U istoriji nekog naroda, mitološko i obrednose tesno prepliću i predstavljaju dušu naroda u složenom istorijskom poretku. Ispustiti ovaj momenat znači zaboraviti na usmenu tradiciju, predanje i lepotu narodnog jezika i duha. Od bajalica do priča za laku noć, basni do pesama, predanja i legendi, jedan narod živi. Istorija priča svoje priče koje često pišu pobednici, a mitsko nadživljava i pobednike i poražene.
Zmaj i Milena su na neki način otkrovenje budući da se u mnogo navrata vrtimo oko staroslovenske mitologije a zaobilazimo ono šta nam je daleko bliže – našu srpsku narodnu mitologiju i tradiciju. Ovde ne polazim iz pozicije lokal patriote, već prosto primećujem da našem književnom jeziku nedostaje onog dijalekatskog i da je u poslednjih desetak godina mi zaista zafalilo da nešto ovako pročitam. Matilda Veljković me je lako kupila svojim stilom pisanja, kao i načinom na koji slika srpskog seljaka i njegov svakodnevni život.
Običajno, obredno i religiozno se prepliću sa zlim, mračnim i demonskim, to je kombinacija koja me očarala. Svakako, ova kombinacija ne bi bila tako dobra da iza nje ne stoji izvanredan spisalački dar.
Pre svega, a nadam se da se autorka neće naljutiti što ću reći, za mene je ovo svojevrstan omaž velikom Milovanu Glišiću i radujem se što ćemo imati prilike da ovako nešto čitamo. Momenat iskonske jeze i strave u kostima čoveka koji je noću sam, u svetu utvara, koje slobodno haraju putevima oslikan je tako da ga doživljavate na sebi. Zmaj i MIlena su štivo, koje valja da se iščita ponovo, naročito jer će u prvom čitanju da vam pobegnu neki detalji što zbog bogatstva likova, što zbog radnje koja se prepliće. Međutim, ovo vam neće teško pasti jer je izuzetno pitko, jezik je blizak kao i likovi.
Na šta treba obratiti pažnju?
Jako mi je zanimljiv sklop likova u ovom kraćem romanu, posebno ženskih likova. Ispred nas su arhetipovi: od mlade neiskvarene žene-device preko zle demonom opsednute, majki koje brinu za svoju decu, od vile do raznih verzija babe, od kojih je jedna i demonska. Srpska žena-devica, majka, veštica ili baba stub je kuće srpskog seljaka i ono što ćemo svakako videti i zbog čega ćemo voleti ovu knjigu jeste što ih je autorka svaku ponaosob prikazala i približila nam ih.
Upoznajemo se, čitajući Zmaja i Milenu, i sa raznim bićima naše prirode, razumemo njihovu prirodu i dotiču nas njihove ljudske strane.
Shvatamo da je u biti tih bića vrlo često dobro, ali da se i ne odriču i od onoga što je kult žrtve u narodima sa bogatom paganskom tradicijom poput našeg. Konstantna borba između dobra i zla kao tema koja se prepliće u raznim pričama, koje tvore ovaj roman je vrlo bitna za razumevanje onoga što je autorka želela da kaže. Bića prirode – bića šuma, voda, neba – žive svoj život uporedo s ljudskim i ukrštaju im se putevi. Ovde negde zapravo shvatamo to tesno odvajanje između magičnih sila dobra i sila zla. Emocije su iskrene, od ljubavi do mržnje, straha, opsesije. Zmaj, kao božansko biće, posrednik je između zemlje i neba, pokazuje svoju ljudsku prirodu jer želi da voli ali ga je i nemoguće odbiti. Ala ili zmija i svi njeni podanici, nasuprot Zmaju, ne pokazuju mnogo humanosti. Međutim, najbitnije je da ćemo kroz ovu knjigu naučiti da malo više volimo svoje korene i da prepoznamo da postoji jedno bogato kulturno nasleđe, koje negde ostaje nedorečeno.
Što se tiče onoga što ću reći tu svakako ima i nekoliko zamerki – pre svega da mi je prekratko, jer taman sam se začitala i uživela kad ono nema više. To doduše znači da je štivo sjajno. No, ako uzmemo u obzir da se ovde prati žanr pripovetke onda je sa te strane apsolutno u redu. Na neki način je i ispoštovana karakteristika i dužina književne forme, u kojoj su ovakva dela kod nas pre svega nastajala – što će reći pripovetke. Već sam naglasila da je meni bilo potrebno i dodatno čitanje, jer mi se činilo da je brzina dodavanja likova zbunjujuća i negde mi nedostaje da čujem više o Mandalini, baki one Stanke što se rodila sa košuljicom, ali to je sad već neka druga priča.
Nadam se da ćete uživati u čitanju jer ovo nije knjiga koju treba propustiti.
Prihvaćajući Sunovu hipotezu da je „put“ najvažniji element koji određuje ishod rata, postaje očito zašto je Yang pobijedio a Carstvo nije. Yang, i to mu je jedna od jačih karakternih osobina, pokazuje napadno povjerenje u svoje podređene – i zato npr. vjeruje Schönkoppu čak i kad to više nije oportuno. Jasno im daje do znanja da cijeni njihove sposobnosti i da će uvažiti njihovo mišljenje, dok oni, sa svoje strane, pokazuju zahvalnost i nemalu dozu ponosa što služe pod takvim generalom. Nasuprot tome, situacija u carskom kampu je polarno suprotna – zaista nije ni čudo da je njihova „neosvojiva“ tvrđava pala praktički bez ispaljenog metka.
Kako i o Alijansinim, tako sam se već prije raspisao i o grijesima Carstva, bez želje da se opet ovdje ponavljam. Ono novo što donose naših pet epizoda je, na primjer, brzinski uvid u karakter samog cara Fridrika IV. Već smo otprije znali da je prljavi stari ljigavac (Anerosse), no sad vidimo i da je potpuno nesposoban i nezainteresiran kao vladar. Da je distanciran od realnosti u kojoj žive njegovi podanici nije ništa novo, ali Fridrik je izgleda distanciran i od svega te svakoga drugoga što nisu kancelar Lichtenlade ili vrtlarstvo. Čak mu i njegova najvažnija tri admirala ne odgovaraju direktno, nego tek preko Lichtenladea. Uzimajući u obzir važnost „puta“ i način na koji ga Fridrik ostvaruje, jasno je zašto je Carstvo u golemoj banani, i zašto su ljudi poput Reinharda i Yanga puno uspješniji kao vođe. I čak i ako Fridrik ima dovoljno pameti da shvati kako Reinhard spletkari protiv njega, izgleda da je previše slab ili nezainteresiran da išta konkretno poduzme oko toga.
Epizoda s Klopstockom je također uglavnom utvrđivanje gradiva, uz tek tu i tamo uspostavu nekih novih elemenata. Tako npr. upoznjemo princa Braunschweiga (posve očekivano – bahati gad) i barunicu Magdalenu (prva plemkinja koja se ponaša kao normalan čovjek). Opet vidimo da je carsko visoko društvo gnijezdo guja odakle je najbolje u pravlu pobjeći glavom bez obzira, ali to smo već i otprije znali. U biti, tek mi se dva detalja ove epizode posebno ističu zanimljivošću. Prvi je stalna prisutnost cara Fridika kroz epizodu kroz epizodu, iako se skoro uoće fizički ne pojavljuje. Apsolutno sve u ovoj epizodi vrti se oko njega: Braun organizira parti kako bi se car pojavio i tako mu nabio ugled, Klopstock planira njegovo ubojstvo, dok sva sila plemića dolazi na parti isključivo s ciljem da mu se približe (i stoga odlaze kad čuju da ipak ne dolazi). Način na koji je car svojim nedolaskom svima njima nehotično pokvario planove je u najmanju ruku tragikomičan. Kao da je Fridik, „Kralj Sunce“, centar svemira oko kojeg se sve vrti, a svi plemići tek moljci koji lete oko njega i bore se za dašak njegovog svijetla. I pritom, da metofora bude potpuna, u pravilu i izgore u pokušaju.
Pesme daleke zemlje – Artur Č. Klark
Neobična zemlja – Mjurijel Barberi
ŽANR: vojna fantastika/naučna fantastika
Hju Grej (1933) je u blizini Fojersa navodno uslikao ovo mitsko stvorenje. Blago zamućena fotografija je raskrinkana kao prikaz glave njegovog labradora koji je vadio štap iz vode ili mutni prikaz vidre a moguće i labuda. Originalni negativ je izgubljen, no, Mauris Burton (1963) dolazi u posed dva kontaktna pozitiva ovog negativa koji su projektovani na platno pokazali vidru kako surfuje po površini vode.
Južno afrički turista E. Tejlor je (1938) snimio tri minuta filma na 16 mm traci. Iako ga je Burton sklonio od javnosti jedan kadar je završio u njegovoj knjizi „Neuhvatljivo čudovište“ gde ga opisuje kao plutajući objekat, nikako kao životinju.
Gugl je je za 81. godišnjicu „hirurgove fotografije“ postavio na Gugl Dudl novu opciju sa kojom običan svet može da ima uvid u jezero kako na površini tako i ispod. Tim gugla je proveo nedelju dana prikupljajući slike strit vjuer treker kamerom prikačenom na brodove. Podvodni fotografi (koji inače prikupljaju podatke o koralima) omogućili su podvodne snimke.
Baš ta tolkinovska ideja o božanskoj i stvoriteljskoj prirodi pesme ima svoje specifično mesto u Kalevali, gde se vidi na primeru Leminkajnovog lika kako pesma, osim moći da pomogne u borbi i začara neprijatelja, ima magijsku moć da leči, upravlja prirodom, pa čak i da vrati mrtve u život. (Kalevala, 1964: 84–89) Ipak, ova paralela jeste tek jedna u nizu paralelizama između tema, pa i fabularnih rešenja zastupljenih u epu i Tolkinovim delima, pa se tako vrlo laku mogu podvući i sličnosti koje se zasnivaju na strukturnim i tehničkim odlikama. Na primer, jedna od najpoznatijih odlika epa jeste nešto plastičnija predstava likova, budući da su ukalupljeni u poznate i tipske funkcije koje počivaju na staroj i dobro poznatoj opoziciji dobra i zla, junaka i negativaca. To ne znači da likovi u epu nisu izražajni, niti višedimenzionalni, već samo da njihova konstrukcija nije prikazana onom jačinom kojom postoji npr. u drami, gde se konflikt između junaka i sredine, kao i konflikt unutar samog junaka smatra centralnim mestom umetničkog dela. Na primer, Ahilej u Ilijadi jeste vrlo složen junak, on je osoba koja prolazi kroz veliku transformaciju, od sebičnog i uvređenog junaka kojeg pokreću gnev i inat, postaje neko ko je potpuno spreman da odbaci besmrtnost i pogine za čast i ime. (Homer, 2015)
Takođe, svima koji su čitali Gospodar prstenova (ili gledali ekranizovanu varijantu u režiji Pitera Džeksona) poznata je priča o Aragornu koji postaje Elesar. A ipak, konstrukcija samog Aragorna, kao književnog lika, nije dovoljno izražajna, niti kao da je upotrebljen sav potencijal širine i dubine ovog junaka, ili bar ne na način koji odgovara romanu ili drami. Aragornov lik i njegova priča jeste u srži tipska, epska pripovest o vrlom heroju koji oslikava vrednosti jednog načela/epohe/naroda/koda, i koji kroz mnogo godina lutanja, patnje i razna iskušenja zadobija ruku voljene i krunu koja mu pripada (slično Odiseju, a tu sličnost grčkom heroju dodatno potkrepljuje i arhetipski momenat kada Aragorn zbori sa senima preminulih izdajnika kada kroči na Staze mrtvih, baš poput Odiseja koji pri silasku u Hadovo carstvo vidi senke Tiresije, Ahileja i drugih duhova, od kojih traži savet i pomoć). Pripovest o Aragornu čini veliku potku sage o prstenu i usmerava fabulu čitavog dela ka centru raspleta. Ona je idejno, kompoziciono i stilsko genijalno osmišjena, ali kad je reč o samoj karakterizaciji, mora se priznati da nije odveć razvijena.
Pozdrav ljudi. Verujem da se dobro držite u karantinu i da vreme ubijate na kvalitetan način uz dobru seriju, film, knjigu ili strip. I vaš profesor je živ i zdrav i za danas vam je pripremio jedan must read klasik apokaliptičke fantastike koji je postao obavezna lektira kada se pojavio uživajući i danas kultni status. No, idemo redom.
Roman Dan Trifida (The Day of the Triffids) objavljen je 1951. godine i odmah je privukao pažnju po svojoj radnji i pristupu katastrofi koja je uništila ljudski rod. Priča prati biologa Bila Mejsena koji je, zbog operacije očiju, propustio da pogleda astronomski fenomen meteorske kiše u bolnici. Sutradan sam skida svoje zavoje i suočava se sa opštim haosom izazvanim pandemijom slepila kod ljudi koji su sinoć prisustvovali fenomenu. Da stvari budu gore na scenu stupaju Trifidi, hodajuće biljke mesožderke, kojima ljudi postaju glavno jelo na meniju. Naš junak odlučuje da pronađe još sposobnih ljudi koje nije zahvatilo slepilo i započne borbu za opstanak čovečanstva i izgradnju novog društvenog poretka.
Za radnju bih mogao da kažem da je dosta slična Smrti trave Džona Kristofera (bila je predmet našeg predavanja). Dnevna rutina biva narušena iznenadnom katastrofom s tim što su, za razliku od Kristofera gde su uzroci propasti civilizacije klimatske promene i ljudski faktor, kod Vindhema to često vanzemaljci. Zajedničko njihovim radovima je što su ljudi sami sebi najveći neprijatelji, Homo homini lupus, iliti čovek je čoveku vuk. Dok bi u Smrti trave ljudi zajedničkim udruživanjem mogli da reše problem gladi, ovde je neprijatelj vidljiv i pred nosem, ali ipak i dalje postoje klasne i ideološke podele. Za razliku od Kristofera koji je objasnio uzrok apokalipse u svom najpoznatijem delu, Vindhem je ostavio čitaocima da sami nagoveste odakle su potekli Trifidi.
Pamela Lindon Travers, poznata kao autorka knjiga o Meri Popins, bila je jedna od onih ljudi za koje biste rekli da su pravi pravcati namćori, ekscentrici ili zastrašujući osvetnici ako ih naljutite. Za nju nije bilo ništa čudno piti rum izjutra, psovati, promeniti ime, pljunuti na sve granice koje društvo postavlja i upravljati se sopstvenim načelima na dobro ili zlo, što je Dizniju zadavalo neverovatne glavobolje tokom autorske bitke za ekrenaizaciju Meri Popins. Čuvena je priča o tome kako je Pamela usvojila samo jednog od beba blizanaca (ostavivši drugog u sirotištu) zbog saveta tarot majstora i vidovnjaka, što je pospešilo priče kako je zbog svoje opsednutosti misticizmom bila član kulta, a njena biseksualnost i mnogobrojne ljubavne avanture su oduvek bile pravi opijum za tračare. O Pameli postoje mnoge anegdote, ali njen šaroliki i nemirni život nadmašuje svaku. Ipak, kakav god sud publika imala o ovoj zanimljivoj i komplikovanoj osobi, ona i dan danas ostaje najradije upamćena po tome što je napisala serijal od osam knjiga namenjenih deci. U tim knjigama je možda ključ po kome se možda može dekodirati enigma Pamele Lindon Travers, rođene kao Helena Lindon Gof, poznate i po tome što je bila glumica, pisac, folklorista, strastveni putnik i avanturista.
