesreću ljudsku i vječitu potragu za onim što nam stalno izmiče, za onaj sićušni gram sreće kojeg primjetimo tek kada ga olako ispustimo.

Kol’ko smo samo puta zajedno proveli noć uz vatru, leži mi tako na grudima i nemo sluša moje ispovesti, sećanja na davno zagašeni život, posrtanja i padanja, sve one zaludne nade s kojim se mlad iksan zadoji u kolevki, da bi negde uzgred zavrlj’o, kren’o stranputicom i zaustavio se pred ambisom oklen mu više nema povratka.

Da u svojim procenama ljudi možemo omanuti i da nas nekad mogu izdati najbliži ljudi, govori nam priča Vučji zbeg. Ponekad se desi da čovek misli da ima sve, prijatelje, bračnog druga, porodicu. A zatim u jednom trenutku shvati da je godinama sve to što je imao bio privid i laž. Međutim, ponekad prijatelja možemo naći na mestu na kome smo to najmanje očekivali… Ponekad se on ne nalazi samo među ljudima.

Na primerima određenih priča  („Ševa“, „Ukleto polje“, „Posle devedeset godina“) pokazano je kako krivica i njeno iskupljenje nisu uvek vezani samo za onoga koji je počinio neko nedelo. Vrlo često tu krivicu ne iskupljuju njeni počinioci nego naredna pokolenja. U nekima je prikazano kako neznanje i stereotipi narodu otežavaju da vide pravu istinu i zbog toga čine stravične greške. U ovim pričama sreću se elementi fantastike i horora.

I sada ćete i’ đeco u pećini i viđeti. Prekrstite se, uđite lagano i nemo, zapal’te voštanice i malo se zamislite. Nije svetinja samo tamo đe se čo’ek krstom krsti i đe se hram u slavu Boga podiže. Svako je mesto sveto, naročito ono đe se u Hristu strada, đe se život gubi al’ se vere ni za šta ne odriče. Upamtite ovo mesto i ne dajte da i vaša đeca na nj’ zaborave.

Da crkva ne mora biti uvek građevina koja se namenski gradi zarad religioznih obreda, govori nam priča o crkvi Kađenica. Ova priča pokazuje nam kako verska načela ne osuđuju ljudski strah  usred smrtne opasnosti ili iskušenja, već insistiraju na tome da se snaga čoveka ogleda upravo u tome da se protiv tog straha izborimo.

 

Iako mala po obimu, knjiga „Priče uz ognjište“ objedinila je istorijske, kulturološke, mitološke i jezičke elemente našeg naroda. Svi oni predstavljaju sredstvo kojim su u prvi plan stavljeni junaci priča. Na neke se možemo ugledati, od drugih učiti na njihovim greškama i truditi se da ih ne ponavljamo. Sa nekima saosećamo jer se i sami pronalazimo u njihovim mislima, osećanjima, dilemama i životnim pričama. Najzad, kroz ove priče utkane su univerzalne istine o životu, ljudskim postupcima i srži čovekovog bića. Upravo zbog svega ovoga, knjiga Vladimira Arsića izdvaja se među novijim delima savremenih srpskih autora.

Vrisak 3

Posted on by Jovan Petrović

„Prošlost će se vratiti i uješće vas za dupe. Šta god ste do sad znali o prošlosti zaboravite. Prošlost ne spava.“

Ovih nekoliko rečenica koje izgovara Rendi, junak prethodna dva filma, zapravo je srž trećeg dela filma, koji zatvara jednu triologiju. Snimljen je 2000. godine, a kako znamo da je prethodni film snimljen 1997. godine a prvenac 1996. godine onda lako možemo zaključimo da je izmedju njega i prethodnika tri puta veća distanca nego što je izmedju prvog i drugog dela. Dovoljno da ovaj film dobije novu dimenziju. Kao dete koje ste videli još kada je musavo hodalo oko klackalice, a onda najednom posle dugo vremena vidite odraslog školarca.

Osim toga, film je snimljen na prelazu epoha, jednom rukom mašući devedesetim godinama i filmskom šmeku i energiji toga doba, a drugom rukom pokazujući u pravcu dvehiljaditih godina koje opet imaju neki novovekovni i novo milenijumski stil. Samim tim, scenografija, gluma, efekti, motivi su drugaciji.

Što se tiče samog filma, stvari su sledeće – uvod u film nam potvrđuje ono sto nam je prehodni film najavio – sve vreme postoji faktor iz pozadine koji je u ključnim momentima radnje davao pravac događajima koji ce pokrenuti pokolje iz prva dva filma. Ubice iz prethodna dva filma su više izvršioci pokolja, a ovaj faktor, koji je u isto vreme i ubica, idejni je tvorac pokolja.

Ili istorijski gledano – Adolf Hitler i njegov „Mein Kampf“ su idejna osnova, a Aušvic, Dahau i Banjica sa svojim personalom su izvršioci.

Mogu sad da sve ispojlujem kao niko, ali mislim da bih rasipao slova. Umesto toga, pažnju bih posvetio osnovnom motivu pokretaču trećeg dela filma. U pitanju je sinonim za zabavu i umetnost kao i za enormnu zaradu na osnovu njih – Holivudu. Ali ne toliko onaj Holivud koji znamo po glamuru, već ono sto taj spoljasnji glamur drži. U tome se nalazi toliko prepletenih snova pojedinaca o slavi, ličnih i opštih interesa, tehničkih izazova, planiranja snimanja, kastinga, poslovnih sastanaka, večera i koktela. Mešaju se ljubav prema umetnosti i ljubav prema novcu, idealizam i pragmatizam, detinja nada i hladnokrvnost egzekutora. Zapravo to je jedan mehanizam, u kome neprekidno „čaša žuči ište čašu meda“. U tome neko dostigne to da hoda crvenim tepihom, neko opstaje u sistemu čekajući svoju priliku, a neko se vrati kući.

Međutim, zdravu dozu spojlovanja moram uneti. Sindi Kembel je uspešno završila studije na Vindzor Koledžu, dobila je poseban sertifikat za svoje angažovanje u glumačkoj sekciji, ali to nije bilo dovoljno da zaboravi sve ono šta se dešavalo prethodnih godina.

Ne prepuštajući ništa slučaju, odluučje da se povuče daleko od javnosti, negde u neku brdsko-planinsku oblast. U svojoj prilično dobro snabdevenoj kući bavi se poslom savetodavca a posao obavlja preko telefona, koristeći lažno ime. Sve ovo jasno ukazuje da se ona zapravo krije od potencijalnih napada novih manijaka. Pored je je uvek njen umiljati, ali vrlo oprezni zlatni retriver, za slučaj da se neko noću počne šunjati oko kuće.

U toj osami, može i na miru da razmišlja o svom životu, da pokuša da nađe odgovore na sve što joj se dešavalo i dešava, i da u celom tom procesu pronađe konačno mir. Mir nije pronašla, ali je utrla put ka pronalaženju mira – shvatila je da je uzrok svi njenih stradanja zapravo niz grešaka koje je počinila njena majka Morin. Te greške su njoj došle glave, a Sindi su uvele u već poznati niz događaja.

E sad, vratimo se na uvodnu scenu. Ubica u njoj traži informaciju gde se nalazi Sindi, a kasnije saznajemo da se anonimni čovek raspitivao o njenoj novoj adresi čak u policiji. Osim toga, gde god se pojavi, ubica ostavlja slike mlade Morin. Očigledno je to neko ko je samoj Morin bio blizak, jer te slike niko pre nije video, zato što potiču iz perioda kada je Morin boravila u Holivudu.

Kako film odmiče, shvatamo da je ovaj Goustfejs do sad najorganizovaniji, najsvestraniji, i uvek ne korak nego pet ispred žrtava. Ubistva vrši efektno i brzo, a nisu mu strane ni veštine koje imaju i brojne terorističke grupe u svetu. Dovoljno je reći da prilikom čuvenog poziva koristi neku malu spravicu kojom može da lažira glas, da zvuči kao majka ili otac žrtve, a onda isto tako lako da se prebaci na onaj svoj stari, jezivi glas.

Osim ove spoznaje strahovite ubitačnosti, ubica poseduje i licnu hrabrost, što može da znači ili da je totalno hladnokrvna osoba ili da za ceo ovaj poduhvat ima bar zrno pravednog opravdanja. U njegovom slucaju je i jedno i drugo.

Ovaj pravedni razlog se zasniva na nečemu što se može sresti na putu ka ostvarivanju svoga profesionalnog plana, ili da budem prostiji – dobijanju posla. Ucena je nešto što se često primenjuje, a pozitivan odgovor na ucenu znači uspeh, dok negativan znači poraz.

Da li to bila politička, fizička, psihička, bezbednosna – svaka ucena dovodi do deobe u čoveku.

Konkretno, Morin Preskot je nekada maštala da će kao mlada i lepa devojka moći da ostvari želju da kao takva bude na naslovnici, da svojim darom doprinese glamuru Holivuda. Sa druge strane, naivno je gledala samo njegov glamur, a nije znala da put do naslovnice može da zaliči na onu pesmu jednog od mojih omiljenih bendova „Riblja čorba“ koja govori o devojci koja želi da bude lepotica sa naslovne strane nekog poznatog časopisa a koji glase:

„Daješ da te vole glumci, režiseri
novinari, ljudi neznani i znani
poješće te brzo velegradske zveri
ali ti ćeš biti
na naslovnoj strani.

Statiraćeš možda u ponekom filmu
možda ćeš reklamu snimiti za TV
menjaće te ko što razmenjuju reči
iza tvojih leđa pričaće viceve.“

Iz svog kratkoročnog boravka u Holivodu, Morin je izašla slomljenih snova, ali i sa drugim teškim ožiljcima. Od toga momenta, počinje njena unutrašnja agonija koju je pokušala da savlada formiranjem porodice, i u tome je delimicno uspela. Ipak, loše navike nije uspevala da pobedi, jer je kao mlada na osnovu svog iskustva u Holivudu usvojila onu negativnu darvinisticku etiku o borbi za nadmoć nad drugima kao osnovi za preživljavanje. Ovo će i dovesti do njenog ubistva, koje je izazvano oni faktorom koji je nastao u doba njene najveće lične dekadencije u Holivudu.

Ponovo se u ovom filmu proteže onaj stari način simbolične poruke da stvarnost često zaliči na film i obrnuto. Samo se ovaj put malo više film bavi ne toliko filmom koliko filmskom industrijom.

A primer Morin Preskot nam pokazuje i poručuje da čast nema cenu. Čast je jedna od najvećih ljudskih vrednosti, bez koje je nemoguće graditi život na čvrstim osnovama. Ali kako bi rekla prva žena akademik u Srba, Isidora Sekulić, „zemlja nije nebo“. S tim u vezi, može da se desi da čovek se ogreši o svoju čast. Ali nikada, ali nikada, ne treba da zbog toga očajava. Kao što dete kada padne malo kuka i plače ali u isto vreme ustaje, tako i čovek treba da nastavi dalje i da sanira svoju čast.

Ovaj treći deo filma konačno zatvara poglavlje „Vrisak“ triologije. Film obiluje flesbekovima na radnju prvog filma, kao da sam Ves Krejven sam daje odu svome delu u samom filmu. Sjajan način da se završi trilogija!

Nastanak „Vriska 4“ iz 2011. godine je, po mom mišljenju, samo iskorišćavanje starih ideja u novom odelu, pa smatram da nema potreba da ga analiziram, ali – ko zna.

Vremenski pejzaž

Posted on by Lazar Vuković

Pozdrav razrede. Dolazi nam leto i iskreno se nadam da će sa njim korona u nekom trenutku otići, dosta je bilo karantinskog života. Doduše, imalo se šta raditi, malo pisanja malo pripremanja ostalih tekstova, ali blejanje između četiri zida vremenom dosadi. Ali da ne patetišem za ovaj čas sam vam spremio jedan vanvremenski klasik nakon čijeg ćete se čitanja duboko zamisliti kuda ide ovaj svet. Ne, nije u pitanju još jedna distopija, nego delo za koje se može reći da je ekološko apokaliptični klasik, ali polako.

Autor koji stoji iza ovog romana je Gregori Benford (Gregory Benford), eminentni pisac tvrde naučne fantastike, predavač na Univerzitetu Kalifornije, teoretičar i eksperimentalni naučnik u oblastima astrofizike i fizike plazme. Uporedo sa naučnim radovima piše i naučnu fantastiku u kojoj vešto koristi svoje naučno znanje strogo se držeći poštovanja naučnih zakona.

Najbolji primer tvrdnje iz prethodnog pasusa se može videti u njegovom serijalu Galaktički centar (Galactic Center Saga) koji čine sledeće knjige:

U okeanu noći (In the Ocean of Night)

Preko okeana sunaca (Across the Sea of Suns)

Velika nebeska reka (Great Sky River)

Plime svetlosti (Tides of Light)

Mahniti zaliv (Furious Gulf) i

Jedrenje blistavom večnošću (Sailing Bright Eternity)

U ovoj epopeji koja govori o sukobu ljudske i mašinske civilizacije, Benford je vešto opisao tehnologiju koju koriste budući ljudi, kosmičke objekte i procese. Sa druge strane, karakterizacija likova mu nije jača strana čime doprinosi i njegova fascinacija kosmosom i čudesima koje donosi budućnost.

Od ostalih romana iz njegovog opusa vredi izdvojiti Srce komete (Heart of the Comet) pisan u saradnji sa Dejvidom Brinom, S one strane spuštanja noći (Beyond the Fall of Night) u kosaradnji sa Arturom Klarkom, Strah zadužbine (Foundation’s Fear) kao doprinos Asimovljevoj fondaciji u nizu romana gde su brojni autori nastavili i dopunili Asimovljev serijal, mini serijal Projekat Jupiter (Jupiter Project) koji pored naslovne knjige čini i Spram beskonačnosti (Against Infinity). Ovde dolazimo i do predmeta našeg predavanja koji je svojim objavljivanjem pobrao brojne nagrade i postavio domaći zadatak budućim autorima koji se odluče otiskivanju pisanja radova sa sličnom tematikom.

Roman Vremenski pejzaž (Timescape) svetlost dana je ugledao 1980. godine i svojim originalnim pristupom putovanja kroz vreme osvojio je simpatije čitalačke publike. Radnja se prati iz dva vremenska toka. Prvi je smešten u poslednje godine dvadesetog veka, tačnije u 1998. godinu gde je Zemlja na korak od ekološke katastrofe. Okeani nestaju kao posledica cvetanja algi, stabla počinju polako da odumiru, nestašice hrane i porast kriminala potresaju kopno, protesti protiv elite su uobičajeni i Njujork je pogođen nuklearnim napadom. U centru pažnje je grupa naučnika koja odlučuje da u prošlost pošalje poruku ranijim naraštajima u nadi da će sprečiti neslavnu budućnost u koju nisu svesni da srljaju nekontrolisanom eksploatacijom resursa i životne sredine. Tu na scenu stupa drugi vremenski tok, tačnije 1962. godina gde poruka jedino može biti poslata. Mladi naučnik i njegov asistent primaju neobičan signal i na njima je da ga pravilno dešifruju.

Prvo što se da primetiti je Benfordov naučni pristup. Vrlo ubedljivo je sa stanovišta fizike originalno razradio način putovanja kroz vreme. Nema slanja dobrovoljaca u prošlost sa zadatkom da ubede pretke u pažljivu raspodelu korišćenja resursa, već se sve zasniva na prenosu informacija i pravilnom tumačenju istih. Ovo može da predstavlja problem za čitaoce koji su navikli na jednostavnu radnju i stil jer Benford dosta koristi stručne izraze iz svoje branše, poput Karla Sagana o čijem Kontaktu smo imali predavanje u februaru.

Sam tok radnje je znatno usporen u odnosu na veliki broj klasika pa ovaj roman zahteva strpljivog čitaoca sa čeličnim živcima. Nema akcionih i dinamičnih scena već se sve zasniva na nauci i na verovatnoći. Tome više, kako sam već pomenuo, doprinosi i Benfordov kompleksni stil obogaćen naučnim izrazima.

Zanimljivo je da je iz ove knjige proistekao i poznati Benfordov zakon polemike koji glasi: „Strast je obrnuto proporcionalna količini raspoloživih informacija.“ Značenje ovog zakona će vam biti jasnije nakon što pročitate ovo delo i zapitate se nad porukom koju nosi.

Koliko je ovaj klasik značajan govore i nagrade koje je osvojio: Nebula nagrada za 1981. godinu, Britanska naučnofantastična nagrada za 1980. godinu, Džon V Kembel memorijalna nagrada za 1981. godinu, nominacija za Locus nagradu 1981. godine kao i Ditmarova nagrada za najbolju naučnofantastičnu knjigu za 1981. godinu. Takođe, treba pomenuti da se našao na brojnim listama najboljih naučno fantastičnih knjiga od kojih posebno vredi izdvojiti Sf Masterworks Orion Publishing Group gde stoji rame uz rame sa klasicima poput Haldemanovog Večitog rata, Metisonove Ja sam legenda, Sanjaju li androidi električne ovce od Filipa Dika… Benfordu je uspelo da naučno fantastičnoj publici i kritičarima gurne prst u oko i natera ih da se preispitaju o okruženju i kuda ide ovaj svet. Ako je bar 5% uspeo da dopre postigao je veliki uspeh.

Knjiga je pred domaćim čitaocima izašla kao trinaesto izdanje u ediciji Znak Sagite u više nego odličnom prevodu Aleksandra B. Nedeljkovića (malo da odmorimo od Kentaura). Ono po čemu je takođe ova knjiga poznata je i prepoznatljiva ilustracija na koricama čiji je autor naš poznati umetnik Bob Živković koji je za nju dobio nagradu udruženja fantastike Lazar Komarčić.

Za kraj bih vam ipak posavetovao da pročitate ovaj klasik. Bilo da vam se svidi ili ne nadam se da će dopreti do vaše svesti o očuvanju naše životne sredine i da ćete ceniti plodove koje nam priroda daje.

Sad me vidiš, sad me ne vidiš.

Posted on by Elena Alexandra

Svi smo  slušali o ljudima koji su prosto, nestali. Nekad je to delo nesretnih okolnosti a nekad deo morbidnog čina kakvog manijaka. Neki ljudi prosto žele da počnu ispočetka, a neki se izgube usled senilnosti.  Ništa neobjašnjivo. Čak i da su vanzemaljci u pitanju, oni ponekad i vrate oteto. Ali šta se događa kad imate nestanak poput isparenja kome prisustvujete sopstvenim očima? Gde odu?

Jedna od takvih priča vodi nas pravo u život Džejmsa Burna Votsona, obućara koji je živeo u Lemingtonu u Engleskoj u 19. veku. Važio je za poštenog čoveka. Jedina „razonoda“ bilo mu je pivo ili dva nakon završenog radnog dana i zbijanje šala. Tako je jednom prilikom, pripit, tvrdio da je vrsni atletičar i da može da pretrči do Konvertija (više od 64 km razdaljine) i nazad, bez da se zaustavi. Ulog je bio jedan zlatni suveren i 3. septembra 1873. godine, Vorson kreće da ispuni uslov za nagradu. Za njim su u zaprežnim kolima išli Barham Vajz (trgovac tekstilom), Hamerson Burns (fotograf) i osoba koja je ponudila taj dukat a čije ime nije zabeleženo (kako ovo neodoljivo podseća na đavolka). Nekoliko km je trčao bez vidljivih problema dok su mu saputnici dobacivali hrabreći ga sa male udaljenosti.

Odjednom, negde na sredini staze Vorson se naizgled sapleo i pao unapred. Poslednje što su čuli je da se glasno rasplakao, vrisnuo i tog časa je… nestao. Još uvek nije ni dodirnuo tlo pri padanju kada je potpuno ispario. Potražili su ga unaokolo ali nisu ništa pronašli. Po povratku su ispričali ovu priču i naravno, uhapšeni su kao osumljičeni. Kako su bili poznati kao pošteni i nenasilni a i  bili su trezni tokom tog događaja, sud ih je pustio. Ovaj nestanak je podelio mišljenja u Ujedinjenom kraljevstvu. Unaokolo nije bilo pećine ili rupe, nisu našli telo a nije bilo ni tragova krvi. Čemu vrisak? U svakom slučaju, treba pribeležiti da se pripit ne treba kladiti a još manje javljati bivšima.

Druga priča nas odvodi u Selmu u Alabami i godinu 1854. I ovde postoji nekoliko svedoka, a zanimljivo je da je Ambrouz Gvinet Berns koji je vodio slučaj i sam nestao 1914. godine. Jednog vrelog julskog dana, vlasnik plantaže Orion Vilijamson (prilično zanimljivo ime za „nestajanje“) sedeo je sa ženom i decom na tremu. Odjednom je ustao i pošao ka konjima koje je napasao ispred kuće. Okrenuo se da saopšti svojoj ženi da će odvesti konje nazad u štalu, sagnuo se da dohvati štap i pritom pozdravio svoje komšije (Armora Vrena i njegovog sina) koje su mu dolazile u susret putem. Komšije su čak zastale da mu odmahnu. U tom času, kad je toliko očiju bilo uprto u njega on je prosto, nestao. Komšije su iskočile iz svojih zaprežnih kola i mahnito počele da ga traže. Nigde nije bilo traga kakvoj rupi, zemlja je svuda izgledala netaknuto. Stanovnici ovog mesta su se skupili i pregledali celo polje metar po metar ali nisu pronašli ništa.  Tražili su ga i geolozi koji su kopali baš tu gde je nestao ali su nakon metar dubine udarili u čvrstu stenu i zaključili da je tu ne moguće proći. Sledećeg proleća na mestu gde je Vilijamson nestao pojavio se pravilan krug od spaljene trave. Njegova žena je hospitalizovana usled šoka i nakon otpuštanja povukla se u kuću plašeći se čak i da spomene svog supruga. Njenom rastrojstvu doprinelo je to što su ona i njihova deca još uvek mogli da čuju nestalog čoveka ali kad bi dotrčali na mesto sa kojeg je dopirao glas, ničega nije bilo. Mnogi su ostavili pisane izjave da je to istina, jer su noćili na tlu ispred kuće usled svoje radoznalosti. Dve nedelje je trajao ovaj fenomen da bi na kraju potpuno nestao. Naučnici kao dr Maksimilijan Hern („Nestanak i teorija ovde-tamo“) pokušavali su da ovo objasne tačkom univerzalnog etra. Ove tačke su postojane samo nekoliko sekundi i sposobne su da razore sve materijalno iznad njih. Tvrdilo se je stradalnik zakoračio u kakvo magnetno polje koje ga je dezintegrisalo i poslalo u drugu dimenziju. Svedočenja su ostala ali i mogućnost da se zemlja rastresla i ponovo „skupila“ oko nesretnog čoveka u sekundama (moguć prirodni fenomen) a da je dozivao dok nije preminuo od žeđi. Što bi naš narod rekao: „Nema ga ko da ga je zemlja progutala“.

Sledi priča o Luisu de Princu, koga je talenat za fotografiju odveo do izuma pokretnih fotografija i to bi mu donelo bogatstvo da 1890. godine nije nestao bez traga. S obzirom da su se na tome proslavili Tomas Edison i braća Lumier koji su i preuzeli zasluge za kompletan njegov izum, palo bi nam na pamet da je možda… „pomeren“ bez dokaza, da Luis nije nestao na posve neobičan način. Ipak, ima neke pravde, danas je on zvanično otac filma. Ovaj Francuz, dete vojnog lica, imao je prilike da u najranijoj mladosti upozna čuvenog Luisa Daguera (čoveka koji je na srebrnoj uglačanoj ploči „uhvatio“ prvu fotku jer je ploča bila dovoljno izložena svetlosti – čuvena fotografija pogleda na ulicu sa prozora). Nakon znanja koje mu je Daguer pružio, Luis diplomira slikarstvo u Parizu i hemiju u Nemačkoj i sa suprugom Elizabet pravi aparatus sa 16 sočiva koji stvaraju obrnutu sliku. Nije mnogo važno za temu ali greota da ne upoznamo ovog genijalca bar malo. Zapravo, u ime ljubitelja filmografije, prvi ikada snimljen film je upravo njegov (Most u Lidlu, 1888). Ako ništa drugo sa ovim nam je jasno zašto bi mogao biti meta industrijskog „odstranjivanja“. Ukrcavši se jednom u voz iz Dijona (gde je bio u poseti bratu) za Pariz koji je u stanicu ušao septembra 16, nestao je tokom tog puta. Voz nije nigde stajao a sem njega nestao je i njegov prtljag. Skotland Jard je na kraju podneo izveštaj da nisu našli ništa od toga ni usput na šinama. Špekulacije da je u pitanju ubistvo, samoubistvo, lažna smrt usled pritiska velikih kompanija, bratoubistvo usled rasprave oko imetka, Edisonov iznenadan pronalazak Equity 6928 aparata (čemu ide u prilog i iznenadna smrt Luisovog sina koji je prisustvovao očevoj prezentaciji Edisonu) mogle bi biti odgovor na misteriju, da ne postoji jedan zanimljiv detalj. Postoji fotografija otkrivena 2003. godine na kojoj je telo davljenika u Seni (Pariz) sa jasnim pogledom na lice utopljenika a na kojoj je originalnim mastilom ispisana 1890. godina. Identifikovana je kao prikaz njegovog tela.

Ćerka milionera kozmetičke i parfemske industrije Doroti Arnold rođena je 1885. godine. Nalazi se u ovom tekstu jer je bila jedna od onih koji su imali neizmernu strast da postanu pisci što je neizmerno skupo obrazovanje trebalo da priušti. Desetog decembra 1910. godine, izašla je da pazari stvari potrebne za zabavu u čast svoje sestre u hotelu Valdorf Astorija i nestaje bez traga sa samo 25 dolara u džepu i garderobom na sebi. Ništa od njenih stvari nije nedostajalo u apartmanu. Njena prijateljica Gledis King ju je poslednja srela nakon što je Doroti kupila slatkiše i knjigu u Brentanos knjižari. Roditelji su podjednako čudno, čekali šest nedelja da prijave nestanak. Sa dečkom nije bila, jer je provereno bio u Italiji sa porodicom, mnogi robijaši su tvrdili da su učestvovali u otmici u zamenu za lakše kazne, sumnjalo se i da se ubila zbog odbijenih priča. Evo, šta zapravo ovaj slučaj čini nerealnim. Doroti se nasumično pojavljivala na kratko u različitim delovima grada, poput Fleša i ne retko u isto vreme. Potpuno opipljiva i stvarna držeći svoje pakete, na trgovima i u prodavnicama, da bi isto tako brzo nestajala. Svedoci tvrde da je delovala vrlo zbunjeno. Uhvaćena u timeloop, možda? Pisci su izgleda osetljiva kategorija na druge dimenzije.

Pozorišni tajkun Ambrouz Smol tog 2. decembra 1919. godine sedeo je u svojoj kancelariji Velike Operske kuće u Adelaida ulici. Dan pre toga prodao je svu svoju imovinu imajući sada oko milionče na svom računu. Te večeri, poslednji ga je video njegov advokat koji je sedeo sa njim. Sad već imate neke teorije, lako izvodljive, kad je ovoliki novac u pitanju. Ali ne samo da je nestao kad je zakoračio na ulicu nego niko nikada nije podigao novac. Voleo je raskoš i lepe žene a to košta. Ako ne znate ko je ovo, setite se tipa sa tajnom sobom unutar pozorišta sa ogromnim krevetom i zidovima prekrivenim golotinjama (videh sobe inspirisane ovim bar u tri serije i jednom filmu). Na oko neprivlačan, omaleni čovek, oženjen ćerkom svoje maćehe važio je za nekoga ko baš nije bio omiljen. Pa tako i nisu prijavili nestanak ubeđeni da negde troši novac na kakve lepe žene. Imanje i bankovni računi u iznosu od dva miliona ostali su njegovoj ženi nakon što je proglašen mrtvim usled dugogodišnjeg nestanka. Rođaci su probali da se „ogrebu“ tvrdeći da je supruga naručilac ubistva a zelenaši i vlasnici bordela da naplate lažne usluge pozivajući se na njegove navike. E sad konačno, jezivi deo, svi koji su imali veze sa njim od rodbinskih do prijateljskih su jedan za drugim počeli da umiru, na vrlo sumnjive načine. Debljao se dosije ovog čoveka pa je slučaj bio otvoren do 1960. godine (arhiv Toronta).

Grad Hamelin u Nemačkoj je u jednom momentu imao ozbiljan problem sa najezdom pacova. Jednoga dana se pojavio Čarobni frulaš i ponudio da grad reši pacova uz sitnu nadoknadu. Nakon što su pacovi kao omađijani pošli za zvukom njegove frule i podavili se u reci, grad je odbio da ga plati. Kivan na ovo frulaš je u toku noći zasvirao melodiju koju su čula samo deca i od tada im se gubi svaki trag. U arhivi grada Hemelina iz 1384. godine stoji: „…prošlo je 100 godina od kad su naša deca otišla…“. Istoričari se slažu da se misteriozni nestanak dece zaista desio.

Izgubljeni grad Z je bio opsesija oficira Persivala Harisona Faseta, odlikovanog heroja prvog svetskog rata kome je osnovna profesija zapravo bila kartografija, arheologija i geografija. A kako i ne bi kad legenda kaže da je ovo jedno od onih mesta koje obiluju zaboravljenim zlatom. Nakon služenja na Cejlonu a sa savršenom mapom južne Amerike ( Peru, Bolivija i Brazil) koju je sam iscrtao, mahnuo je ženi i deci i krenuo na put. Njegovo putešestvije pratio je ceo svet kroz novinske članke. Tvrdio je da je područije Amazona naseljavala napredna civilizacija a u ovom poduhvatu mu se pridružuju i polarni istraživač i biolog Džejms Murej i najbolji prijatelj Henri Kostin. Sva trojica su bila izuzetno istrenirana za boravak u ovakvim uslovima i obrazovana po pitanju prve pomoći i preživljavanja. Mnogo puta su prošli istu maršutu, dovoljno sposobni da je prežive. Ipak je to čovek koji je sa 50 godina dobrovoljno otišao na prvu liniju fronta a jednom u sred džugle je u sred malarične agonije ipak imao snage da spremi kao obrok sopstvenog konja (zbog čega je žalio ipak). Godine 1925, sa svojim sinom i gore pomenutim drugovima odlazi na put ponovo. I nikada ih niko više video nije. Smrt od plemenskih kopalja ili ručak za jaguare? Trinaest ekspedicija ih je tražilo, na kraju je pre nekoliko godina jedna od njih otkrila u oblasti Mato Groso da su ovi ljudi bili u Kalapalo plemenu (njih guglajte sami pošto imaju običaj da idu potpuno goli preskočiću njihove fotke ovde zbog radi osetljivih). Ne kao taoci, nego kao bogovi (on je to prestavio svojevremeno u pismima kao Veliki plan jer je verovao u stvaranje nove zajednice bez spoljnog uticaja). Njihovi navodni potomci (potomci ovih istraživača) su im pokazali crteže boga Sita (Egipat) na zidovima svojih laguma i crteže „sirena“ koje bi trebale da zavedu putnike dalje od blaga. Izgubljen, pojeden ili prolupao vodi se kao nestao ipak a poslednje što je stiglo njegovoj ženi je pismo u kome kaže:

„Pismo se vraća sa našeg poslednjeg odredišta kad nas nosači napuste. Verujem da ću doći u kontakt sa starom civilizacijom za oko mesec dana, najverovatnije u avgustu. Do tad, naša sudbina je u krilu Bogova.“

Domoroci pričaju o njemu i dan danas sa vrlo čudnim komentarima. Skoro je pronađeno jezero na ovom mestu (više je rupa sa vodom koja je prilično duboka i malog obima) sa čijeg dna ronioci vade zlatne predmete očigledno pravljene u čast bogova. Plemenima zlato ne znači ništa ali prenose priču da ga bogovi vole i da zbog njega izlaze iz vode. Kako god ostale su verodostojne mape ovog predela zahvaljući dotičnom istraživaču a grad prepun zlata… je negde u tom kraju. Kažu da ga ne može videti onaj koji nema krv bogova.

Sada bi smo mogli da sa sledećom pričom „skoknemo“ do Njujorka, u 1950. godinu. Jer nisu samo ljudi nestajali tek tako, već su se i pojavljivali. Predstavnici vlasti su stajali u gradskoj mrtvačnici ne znajući šta da misle o telu tridesetogodišnjaka koje je ležalo pred njima. Počivši se zatekao na sred ulice, tačnije Tajms Skvera negde oko 23:15 predhodne večeri. I uzveštaju je stajalo da se gegao i unezvereno zagledao okolinu kao da je vidi prvi put. Vrlo brzo ga je udario auto i  nesretni taksista je mogao da se dopiše na listu zbunjenih očevidaca. U njegovim džepovima, pronašli su mnoštvo novčića koji su bili u upotrebi pre mnogo decenija a izgledali su tako očuvano. Imao je kod sebe poslovnu vizit kartu firme koja odavno ne postoji, račun za štalske usluge i jednog bakarnog puža. Kod njega je pronađeno i pismo iz 1876. godine (zna se po markici i žigu) adresirano na Rudolfa Fentza iz 5. avenije. Potraga za Rudolfom, firmom ili osobom koja mu je izdala račun nije urodila plodom. Iako se ispostavilo da je sve to postojalo… mnogo davno. Njegovi otisci se nisu poklapali ni sa jednim u bazi podataka a nije odgovarao ni svežim slučajevima nestalih osoba. Njegova odeća je bila u stilu od pre 75 godina sa sve etiketom na kojoj se moglo videti ime krojača za koga naravno niko čuo nije. Čak i njegov šešir je pripadao salonu koji ne postoji odvajkada. A sve je izgledalo besprekorno novo.

Konačno dogodio se preokret. Pismo je adresirano na Rudolfa ali su potragom pronašli Rudolfa juniora, tačnije njegovu udovicu. Dolaze do saznanja da je Junior preminuo neku godinu ranije u svojim šezdesetim ali se njegova udovica i te kako seća priče o njegovom ocu, Rudolfu Fentzu starijem. Ispričala je da je otac njenog supruga nestao negde tokom 1870. godine. Izašao je da prošeta oko 23:00 i nikad se više nije pojavio. Pogledavši u dosijea nestalih osoba iz tog vremena zaista su pronašli prijavu nestanka a odeća je sasvim odgovarala onoj koju su imali pred sobom.

Kratka priča pod nazivom „Ja sam uplašen“, pisca SF-a Džeka Fineja (najpoznatije delo „The body Snatchers“) koju je objavio magazin Kolijer (1951) govori o nečemu sličnom (Uhvaćen radio signal kojega nema već godinama, telefonski poziv sestre bratu koji tek treba da se dogodi tri dana kasnije, banka otkriva ček koji još nije ispisan, pismo iz Vajominga za Njujork koje je isporučeno samo 17 min kasnije, ubijeni čovek koji je sutradan bio živ). Teoretičari zavere kažu da je upravo ovaj pisac prikupio mnoge primere ali ih objavljuje kao priče jer je tako „pametnije“. Izgleda da nikome nije prijatno da ga posete… ljudi u crnom.

Dvadeset šestog oktobra 1593. vojnik se materijalizovao na Plaza de Major u Meksiko sitiju. Čuvari sa Plaze su ga opisali kao čoveka koji hoda kao u transu i nosi na sebi Filipinsku uniformu. Jako obezbeđenje kraljevske palate je nemoguća prepreka da bi neko ovako ušetao spolja. Čovek je tvrdio da se zove Gill Perez i da u tom momentu služi u vojsci u Manili na Filipinima. Objasnio je da je pre nekih tri dana bio u patroli (pokušali su da spreče atentat na guvernera) i da je u jednom trenu se naslonio na kakav zid da se odmori na kratko. Nakon što je otvorio oči našao se negde drugde, preko okeana. Kako niko još nije čuo za taj mogući atentat nisu mu poverovali. Crkva je automatski ovo iznenadno pojavljivanje pripisala đavoljoj raboti i on je poslat u zatvor gde je proveo nekoliko meseci sve dok nije pristigao brod iz Manile noseći vesti o atentatu. Nakon što su svi u čudu razmenili svoje priče, vojnici sa broda su prepoznali Pereza tvrdeći da su ga poslednji put videli 23. oktobra. Za ta tri dana razlike bilo je sasvim nemoguće da je Perez prešao tu razdaljinu. Pustili su ga iako je crkva bila uporna da je đavo onda jedini odgovor. Zbunjeni čovek se vratio u Manilu a o njemu su ostale beleške.

Neidentifikovano telo pronađeno kako pluta u čamcu blizu Božićnih ostrva (6. februar 1942, Indijski okean) izazvalo je dosta pometnje. Pitate se šta je čudno kad za vreme ratova tela se ionako pojavljuju svuda? Eshumacijom je otkriveno telo koje je u grobu položeno sa nogama savijenim ispod kolena i u vrlo neobičnom kovčegu. Obdukicja je pokazala da ga je ubio šrapnel nepoznatog porekla, da nikad u svom životu se nije obuo (našli su i čizme), beli vojni kombinezon koji ne pripada nijednoj vojsci i teško oštećene zglobove od klečanja. Dnk ga opisuje kao crvenokosog sa plavim očima (haplogrupa J1c12, evropa) i sa kosturom azijata. Obrada životnih navika (radosti antropologije i DNK metoda) govore o starosedelačkim plemenima Australije. Godine 2014. je pripisan kao neimenovan, palim mornarima Australije.

Čovek u zavarenom cilindru otkriven je 1945. godine nakon što je tu odležao čitavih 60 godina. Ne bi ga ni pronašli da bombardovanje Liverpula u Engleskoj tokom II svetskog rata nije razorilo taj isti cilindar. Njegova odeća je pripadala vrlo imućnom sloju Viktorijaskog perioda. Pronađena su dva dnevnika (datirani na 1884. i 1885), sedam zarđalih ključeva, par papira sa kakvom naukom, razglednica sa markom Birmingama datirana na 3. jun 1885. (glasila je na T. C. Vilijamsona a slao je gospodin A. E. Haris), maramica bez oznaka, broš, zlatni pečatni prsten (moderan posebno u 1859), beleška o Londonskoj železnici, pet čaršava (4 neiskorišćena) sa jasnom oznakom proizvođača i recept iz Liverpula. Najverovatnije je u pitanju vlasnik farbare, T. C Vilijams koji se vodio kao nestao u svom vremenu (navodno je otišao na neki sastanak o čemu svedoči  jedan od dnevnika koji ima i belešku o kupovini čaršava za domaćinstvo). Njegov nestanak je doveo firmu i porodicu do bankrota i oni, misleći da ih je napustio sa novcem, brišu ga iz svega, pa je ova teorija ostala nedopunjena.

Monsinjor Šušani je nadimak anonimnog i zagonetnog učitelja koji je podučavao mali broj đaka u postratnom dobu (WWII) u Evropi i na drugim mestima (njegovi đaci bili su i Emanuel Levinas i Elie Vizel). Na njegovom grobu u Pazu, Kanelonija (Urugvaj) stoji njegov nadimak i opaska o enigmi. Ovaj profesor se oblačio kao skitnica, imao neobična učenja i uticaj na svoje đake, bio je brilijantan u nauci, matematici, filozofiji a posebno u Talmudu (Šušan je ime biblijskog grada). Prosto se pojavio u Parizu, zatim u Izraelu pa u Južnoj Americi. Solomon Malka, francuski novinar napisao je knjigu o njemu: „Enigma mastera 20. veka“ (1994). Nije umeo da se služi svakodnevnim predmetima nego je stvarao starinske. Čudno za nadrigenija? Elie Vizel ga opisuje u svojim memoarima: „Sve reke teku prema moru“ (str. 121-130).

Kod nas, najpoznatija priča je ona o Grčkom pastiru koga su Nemački vojnici pronašli na planini Rtanj. Nije znao kako je tu dospeo jer je do tog časa čuvao svoje stado u rodnoj Grčkoj i to u 1.800 i nekoj godini a ne sredinom 20. veka kada je i pronađen.

I najzad, evo najpoznatijeg slučaja iznenadnog pojavljivanja. Tokom jedne žetve (prvobitni izvor: Wilijam of Newburgh iz regimente kralja Stephena, 1135-1154) seljani Vulpita (okrug Safolk, Engleska) pronašli su brata i sestru blizu jedne od vučijih jazbina (po kome selo i nosi naziv). Deca su imala potpuno zelenu kožu, govorila su nepoznatim jezikom a njihova odeća je svima bila neprepoznatljiva. Odvedeni su u u dom Ričarda de Kalna gde su odbijala hranu nekoliko dana sve dok nisu sami pronašli svež „broad been“ (iz roda zelenih mahunarki, stara biljka, konjska hrana) koju su gutali nezajažljivo. Vremenom su prihvatili i drugu hranu i isto tako počeli da gube svoju zelenu boju. Dečak koji je bio mlađi se razboleo i preminuo ubrzo nakon su ih krstili. Savladavši engleski devojčica je najzad objasnila da su došli iz zemlje Svetog Martina, gde je Sunce nikad ne sija i gde je svetlost uvek kao u sumraku. U ovoj zemlji sve je potpuno zeleno. Dete nije znalo da objasni kako su se njih dvoje stvorili ovde i poslednje što pamti je da su čuvali očevu stoku kad su začuli glasan zvuk. Devojčica je nakon što je stasala radila kao dugogodišnja služavka kod de Kalna, udala se za čoveka iz mesta King Lin gde je ostala do kraja svog života pod svojim novim imenom Agnes. Danas Agnes ima svoje potomke no nisu uvek pristupačni znatiželjnicima.

Putovati kroz vreme bi trebalo da bude siguran i jasno određenog cilja teleport. Šetanje kroz druge dimenzije da ima neku putanju i svesnost istog. Ako ćemo nestajati dok pijemo prvu jutarnju kafu i ponovo se pojavljivati iznad grotla vulkana onda to i nije baš nešto što bih volela da doživim.

Ako niste ljubitelj ovakvih solo putovanja uvek možete da se oslonite na guglanje priča o grupnim nestancima. Selo na jezeru Anjikuni (Kanada) ima nestale žitelje, ostavljali su svu svoju imovinu a čak su im se i ručkovi još uvek krčkali u kazanima. Primećeno je da su grobovi njihovih predaka oskrnavljeni a selo je bilo puno psećih kostura. Ostatke zvanično živih ljudi nisu pronašli. Slučaj Soder, govori o kući koja je ovoj porodici izgorela jednog jutra. Majka je sa četvoro od ukupno devetoro dece uspela da izađe dok ostalih pet (5-14 godina) nikada nisu pronađeni na zgarištu iako je vatra gorela kratko i ne dovoljno da uništi čak i kosti. Nikada nisu prestali da ih traže. Let 19 je činilo 14 pilota u svojim avionima na letu između Floride i Bahama. Poslednje što znamo je da su postali dezorijentisani, halucinirali da vide neki drugi krajolik ispod aviona i da su prijavljivali loše vreme u sred divnog dana, da bi na kraju nestali bez traga. Poslednja poruka bila je: naši avioni su stisnuti jedan uz drugi. Meri Celest je čuveni brod sa deset izgubljenih duša. Onaj isti koji u urbanim legendama pominju kao fantomsku pojavu na pučini. Malezijski let 370 sa 227 putnika i 12 članova posade nestao je na sred neba sa radara. Još uvek mu nema traga ni u kom obliku iako se za neki plutajući prtljag na drugom kraju sveta kratko tvrdilo da pripada ovim stradalnicima. Čuvari svetionika sa Flana ostrva su Škotska misterija o nestanku tri čoveka sa malog ostrvceta opasanog km mora koji su ostavili jedan kaput, doručak i kafu na pola. Svetionik Eliean Mur se od tada vodi kao uklet, niko ne želi tu da radi, što je primoralo vlasti da ga automatizuju 1972. godine da bi nastavio sa radom jer je ovo vrlo kritična tačka za brodove. O nestalim starim narodima mogli bi smo danima. Sigurna sam da ćete otkriti još mnogo priča za koje ja ovde nisam imala mesta.

S ljubavlju, Elena Alexandra

Heroji pod lupom – Napad Titana

Posted on by Jovana Banić

U iščekivanju završne sezone AOT, možemo se osvrnuti na uvek aktuelnu temu seinen animea, a to je motiv heroizma. Svaka priča ima svog heroja i svog negativca, ali u svetu AOT, te uloge se cesto preklapaju i čini se da nema jasne granice između ovih antonima. Nekako smo se, mahom zahvaljujući holivudskim šablonskim blokbasterima, navikli i uljuljkali u iluziju da svako dobro delo i svaki čin heroizma na kraju biva nagrađen i gratifikovan. To nam i nije za zameriti, s obzirom da realnost najčešće nije takva, te nam je, kao prosečnim konzumentima koji gladuju za happy end-om u svojim životima, ovo jedinstven način da doživimo takvu katarzu. AOT ovde apsolutno razbija takav standardni pristup gledaocima i dokazuje da je za uspešnost jedne franšize neophodno učiniti sasvim suprotno.

Upravo stavljajući svoje likove pred abnormalno teške moralne izbore, i pri tom ih lišavajući svake gratifikacije, autor Isajama daje neophodnu težinu njihovom izboru, kao i jednu značajnu dozu realnosti celoj seriji. Baš na ovaj način, prosečni gledalac može daleko lakše da se poveže sa likovima i dublje uključi u priču, što je, na kraju krajeva, i preduslov za jedno kvalitetno delo.

Ponovo, postavlja se važno pitanje, a to je sta je zapravo herojstvo? Kako obična osoba postaje heroj? Po definiciji, heroj je ona osoba koja spašava druge ljude i brani ih od zla. I tu dolazimo do momenta kada Isajama izvrće ovaj pojam naglavačke. Uzmimo, na primer, samo suprotstavljena stremljenja i borbu do istrebljenja između „Ratnika“ (Rajner, Bertold i Ani) i „Vojnika“ (Eren, Armin i Mikasa). I jedna i druga strana kao krajnji motiv imaju spašavanje sopstvene nacije (za „Ratnike“ uslovno rečeno sopstvene), što podrazumeva ubijanje i istrebljenje suprotne strane. Tako da oni istovremeno postaju i heroji i zločinci, u zavisnosti od ugla gledanja. A tek kada spustimo stvari na jedan ličniji nivo, ovo postaje još dramatičnije izraženo. Unapred molim čitaoce da ne raspnu moju malenkost zbog ovoga što ću sada izneti: Koliko puta je Mikasa ignorisala naređenja i krajnji cilj misije, samo da bi spasila Erena, osobu do koje joj je najviše stalo? Po cenu da čitavo čovečanstvo dovede u opasnost, da pokuša usmrtiti samog Levija, najjačeg borca preostalog čovečanstva. Ali ona ovde nije jedinstven primer: Bertold za Ani, Jumir za Kristu, Eren za Armina, Levi za Ervina, primera je mnogo. Gotovo svaki njihov čin heroizma do sada je vezan za lična osećanja i suptotstavlja se višem cilju njihove zajednice. Uz nekoliko vaznih izuzetaka. A upravo ti izuzetci su ono što je u čitavoj dilemi oko prirode heroizma „obrnulo stolove”. 

 

Jumir

Iako na prvi pogled izgleda da pristupa životu isključivo iz pozicije lične koristi, ili emotivne vezanosti za pojedinačnu osobu (Kristu/Historiju), Jumir je u nekoliko navrata pokazala natprosečnu sposobnost za nesebičnost i požrtvovanost. Uzmimo kao najupečatljiviji primer njen pokušaj žrtvovanja radi spašavanja članova sopstvenog kulta, kada je pred Marlijevskim vojnicima pokušala da preuzme odgovornost sa svojih sledbenika i spasi ih daljeg pogroma, osuđujući jedino sebe. Moglo bi se reći, delo dostojno same boginje.

 

Krista Lenc/ Historija Rajs

Došavši u poziciju deteta koje je spremno da učini sve ne bi li konačno dobilo priznavanje i gratifikaciju od jedinog živog roditelja, Krista se uzdiže iznad nivoa obične osobe onoga momenta kada odlučuje da se usprotivi i u konačnici i usmrti oca, zato što je to bilo jedino ispravno za čovečanstvo. Na taj način Krista, a sada Historija Rajs dostiže nivo heroine u AOT svetu. 

 

Armin Arlert

 

Bistri momak mirne naravi i obećavajući strateg prevazilazi sopstveni instinkt za životom onog momenta kada odlučuje da prevari sopstvenog prijatelja Erena, uveravajući ga da će se iz svoje taktičke smicalice izvući pre nego što postane prekasno. Potpuno svesno i proračunato, Armin se suočava sa užasnom smrću, odlučan da žrtvuje sopstveno postojanje zarad uspešnosti bitke i same dobrobiti čovečanstva. 

 

Ervin Smit

Jedna od izuzetnih ličnosti u AOT. Osoba koja je svo odrastanje nosila breme odgovornosti za tuđe smrti, bilo stvarno, bilo zamišljeno, lice čitavog izviđačkog puka u koje je gotovo celo stanovništvo unutar zidina pljunulo bar jednom, uprkos svemu što je Ervin činio za njih, čovek koji je konstantno morao da balansira i izvlači kečeve iz rukava, istovremeno pazeći da ne izgubi glavu u političkim intrigama, kao i da održi izviđački puk u životu. Osoba koja se trudila da se liši bilo kakve emotivne vezanosti, jer nije znao koliko će živeti. Komadant koga su prozvali „Đavo” čak i njegovi saborci, epitet koji je nažalost prihvatio i on sam. Ervin je čitav život proveo smatrajući sebe prevarantom i manipulatorom, ubeđujući se da mu je jedino stalo da ispuni dečački san i dokaže da je njegov otac bio u pravu, da sazna pravu prirodu njihovog sveta. A kada je konačno bio suočen sa nemilosrdnim izborom, uradio je upravo suprotno. Odabrao je da umre za dobrobit čovečanstva, svesno se odričući mogućnosti da ispuni svoj životni san, i sve ono što je godinama ubeđivao sebe da je jedino do čega mu je zaista stalo, odabrao je da se njegov život završi na korak od svega što je želeo, jer je to bilo jedino ispravno za učiniti. Nije slučajnost što je Isajama odabrao da upravo epizodu u kojoj Ervin gine nazove „Heroj”.  Jedini epitet koji ovakav moralni imperativ i treba da nosi. 

Levi Akerman 

Najjači vojnik čovečanstva, Levi Akerman, osoba koja je uspela da se izbavi iz očajavajuće pozicije stanovnika Podzemlja i da dođe do ranga kapetana elitne jedinice izviđačkog puka, jeste jedan od najintrigantnijih likova u AOT. Ali ono na šta ćemo se sada fokusirati jeste njegova izrazita osobenost, a to je Aker-veza. Imajući u vidu da je Levi ostvario Aker-vezu sa Ervinom, njegov izbor da oživi Armina umesto svog „Najvažnijeg” bića, može se sasvim legitimno smatrati heroizmom. Uprkos genetski instruisanom nagonu da po svaku cenu čuva svog „Najvažnijeg”, Levi je odabrao da oživi Armina, jer je u tom trenutku ovo izgledalo kao najbolja opcija za čovečanstvo. Pojedinci i dalje mogu izraziti sumnju u ovu tvrdnju, s obzirom da je i sam Levi izjavio da je vreme da puste Ervina da se zauvek odmori od uloge đavola koju su mu svi nametnuli. Ali to ni najmanje ne umanjuje težinu njegove odluke, niti poništava činjenicu stavljanja sudbine čovečanstva u prvi plan. Na ovaj način, Levi je, pored drugih izuzetnih odlika u animeu, stekao i status heroja. 

 

I za kraj, važno je istaći da AOT svet obiluje likovima koji su podneli beskrajne žrtve za druge i ispoljavali altruizam, nesebičnost i požrtvovanost u mnoštvo navrata, a  mnogi od njih nisu više živi pa ni ne znamo da li bi i oni u nekom trenutku dostigli status heroja. A što se tiče živih, imaćemo priliku da vidimo u završnoj sezoni. Tako da ovo ni u kom slučaju nije konačna lista heroja i heroina AOT sveta, već samo prikaz najupečatljivijih primera do sad. A za one nestrpljive, toplo preporučujem čitanje mange u iščekivanju novih epizoda. Naravno – od početka!