Gde ste, dobri ljudi? Kako ide? Škole gotove, sad će odmori i uživanje u lepotama drage nam otadžbine. Nije to loše, ima mnogo lepog da se vidi i poseti na ovim prostorima. Širimo lokal patriotizam. Srećan vam današnji dan. Koji dan? Ponedeljak, naravno. Najneomiljeniji dan u nedelji kod većine zaposlenih. Za nas iz podruma, svaki dan je isti, svaki dan nam je ponedeljak. Pored toga što je ponedeljak, danas je i Međunarodni dan vetra, ali ne onog iz stomaka. Mi, podrumski pacovi, retko osećamo vetar u kosi (malo je i ta kosa problematična), ali nije ni važno. Nek ste samo vi srećni. Hoćete da vam malo zagolicam maštu novim knjigama?
Duhovi Šervuda – Keri Von (The Ghosts of Sherwood – Carrie Vaughn)
Sećate se Robina Huda, Šerifa od Notingema, Malog Džona, Marijane i ostalih likova uz koje odrastaju generacije?
Vratili su se!
Robin i Marijana se vole i nakon dvadeset godina. Kralj Džon je preuzeo tron. Naravno, to Robinu nije po volji, ali ko ga pita. Robin se zakleo na vernost, da bi zaštitio ne samo svoju porodicu i plemiće, koji ga podržavaju, već i seljake. Vlada vrlo labavo primirje. Sve se menja kad nepoznate persone otmu Robinovu decu. Robin i Marijana će morati da potraže pomoć gde god je moguće, čak i kod duhova, za koje se priča da žive u dubinama Šervuda.
Predaja: Izveštaj iz prve ruke o masakru Rejnerskog Bigfuta – Maks Bruks (Devolution: A Firsthand Account of the Rainier Sasquatch Massacre by Max Brooks)
Sećate se Svetskog rata Z? Simpatična knjiga i zanimljiv filmić (glumio je čak i Đuričko dve sekunde). Elem, stiže nam nova knjiga pisca spomenutog besCelera.
Planina Rejner je preživela erupciju, pepeo se slegao i masakr na Grinlupu je prošao neprimećeno, do sada.
Otkriće dnevnika Kejt Holand, otvara stare priče, suviše strašne da bi ljudi želeli da ih se sećaju.
Pisala o neočekivanoj snazi otkrivenoj u zla vremena, o humanosti suočenoj sa opakim predatorom, o hrabrosti, o smrti.
Bigfut je i dalje sa nama, ali nemojte ga potceniti, nije on tamo neki slatki čupavko.
Pesma besa i uništenja – Rozana A. Braun (A Song of Wraiths and Ruin by Roseanne A. Brown)
U poslednje vreme se sve češće pojavljuju knjige inspirisane Afrikom. Ipak je crni kontinent kolevka civilizacije i večita misterija.
Malik sa nestrpljenjem iščekuje solstanijanski festival, jer u njemu vidi spas od rata i šansu da sa sestrom započne novi život u pustinjskom gradu Ziranu. Naravno, planovi često padaju u vodu. Njegovu mlađu sestru Nadiju, zaposeda zao duh. Da bi je spasio moraće da sklopi pakleni dogovor po kom treba da ubije princezu Karinu (Tišina u zadnjim redovima!), naslednicu ziranskog prestola.
Međutim, princeza ima svoje planove sa smrću. Nakon što je atentator ubio njenu majku kraljicu, vlada otkazuje polušnost i princezi je jasno da neće večno živeti. Spasonosna ideja se rađa. Koristeći drevnu magiju, oživeće svoju majku. Da bi to uradila, neophodno joj je kucajuće srce kralja. Karina je smislila kako da nabavi taj sastojak. Pobednik solsatanijanskog takmičenja, dobiće njenu ruku.
Red čistog meseca koji se ogleda u vodi – Zen Čo (The Order of the Pure Moon Reflected in Water by Zen Cho)
Bandit ulazi u čajdžinicu i od tog trenutka, sve ide samo nizbrdo. Guet Im, je mlada iskušenica Reda čistog meseca koja se priključuje eklektičkoj grupi lopova (svidelo se to njima ili ne) ne bi li sačuvala tajnu svetinju. Nije ni slutila da će tako upasti u još ozbiljnije nevolje.
Bibliotekarska pozajmica – Džin Vulf (Interlibrary Loan by Gene Wolfe)
Ovo je poslednji roman čuvenog pisca fantastike, koji je prošle godine otišao u večna lovišta.
Nastavak Pozajmljenog čoveka.
U budućnosti udaljenoj vekovima od današnjice, naša civilizacija se smanjila, ali se ipak nekako snalazimo. Tu je napredna tehnologija, tu su roboti. Tu su i klonovi.
E. A. Smit je pozajmljena osoba, nečije vlasništvo, pravno nije čovek. Njegova ličnost (velikog pisca) je snimljena i može biti iznajmljena.
Često ga iznajmljuju različitim klijentima. U pratnji još dvojice iznajmljenih klonova, kuvara i romantičarskog pisca, otpremaju ga u Polis Kouv. Tamo će upoznati devojčicu koja želi da spasi majku od oca koji je mrtav, a možda i nije.
Boginja u mašini – Lora Bet Džonson (Goddess in the Machine by Lora Beth Johnson)
Andra se probudila, daveći se. Ali to nije najveći problem. Obrela se u vrućoj, prljavoj pećini i svi je zovu boginjom (ovo i nije loše). Kada je tokom međugalaktičkog putovanja utonula u kriogenski san, očekivala je da će se probuditi za stotinjak godina, a ne skoro hiljadu.
Najgore od svega je što je njena porodica, uključujući i ostale koloniste, odavno mrtva. Iz nekog razloga, njihovi potomci misle da je Andra boginja. Nije joj jasno zašto, pošto je još uvek sasvim obična. Odlučila je da prihvati ulogu dok ne vidi šta će dalje i kako će da se vrati na Zemlju.
Zejd, prognani princ Irenseda, ima drugačije planove. Pre četiri godine, stakleni kovčeg uspavane boginje, nestao je iz zamka. Zacrtao je sebi da mora da ga pronađe i nada se da bi ona, ako prihvati svoju ulogu, mogla da mu pomogne oko osvajanja prestola. Ako njegovi budući podanici saznaju da boginja nema moći, da spasi njihovu umiruću planetu, mogli bi da je skrate za glavu.
Zejd i Andra moraju da se čuvaju surovog vladara, a istovremeno da pokušaju da saznaju Andrinu prošlost.
Znam da znate, ali da vas podsetim. Pošto mi je na kraju meseca rođendan, možete na vreme da pripremate poklon. Ako ne znate čime da me obradujete, BEZ PANIKE, Feničani su još davno izmislili univerzalni poklon. Ne postoji ni minimum ni maksimum, što bi rekao vic o kokošci – ko koko da.
Konačno je Klemens bila zadovoljna „isplatama“ svoje dece i Kristina 1926. dobija majčinu dozvolu da ostane na radnom mestu u porodičnom domu penzionisanog advokata Lancelina. Ubrzo postaje miljenica njegove supruge Leone i njihove mlađe ćerke Genoveve koja je još uvek živela sa njima. Taj odnos je omogućio da Leona primi na službu i Kristininu mlađu sestru kao sobaricu. Ukratko, sad imate predstavu o njihovom nesretnom životu. I taman kad bi smo pomislili da su našle kakvo takvo fino okruženje i neki mir ispašće da smo se prevarili. Sirota Emilija je u manastiru do te mere ubeđena da je grešnica umesto žrtve da je na kraju fanatično propovedala o veri i iskupljenju što je Kristinu dovelo do verskog fanatizma. Vrlo brzo njena opsednutost rajom i paklom je probudila nova interesovanja, kao što je okultno. Naime, negde je tragajući za odgovorima zalutala u nove svere potpuno sama i nedovoljno edukovana da ih razume. Uplašena paklom, tražila je način da ga izbegne, maštajući kako sama „sređuje“ đavola.
Međutim, domaćica kuće je vremenom postajala sve neprijatnija. Stalno je zakerala i opominjala ih. Jednom prilikom je Leu uštinula toliko jako da su joj ostale masnice, terajući je da klekne na kolena ne bi li podigla papir koji je propustila. Tada su se setre zaklele da sledećeg puta neće biti jer će gazdaricu da promene veštim magijama. Sestre su lokalnom isledniku kasnije rekle da su sigurne da su pogrešile u čaranju. Želeći da ih ona obožava dobile su suprotan efekat. I umesto kajanja više ih brinulo šta su izvele pogrešno. Naravno da dotični to nije stavio u policijski izveštaj a videćete i zašto.
Priznale su zločin skoro odmah braneći se samoodbranom ali ih to nije spasilo hapšenja za ubistvo. Sećate se doktora koji je uzimao anamnezu? Dogodilo se nešto neočekivano. Prvobitno se mislilo da je doktor prećutao priču o veštičarenju ili njihovom „braku“ iz prošlog života za kojim su žalile, da bi one umesto da odu u sanatorijum zapravo „omastile“ konopac. Ne, prećutao plašeći se… kletve koju bi mogle da bace ako ih raskrinka. Ne bi se ni crkvi dopalo da takvo svedočenje dospe na sud. Toliki je strah izazvan šaputanjima da su njih dve umele sa okultnim da je skoro cela čaršija odjednom svedočila kako im je žao njih dve i da zapravo ne misle ništa loše o svemu tome, što je zapanjilo vlasti nad očiglednim masakrom. Čak su i velikani tog doba, Žan Pol Sartr, Simon de Bovaje i Jan Genet pravdali devojke kao žrtve večite klasne podeljenosti. Naravno, njihov advokat ih je branio ludilom pominjući njihovo teško detinjstvo i kakve rođake koji su bili nasilni ili završili u ludnicama. One su insistirale da ona druga nema veze sa tim štiteći jedna drugu. Tri psihijatra su ukrstila mišljenja proglasivši ih potpuno svesnim svojih postupaka, kao hladnokrvne ubice. Zanimljivo je da to što su skuvale i jele ljudsko meso nigde nije pomenuto na suđenju ali je ta činjenica dodatno uterala strah u kosti već naplašenim vernicima u kletvu.
Ono što se zna, je pregršt čudnih događaja koji su usledili. Razboljevanja, baksuzi, smrti ali ništa od toga nije moglo da se poveže dokazima sem možda zvanične stavke da se sve to dešavalo baš tamo gde je Lea, odnosno gde su se tri sestre kretale još od malena. No, takve stvari se dešavaju svuda pa ih za to ne možemo osuditi. Već su dovoljno osuđene „kletvom“ koja je izgleda njima naškodila najviše još od rođenja.
Ime Isaka Asimova nije potrebno posebno predstavljati jer i vrapci na grani znaju o kome se radi. Za ovog američkog pisca ruskog porekla valja reći da je doktorirao hemiju i do 1958. godine predavao na Bostonskom univerzitetu da bi se posle toga potpuno posvetio pisanju. Po nekim poznavaocima njegovog lika i dela napisao je ukupno 500 knjiga, što iz dometa naučne fantastike što iz naučno popularnih dela. Treba izdvojiti da je bio dugogodišnji član Mense i da su njemu u čast Asteroid 5020 Asimov, krater Asimov na Marsu i jedna osnovna škola u Bruklinu dobili ime.
Namerno sam se trudio da opisom priča ne otkrivam previše kako ne bih pokvario uživanje. Asimov se potrudio, da svojim laganim stilom, približi roman ljubiteljima kojima nauka nije jača strana i da ih ne davi previše naučnim podacima. I sami ćete videti da će radnja ići bez silazne putanje i u divljenju bujnoj Asimovljevoj mašti kako bi mogla da izgleda budućnost koja se, polako ali sigurno, ostvaruje. Pogledajte samo napredak u korišćenju robota i sve će vam biti jasno.
Kao i u serijalu o Zadužbini i pisanje prequela nije zaobišlo ni serijal o robotima. Za to se pobrinula Miki Cuker Rajhart (Mickey Zucker Reichert), autorka naučne fantastike sa diplomom medicinskog fakulteta, koja je po nalogu Asimovljeve zadužbine napisala trilogiju koja prethodi dešavanjima originalne knjige. Istoimenu trilogiju čine sledeće knjige: I Robbot: To Protect (2011), I Robbot: To Obey (2013) i I Robbot: To Preserve (2016). Nijedna od pomenutih nije prevedena na naš jezik.
Prvi nagoveštaj ideje za „Pomračenje plavog meseca” se javio 2013. godine, prilikom igranja jedne kompjuterske igrice, ali sam se novorođenoj ideji tek tri godine kasnije zaista posvetila. Pri prvom javljanju ideje, zapisala sam pet poglavlja koja su izgledala sasvim drugačije nego što izgledaju danas, ali mi je kasnije to bilo dovoljno da se podsetim uopštene zamisli. Pronašla sam sve beleške koje sam povremeno zapisivala, i ozbiljno krenula da razmišljam o priči – da razrađujem detalje, a onda i da pišem. Početak ozbiljnog procesa pisanja se dešavao dok sam završavala prvu godinu Psihologije. Uglavnom svim brucošima prva godina bude priličan šok. Ni ja nisam bila izuzetak, i kada je leto konačno došlo, ‘lečila’ sam se čitanjem svega što mi je padalo pod ruku, a ponajviše fantastike. Tako sam nakon čitanja jednog YA distopijskog romana bila vrlo nezadovoljna krajem i porukama koje su bile poslate. Želela sam da preduzmem nešto po tom pitanju, i jedino što mi je padalo na pamet, bilo je da napišem nešto svoje, onako kako ja mislim da treba. Tako sam se setila ideje za roman, i bez ikakve provere i ponovnog čitanja sam poslala drugarici da pročita pomenutih pet poglavlja. Ona se oduševila, i pitala da li ima još. To mi je bila dovoljna motivacija da nastavim dalje, i da se ponovo zainteresujem za ono što mi je palo na pamet nekoliko godina ranije.
Rad sa urednikom je izuzetno bitan. Mislim da je ovaj korak ključan u zaokruživanju dela, i da može mnogo da poboljša roman, bez obzira na to koliko je bio dobar u startu. Naravno, sve pod uslovom da urednik zna šta radi, i da ne piše umesto autora. Moj roman je uređivala Stanislava Radosavljević, sa kojom sam imala izuzetno dobru saradnju. Ukazala mi je na mnoge suvišne reči, na nedoslednosti koje sam previdela, na ono što treba produbiti, šta je neuverljivo, a šta nepotrebno. Ni u jednom trenutku se nije mešala u radnju, niti je pokazivala želju da piše umesto mene. Imam utisak da je to jedan od najvećih strahova autora – da im neko ‘ne upropasti’ delo mešanjem u samu radnju, ali kao što sam rekla, pravi urednici to neće ni pokušati.
Volim da čitam klasike, u njima možda čak i najviše uživam. Volim i romane sa istorijskim podlogama, posebno one za koje nikad niste sigurni jesu li se stvarno desili. Što se tiče fantastike, ranije sam je mnogo više čitala nego sada. I dalje je volim, ali ne svu, i ne uvek. Mnogo mi je više ležala naučna od epske, kao i one knjige koje se ne deklarišu ništa detaljnije od samo fantastika. U suštini se ne bih vezivala za sam žanr jer se dešava da mi se dopadne i nešto za šta nikad ne bih pomislila da će me privući. Osim romana volim da čitam i knjige iz oblasti društvenih nauka, studije društva, a povremeno i naučne radove iz oblasti psihologije.
ŽANR: horor/epska fantastika
Bajke su narativi koji su me oduvijek privlačili i koji će me zauvijek i dan više održavati u životu. Dovoljno je reći da sam pobornik teorije da su bajke genomi i hromozomi cjelokupne književnosti da bi sve bilo jasno. Odrasla sam na tradicionalnim Grimovim bajkama. Srpske i Peroove nisu bile bliske mom okruženju (ni sama ne znam zašto) ali i braća Grim su bila dovoljna da me opiju za čitav život. Kasnije, kad sam poodrasla, dovoljno da mogu sama lutati šumom (što uistinu i jesam radila), otkrivala sam bajke dalekih zemalja. Priče iz Hiljadu i jedne noći, među prvima a onda, idemo dalje, sve bajke svih naroda svijeta. Doduše, imam i živu ranu, a to je ona stara knjiga bajki, plavih korica, izdanje iz Hrvatske iz neke sedamdesete ili osamdesete godine prošlog vijeka, koju nikad nisam imala a očajnički sam je željela. Rođaci čija je knjiga bila, od nje su napravili karte za igru. Ne znam kako sam to preživjela. No, skrenuh sa teme i puta, baš kao i junaci bajki. A to mi je svojstveno. Skretati sa puta, ne biti junak bajke. Od tada, pa do dana današnjeg, tražim idealnu knjigu bajki. Toliko je tražim da je ona postala predmet moje snevne okupacije. Da, ja sanjam bajke. Pojavi se tu pokoja knjiga koja bljesne pred mojim očima i u mojoj imaginaciji kao potencijalna knjiga „to je to“, „to je ta knjiga bajki za koju ću prodati svoju dušu“, ali onda se na koncu razočaram jer autor zezne. Stare, strašne, tradicionalne bajke, koje su othranile vaskoliko čovječanstvo nisu imale narativne greške i zbog toga su preživjele.
Među posljednjim knjiga koje sam pročitala a koja je obećavala bila je The hazel wood ili u prevodu Daleka mjesta. Ne znam da li je kod nas stigao prevod ali jeste kod Hrvata, oni prate svjetsku scenu i publikuju ono što je na neki način vrijedno pažnje. Ova knjiga svakako jeste, ali kao i svakaka knjiga – ona ima začkoljicu koja ju je srušila sa pijedestala na koji sam je skoro pa postavila. Knjiga The Hazel wood je izuzetno zanimljiva i uzbudljiva priča, ali joj fali, kao i mnogim drugim knjigama, objektivnije sagledavanje nekih narativnih problema koji usporavaju neobičnu autorsku intenciju. Pored svih kvaliteta: dobro osmišljeni likovi, koji su dio dobro osmišljene i realizovane radnje (do jednog trenutka), knjiga je prepuna preokreta, uzbudljivih bajkovitih i bajkovnih mjesta, ali, ipak u ovom radu, fokus će biti na nekim manje uspjelijim poduhvatima.Odmah ću reći, da ne dužim, falila je urednička ruka. Ne tokom same naracije, ne tokom sređivanja rukopisa, ne tokom organizacije sjajnih događaja! I autorki i uredniku falio je – kraj. A bajka ma koliko „duga“ bila (ok, žanr, žanr) mora imati taj kraj koji nikad nećemo zaboraviti. Na moju veliku žalost, ja ovaj kraj nikada neću zaboraviti jer je čisto razočaranje; moj horizont očekivanja se utopio, ali nije bilo sve tako crno. Za jednog fanatika sa bajkama reakcija jeste ovakva očekivana, ali za nekoga ko jednostavno pristaje na novo oblikovanje bajkovnog žanra, knjiga je i više nego pristojna. Poput knjige Kuća na kokošijim nogama, i ova knjiga ima sjanu i fantastičnu šumovitu atmosferu. A u biti, to je ono na šta se gleda. Što je dublja šuma, to su veće šanse da se pojavi ne jedan već više vukova. U ovom romanu, ne mogu reći da ih nije bilo već naprotiv, jeste, ali svaki taj vuk, svaka ta opasnost bila je nedovoljno razvijena i razriješena. Ostalo je da visi u vazduhu kao da ni autorka nije znala šta želi. Svakako, knjigu preporučujem zbog koncepta priča, zbog knjige u knjizi, zbog priče u priči o priči. Zbog junakinje koja to nije a opet i jeste. Iako pripada omladinskom žanru, moram pohvaliti trenutak gdje autorka nije podlegla emotivno-romantičnom fazonu, već je ostala vjerna naraciji. Ostala je vjerna svojoj ideji, a to je da junakinju iz mjesta A prebaci u mjesto B, gdje će da se riješi problem, a zatim je smjesti opet u mjesto A. Zvuči suvoparno, hladno, neoriginalno, ali u biti, knjigu valja pročitati, ako ništa drugo bar da se vidi trenutak gdje autori zakažu sa realizacijom ideje. Mračne knjige, mračne priče uvijek imaju prednost, pogotovo gdje se za aktante uzimaju granični likovi, odnosno oni junaci koji u glavnim (usudimo se reći mejnstrim bajkama) drže sporedna mjesta. Tako je sa ovom knjigom. Umjesto glavnih, umjesto vladajućih, autorka uzima pogranične likove i saosjeća se sa njima i tjera ih da prežive, da izađu iz semosfere. Izlazak iz onoga što nam/je im je namjenjeno nije lako, jer u biti od sebe se ne može pobjeći. Od priče se ne može pobjeći!
ŽANR: horor