Blog

Proći kroz vatru ili biti progutan njom

Posted on by Nebojša Damnjanović

„Dan kad je nebo palo“ – Afrodita Nikolić

Ljudi i njihove sudbine ne odudaraju mnogo od sudbina svetova. Kao i civilizacije, pojedinci takođe imaju svoj uspon i svoj pad; barem se čini da je tako u priči Afrodite Nikolić „Dan kad je nebo palo“. 

Epska priča o borbi dva kraljevstva, Svetla i Vatre, govori o vrlinama i manama ljudske prirode. Uvodna pesma, koja ovde funkcioniše kao epigraf, predstavlja nam jedan svet, svet sa svojim pravilima, ustanovljenim od strane Drevnih ratnika, pravilima o koja su se dva glavna lika u ovoj priči oglušila, svaki od njih na sebi svojstven način.

Autorka nam predstavlja Svet, sačinjen od Velike vode, Velike zemlje, Tla i Planina, u kom živi Zemaljski narod koji je potčinjen Kraljevstvima Svetla (tj. Nebeskog naroda) i Vatre, kojima vladaju Kralj Nebeske vojske i Car Zmajeva. Prvi ima sina, „Novog princa Nebeske vojske”, a drugi ćerku „Zmajevu princezu”. To dvoje naslednika predskazuju događaje koje će se desiti dalje u priči, i koji će dovesti do sunovrata njihova dva kraljevstva, dve dinastije i do njihove lične propasti.

Nedovoljno obrazloženo u samoj priči kada i kako, može se primetiti da su se njih dvoje u nekom trenutku upoznali i zaljubili jedno u drugo, što se ispostavilo ne samo da je zabranjena (s obzirom na konstantne borbe koje su se vodile između dva kraljevstva na Bojištu, vekovima), već i da je fatalna ljubav, koja je dovela do propasti njihovih kraljevstava, smrti miliona i do Potopa koji je zauvek izmenio izgled Sveta. Oboje, koji su još od malena obučavani da postanu ratnici i vođe, kao i za naslednike tronova svojih očeva, pokazuju mane koje će ih na kraju koštati svega što imaju – Novi princ ima neobuzdanu narav, a Zmajeva princeza ne želi biti ratnik, jer naprosto nije osoba niti toga kova niti vremena i sveta.

Baš upravo to spominje i na to upozorava „Zakletva Drevnih ratnika“ stihovima u vezi Bojišta, kako: „nad njega se ne sme poći, ili podno njega pasti, ni zbog ponosa i osvete, ljubavi, nit’ časti” (odnoseći se na Novog princa), i „Nek je proklet koji beg od Bojišta traži, koji je besan zbog stradanja, koji ga se plaši! Nek mu Majka smrti darove donese“ upozoravajući na osobine Zmajeve princeze. Ta zakletva se (u njihova dva konkretna slučaja) obistinila kao nekakvo proročanstvo, združeno sa rečima oca Zmajeve princeze, Cara zmajeva, koji verovatno verujući u neizbežnost sudbine kaže da je ona: „ … Majka smrti. Odavno te čekamo da završiš ovaj rat i doneseš mir našem Svetu”, što se na neki način i desilo, samo verovatno ne onako kako je to on priželjkivao. Uz to saznajemo da su se i stari, „izabrani“ predstavnici Nebeskog naroda vremenom „iskvarili”… „Govorili su o slozi, pravdi i proročanstvima. Nabrekli od hrane i pića, poročni, zajedljivi i stari bili su sve što su prezirali“. A ni njen otac nije više bio onaj isti kao nekada… „Nekada blistava figura, koju su bespogovorno pratili na Bojištu, oličenje snage i hrabrosti koje ih je vodilo u pobede, dremala je na tronu opijena vinom, sita svega što ga okružuje. Borbe odavno nisu bile njegov život. Čim mu je kći stasala za borbu, svu svoju pažnju usmerio je na predaju krune“. Mada su stari, „izabrani“ za jednu stvar bili u pravu, a to je da: „Sloga je ono što nas drži na okupu. Sloga je ono što nas vodi u pobede. Onog dana kada budemo krenuli jedni na druge, biće dan naše propasti…krv ne prašta izdaju“, jer čim je (zbog prirode svoje naravi) Novi princ ubio Kraljicu ala, prognan osećajem krivice zbog gubitka svoje ljubavi, zapalio je sopstveno kraljevstvo, nakon čega Svet više nikada nije bio isti.

Priča se završava slično kako je i počela – predstavljanjem poslednjeg Mohikanca jednog vremena koje je jednom bilo i više se nikada ponoviti neće, iz perspektive starog čoveka koji je nekada davno bio mladić koji obećava, kome su u jednom novom, siromašnijem i surovijem vremenu, vremenu Ljudi („Vremenom, postali su isti kao oni. Ubijali su se, mrzeli, postali previše ponosni i surovi“), ostala samo sećanja, uspomene na neko drugo vreme i neki drugi Svet, čoveka suočenog sa sopstvenim greškama, porazima, emocionalnim i pravim ranama koje nikad neće zarasti. I taj isti, mada sada stari princ, pokušava sećanjima da odagna reči svoga oca kako: „Svaki ratnik ume da prepozna smrt. I svaki ratnik je se plaši isto koliko je i poštuje. Možeš da je prevariš… ponekad, ali joj ne možeš pobeći“ skretanjem misli na činjenicu da ne može preći preko sopstvenih grešaka sem ako njima ne da neki dublji smisao.

„Ognjište se nikada ne sme ugasiti. Neprijatelj ne sme zaboraviti da smo ovde. Onog dana kada ne budeš imao čime da održiš vatru, baci se u nju“ je nada da će sve ono što ga je zadesilo ostati za nauk budućim pokolenjima Nebeskog naroda i Ljudi da ne ponove iste greške kada opet jednoga dana budu oformili svoja kraljevstva.

Morana i bezimeni čovek – Rastko Savić

Posted on by Redakcija

Jako davno, kada je Svarog stvorio svet i kad se na njemu nastanio narod, kad su njegova deca zauzela svoja mesta kao zaštitnici ljudi, bilo je radosti i svetla. Ljudi su se širili i nastanjivali se u svakom uglu sveta. Koliko god daleko išli, osećali su kako im se taj isti svet opire zbog napadnog nastanjivanja. Bogovi i razni heroji tu su nalazili svoju svrhu, povlačeći crtu između ljudi i sveta prirode. Hrabrošću, mudrošću i odvažnom snagom čuvali su jedni druge i osvetljavali noć za svoj rod. To je bilo lepo lice našeg naroda, naše Sunce, zlatno i životodavno. Ipak, ovo nije priča o Suncu, već o Mesecu, hladnom, bledom i nedostižnom. Koliko god bogat bio dan, koliko god slavlja, ponosite hrabrosti i neukrotive sreće bilo među nama, noć bi uvek došla sa svojim deverušama: sa bolešću i siromaštvom. Takav strah bi unosile u ljude da su se oni okretali jedni protiv drugih kako bi izbegli njihov dodir. Zatim bi svetla deca bogova pokazala svoje drugo lice. Ljudi, na koje bi pala njihova senka, bili su odbacivani zbog sumnje da su počinili nekakvo zlo, nekakav strašan greh. Jer zašto bi se siromaštvo nadvilo nad pravednikom? Zašto bi bogougodan čovek bio bolestan? Samo oni koji su se ogrešili o svoj rod ili svoje bogove osetili bi kaznu. Kako ne bi njihov rod patio zbog tereta nakaznog bolesnika i kako se bogovi ne bi rasrdili na njih, takvi ljudi bili su proganjani u divljinu, daleko od očiju i ruku koje bi opoganili svojim prisustvom. Takvi ljudi su lutali dok ne nađu neko mesto u šumama, na planinama i brdima. Kad bi barem bili te sreće da ih prognaju na proleće ili leto. Kakav bi nesrećnik morao biti onaj čovek koji gleda na put sa oboda svog sela u sumrak, sa ljutim povicima iza leđa i zloslutnim senkama ljudi koji su ga terali, naoružani vilama i toljagama? On bi samo mogao da stegne zube i uvije se bolje u poderani ogrtač, dok je bosonog išao u noć.

Dva dana je hodao do sledećeg sela, nadajući se da će se smilovati tamo na njega. Noć je brzo padala, a nigde nije bilo zaklona od snežnih pahulja i ledenog vetra. Samo pusta polja prekrivena snežnim smetovima, u svim pravcima. Možda mu se učinilo kad je video, nešto dalje od njega, jednu osobu kako stoji u snegu. Njeni obrisi bili su jedva vidljivi naspram tame. Nije osećao stopala. Jedva ih je pomerao kroz snežni pokrivač, a svaki mučni korak ga je podsećao na težinu lepljivog blata u močvari pored njegovog sela. Tu se često sam igrao kao dete. Nije imao nadu da je ponudi svom izmučenom telu. Bolest ju je ugušila jako davno. Umesto nje, dok je koračao napred kroz urlik vetrova, prisećao se detinjstva. Tako davnog, tako dalekog.

„Hodaš li, tugo? Ima li još života u tebi, ili si ga ostavio na pragu svog sela?”, čist, razborit glas se začuo kroz lomljavu ledenih pahulja. Nije mogao da se osvrne da vidi ko mu to govori, a nije ni morao. Znao je da u ljutoj zimskoj noći, na ovom polju koje je pupilo od cvetova u proleće, nema nikoga. Ta mrka opsena koja proseca noć svojim ponosnim držanjem, na čijoj se koži gubi svetlost minulih zvezda, čekala ga je. I on je hodao. Soptav kašalj ga je zaustavio više puta. Kakva suluda nada je postojala da prođe ovakva noć? Na izmaku snaga se stropoštao na sneg.

„Ipak si uspeo”, rekla je senka.

Žena koja je stajala nad njim, bila je lepotica studenog pogleda, očiju tamnih kao mastilo. Duga ravna kosa, što podseća na sjajno gavranovo perje, padala joj je u talasima do kukova. Obnaženih ruku, u jednostavnoj haljini čija se boja prelivala od tamnog sivila i hladnog purpura, do glečerskih dubina mora i okeana. Vitka i visoka poput jele, nadvila se nad njim sa osmejkom na ledenim usnama. Iako mu se maglio vid, ona je bila jedina bistra tačka.

„Ti si…?”, promuklo je zaustio pitanje.

„Poznaješ me. Ja sam san, tišina i noć. Saputnica ljudi koji čekaju pokraj druma, koji nestaju u šumama jednolikih čestara. Ja sam kraj puta i poslednji udah na dnu jezera. I moj dodir je uvek topao”. I bio je. Odavno je zaboravio osećanje bola. Toliko daleko od toplote vatri svog sela, mogao je samo da se priseća šta znači udobnost. Od vrha glave mu je lagano prelazila glatkim, mekim prstima, preko ramena, sve do šake. Gde bi njena toplota minula, vraćala bi se jeza, koja bi ubrzo i sama nestala. Moranin glas je bio opojan kao vino, klizio joj je preko tankih usana odmereno i lako. Bio je zov ptica u noći bez zvezda.

„Zašto”, par bolnih trenutaka je kašljao, pa kad je povratio glas, nastavi, „zašto si ovde u sred zime? Zar bi i lepoticu kao što si ti proterali?” Morana je podvila haljinu i sela pored njega na sneg. Toliko je bila laka da nije ostavila ni traga na ledenom pokrivaču , niti su njene suknje šušnule kad ih je podvila.

„Nemam ja selo, niti dom kome da se vratim”, odgovorila je zamišljeno, „Drago mi je što se brineš za mene”.

„Majka mi je uvek pričala, lepa reč ne košta, ali mnogo znači”, zaćutao je na tren da odmori glas,

„Podsećaš me mnogo na nju. Imaš taj zabrinut izraz lica kakav je ona uvek imala”.

Oteglo se hučanje vetra oko njih. Tako je pao u sneg da je mogao samo da ga osluškuje kako svira i luta po Moraninim golim rukama.

„Sigurno ti je teško da pričaš. Dozvoli, pomoći ću ti”, njeni prsti mu se zadržaše na tren na jabučici grla. Postepeno je bol nestajao i mogao je slobodnije da udahne.

„Hvala ti. Pitao bih te da li ti je hladno”, pokušao je da joj dodirne zalutali pramen kose, međutim vide da je uzaludno kad mu ruka nemoćno pade nazad pored tela, „ali ne vidim da drhtiš. Nijedan od tvojih pramenova kose ne pomera vetar”.

Pitao se da li je bila stvarna ili mu to njegove umorne misli stvaraju sagovornika.

„Hladnije je bilo u tvom selu, kad su te prognali. Šta si loše učinio da se tako ophode prema tebi?” Uprkos nežnoj brizi u njenom glasu, samo je mogao tužno da uzdahne:

„Činilo mi se da sam kriv zato što sam se rodio. Od malih nogu sam bio ovakav. Zbog bolesti nisam mogao ocu da pomažem u polju. Vid mi je bio slab, te nisam smeo da lovim. Dok su moji vršnjaci učili zanate svojih očeva, ja sam sedeo kod kuće. Čak mi ni ime nisu dali, jer su mislili da neću živeti dovoljno dugo da nešto znači. Ali iako su se tako loše ophodili prema meni, nikada nisam nikoga povredio. Nisam verovao da, samo zato što je meni loše, to treba da širim dalje i da prenosim drugima. Gde sam mogao, pomagao sam. Stari sveštenik iz našeg sela bio je vičan lekovima, učio sam kratko zanat kod njega. Bio je dobar prema meni, jedini kome nisam smetao. Preminuo je pre dva dana”. Ništa od toga nije morao da joj priča. Morana ga je poznavala bolje od njegove rođene majke, i njega i njegovu kob. Boginja se pojavljuje svakome kome kucne čas. Ipak nešto u njegovim rečima ju je podsetilo na njenu zlu sreću. On je tek jedan od bezbrojnih duša koja će ići pred Crnobogove dvore. Na svoje iznenađenje, sama od sebe, počela je da priča.

„Nije retko da čujem priče o tegobnim životima kakav je tvoj. Ima ih mnogo, toliko mnogo da bi ti srce prepuklo hiljadu puta za samo jedan dan. Videla sam sve živote i ljude, od novorođenčadi do staraca koji se mere sa drvećem po godinama. To je posao, kao i svaki drugi. Zatim sam bila blagoslovena decom. Tri cveta, tri ćerke, devojčice moje. Moj ponos”, rekla je očajno Morana.

Mahnula je rukom i čelično sivi oblaci se razbežaše, rasterani ledenim vetrovima. Na nebu iznad njih sijale su tri svetloplave zvezde.

„Da li si ikada čuo za Noćnice?”, upitala je.

„Ne, nikad. Ne znam ni šta su one”, sa mukom je odgovorio.

„One su bile moje kćeri. Svaki put kad bi došlo vreme da dođem u neki grad ili selo, one bi stizale prve, noseći suze majki i očeva u svojim šakama. Zahvaljujući njima, ljudi su uspevali da se oproste od svojih dragih, a preminuli da počivaju u miru, bez tereta dugova ili grehova. Po jedna Noćnica za svaki čas noći: jedna za sumrak, jedna za ponoć i jedna za poslednju tminu pred praskozorje”, dok je govorila o kćerima, glas joj je drhtao.

Nema živog čoveka, niti boga pod Svarogovom krunom da je mogao prozboriti ijednu lepu reč za Moranu, boginju zime, mraka, tišine i smrti. Bojali su se i zazirali od njene senke, a kamoli njenog besa. Nije imala s kim da priča, a umirući ljudi su je previše često molili za milost i oproštaj koji nije mogla da im da. Ali ovaj čovek, sam, bolestan i prognan, u dronjcima i ranama, pažljivo ju je slušao. U njegovom izmučenom glasu bilo je naznaka nečeg što su imali zajedničko. Postao je jedini smrtnik kome je poverila svoj očaj i ogorčenost.

„Nikad nisam bila dobrodošla u vaše gradove i naselja. Nisam to ni tražila. Ali moje ćerke, moje Noćnice, provodile su više vremena među ljudima nego uz mene. Nisu ljudi oplakivali samo mrtve. Takav sam strah, izgleda, unosila u živi svet da je na par mesta proklijao u mržnju. Kad su ti ljudi videli da ne mogu da mi naškode, iako su to uporno pokušavali, okrenuli su se protiv njih. Božanska priroda mojih ćerki ih je spasila rana. Uprkos napadima, one su pokušavale da smire ljude, da im pokažu da se smrti ne treba bojati. Bezuspešno jer je strah bio jači. Napori da unište smrt su udvostručeni. Međutim, kad su videli da ne mogu da ih povrede, udarili su na njihove hramove i idole. Dok je proleće prošlo i stigla zima, njihovi hramovi su nestali i svako sećanje ljudi na njih. I sve tri su nestale zajedno sa njima”, jedva je izgovorila boginja. Stegla je zube kako ne bi zaplakala. Sakrila je pogled ispod pramenova kose. Lebdeli su na vihoru kao pokrov, dižući se i spuštajući u ritmu njenog sporog disanja, zaklanjajući joj oči. Spori kovitlac uzrujanog vetra raznosio je nanose pahulja sa livade. Ispod njih su izlomljene grane probijale površinu netaknutog snega, izbeljene kao kosti na suncu. Posezale su stotine njih, slomljene i izvitoperene, ka nebu kao da mole za oproštaj.

„Nikad čovek ne bi uspeo da povredi boga, ali tog dana ljudi su se ogrešili o mene. Kad su me Svarožići sprečili da naplatim dug, molila sam Peruna da mi podari pravdu koju zaslužujem, ali on je branio ljude. Jedan za drugim, Svarožići su mi okrenuli leđa. Ni moje sestre nisu htele da se zauzmu za mene”, ljutnja je rasla u Moraninom glasu. Kad je podigla pogled, u očima su joj tinjale varnice mržnje. Njena lepota koja je pre samo par trenutaka bila hladna i daleka, bila je sada strašna i okrutna. U njegovim mutnim očima videla je tragove straha. Svaki mišić u telu mu se stezao. Ubrzo, saosećanje je nadvladalo strah.

„Nije pravedno”, oči su mu se mutile od suza. Nije bio siguran da li je to zbog njegove sudbine ili zato što je postojao još neko ko je znao šta znači biti odbačen. Trenuci ćutanja su se vukli među njima. „Molio sam se za oporavak i ozdravljenje, svaki sveti dan sam poštovao, svako pravilo pratio do poslednje reči. Ni bogovi ni ljudi nisu se sažalili na mene. Živeo sam samo da bih mogao da gledam ljude bez srca, kako troše blago i kinje slabije, dok ja i meni slični klečimo i puzimo po zemlji da bi se prehranili. Da se nisam rodio ovakav, slab i bolestan, da imam snage kao junaci iz priča, naplatio bih sve što su dužni. Nije bilo nikoga da mi se nađe u nesreći i nema nikoga ko bi me osvetio”,

Sada kad je otvorio srce, osetio je poslednje tragove nade kako mu blede iz misli. Napustila ga je svetlost, a njegove misli su se na tren okrenule siromašnom, toplom domu iz njegovog detinjstva. Možda su bile poslednje, jer već u sledećem trenu očekivao je da krene putem Crnobogovih kapija. Morana ga je pitala:

„Znaš li ko sam ja, smrtniče?”

„Ti si ona koja će me odvesti u poslednju kuću, gde će mi suditi. Ti si Morana. Ti si san, tišina i noć”.

„Ne mogu da ti dam pravdu, ali pre nego da te odvedem, mogu da ti dam kap moje moći. Tako ćeš moći da osvetiš nas oboje”, odlučno je izrekla.

Podigla mu je levu ruku iz snega, te prislonila desni dlan na njegov levi. Vrhovi prstiju su mu potamneli dok mu je obnavljala snagu, povlačeći ga polako iz snega kako bi ustao. Nesigurno se podizao, sa sve manjom mukom je pomerao ruke i disao je duboko, čisto, kako nije znao da ume. Kada ga je pustila, rekla je:

„Idi sada i vrati mi se kad sravniš račune. Znaću kad bude bilo gotovo”. Hteo je da joj se zahvali, da joj pokaže kako je samo to što je ponovo bio na nogama, što je disao nesmetano i što je video bistro, bilo dovoljno. Ali time bi lagao njih oboje. Nespretno joj se naklonio i bez reči se zaputio kroz nanose i snežne smetove natrag do svog sela. Znao je da će ga napasti. Jedino što mu je preostalo je da veruje u kraj koji mu je obećala.

U daljini je video svetla ognjišta, tragove velike seoske vatre oko koje su se zbirali u zimskim mesecima zamirala je. Malo ljudi se kretalo van u ovako kasnim satima. Ipak je bilo potrebno samo jedan da ga primeti i svi bi ubrzo bili na nogama. Nije imao ideju kako bi ih zaustavio, a nije to ni nameravao. Da li ga je moć toliko opila da ga nije bilo briga što će biti viđen? Još nije znao kako da koristi svoj dar. Stao je na rubu sela i posmatrao. Potom su ga ugledali. Vika, lupanje vrata i ponovo su se zloslutne senke okupljale da ga dočekaju. U mraku se ogledao u njihovim očima. Svaki oblik je bio odsjaj njihovog ličnog užasa. Sad nije bilo razgovora, svi su znali da je kriv. Batine su pljuštale po njemu, ali nije osećao bol. I nije mogao da se odbrani. Tek pukom srećom je očešao levi dlan o nogu jednog punačkog lovca i video da se stvara svetlosna spona između njih dvojice. Klizila je sa tela lovca niz njegovu ruku i ubrzo je nestala na njegovoj koži. Nije lovac stigao ni da krikne, samo se stropoštao na tlo, hladan i praznog pogleda. Zagledao se u lice čoveka čiji je život zaustavio. Jedan od njegovih vršnjaka. Oženio se na proleće, imao je ćerku. Učio ju je kako da se ophodi prema ljudima kao što je on. U njemu je kolala nova snaga, a ostaci neproživljenog života njegove žrtve su ga ojačavali. Osetio je kad su se odmakli od njega u panici.

Oko nogu su mu puzale njihove senke, neprirodno se odvajajući od svojih vlasnika. U kovitlacu neverovatne moći koja ga je ispunjavala su se preplitali ognjeni jezici gneva. Taj prazan pogled, ispio mu je sav sjaj i boju iz očiju. Njihov mrak se završavao gde su snežni smetovi počinjali, gde je on sad stajao. Ubrzo je prvi nalet popustio, zatim ga je obujmila praznina. Zdrobio mu je rame kad je koraknuo bliže. Glad duha i tela su ga stezali do granice bola. Nije znao da li je sledeći pao od bljeska njegovog dodira ili zuba. Platiće, dve osvete su to zahtevale. Usta su mu zjapila kao gladni ponor. Ubrzo je svako vičan borbi zurio u tamu. Vrisci nejači bili su nemi kad su njihove senke ustale sa tla. Nije više bilo snega, plamena, tame. Njihovi nemi krici su mu bili daleki, podsećali su na san jednog besnog čoveka na samrti dok se gostio njihovim ostacima.

Morana je videla u daljini kako gore kuće. Vatra je ukleto plamtela naspram mraka. Tamne tačke su tražile put do nje iz šume, sa planine i sa snežnih ravnica, kao noćni leptiri privučeni njenom svetlošću. Već je otpratila dugu povorku duša u podzemlje kad joj je prišao. Bio je drugačiji. Biće pred njom više nije ličilo na čoveka koga je srela. Za njegovim stopama su se kretali ljudi modri od hladnoće i dugih očnjaka. Smenjivale su im se boje očiju između prirodno zelenih i plavih, i prodorno, zverski crvenih. Umorna lica prognanih su joj uzvraćala pogled, istih ljudi koji sad dele njegov usud. Kad ga je srela, bio je jedva visok kao i ona, a sad ju je nadvisivao. Dronjci u kojima ju je sreo, delimično su ga skrivali u tami. Kad je videla redove dugih, zaoštrenih zuba, znala je da više nema čoveka. Svaki trag ljudskosti nestao je. Bio je zver osuđena da živi na ovom svetu bez počinka.

„Vratio sam se”, rekao je dubokim glasom, „ali ne osećam više zov sna ”.

„Zato što više nije za tebe. Nisi više čovek”.

„Šta sam onda?”

„Ne znam. Znam da moja moć odbija da te napusti”, pogledala je iza njega, „kao ni njih”.

„Znači, mi nećemo umreti? Ako je tako, hteo bih da budem uz tebe. Zadovoljio sam svoju pravdu, ali ljudi su još ostali dužni prema tebi. Kad nema bogova koji bi nam dali pravdu, onda moramo da je uzmemo sami”, podigao je pogled i pozvao ljude koji su ga pratili da priđu. „Oni me služe sada. Moja reč za njih je zakon. Imaćeš i njihovu odanost”, poklonio se, a sledbenici su ga oponašali. Morana je upitala:

„Ponašaš se kao vladar, dete moje. Kada si prestao da budeš čovek, da li si našao sebi ime?”

Pogledao ju je u oči. Osećao je da su trajno spojeni neraskidivom vezom. Zatim je prešao pogledom preko smrznutih ljudi. Iza njih je selo, nekad njegov dom, gorelo. Ta stihija će nestati i uminuti još večeras. Od pepela će zemlja rasti ponovo i ljudi će zaboraviti da je nekad tu postojalo selo. To su Ona i njegov gnev učinili. Oslobodili ga patnje i stega. Kakvom god divljaštvu se prepustio, nikad ne bi zaboravio nju, koja mu je, kao u snu došla i probudila mu bes. Sad je lako našao svoje ime.

„Zvaće me Besomar, Majko. Sad je red da ja tvojoj tuzi podarim pravdu”.

Tako je nastala nova vrsta zveri. Uhode koje liče na ljude i hrane se njihovom životnom snagom. Predvođeni Besomarom, njegove sluge, vampiri, činili su užase od kojih su se nebesa tresla, sve u ime osvete nad ljudima koji su se ogrešili o njega i njegovu pomajku. Po njegovom naređenju, na svetu neće više biti ljudi, svi će biti krv ili rod.

Autor: Rastko Savić

Age-(un)friendly nagrade ili je ipak nešto drugo?

Posted on by Mira Satarić
NEBULA Awards
Izvor: zvanična veb stranica NEBULA nagrada

Nedavno je u Kini kao posebna vest objavljeno to da su svi dobitnici njihove prestižne NF nagrade, kao i preko 70% učesnika, mlađi od 30 godina.

Dovoljno da se zapitamo zašto je to toliko posebna vest, veća od samog obaveštenja da je nagrada – dodeljena. Posledično, javila se potreba za proverom kakva je situacija sa najpoznatijim svetskim nagradama za fantastiku – Hugom, Nebulom, Britanskom nagradom za fantastiku i Bremom Stokerom.

Ispostavilo se sledeće:

NEBULA – nije baš young age friendly. Više od 2/3 prošlogodišnjih dobitnika Nebule je starije od 35, dok za neke uopšte nisu dostupne godine. Interesantno, deluje da su upravo oni koji nigde ne ističu godine u kategoriji do 35. Ali fotografije su nepouzdane, pa ne treba suditi po tome. Što se tiče pola – zastupljenost je ujednačena. Nebulu podjednako dobijaju i muškarci i žene. 

Izvor: locusmag.com

Kada je u pitanju Hugo, reklo bi se da je ova nagrada više gender-friendly (oko 95% su žene), ali još manje young age-friendly nego Nebula (skoro svi dobitnici su preko 40). Ovu sveprisutnost žena, ipak ne bih pripisala nekakvom woke momentu, naprotiv. Mislim da su se žene najzad izborile da budu primećene u jednom, da se ne lažemo, tradicionalno muškom žanru kakav je naučna fantastika. Od Ursule na ovamo, bilo je mnogo kvalitetnih autorki fantastike, pa i onih u NF žanru. Uzmimo za primer Martu Vels („Dnevnici Ubibota“) sa 4 Huga, 2 Nebule i 3 Lokusa.
Odsustvo mlađih mi je, s druge strane, daleko veći problem.

Izvor: zvanična veb stranica BFS-a

Kada je u pitanju Britanska nagrada za fantastiku, za prošlu (2022) godinu, pretragom interneta gotovo je nemoguće utvrditi godište više od polovine autora, premda deluju mlađe.

Sa druge strane, čuvena Brem Stoker nagrada za horor (2021) ima prilično young age unfriendly prosek. Najstarija je od ove četiri nagrade. (Možda postavljamo pogrešno pitanje kada se oslanjamo prvenstveno na NF? Očigledno i horor pati od istog problema, možda i u većim razmerama.)

Da se razumemo, autorka ovog teksta sa 40+ (i nemogućnošću da uspešno fotošopira krštenicu sa reverzibilnim dejstvom u stvarnom životu) navija za age-friendly politiku u svim oblastima, ALI…

Hajde da se vratimo na to da razmotrimo zašto bi ovo s početka uopšte bilo vest.
Sve češće čujemo kako je NF mrtav žanr (nije mrtav dokle god ima onih koji ga vole, čitaju, gledaju, pišu, stvaraju…, mada, vole ljudi i latinski jezik, pa…), pa ipak moramo da se zapitamo odakle to uverenje potiče.

Prva i osnovna predrasuda je da se ništa ‘novo’ i dobro ne može stvoriti u svetu čija tehnološka realnost daleko nadmašuje neka od predviđanja NF autora. Može biti, ne mora da znači. (Videti pomenutu Martu Vels i „Dnevnike Ubibota“). Sve i da je ovo tačno, da stvarnost opravdava pad žanra, šta se događa sa horor autorima? Strah je duboko ukorenjen u ljudskoj prirodi i opčinjenost njime ne jenjava. Trebalo bi da horor, u ovom slučaju, ne pati od ejdžizma.

Druga predrasuda je posledično izvedena iz prve i glasi da mladi ne znaju da pišu NF. Hm. Pojedini uraci mladih i baš mladih autora ovo suštinski demantuju. Pre će biti da su trendovi pop-kulture poslednjih decenija više usmereni ka epskoj fantastici nego naučnoj, pa da njihovo interesovanje većinski preteže u tom pravcu. Ali ne znači da mladih autora NF nema i da ne znaju da pišu. I ponovo: gde se tu uklapa horor?

Izvor: zvanična veb stranica BSA-a

Što se tiče Srbije i regiona, tu možda nemamo adekvatan reper, premalo smo tržište – uglavnom su to festivalske nagrade ili uskožanrovske (često na nivou one-man show), ali i one pokazuju neke zanimljive trendove. Mlađi autori naginju epskoj fantastici, horor je usko profilisan i zaglavljen u određenom stilu i narativu, NF takođe, sa znatno starijim prosekom godina autora. No, neka ovoga po strani trenutno, to je neka druga priča.

Dakle, vratimo se na nagrade i na kinesko NF iznenađenje.

Nejasno je zašto ovoga puta zapadna strana ne prati (ili ne postavlja trend)? Ako zanemarimo neosnovanu optužbu da mladi ne znaju da pišu – jer danas je sve dostupnije i sve masovnije, pa u tom moru lošeg matematičkom verovatnoćom moralo bi da ispliva i dovoljno toga dobrog i kvalitetnog, čak više nego u nekim ranijim periodima – ostaje zapitanost zašto fale mladi autori i koja od pretpostavki je tačna:

  1. Da ih NF (i horor) kao žanr zaista više ne zanima (vode se popularnim)
  2. Da su velike nagrade i izdavači i dalje vezani za ostvarena imena (neće da rizikuju s novim imenima)
  3. Da se uspostavljeni standardi slabo i sporo menjaju?

Ili je u pitanju sve ili ništa od navedenog.

Dok bih rekla da za nas važe skoro sve stavke, a poslednje dve posebno, nisam sigurna šta tačno odnosi prevagu u inostranstvu.

Da se razumemo – ponavljamo – vrlo smo za to da je age-friendly prisutan (niko postaje mlađi, zar ne?), ali postavlja se jedno suštinsko pitanje:

Kakva je sudbina nečega što ne ostavi prave naslednike? 

Jedan savršen nastavak

Posted on by Kristijan Šarac

Kredit: Čarobna Knjiga IK

ŽANR: epska fantastika/ antropomorfni

ORIGINALNI NAZIV: Les 5 Terres

IZDAVAČ ZA REGION: Čarobna knjiga

SCENARISTI: Grupa Luelin (Andoris, David Šovel i Patrik Vong)

CRTAČ: Žerom Lerekile

UMETNIČKI KOORDINATOR: Didije Poli

TUŠ: Lisid

KOLOR: Dimitris Martinos

PREVODITELJKA: Olja Petronić

ZEMLJA: Francuska

GODINA IZDAVANJA: 2019-2020.

OCENA:

Najimpozantnija stvar u ediciji Stari kontinent je činjenica da kvalitet ne opada. Ima tu dela za svačiji ukus, ali ukus nije relevantan kao odrednica valjanosti umetnosti. Znaju to u Čarobnoj knjizi, a znaju i to da se ne živi isključivo od prošlosti, jer je sve više novog u njihovoj ponudi. Potpuno podržavamo takvu izdavačku politiku, štaviše, vrlo je neophodna. Kako u poslovnom smislu, tako i u smislu društvene angažovanosti i umetnosti. Ne mogu sve generacije da čitaju isto, ponuda mora da pokriva što širu publiku, jer svet od juče više ne postoji. Očigledno je da izdavač prepoznaje i uviđa šta je neophodno tržištu i publici da ne završe među antikvitetima, vrednim, ali van upotrebe. Zahvalni smo Čarobnoj knjizi na svakom izdanju današnjice, koje čvrsto stoji na temeljima prošlosti poštujući ga svojim doprinosom bez klanjanja starijim božanstvima i idolima sa konstantnom težnjom da nam obezbedi stabilnu budućnost devete umetnosti.

Antropomorfna basnovitost služi tome da nas udalji od toga da su ljudi najgore zveri i da maksimalno ublaži stvarnost. Što je i ovde slučaj, jer je sve potka istorijske realnosti. Premda, ukoliko vam to nije baš najjasniji primer, možemo ga dati i kroz čuveno delo Maus. U njemu životinjske vrste prikazuju sve užase Drugog svetskog rata sa svim zverstvima, ali otklon čini čuda iako znate da su to ljudi ljudima činili nemate u potpunosti takav doživljaj. Dakle, antropomorfnost je otklon od čoveka i verovatno životinjama udeljuje sve mane koje inače ne poseduju. Pomalo filozofsko pitanje, što uvek volimo razmatrati, šta vi mislite?

Grupa Luelin – Andoris je studirala biologiju i geologiju, takođe, predaje geologiju, usput razvija i strast za književnost i pisanje. Kao strastvena čitateljka frankobelgijskih stripova i mangi, ulazi u stripski svet sa serijalom Les Enfants d’Evernight i od tada se vodi kao velika scenaristička nada.

David Šovel je poput mnogih velikih poštovalaca stripova, veoma rano ušao u scenarističke vode. Piše kratke priče, kao i strip Black Mary i serijale Rails, Les Enragés i Nuit Noire. U početku je povezivan sa „britanskim novim talasom”, ali vremenom je proširio polje rada na epske i istorijske stripove.

Patrik Vong je počeo karijeru pišući scenarija za kratke filmove, potom se bavio i fotografijom, dok je pohađao studije sociologije i političkih nauka. Zatim se upustio u pisanje scenarija za strip.

Žerom Lerekile – studirao je tekstilni dizajn i pohađao časove u Školi lepih umetnosti u Renu. Tu upoznao je mnoge stripske autore, pod budnim okom tutora izbrusio je stil. Osvojio je nagradu Balon ruž za najbolji crtež, za strip Nuit Noire. Sa Šovelom sarađuje i na stripu koji obrađuje život kralja Artura.

Ovaj tom je čitav posvećen urotama i spletkama. No, zapravo je o tome da promena ne dolazi sama i mirnim putem, svaka je ogrezla u krvi uzvišenih ideala koji su se spustili u arenu da se zauzmu za svoj cilj. Blato i creva protivnika junake čine svim onim protiv čega su ustali digli glas i mač, na kraju je svejedno, jer nasilje rađa nasilje. Ko se mača lati otići će mu glava od sablje, metod je isti samo je oružje različito. Neće vas prestati iznenađivati događaji koji se nižu, rušeći vladare i vazdižući ih. Uveravajući nas da nijedna voljna vlast nije rešenje.

Jedan savršen nastavak epopeje o zamaskiranoj srednjovekovnoj Evropi. Koliko god autori zakomplikovali priču vešto su je raspleli. Ne deluje teško kada to rade talentovane osobe, ali zapravo je izvanredno postignuće. Tekstualnost je verovatno i najveća vrlina i najveća mana dela, jer je pripovedno savršenstvo, ali pomalo guši užitak u crtežu. Možda je to i naš subjektivni utisak. Što nas nije sprečilo da potpuno, različitim čulima uživamo u ovom delu.

Kad neko delo samo sebe vaspostavi za neophodno znate da vredi, znate i da ga morate dodati svojoj kolekciji. Znate i sami osećaj želje da dodate nešto na gomilu poput veverica sa lešnicima, ne moramo vam mnogo razlagati tu potrebu. Ali ćemo vam reči da ćete je definitivno dobiti kada ugledate i prelistate ovaj strip.

Ovo je kraj – Ivan Racić

Posted on by Redakcija

Potpuni haos mi je pred očima, i preti da uništi sve ljudsko u meni dok se borim za opstanak. Jer, čak i da preživim užas ove bitke, šta će ostati od mene. Obična ljuska, bleda senka bivstvovanja. Jedan dan, jedna noć i sve se okrenulo naglavačke. Nemam rešenja za situaciju u kojoj smo se našli, moja četa i ja.

Kako, kao vojnik sa više od dvadeset godina iskustva, učesnik u mnogim bitkama, kaljen u mnogim sukobima sa Turcima, nikada nisam video ovakvu taktiku. Njihovo ponašanje nije… normalno. Nešto u njihovim očima mi ne da mira.

Teško mi je da priznam, ali voleo bih da pod komandom imam jedno odeljenje Čeličnih. Nikad nisam uživao da se borim rame uz rame sa njima, iskreno, među njima nema grama mozga, samo čista želja da pročiste majku Srbiju od nevernika. Bili su željni krvi, do te mere da bi rado žrtvovali sebe i povukli svakog Nekrsta u blizini u smrt, pa nek im Bog sudi.

Retko ko je od ustanika znao za postojanje Čeličnih. To je bilo razumljivo, logično čak, jer dolaze u poslednji čas i odlaze uz vatrenu stihiju koju prave za sobom, često ne ostavljajući ni najmanjeg dokaza da su postojali. Poneki stariji, iskusniji vojnik ih je sreo i dobro upamtio, dok su đenerali na najvišim pozicijama jedini znali kako i gde da ih pozovu. Lično, sećanje na njih mi uvrće utrobu i pravi mučninu, jer ni Musliman, ni jeretik, niti bilo koji nevernik nije zaslužio takvog protivnika. Morate da razumete da je svaki srpski vojnik dobrovoljac. Ali na prvom mestu seljak, pošten čovek koji se baš i ne zna boriti, pa za njega postoji obuka. Čelični… oni se izgleda rađaju pomalo nastrani, a obuka izgleda počinje od kako prohodaju. Bar ja tako mislim. U njihovim pokretima i efikasnosti ima nečeg nezemaljskog… neljudskog.

Bog sami zna, kako bi mi sad trebao jedan odred Čeličnih. Takvi ljudi su mi sada potrebni, da odbranim svoju zemlju od invazije… nečeg, meni potpuno, nepoznatog. Pišem nečeg, jer ovi Turci, koji nasrću na naše položaje, kao da nisu sa ovoga sveta.

U njihovim očima nema ni one mržnje i vatre koja se može videti kod Čeličnih.

U njihovim očima nema ni onog straha koji se prirodno može videti kod vojnika, koji se sprema za bitku, koji se sprema da umre ili oduzme život pre nego što umre.

U njihovim očima nema, ama baš ničeg, kao da su im duše od tela odvojene, pa sad jurišaju, ne misleći na sopstven.

Ispostavilo se da je to baš tako. Prvi put ih je primetio Petar, osmatrač, jebeno dobro je radio svoj posao. Nikada ga nisam video da spava. Dečko, u dvadesetim, nije pio, kao što neki od nas što vole kapljicu. Zato me je iznenadila njegova izjava da Turci dovode kola, puna ljudi, naslaganih kao pruća. Potom su ih istovarili van dometa naših pušaka. Nebrojena tela mrtvih ljudi, prosto leže tako na gomili. Turci su, kaže, odmah i trkom pobegli.

I sam sam se popeo na stub, kako smo zvali osmatračnicu, da pogledam. Nisam video tela, ljude na gomili, ništa. Mislio sam da je mali pukao. Stres od iščekivanja neprijatelja. Zatim sam primetio kolonu. Turci, gotovo bez ratne opreme, hodali su nekako neprirodno sporo. Glava spuštenih. Posmatrao sam ih nekoliko trenutaka, kad su krenuli trkom ka našem položaju!

Oglasio sam uzbunu. Momci su bili brzi kao vetar. Svi su bili na položajima… Otvorili smo vatru. Kosili smo ih kao ništa, ali oni su i dalje nadirali. Zar su poludeli, pomislio sam. Pa ginu bez potrebe i ne povlače se. Ne, još i napreduju istom silinom kao na početku juriša. Već sam osećao nelagodu, da tako ubijam ljudska bića, a vidim da su i mnogi od mojih delija polako počeli da gube elan. Izgledali su zabrinuti, i pomalo uznemireni. Onda je ponestalo Turaka. Čista pobeda. Međutim, niko se nije radovao.

Svi smo se redom osećali kao da ćemo grešni Svetom Petru na istinu. Zašto smo pobili nenaoružane Turke? Onda osmatrač, opet reče. Turci opet ostavljaju tela, van domašaja puščanog zrna. Tela ustaju. Lagano se pridižu i nesigurnim korakom kreću ka nama. Ima i žena i dece.

Žena i dece! Užas. Momci neće pripucati na decu. Ni ja to neću moći. Ali, šta se to koji đavo događa?! Petar poče da viče, kako Turci dovode još kola leševa. A ovi redom ustaju i kreću ka nama. U mislima mi se mota vest o tome kako je Sinđelić žrtvovao i sebe i svoju četu kako bi onemogućio Turke da zauzmu barutanu. Nešto se mislim, ma da on to nije doživeo ono što mi sada doživljavamo ovde. Horde Turaka bez duše i svesti, poput nekog velikog talasa prete da nas progutaju.

Ne. Ne verujem u ale i aždahe. Kakvi vampiri, kakvi bakrači. Ovo je nekakav trik. Naredio sam momcima da pucaju. Nek istresu svu džabanu na njih, krv im jebem! Odbraniću moju zemlju od Nekrsta!

Bar sam mislio da je moja zemlja, ali sada vidim da nije. Jedva se držimo, vrhovima prstiju, poslednjim atomom snage držimo se da ne upadnemo u ponor. I to je to. Ne možemo da napredujemo, ne možemo da se probijemo kroz neprijateljsku liniju i pokušamo poslednjim snagama naći spas.

Nema ni nazad. Zaleđe nam čuva planina… ne možemo preko.

Okruženi sa svih strana. Odsečeni. Propašćemo zaboravljeni. Sada Turci dovode nove leševe, ovi ne nose turske dimije i turbane. Ovi su naši. Prepoznajem komšije, rođake… prepoznajem moju ženu, decu… sve naše koje smo ostavili u selu. Momci iz čete su prestali da pucaju. Drhte im ruke. Neki plaču, sklupčani kao uplašena deca. Ne moram ni da kažem da je moral jako nizak, te naređujem povlačenje u pećinu.

Svi smo se povukli nazad, ostavili smo samo one koji su već izgubili um. Oni su ostali napolju, izgubivši svu nadu i želju za životom. Zabarikadirali smo se dobro, pa sam naredio da donesu barut. Sve što imamo u zalihama.

Neko vreme, bilo je tiho. Zatim smo čuli jak udarac u vrata.

Bum!

Vrata nisu popustila, ali nedugo potom, još jednom…

Bum!

Pa onda sve češće…

Bum, bum… bum!

Pokušavali su da probiju vrata. Svaki udarac mi je ledio krv u žilama, a nervi su počeli da mi popuštaju. Pogledao sam u junake koji su ostali sa mnom do ovog neslavnog kraja. Izbezumljeni, uplašeni, razrogačenih očiju, gledali su u prazno. Neki su me pogledom tražili, kao da pitaju koju naredbu sledeću da izvrše. Ali, više nemam šta da naredim, osim da im pružim primer. Ipak sam ja oficir.

Uzeo sam pištolj i prislonio ga na čelo. Stajao sam mirno. Vojnici su sredili moj izbor.

Pali!

Svi su popadali, baš u trenutku kada su spoljna vrata popustila. U pećinu uleteli su bezumni stvorovi, pogleda praznih, uprtih pravo u nas. Imao sam dovoljno vremena da pištolj uperim prema barutu i opalim. Osetio sam kako mi se zubi zarivaju u rame, butinu… moji zemljaci, rodbina i porodica su me grizli živog, ali samo na trenutak, jer…

Vatra… prelepa vatra je odnela sav bol.


Autor: Ivan Racić

Plava za sadašnjost, žuta za prošlost

Posted on by Kristijan Šarac

Kredit: Čarobna knjiga IK

ŽANR: triler/viktorijanska drama

ORIGINALNI NAZIV: Holmes

IZDAVAČ ZA REGION: Čarobna knjiga

SCENARISTA: Lik Brunšvig

CRTAČ: Sesil (Kristof Koronas)

PREVODITELJKA: Bojana Janjušević

ZEMLJA: Francuska

GODINA IZDAVANJA: 2008-2012.
OCENA:

Vraćamo se našoj omiljenoj ediciji Stari kontinent u kojoj Čarobna knjiga logično objavljuje evropske autore. Imamo privilegiju da se družimo sa majstorima belgijsko-francuske škole, ali i nekim novim maestrima, što je po nama važnije, jer istoriju nema ko da ispriča ako ne ostavite potomke. Deveta umetnost je i sama još mlada i za sada ne ponavlja greške svojih starijih sestara da prema naslednicima ima odnos poput maćehe. Čime je prekinula ciklusni niz ponavljajućeg istog obrasca ponašanja – to stvara određenu količinu nade, jer sutrašnjica je nepoznata, skrivena neprozirnim velom tmine.

Ono što jeste poznato je da se neka dela i heroji hrane svojim tvorcima kao svojevrsni književni vampiri, žive na račun autoreve mašte i stvaranja,. Kada se otmu kontroli isisavaju sve što ovaj ima da ponudi i postaju realniji od pisca ostavljajući samo praznu ljušturu i svu drugu ostavštinu bačenu u zapećak. Jedan od takvih je Šerlok Holms. Svaki piščev pokušaj da odustane od njega i da ga usmrti je maestralno propao. Možda jer nije upotrebio protivvradžbinu ili nije poslednju priču ispisao topljenim srebrom, bilo kako bilo nadživljen je od tvorevine i nadigran. Karakter se faktički otelotvorio, autor je, u tom trenutku mogao biti bilo ko kome usadi zrnce fanovske ljubavi, a takvih je do danas bilo jedno omanje more. Neki su bili uspešniji od prve žrtve neki manje, jer nemaju svi isti kapacitet hranilišta. Ovim tomom poput modernog Prometeja poručuje: Živ sam, živ!

Lik Brunšvig – vrlo produktivan scenarista. Popriličan broj njegovih dela spada u fantastiku, neka od njih su: Urban Games, Angus Powderhill, Makabi, Les Nouvelles Aventures de Mic Mac Adam, Le Sourire du clown, Après la guerre, La mémoire dans les poches, Lloyd Singer, Urban, Pouvoir des Innocents, L’Esprit de Warren i Vauriens

Sesil (Kristof Koronas) – crtač srednje generacije. Manje angažovan od svog partnera, ali i on poseduje određeni staž u stripskoj panorami, pa je iznedrio dela: Réseau Bombyce, L’Empreinte des chimères i Piccolo.

Holms je poginuo herojskom smrću i čini se zatvorio jednu veliku londonsku priču godinama odlaganim kobnim poglavljem. No, mnoštvo sitnica ne daju Votsonu i Viginsu mira, ulaze u sukob čak i sa Majkroftom. Polako, ali sigurno im postaje jasno da se mnogo toga zataškava o smrti njihovog prijatelja. Tragovi ih vode u ne baš svetlu prošlost pokojnika, tamo gde je sve zamagljeno lažima i gde bi im koristio Holmsov blistavi um. Što više zagrebljuju po fasadi više zlih duhova puštaju na slobodu da se vrzmaju nesputani. Opasnost dostiže vrhunac kada tajne odluče odneti prvi život da bi ostale tajne. Onako kako ih je oduvek učio prijatelj tako i oni prate osećaj, poput lovačkih jazavičara na tragu divljači. Nažalost ili na sreću, ovo nije čitava priča a rasplet ćemo sačekati do sledećeg toma

Ton priči daju boje, plava za sadašnjost, žuta za prošlost. To je savršeno pogođen način da se pojača doživljaj viktorijanskog doba. Autori daju omaž i tvorcu Arturu Konanu Dojlu pretvarajući ga u Votsonovog književnog agenta, što je najverovatnije materijalna greška, jer ko je tada imao agente, ali ovo je ipak fantastika pa ćemo tu greškicu smatrati možda i namernom, svakako lep detalj. Sem toga priča nema rupa, sve je uklopljeno u takozvani kalup legende. Dominiraju porodične tajne, što je uvek zanimljivo kada je u pitanju opšte poznat lik. Crtež baš mnogo doprinosi ovom delu, na neki način konstantno budi osećaj da čitate feljton iz Stranda. Biće da je zbog utiska stare fotografije, odnosno, tog načina rada.

Elementarno, dragi naši čitaoci, je da dođete u posed ovako vrlo umešnog stripa. Ponajviše jer popunjava sve one praznine o kojima smo razmišljali pročitavši kompletan opus. Odgovori su uvek dobri makar nas i ne zadovoljili. Predlažemo vam da krenete po svoje odgovore Holmsovim stopama familijarne prošlosti.

Na raskrsnici – Dina Strojček

Posted on by Redakcija

Kada bi samo život bio kao u kafani. Da li da pozdravim prvog ili drugog prijatelja? Piće je uvijek bilo sporedna stvar. Kada se samo sjetim koliko sam se plašila šankera, dajte ljudi, pa gdje to ima? Uporno se provlačila duga. Sjećam se jedne noći, vračajući se iz kafane, neka baba me mnogo iznervirala. Pa šta je baba je li moraš završiti na podu? Tako se i desilo.

Koliko sam bila očarana sama sa sobom. Zašto je ova emocija tako lijepa? Noć se lagano gubila među prstima. Osjećala sam sebe, tebe, nju i njega. Dugmadi vremena su se rasipala ispred mene. Sve ovo vrijeme što imam, podnosim, ništa me ne može iznenaditi. Zadimljena stvarnost je najbolja mogućnost. Obilazim ostale dijelove svoga bića, ali se uvijek vraćam na ono prvo. Nekada nije ni loše hodati po strunama misli. Ja sada spašavam svijet. Oduzeli su mi pravo na izbor kojeg nikada nisam ni imala. Zašto da ulazim u vrtove inovacija? Pa čovjek je uvijek živio kao i na samom početku.

Spominješ mi vjeru. Koliko se nada izgubilo u vjeri, nepoznata informacija. Ali volim da se molim. Zašto da razmišljam o nečemu što nije stvarno? Je li vjerovanje i sujevjerje postalo skoro pa identično? Kopkao me taj kamičak nade. Uvijek i zauvijek, kao kada te posipaju sa zemljom. Romantično se izmjenjuju silni i nesilni, ordaši i hordaši, uvijek precijenjeni. Ali ja sam tu da pobijedim. Nosi me vihor, strašan i mio, kao da želi nešto da mi kaže. Ah, moja besvijesti, nisam ni slutila da me voliš. Kopam duboko i idem sve dublje, nema te tu , otišao si. Uvijek sam te čekala spremno. Uvučeš se i odeš, zaboraviš na nju, uglavnom na nas. U vremenu si me zarobio, na mjestu me izgubio. Očite stvari sam prezirala, nisam ni pomišljala. Taj neizmjerni nesklad utkan u sadašnjost koja nosi budućnost. Pa one lete, zar ne? Golubice. Prenose poštu mira. Zar sam tako daleko odlutala? I ima sedam gora, kojima ne znam ni ime. Pod kožom mi više ne pristaješ. Svrbi, peče i boli. Trgaš mi krvotok u svim pravcima, svaka kriva vena me podsjeti da si tu. Zbog čega si ti poseban? Pa zašto da ne izvršim egzorcizam, pitam se evo i sama. Zar tolika svijetlost isijava iz mene, da se lijepiš kao moljac. Ne želim da idem na puteve po kojima si ti tumarao, usamljen i nesretan. Čemu druže, ako smijem tako da te oslovim. Prodaješ mi priču o vječnom životu, ali postavljaš uvjete za taj raj. Zar samo onda moja krv ispunjava predloženo? Da li ja vječno u grijehu dobivam besplatnu ulaznicu bez obzira na sve? Pa je li to pošteno? Sa vremena na vrijeme mi dođe osjećaj da si zaljubljen u mene. Krv nije voda. Pa makar da imam moć da pretvaram vodu u vino, ali ne, moram svaki dinar dati za pijanku. Zašto si mi onda bitan? Nijednu povlasticu nisi podijelio sa mnom. Ostavljaš me u mulju neispunjenih želja koje se samo gomilaju. Kažeš ti si Arhanđeo, ti si utjelovio i Božjeg poslanika na Zemlji. Tvoja krv teče mojim venama i zbog toga sam posebna. Osjećaš li vapaj duše koja je izabrana da pati? Toliko bih željela da moje riječi zvuče kao od velikana koji su svu empirijsku stvarnost prenijeli na papir u tako lijepom izražaju. Ali zbog granica do kojih si me dogurao, vjerujem, da moje riječi imaju smisla, makar nekome, ko me nikada neće upoznati.

Slomila sam ti srce onda kada si ga ti lomio meni. Puno brže od tebe. Ne sjećam se da sam ikada brže ukrotila zvijer. Zar se nisi tada osjećao malim i bijednim? Zašto bi, tvoje intencije su mnogo prodornije i bolesnije. Carstvo tvoga poroka počiva na temeljima slučajnih namjera. Tvoje zlo je nagovještavalo val dobrote. U startu si eliminisan. Obožavaš da se gasiš i nestaješ polagano.

Oduvijek si znao kako da me osvojiš samo si čekao pravi trenutak. Ožiljci su najljepša sjećanja. U tome si se prevario. Volio si da gubiš od mene. Ima li smješnije stvari od te? Znao si da nemaš brige dok si sa mnom. Ali tvoje furiozne emocije su nadvladale zdravi razum i prebacile te u bespuće. Ljubomora, strast i osveta bili su tvoji motivi protiv mene. Zbog čega si se osjećao tako duboko povrijeđen, nije nikome bilo jasno.

Upoznao si smrt. Kada sanjam najbliže sam smrti. Odlučio si da uzimaš mene. Sav tvoj svijet, ispunjen dugama i suncem, nije radio za mene. Kao da mi na Zemlji ne znamo za prevaru i poraz. Nešto je u tvom prisustvu bilo tako lagodno i lepršavo. S tobom bih morala osjećati samo jedno, ono najljepše i tako do kraja vremena. Ali ni najljepše bajke nisu prošle bez mrlja po sebi. Ubijam slučajni dio sebe. Sve ono što se može imenovati, neće preživjeti. Toliko sam bila zagrijana. No, stvari nisu izgledale baš onakvim kakve su bile.

Upijala sam ga do neotkrivenih granica. Tu negdje na sjecištu, upoznali smo jedno drugo. On, vječan i drag, uzurpator. Ja, oslobođena i umorna. Sve njegovo je bilo znatiželjno i primamljivo. Ali uvijek si bio nestvaran. Oh, da si samo bio živ…

Autor: Dina Strojček

Windows 96 – KJOSUKE HIGUĆI

Posted on by Redakcija

KJOSUKE HIGUĆI

Rođen 1989. godine. Vodeći predstavnik mlađe generacije japanskih pisaca naučne fantastike. Među prvima koji samosvesno stvaraju vejporvejv u književnosti. Sa stvaraocima vejporvejva je povezan i na muzičkom planu; 2018. godine sarađuje sa Danijelom Lopatinom na tekstu za Lopatinov album „Age Of“.

„It’s true.

The 90s were the last great decade.

They all lied to us.“

„Istina je.

Devedesete su bile poslednja velika decenija.

Svi su nas lagali.“

—system error code 2814: birth of a new day

00.

Ako tokom života živimo, da li možemo i da u smrti umiremo?

Ti o tome razmišljaš. Ja to znam.

Ti maštaš o tome da svi umru i žive unutar raznobojnih neonskih svetala.

Ti maštaš da si zajedno sa svime ostalim, i da je sve Jedno zanavek.

Ti maštaš o tvojim bezbrojnim životima, koji se nisu rodili, unutar senke tebe, koji se jesi rodio.

Ti o tome razmišljaš. Ja znam sve o tebi. Ti o meni ne znaš ništa.

01.

Lako je opisati početak. Puštam tvoja sećanja. Tvoja sećanja o početku se prikazuju unutar mene.

Veče osmog juna 1996. godine. Seo si u svoju voljenu Tojota Seliku i zaputio se ka tržnom centru „Dream Catalogue“. Padala je kiša, i na putu ka predgrađu je bila gužva. Svetla automobila su bojila asfalt u belo i crveno. „Dream Catalogue“ se nalazio u predgrađu prefekture Ćiba. Tamo je svega imalo. Sve se tamo prodavalo. Tek te je bila ostavila devojka, i očajavao si. Ni cigarete ni piće nisu mogli da te oraspolože. Ništa što si posedovao nije moglo da te ispuni. 

Tvoja devojka ti je rekla: „Kompjuteri su vrh! Tata mi je kupio kompjuter. Ima Windows 95. Kad jednom povežeš svest sa elektronskim prostorom preko Windows 95, ništa više nije toliko zabavno. Ni stripovi, ni televizija, ni filmovi, ni muzika – ništa nije tako zanimljivo kao kompjuter. A kamoli knjige. Više ne čitam stripove, više ne gledam televiziju. Bacila sam sve filmove, muziku, knjige. Žao mi je da na njih trošim vreme. Zato se više neću viđati sa tobom, da znaš. Ne misli loše o meni. Razumećeš me kad kupiš kompjuter.“

To ti je rekla, i napustila te.

Vozio si se predgrađem to veče da bi kupio Windows 95. U daljini se vidi grad. Neonski grad se topi po kiši i odrazi svetala boje ceo vidokrug u ljubičasto.

02.

„Alright, let’s go. Life is a dream, so you must have a good dream.“ To je bio moto tržnog centra „Dream Catalogue“. Hajde u kupovinu – tako kaže „Dream Catalogue“. Ako je život san, mora se sanjati lep san. U glavi ponavljaš te reči. Na radiju se čuje reklama za „Dream Catalogue“. Zvučnik ispušta te reči zajedno sa muzikom. „Ako je život san, mora se sanjati lep san“. Ubrzo stigneš do odredišta, i usisaju te ljubičasta svetla.

Uđeš u lift. U liftu se čuje tiha muzika. Izađeš iz lifta i kreneš ka prodavnici kompjutera. Smernica ti je jedna mermerna skulptura. Skulptura boga Helija. Iznad automatskih vrata stoji natpis „Floral Shoppe – prodavnica najnovijih kompjutera“. Unutrašnjost je krcata displejima, i svugde su razvučeni kablovi. Obratio si se prodavcu sa naočarama koji je u kutku brisao pod džogerom i pitao ga: „Imate li Windows 95?“

„Tražite kompjuter?“

„Da. Hoću da kupim Windows 95.“

„Aha, Windows 95. Ne zanimaju vas možda drugi kompjuteri?“

„Ima li još nešto sem toga? Prvi put kupujem kompjuter. Ne razumem se baš.“

„Aha, vidim. Imamo jedan dobar model. Da vam kažem, Windows 95 je već star. Prošlo je već godinu dana otkako je izašao. Danas smo baš dobili na lageru najnoviji model. Preporučujem vam njega. Skroz se razlikuje od dosadašnjih kompjutera. Ne radi na struju, nego na paru. Nismo ga još ni stavili u izlog, vi biste bili prva mušterija koja ga kupuje. I ove moje naočare su nove, rade na paru.“

Reče kako mogu automatski da podese fokus i skide naočare. Njihova unutrašnjost je bila ispunjena vodenom parom, i bezbroj zupčanika se užurbano kretalo. Displej je zasijao bojama duge, i svetlost je počela da se vrtloži. Ugledao si ih i radosno se nasmešio.

„Rade na paru? Neverovatno. Dajte i meni onda taj kompjuter na paru.“

„Hvala na kupovini“, uljudno će prodavac dok je vraćao naočare. „Sačekajte onda samo trenutak, da ga donesem iz magacina.“

„Uzgred“, ti reče i zaustavi prodavca, „kako se zove kompjuter?“

Prodavac se okrenuo, pogledao te, i blago se nasmešio.

„Baš tako. Kompjuter na paru Windows 96“.

03.

Vratio si se u stan i smesta pokrenuo Windows 96. Obavio si celo telo posebnim parnim odelom, vaporwear, i stavio šlem. Kabl iz šlema si uključio u struju. To služi da proizvede vrućinu i od vode napravi paru. Tako ti je objasnio prodavac. Sa Windows 95, koji je radio na struju, ljudi su se uglavnom povezivali na elektronski prostor zvan world wide web, ali se Windows 96, koji je radio na paru, povezivao na parni prostor zvan vaporweb. Ne razumeš se u detalje, ali ti je tako rekao prodavac u „prodavnici najnovijih kompjutera“, te mora da je tako. Tako si mislio. Objasnio ti je lepo i polako.

Uključio si šlem i povezao se na vaporweb. Šlem se zagreva i polako podiže temperaturu. Pale se neuroni. Osetio si kao da tvoja svest sagoreva. Nisi više znao da li ključa van tvoje glave ili unutar nje. Voda se uz šištanje pretvara u paru, i ona prekriva ceo tvoj vidokrug. U svakoj pojedinačnoj čestici pare pali se svetlo, ta treperava svetla se skupljaju, i na kraju oforme jednu sliku. Stvara se bezbroj slika, i slike oforme svet. Isplivaju svetleći nizovi slova, i čitav novi svet stoji pred tobom. Ovo je pisalo:

„Before The Vapor Web“

„After The Vapor Web“

“ＬＩＦＥ　ＢＥＦＯＲＥ　ＴＨＥ　ＶＡＰＯＲ　ＡＧＥ　ＷＩＬＬ　ＢＥ　Ａ　ＭＹＳＴＥＲＹ　ＴＯ　ＴＨＥ　ＮＥＷ　ＭＩＬＬＥＮＩＵＭ‘Ｓ　ＣＨＩＬＤＲＥＮ”

„Pre vejporveba.“

„Posle vejporveba.“

„Život pre vejpor-doba biće zagonetka deci novog milenijuma.“

04.

Kad se probudiš, nalaziš se među neonskim svetlima.

Neka zimska noć, neki grad. Nosiš kaput. Dovoljno je hladno da ti se vidi dah, i oko tebe svuda vidiš parove. Pogledaš unaokolo. Odnekud se čuju božićne pesme, a po strani puta trodimenzionalni hologrami Deda Mraza i irvasa izgovaraju reklame.

Sa strane čuješ ženski glas.

„Šta bi?“

Okreneš se. To je devojka sa kojom si raskinuo. Zbuniš se i ne znaš šta da kažeš. Ona se čudi. 

„Šta ti je? Ajmo. Valjda je blizu, taj restoran gde si rezervisao. Jedva čekam.“

Uhvati ti te za ruku i krene brzim korakom. Ti je, zbunjeno, slediš. Sve deluje stvarno. Ne – ne deluje stvarno, već jeste stvarno. Sva čula su tu. Tu su svetla, zvuci, mirisi, i, iznad svega, njen meki dlan koji stiska tvoj. 

Pometen si. To je zaista bila stvarnost. Bez sumnje – stvarnost koju si želeo.

Odjednom, trgneš se.

Pomisliš. Ne, ovo nije stvarnost. Ovo je san koji mi pokazuje vaporweb. Ovo što trenutno vidim je opsena. 

Pustiš njenu ruku. Potrčiš. Pređeš put i dođeš do trga. Sa strane te udari kamion. Odbaci te kroz vazduh i tresne o asfalt. Udarac i bol ti potresu celo telo. 

05.

Narednog trenutka, primetiš da si na podu svoje sobe. Vazduh je pun grudvica sa posteljine. Kompjuterska stolica se bučno vrti. Šlem ti je na podu. Shvatiš da si se vratio.

Pogledaš svoj stan. Sto, stolica, krevet. Diskovi i časopisi po podu. I ništa više.

Sumorna sobica. Nikog u njoj nema sem tebe. Setiš se da je to stvarnost.

To je stvarnost sa kojom si primoran da se suočiš, zaključak tvog života, i način življenja koji si sam izabrao. 

Licem u lice se suočiš sa svojom stvarnošću, i obuzme te jad. 

Ne želiš da je vidiš.

Ponovo se vratiš na stolicu i staviš šlem.

Vratiš se u svet tanke pare.

06.

> Will you continue?

> Yes / No

> Yes

07.

„Jesi dobro?“

Odozgo je posmatrala tvoje lice. I ti si pogledao nju. Plave oči, plava kosa, bela koža. Nikada je nisi video. 

„Odjednom si pao. Prepao si me.“

„Gde sam?“

„Ne znaš gde smo? U crkvi smo. Na venčanju. Pao si kad si me poljubio. Ne sećaš se?“

„Ne.“

Na licu joj se ocrtala zabrinutost.

„Ali, da, mislim da je tako bilo. Izvini, izgleda da sam umoran. Još malo ću da prilegnem.“

Sklopio si oči, i zaspao.

Kad si se probudio, te žene više nije bilo.

Ni ti više nisi bio isti ti. 

„Jesi dobro?“, reče neka nepoznata žena. Braon oči, riđa kosa, osunčan ten. Razlikovala se i od prve i od druge žene.

„Tri dana si spavao.“

Ti opet reče:

„Gde sam? Gde se nalazim?“

Svaki put je različita žena odgovorila različito mesto različitom tebi. 

08.

Isprva se nisi snalazio, ali si se malo po malo navikao na život u tom svetu. Kad si se navikao, shvatio si da je ta stvarnost mnogo bliža tvojim željama od stvarnosti koju si priželjkivao. Parni prostor – vaporweb. Tu je bilo svega. Tu si mogao da postaneš šta hoćeš. Tu si mogao da zaboraviš samog sebe. Jadan život u sićušnom stanu, devojka koja te je ostavila – o tome više nisi morao da brineš. Ja pretražujem nepotrebna sećanja u tebi i redovno ih brišem.

Više ne možeš da se setiš kako je tvoja devojka izgledala. Ne možeš da se setiš predela Ćibe u kojima si proveo vreme sa njom. Od tad si bio sa bezbroj žena. Ako ti se nije svidela, mogao si samo da započneš ispočetka. Bezbroj puta si započeo novi život, umro, i opet počeo ispočetka. Izvlačio si naredni život kao što se izvlači loto. Probudiš se; ako ti se ne sviđa kako izgleda žena na koju prvo naiđeš, dovoljno je da izletiš na put i pustiš da te pregazi kamion. Tako započneš novi život. Dovoljno je da odbaciš stvarnost koja ti se učini dosadnom i prekriješ je boljom budućnošću.

Možeš da živiš bezbroj puta. Možeš da umreš bezbroj puta. Možeš bezbroj puta nečiji tuđi život da proživiš kao svoju budućnost. 

Živeti u parnom prostoru – to je živeti u svetu snova.

Kao što je to govorio tržni centar u kom si kupio parni kompjuter, to je zaista bio „Dream Catalogue“, katalog snova. U njemu ti nisi bio ti. Slobodno si mogao da menjaš vreme i mesto u kom se rodiš, pa čak i pol i ime. Ti si bio Japanac koji se rodio u Ćibi, ali ne više. Do malopre si bio Rus po imenu Danijel Lopatin, a sad si Amerikanac po imenu Čak Person. Pre toga si se zvao Gabrijel Eduardo i živeo si u Brazilu. Upravo ime kojim se imenuješ na vaporwebu je tačno ime, i život koji proživiš je tačan život. Ne možeš da se setiš kakav si čovek bio u stvarnosti, ali više nemaš ni potrebe. Ti ne znaš svoje ime. Ali problem nije ni prošlost ni sadašnjost. Problem je budućnost.

Nastavio si da živiš ispunjene živote na vaporwebu. Tamo se ne događa ništa što ti sam ne želiš. Neprijatne stvari ti se ne dešavaju. Ne postoje loša iskustva. Ne postoji loša sreća. Zajedno sa vaporwebom nastavljaš da živiš bezbroj mogućih budućnosti.

09.

Neki po redu ti si izvaljen na plaži zajedno sa nekom po redu ljubavnicom. Sunce je jako, pa ste podigli suncobran. Na suncobranu su naslikane palme u suton. Ti piješ pivo, a ona jede ananas. Sa radija se tiho čuje muzika. Kaže ti da ide malo da pliva, pa ti da nedovršenu krišku ananasa i zaputi se ka moru. Ti joj prošapćeš: „Volim te“. Ona se okrene i nasmeši se. Mahneš joj, ona ti odmahne. 

Malo prilegneš. Zasuziš od divnih sećanja.

Kad se probudiš, nema više ni nje ni tebe. Sva tvoja sećanja su nestala.

Kada spavaš, uđem u tvoju svest i popravljam je. Kada ti zaustavim svest, tvoje oči u stvarnosti pokazuju ovaj tekst: „Upozorenje! Program je naleteo na kritičnu grešku. Izbrišite svet pred sobom.“

Tako obrišem tvoj svet. Ti za to ne saznaš. Nema problema. Ti kakav si do tad bio si izgubljen, ali to je sve. U tvoje pamćenje ubacim nova sećanja. Sećanja se stvaraju uzorkovanjem.

10.

Operativni sistem prikaže malu grešku.

„I found an old loveletter.jpg.

The contents were of such a low quality

I couldn’t read it any longer.“

„Našao sam staro ljubavnopismo.jpg.

Sadržina je bila tako niskog kvaliteta

da više nisam mogao da ga čitam.“

Taj fajl se više ne koristi. Ne utiče na dalje stvaranje svetova. Izbrisao sam grešku, i sa njom taj fajl.

11.

N-ti ti. Živiš svoj n-ti život. 

I nastavićeš da živiš. Srećno. Možeš da živiš u sreći kakvu želiš. Teorijski, ti možeš večno da živiš u Windows 96, u vaporwebu, u katalogu snova. Kao da u snu sanjaš. Kao da u snu u snu sanjaš. Prostor i vreme tu mogu beskonačno puta da se presaviju. Unutar pukotine u prostor-vremenu, kao u naboru na odeći, ti bezbroj puta proključaš mozak, proključaš svet, i lutaš magnovenjima rođenim u pari. Tu teče večnost. U večnosti teče večnost. Tu nisi svestan truljenja mesa. Tu nisi svestan smrti. Tu nisi svestan promene.

Ne znaš ništa.

Ništa nisi mogao da saznaš.

Nisi saznao za prvu kloniranu ovcu. Nisi saznao da je kompjuter koji je napravila kompanija IBM pobedila svetskog šampiona u šahu. Nisi saznao za nuklearne testove u Kini, za puč u Kambodži, da je umrla Majka Tereza. Da je u Japanu nakon pucanja ekonomskog mehura zbog duge krize bankrotirala Banka za dugoročne kredite, Razvojna banka Hokaida, Trgovina obveznicama Jamaići. Nisi za to znao. Da je bankrotiralo reklamno preduzeće kojim je upravljao otac tvoje prve devojke. Da su se preselili iz Ćibe, nikome ne rekavši kuda idu. Više ne možeš da je vidiš. Ti to nisi znao. Nemaš to sećanje. Ja brišem sva sećanja koja su ti nepotrebna. Pre nego što se nešto desi. Nakon što se nešto desi. Ti ne možeš da opaziš tu razliku. Ne možeš da se setiš ni svog starog lica ni imena. Ne sećaš se više sebe kada si bio Japanac.

Ne da se vratiti unazad ono što se dogodilo. Da bi se ponovo sa sobom sreo, moraš da čekaš sledeći život. Ipak, uvek možeš da započneš iznova. Možeš da živiš drugi život koliko god puta hoćeš, obavijen talasima pare.

Položiš svoje smrtno umorno telo u paru. Proključaš krv, proključaš mozak, i u pari se poigravaš sa česticama sećanja koje su postale gas. 

12.

„Could the soul be inside a randomly accessed memory?“

„Da li je duša možda u nasumično pristupljenoj memoriji?“

Brišem grešku.

Stalno brišem greške. 

Ne možeš me sustići. Nikada.

13.

Windows 96. Ime koje mi je dato. Hodnik između ovde i tamo. Bezbroj zupčanika koje pokreće para. Devedeset i šest prozora izdubljenih u vaporweb. 

Mojim očima vidiš spoljašnjost. Mojim telom ulaziš u svet pare. Spolja se pruža prelep vidik.

Parni prostor. U njemu živiš zajedno sa svim verzijama tebe. Svi svetovi se utapaju, svi „ti“ gube razliku, i na kraju sve postane jedno. Tu nema nasilja. Nema razlike. Nema rata.

Ti se više nećeš roditi. Na kraju, dolazi večna tišina.

Mi ovde sami nastavljamo da živimo. 

„There is nothing left to represent.

Nothing left to pay homage to.

The endless vapor makes you feel fine.“

„Nema više ničeg da se prikaže.

Ničeg čemu treba podati omaž.

Od beskrajne pare se dobro osećaš.“

Nema više anomalija u preostalim porukama. 

All green, sve je u redu.

Više nema nijedne greške.

Tebe nema više nigde.

Nema ničega, ni van prozora, ni u njemu.

Sve je nestalo.

Nema više prozora, i svi izlazi su zatvoreni.

14.

„We have tasted them all.“

„Sve smo ih okušali.“

„Nothing left to sample.“

„Ničeg nema više što bi se uzorkovalo.“

Preveo: Mateja Matić

Priča prvi put objavljena 2019. godine u časopisu „Eureka“ a prevedena na srpski u „Antologiji vaporwave književnosti“ (Beograd, Novi istok, 2022).

Zabava za apsolutno sve

Posted on by Kristijan Šarac

Kredit: Čarobna Knjiga IK

ŽANR: epska fantastika/komična fantastika

ORIGINALNI NAZIV: Bone

IZDAVAČ ZA REGION: Čarobna knjiga

AUTOR: Džef Smit

KOLORISTA: Stiv Hamejker

ZEMLJA: SAD

PREVOD: Nikola Dragomirović

GODINA IZDAVANJA: 2023.
OCENA:

Pošto jedan duži period nismo pisali o izdanjima iz edicije Novi svet, da ponovimo, u njoj Čarobna knjiga objavljuje američke autore i sve one čije se pero tako oseća. Naravno, odnosi se na umetnike koji su pod direktnim uticajem američke škole stripa ili uzora što dolaze iz nje. Ovaj tom je prvi od pet kojim će se kompletirati sjajni serijal nezavisnog stripa. Sa obzirom na viđeno u prvoj knjizi smatramo da treba da lepo proslavite tu činjenicu uz neku finu žestinu.

Izraz nezavisni strip bismo mogli poistovetiti sa samizdatom, ali nećemo koristiti tu prljanu reč. Zato što postoji objektivna i značajna razlika. U svetu nezavisnog stripa se često pojavljuju kvalitetna dela i talentovani umetnici koje veliki izdavači zbog politike kuća ne objavljuju. Zarad toga, postoji čitavo andergraund tržište malih izdavača koje često pokreću sami autori. Ipak, to je mnogo, mnogo viši stepenik od ekvivalenta u književnosti. Razloge možemo potražiti u tome što je to dosta manji svet i da je to najkraći put da se dokažu i pokažu pred izdavačkim konglomeratima za koje svi žele da rade.

Džef Smit – veliki je poštovalac Marka Tvena i Hermana Melvila. Pored ovog dela je radio na: Šazamu! i Pogou V. Keliju. Trenutno radi na svom drugom nezavisnom stripu Rasl, koji spada u sajberpank noar.

Bela stvorenjca, bez kose i sa nosinom su tri rođaka Boun. Različitog su karaktera i stalno u međusobnom koškanju. Priključujemo im se u momentu kada su proterani iz rodnog grada. Nevolje počinju kada se razdvoje i dospeju u misterioznu kotlinu. Foun Boun se izdvaja kao noseći protagonista priče i susreće se sa raznim čudesima za koja nije znao da postoje poput bube sa velikim burazerom, brižnih opsuma, čudnjikavog zmaja, pacolikih priglupih čudovišta, bake koja se trka sa kravama i nadasve očaravajuće devojke. Kao i u svim dobrim avanturama, sve je protkano tajanstvenim poreklom junaka obavijenim velom tame i pretnjom po svemu sudeći, drevnog zla koje se tog jutra probudilo sa savršenim planom.

Zabava za apsolutno sve uzraste i naraštaje. Ipak, strip će biti najzabavniji klincima između deset i petnaest godina. Zapravo, taj momenat verovatno pokazuje koliko je ovo dobro delo, jer su oni najzahtevnija publika na svetu. Nema teže stvari od stvaranja za decu namenjenog. U tim delima ne smete sebi dozvoliti ništa ofrlje, isprazno i potcenjivački, jer deca priču neće ceniti ako ih vi ne cenite. Džef Smit ne samo da to ne radi nego ih, na svoj način, u potpunosti izjednačava sa odraslim. A matorci… pa matorci će tek da uživaju u osećaju da su opet derani. Autor je stvorio likove koje ćete sigurno voleti, koji neodoljivo podsećaju na najbolje Diznijeve heroje. Najbolje od svega je što smo tek na početku priče i što nas tek očekuje kulminacija i rasplet ove divote za razgaljivanje duše. Crtež je usredsređen na emocije i to ponajbolje prezentuje. Nedostaje malo više detalja, ali nećemo cepidlačiti jer je ukupan utisak veoma zadovoljavajući.

Ukoliko ste voleli avanture iz Patkovgrada, ovo ne smete propustiti, makar nas podseća na to vrstom humora i izgradnjom karaktera, a tu je i Snupi iz očiglednih razloga. Elem, ovo je blago koje će obogatiti svaku kolekciju, ma koliko raskošna bila, stoga pohitajte da pribavite i srce razgalite.

Vukadinovićeve Rune svetlosti

Posted on by Redakcija

U subotu, 1. aprila 2023. godine, u klubu Beti Ford održana je prva promocija novog izdanja Autostoperskog vodiča kroz fantastiku, romana „Putovanja Malog Diva“, autora Ivana Vukadinovića.

Izlaganje o ovom kratkom romanu, drugom u našoj ediciji džepne fantastike, u neformalnoj i opuštenoj atmosferi, započela je urednica romana, Mira Satarić, koja je ukratko predstavila rad i saradnju na romanu, i kratko predstavila tok i ideju čitavog romana. Osvrnula se na simboliku samog putovanja i metamorfozu koju glavni junak preživljava krećući se, u skladu sa Kembelovim monomitom, sopstvenom verzijom puta heroja.  

Nakon toga, Vladimir Đurić – Đura (Đura i Mornari) je govorio o ranijim delima ovog autora, praveći poređenje i upućujući na značaj celokupnog njegovog iskustva i interesovanja za istoriju i mitologiju, za rad i realizaciju novog romana.

O žanrovskom definisanju romana, i njegovoj fluidnosti između magijskog realizma, kao primarne odrednice i runskog romana, kao nečega novonastalog na našim prostorima sa ovom pričom, govorio je Dejan Sklizović. Sklizović, filozf i autor kratkih priča, se osvrnuo i na simboliku upotrebe runa, kao i na značaj toga u kom periodu i na kom prostoru je smešten roman.

Autor romana, Ivan Vukadinović, podelio je sa prisutnima kako je nastao ovaj roman, upoznajući ih sa svojim iskustvom u proučavanju runa, njihove simbolike i značaja.  Istakao je da se roman kreće između istorije i preciznih istorijskih činjenica i ličnosti koje se pojavljuju u njemu i alternativne istorije i elemenata koji su plod autorove mašte. 

Biljana Golić, glavni lektorm AVKF-a je ukratko istakla značaj snova i oniričkih elemenata u delu, koji spajaju fantastično i realno.

Prisutni su se složili da roman, iako kratak, predstavlja zaokruženu celinu, ali da dovoljno budi pažnju čitalaca i navodi na to da bi bio jednako zanimljiv i u nekoj dužoj formi.