Blog

Ne tako davno, dobra i čestita devojka ostade siroče pored živog oca. Da zlo bude manje, spakovala je ono malo prnja što je imala u putnu škrinju na točkiće, pa je zakotrljala niz cestu ka velikom gradu. Biće dobra, vredno će učiti, pošteno raditi i sreća će je naći – mislila je.

Smestila se u memljivi sobičak kod jedne starice koja je družbenicu tražila.

– Tvoje je da mi svakog jutra donosiš jabuke s pijace i knjige iz biblioteke. Dok god ja imam zaliha za ručavanje i čitanje, ti imaš prenoćište. Ako se desi da ti podvale trulu jabuku ili bajatu knjigu, bolje se otimaj s beskućnicima za neku klupu pod nebom, nego da mi na oči izađeš! U svojoj sobi radi šta hoćeš, ali ne dovodi nikoga! Ne podnosim goste. Ni tebe ne bih podnosila, ali moram. Kosti su mu kao od stakla, ako padnem, više neću ustati. Zato je najsigurnije da ne izalazim. Al’ neko mora u prokletu nabavku. Eto, ti si mi zapala.

– Bićete zadovoljni, madam – reče devojka zahvalno i skloni se u sobu.

Iz škrinje izvadi dve jeftine pomade, oduva prašinu s noćnog stočića i spusti ih tamo. Povadi nešto veša i rastuži se: – E, moja ti, da sutra umreš, sahranili bi te u pamučnim gaćama, a za svilu i saten te rodila majka! Kako uzdahnu, tako se prašina razleti po sobi, pa je u kašalj natera. Starica je čula, prosiktala kroz zube, pa kroz zid: – Da nema tuberkulozu il’ neku drugu boleštinu? Slušaj, dete, obeležiću u kujni jednu šolju za tebe, druge da ne diraš! Samo mi još tuberkuloza fali na trošne kosti, pasju ti mater… – Nije to ništa, madam, zagrcnula sam se – odvrati devojka. – U grlu ti zapelo, samo da te uhvatim da me potkradaš u jabukama! Kako ti nju zagrizla, tako ona tebe! Prokleta ova današnja mladež, a i ja s njom, kad to moram u kući trpeti! – starica je vezla kletve, bezazleno kao Vilerov goblen.

Devojka zaplaka, ali ne zbog dokone babe, nego iz sećanja na oca. Iz škrinje je  izvukla haljetak od crvene čipke i njime brisala neutešne suze. Tu je haljinu šila za proslavu punoletstva, a kad ju je obukla, pa stala pred oca, on joj je rekao: – Lepa ti je ta bluzica, baš lepa, a šta ćeš dole obući? Sad je ne bi ni pogledao, a kamoli šta rekao. Može i gola po svetu da lunja, njega se više ne tiče. Zaspala je umorna i žalosna, a slane suze brazdale su joj obraze i zatezale kožu do svitanja.

Izjutra je uranila na pijacu. Starica zahteva pet kilograma jabuka dnevno. Ne dozvoljava da je iko gleda dok jede, a priča se da jede s poda. – Prostre novine na sred sobe, pa zasedne da trebi i renda jabuke. Nije ona baš sva svoja, znaš dete – reče devojci prodavačica voća i stručno se potapka kažiprstom po čelu. – A kakve jabuke madam obično uzima? – devojka je zbunjeno gledala unaokolo. Ajdara, eva, jonagold, jonatan, breburn, gala, florina, delorina, delišes, zlatni ili crveni… – Nije mi spomenula omiljenu sortu.

– Ha, kod nje ti je svaki dan druga sorta! Uzmi joj najjeftinije i nećeš pogrešiti! Matora okrene tri kruga oko pijace, dobro osmotri sve, pa se vrati tamo gde su cene niže od nje, a ona ti je metar i šumska jagodica otkako se pogrbila onoliko! Onda iz džepa  izvadi svoj kantar, pa zahteva da joj se njime premeri roba, jer svi su drugi podešeni za krađu. Jesi ponela njen kantar? – upita je prodavačica naposletku.

– Pa, nisam, nije mi to spomenula – reče devojka.

 – Onda ništa, kupuj na drugoj tezgi, ja se s matorom ne mogu preganjati.

– Pa nećete vi, ja ću, ako iko mora!

– Ne znaš ti još s kim imaš posla! Jednom je tako došla da mi vrati celu gajbu, jer je na dnu našla malu trulu jabuku. Kaže: – Kako vas nije sramota da me pljačkate! – pa mi sve potura onu jabučicu pod nos. Mislim se, kod tebe bi i mesingane jabuke istrulile, a ne ajdare, đavo da te nosi baksuznu. Ne, ne, ništa ti neću prodati danas, idi dalje, široka ti pijaca!

Devojka produži, u čudu. Za drugom tezgom dočeka je srdačan prodavac bez jedne polovine nosa na licu.

– Dobar dan! – reče mu. – Pošto su vam jabuke?

– Dobar dan, mala! E, kad umeš tako lepo da pozdraviš, za tebe paradajz u pola cene! Biraj!

– Hvala! – nasmejala se. – Ali, ne treba mi paradajz, jabuke tražim.

– Ala smo probirljivi danas! – podozrivo je pogleda prodavac. – Jabuke, kažeš? Za jedno „dobar dan“ i jabukama da spuštam cenu, e, neće moći! Ajde, teraj dalje!

– Gospode bože! – reče devojka sebi u nedra i krenu dalje.

– Gle, kako smo sad i pobožni! – vikao je prodavac za njom. – Da ti je bog na pameti, znala bi ti šta je rajska voćka, jebale te jabuke, da te jebale, i tebe i onu matoru aspidu što te meni poslala!

Dok se devojka udaljavala, nežno je zgrabi neka nepozvana žena i sakrije je sebi pod suknju, a suknja joj je bila kao omanji cirkuski šator. Ostavi je na tren da predahne, pa proviri kroz nabore i reče: – Ja poznajem tvoju madam!

– Biće da je svi pijačari poznaju. Ali ne po dobrome – reče devojka.

– Dobra je madam, samo je umorna, uplašena i sama.

– Hoćete mi prodati jabuke?

 – Rado, ali ovo je mlečna tezga.

– Zato je vama lako da razumete madam, nemate s njom posla! Pa, gde da joj kupim te proklete jabuke?

– Koliko si kod nje? Jednu noć? A već kuneš kao matora! Nije dobro, nije dobro!

– Neće biti dobro ako se bez jabuka vratim. Izvinite me, žurim!

– Čekaj! – zaustavi je žena i gurnu je nazad pod suknju.

– Kupiću ja umesto tebe. Mene znaju, pa neće posumnjati da uzimam za matoro čangrizalo. Ali, slušaj me dobro: ako joj jabuke ne budu valjale, ne poznajemo se!

Devojka pristane, zahvali ženi i ode dalje za poslom, natovarena jabukama.

S knjigama je bilo lako, madam je naručila Crnu menu, Zovem se crveno i Žuti tapet. – Kao da će od knjiga da slaže germansku zastavu, a ne da ih čita – pomisli devojka i krene kući. Bilo je već podne. Madam je dočeka s nestrpljenjem. – Po lek da sam te poslala, do sad bih umrla! Bestidnice! – reče joj s vrata. – Onda me bolje po smrt pošaljite ako vam se ikad bude umiralo, pa ćete opet duže živeti! – pomisli devojka, al’ ne reče ništa. – Nosi to na terasu, šta si se ukopala ko strašilo u žitu! Devojka uradi kako joj je rečeno, starica uzme knjige i naredi joj da sortira jabuke.

– Pa sve su od iste sorte – reče devojka gledajući zbunjeno plodove na gomili.

– Glupačo! Zar ništa ne znaš? Sortiraj ih od najzdravijih ka onima koje će najbrže da istrunu. Uključi mozak, zašto ja moram sve da objašnjavam!? I budi brza. Ako ja budem brže čitala nego što ti budeš presložila jabuke, neće dobro biti!

Devojka nevoljno prione na posao.– Ako po ceo dan budem dvorila ovu babu, kad ću živeti? – pomisli snuždeno, zagrize prvu jabuku i ispljune crva sebi na dlan. – Bolje da ga progutam, nego da ga madam pronađe – reče u sebi, ne primećujući kako joj se na tom mestu gde je bio crv produbljuje linija života.

Kad je završila s jabukama, madam joj preda knjigu: – Počni sa Crnom menom – reče joj. Devojka je upitno pogleda. – Da bismo imale i čemu da razgovaramo, eto zašto!

Madam je bila zahtevna, devojčini poslovi nizali su se u nedogled, tek što bi završila jedan, već je trebalo otpočeti drugi, a s prvim mrakom i ona bi padala s nogu. Dovlačila je jabuke i knjige, sortirala i čitala, skupljala novine, oljuštenu koru i ostatke jabuka od ručka, čistila podove, deklamovala poeziju i citirala kratke prozne fragmente, penjala se na stolicu i umirala od vrtoglavice dok glanca lustere, ručno je šila nove zavese za prozore, srolane tepihe na leđima je iznosila van, pa ih je tako silno istresala, da joj je posle došlo da pase travu ne bi li klupko prljavštine iz sebe izbacila, od kletvi je naučila da se brani koristeći ogledalo kao zaštitu, kupovala je haljine sa kapuljačom jer je kapuljača bila jedini način da madam prikrije grbu, sve ormane iz kuće je iznela i rasprodala kad je madam od njih naprasno počela da umišlja mrtvačke kovčege, krevetninu joj je provetravala, grinje trebila, stolove ribala dok se nisu istanjili i u prah raspali. Madam je bila zadovoljna. Toliko zadovoljna, da joj je jednom poklonila crne satenske gaće: – Uzmi, neviđeno su udobne!

Jednog jutra madam se probudila neočekivano dobre volje: – Danas ne ideš po jabuke, nego mi pileću džigericu donesi! Devojka se zabrinula: – Šta joj je, da neće umreti? – pomisli, ali ne reče ništa, nego, kao i obično, uradi šta joj se kaže. U mesari je srela naočitog momka, jedno oko mu u boji Vizantije, a drugo kao zlato s kojim se mešao lapis. Kad mu je rekla po šta je došla, uhvatio je živu kokošku, s dva prsta joj otkinuo glavu, a trećim joj iščupao džigericu i nemarno je bacio na vagu. – Još nešto za vas, gospođice? – pitao je pogledavši je ispod oka. – Prava šteta što ni ovo nije za mene, a kamoli još nešto da bude – pomisli devojka i ne reče ništa, samo odmahnu glavom i pruži mu novac. On se protrlja novčanicom po bradi kao da ga svrbi. – Dođite nam opet! – dobaci joj nehajno. – Volela bih da mogu – poručila mu je u mislima i izašla bez reči. Kad je stigla kući, madam ubaci džigericu u ključalu vodu i reče joj tiho kao da otkriva neku strašnu tajnu:

– Znaš, nekad sam umesto jabuka jela dinje. Ali dinje su mnogo skuplje! Ne kažem, mogla bih da priuštim jednu. Ali, čim bih okusila jednu, poželela bih i drugu, a to bi već bilo previše! Zato je bolje ne udovoljavati željama, znaš. Nezajažljive su.

– Da, madam.

– A ti? Reci mi, koju od svojih želja ti je najteže da obuzdaš?

– Ne znam, madam, otkako sam kod vas, teško da imam vremena za želje.

– To znači da ovde imaš sve što ti je potrebno – namigne joj starica.

– To znači da ovde radim kao kobila – pomisli devojka. – Zapravo – progovorila je nesigurno – ima nešto što bih želela.

– Zacelo neki lascivni roman iz biblioteke – prekine je starica. – Da pogađam! Procvat poroka? Ili Veneru u krznu?

– Volela bih da me ponovo pošaljete u mesaru. Da vidim kako se kupuje juneća džigerica, ili još bolje – srce!

– Perverznija si nego što sam mislila – frkne starica. – Idi u svoju sobu!

Sledećeg dana devojka je u povratku s pijace krenula dužim putem do kuće, samo da bi prošla pored mesare. Nije marila što hoda pod teretom, niti što će madam da joj prigovara ako okasni. Morala je da ga vidi, makar joj to bilo poslednje. Ako umre, bar će umreti u satenu! Zastala je pred izlogom, a onda se pokajala ugledavši svoj odraz između visećih komada mesa. – Kako sam štrokava, to svet nije video! Otkako je služila kod madam, odeća joj je zastarela, potrošila se i izbledela; ruke su joj izdužene od svakodnevnog tereta, nokti iskrzani, kosa neuredna; a usne, usne kao da su joj iščezle s lica, koliko je navikla da ćuti! Kako je devojka krenula da beži od sopstvenog odraza, tako joj jedna jabuka ispadne iz vreće i otkotrlja se pravo pred mesareve noge. On je podigne, očisti je rukavom i zagrize. – Gloster! – reče. Njemu najdraža sorta. Kad mesar jede jabuku, tačno zna za koliko će mu progutani crv produžiti život.

Kad se devojka vratila kući, madam, koja ne podnosi goste koliko ni rajska ptica sneg, imala je posetu. Žena u belom mantilu, voštanog lica i uvežbanog osmeha, stajala je sasvim mirno dok joj je starica bacala kletve pred noge:

– Kako se usuđujete, prokleti bili! Pa za taj novac mogu da kupim vilu na moru, more ne videli nikad dabogda! I još mi kažete da nema nikakve garancije da će mi se stanje popraviti? Zar da vas plaćam da na meni sprovodite eksperimente, prokleta da vam je ta vaša nauka i sve što od nje zaradite! Kako vas nije sramota?

– Gospođo, to je mala cena za vaše zdravlje – smireno odgovori žena u belom. – Javite mi se kad donesete konačnu odluku! Prijatan dan!

– Prijatno ti u grlu zastalo, a dan ti na nos izlazio! Zbogom! – odvrati starica, pa pogleda devojku: – A, ti si danas nešto poranila? Daj te knjige, ništa me drugo neće smiriti nego malo Kafke! Šta je, šta me gledaš, nije lepota prelazna! Ajd’ za poslom!

Da li zbog Kafke ili zbog nečeg drugog, starica je izašla iz jarosti, pa posle nekoliko dana poslala devojku ženi u belom, da joj poruči kako pristaje na sve: koliko košta, da košta! – Jedini neuspeh je ne pokušati! – tako joj je rekla popravljajući kapuljaču na haljini. – Progutaću tu njenu pilulu, možda mi stvarno podmladi kosti. Ili me ubije! Sve je bolje od ovog trenutnog stanja. Tako joj poruči i, požuri, za ime sveta, dok se nisam predomislila! Devojka pohita.

Žena u belom bila je srdačna za sve pare: – Stara gospođa donela je pravu odluku, radujem se zbog nje! – A ne zbog svog džepa – pomisli devojka zlurado, ali ne pokaza nikakvu sumnju, nego bez reči uzme pilulu i krene.

– Čekaj, mlada damo, sigurno i za tebe možemo učiniti nešto! – zaustavi je žena.

– Za mene? – začudi se devojka. – Ne, ja nemam…

– Svako ima! Barem. Jednu. Želju! – reče žena naglašavajući svaku reč. – Meni možeš reći sve što te tišti, sve za čim čezneš, najluđi san koji sanjaš! Toliko sam se žudnji naslušala, nijedna me ne može sablazniti! Poznavala sam ženu koja ništa nije želela tako silno, koliko da ima dve jednake obrve; babu koja sanja kako joj ispadaju zubi i raduje se u tom snu, jer na javi odavno nema šta da joj ispadne; devojčicu koja zavidi kosturima, jer su tako prozračni, a njena je koža predebela, kad bi je samo stanjila, ništa joj u životu više nedostajalo ne bi! A ti, za čim žudiš, reci?

Devojka se uhvati za svoju prvu misao i tresne njome o pod, a taj je udarac bio onoliko glasan, koliko bi se glasno raspukao njen štrokavi odraz u izlogu mesare, da je samo… – Da mi je samo da ponovo obučem onaj haljetak od crvene čipke! – reče. – Ali nemam više kud u tome da odem – rastuži se kao i svaki put pri pomenu te haljine. – Nit’ više dan rođenja slavim, nit’ imam cipele za plesanje!

– O, draga moja, za cipele je lako, ne budi preskromna, nego…: Ima li ta čipka šta na tebi da sakrije ili da istakne? – odmeri je žena znalački. – Svejedno da l’ hodaš ili plešeš, nisu cipele ono što će za tobom prašinu podići, znaš!

Devojka nije znala, ali je bila zaintrigirana. U trenutku zamisli mladog mesara kako iz živog goveda golom rukom čupa pulsirajuće srce i prinosi joj ga na dar. Obuze je neka čudesna milina. Plesala bi, sa cipelama ili bez njih.

Žena u belom uhvati zanos iz devojčinih očiju: – Ako tvoja madam može da zameni kosti, zašto ne bi i ti promenila meso? – upita je zaverenički.

– Madam ima novca, ja ne – reče devojka.

– Nemaš novca, ali imaš sreće! – ubeđivala ju je žena. – Danas sam dobre volje! Platićeš mi naknadno, kad unovčiš svoje novo telo! Želiš li da plešeš?

– Želim! – reče devojka.

U tren oka, žena ispod belog mantila izvuče svoj magični nož i njime raspori devojku na tri mesta: ispod zadnjice, ispod grudi i ispod usana. Rezove popuni nekom želatinastom masom, zakrpi je, prebrisa joj ožiljke rukom i reče: – Eto, kao nova! I, ne brini draga, ovo je čarolija sa neograničenim rokom trajanja!

Devojka nije morala da stane pred ogledalo da bi primetila promenu. Pogledom je zapinjala za sopstvene usne, bluza joj se stanjila na grudima, a zadnjica joj se izdigla kao da traži tron na koji će zasesti. Ulicom je jedva prolazila, jer su joj pohotni pogledi zakrčili put, zvižduci prodirali kroz meso, a slinave reči vređale sluh. – Mora da je to cena prave lepote – pomislila je i nastavila da hoda bez osvrtanja. Pred njom su se otvarala sva vrata: krojač bi rado da joj uzme meru, obućar bi da joj pomiriše stopala, krznar bi je zaogrnuo svojom opakom zverkom, kočijaš je obećavao da će joj prepustiti uzde, parfimer je nudio hod po mirisnim oblacima, juvelir bi da je okuje zlatom, apotekar joj u nasleđe prepisuje recept za koji umalo nije platio životom, bombondžija se kune da bi joj život s njim bio slađi od šećerne table, a časovničar je porazbijao sve satove u pokušaju da zaustavi vreme s njom. S početka je oklevala, ali je ubrzo naučila da prihvata sve što joj se nudi, dajući koliko joj se prohte ili manje od toga. Naposletku, ostala je verna svojoj prvobitnoj žudnji – vrelom i pulsirajućem goveđem srcu – ali je bila dovoljno razborita da ne odbija usputne darove. Mnoge žene su je klele i pričale kako je opustošila grad gore od crne kuge, ali ona nije marila, na kletve je odavno stekla čeličnu otpornost služeći kod starice staklenih kostiju.

– Vaša pilula, madam! – reče devojka ulazeći kod starice bez kucanja. – Pije se s mnogo vode, na prazan stomak. Uostalom, vi ne biste ni mogli drugačije, nego na prazno!

– Kako se usuđuješ – zausti starica, ali je nešto ujede za jezik. – Znala sam da je opasno tebe poslati po lek – samo je dodala – đavo mi je svedok da sam znala! Starica istisne pilulu na dlan i začudi se nad njenim jabučastim oblikom. – Šta ako se iz nje razmile crvi kad je progutam? – pomisli, ali ipak stavi pilulu pod jezik. – Ako je ne popijem, sva je prilika da će me crvi izjedati izvan – rekla je samoj sebi, pa je istog časa te neizgovorene reči zalila vodom. Sela je da čita O snovima i smrti, čekajući da joj se obnove kosti.

Devojka je sakupljala svoje stvari u odvojenom sobičku, shvatajući da joj ništa od tih prnja više nije potrebno, čak ni haljetak od crvene čipke. – Prerasla sam, sve sam to prerasla: kako ovu haljinu, tako i celu babinu kuću! – govorila je. Spalila je ostatke prošlosti, pozdravila se s madam ostavljajući je da čeka čudo, dok je ona po svoje hitala u novim cipelama. Zaputila se u mesaru, s namerom da tamo i ostane.

Momak vizantijskog oka bio je na svom mestu.

– Čime da vas uslužim danas, gospođice?

– Jednim volovskim srcem! – rekla je samouvereno.

– Paradajz potražite na pijaci – odgovorio je uljudno, a od njenog zaprepašćenja imperija bi potonula u Crveno more.

– Zar nemaš ništa drugo da mi ponudiš? – pitala je zgranuto.

Momak ravnodušno slegne ramenima: – Nemam običaj da nudim, dam ono što mi traže.

– Dobro, poštenjačino – rekla je – imaš li smelosti da me odvedeš na ples?

– Ne plešem – odgovorio je prosto.

– Ne pravi se nevešt – zatreptala je. – Znaš na šta mislim.

– Bojim se da ne znam, gospođice, niti sam rad da nagađam, posao me čeka.

– Ples je – počela je da deklamuje kao iz knjige – uspravni izraz ležećih želja!

– To je ples koji čuvam za momke.

– Pa, dobro – reče devojka pomirljivo. – Svet ih je prepun, nema svrhe da plačem za jednim, kad ću, neizostavno, još mnoge sresti! Tek što sam procvetala! – dodala je ponosno isturajući grudi. Od tada je poharala, opustošila, oživela i usrećila mnoge gradove. Svaku je ponoć natplesala, čarolija je nijednom izneverila nije. Dobrim delom je to bilo zbog čarolije same, a još boljim zbog devojčine razboritosti kojom je znala da čaroliju sačuva. Svaki put, bez izuzetka, uradila bi šta god da je trebalo, samo da nijedan zamađijani muški stvor izjutra kraj nje ne osvane, da je ne ugleda raščerupanu, podbulu od snova, s jutarnjim dahom oko usana, niti s nehajnom mrljom na spavaćici, jer je znala da bi sve to čaroliju moglo da pokvari. Niko nikada nije posumnjao da ona, za razliku od svih žena na svetu, ne sere cveće.

 

Autor: Marijana Čanak

Ako je postojalo zrno istine u izreci da ljubimci liče na svoje vlasnike, ona i Maza su bili istinski primjer te tvrdnje. Prošle godine, tačno na godišnjicu otkad joj je bivši vjerenik saopštio da je ne voli i otišao u, poslije je saznala, zagrljaj koleginice s posla, ispred zgrade je pronašla mačku. Kroz izmaglicu sjećanja, pamtila je sivo-bijelo krzno, skrušeno ispod ulaza zgrade, skrivena od kiše, kako nemoćno mjauče. Godinu dana kasnije gledala je veliku krznenu loptu kako se proteže po stanu.

Prefinjeno je koračala od predsoblja do kauča, na kojem je gazdarica čitala prvi dio Igre prijestolja. Odložila je knjigu i podigla deku kako bi joj Maza uskočila u krilo. Promišljajući o prolaznosti vremena, shvatila je da je u posljednjih godinu dana Mazin rast bio jedina prava promjena. Kuhinjski elementi, nepromenjeni otkad se uselila u stan, braon bojom odskakali su od bijelog radnog stola, posutog papirima, do kojeg je stajao kauč koji je gledao u TV koji nikada nije uključivala. Pod njim, laptop, čije kućište je mačka redovno uzurpirala, te diktafon, osnovni alat njenog zanata. Statičnost života unutar njenih zidina donosila je balans užurbanom tempu novinarskog poziva.

Svakoga dana odlazila bi u redakciju, odakle je, po naredbi urednika ili po pozivu informanta sakupljala informacije od kojih je sklapala vijesti, istovremeno se trudeći da bude prva koja objavljuje izvještaj o najnovijoj pljački ili ubistvu u porodičnoj razmirici. Ubrzani život ostavljao je trag. Povremeno je miješala vino sa neurotransmiterskim tabletama. Kada bi došla s posla, dijeta joj se sastojala od hrane ugrijane u mikrovalnoj. Uslijed nebrige za zdravlje, vene na nogama postale su deblje, a naslage na bokovima istaknutije. Nekada crna kosa, u tridesetšestoj godini poprimala je sive tonove. Život joj je stajao kada bi ušla u stan, a jurnjavu na ulici zamijenila bi učmalošću letargije i taloženja kilograma s mačkom. Duboko u sebi je znala da je Marijov odlazak uništio njenu sposobnost da stvara planove, zbog čega je tražila utjehu u tišini. Bilo je previše teško trgnuti se sa mrtve tačke i šapnuti sebi da godine nisu prošle i da ima nade da iznađe na pravi put. Sjećanja na životne radosti padale su nemilice pred sadašnjošću u kojoj je maženje s mačkom na kauču postalo konačište još živog organizma.

Ali novonastala promjena u zajednici etažnih vlasnika prijetila je da joj život izbaci iz kolosijeka. Vlasnik stana je prodao nekretninu, a nova vlasnica naredila je da Mazi nađe novi konak ili da zajedno sa njom iseli. Pogledala je nevoljno u kalendar, a potom i u telefon, gdje je postavila oglas za usvajanje. Maza je ležala na njoj, nesvjesna radnji oko svoje sudbine, čekajući da dan prevali ponoć.

Jedna nova poruka od korisnika „Leptirica“.

Nevoljno je otvorila inboks. Pozdrav, zainteresovana sam za macu. Da li bih mogla sutra doći da je pokupim? Ako imate transporter značilo bi mi.

Koža joj se naježila na pomisao da od sutra možda neće biti s Mazom. Nije mogla priuštiti odlazak iz stana, na šta je prvo pomislila. Posao je bio nesiguran, pogotovo otkada se posvađala sa urednikom. Ni visoke zakupnine stanova u oglasima nisu joj išle na ruku. Povrh svega, bila je jedini žirant roditeljima, čija finansijska neodgovornost je često padala na njena pleća. Udomljavanje mačke činilo jedinim rješenjem, iako je mrzila sebe jer je saučesnik u nečemu gdje ljudska glupost i pohlepa kose životinju.

Pročešljala je profil i nije našla ništa sumnjivo. Htjela je mačku dati u sigurne ruke. Poslije par trenutka premišljanja, uzvratila je poruku.

***

Sunčevi zraci promaljali su se između oblaka, bacajući blagu sjenku na dvorište zgrade. Stajala je kraj prozora i posmatrala okolinu. Parkirani automobili odavali su utisak jutarnje nepokretnosti za veći dio komšiluka koji je subotnje jutro dočekao u krevetu. Nije primjetila nikoga da se vrzma oko ulaza, zbog čega se trznula kada je intefron tačno u deset časova promrmljao poznati zvuk. Otključala je ulazna vrata. Par trenutaka poslije virila je kroz špijunku dok joj se Maza motala između nogu. Djevojčica joj se predstavila kao Nina. Po nerazvijenim grudima i sitnoj karlici je zaključila da nema više od petnaest godina. Odsustvo svjetlosti u hodniku činilo je da joj duga kestenjasta kosa izgleda gotovo crno. Ušavši u stan, neonka obasja lišajeve na djevojčicinom licu koji su se protezali od vrata do obrva. Uvučenih ramena i pognutog vrata, izgledala je nerazvijeno. Nosila je roze majicu i poderane farmerke do gležnjeva. Mlohavi stisak ruke odavao je skrušenost i strah.

„Uđi sjedi, ja sam Sofija drago mi je.“ Mačka ih je, nakostriješenog krzna, pratila.

„Nisam očekivala da će se neko tako brzo javiti za macu.“, reče da razbije tremu, „Tek sam juče postavila oglas.“

„Ja sam Nina i meni je drago što sam odmah vidjela.“, odgovori djevojčica nesigurno i spusti ruke u krilo, „Obično svi žele da udome mace, a Vaša je prelijepa.“

Mačka je iz trpezarije posmatrala razgovor i povremeno bi prošetala do njih, ali nije po običaju skočila na kauč.

„U koju školu ideš?“

„Ugostiteljsku. Drugi razred.“

„Jesi li imala ljubimce prije?“

Curica klimnu.

„Imala sam macu prije nekoliko godina. Mama je donijela prije nego što se udala, ali onda je nestala. Vjerovatno je udario auto.“

Jedva primjetno je poskočila.

„Kako je mama to podnijela?“

„Nismo mnogo pričale o tome jer je poslije toga poginula. Ali mislim da je bila tužna.“

Kako bi skrenula razgovor na drugi kolosijek, Sofija otvori napolitanke i nervozno ih prosu na tanjir. Ispod stočića za kafu dohvatila je sok u tetrapaku i nasula čašu. Po inerciji je neugodne trenutke u životu rješavala viškom kalorija.

„Vi živite sami?“, upita Nina, nesvjesna osjećaja koje je to pitanje izazvalo u Sofiji.

„Tako je.“, odgovori pomalo osorno, „Imala sam vjerenika, ali prošle godine smo se razišli, pa sam ovdje sa macom.“

„Kako ste nju upoznali?“

„Maza je divna. Udomila sam je kada je bila mače. Pitoma je i naviknuta da živi u stanu. Žao mi je što je moram dati, ali to je život.“

„Ona je baš velika mačka.“, primjeti Nina, „Koliko ima kila?“

„Pa nisam je nikada vagala, ali rekla bih oko sedam. Daću ti spisak hrane koju voli. Da li si sigurna da se možeš brinuti o njoj?“

Mala klimnu, a odbljesak u njenim očima odavao je nesigurnost. Sofija je to pripisala tremi. Ustala je i pokupila Mazu. Nježno joj je prstima prošla kroz krzno, sjedajući kraj gošće. Spustila joj je mačku u krilo. Frknuvši, nevoljno se sklupča kraj Nine. Dlake niz kičmu štrčale su joj, ali nije mjaukala. Djevojčica ju je stisla. Ispočetka iskesivši zube, Povremeno bi otvorila usta, otkrivajući jezik. Sofija je znala da životinja nije naviknuta na društvo. Sačekale su nekoliko minuta i potom se primirila. Nina je gladila krzno od ušiju do repa.

„Dopadaš joj se. Nije te ogrebala, to je dobar znak. Trebaće joj malo da se privikne.“

„Hvala Vam što mi je dajete. Dugo sam tražila mačku, ali nema ih mnogo na oglasima.“

„Spremila sam ti transporter. Imaš sreće što je naviknuta na njega jer sam je često vodila kod veterinara.“

„Hvala Vam. Vrijeme je da krenem.“

Sofija odmahnu glavom.

„A ne, ne. Ja ću te odvesti.“

Tihi uzdah začu se iz njenih pluća. Otvorila je usta i promucala, „Ne, nema potrebe. Blizu sam ja. Mogu sama. Taman da se upoznam sa njom.“

„Insistiram. Subota je, ne radim pa imam vremena. Ne možeš mačku nositi pješke ili u autobusu.“

Djevojčica se snuždila, ali Sofijin izričit ton nije ostavljao prostor za raspravu. Autoritetom roditelja stavila je Mazu u transporter. Izlazeći iz zgrade primjeti da djevojčica češe lišajeve. Nije željela narušavati njeno samopouzdanje, znajući da ni sama ne voli kada je pitaju o njenoj naglo povećanoj kilaži. Bilo joj je samo važno da sazna gdje živi. Nadala se da će novinarski instinkt biti dovoljan da procijeni da li je prebivalište adekvatan dom za Mazu.

Rondanje motora stare VW bube nije ometalo atmosferu tišine u kojoj su se vozili. Povremeno je posmatrala Ninu kako na zadnjem sjedištu gura prst ka Mazi kroz rešetke transportera koji bi ona njuškala. Preko Zelenog mosta su ubrzo iz Obilićeva stigli na tranzit. Slušajući Ninina uputstva, prestrojila se u lijevu traku i kod Emporijuma, skrenula lijevo na raskrsnici. Početak brda na Petrićevcu skrivao je malu kuću izgrađenu u turskom stilu, oivičenu zarđalom ogradom. Okućnica je bila oskudna, sa nekoliko neplanski zasađenih stabala i stazicom koja je spajala kapiju sa ulazom. Drvenarija je na prvi pogled djelovala istrošeno. Kuća je bila izdvojena od ostalih u nizu, bez fasade i sa potpornim gredama.

Parkirala je i pomogla Nini da izađe. Držeći kavez, odškrinula je kapiju i Sofija zakorači u dvorište.

„Ne mogu Vas pozvati unutra jer je veliki nered.“, odsječno će Nina, „A i otac mi je došao iz treće smjene pa spava.“

„U redu je, ne brini.“

Zastale su pred vratima. Osvrnula se oko sebe i upijala toponimske oznake naselja. Pogledom je švrljala preko drvoreda, udaljenih kuća i vreve grada u podnožju. Kada je Nina otvorila vrata, Sofijine nozdrve zagolica smrad sličan mirisu vazduha u blizini rijeke, vlažan i memljiv. Perifernim vidom je opazila parket u hodniku koji se u nepravilnim oblicima presijavao, ali mrak koji je dopirao iz dubine kuće onemogućavao je da bolje vidi.

Odbacila je misli i čučnula. Pružila je ruku i vidjela Mazin isplaženi jezik. Prišla je do ruba kaveza i tiho mjauknula. Sofijine oči zasuziše. Zagrizla je jezik i ustala.

„Čuvaj je.“

Nina joj klimnu i brzo uđe u kuću. Stajala je par momenata pred vratima i okrenula se. Mjaukanje je zamijenio fijuk hladnog vjetra. Stresla se i požurila ka automobilu.

***

Četvrtu noć zaredom sanjala je da trči kroz močvaru u dubini prašume. Grane su je šibale po butinama, ostavljajući ogrebotine, previše vidne da ne budu stvarne. Isparavanje iz tla probijalo joj je pluća, tjerajući plitke udisaje da grabe vazduh. Okružena nepreglednom vegetacijom, marširala je ka srcu šume. Uskoro je došla do obale rijeke. Tamnosmeđa boja više je ličila na lokvu, a mjehurići na površini stvarali su dilemu da li je podno njih zvjer ili fizička reakcija zbog vazdušnog pritiska. Nije imala vremena da odluči da li će zagaziti unutra. Ogromna lijana stvori se iza nje, stegnuvši je za mišice. Podignuta u vazduh, poče vrištati, ali glas je ostao zarobljen. Lijane su joj stegle pleksus, presjecajući dotok vazduha. Pomodrelog lica borila se za dah.

Poslije tišine, nagli skok iz kreveta vrati je u stvarnost. Posteljina je bila mokra. Razdražena, ustala je i zgrabila telefon.

U inboxu nije bilo novih poruka. Dva dana nakon što je Nina odnijela Mazu, Poslala je poruku na oglasniku da pita kako je. Još uvijek nije dobila odgovor. Kada je otišla na njen profil, nije pronašla ništa osim broja telefona koji je bio isključen.

Kako sam mogla dati Mazu maloj čudakinji?

Pomišljala je da se spremi i ode do nje. Ta ideja je emotivno privlačila, ali znala je da bi ispala paranoična.
Umjesto toga je uključila laptop i ukucala broj u pretraživač. Gugl je izbacio dvije varijable. Jedan OLX profil bio je onaj sa kojim se dopisivala, kliknula je na drugi koji je bio registrovan preko istog broja.

Bijela stranica oglasnika izlista raznovrsne proizvode u ponudi vlasnika profila.

Auto dijelovi, repromaterijal, akvarijumi, hrana za gmizavce, boje i lakovi.

Promeškoljila se u stolici kada je vidjela da je korisnik tajfun56 posljednji put bio aktivan prije dva sata.

Skoro je zora. Ovaj lik je noćna ptica.

Uzbuđena zbog otkrića, odlučila je okušati sreću. Ukucala je korisničko ime na fejsbuku. Branimir Gvozden se pojavio kao ponuđena opcija. Otvorila je profil, a hladan znoj probi se kroz pore. Naslovna fotografija bila je identična prašumi koju je do maloprije usnila.

Možda sam počela da ludim?

Opsovala je što nije mogla vidjeti druge informacije. Profil je bio zaključan. Frenetično je kursorom otvorila novi prozor i ukucala ime u pretraživač.

Počinje suđenje Branimiru Gvozdenu.

Opet je plitko disala, ovoga puta svjesna da joj srce preskače.

Nijedan prokleti link ne radi.

Istraživanje prekinu zvonjava telefona. Nadala se da će začuti Ninin glas.

„Komšinice, Marko ovdje. Izvinite što Vas budim ovako rano.“

„Ne, ne budite. Ustala sam rano. Šta se desilo?“

„Pa, ovaj“, glas s druge strane bio je bezlično tih, „Možete li doći ispred ulaza u zgradu?“

Namrštila se i klimnula, kao da može vidjeti njen pokret.

Sjurila se niz stepenice, dok su neonke blijedo treperile u hodniku. Gotovo da je vrisnula od šoka kada je došla do vrata.
Marko je u naručju držao Mazu, koja se uspravi na prednje šapice kada je ugleda. Suze joj navriješe na oči, a dlanovi sami pohrliše ka njoj.

„Krenuo sam na posao i našao sam je ovdje.“, progovori Marko pokazujući na vanjsko stubište, „Ličila je na Vašu mačku pa sam Vas pozvao.“

„Hvala Vam puno, Marko“, odgovori mu i nesvjesno stežući životinju, krenu nazad u stan.

„Mila moja, otkud ti tu?“, šaputala je mački, „Neću te nikome nikad više dati, makar morala na ulicu.“

Mačje krzno isparavalo je neobičan smrad, istovjetan onome koji je osjetila iz Ninine kuće. Dlake su joj bile sluzave i slijepljene, a svaki dodir prstiju po rebrima odavao je drastičan gubitak kilaže. Maza je izgledala kao da danima nije ništa jela.

Šta li sam učinila?

Okupala je životinju koja se još uvijek tresla. Spremila joj je doručak i posmatrala halapljive zubiće u krckanju kuglica. Lijeni sunčevi zraci uzdizali su se na istoku, a automobili su ubrzanim tempom napuštali parking.

Nisu je napuštale misli o Branimiru Gvozdenu. Još nekoliko trenutaka upijala je Mazu pogledom, a onda dvaput zaključala stan pošto je prethodno zatvorila sve prozore.

Mila moja, još malo ćeš sačekati da se družimo. Moram obaviti nešto važno.

Poslije par minuta njena VW buba je jurila cestom.

Prednost novinarske akreditacija bila je u tome što je obezbjeđenje po pravilu nije mnogo zapitkivalo. Tako je bez problema ušla u Osnovni sud i liftom se popela na treći sprat. Projurila je hodnikom, ramenima zapinjući za stranke koje su čekale da ih daktilografi prozovu na ročišta. Kancelarija sudije Teofilovića, smještena na kraju starog dijela zgrade bila je otvorena.

„Milane, izvini ako ti smetam, ali je važno.“

Sudiju je upoznala je kada je kao zamjenik predsjednika suda davao izjave u vezi sa slučajem o kojem je izvještavala. Tokom godina, izgled mu se deformisao. Od visokog i krupnog gospodina postao je pogrbljeni starac bez mišićnog tonusa, a sijeda kosa je zamijenila nekada crnomanjastu kosu. Upalog lica i tankih mišica izgledao je poput aveti kojima je posao isisao dušu. Na neki način, Poistovjetila se sa njim. Život ih je oboje šibao i zato je uvijek dolazila k njemu po pomoć.

„Ovaj, imam ročište za dvadesetak minuta, ali hajde uđi.“

Zatvorio je vrata i ponudio joj stolicu.

„Možeš li mi nešto provjeriti u sudskoj bazi podataka?“

Sudija se nasloni u fotelji, prekrštajući ruke. Skupio je obrve i izvio usne u kiseo osmijeh.

„Znaš da ne bih trebao otkrivati takve podatke. Pogotovo ne novinarima.“

„Ne radi se ni o kakvom aktuelnom slučaju.“, branila se ona, „Ali pronašla sam jednog lika koji je sumnjiv. Na Guglu postoje vijesti o njegovom suđenju, ali linkovi ne rade.“

„Po čemu je lik sumnjiv?“

Sudije su mnogo više zavisile od konkretnih dokaza i činjenica, a manje od ličnog utiska. Znala je da svoje tekstove može završiti upitnikom i izvući se bez većih osuda javnosti, ali sudijama to nije bilo dopušteno. Zbog toga je preskočila dijelove o poklapanju njenog sna i naslovne fotografije profila čovjeka kojeg je uhodila. Nije željela ispasti paranoična lujka, znajući da će tako ostati uskraćena za pomoć, pa se, po unaprijed pripremljenom planu, držala istine.

„Prije par dana sam dala mačku na udomljavanje jednoj djevojčici. Poslije toga mi danima nije odgovarala na poruke. Mobilni joj je isključen, ali sam pronašla još jedan profil koji je registrovan na isti broj. Onda sam ga pronašla na Fejsbuku. Kucala sam ga na Gugl, sudilo mu se, ali prokleti linkovi ne rade.“

„Sofija, to čak nije ni indicija.“, odgovori joj staloženo. Nije znala da li joj ne želi pomoći ili odugovlači. Pregrizla je jezik da ne opsuje.

„Jutros me je komšija pozvao na telefon. Pronašao je moju mačku ispred ulaza.“, napravila je kratku pauzu pa nastavila, „Milane, mačka se nije mogla sama vratiti. Ta djevojčica se ne javlja na telefon. Isti telefon sa kojeg je registrovan profil tog čovjeka. Tu nešto smrdi. Stoga te molim da mi pomogneš!“

Odmahnuo je glavom i okrenuo monitor tako da i ona vidi ekran. Ušao je u sudski registar.

„Kako se dotični zove?

„Branimir Gvozden.“

Dok je sistem učitavao pretragu, trnci su joj strujali tijelom. Posljednjih mjeseci je radila izvještaje iz crne hronike, o događajima zakopanim prošlim vremenom, daleko od istraživačkog novinarstva. Sada, dok je pred njom otvarano polje otvorenih pitanja i mogućih tragova vrijednih ispitivanja, osjetila se neobično živom.

„Nije osuđivan.“, izusti Milan, „Ali protiv njega se vodio postupak zbog ubijanja ili mučenja životinja. Optužba nije dokazala krivicu, pa je oslobođen.“

„Rekla sam ti da je lik sumnjiv.“, reče ona slavodobitno, ignorišući zebnju zbog pomisli da bi neko mogao nauditi Mazi, „Zašto je oslobođen?“

„Zato što je suđenje zahvatilo decembar, a tada je tužilaštvo već nabilo normu za tekuću godinu, pa ih nije zanimalo da istragu vode kako treba. Ukratko, oslobođen je zbog procesnih razloga.“ Ogorčenost u njegovom glasu bila je gotovo opipljiva,

„Odštampaću ti presudu pa pročitaj detalje.“

„Hvala ti.“

„U stvari, sjećam se tog Gvozdena iz još jednog slučaja.“

Ona osjeti da joj znoj opet probija pore. Zebnja se vratila u kosti, pulsirajući kroz kožu.

„Ali nije se njemu sudilo, bio je samo osumnjičeni.“, nastavi sudija, „Supruga mu je nestala bez traga, pa se vodila istraga. Ispitan je, ali nikakva optužnica nije podignuta. Ta žena se još vodi kao nestala, a istraga je usmjerena protiv neidentifikovanog počinioca.“

Ninine riječi o mrtvoj majci odzvanjale su u sjećanju jasno poput neizrečenih misli, smještenih u podsvijest, a čija snaga bi se budila kada bi nas nešto iz spoljnog svijeta podsjetilo na njih.

„Možeš li provjeriti da li Branimir Gvozden ima djece?“

„U izreci presude piše da je otac maloljetnog dijeteta.“, podigao je prst zahtijevajući tišinu i otvorio novi prozor na ekranu, „Ne mogu vidjeti identitet maloljetnih svjedoka jer nikada nije vođen glavni pretres, ali piše da je tužilaštvo saslušalo i kćerku nestale Mirjane Gvozden.“

„Znači da je moguće da je Branimir otac djevojčice kojoj sam dala mačku.“

Oćuta. U skladu sa sudijskom profesijom, nije davao mišljenje bez neposrednih dokaza. Čak ni usmeno.

I dalje je osjećala da ne može obujmiti čitav kontekst priče koju je pokušala ispratiti. Skrušena i razočarana, sjedila je u stolici frkćući. Kao da je od Milana očekivala čaroban odgovor, dovoljno precizan da je uputi u pravom smjeru. Međutim, on je i dalje ćutao. Možda je veza između Branimira i Nine prosta slučajnost, nepovezana nevidljivom niti smisla koju su novinari pokušavali dati svakoj podudarnosti, ma koliko irelevantna bila.

Štampač je zujao, dok je posljednji papir izlazio iz ležišta. Uzela je presudu u ruke, vidno razočarana što je maksima prati novac i nekuda će te odvesti ovaj put dovela u slijepu ulicu. Njen novac je bio instinkt, snažan i prodoran u stomaku, ali, kako se činilo, dosta slab u konciznom povezivanju stvari.

Oslobađa se što je u periodu od… do… uzimao životinje sa ulice i hranio reptile… protivno propisima, držao egzotične životinje…
Zebnja se u trenu pretvorila u probadanje u grudima. Kriknula je van kontrole, a Milan se refleksno trznu. Slike Mazinog izmučenog mršavog tijela, izmrcvarenog izgladnjavanjem, uljepljenog i sluzavog krzna, plahih pokreta svojstvenih životinjama koje su preživjele traumu. Sve joj se to stvaralo pred očima tvoreći horor film zamišljenih slika, dovoljno strašan da izazove okretanje stomaka.

„Uzela je moju Mazu da njome nahrani zmiju.“

Poskočila je sa stolice, zalupivši vratima i ostavljajući sudiju sa iskolačenim očima, čije riječi su nestajale u hodniku kojim je jurila. Nije čekala lift. Vid joj se mutio od suza, a pluća su prijetila da iskoče dok je preskakala stepenice. Istrčala je iz suda pravo u auto. Umalo udarivši u stub, dodala je gas i uz škripu guma krenula na Petrićevac.

***

Da je buka motora bila nešto tiša, a ona nešto pribranija, možda bi na vrijeme čula zvuk obavještenja o novoj poruci na OLX oglasniku. Da je ta poruka kojim slučajem stigla prije nekoliko dana, a da je Maza već tada opet bila kod nje, možda bi tok događaja izgledao drugačije. Za vrijeme studiranja morala je zapamtiti stotine citata, a onaj o sudbini koja se ponaša upravo kako želi, sada je bio najprikladniji, jer ju je njen hir opet odalamio.

Posljednjih par sati bili su crna rupa. Nije se sjećala ničega, sem tupog udarca u potiljak poslije kojeg je nosom udarila u pod. Krv joj je i dalje curila niz lice, natapajući jaknu. U jednom trenutku jurila je na Petrićevac, prestižući kolonu vozila, u drugom je ležala onesvješćena.

„Ajde, kujo, budi se.“

Uz napor je podigla očne kapke, dočekavši maglu zamućenog vida. Kroz prozorsko okno dopirala je blijeda svjetlost, isprekidana venecijanerima. Potmuo bol pretvorio se u oštro presijecanje kada je uspravila glavu. Osjetila je kosu, mokru i slijepljenu krvlju. Grlo joj je bilo suho.

Koliko sam već ovdje?

Ponovo je osjetila poznat smrad. Smrad vlage i močvare, ukorijenjen u sjećanju, a ponovo proživljen u nosnicama. Onakav kakav čovjek ne bi trebao proživjeti ni u košmarima. Ali ovaj smrad je bio i te kako stvaran. Osjetila ga je snažno, poput konopaca koji su joj se usjekli u zapešće, držeći je zavezanu za stolicu. Pomjerila je stopala, osjetivši kako kližu po vlažnom parketu. Dezorijentisana, nije mogla odrediti gdje se nalazi. Ošamućenost je popustila tek toliko da može vidjeti konture iskrzanog namještaja u neokrečenoj sobi sa prozorom koji je propuštao svjetlosne zrake, ali nažalost, ne i vazduh.

Konačno je smogla snage da uputi pogled ka figuri nasuprot nje. Muškarac u bijeloj potkošulji i širokoj trenerci nepomično je stajao. Lice, oronulo u bore, sa zapuštenom bradom i masnom kosom nije trebalo imati tako neobične i prodorne zelene oči.

Upravo te oči neumoljivo su piljile u nju.

Ma kako okrutne njegove psovke bile nisu je toliko uznemirile. Srce joj je preskočilo kada je skrenula pogled i u ćošku ugledala sklupčanog burmanskog pitona kako podiže glavu i račvastim jezikom palaca, dok se vlažni, sluzavi trag nazirao ispod njega.

„Šta je, nikad nisi vidjela pitona, a?“, nacerio se i prišao joj, „Mogu ti pokazati još jednog.“

Bazdio je na pivo i duvan. Koža mu se presijavala od znoja. Glas mu je podsjećao na cičanje ranjene zvjeri na izdisaju.

„Šta.. Šta želiš od mene?“, upita ga, trudeći se da ostane pribrana uprkos glavobolji.

„Šta ti ‘oćeš od mene, a? Mojoj maloj si dala mačku, a onda mi provalila u kuću i ukrala je opet. Jesi sad opet došla da nešto uzmeš? E pa ja sam uz’o tebe i vala odavde ne’š izać!“

„Ja sam provalila u kuću?“, bila je iskreno zbunjena, „O čemu to… Molim te, pusti me.“

Udario joj je šamar. Vrat joj se refleksno skupio u apsorpciji udarca. Rana na potiljku sijevnu od bola, a ošamućenost se vrati.

„Ne pravi se luda!“, dreknuo je, „Al’ sa’ću ja tebe da uzmem. Tobom ću da nahranim Džona, kad već tvojom mačkom nisam mog’o. A taman sam se veselio da gledam kako je Džoni guta.“

„Ti…Ti si Branimir Gvozden?“

„Učiš imena onih koje potkradaš, a?“

Bijesno ju je zgrabio za gležnjeve, skidajući joj patike sa stopala. Zvuk udarca đonova u parket uznemirio je pitona koji snažno siknu.

„Sad će Džoniju da bude lakše da te proguta, bez te plastike. Ostaviću te u sobi s njim. Tako će i mala da nauči od koga da ne uzima mačke.“

„Bila sam u sudu maloprije.“, poče Sofija defanzivno, nadajući se da će doprijeti do njega, „Prijatelj mi je sudija. Zna ko si ti. Ako mi šta uradiš, saznaće, a onda si gotov.“

Udaljio se od nje, samodopadno cokćući.

„A je li ti rekao prijatelj sudija da su mi već sudili i da sam oslobođen?“

„Nisi trebao biti oslobođen.“, odgovori prkosno, iako je znala da nije pročitala presudu, „To je bila nekakva greška.“

„Greška jer nisu imali svjedoke. Moji drugari NATO vojnici koji su mi dali Džonija su otišli nazad u Ameriku. A ja sam onda našao još ludaka koji su skupljali životinje po ulici pa su oni ispali krivi.“

Ona oćuta na trenutak.

„Ne moraš mi nauditi. Pusti me da odem i niko neće saznati za ovo.“

„Pusti me da odem, pusti me da odem.“, imitirao ju je, „Tako je i moja ženica govorila kad sam je dao Džoniju.“

Podigla je pogled, unezvjerena od straha. Ledene plave oči piljile su u nju. Nije vidjela milost u njima. Samo mrkli mrak i čudovište koje ne preza ni od čega.

„Ti… Ubio si svoju ženu?“

„Nije prestajala urlati na mene otkad sam došao iz rata. A ja ne volim buku.“

Prisjećala se Nininih riječi o majci koja je poginula. I kao da joj je pročitao misli, opet se nagnu ka njoj.

„Ubio bih i malu jer je ista mama, ali nekad mi donosi životinjice za Džonija. Hoćeš da ti odam tajnu? Nisam izgladnio tvoju mačku za Džonija, on bi je svakako pojeo. Ne! Pokazivao sam mu je, ali nisam dao da je pojede. Zasrala se i smršala od gladi. A mala je sve to gledala.“

Adrenalin, još uvijek jači od defetističkog prihvatanja smrti kuljao je njenim venama. Više se nije mogla kontrolisati.

„Čudovište! Koristiš dijete za svoje zločine.“

„Oho, ne brini, kujo.“, odbrusi joj, „Još koju godinu dok primam socijalnu pomoć preko nje. Kad postane punoljetna, ode i ona.“
Suze su joj protiv volje tekle niz obraze. Slike Maze, usamljene u stanu koja će završiti na ulici, ako prije toga ne umre od gladi, boljele su je više od pomisli kako će je piton živu progutati.

Njen ljudski dželat odšetao se do prozora da spusti venecijanere. U sobi je zavladao mrkli mrak, prekinut snopom svjetlosti sa druge strane.

Iza snopa svjetlosti začu se zaglušujući zvuk, praćen plamenom.

Vrisnula je.

Branimir Gvozden se bespomoćno trzao, leđima priljepljen uz zid, dok mu se krv, pod odsustvom svjetlosti, crna poput noći, razlivala po majici. Iskolačenih očiju i otvorenih usta, nijemo je posmatrao dim iz pištolja, grčeći se, dok je Nina u suzama stajala na vratima.

Ispalila je još jedan hitac.

Ovoga puta se stropoštao na pod bez glasa. Sofija je posmatrala metamorfozu živopisnog dželata od kojeg je ostao samo beživotni leš na podu, sličan milionima drugih.

Odbacila je oružje od sebe. Metal zveknu o parket.

„To je njegov pištolj.“, jecala je Nina, „Njime je prijetio mami i meni.“

Trebalo joj je par trenutaka, u njenoj percepciji dužih od vječnosti da povrati moć govora. Konačno otvori usta.

„Nina, jesi li dobro?“

„Oprostite mi. Nisam htjela nauditi maci. Nisam nikada, tjerao me je…“, govorila je nepovezano, „Ja sam je vratila, ali on je mislio da ste Vi došli i uzeli je, nisam smjela reći…“

„Dođi, dođi.“, tiho će Sofija

Djevojčica priđe i zagrli je. Sofijine ruke još su bile zavezane za stolicu, pa je naslonila glavu na njenu, tiho šapćući.

„Sve je u redu. Ne može nam više nauditi.“

Piton se migoljio u mraku, njišući tijelom, njušeći oko leša. Sluz na krljuštima postajala je izraženija dok se miješala sa krvlju, stvarajući presijavaću nit podno tankih sunčevih zraka. Trgnula se, pokušavajući se pribrati.

„Nina, pomozi mi da se odvežem.“

Kada su konopci popustili, zgrabila je djevojčicu za ruku. Hramala je do izlaza, svakim korakom trudeći se nadjača pulsirajući bol u potiljku. Blijedo sunce doseglo je zenit, tvoreći more sjenki oko njih. Sjede na travu, previše slaba da se dogega u hlad. Koža ju je pekla, dok su joj usta vapila za vodom. Djevojčica je sjela kraj nje, nepomična i mislima izgubljena daleko od svoje proklete kuće.

Obujmi je i privuče na grudi. Nikada nije zamišljala da će prvi ljudski zagrljaj poslije bivšeg vjerenika dijeliti sa djevojčicom koja ju je spasila tako što je upucala rođenog oca.

„Poslala sam poruku da Vam javim kako sam vratila Mazu.“, prošaputa, „Nisam mogla dozvoliti da je pojede, ne i nju. Bila je tako mila dok mi je prela u krilu.“

„Znam, Nina. Biće sve u redu. Riješićemo ovaj nered nekako.“

„Šta će sada biti sa mnom?“

„Ništa!“, odgovori joj s velikom dozom utješnosti, „Postupala si u odbrani. Branila si mene. Moj prijatelj sudija kaže da se to zove nužna odbrana, tako nešto.“

„Da li je Maza dobro?“

Snažnije ju je stegnula. Promišljala je o prelakom odustajanju od traženja drugog stana zbog čega je umalo izgubila mačku. Finansijski besmisao u kojem se zadesila blijedio je pod iskonskom snagom besmisla smrti kojoj je, do maločas, gledala u oči. Glava joj je bila razbijena, ali bila je živa, neslomljenog duha i spremna za borbu u kojoj je sudbina promiješala karte tako da ona, za koju je mislila da joj treba spasenje, dobila ulogu spasioca djevojčice koju jedva poznaje i mačke čiji život je, baš kao i njen, dobio drugu šansu.

Odlučila je da je ne prokocka.

U dvorište su počeli ulaziti nepoznati ljudi. Komšije, pomisli. Uskoro se iz podnožja grada prolomilo poznato dernjanje policijskih sirena.

Poželjela je da novi početak bude malo lakši, ali onda se sjeti da se sudbina ponaša tačno kako želi i da svi, pa i novinari igraju po njenim pravilima.

„Maza je dobro.“, odgovori utješno, istinski vjerujući u svoje riječi, „A i mi ćemo biti.“

Autor: Đorđe Maksimović

Pre svega

Specijalna ekspedicija Nato 2, sa planete Galaks, dobila je zadatak da raseje po obližnjim svemirskim baštama laboratorijski dobijeno seme ljudskog roda.

U svojoj hiljadugodišnjoj karijeri, vođa ekspedicije nije osećao veće uzbuđenje. Njegov zadatak je bio da dovede do savršenstva ljudsko biće sa kojim se hiljadu puta, do sada, bezuspešno eksperimentisalo. Po uzoru na njihovu rasu, to biće bi trebalo da predstavlja klona Velikog čoveka, u malom.

Kompjuterska obrada podataka davala je savršeno rešenje. Mali čovek će po svojoj spoljašnosti izgledati kao tvorac, sa neznatnim razlikama. Pokretačka snaga biće organ, mozak, dok će srce ravnomerno pumpati krv, energetski sok života i slati je do svih delova tela minijaturnog bića. Tokom evolucije doći će do postepenog preobražaja i ljudi će moći sami da se reprodukuju spajanjem muških i ženskih jajnih ćelija. Mali čovek bi imao svest o sebi i svetu oko sebe, a van tog domašaja mozak mu neće omogućavati spoznaju. Svaki stanovnik planete Galaks imaće po jedno svoje biće čiji život će pratiti na ekranu svog pogleda. Snopom pogleda, u svakom trenutku, kada to poželi, imaće pred sobom trodimenzionalnu sliku bića iz svemirske bašte i svojom linijom misli moći će da učestvuje u događajima koji će im biti interesantni. Ako im ne menjaju tok životnih događanja, mala bića će živeti život svojih gazdi. Reprodukciju četvrte dimenzije još nisu usavršili zbog sile gravitacije koja je neophodna da bi se ta bića držala na tlu. Nije im omogućeno da šetaju svemirom i da se prilagođavaju drugim sredinama već mogu opstati isključivo u svom izvornim okruženju kakvo su im specijalci stvorili.

Ovoga puta otišli su jako daleko od svoje galaksije. Stvorili su, istu takvu, samo minijaturnu galaksiju i u njoj zvezdu Sunce oko koje kruže po svojim orbitama planete tog sistema. Gandor je, u saradnji sa kompjuterom i čitavim timom specijalne ekspedicije odredio planetu Zemlju za ovaj značajan projekat. Orbita po kojoj se Zemlja kreće oko Sunca, udaljena je proporcionalno, isto onoliko koliko je planeta Galaks udaljena od svog izvora života.

Članovi ekspedicije sa svojim vođom Gandorom, užarenih aura koje su obasjavale njihova tela, iščekivali su početak stvaranja Malog čoveka.

***

Entuzijasti novijeg doba, nastali veštačkom oplodnjom, u poslednjih pedeset eona promenili su ustaljene principe vrednosti i krenuli u osvajanje svemirskog prostora. Oni su bili lišeni strašnih emocija koje su ovladala ostalim stanovnicima planete Galaks. Stvoreni su da bi spasili Velike ljude od euforije negativnog emotivnog nadražaja. Cilj im je bio da te emocije Velikog čoveka svedu na minimum.

Kako više ni sami nisu bili potpuno lišeni emocija, satisfakciju su nalazili u iznalaženju rešenja za oslobađanje od neprijatnih strasti kod Velikih ljudi. To im je bio glavni smisao života. Imali su savršenu igru, savršeno rešenje i bili su veoma ponosni na svoj uspeh. Reprodukcija je uspela i svaki Veliki čovek bi mogao imati po jedno svoje malo biće zamorče. Suočeni sa svojom reprodukcijom koju su mogli da kontrolišu, Veliki ljudi bi imali mogućnost da eksperimentišu događajima u životu malih bića bez bojazni da će poremetiti svoje emotivno stanje. Svesni igre u koju se upuštaju, sa neverovatnom strašću, zaboravljali bi na svoj lični život i život svojih bližnjih. Stvarajući nametnute nadražaje Malim ljudima, mogli su da sagledavaju stepen izdržljivosti svog psihičkog stanja i da tu granicu eventualno primene na sebi. Emotivno pražnjenje im je bilo neophodno da bi se oslobodili viška emotivnog nadražaja koji je dolazio iz vasione i sve više okupirao Velike ljude, a delimično i specijalce.

Sumirajući rezultate svog uspeha, Gandor i čitava ekipa sa planete Galaks zadovoljno su trljali ruke. Tom prilikom aura bi im dobijala jarko crvenu boju. Računali su koliko će ovaj poduhvat doneti materijalnog bogatstva i profita planeti. Pretpostavili su da će svaki stanovnik planete želeti po jedno biće sa Zemlje kao svoje vlasništvo. U sam projekat su uložili previše materijalnog blaga crpeći izvore energije iz svih domena svesti. Energiju pogleda svetlosti nisu koristili jer Malom čoveku ona nije potrebna. Energija vidnog polja aure takođe nije korišćena jer ona bez pogleda svetlosti ne bi bila moguća. Upotrebili su energiju emocija jer su njom bili preplavljeni i stvorena je transportna sila kojom će ta energija biti kanalisana na malu planetu. Da, poduhvat je u potpunosti uspeo. Prodaja je mogla da počne.

Savršenstvo tog projekta bilo bi potpuno da su mala bića stvorena bez limfe, krvi i mesa. Veliki čovek se uživeo u ulogu Boga stvoritelja pa je prevideo patnje i bol koje bi preživljavali Mali ljudi.

***

Visoko produhovljeni stanovnici planete Galaks tiskali su se u duge kolone čekajući red za po jedno svoje zamorče. Rečeno im je da je to lek za njihovu emotivnu preokupiranost. Imali su hiljadugodišnje živote, opšte blagostanje, mir i prosperitet. Ratovi su za njih bili simbol daleke prošlosti. Noć i dan se smenjivao po potrebi kada su želeli. Život u gradovima odvijao se u kapsulama u kojima su zadovoljstvo nalazili u svemu i svačemu. Čežnja, glad, ljubav, spokoj, sve želje su dovedene do savršenstva, jednom rečju nirvana. Rađanje je za žene bio najstrastveniji događaj. Uživale su najpre u predivnom oblačiću koji se razvijao u njihovom stomaku, zatim rastu ploda koji se polako pretvaralo u biće. Mogle su da prate sve promene prenatalnog doba svoje bebe. Ti dani su bili najveća radost budućih majki i očeva. Otac nije bio samo pasivni posmatrač već direktni učesnik u razvoju svog deteta. Mogao je da oseti sve promene baš kao i majka. Sumnje u potomstvo nisu postojale jer se sve odvijalo telepatski i dobrovoljno. Savršenstvo osećanja zadovoljstva potpuno ih je ispunjavalo. Odabrano očevo seme se specijalnim instrumentima prebacivalo u jajnu ćeliju majke. Veliki ljudi su mogli svoje potomke da stvore i bez trudnoće majke, ali nisu želeli da se odreknu čina rađanja.

Život na Galaksu bio bi savršen da čaura, u kojoj je njihova planeta izolovana zajedno sa izvorima energije, nije visoko naprsla iz nepoznatih razloga. To naprsnuće je dovelo do mogućnosti prodora negativne energije iz kosmosa. Tako je njihov duh bio načet, produhovljeno stanje postajalo je sve napetije i osećali su nemir u svom velikom srcu, a da nisu znali zašto. Sasvim postepeno, u njihove živote se uvlačilo osećanje koje nisu poznavali i zbog kojeg su osećali malodušnost i samosažaljenje. To osećanje zvalo se tuga.

Za vreme svega

S obzirom da su imali duhovnu pokretačku snagu, a nisu bili svesni svog nastanka, niti im je ta spoznaja ikada omogućena zbog ograničavajuće funkcije mozga, suočili su se sa neverovatnom kontradiktornošću. Iznad sebe su videli nebo, Sunce, oblake, svetlost, oko sebe predivne predele koje su činile blagost njihovom oku, u sebi su osetili svest o sebi i svemu oko sebe, a nisu znali ni ko su, ni odakle dolaze, ni otkuda sve to. Zadivljeno su posmatrali osunčane predele nestvarne lepote. Oči su im isijavale svetlost predivnih boja tek stvorenih čulnih bića. Upijali su veličanstvene prizore zadržavajući duboko u pamćenju slike života kao prve korake informacija u procesu učenja. Život na maloj planeti je počeo da teče sa radošću, u srcima malih ljudi.

***

Iznenada, nepogoda je zavladala prostorom koji ih je okruživao. Sa neba je padala voda. Topila je zemlju po kojoj su hodali, kvasila lišće i drveće, lila po njihovim obrazima, očima, rukama. Gledali su u svoje mokre, bose noge u blatu i nisu znali šta da rade. Podigli su pogled ka nebu i po prvi put u iskonskoj svesti Malog čoveka, pojavio se osećaj molitve. To je bila želja da nepogoda prestane, da im nebo ne šalje vodu. Ali, nebo je i dalje nemilosrdno lilo na njih kišu kao sa izvora, sve jače i jače. Njihovo golo telo je moralo pobeći. Nije htelo vodu na sebi. Osećalo je hladnoću i neprijatnost. Iznenada je jedan od njih povikao „Bežimo!” i svi su potrčali. Strah od nepoznatog probudio je u njima sumnju da im je nebo neprijatelj. Svest o sebi ih je podsticala da spasavaju svoje živote. Trčali su kao bez duše očajnički tražeći mesto gde će se sakriti. Na vidiku su bile stene. Zaključili su da će manje biti izloženi vodi ako stanu pored stena. Dotrčali su do stena i poređali se u dugi red jedan pored drugog. Čekali su da se nebo smiluje. Vreme je prolazilo, a kiša je i dalje padala. Napokon, kada su im noge posustale od stajanja, a tela promrzla od hladnoće, kiša je prestala da pada.

***

Posle kiše, na nebu se pojavila duga. Mala bića, ne verujući svojim očima, ugledala su spektar boja na predivnom plavom nebu. Sunce je izvirivalo iza baršunastih belih oblačića. Molitva je uspela, mislili su oni. Neko im je pomogao, neko na nebu. Kiša je prestala, a zloćudno nebo koje je pretilo da ih uništi, odjednom je postalo tako toplo i divno. Bog je na nebu, onaj koji nas je stvorio. On nije kao mi, nije gde i mi, on je gore, posmatra nas i ispunjava nam želje. Bog je milostiv i dobar. Treba samo dovoljno dugo želeti i spasiće nas svih nepogoda. Njihova jedina želja bila je da prežive i da izbegnu sve opasnosti koje vrebaju u ovom nepoznatom svetu. Najpre su shvatili da njihova gola tela neće izdržati promene vremena koje će ih, možda, opet zadesiti. Odlučili su da se zaštite. Sa drveća su pokidali grane koje su bile prepune lišća. Stavili su to na sebe, preko ramena i oko struka, kako se ko snašao. Onda su krenuli u potragu za skloništem u koje se mogu sakriti ako nebo opet prospe vodu na njih. U strahu su osećali da moraju biti dobri. Plašili su se neba i pazili da ne pogreše jer će ih ono kazniti. Posle straha za goli život i preživljavanje, plemenitost je bilo prvo osećanje koje se ugradilo u njihova mala srca. Osetili su ljubav i poštovanje za sve bližnje. Veoma su pazili da ne povrede jedni druge. Gledali su sa toplinom u očima i okupani suncem osećali neverovatnu povezanost i pripadnost.

Uputili su se ka stenama. Tamo su jednom našli spas i ponadali se da će im stene pružiti utočište. Nisu se prevarili. Bog im je pomogao, mislili su. Pronašli su divnu prostranu šupljinu u steni koja će ih štititi i u kojoj će živeti. Svako je našao svoj kutak u pećini i seo da se odmori u tišini.

Sunce je zalazilo nestajući sa neba. Odlazilo je ko zna kuda. Primetili su da nestaje svetlo. Pećina je postajala sve mračnija. Najhrabriji među njima su ustali i izašli da vide šta se dešava na nebu. Videli su Sunce na svom putu kako odlazi. Nemi od čuđenja i žalosti gledali su predivnu sliku prelivenih jarko crvenih, narandžastih i žutih boja. Osunčani predeli su zajedno sa Suncem nestajali sa njihovog neba. „Neee!“, kriknuli su. Sva mala bića iz pećine, potaknuta nesavladivom radoznalošću, izašli su da vide šta se događa. Sunce je odlazilo. Bog im je okrenuo leđa. Nebo im nije dalo šansu. Napušteni su i živeće u mraku. „Zašto?“, zavapila su njihova plemenita srca. U očima su osetili vlažnost. Ta vlažnost se pretvorila u kapi. Pipali su svoje oči i shvatili da voda teče iz njih. Iskonski čovek je prvi put plakao dok je Sunce i dalje odlazilo. Očaj se pojavio u njihovim srcima. Izgubljeni u ovom nepoznatom svetu, potpuno sami, prepušteni mraku i bespuću ostali su ispred pećine sve dok se Sunce nije izgubilo zauvek, mislili su. Suze su prestale da padaju. Ostali su nepomični kao okamenjeni ne znajući da li da se pokreću i gde da idu. Strah je paralisao njihove udove i mozak. Jedan od njih je podigao pogled ka nebu. Hteo je da se moli , a znao je da je nebo gore. „Pogledajte!“, uzviknuo je. Svi pogledi su se uprli u nebo. Sjajne zvezdice su se prostirale po čitavom nebeskom svodu iznad njih. Mislili su da je to opomena. „Ne bojte se“, govorile su, „Mi ćemo vas čuvati“.

Mesec je sijao punim sjajem i oni su osetili da je on tu, zajedno sa onim prekrasnim svetlostima, da zameni Sunce, da zameni dan. „Došla je noć,“ govorio je Mesec, „vaša tela moraju da spavaju“. Jasno su primili poruku i ušli u svoju pećinu. Uz naizmenično smenjivanje sreće i tuge, straha i očaja, prošao je prvi dan nedužnog Malog čoveka i oni su, iscrpljeni nadražajima jakih emotivnih osećanja, zaspali svojim prvim nevinim snom.

***

Primus je bio prvi u redu za kupovinu eksperimentalnog bića. Čekao je sa nestrpljenjem, uvažavajući sva uputstva koja je dobio od entuzijasta i njihovog vođe. Osećao je da će ovom kupovinom pomoći sebi i svojoj voljenoj Prisi koja je već u poodmakloj trudnoći. Naime, njihov problem se sastojao u tome što su, iz dana u dan, postajali sve hladniji prema biću koje treba da se rodi. Nisu razumeli odakle dolazi ta nezainteresovanost i gde su nestala ona divna osećanja koja budući roditelji proživljavaju u iščekivanju rođenja svog deteta. Snopom pogleda svetlosti, kojim su mogli da prate sva medijska obaveštenja na planeti Galaks, saznali su za visoko naprsnuće čaure kroz koju je prolazila negativna emotivna energija. Primus je želeo da pokuša sve ne bi li se oslobodili stanja u koje su zapali.

Prvi Mali čovek, iznikao rasejavanjem po minijaturnoj eksperimentalnoj planeti, onaj koji je rekao „Bežimo“ da se sakriju od kiše i prvi koji je ispratio odlazak Sunca, pripao je njemu. Prepun vere i očekivanja primio je ovu, skupo plaćenu, igračku koju su mu kao čip ugradili u energiju pogleda. Njegova aura je zasvetlela jer je osetio radost. Svojoj Prisi je doneo poklon i oni su od tada mogli da započnu odašiljanje negativne energije, do oslobođenja.

***

Jutro je došlo neočekivano. Svetlost je obasjala njihovu prostranu pećinu. Počeli su da se bude. Otvorili su oči pitajući se šta ih sada čeka. Prvi Mali čovek koga je Primus nazvao Sin, skočio je na noge i istrčao iz pećine da pozdravi rađanje novog dana. Duboko je udahnuo čist zemaljski vazduh i krenuo u šetnju. Ostali su se poveli njegovim primerom. Trava po kojoj je gazio bila je još mokra od rose. Stopala su mu se polako navikavala na osećaj hladnoće. Znao je da će uskoro velika svetlost sa neba jače zasijati i osušiti rosu pa će i njegovim stopalima biti udobnije. Osećao je blaženstvo tek rođenog čoveka. Drveće koje ga je okruživalo, mamilo je svojim sočnim plodovima. Ubrao je nekoliko plodova i u slast ih pojeo. Idući dalje naišao je na predeo beskrajne lepote koji mu je davao neopisiv osećaj zadovoljstva. Iz kamena je izvirala voda neverovatne bistrine i tekla preko srebrnastih kamenčića. Približio se tom izvoru i počeo da pije. Osetio se kao preporođen. Božanstvena voda sjedinjena sa sočnim plodovima koje je pojeo, davala mu je potpuni osećaj zadovoljstva i harmoniju tela sa prirodom. Idući dalje, zapazio je druge ljude koji su krenuli u istraživanje. Svi su se osmehivali jedni drugima. „Svi su lepi“, mislio je Sin, „Sve oko nas je divno. Zar je važno ko smo i šta smo, kada smo tu!“ Bosonoge devojke sa božanstvenom dugom kosom, medenim osmehom i sjajnim očima, prolazile su pored njega pokrivene samo pregrštom već osušenog lišća. Sve je postalo kao san. Stvoreni su da bi uživali, to je sada znao. Stvoreni su da nastane ovu planetu i daju joj još života.

Primus je sve posmatrao usmeravajući ga.

Prišao je devojci koja se posebno isticala svojom lepotom i sjajem. Devojka ga je nežno pomilovala po kosi jer, i on je bio lep. Sin je bio viši od nje, ali osetio je da ta niža ženska bića predstavljaju najvažnije biće u životu muškaraca. Nežno je poljubio i pomilovao. Ona se nije opirala već je prepuštena osećanjima ljubavi uzvraćala poljupce. Njihova tela su bila spojena i bili su presrećni.

Primus i Prisa su posmatrali ovo, za njih, nepoznato vođenje ljubavi. Nisu znali da se sreća može postići i na taj način. Poželeli su da im se još nešto dogodi, da im srca još brže zakucaju od siline uzbuđenja kako bi sami bili oslobođeni euforije beznađa u koju su zapali. Znali su da je ovo odličan način za njihov spas, ali nedovoljan.

Vreme na planeti Galaks se razlikovalo od vremena na Zemlji. Ono što su Mali ljudi mogli da prožive za deset godina, njima je predstavljalo samo jedan minut. Na taj način su sagledavali sve nametnute događaje koji su Malim ljudima trajali godinama, za veoma kratko vreme.

***

Sin i Ona (kojoj je neki drugi vlasnik Velikih ljudi dao ime), od toga dana su postali par. Više se nisu razdvajali. Posle mnogo godine, rodilo im se prvo dete. Postali su roditelji. Ona je dojila svoju bebu na grudima. Svi su bili povezani nevidljivim porodičnim vezama – Sin, Ona i dete, kao jedno savršeno složeno biće. Strah od preživljavanja je nestao u životima Malih ljudi. Postali su svesni promena koje im nebo šalje i navikli su na njih. Hrane su imali u izobilju. Ni za šta nisu brinuli. Imali su sve što im treba, sopstveni život na slobodnoj prelepoj planeti sa svim njenim darovima.

Stanovnici planete Galaks nisu znali za zlo pa ga nisu mogli emitovati malim bićima. Savršenstvo i sklad bez mržnje, zavisti, pohlepe, truda, nemoći i panike vladalo je u ovoj kombinaciji Velikog i Malog čoveka.

Postepeno je došlo do izostajanja negativne emotivne energije kod Velikih ljudi. Postali su sigurniji u svoja osećanja i sve manje su osećali slabost i malodušnost jer se sve emotivna energija, kao zrak zvezdane prašine, spuštala na planetu Malih ljudi i obasipala ih u vidu ljubavi. Primus i Prisa su, iznenada, sa osećanjem rasterećenja, primetili da su spašeni. Njihova beba u baršunastom Prisinom oblačiću postala je vidljiva. Oni su sada sve one divne osećaje radosti u hiljadu nijansi mogli da raspoznaju i osete u prenatalnom dobu svoga deteta. Budući Veliki čovek je trebalo da se rodi. Znali su da je došao taj čas.

Energijom snopa svetlosti obavestili su entuzijaste da su spremni i rođenje je otpočelo.

Posle svega

Soba za rađanje Velikog bića Primusa i Prise bila je spremna. Entuzijasti nikada ništa nisu prepuštali slučaju ili vremenu. Uvek su sve kontrolisali i pripremali adekvatno svakoj situaciji. Energija izvora života je bila priključena na Prisin oblačić i u vidu belog anđela malo Veliko biće se transportovalo iz majčine utrobe u životnu sredinu svojih roditelja. Prilikom prvog udisaja vazduha punim plućima, začuo se snažan krik bebe. Roditelji su fantastičnom energijom radosti obasuli svoje čedo. To je bio trenutak kada dete upoznaje one koji su ga stvorili i sjedinjuje sa njima u vidu paralelnih životnih energija koje se nikada ne udaljavaju jedna od druge, ali zauvek ostaju nedodirljive. Njihovo malo biće je otpočelo svoj život u trenutku kada su postali najspremniji da pruže maksimum energija svih polja. Život je za njih dobio sasvim novi tok i oni su u potpunosti zaboravili na Mala bića koja su im pomogla da savladaju teškoće. Sin i Ona su za njih predstavljali samo davno prekinutu igricu koja im je, u poređenju sa ličnim životom i ličnom srećom, postala zanemarljiva. Novi smisao života, njihovo dete koje su nazvali Zemlja, otvarao im je nove horizonte dostupne samo roditeljima i deci, koje su svi akteri tih uloga neštedimice koristili. Bilo je u planu na stotine svemirskih putovanja, raznih izleta u period nastanka planete, penjanje po nevidljivim stepenicama kao vrhunac zadovoljstva i još bezbroj radosti i iznenađenja. Čak i da su se setili svojih zamorčića ili ljubimaca, jednostavno nisu imali vremena za njih.

Život su disali punim plućima i bogatili novim vidicima.

***

Sin i Ona su u međuvremenu ostarili. Imali su puno dece i još više dece svoje dece. Prestali su da ih razlikuju i prepoznaju. Sada već tupog pogleda, prepušteni sami sebi, Mali ljudi su očajnički tražili onu zvezdanu prašinu ljubavi koju su im Galaksani slali, a oni to nisu znali. Osećali su da im nešto potpuno nepoznato, a jako važno nedostaje i da su usamljeni i nesrećni. Pored toga što su i dalje svi bili na okupu i pripadali istom rodu, sada se svako od njih ponaosob osećao usamljeno. Bili su nesavršeni i nisu znali da se bore sa nepoznatim. Obliveni negativnom emotivnom energijom iz svemira, koja je već potpuno prebačena sa planete Galaks na Sunčev sistem, prolazili su kroz život. Malodušnost i strepnja bez razloga, uvlačila im se pod kožu, u pore, zalazila duboko u psihu i nigde nisu nalazili mir. Nastavili su da se rađaju, ali su počeli da umiru. Mali čovek je, suočen sa svojom nesposobnošću, naišao na nerešiv problem nazvan tuga. Bio je bačen kao seme sa neke daleke džinovske planete, ostavljen na milost i nemilost sam sebi i sebi sličnima da pati i muči se dok preživljava, da se bori za goli život, da nauči da radi i moli nebo da mu pomogne. Mislio je da jedino nebo ima odgovor. Čekao je spas sa neba.

Posle mnogo godina, kada je Mali čovek upoznao laž, prevaru, pohlepu, zlo, ubistvo… dok je nasuprot tome osećao dobrotu, plemenitost i iskrenost kao zaostavštinu iskonskih prvih Malih ljudi rođenih u raju, čak i posle pronalaska točka, poluge, topljenja rude, modernizacije života, industrijske revolucije, atomske i nuklearne energije, još je nebo najneistraženije područje za Malog čoveka. I dalje još pogleda uprtog ka gore moli Mali čovek da mu nebo, ili neko gore, odgovor na pitanje ZAŠTO! Da li samo greškom? A, nebo uporno ćuti…

Autor: Milijana Paunović Kostić (Mili Pako)