Blog

Vremenski pejzaž

Posted on by Lazar Vuković

Pozdrav razrede. Dolazi nam leto i iskreno se nadam da će sa njim korona u nekom trenutku otići, dosta je bilo karantinskog života. Doduše, imalo se šta raditi, malo pisanja malo pripremanja ostalih tekstova, ali blejanje između četiri zida vremenom dosadi. Ali da ne patetišem za ovaj čas sam vam spremio jedan vanvremenski klasik nakon čijeg ćete se čitanja duboko zamisliti kuda ide ovaj svet. Ne, nije u pitanju još jedna distopija, nego delo za koje se može reći da je ekološko apokaliptični klasik, ali polako.

Autor koji stoji iza ovog romana je Gregori Benford (Gregory Benford), eminentni pisac tvrde naučne fantastike, predavač na Univerzitetu Kalifornije, teoretičar i eksperimentalni naučnik u oblastima astrofizike i fizike plazme. Uporedo sa naučnim radovima piše i naučnu fantastiku u kojoj vešto koristi svoje naučno znanje strogo se držeći poštovanja naučnih zakona.

Najbolji primer tvrdnje iz prethodnog pasusa se može videti u njegovom serijalu Galaktički centar (Galactic Center Saga) koji čine sledeće knjige:

U okeanu noći (In the Ocean of Night)

Preko okeana sunaca (Across the Sea of Suns)

Velika nebeska reka (Great Sky River)

Plime svetlosti (Tides of Light)

Mahniti zaliv (Furious Gulf) i

Jedrenje blistavom večnošću (Sailing Bright Eternity)

U ovoj epopeji koja govori o sukobu ljudske i mašinske civilizacije, Benford je vešto opisao tehnologiju koju koriste budući ljudi, kosmičke objekte i procese. Sa druge strane, karakterizacija likova mu nije jača strana čime doprinosi i njegova fascinacija kosmosom i čudesima koje donosi budućnost.

Od ostalih romana iz njegovog opusa vredi izdvojiti Srce komete (Heart of the Comet) pisan u saradnji sa Dejvidom Brinom, S one strane spuštanja noći (Beyond the Fall of Night) u kosaradnji sa Arturom Klarkom, Strah zadužbine (Foundation’s Fear) kao doprinos Asimovljevoj fondaciji u nizu romana gde su brojni autori nastavili i dopunili Asimovljev serijal, mini serijal Projekat Jupiter (Jupiter Project) koji pored naslovne knjige čini i Spram beskonačnosti (Against Infinity). Ovde dolazimo i do predmeta našeg predavanja koji je svojim objavljivanjem pobrao brojne nagrade i postavio domaći zadatak budućim autorima koji se odluče otiskivanju pisanja radova sa sličnom tematikom.

Roman Vremenski pejzaž (Timescape) svetlost dana je ugledao 1980. godine i svojim originalnim pristupom putovanja kroz vreme osvojio je simpatije čitalačke publike. Radnja se prati iz dva vremenska toka. Prvi je smešten u poslednje godine dvadesetog veka, tačnije u 1998. godinu gde je Zemlja na korak od ekološke katastrofe. Okeani nestaju kao posledica cvetanja algi, stabla počinju polako da odumiru, nestašice hrane i porast kriminala potresaju kopno, protesti protiv elite su uobičajeni i Njujork je pogođen nuklearnim napadom. U centru pažnje je grupa naučnika koja odlučuje da u prošlost pošalje poruku ranijim naraštajima u nadi da će sprečiti neslavnu budućnost u koju nisu svesni da srljaju nekontrolisanom eksploatacijom resursa i životne sredine. Tu na scenu stupa drugi vremenski tok, tačnije 1962. godina gde poruka jedino može biti poslata. Mladi naučnik i njegov asistent primaju neobičan signal i na njima je da ga pravilno dešifruju.

Prvo što se da primetiti je Benfordov naučni pristup. Vrlo ubedljivo je sa stanovišta fizike originalno razradio način putovanja kroz vreme. Nema slanja dobrovoljaca u prošlost sa zadatkom da ubede pretke u pažljivu raspodelu korišćenja resursa, već se sve zasniva na prenosu informacija i pravilnom tumačenju istih. Ovo može da predstavlja problem za čitaoce koji su navikli na jednostavnu radnju i stil jer Benford dosta koristi stručne izraze iz svoje branše, poput Karla Sagana o čijem Kontaktu smo imali predavanje u februaru.

Sam tok radnje je znatno usporen u odnosu na veliki broj klasika pa ovaj roman zahteva strpljivog čitaoca sa čeličnim živcima. Nema akcionih i dinamičnih scena već se sve zasniva na nauci i na verovatnoći. Tome više, kako sam već pomenuo, doprinosi i Benfordov kompleksni stil obogaćen naučnim izrazima.

Zanimljivo je da je iz ove knjige proistekao i poznati Benfordov zakon polemike koji glasi: „Strast je obrnuto proporcionalna količini raspoloživih informacija.“ Značenje ovog zakona će vam biti jasnije nakon što pročitate ovo delo i zapitate se nad porukom koju nosi.

Koliko je ovaj klasik značajan govore i nagrade koje je osvojio: Nebula nagrada za 1981. godinu, Britanska naučnofantastična nagrada za 1980. godinu, Džon V Kembel memorijalna nagrada za 1981. godinu, nominacija za Locus nagradu 1981. godine kao i Ditmarova nagrada za najbolju naučnofantastičnu knjigu za 1981. godinu. Takođe, treba pomenuti da se našao na brojnim listama najboljih naučno fantastičnih knjiga od kojih posebno vredi izdvojiti Sf Masterworks Orion Publishing Group gde stoji rame uz rame sa klasicima poput Haldemanovog Večitog rata, Metisonove Ja sam legenda, Sanjaju li androidi električne ovce od Filipa Dika… Benfordu je uspelo da naučno fantastičnoj publici i kritičarima gurne prst u oko i natera ih da se preispitaju o okruženju i kuda ide ovaj svet. Ako je bar 5% uspeo da dopre postigao je veliki uspeh.

Knjiga je pred domaćim čitaocima izašla kao trinaesto izdanje u ediciji Znak Sagite u više nego odličnom prevodu Aleksandra B. Nedeljkovića (malo da odmorimo od Kentaura). Ono po čemu je takođe ova knjiga poznata je i prepoznatljiva ilustracija na koricama čiji je autor naš poznati umetnik Bob Živković koji je za nju dobio nagradu udruženja fantastike Lazar Komarčić.

Za kraj bih vam ipak posavetovao da pročitate ovaj klasik. Bilo da vam se svidi ili ne nadam se da će dopreti do vaše svesti o očuvanju naše životne sredine i da ćete ceniti plodove koje nam priroda daje.

Sad me vidiš, sad me ne vidiš.

Posted on by Elena Alexandra

Svi smo  slušali o ljudima koji su prosto, nestali. Nekad je to delo nesretnih okolnosti a nekad deo morbidnog čina kakvog manijaka. Neki ljudi prosto žele da počnu ispočetka, a neki se izgube usled senilnosti.  Ništa neobjašnjivo. Čak i da su vanzemaljci u pitanju, oni ponekad i vrate oteto. Ali šta se događa kad imate nestanak poput isparenja kome prisustvujete sopstvenim očima? Gde odu?

Jedna od takvih priča vodi nas pravo u život Džejmsa Burna Votsona, obućara koji je živeo u Lemingtonu u Engleskoj u 19. veku. Važio je za poštenog čoveka. Jedina „razonoda“ bilo mu je pivo ili dva nakon završenog radnog dana i zbijanje šala. Tako je jednom prilikom, pripit, tvrdio da je vrsni atletičar i da može da pretrči do Konvertija (više od 64 km razdaljine) i nazad, bez da se zaustavi. Ulog je bio jedan zlatni suveren i 3. septembra 1873. godine, Vorson kreće da ispuni uslov za nagradu. Za njim su u zaprežnim kolima išli Barham Vajz (trgovac tekstilom), Hamerson Burns (fotograf) i osoba koja je ponudila taj dukat a čije ime nije zabeleženo (kako ovo neodoljivo podseća na đavolka). Nekoliko km je trčao bez vidljivih problema dok su mu saputnici dobacivali hrabreći ga sa male udaljenosti.

Odjednom, negde na sredini staze Vorson se naizgled sapleo i pao unapred. Poslednje što su čuli je da se glasno rasplakao, vrisnuo i tog časa je… nestao. Još uvek nije ni dodirnuo tlo pri padanju kada je potpuno ispario. Potražili su ga unaokolo ali nisu ništa pronašli. Po povratku su ispričali ovu priču i naravno, uhapšeni su kao osumljičeni. Kako su bili poznati kao pošteni i nenasilni a i  bili su trezni tokom tog događaja, sud ih je pustio. Ovaj nestanak je podelio mišljenja u Ujedinjenom kraljevstvu. Unaokolo nije bilo pećine ili rupe, nisu našli telo a nije bilo ni tragova krvi. Čemu vrisak? U svakom slučaju, treba pribeležiti da se pripit ne treba kladiti a još manje javljati bivšima.

Druga priča nas odvodi u Selmu u Alabami i godinu 1854. I ovde postoji nekoliko svedoka, a zanimljivo je da je Ambrouz Gvinet Berns koji je vodio slučaj i sam nestao 1914. godine. Jednog vrelog julskog dana, vlasnik plantaže Orion Vilijamson (prilično zanimljivo ime za „nestajanje“) sedeo je sa ženom i decom na tremu. Odjednom je ustao i pošao ka konjima koje je napasao ispred kuće. Okrenuo se da saopšti svojoj ženi da će odvesti konje nazad u štalu, sagnuo se da dohvati štap i pritom pozdravio svoje komšije (Armora Vrena i njegovog sina) koje su mu dolazile u susret putem. Komšije su čak zastale da mu odmahnu. U tom času, kad je toliko očiju bilo uprto u njega on je prosto, nestao. Komšije su iskočile iz svojih zaprežnih kola i mahnito počele da ga traže. Nigde nije bilo traga kakvoj rupi, zemlja je svuda izgledala netaknuto. Stanovnici ovog mesta su se skupili i pregledali celo polje metar po metar ali nisu pronašli ništa.  Tražili su ga i geolozi koji su kopali baš tu gde je nestao ali su nakon metar dubine udarili u čvrstu stenu i zaključili da je tu ne moguće proći. Sledećeg proleća na mestu gde je Vilijamson nestao pojavio se pravilan krug od spaljene trave. Njegova žena je hospitalizovana usled šoka i nakon otpuštanja povukla se u kuću plašeći se čak i da spomene svog supruga. Njenom rastrojstvu doprinelo je to što su ona i njihova deca još uvek mogli da čuju nestalog čoveka ali kad bi dotrčali na mesto sa kojeg je dopirao glas, ničega nije bilo. Mnogi su ostavili pisane izjave da je to istina, jer su noćili na tlu ispred kuće usled svoje radoznalosti. Dve nedelje je trajao ovaj fenomen da bi na kraju potpuno nestao. Naučnici kao dr Maksimilijan Hern („Nestanak i teorija ovde-tamo“) pokušavali su da ovo objasne tačkom univerzalnog etra. Ove tačke su postojane samo nekoliko sekundi i sposobne su da razore sve materijalno iznad njih. Tvrdilo se je stradalnik zakoračio u kakvo magnetno polje koje ga je dezintegrisalo i poslalo u drugu dimenziju. Svedočenja su ostala ali i mogućnost da se zemlja rastresla i ponovo „skupila“ oko nesretnog čoveka u sekundama (moguć prirodni fenomen) a da je dozivao dok nije preminuo od žeđi. Što bi naš narod rekao: „Nema ga ko da ga je zemlja progutala“.

Sledi priča o Luisu de Princu, koga je talenat za fotografiju odveo do izuma pokretnih fotografija i to bi mu donelo bogatstvo da 1890. godine nije nestao bez traga. S obzirom da su se na tome proslavili Tomas Edison i braća Lumier koji su i preuzeli zasluge za kompletan njegov izum, palo bi nam na pamet da je možda… „pomeren“ bez dokaza, da Luis nije nestao na posve neobičan način. Ipak, ima neke pravde, danas je on zvanično otac filma. Ovaj Francuz, dete vojnog lica, imao je prilike da u najranijoj mladosti upozna čuvenog Luisa Daguera (čoveka koji je na srebrnoj uglačanoj ploči „uhvatio“ prvu fotku jer je ploča bila dovoljno izložena svetlosti – čuvena fotografija pogleda na ulicu sa prozora). Nakon znanja koje mu je Daguer pružio, Luis diplomira slikarstvo u Parizu i hemiju u Nemačkoj i sa suprugom Elizabet pravi aparatus sa 16 sočiva koji stvaraju obrnutu sliku. Nije mnogo važno za temu ali greota da ne upoznamo ovog genijalca bar malo. Zapravo, u ime ljubitelja filmografije, prvi ikada snimljen film je upravo njegov (Most u Lidlu, 1888). Ako ništa drugo sa ovim nam je jasno zašto bi mogao biti meta industrijskog „odstranjivanja“. Ukrcavši se jednom u voz iz Dijona (gde je bio u poseti bratu) za Pariz koji je u stanicu ušao septembra 16, nestao je tokom tog puta. Voz nije nigde stajao a sem njega nestao je i njegov prtljag. Skotland Jard je na kraju podneo izveštaj da nisu našli ništa od toga ni usput na šinama. Špekulacije da je u pitanju ubistvo, samoubistvo, lažna smrt usled pritiska velikih kompanija, bratoubistvo usled rasprave oko imetka, Edisonov iznenadan pronalazak Equity 6928 aparata (čemu ide u prilog i iznenadna smrt Luisovog sina koji je prisustvovao očevoj prezentaciji Edisonu) mogle bi biti odgovor na misteriju, da ne postoji jedan zanimljiv detalj. Postoji fotografija otkrivena 2003. godine na kojoj je telo davljenika u Seni (Pariz) sa jasnim pogledom na lice utopljenika a na kojoj je originalnim mastilom ispisana 1890. godina. Identifikovana je kao prikaz njegovog tela.

Ćerka milionera kozmetičke i parfemske industrije Doroti Arnold rođena je 1885. godine. Nalazi se u ovom tekstu jer je bila jedna od onih koji su imali neizmernu strast da postanu pisci što je neizmerno skupo obrazovanje trebalo da priušti. Desetog decembra 1910. godine, izašla je da pazari stvari potrebne za zabavu u čast svoje sestre u hotelu Valdorf Astorija i nestaje bez traga sa samo 25 dolara u džepu i garderobom na sebi. Ništa od njenih stvari nije nedostajalo u apartmanu. Njena prijateljica Gledis King ju je poslednja srela nakon što je Doroti kupila slatkiše i knjigu u Brentanos knjižari. Roditelji su podjednako čudno, čekali šest nedelja da prijave nestanak. Sa dečkom nije bila, jer je provereno bio u Italiji sa porodicom, mnogi robijaši su tvrdili da su učestvovali u otmici u zamenu za lakše kazne, sumnjalo se i da se ubila zbog odbijenih priča. Evo, šta zapravo ovaj slučaj čini nerealnim. Doroti se nasumično pojavljivala na kratko u različitim delovima grada, poput Fleša i ne retko u isto vreme. Potpuno opipljiva i stvarna držeći svoje pakete, na trgovima i u prodavnicama, da bi isto tako brzo nestajala. Svedoci tvrde da je delovala vrlo zbunjeno. Uhvaćena u timeloop, možda? Pisci su izgleda osetljiva kategorija na druge dimenzije.

Pozorišni tajkun Ambrouz Smol tog 2. decembra 1919. godine sedeo je u svojoj kancelariji Velike Operske kuće u Adelaida ulici. Dan pre toga prodao je svu svoju imovinu imajući sada oko milionče na svom računu. Te večeri, poslednji ga je video njegov advokat koji je sedeo sa njim. Sad već imate neke teorije, lako izvodljive, kad je ovoliki novac u pitanju. Ali ne samo da je nestao kad je zakoračio na ulicu nego niko nikada nije podigao novac. Voleo je raskoš i lepe žene a to košta. Ako ne znate ko je ovo, setite se tipa sa tajnom sobom unutar pozorišta sa ogromnim krevetom i zidovima prekrivenim golotinjama (videh sobe inspirisane ovim bar u tri serije i jednom filmu). Na oko neprivlačan, omaleni čovek, oženjen ćerkom svoje maćehe važio je za nekoga ko baš nije bio omiljen. Pa tako i nisu prijavili nestanak ubeđeni da negde troši novac na kakve lepe žene. Imanje i bankovni računi u iznosu od dva miliona ostali su njegovoj ženi nakon što je proglašen mrtvim usled dugogodišnjeg nestanka. Rođaci su probali da se „ogrebu“ tvrdeći da je supruga naručilac ubistva a zelenaši i vlasnici bordela da naplate lažne usluge pozivajući se na njegove navike. E sad konačno, jezivi deo, svi koji su imali veze sa njim od rodbinskih do prijateljskih su jedan za drugim počeli da umiru, na vrlo sumnjive načine. Debljao se dosije ovog čoveka pa je slučaj bio otvoren do 1960. godine (arhiv Toronta).

Grad Hamelin u Nemačkoj je u jednom momentu imao ozbiljan problem sa najezdom pacova. Jednoga dana se pojavio Čarobni frulaš i ponudio da grad reši pacova uz sitnu nadoknadu. Nakon što su pacovi kao omađijani pošli za zvukom njegove frule i podavili se u reci, grad je odbio da ga plati. Kivan na ovo frulaš je u toku noći zasvirao melodiju koju su čula samo deca i od tada im se gubi svaki trag. U arhivi grada Hemelina iz 1384. godine stoji: „…prošlo je 100 godina od kad su naša deca otišla…“. Istoričari se slažu da se misteriozni nestanak dece zaista desio.

Izgubljeni grad Z je bio opsesija oficira Persivala Harisona Faseta, odlikovanog heroja prvog svetskog rata kome je osnovna profesija zapravo bila kartografija, arheologija i geografija. A kako i ne bi kad legenda kaže da je ovo jedno od onih mesta koje obiluju zaboravljenim zlatom. Nakon služenja na Cejlonu a sa savršenom mapom južne Amerike ( Peru, Bolivija i Brazil) koju je sam iscrtao, mahnuo je ženi i deci i krenuo na put. Njegovo putešestvije pratio je ceo svet kroz novinske članke. Tvrdio je da je područije Amazona naseljavala napredna civilizacija a u ovom poduhvatu mu se pridružuju i polarni istraživač i biolog Džejms Murej i najbolji prijatelj Henri Kostin. Sva trojica su bila izuzetno istrenirana za boravak u ovakvim uslovima i obrazovana po pitanju prve pomoći i preživljavanja. Mnogo puta su prošli istu maršutu, dovoljno sposobni da je prežive. Ipak je to čovek koji je sa 50 godina dobrovoljno otišao na prvu liniju fronta a jednom u sred džugle je u sred malarične agonije ipak imao snage da spremi kao obrok sopstvenog konja (zbog čega je žalio ipak). Godine 1925, sa svojim sinom i gore pomenutim drugovima odlazi na put ponovo. I nikada ih niko više video nije. Smrt od plemenskih kopalja ili ručak za jaguare? Trinaest ekspedicija ih je tražilo, na kraju je pre nekoliko godina jedna od njih otkrila u oblasti Mato Groso da su ovi ljudi bili u Kalapalo plemenu (njih guglajte sami pošto imaju običaj da idu potpuno goli preskočiću njihove fotke ovde zbog radi osetljivih). Ne kao taoci, nego kao bogovi (on je to prestavio svojevremeno u pismima kao Veliki plan jer je verovao u stvaranje nove zajednice bez spoljnog uticaja). Njihovi navodni potomci (potomci ovih istraživača) su im pokazali crteže boga Sita (Egipat) na zidovima svojih laguma i crteže „sirena“ koje bi trebale da zavedu putnike dalje od blaga. Izgubljen, pojeden ili prolupao vodi se kao nestao ipak a poslednje što je stiglo njegovoj ženi je pismo u kome kaže:

„Pismo se vraća sa našeg poslednjeg odredišta kad nas nosači napuste. Verujem da ću doći u kontakt sa starom civilizacijom za oko mesec dana, najverovatnije u avgustu. Do tad, naša sudbina je u krilu Bogova.“

Domoroci pričaju o njemu i dan danas sa vrlo čudnim komentarima. Skoro je pronađeno jezero na ovom mestu (više je rupa sa vodom koja je prilično duboka i malog obima) sa čijeg dna ronioci vade zlatne predmete očigledno pravljene u čast bogova. Plemenima zlato ne znači ništa ali prenose priču da ga bogovi vole i da zbog njega izlaze iz vode. Kako god ostale su verodostojne mape ovog predela zahvaljući dotičnom istraživaču a grad prepun zlata… je negde u tom kraju. Kažu da ga ne može videti onaj koji nema krv bogova.

Sada bi smo mogli da sa sledećom pričom „skoknemo“ do Njujorka, u 1950. godinu. Jer nisu samo ljudi nestajali tek tako, već su se i pojavljivali. Predstavnici vlasti su stajali u gradskoj mrtvačnici ne znajući šta da misle o telu tridesetogodišnjaka koje je ležalo pred njima. Počivši se zatekao na sred ulice, tačnije Tajms Skvera negde oko 23:15 predhodne večeri. I uzveštaju je stajalo da se gegao i unezvereno zagledao okolinu kao da je vidi prvi put. Vrlo brzo ga je udario auto i  nesretni taksista je mogao da se dopiše na listu zbunjenih očevidaca. U njegovim džepovima, pronašli su mnoštvo novčića koji su bili u upotrebi pre mnogo decenija a izgledali su tako očuvano. Imao je kod sebe poslovnu vizit kartu firme koja odavno ne postoji, račun za štalske usluge i jednog bakarnog puža. Kod njega je pronađeno i pismo iz 1876. godine (zna se po markici i žigu) adresirano na Rudolfa Fentza iz 5. avenije. Potraga za Rudolfom, firmom ili osobom koja mu je izdala račun nije urodila plodom. Iako se ispostavilo da je sve to postojalo… mnogo davno. Njegovi otisci se nisu poklapali ni sa jednim u bazi podataka a nije odgovarao ni svežim slučajevima nestalih osoba. Njegova odeća je bila u stilu od pre 75 godina sa sve etiketom na kojoj se moglo videti ime krojača za koga naravno niko čuo nije. Čak i njegov šešir je pripadao salonu koji ne postoji odvajkada. A sve je izgledalo besprekorno novo.

Konačno dogodio se preokret. Pismo je adresirano na Rudolfa ali su potragom pronašli Rudolfa juniora, tačnije njegovu udovicu. Dolaze do saznanja da je Junior preminuo neku godinu ranije u svojim šezdesetim ali se njegova udovica i te kako seća priče o njegovom ocu, Rudolfu Fentzu starijem. Ispričala je da je otac njenog supruga nestao negde tokom 1870. godine. Izašao je da prošeta oko 23:00 i nikad se više nije pojavio. Pogledavši u dosijea nestalih osoba iz tog vremena zaista su pronašli prijavu nestanka a odeća je sasvim odgovarala onoj koju su imali pred sobom.

Kratka priča pod nazivom „Ja sam uplašen“, pisca SF-a Džeka Fineja (najpoznatije delo „The body Snatchers“) koju je objavio magazin Kolijer (1951) govori o nečemu sličnom (Uhvaćen radio signal kojega nema već godinama, telefonski poziv sestre bratu koji tek treba da se dogodi tri dana kasnije, banka otkriva ček koji još nije ispisan, pismo iz Vajominga za Njujork koje je isporučeno samo 17 min kasnije, ubijeni čovek koji je sutradan bio živ). Teoretičari zavere kažu da je upravo ovaj pisac prikupio mnoge primere ali ih objavljuje kao priče jer je tako „pametnije“. Izgleda da nikome nije prijatno da ga posete… ljudi u crnom.

Dvadeset šestog oktobra 1593. vojnik se materijalizovao na Plaza de Major u Meksiko sitiju. Čuvari sa Plaze su ga opisali kao čoveka koji hoda kao u transu i nosi na sebi Filipinsku uniformu. Jako obezbeđenje kraljevske palate je nemoguća prepreka da bi neko ovako ušetao spolja. Čovek je tvrdio da se zove Gill Perez i da u tom momentu služi u vojsci u Manili na Filipinima. Objasnio je da je pre nekih tri dana bio u patroli (pokušali su da spreče atentat na guvernera) i da je u jednom trenu se naslonio na kakav zid da se odmori na kratko. Nakon što je otvorio oči našao se negde drugde, preko okeana. Kako niko još nije čuo za taj mogući atentat nisu mu poverovali. Crkva je automatski ovo iznenadno pojavljivanje pripisala đavoljoj raboti i on je poslat u zatvor gde je proveo nekoliko meseci sve dok nije pristigao brod iz Manile noseći vesti o atentatu. Nakon što su svi u čudu razmenili svoje priče, vojnici sa broda su prepoznali Pereza tvrdeći da su ga poslednji put videli 23. oktobra. Za ta tri dana razlike bilo je sasvim nemoguće da je Perez prešao tu razdaljinu. Pustili su ga iako je crkva bila uporna da je đavo onda jedini odgovor. Zbunjeni čovek se vratio u Manilu a o njemu su ostale beleške.

Neidentifikovano telo pronađeno kako pluta u čamcu blizu Božićnih ostrva (6. februar 1942, Indijski okean) izazvalo je dosta pometnje. Pitate se šta je čudno kad za vreme ratova tela se ionako pojavljuju svuda? Eshumacijom je otkriveno telo koje je u grobu položeno sa nogama savijenim ispod kolena i u vrlo neobičnom kovčegu. Obdukicja je pokazala da ga je ubio šrapnel nepoznatog porekla, da nikad u svom životu se nije obuo (našli su i čizme), beli vojni kombinezon koji ne pripada nijednoj vojsci i teško oštećene zglobove od klečanja. Dnk ga opisuje kao crvenokosog sa plavim očima (haplogrupa J1c12, evropa) i sa kosturom azijata. Obrada životnih navika (radosti antropologije i DNK metoda) govore o starosedelačkim plemenima Australije. Godine 2014. je pripisan kao neimenovan, palim mornarima Australije.

Čovek u zavarenom cilindru otkriven je 1945. godine nakon što je tu odležao čitavih 60 godina. Ne bi ga ni pronašli da bombardovanje Liverpula u Engleskoj tokom II svetskog rata nije razorilo taj isti cilindar. Njegova odeća je pripadala vrlo imućnom sloju Viktorijaskog perioda. Pronađena su dva dnevnika (datirani na 1884. i 1885), sedam zarđalih ključeva, par papira sa kakvom naukom, razglednica sa markom Birmingama datirana na 3. jun 1885. (glasila je na T. C. Vilijamsona a slao je gospodin A. E. Haris), maramica bez oznaka, broš, zlatni pečatni prsten (moderan posebno u 1859), beleška o Londonskoj železnici, pet čaršava (4 neiskorišćena) sa jasnom oznakom proizvođača i recept iz Liverpula. Najverovatnije je u pitanju vlasnik farbare, T. C Vilijams koji se vodio kao nestao u svom vremenu (navodno je otišao na neki sastanak o čemu svedoči  jedan od dnevnika koji ima i belešku o kupovini čaršava za domaćinstvo). Njegov nestanak je doveo firmu i porodicu do bankrota i oni, misleći da ih je napustio sa novcem, brišu ga iz svega, pa je ova teorija ostala nedopunjena.

Monsinjor Šušani je nadimak anonimnog i zagonetnog učitelja koji je podučavao mali broj đaka u postratnom dobu (WWII) u Evropi i na drugim mestima (njegovi đaci bili su i Emanuel Levinas i Elie Vizel). Na njegovom grobu u Pazu, Kanelonija (Urugvaj) stoji njegov nadimak i opaska o enigmi. Ovaj profesor se oblačio kao skitnica, imao neobična učenja i uticaj na svoje đake, bio je brilijantan u nauci, matematici, filozofiji a posebno u Talmudu (Šušan je ime biblijskog grada). Prosto se pojavio u Parizu, zatim u Izraelu pa u Južnoj Americi. Solomon Malka, francuski novinar napisao je knjigu o njemu: „Enigma mastera 20. veka“ (1994). Nije umeo da se služi svakodnevnim predmetima nego je stvarao starinske. Čudno za nadrigenija? Elie Vizel ga opisuje u svojim memoarima: „Sve reke teku prema moru“ (str. 121-130).

Kod nas, najpoznatija priča je ona o Grčkom pastiru koga su Nemački vojnici pronašli na planini Rtanj. Nije znao kako je tu dospeo jer je do tog časa čuvao svoje stado u rodnoj Grčkoj i to u 1.800 i nekoj godini a ne sredinom 20. veka kada je i pronađen.

I najzad, evo najpoznatijeg slučaja iznenadnog pojavljivanja. Tokom jedne žetve (prvobitni izvor: Wilijam of Newburgh iz regimente kralja Stephena, 1135-1154) seljani Vulpita (okrug Safolk, Engleska) pronašli su brata i sestru blizu jedne od vučijih jazbina (po kome selo i nosi naziv). Deca su imala potpuno zelenu kožu, govorila su nepoznatim jezikom a njihova odeća je svima bila neprepoznatljiva. Odvedeni su u u dom Ričarda de Kalna gde su odbijala hranu nekoliko dana sve dok nisu sami pronašli svež „broad been“ (iz roda zelenih mahunarki, stara biljka, konjska hrana) koju su gutali nezajažljivo. Vremenom su prihvatili i drugu hranu i isto tako počeli da gube svoju zelenu boju. Dečak koji je bio mlađi se razboleo i preminuo ubrzo nakon su ih krstili. Savladavši engleski devojčica je najzad objasnila da su došli iz zemlje Svetog Martina, gde je Sunce nikad ne sija i gde je svetlost uvek kao u sumraku. U ovoj zemlji sve je potpuno zeleno. Dete nije znalo da objasni kako su se njih dvoje stvorili ovde i poslednje što pamti je da su čuvali očevu stoku kad su začuli glasan zvuk. Devojčica je nakon što je stasala radila kao dugogodišnja služavka kod de Kalna, udala se za čoveka iz mesta King Lin gde je ostala do kraja svog života pod svojim novim imenom Agnes. Danas Agnes ima svoje potomke no nisu uvek pristupačni znatiželjnicima.

Putovati kroz vreme bi trebalo da bude siguran i jasno određenog cilja teleport. Šetanje kroz druge dimenzije da ima neku putanju i svesnost istog. Ako ćemo nestajati dok pijemo prvu jutarnju kafu i ponovo se pojavljivati iznad grotla vulkana onda to i nije baš nešto što bih volela da doživim.

Ako niste ljubitelj ovakvih solo putovanja uvek možete da se oslonite na guglanje priča o grupnim nestancima. Selo na jezeru Anjikuni (Kanada) ima nestale žitelje, ostavljali su svu svoju imovinu a čak su im se i ručkovi još uvek krčkali u kazanima. Primećeno je da su grobovi njihovih predaka oskrnavljeni a selo je bilo puno psećih kostura. Ostatke zvanično živih ljudi nisu pronašli. Slučaj Soder, govori o kući koja je ovoj porodici izgorela jednog jutra. Majka je sa četvoro od ukupno devetoro dece uspela da izađe dok ostalih pet (5-14 godina) nikada nisu pronađeni na zgarištu iako je vatra gorela kratko i ne dovoljno da uništi čak i kosti. Nikada nisu prestali da ih traže. Let 19 je činilo 14 pilota u svojim avionima na letu između Floride i Bahama. Poslednje što znamo je da su postali dezorijentisani, halucinirali da vide neki drugi krajolik ispod aviona i da su prijavljivali loše vreme u sred divnog dana, da bi na kraju nestali bez traga. Poslednja poruka bila je: naši avioni su stisnuti jedan uz drugi. Meri Celest je čuveni brod sa deset izgubljenih duša. Onaj isti koji u urbanim legendama pominju kao fantomsku pojavu na pučini. Malezijski let 370 sa 227 putnika i 12 članova posade nestao je na sred neba sa radara. Još uvek mu nema traga ni u kom obliku iako se za neki plutajući prtljag na drugom kraju sveta kratko tvrdilo da pripada ovim stradalnicima. Čuvari svetionika sa Flana ostrva su Škotska misterija o nestanku tri čoveka sa malog ostrvceta opasanog km mora koji su ostavili jedan kaput, doručak i kafu na pola. Svetionik Eliean Mur se od tada vodi kao uklet, niko ne želi tu da radi, što je primoralo vlasti da ga automatizuju 1972. godine da bi nastavio sa radom jer je ovo vrlo kritična tačka za brodove. O nestalim starim narodima mogli bi smo danima. Sigurna sam da ćete otkriti još mnogo priča za koje ja ovde nisam imala mesta.

S ljubavlju, Elena Alexandra

Heroji pod lupom – Napad Titana

Posted on by Jovana Banić

U iščekivanju završne sezone AOT, možemo se osvrnuti na uvek aktuelnu temu seinen animea, a to je motiv heroizma. Svaka priča ima svog heroja i svog negativca, ali u svetu AOT, te uloge se cesto preklapaju i čini se da nema jasne granice između ovih antonima. Nekako smo se, mahom zahvaljujući holivudskim šablonskim blokbasterima, navikli i uljuljkali u iluziju da svako dobro delo i svaki čin heroizma na kraju biva nagrađen i gratifikovan. To nam i nije za zameriti, s obzirom da realnost najčešće nije takva, te nam je, kao prosečnim konzumentima koji gladuju za happy end-om u svojim životima, ovo jedinstven način da doživimo takvu katarzu. AOT ovde apsolutno razbija takav standardni pristup gledaocima i dokazuje da je za uspešnost jedne franšize neophodno učiniti sasvim suprotno.

Upravo stavljajući svoje likove pred abnormalno teške moralne izbore, i pri tom ih lišavajući svake gratifikacije, autor Isajama daje neophodnu težinu njihovom izboru, kao i jednu značajnu dozu realnosti celoj seriji. Baš na ovaj način, prosečni gledalac može daleko lakše da se poveže sa likovima i dublje uključi u priču, što je, na kraju krajeva, i preduslov za jedno kvalitetno delo.

Ponovo, postavlja se važno pitanje, a to je sta je zapravo herojstvo? Kako obična osoba postaje heroj? Po definiciji, heroj je ona osoba koja spašava druge ljude i brani ih od zla. I tu dolazimo do momenta kada Isajama izvrće ovaj pojam naglavačke. Uzmimo, na primer, samo suprotstavljena stremljenja i borbu do istrebljenja između „Ratnika“ (Rajner, Bertold i Ani) i „Vojnika“ (Eren, Armin i Mikasa). I jedna i druga strana kao krajnji motiv imaju spašavanje sopstvene nacije (za „Ratnike“ uslovno rečeno sopstvene), što podrazumeva ubijanje i istrebljenje suprotne strane. Tako da oni istovremeno postaju i heroji i zločinci, u zavisnosti od ugla gledanja. A tek kada spustimo stvari na jedan ličniji nivo, ovo postaje još dramatičnije izraženo. Unapred molim čitaoce da ne raspnu moju malenkost zbog ovoga što ću sada izneti: Koliko puta je Mikasa ignorisala naređenja i krajnji cilj misije, samo da bi spasila Erena, osobu do koje joj je najviše stalo? Po cenu da čitavo čovečanstvo dovede u opasnost, da pokuša usmrtiti samog Levija, najjačeg borca preostalog čovečanstva. Ali ona ovde nije jedinstven primer: Bertold za Ani, Jumir za Kristu, Eren za Armina, Levi za Ervina, primera je mnogo. Gotovo svaki njihov čin heroizma do sada je vezan za lična osećanja i suptotstavlja se višem cilju njihove zajednice. Uz nekoliko vaznih izuzetaka. A upravo ti izuzetci su ono što je u čitavoj dilemi oko prirode heroizma „obrnulo stolove”. 

 

Jumir

Iako na prvi pogled izgleda da pristupa životu isključivo iz pozicije lične koristi, ili emotivne vezanosti za pojedinačnu osobu (Kristu/Historiju), Jumir je u nekoliko navrata pokazala natprosečnu sposobnost za nesebičnost i požrtvovanost. Uzmimo kao najupečatljiviji primer njen pokušaj žrtvovanja radi spašavanja članova sopstvenog kulta, kada je pred Marlijevskim vojnicima pokušala da preuzme odgovornost sa svojih sledbenika i spasi ih daljeg pogroma, osuđujući jedino sebe. Moglo bi se reći, delo dostojno same boginje.

 

Krista Lenc/ Historija Rajs

Došavši u poziciju deteta koje je spremno da učini sve ne bi li konačno dobilo priznavanje i gratifikaciju od jedinog živog roditelja, Krista se uzdiže iznad nivoa obične osobe onoga momenta kada odlučuje da se usprotivi i u konačnici i usmrti oca, zato što je to bilo jedino ispravno za čovečanstvo. Na taj način Krista, a sada Historija Rajs dostiže nivo heroine u AOT svetu. 

 

Armin Arlert

 

Bistri momak mirne naravi i obećavajući strateg prevazilazi sopstveni instinkt za životom onog momenta kada odlučuje da prevari sopstvenog prijatelja Erena, uveravajući ga da će se iz svoje taktičke smicalice izvući pre nego što postane prekasno. Potpuno svesno i proračunato, Armin se suočava sa užasnom smrću, odlučan da žrtvuje sopstveno postojanje zarad uspešnosti bitke i same dobrobiti čovečanstva. 

 

Ervin Smit

Jedna od izuzetnih ličnosti u AOT. Osoba koja je svo odrastanje nosila breme odgovornosti za tuđe smrti, bilo stvarno, bilo zamišljeno, lice čitavog izviđačkog puka u koje je gotovo celo stanovništvo unutar zidina pljunulo bar jednom, uprkos svemu što je Ervin činio za njih, čovek koji je konstantno morao da balansira i izvlači kečeve iz rukava, istovremeno pazeći da ne izgubi glavu u političkim intrigama, kao i da održi izviđački puk u životu. Osoba koja se trudila da se liši bilo kakve emotivne vezanosti, jer nije znao koliko će živeti. Komadant koga su prozvali „Đavo” čak i njegovi saborci, epitet koji je nažalost prihvatio i on sam. Ervin je čitav život proveo smatrajući sebe prevarantom i manipulatorom, ubeđujući se da mu je jedino stalo da ispuni dečački san i dokaže da je njegov otac bio u pravu, da sazna pravu prirodu njihovog sveta. A kada je konačno bio suočen sa nemilosrdnim izborom, uradio je upravo suprotno. Odabrao je da umre za dobrobit čovečanstva, svesno se odričući mogućnosti da ispuni svoj životni san, i sve ono što je godinama ubeđivao sebe da je jedino do čega mu je zaista stalo, odabrao je da se njegov život završi na korak od svega što je želeo, jer je to bilo jedino ispravno za učiniti. Nije slučajnost što je Isajama odabrao da upravo epizodu u kojoj Ervin gine nazove „Heroj”.  Jedini epitet koji ovakav moralni imperativ i treba da nosi. 

Levi Akerman 

Najjači vojnik čovečanstva, Levi Akerman, osoba koja je uspela da se izbavi iz očajavajuće pozicije stanovnika Podzemlja i da dođe do ranga kapetana elitne jedinice izviđačkog puka, jeste jedan od najintrigantnijih likova u AOT. Ali ono na šta ćemo se sada fokusirati jeste njegova izrazita osobenost, a to je Aker-veza. Imajući u vidu da je Levi ostvario Aker-vezu sa Ervinom, njegov izbor da oživi Armina umesto svog „Najvažnijeg” bića, može se sasvim legitimno smatrati heroizmom. Uprkos genetski instruisanom nagonu da po svaku cenu čuva svog „Najvažnijeg”, Levi je odabrao da oživi Armina, jer je u tom trenutku ovo izgledalo kao najbolja opcija za čovečanstvo. Pojedinci i dalje mogu izraziti sumnju u ovu tvrdnju, s obzirom da je i sam Levi izjavio da je vreme da puste Ervina da se zauvek odmori od uloge đavola koju su mu svi nametnuli. Ali to ni najmanje ne umanjuje težinu njegove odluke, niti poništava činjenicu stavljanja sudbine čovečanstva u prvi plan. Na ovaj način, Levi je, pored drugih izuzetnih odlika u animeu, stekao i status heroja. 

 

I za kraj, važno je istaći da AOT svet obiluje likovima koji su podneli beskrajne žrtve za druge i ispoljavali altruizam, nesebičnost i požrtvovanost u mnoštvo navrata, a  mnogi od njih nisu više živi pa ni ne znamo da li bi i oni u nekom trenutku dostigli status heroja. A što se tiče živih, imaćemo priliku da vidimo u završnoj sezoni. Tako da ovo ni u kom slučaju nije konačna lista heroja i heroina AOT sveta, već samo prikaz najupečatljivijih primera do sad. A za one nestrpljive, toplo preporučujem čitanje mange u iščekivanju novih epizoda. Naravno – od početka!

Kad vuk lovi

Posted on by Kristijan Šarac

 

ŽANR: fantastika/triler

ORIGINALNI NAZIV: La corsa del lupo

IZDAVAČ ZA REGION: Čarobna knjiga

AUTOR: Điđi Simeoni

ZEMLJA: Italija

GODINA IZDAVANJA: 2020.
OCENA:

 

Nova knjiga-integral u ediciji Riznica Boneli. Sastavljena je od tri epizode i kompletira priču. Sa obzirom da je knjiga izašla u jeku pandemije, sigurno dosta vas nije imalo priliku da je nabavi. Tematski je smeštena u Drugi svetski rat i posleratne godine na relaciji Švajcarska – Italija. Sigurno znate da je ovo jedna od tema o kojima mogu neiscrpno da pišem. Pa samom činjenicom šta se lovi u priči moram vam više reči o određenoj jedinici pri Gestapou.

Anenerbe je jedinica za posebne namene, koja ima korene u Tula sekti odakle potiču sva nacistička uverenja, a osnivač joj je Hajnrih Himler. Bila je zadužena za prikupljanje predmeta i relikvija za koje se smatralo da poseduju moći i potragu za njima po celom svetu. Glavni ciljevi su bili Eskalibur, Koplje sudbine, Zavetni kovčeg i Sveti Gral (koji je bio najveći cilj potrage s obzirom na to da sadrži uzvišenu krv i ima veliki uticaj na nacističku religiju u kojoj ’čista’ krv igra glavnu ulogu). Lako je moguće da su i pronašli neke od ovih predmeta (sigurno je da su imali Longinovo koplje), jer su opljačkali pola sveta.

Điđi Simeoni – vrlo plodonosan autor poznat po radu na Lazarusu Ledu, Nejtanu Neveru, Agenciji Alfa, Dilan Dogu, Brendonu, Teksu, Jedna priča jedno doba i drugi.

Od prve strane stripa znamo koji će predmet moći biti lovljen. No, na početku od strane kolekcionara. Ali kako se rat zahuktava, tako i nemačko interesovanje za takve predmete raste. Pa šalju SS-ovca koga zovu Vuk u Italiju da ga pronađe.  Da bi došao do predmeta čini nepojmljiva zverstva. Da, u ovoj priči imamo priliku videti i italijanske partizane, što nije često u dostupnoj nam literaturi. Jedna takva grupa biva umešana u tu nemačku jurnjavu za moći, a moć ostavlja krvav trag, a krv, krv pamti. Krv zahteva krv. Pa tako i nakon rata pamćenje nije umrlo. Kada se Vuk vrati u Italiju po predmet, prepoznaju ga i sledi trka kroz celu zemlju. Pročitajte sami ko će kome presuditi – oni njemu ili on njima… ili novac ipak okreće svet.

Interesantan strip sa aspekta u kom gledamo Italiju kroz jugoslovensku prizmu. Toliko sličnosti, faktički preslikano. Doduše, slično je i po još nečemu, u preterivanju kad je u pitanju doprinos i snaga partizana. Taj prikaz jednostavno nije istinit, ta još bi bili po brdima da Crvena armija nije prinela toliku žrtvu zarad slobodnog sveta. Treba reći da niko sem njih ne bi bio voljan toliko žrtvovati, tako da može se konstatovati da je Hitlerova jedina taktička greška, napad na Rusiju, odlučila rat. Sa svih drugih aspekata, ova priča je uverljiva i nema zamerki na scenario. Crtež je druga stvar, to je i inače Simeonijev problem. Varira i promenjiv je, na trenutke se čini da su dva tri crtača u pitanju, ali može se i prenebregnuti nije baš toliko uočljivo. Da znam, pisci prikaza su zlo, previše su usredotočeni na detalje. Već su mi to rekli, ne sporim istinitost tih reči.

A sad pre nego završim tekst, dozvolićete mi…

Jednog jutra probudio sam se, o bella, ćao! Bella, ćao! Bella, ćao, ćao, ćao! Jednog jutra probudio sam se i okupator je bio tu…. U goru ja moram poći i ako u borbi umrem, tamo me sahrani u hladu kraj prekrasnog cveta. A svi ljudi koji tuda prođu, o bella, ćao! Bella, ćao! Bella, ćao, ćao, ćao! A svi ljudi koji tuda prođu, reći će ti „O kako divan cvet! ” Bella, ćao! Bella, ćao, ćao, ćao! I ovo je cvet fantastičara koji je umro za slobodu!

Legenda

Posted on by Redakcija

– Draga, probaj malo camemberta – mahao sam nožićem za sir. Ona je bila pijana od makedonskog vina. Ne pozivam ovamo nikoga od guzonja jer ne želim da se sprdaju na moj račun što na Hvaru pijem jeftino makedonsko vino. Ekipa dolazi poslije da mi razbije jaja na pokeru i uzme mi i ovo malo para koje imam za imitaciju fensi života. Ona dotetura do stola glupo se cerekajući. Potegoh je za kosu.

– Ideš u kadu, kurvo! Hoćeš li takva dočekati goste?

Pljune na mene: – Jebi se, i ti i takvi gosti! Nadam se da će utjerivači poći za tobom!

Ostavih je u kupatilu da se trijezni.

…

– Ovo je Mario – predstavi mi Pero novog igrača. – On malo govori hrvatski.

– Ja malo hrvatski – rukovasmo se. Boga mi, bojim se da su pozvali sve što su imali.

…

Stavljao sam ključ od ove vikendice na hrpu. Oči su im se caklile, srca su brže kucala, disalo se kao pred orgazam. Ovo je zadnje, ovo je trenutak za moj posljedni trik, ali nakon što smo pokazali karte, ispalo je da ih ima malo viška na mojoj strani. Mario se nagne uz uzdah, a zatim s nožnog lista izvadi mali, a la Bond, pištolj i stavi ga na stol. A Nenad procijedi tiho, ali odriješito prema meni: – Ne seri!

I Mario pokupi sve sa zluradim osmijehom, skrivenim pod maskom naivnog dječarca koji se preplanulog lica igra s rakovima na plaži….

– Još samo jedna stvar… – zastadoše.

– Ivana! Rekla si da i ti ideš – javi se Petar. Ona izađe, skrivajući šljivu i stane pored dečki.

– E, nećeš! – stadoh polulud tražiti veliki nož u kuhinjskoj ladici. Mario opet mahne pištoljem. – Ubij nju, p… ti materina! – viknuh na Talijana.

Povlačili su se do ogromnog i skupog terenca.

– Do sutra se iseljavaš! – reče Pero.

Ivana mi pokaže srednji prst, uvlačeći se na stražnje sjedalo.

– Jebite se! Govnari! – cugao sam iz boce i trčao do svojeg auta kako bih krenuo za njima. Mario me okrzne pucajući iz pištolja, ali mogao sam voziti.

Na jednom makadamskom prijevoju sam driftajući izletio stražnjim dijelom i pokušavši spasiti život izvlačenjem prije nego što me povuče niz padinu, vrata me zgrabiše za cipelu. Srećom, izgubih samo cipelu, a grmovi lavande me zadržaše. Kao Božje ruke!

Bacih i drugu cipelu i, bos po vrućem asfaltu, vratih se u grad. Dodirnuh na ruci zlatni prsten svoga djeda i uputih se prema kockarnici.

– Gospodine, niste prikladno odjeveni – zaustavi me zaštitar rukom na prsima.

Dogovorih se o udjelu u mojem eventualnom dobitku i na brzinu se pronađoše čak i cipele. Dopustili su mi da igram samo za siću – kao da se glasovi brzo šire. Imao sam sreće da brzo povratim prsten, samo nije mi se davalo ekipi taj udio, ali morao sam. Gurnuh mu u džep smotak novčanica, pokušavši zadržati neku razinu pristojnosti.

Što li ću sad?

Odjenuh se i bez ičega stadoh stopirati za Zagreb.

…

– Da… Ostao sam bez svega… Da… – telefonirao sam Agentu. – Doći ću. Prenoćim i ti me šalješ… Važi… Bok.

Bili su to krajnji posli. Kada šalješ čovjeka s pismom.

Kada uđoh u Ameriku uslijedio je naporan proces kontrole, pa me pregledaše i analno, prvo prstom, a onda i kurcem. To ti je, sinko, Amerika.

…

Stajao sam na Dalton Highwayu na prijelazu rijeke Yukon, nadajući se kakvom prijevozu.

…

– Znaš li zašto nisam stao tom jadnom bokcu? – upita Johnny B. gladeći dugu bradu.

Šutke sam gledao ispred sebe.

– Nemam ja živaca za sažalijevanje! Netko će ga već povesti, ma znaš da sad traže doktora za makar šta… – kao da je pokušavao otkloniti svoju grižnju savjesti.

– A znaš li zašto sam tebe povezao? – okrene se na moment prema meni, sada doista očekujući nekakav odgovor.

– Žarko me zanima – pokušah ne biti ironičan.

– Postoji taj jedan mit. Sabljozubi čovjek stopira na ovoj ledenoj cesti i ako mu staneš možda te ubije, a možda ti kaže tajnu. Eto…

Nije mi se sviđala legenda.

– S tobom u kamionu, pustio bih ga unutra.

Kao da mi mulj naftne bušotine lije po glavi.

– Nego, gdje reče da ideš?

– Do kraja, u Deadhorse na 666.

– Kilometara, je li? Ma odmah sam znao da nisi odavde… Bolje da nikada nisam saznao ovo za 666… A, s druge strane – naceri se – možda ga nagovorimo. Cigaru?

– Može, hvala.

I tako smo dimili, jureći kroz snijeg.

Pitat ćete me jesam li izdržao da ne otvorim pismo, ali znajte, Agent je puno gori od onih koji me ogoliše.

Negdje na pola puta, evo njega kao da je dojahao na lavini…

– Molim te nemoj! – cvilio sam, ali Johnny B. je bio neumoljiv. Stade i pusti sabljozubog čovjeka u kamion.

– Kamo, dečko? – upita ga kao da kupi školarca na putu kući iz škole.

– Dok ne riješimo – podigne desnu usnu, otkrivajući korijen masivnog zuba. – A kažu da si nosač… – pogleda me ispod obrva. Potjera me srati.

– Nemaš gdje pobjeći, momče…

Izađoh van pa se brzo vratih.

– Imaš satelitski telefon? – upitah Johnnyja B. On mi pokaže i ja nazvah.

– Marv – rekoh. – Imamo situaciju. Vragovi, čini se postoje.

Marv se očito nije dao smetati.

– Ah, naletio si na jednoga… Ništa, daj mu pismo i sve nastavi kao da ništa…

Izvukoh jedino što je sada bilo moj život. Dugu kovertu. Sabljozubi otvori kovertu zubom, razmota i pročita u sebi.

– OK, idemo do kraja!

– A što je s onom tajnom o kojoj pričaju? – upita Johnny B. Skoro zavikah:“Šuti!“, ali ja sam šutio.

– Mali ste vi pijuni, mali – sitno je brojio sabljozubi.

I tako se dovezosmo do kraja u Deadhorse.

Sabljozubi tada izvadi kartu i otvori pismo pa izvadi drugi dio karte. Pokaže nam da se nagnemo nad nju.

– Idemo odmah tamo! – reče Johnny B. penjući se u kabinu. Ja dograbih neki skinuti dio motora i razbih mu glavu njime.

– No, no, no… Ne odmah! – reče Sabljozubi vedro, kao da se nije dogodila strašna stvar. – Idi prvo kod Marva – i zabije mi sve papire u džep. – O tebi ovisi… Pa, sve… – nasmije se slatko kao roštilj-sos na golemi odrezak.

Odoh do Marva.

– Kako si došao? – upita Marv.

– S jednim vozačem kamiona.

– OK, večeras noćiš ovdje, a sutra te vodim u rudnik. Nego, imaš li nešto za mene…?

– Evo pismo – pružih kovertu sa samim papirom na kojemu je pisalo:“Iskušaj donositelja.“ Ne znam je li to bilo namjenjeno sabljozubom ili Marvu. Marv stade vaditi isti komad karte kao i S.

– Uh…! – lecnuh se i požurih da izvadim i kartu.

Pogleda me ispod oka.

– Jesi li ti to imao na umu da me zajebeš?! – zagrmi i krene prema meni, tražeći neko oružje. I ja sam rukom tražio neko oružje.

Pojavi se mlađa žena i upuca ga iz lovačkog karabina.

– Ako su ti rekli da sam mu kći, lagali su. Ja sam bila njegova robinja… – pruži ruku, koja će od sada zauvijek nositi trag krvi. – Ja sam Eva.

– Ja sam Damir, drago mi je.

– Samo sam ovo čekala. Karte! – požuri da ih zgrabi i pritisne na grudi kao neki vražji afrodizijak. Ovisno o tome što skriva, odnosno pronalazi, možda i jest bila. – Idemo u auto!

Uskočismo u veliki terenac i otisnusmo se prema močvari iznad permafrosta.

Kada nađosmo oznake, izjurismo iz auta s lopatama. Boli smo tlo i kad začusmo zvuk daske, dali smo se na kopanje. Pohlepno smo vadili sanduk. Otvorili smo ga, a zatim se bacismo na pocrnjele rite i…

Unutra su bile dvije zlatne poluge.

A zatim smo vodili ljubav na blatnoj haubi.

…

Sutradan ujutro drhtao sam zažarenih očiju u kockarnici. Eva otvori vrata puštajući dim da umre na hladnom zraku.

– Rekli su mi da bih te tu mogla pronaći… Bijedan si…!

Ja je ošamarim i previše nego što žena zaslužuje, ali ona je bila nešto drugo. Zgrabi pušku i mlatne me kundakom po bradi. Skljokah se. Ona me pljune.

– Ja nisam žena koja to dopušta! Idemo!

Otvore se vrata. Sabljozubi!

– Vi radite za mene! Dajte mu da igra do beskonačnosti ako treba, ja ulažem koliko treba dok ne povrati moj novac ili dok ne izgubim strpljenje.

Proveo sam cijelu noć pišajući u gaće i kada imadoh dovoljno krenuh svojoj novoj kući. Plakao sam kad osjetih miris kuhanog objeda. U naslonjaču je sjedio sabljozubi s puškom.

– Sve što ste našli i zaradili pripada meni. A sada ostajete ovdje jedno drugom. Trebam te ovdje Damire, ali ako još jednom digneš ruku na nju, odrezat ću ti je ručnom pilom…

Autor: Džejms Logan

Samsonovi sinovi

Posted on by Redakcija

Izvanzemaljska ekipa pozorno prati kako dolje krpaju. Sve nas je iznenadilo kada je Zemlja prsnula kao šipak po svojim šavovima. Ali mi im nismo mogli pomoći. Šatlovi su radili danonoćno do svojih granica i onda – kraj – što ste prevezli na Mjesec i Mars, prevezli ste.

Mislili smo da sve imamo pod kontrolom. Da se nikada više ne može dogoditi velika katastrofa. Kao da još jedno veliko izumiranje i ogromna promjena reljefa već nije bila užasna katastrofa! Pa sam Vrhovni živio je u najnovijem Panteonu na Malti, usred pustinje koja je nekoć bila Mediteransko more, ali kako se zatvoriše sve veze s drugim morima, nije bilo druge – presušilo je. Ono što je nekad bila potraga za fosilima, danas je postala potraga za hranom. Bušilo se u potrazi za mrvicama organskih tvari za rafinerije hrane, koje su iz zemlje i iz zraka ekstrahirale biogene elemente.

Nakon vatrenog početka, slijedio je pepeo, a za pepelom slijedile su snježne oluje.

Trenutno se radilo na reinstalaciji dvaju svemirskih liftova. Preživjeli su to zahtijevali sada i odmah, a neredi su samo usporavali proces. Svi su htjeli napustiti Zemlju.

Moj mecena Hector Hoffmann želio me je spriječiti da pođem dolje pomagati. I moj otac Alonso Gonzaga me je pogotovo htio spriječiti u tome, ali njemu sam cijeli život dokazivao da bih uspio i bez njegovih konstantnih pritisaka. Bilo je gadljivo koliko sam se povodio za tim moralnim Quasimodom od Hoffmanna, nalazeći zajedništvo s njim u muzici, samo kako bih prkosio ocu.

Hoffmann je star, krezub i voli popiti. Sve to mu, uz kronični zatvor i artritis, predstavlja muku da dalje lobira za, pa zapravo svoje, interese. Naravno da zloupotrebljava mene, nazivajući me svojim Davidom, znam ja to, ali doći će i moj trenutak … Nije njega zanimala stranka… Kada je bio u sigurnom društvu, poput nasamo sa mnom, nije to ni skrivao… I tako to, dakle… Dakle: pripali on svoju „smušenu cigaretu“, tako smo je zvali. Kakve li perverzije, u ovakvoj nestašici upotrebljivog supstrata uzgojiti duhan!

– Dobro, dečko, pustit ću te! Pustit ću te, mali, kažem! Ali prvo me još jednom odmijeni, nisi više dijete, Boga mu! – nakašlje se trulo. – Ovo će biti Golijat za tebe, ali neka! – otpuhnu i zirnu u „mrtvi kut“.

A Golijat je bio nešto što će poslije biti upamćeno kao „Sastanak na hondritu“. Hondrit Novi Madagaskar se nalazio u Mjesečevoj L1 točki i tu je bio dotegljen iz Pojasa kako bi bio podvrgnut rudarenju ugljičnog sadržaja za Vrtove i minerala za mutno trgovanje kako bi se kupilo još ugljika i dušika sa Zemlje.

Ulazio sam na ljepljivim papučama s pratnjom poput agenta nekakve mračne sile… Zašto sam se baš tako osjećao? Stari Hoffmann je, o da, poznavao Vrhovnog! I sad odkako se pojavilo pitanje zašto Vrhovni još nije ustao sa Zemlje – ja sam konačno znao! Dakle ja sam taj David koji radi za velike sile, hipnotizirajući lirom nekakvu „Vječnu Bludnicu“ namjesto kralja Šaula.

Krajnje je nevjerojatno koliko malo ljudi drži svu imovinu. Vrhovni je plazio dolje po putevima lave prijeteći njome kao krajem jednog zlatnog doba i usput okrupnjujući zemaljske parcele. Život će biti drukčiji, da, ali bit će dovoljno dobar supstrat za nešto novo. Veliko Novo.

I tako su započele sjednice. Vrlo brzo se utvrdilo da je ostatak ostataka UN-a samo atavistički prirepak. Prava sila nalazila se počinjući od Marsa pa dalje. Bilo je dovoljno da si dvije kompanije pruže ruke i akcije Zemlje pale su kao domino. I ja sam sam bio lutka na koncu. Šlagvorti su dolazili na računalo i u slušalicu – nula potrebnog truda.

Svi su tek sada saznali koliki su razmjeri imovine u dubokom svemiru Sunčeva sistema. Odjednom se moglo evakuirati 150% više stanovnika Zemlje. Ali to je koštalo. Trebalo je sagraditi nastambe vani i još uz to Mars je za to živi luksuz. Tek to je koštalo, ali jedina cijena bilo je vrijeme. Ti bijednici koji su nekada mislili da kontroliraju zemaljske sile morali su pristati. Vi nama Zemlju da je razdjelimo i krenemo s inženjeringom novog života, a vi ste sardine za okružje Jupitera i Saturna. Novi egzodus i postzemaljsko društvo mogli su započeti.

– A sad sljedeće… – javi mi H.

***

Dok smo grmili niz grotlo prema površini Zemlje bilo me je strah. Ne putovanja, već meni mrske Majke Zemlje. Bila mi je strana. Meni koji se nisam približio Zemlji bliže od L točke. Morao sam zbog toga nositi egzoskelet na Zemlji.

Ja sam taj izaslanik kojeg je Vrhovni čekao. Sad sam ja čekao njega i svitu. Kada izađoh iz kapsule, pomislih zašto ne bih uronio nos u Zemljinu atmosferu. Bog zna da neću više imati prilike. Bog je znao da sam se prevario… Kada promolih lice na brijuću mećavu, nešto puče u meni i suze su se same slijevale. „Što smo učinili? Ovo je zauvijek trebao biti naš dom, naša postojbina…“ „Ne, ne, oni će to srediti, ponovo će biti plavo dolje i gore… Ne…“, uvjeravao sam sebe, predosjetivši opasnost.

Teško naoružani odred štitio je Vrhovnog u oklopljenom odijelu dok su se probijali kroz svjetinu rušeći sve pred sobom. Odjednom munja elektronskog biča propara prostor ispred Vrhovnog. Vojnici su urlali. Brzo se pojavi letjelica i utrpaše ekipu unutra. Prokleti Marsovski konstrukt! Izdaja! Nisam morao uopće ići po Vrhovnog, oni su ovim mogli gore i bez lifta. I ugrabiše me u toj gužvi, ti pobunjenici… lagani dodir subkutanog aplikatora. Mrak.

***

 Ležao sam izvan egzoskeleta, slabo pokretan. Tek sada mi je sila teža omrznula Zemlju. Čak je i govoriti bilo teže.

– Netko…?!

I pojavi se netko u prljavim i smrdljivim krpama. Odmota krak tkanine s lica. Još nisam znao je li muško ili žensko i još: oči različite boje.

– Imaš sreće. Da nisi u tom bijelom otmjenom kombinezonu od sjajne sintetike, otišao bi dovraga kao ostali tvoji drugovi. Nešto nam kaže da na Mjesecu ima neki senilni starac koji bi platio za svojeg Adonisa – reče posprdno.

– A što ako je i mene izdao? – rekoh.

– Hilda! Pomozi! – vikne kroz vrata nastambe u kojoj je doduše bilo toplo premda je izvana ulazila režuća hladnoća. Staviše me u kolica i izguraše van. A tamo, sasvim nevjerojatan prizor. Polje ljubičastog klasja.

– Tektoječam, obojen retinalom – reče. – Gotovo cijeli Grenland. Naš početak. Još jedan početak nakon još jednog Velikog Izumiranja. I zato nikada nećemo prepustiti Zemlju izvanzemaljcima! Vaša poljoprivreda ne smije ući na Zemlju!

***

– Ja sam Solea – probudi me u noći šapat i hladan dodir tamnopute ruke na mojim prsima. – Pokušat ću te izvući ako me odvedeš sa Zemlje!

– Pronađi nekog jakog momka da ide s nama i čuva naše guzice – prošaptah.

– Orko! – psikne ona i uđe prilika koja je već čekala pred vratima. Gotovo neljudska gomila mišića kao nešto s Pojasnih labova.

Ukrali smo amfibioplan i odletjeli do utičnice svemirskog dizala. Dok su se borili „pro et contra“, grmljavinom lifta smo se uspinjali. Potom šatl prema L1 hondritu Novi Madagaskar. A tamo… Odbor za doček. I sada su nas zarobili. Ni naprijed ni nazad. Ako sam doista bio izdan, a bješe to očito, onda nam ne gine ispuštanje iz zračne komore. Izvanzemaljci su držali do sebe i svojeg čvrstog morala. Uskoro smo bili na vezi.

– I tako me, dakle, H, ostavljaš?

– A imaš li možda drugu ideju? Daj me iznenadi! – cerekao se sa svojih nekoliko smeđih zuba.

– Daj mi tatu sa mnom i odlazimo i ostajemo dolje – rekoh.

– Tvoj otac je rođen dolje, ali ti ćeš umrijeti tamo.

– Tako neka bude.

– Samo trenutak! – nestade slike.

Za petnaest minuta se javi.

– Vrli ti otac kreće s Mjeseca za pola sata. Ne očekujem od tebe neke gluposti. Neka tako i ostane.

***

 Sumrak na vječno oblačnoj Zemlji. Moja mala ekipa, pokunjena na redovnoj komercijalnoj liniji amfibioplana. Šutimo i ja i otac. Ali vidim mu u očima da je ponosan na moja nova zrnca hrabrosti.

Već zamišljam kako Hilda viče: – Evo ih!

Tako nekako je i bilo. Međutim Olaf nas nije više tretirao ni kao zatočenike niti kao bjegunce. Sada je vjerovao da smo vruća roba za njegovu stvar. Ali to više nije bila samo „njegova stvar“. Znali smo što treba učiniti, ali još ne i kako…

Zemlja kao da je ponovo bila u feudalnom dobu. Iako su oni na „Sastanku na hondritu“ u tome vidjeli prednost u smislu „zavadi pa vladaj“ kako bi isparcelizirali Zemlju za uzgoj transgenetičkih kultura forsirajući feudalizam, mi smo igrali na to da je njezini žitelji mogu zadržati ako već ne mogu da je napuste.

Sazvali smo skupštinu lokalnih vladara. Odlučismo dati pravo glasa samo relevantnim proizvođačima hrane. Oni u pravilu nisu željeli napustiti Zemlju, za razliku od kmetova i proletera. Na hrani se dobro zarađivalo. Odmah i kao prvo, oduzeli smo legitimitet odbjeglom Vrhovnom. Treći dan, taman što krenuh lupnuti čekićem za početak, prolomi se: – Racija!

Izvanzemaljci su izveli desant na Novi Panteon, središte svih zbivanja, kada se dogodilo nešto neočekivano. Potukli smo ih kao Samson s magarećom čeljusti. I onda, zveckajući krhotinama u tom pepelu, stadosmo se grliti, glasno se smijući: – Kakve budale!

Jer tek sada su izgubili Zemlju. Događaj je bio upamćen kao „Brodolom na Malti“. Kasnije smo saznali da je nakon toga Hoffmann dao, ni manje ni više, nego upravo objesiti Vrhovnoga. Malo je bilo nas koji smo znali da zapravo nitko nije izgubio … Sjedio sam kraj Hoffmanna dogovarajući „Ugovor o rekombiniranom sjemenju“. Želio sam ga iz ovih stopa zadaviti, ali znao sam da ne bih živ napustio predsoblje.

Moj otac je preminuo na Zemlji i njegov pepeo je ispušten u jednu od čistih voda Andore.

Solea je rodila našu kći i buduću kraljicu Salome na našem putu prema Marsu.

 

Autor: Kosmonaut

Oprezno sa željama! Ostvariće se!

Posted on by Redakcija

Usled nepredvidljivog okretanja svemirskog ruleta, u životu svakog čoveka može nastupiti kratkotrajni period kada se sve kockice slože i sve se odigrava po zamislima ili trenutnim hirovima. Na žalost, to ne znači i da će se dotična osoba usrećiti.

 

Probudio sam se jer sam se ujeo za jezik. Gornjom levom četvorkom koju je zubarka izvadila pre dvadeset godina.

Mašim se za naočarima, gurnem ih na nos da pogledam koliko je sati i… ništa ne vidim. Mora da su se isprljale. Skinem ih i… pred očima mi se sjaje jasne crvene cifre digitalnog sata: Šest sati i petnaest minuta. Promrdam se da vidim šta me danas boli. Ni leđa, ni ramena, ni ahilova tetiva… Interesantno. Mamurluk od sinoćne pijanke; nema ga. Čudno… Olga, moja žena, ujednačeno diše pored mene, spava snovima pravednika. Nema veze, vreme je za ustajanje. Kao što i svako jutro činim, u jednom zamahu ustajem iz kreveta i… uz ogroman prasak naletim na ormar. Izgleda da sam se prejako odrazio. Olga se uz bolni jecaj i obavezno gunđanje probudi:

– Šta ti je? Gde si navro? – pa me sanjivim očima pogleda i vrisne:

– Šta ti se desilo? Ko si ti?

Ja se pogledam po sebi. Ruke i noge su mi na mestu, sve je u redu, jedino što pidžama malo visi na meni. Mora da sam smršao u poslednje vreme. A ona raširenih očiju gleda u mene, kao da vidi neko, ne daj bože, strašilo.

– Šta ti je ženo?

Ona se hvata za dah, pokriva glavu čaršavom i ja kroz filtar platna čujem njene prigušene reči:

– Pogledaj se u ogledalu…

Dobro, kažem sebi, ako je to želja moje drage ja ću joj uslišiti, ništa to ne boli. Stigao sam do predsoblja, do velikog ogledala i… prestravio sam se kao nikad u životu.

Sa druge strane ogledala bio sam ja… Dvadesetogodišnji ja.

 

Nisam našao nikakvo suvislo objašnjenje za uzroke mog čudesnog podmlađivanja, mada, iskreno govoreći, i nisam previše razmišljao o tome. Nisam hteo da kvarim svoju sreću prizemnim stvarima kao što je razmišljanje.

Početak dana je bio fantastičan. Za doručak sam pojeo trostruku porciju. Bio sam zadovoljan, pun energije i elana. Probudila se i kćerka Ivona koja se nije naročito potresla novonastalom situacijom. Današnju generaciju, koja je odrasla u virtuelnom svetu, teško je iznenaditi.

– Uh ćale, što si dobar frajer bio! – reče, pa je odjurila na faks.

Skoknuo sam do igrališta da ovoj današnjoj mlađariji pokažem kako se nekad igrao basket. Otišao sam na bazen gde su me startovale dve devojke. Dogovorio sam se sa njima da se večeras nađemo u gradu.

Popodne sam, sa novostečenim društvom sa basketa, otišao na fudbalsku utakmicu. I pobegao navrat-nanos kad se moja grupa potukla sa nekom suparničkom.

Uveče sam s dna ormara iskopao neke pantalone koje sam poslednji put navukao pre deset godina. Bile su mi široke, ali sam ih koliko-toliko popunio dupetom.

Provod je bio katastrofalan. Našao sam se sa devojkama u kraju pa smo se vozili pretrpanim autobusima pa tramvajem… Kontrolori su me izbacili iz tramvaja pošto nisam imao kartu. Devojke su mi se smejale zbog odeće. Moj mobilni im se činio „retro“, muzika u kafiću mi je bubnjala po slepoočnicama. Kad su shvatile da nisam ni na kojoj društvenoj mreži, pa još kad sam odbio tablete koje su mi nudile, totalno su se ohladile od mene. Oko ponoći su me otkačile i pošle kod nekoga na „žuraju“. U pokunjenom raspoloženju i premoren od napornog dana pošao sam kući.

Tada su me presreli. Jedan Kinez i dvojica hrmpalija. Hteo sam ih zaobići ali bilo je očito da nemam šanse. Okomili su se namenski baš na mene.

– Vreme je za naplatu – reče Kinez savršenim akcentom. Ona dvojica su me držala za po jednu nadlakticu pa mi je sloboda kretanja bila prilično ograničena.

– Naplatu čega? – uspeo sam da iscedim.

– Za naplatu tvog duga – odgovorio je Kinez pa je iz svoje aktovke izvadio neki papir. – Po ugovoru koji si sinoć potpisao.

 

I onda se setih: Sinoć sam se malo zapio u kafani. U početku je to bilo poznato društvo, svi iz kraja ili sa posla, pa je bilo i nekih veseljaka za susednim stolom, baš su dobro pevali, pa hajde da spojimo stolove… Bilo je baš veselo. A konobarica, mlada, u miniću, čoveku dođe da je dohvati…

– E da mi je dvadeset godina – uzdahnuo sam.

Čovek koji je sedeo pored mene se nasmešio:

– Nije to nemoguće, ako si siguran.

– Siguran sam, sto posto – rekoh veselo.

Čovek, mora da je bio Kinez, ili Koreanac, ili Japanac, uozbiljio se:

– Može se to urediti, ali je cena prilično visoka!

– Nisam te pitao za cenu – odvratio sam nehajno pa sam drmnuo još jednu lozu.

Ne sećam se kako sam stigao kući.

 

I tako sam se našao među trojicom namrgođenih uterivača mog duga.

– A čime ću da platim? – pitao sam, očekujući najgore. Očekivanja su mi bila opravdana.

Kinez je nezainteresovano slegnuo ramenima: – Jeftino si prošao. U tvom slučaju to će biti jedan bubreg, malo kičmene moždine, jedan testis i dva umnjaka. Ništa bez čega ne bi preživeo.

– Šta ste mi uradili da se podmladim?

Na Kinezovom licu se jasno videlo da mu je dosadila ova diskusija.

– Izvršili smo regeneraciju tvog organizma koristeći nanotehnologiju i malo molekularnog inženjeringa. Sad ti je telo bolje nego što je ikad bilo. Shvatićeš da to ne može da bude besplatno. Poštena je to trgovina. Tebi treba mladost, a nama neki tvoji nebitni organi.

– I te moje nebitne organe ćete presaditi u druge pacijente. Što ih niste tretirali nanotehnološki, kao mene, pa bi im organi sami izrasli?

Kinez je prevrtao očima: – Je li te stvarno interesuje?

Stvarno me je interesovalo. Naročito zato što nisam imao drugu ideju, kako da dobijem na vremenu.

– Problem je mozak. On se ne može regenerisati. A podmlađeno telo zahteva više moždanih resursa koje on posle određenog vremena ne može obezbediti. To su sitni nedostaci ali jedna ozbiljna naučna institucija, kakva smo mi, to ne može sebi dozvoliti. Naši klijenti su ugledni, bogati, koji traže savršenu uslugu. Zato smo bili primorani da sklapamo ugovore sa nepouzdanim osobama kao što si ti. Dosta je priče! Idemo!

– Čekaj, čekaj – viknuh uspaničeno, – šta će biti ako raskinem ugovor?

On je opet slegnuo ramenima: – To se neće desiti. Ali ako bi se ipak dogodilo, ti bi za dva dana bio opet onaj išijalgični matorac kao što si bio. Ova prva doza nanorobota koju sam ti ubrizgao nije dovoljna. Tvoje ćelije bi se vrlo brzo degenerisale.

Sve sam čuo. Vremena za gubljenje više nije bilo. Istina, u moje vreme još nisu postojali tekvondo i kik boks, ali se pojavio karate, a ja sam posetio nekoliko treninga. Iznenadnim udarcima laktovima oslobodio sam se tiska ovih gorila oko mene. Brzi okret, udarac nogom i… bežanija, koliko su me obnovljene noge nosile. Samo sam se nadao da degeneracija, koju mi je Kinez obećao, neće uslediti pre nego što uteknem.

I svim srcem sam želeo da sam nevoljni učesnik jednog ružnog sna i da ću se brzo probuditi.

 

Probudio sam se na Olgin vrisak.

Uzeo sam naočare da vidim koliko je sati: Šest i petnaest. Mučio me je užasan mamurluk. Sinoć sam se baš napio. Protegao sam bolna ramena, razradio ahilovu tetivu i otišao u obavezni toalet. Tek nakon toga sam zapitao Olgu, šta je muči.

– Dođi da me vidiš!

U predsoblju se Olga gledala u ogledalu. Pogledao sam i ja. I video devojku zbog koje sam pre trideset godina hteo u vatru da idem. Posmatrao sam dvadesetogodišnju Olgu.

Ivona se oduševila kad je ugledala majku. Dobro ju je osmotrila pa izjavila:

– Kevo, odlično su ti uradili lifting. Bolja si mačka nego što sam ja bila u najboljim danima. Treba da središ frizuru, izgledaš kao da si iz prošlog veka. Aj’ ćao, idem na faks. Imam predavanja, pa popodne kolokvijum. Naveče izlazim sa društvom. Ne čekajte me do dvanaest!

Olga je radosno shvatila da bi mogla za jedan dan da prečisti čitav stan. Sa puno elana je prionula na posao. Nakon pola sata se požalila da je polomila nokat pa je prisela da zapali cigaru. Uzela je uveličavajuće ogledalo pa počela pomno da proučava svoje lice.

– Znaš šta, stvarno bih mogla do frizera. Očajna mi je frizura – reče.

Odlično, pomislih, taman mi treba malo samoće da se izlečim od mamurluka. Olga ode.

Frizura, koja se vratila, vriskala je od ekstravagancije. Šljašteće loknice ovamo, umetci onamo… Iz čisto sebičnih razloga, radi svoje dobrobiti, uzdržao sam se od iskrenih komentara.

Popodne sam imao neke ideje, ali mi je žena glatko dodelila korpetinu:

– Beži matori perverznjakoviću, pedofilu jedan, mogla bih ti ćerka biti!

Umesto toga je naglavačke okrenula ćerkin ormar u potrazi za odgovarajućim krpicama. I onda je iznela ono što joj se verovatno čitav dan motalo u glavi:

– Znaš šta, ovako kamuflirana neću biti upadljiva. Mogla bih u kafić gde ide Ivona, pa da iz prikrajka pazim na nju…

Najblaže rečeno, njena ideja me nije iznenadila.

– Da te otpratim?

– Šta će mi matora kenjčina, još će ljudi pomisliti da sam sponzoruša!

 

Prošao je dnevnik, odgledao sam film, pa krimi seriju, pa ponoćne vesti. Moje žene nigde. Da se nije uvalila u neku nevolju? Ćerka zna da se snađe u noćnom životu, ali supruga…

Tada sam se setio. Sinoć u kafani, u društvu sa kojim sam veselo proslavljao ne znam tačno šta, našao se i jedan Kinez. Ja mu, gledajući u noge konobarice, rekoh:

– Šta bih dao da još jednom spavam sa dvadesetogodišnjakinjom!

– To se lako može srediti – odvratio mi je Kinez.

– Ne, ne može. Ja sam se zakleo u sebi da neću prevariti svoju ženu.

Kinez se nasmejao: – To je malo teže, ali nije nemoguće. I cena će biti malo viša. Hoćeš li?

Ja sam pomislio da je ovaj Kinez (Koreanac? Japanac?) baš šašav.

– A što da ne? – rekoh i zapalih cigaru.

 

Jeza me je uhvatila. Kroz maglu mi se promaljalo da sam potpisao neki papir. Šta je pisalo na papiru, pojma nemam.

Kao bez duše, pohitao sam u ćerkin omiljen kafić. Mora da su tamo! Inače, pojma nemam gde da ih tražim.

Olgu sam našao ispred kafića, u pratnji dvojice nabildovanih mladića i mog sinoćnjeg Kineza. Iskoristivši činjenicu da me još nisu primetili, glavom sam naleteo na onog bližeg. On se počeo teturati od siline mog naleta i pustio je Olgu. Ja sam, naravno, pao na kolena.

– Beži! – viknuo sam ženi.

Ivona je, zajedno sa svojim društvom, baš tad našla da izađe iz kafića.

– Mama, tata, šta radite ovde?

Iskoristivši dobrodošlu gužvu koja se stvorila, ja sam nekako stao na svoje noge pa jednom rukom povlačevći Olgu, drugom rukom Ivonu, počeo da trčim prema kući.

– A što me osramotiste – reče Ivona, ali je poslušno trčala sa nama.

Kad sam pogledao preko ramena, video sam da se ona dvojica opasno približavaju. A ja sam se molio Svevišnjem da ovo bude san ili privremeni boravak u nekom paralelnom svemiru iz kojeg ćemo se vrlo brzo vratiti u svoj.

 

Probudio sam se. Nisam ni pogledao sat, znao sam da je šest i petnaest. Olge nije bilo u krevetu. Iz dnevnog boravka mi je dopirao miris sveže ispečene kafe. Ustao sam i pridružio se supruzi.

– Da znaš – rekao sam joj – nikad u životu nisam popio slađu kafu.

Sve je bilo u redu. Košmari su prošli, život je lep i normalan. Kinezi, eliksir mladosti, doniranje organa, sve je to samo u ružnim snovima. Nisam ni primetio da sam počeo da pevušim, pomalo iskrivljujući tekst:

„Letio bih noćas, letio bih ja,

eh da imam krila, krila leptira“

I osetio sam užasni, narastajući svrab na leđima, ispod obe plećke.

 

Dobro smo prošli. I vi, i ja. Mogao sam prouzrokovati svetsku kataklizmu da sam zapevao:

„Zaustavite Zemlju, silazim!“

 

Autor: Autor

LEGEND OF GALACTIC HEROES: ANALIZA EPIZODA 11-15

Posted on by Pavle Horvat

I saga o epskim legendama galaksije se nastavlja. Epizode 11-15 bave se dvjema odvojenim pričama – spletkom protiv Annerose i Alijansinom invazijom na Carstvo. Kratko ću se pozabaviti prvom prije detaljne analize druge.

11. epizoda još jednom potvrđuje ono što smo već dosad i previše puta vidjeli: kako je carski plemićki stalež u pravilu truo, dekadentan i pokvaren do srži. Izgleda da su plemići svi odreda dokoličari koji u životu nemaju pametnijeg posla nego spletkariti jedan protiv drugog i osvećivati se za desetljećima stare uvrede. Uzmimo samo na primjer glavnu negativku epizode – markizu Suzanu – koja bi, da nije toliko bolno nesposobna, bila lik vrijedan poveće doze prezira. Niti je poštena i moralna, niti osobito inteligentna, niti je u životu napravila išta vrijedno spomena – kroza život se kretala oslanjajući se isključivo na izgled, te plemićki status i bogatstvo. I nipošto nije jedina u tome – većina plemića koje smo imali prilike upoznati djeluju kao nesposobni šarlatani koji ni čaj ne bi uspjeli skuhati bez tuđe pomoći, a kamoli išta složenije.

Na brzinu ću izdvojiti tri detalja koja su mi zanimljiva iz ove epizode: prvi je snaga lojalnosti koju Reuental, Mittermeyer i Oberstein već osjećaju prema Reinhardu – i više su nego spremni bez premišljanja mu pomoći oko u biti posve osobnog problema. Drugi čine suprotni načini na koje Mittermeyer i Reuental pokušavaju nagovoriti Siegfrieda da ih povede sa sobom u potragu za Annerose – dok se prvi oslanja na koncept odanosti i službe („Zakleli smo se Reinhardu na službu“), potonji navodi praktičan razlog („Bez nas nećeš moći prepoznati auto koji tražiš“). Treći je, pak, kadar koji sasvim sigurno nije slučajan i predstavlja eventualno foreshadowanje daljnjeg toka radnje.

I dok se 11. epizoda bavi tematikom u biti sporednom za glavnu radnju serije – ostale četiri to nadoknađuju s kamatama. Radnja je konačno nadišla „uvodne“ epizode i krenula u prvi veći zaplet: Alijansinu invaziju Carstva. Neću trošiti previše riječi na već dobro ustaljene koncepte koji se ovdje ponavljaju: yada, yada, yada – Alijansini političari su gamad bez premca; yada, yada, yada – Reinhard je briljatnan admiral; yada, yada, yada – Yang je također, ali ga nitko ne sluša i zato Alijansa završi u banani. Sad kad smo to odradili, možemo prijeći na neke druge teme i ideje koje navedene epizode nude.

Možda i najznačajnija tema koja se problači kroza sve naše epizode jest rat i raznolikost načina na koji on destruktivno djeluje na društvo u cjelini. Ovdje ne mislim na onaj najočitiji i najgori: smrt velikog broja vojnika te napose civila – nego na brojne druge „male“ koji se pojavljuju kroz radnju epizoda. Primjetimo, naprimjer, kako Alijasno „civilno“ društvo pati jer je sve stručnjake, pa tako i prometnjake koji kontroliraju semafore, pokupila vojska. Ili kako je Alijansa zbog rata na rubu bankrota. Ili kako je velik dio stanovništva zadojen jeftinom demagogijom i prizemnim demonizirajem neprijatelja koju im prodaju Truniht i kompanija. Ili kako je ratno doba općenito vrlo plodno tlo za streloviti uspon raznoraznih karijersta, muljatora i oportunista tipa Fork.

Istu temu razrađuju i sljedeće epizode, samo kroz drukčije primjere. Trinaesta i četrnaesta epizoda su mi drage i zanimljive jer nas nakatko miču iz „velikog“ svijeta galaktičkog rata, admirala i plemstva, dvorskih spletki i predizbornih kampanja da bi nas potom odvele u „manje“ mjerilo – svijet seljaka, ratara, građana i niskog plemstva, odnosno načina na koji rat utječe na njih i njihove živote. Na trenutak vidimo da su svi ti veliki planovi i ideali „malim“ ljudima samo mutna apstrakcija koja s njima nema nikakve veze, osim što im uništava živote. Kako bi mudri Jorah iz fantastične Igre prijestolja rekao:

„The common people pray for rain, healthy children, and a summer that never ends. It is no matter to them if the high lords play their game of thrones, so long as they are left in peace. They never are.“

Jer što, primjerice, „velika“ borba između demokracije i monarije znače Klengeltu koji je u ratu izgubio sina (a takvih je priča točno onoliko koliko i žrtava – na milijune). Ili Vier – koja je zbog rata prvo izgubila dečka pa zatim i pokopala muža. Jesu li farmerima kojima je Carstvo – a zatim i Alijansa –  oduzeli hranu zaista bitni Reinhard ili Truniht? Zašto bi Therese i njezin otac morali patiti zbog rata koji s njima nema nikakve veze, osim što se nasilu došao na njihov planet? Možda je i najporaznija poruka ovog dijela LOGH potpuna izoliranost samih ljudi koje rat na ovaj ili onaj način pogađa te ideala za koje se oni deklarativno bore. Izmjena kadrova koji naizmjence prikazuju „male“ ljude na njihovom planet i „velikog“ Reinharda u svom admiralskom brodu prilično efektno dočaravaju poentu. Puno smo puta smo kroz filmove imali priliku vidjeti plemenitog junaka koji spremno riskira život jer vjeruje u neku ideju i misli da je ona vrijedna svakog rizika – tretutno mi padaju napamet „Rose of Versialles“ ili „Spartak“. LOGH ovdje nudi puno porazniju sliku – sliku ljudi koji ginu bez ikakve veze, radi razloga koji su posve distancirani od njih samih. Nažalost, to i često jest istina u ratovima.

Tijekom recenzije prošlih 5 epizoda načeo sam temu sokoba između časne „skupe“ i nečasne „jeftine“ opcije u ratu. I dok je tada situacija bila bjelodano jasna, ovdje se ista tema ponavlja uz puno složeniji pristup. Koliko je pošteno i moralno direktno ugroziti vlastite građane radi „većeg dobra“ – pobjede u bici? Pogotovo u slučaju kada to „veće dobro“ zaista nema nikakve veze s građanima koje se ovdje žrtvuje. Konkretno u ovom slučaju – isti bi farmeri jednako dobro živjeli, jednako obrađivali zemlju i jednako plaćali porez bez obzira na to upravlja li njihovim planetom Alijansa ili Carstvo. A ipak su oni ti koji snose najveći rizik i najmanju dobit u cijeloj priči.

Što se same Reinhardove startegije tiče – dalo bi se reći nekoliko stvari. Da je blago rečeno moralno vrlo dvojbena (samo bi se krajnjim utilitarizmom dalo opravdati izglednjivanje vlastite populacije), da je bolno efikasna, da pametno igra na psihološku slobost neprijatelja, i da je zasigurno Oberstein imao prste u njoj. Vjerojatno su postojali načini na koji je mogla loše završiti, ali je usprkos tome Reinhardu omogućila potpuni trijumf nad Alijansom. Mislim da se slobodno može reći da je ovo prvi korak u Reinhardovim ambicijama gdje pokazuje da se ne libi igrati prljavo, gdje je usprkos svojim viskim moralnim načelima spreman odabrati pokvareni pristup kako bi došao do cilja. Što je na neki način i nužno – ljudi koji su došli u pozicije moći s kojih su mogli mijenjati svijet naprosto ne mogu biti „goody goody“ idealisti – takvi posrnu putem ili ih već neki pokvarenjak izigra metodama koje su oni sami nespremni koristiti. I opet će mi u pomoć priskočiti Jorah s još jednim primjerenim citatom:

„Regar se borio hrabro, Regar se borio časno, Regar se borio plemenito. I Regar je poginuo.“

Nadalje, opet se ponavlja važnost „puta“ kao najvažnijeg elementa vođenja rata. Vidmo, naprimjer, kako je Reinhardov kontroverzni plan efektno sproveden čisto iz razloga međusobnog povjerenja svih karika u lancu: Keslera koji je odlučio vjerovati da Reinhard ne bi bez veze nanosio štetu civilima, Kleingelta koji nije radio probleme Kesleru i seljaka koji su imali povjerenja u svoh gazdu te pristali na ideju (iako je na ostalim planetima stvari sgurno nisu odigrale tako glatko). Isto tako vidimo kako Reinhard uspješno vodi rat i pobjeđuje posve se oslanjajući na sposobne podređene admirale kojima iskazuje maksimalno povjerenje, kako carska flota pod njim djeluje kao uvježban, koordinaran i efikasan ratni stroj. Situacija na Alijansinoj strani je nažalost, posve suprotna: iako im ne manjka sposobnih komandanata (Yang, Bucock, Ulanfu), njihova je mogućnost manevriranja ograničena nepsosobnim šefom operacije – admiralom Lobosom, čovjekom kojemu su, sudeći po njegovom izgledu i ponašanju, prioriteti dobro se najesti i dobro odspavati radije negoli dobro voditi rat.

Kad smo već kod toga, muči me jedno pitanje: tko je točno postavio budalu Lobosa za vođu invazije ili napuhanog preseratora Forka kao glavnog stratega? Šef vojske Sitolet sigurno nije – on zasigurno vidi o kakvim se nesposobnim tupanima radi i nije mu ni nakraj pameti da bi oni vodili operaciju. Nisu ni Alijansini političari – oni su iskreno, makar iz posve sebičnih razloga, željeli da invazija uspije te se ne bi sabotirali postavljanjem nesposobnog vodstva. Eventualno kao opcija preostaje ministar obrane Truniht, koji je bio u stanju namjerno izabrati loše vodstvo invazije, kako bi ona spektakularno propala, tako srušila vladu i nabila ugled njemu samom koji se protivio invaziji. Takav plan svakako paše Trunihtovoj oportunističkom i manipulatorskom karakteru; samo je upitno li možda prenategnut kao objašnjenje.

I na kraju bih posvetio nešto vremena glavnom junaku 14. epizode: mladom naivnom idealistu, Alijansinom zastavniku Frazu Valleymountu. Njegova me priča prilično dobro pogodila, pogotovo s obzirom na relativno kratku minutažu i epizodnu ulogu koju ima u seriji. Radi se o jednom od najpoštenijih likova dosad, idealstu koji je odabrao botaniku kao profesiju i prvom ju prilikom spremno upotrijebio kako bi pomogao ljudima čiji je planet Alijansa zauzela. I dok je neko vrijeme mogao iskreno vjerovati kako će kroz rat (i svoju ulogu kao vojnika u tome) moći primjeniti svijet nabolje (navodnio je zemlju, upoznao Theresu, usrećio ljude etc.), druga polovica epizode mu donosi ružno buđenje: rat nisu nasmiješeni seljaci i Theresa u naručju; rat su krv i prosuta crijeva. Scena gdje Alijansin tenk nemilice gazi po polju koje je tako brižljivo uzgajao ima očigledno snažno simboličko značenje (slika dolje). Štaviše, od svih epizoda koje kritiziraju rat, koje ga pokazuju kao nadljudsku destruktivnu silu (a takvih epizoda je bilo i bit će ih još), osobno mi je ova bila jedna od najefektnijih. Svaka čast, LOGH.

Andrzej Sapkowski – Mač sudbine

Posted on by Ana Jembrek

Dobrodošli u „Mač sudbine” – drugi nastavak u serijalu koji prati Geralta, dragog nam vješca.

U ovom stadiju, tehnički, serijal još uvijek nije – saga. Prve dvije knjige pisane su u formi kratkih priča i tek su uvod u sagu koja formu romana uvodi od trećeg naslova pod nazivom „Vilenjačka krv“. I lako je složiti se da su kratke priče spektakularan način da nas, kao čitatelje, uvedu u ogroman fantastičan svijet koji je osmislio Sapkowski, u njegova pravila, likove, problematiku; u njegove boje i okuse; u njegovu dušu.

Ipak, u usporedbi s knjigom „Posljednja želja”, koja je prethodnica u serijalu, knjiga „Mač sudbine” manje je dinamična, manje razigrana, Geralt manje kolje sva ta silna čudovišta. I ironično, s obzirom na naslov, značajno je sporiji na maču nego u prvom dijelu.

Isprva me to malko zasmetalo. Nedostajao mi je taj žar sječiva koji me ponio u „Posljednjoj želji“. Također, činilo mi se da u „Maču sudbine“ nisu sve priče kvalitativno na istoj razini, ova zbirka priča ponekad je zapinjala.

Svejedno, prema kraju polako sam shvaćala koliko je ova knjiga neizostavna kako bismo istinski razumjeli delikatne mehanizme unutar glavnog lika Geralta, baš kao i sudbonosne događaje koji nam tek nadolaze.

Ova je knjiga iznenadila intimnošću teksta, i često je spiralno spuštanje u samog Geralta, u njegovu nutrinu, u njegove želje i osjećaje, u samu prirodu njega kao Vješca kao i prirodu njega kao čovjeka koji je mogao postati da nije pretvoren u to bijelo, moćno biće koje je sada. Moralnih i etičkih načela mu ne nedostaje, Kodeks u njemu snažno titra, no koliko je još istinske ljudskosti ostalo u Geraltu? Koliko je sposoban povezati se s ljudima do kojih mu je stalo?

I na kraju, koliko vjere još uvijek postoji u njemu? Mač Sudbine dvosjekli je mač, ali što on vrijedi vješcu koji u sudbinu više ne vjeruje? Koji oko sebe vidi samo smrt? Smrt koja njega bolno i uporno zaobilazi?

 

„Nema sudbine, pomislio je. Ne postoji. Jedino što je predodređeno svima je smrt. Smrt je druga oštrica dvosjeklog mača. Jedna sam ja. A druga je smrt koja ide sa mnom ukorak.”

 

Knjiga se cijelim svojim tijelom oslanja na odnose koje Geralt gradi s pojedincima oko sebe. To su pojedinci koji stoje između njega i najmračnije rezigniranosti: Lojalni Maslačak ne gubi mu se iz blizine; slatka Essi zagrije ga na trenutak prije nego što sâma krene dalje u svoju tragičnu sudbinu; igra lovice s Yennefer, ženom koja od, pomalo iritantnog lika, prerasta u savršeni ekvivalent Geraltu; te na kraju, sudbinski susret s Ciri, glavnom pokretačicom zapleta u sagi.

„Mač sudbine“ emotivna je knjiga koja rijetko škrtari zanimljivim dijalozima, humorom, i gorko-slatkim bajkovitim završecima od kojih bi nekima mogla zatitrati i pokoja suzica u oku.

Da, u svom najdoslovnijem smislu ovaj nastavak sadrži manje mača, no čini se da je figurativan mač u ovom serijalu daleko važniji.

Umiranje glupih

Posted on by Redakcija

O Hadejski Eon-u zašto desio si se,

kada paraziti na zemlji brišu sećanja na sve.

O stromatoliti zašto nastaniste Terra Mater

I zašto ali zašto postadoste Homosapiensu fater.

O zašto bog prvo stvori nebo i zemlju

i zašto prvu majku nazivamo Geju.

O silne misli motaju mi se po glavi,

stvarno nemam pojma zašto smo svi ovde na ovoj zemaljskoj kugli stali.

Uništavamo prirodu i skrnavimo zemlju,

o ti vogonu istrebi ovu zemlju celu.

Veoma spretna mi smo Homosapiens grupa,

skoro sve istrebismo, a resurse potrošismo,

da pokažemo svima kako nam treba tehnologija skupa.

O Darvine mili brate, zar od majmuna sve nevolje da nas prate, o Ajnštajne i teorijo kojoj si pokazao da je sve nastalo ni iz čega, kako je moguće da je jedna zvezda starija od našeg  univerzuma.

Puno pitanja, malo odgovora, puno ovaca, a malo čobana.

Sedoh jutros da popijem kafu, nakon toga odoh da radim 8h da zaradim platu. Sat do posla i sat nazad, sve u svemu izgubih deset koji sam ja mamlaz. Necu da racunam kupovine i ostale aktivnosti, ne zelim bas jos nesto da izmislim, a o spavanju ne smem ni da govorim.

Vremena nemam da razmislim o Vogonima, Anunakijima, reptilima i ostalim bićima od kojih mi opasnost preti. Nemam vremena i ne mogu da se setim ko ce pre umreti. Svašta nas je zadesilo, mi jos uvek našu planetu ne poznajemo, a hotele na mesecu gradimo. Očekujemo beskrajna putovanja u svemir, naseljavanje Marsa i lepote nepoznatog, a jos uvek nam braziluk iz dupeta viri i to bas onako.

O mili stvoritelju koji nas posmatraš i smeješ se, daj nam hleba i igara i neopterećuj se. Mi smo tupsoni koji žive da umru, ali pre toga moramo ostvariti penziju punu. Nema od nas ni pišljiva boba, a sve su ovo reči zbog jednog Vogona.

Autor: Željko Kojic