Uvek je brižljivo birala kravatu za vredni vrat svoga muža. Ponosno ga je odmerila, pritegnula mu čvor na kragni a zatim ga nežno kljucnula po obrazu.

„Idemo mili.“ rekla je i otkopčala sigurnosni pojas. Mihajlo ju je uhvatio za zglob.

„Č-čekaj…“ promucao je brišući čelo maramicom. Blago se namrštila, a između očiju joj se usadila tanka crta.

„Šta je bilo sad?“ Spustio je ruke na volan i čvrsto obavio nadute prste oko njega.

„Mila, m-malo sam nervozan…“

„Zašto?“ naslonila se nazad u sedište i prekrstila ruke na grudima. Pročistio je grlo i pogledao u staklaste oči svoje supruge. Bora je postala rov.

„Mila, pogledaj me…“ promucao je i uperio oči dole ka svom telu, ispratila je njegov pogled odmahujući glavom.

„Ne vidim problem…“ odgovorila je, „Ne dopada ti se kravata?“

Duboki uzdah propraćen je zvukom zatezanja tkanine bele košulje na kojoj su se poslednjim atomima snage držali konci na dugmadima.

„Dopada mi se, samo…“

„Samo šta?“

Ispustio je tanan jecaj dok je pokušavao da se seti gde je to ostavio glas. Gospođa Sikiričić je frknula potom otvorila crnu tašnu i izvadila ogledalce i omiljeni ruž.

„Znaš mili…“ podigla je ogledalce odmeravajući svoj odraz, „Mi smo ovde stalni gosti…“ otvorila je ruž i povukla crvenu boju levo pa desno po mršavim usnama, „Nismo mi neki tamo Nikogovići…“ zatvorila je ogledalce uz jedno tiho „plop“ i počastila ga jednim od svojih nežnijih pogleda. „Ovo može biti kao naše drugo venčanje“  pomilovala ga je po rumenom obrazu ne otklanjajući trag nesigurnosti s njegovog lica. Ispustio je ono malo vazduha što mu je ostalo u plućima i složio se jedva primetnim klimanjem.

Zatvorila je tašnu i izašla iz kola ostavljajući Mihajla da se marinira u znoju. Opkružila njihovog novog Forda, otvorila vrata suprugu i pomogla mu da otkopča sigurnosni pojas koji mu se toliko urezao u stomak da je pomislio kako će mu sigurno ostaviti tragove čak i na organima.

Iščupao se iz sedišta i čim se uspravio bio je primoran da se pridrži za krov automobila. Uhvatila ga je za nadlakticu i osmehnula mu se ohrabrujuće.

„Hajde, jedva sam uspela da rezervišem ove nedelje, ne želim da zakasnimo ni minut!“ ciknula je gotovo poskočivši od sreće.

Bio je korak iza supruge i trudio se da odiže stopala sa pločnika, a ne da ih vuče. Pošli su sa parkinga i zaustavili se ispred omanjeg rustičnog restorana, iznad čijih su ulaznih vrata visile tri neonsko crvene brojke „210“. 

Pored  vrata stajala je drvena tabla sa dnevnim specijalitetima: Jagnjetina u mleku, teletina ispod sača, pileće belo meso u sosu od vrganja, pasulj sa suvim rebrima.
Gospođa Sikiričić se široko osmehnula, potapkala lokne da se uveri da su na mestu, pa pritisnula malo dugmence sa leve strane vrata. Osetio je kako mu se kapljice znoja slivaju u pojas.

Vrata se širom otvoriše i otkriše visokog, mršavog gospodina, srednjih godina, koji ih zablesnu belinom zuba, a tanki brčići nakostrešiše mu se nagore kao kod mačke.

„Sikiričići pa dobro nam došli!“ rekao je teatralno, a njegov duboki tenor lirski bariton skočio je u visoki sopran.

Zakikotala se kao devojčurak i šljapnula ga po ruci.

„Jao Saša, uvek nas tako divno dočekaš!“ Doterao je crnu leptir mašnu i namignuo.

„Samo najbolje za naše najvernije mušterije!“  Mihajlo je poželeo da povrati kada je ovu spodobu njegova supruga štipnula za obraz, ali je zadržao jezik za zubima i isprsio se najviše što je mogao nadajući se da će tako izgledati više i ozbiljnije.

Kratko klimnu glavom dok su prelazili prag restorana i našli se u mračnoj prostoriji, čiju je četvrtinu zauzimala velika bakarna vaga, četvrtasta udubljena platforma iz koje se u obliku slova T izdizao mehanizam sa polugom, tri točkića počivala su na samom vrhu a na njima bile su urezane tri nule i malo zlatno „kg“.

Iza ove sprave, prostirala se teška tamno crvena zavesa koja je skrivala stolove i mušterije koje su već uveliko obedovale.

„Pa, hoćemo li?“ upitao je Saša pruživši ruku gospođi Sikiričić na šta se ona vragolasto osmehnula.

Uz Sašinu pomoć, popela se na vagu. Razmakao je krajeve teške zavese i otkrio goste koji se okrenuše, zatim počeše da aplaudiraju uz glasno kliktanje „Aaa“ „Ooo“ i „Bravoo!“ Sva crvena u licu, povukla je polugu, točkići se zavrteše, i na mehanizmu osvanu broj 48. Mušterije oduševljeno zapljeskaše, konobar joj se duboko naklonio i šapnuo joj nešto na uvo na šta se grohotom nasmejala. Mihajlo je osetio kako mu se nokti bolno zarivaju u meso.

„Gospodine! Izvolite molim Vas“  pokazao je na vagu.

„Ne.“ Procedio je Mihajlo kroz zube na šta se konobar se zabezeknuo.

„Ne? Izvinite gospodine ali pravilo restorana je da…“

„Ma ne interesuje me šta je pravilo restorana! Samo nas odvedite do stola.“ zareža.

Gospođa Sikiričić izgledala je kao da će svakog trenutka eksplodirati. Konobar se namrštio i otvorio usta prsta uprtog u gosta, ali ga je s leđa zaustavila snažna šaka hvatajući ga čvrsto za rame.

„Ajde de Sašice…sve je u redu, gospodin Mihajlo je moj stari drug! Oprostiću mu merenje ovog puta!“ rekao je čovek i odgurnuo „Sašicu“ u stranu. Nosio je visoku belu kuvarsku kapu i crnu kecelju, čitav je bio nabrekao i crven, kao vo. 

Pružio je ruku gostu i ovaj ju je prihvatio sa osmehom. Usnama je oblikovao jedno nečujno „Izvini“ na šta Mihajlo klimnu glavom.

„Hvala Boro… hoćemo li onda?“

Kuvar je pokazao rukom ka zavesi, a gospođa Sikiričić zarila je suprugu nokte u nadlakticu.

„Sada si me ovako osramotio i nikada više.“ siknula je kroz zube zadržavši osmeh na licu dok je klimala glavom u znak pozdrava ostalim mušterijama. Restoran je bio krcat. Oprezno je odmeravao parove koji su izgledali kao kopije jedni drugih. Pa i njih samih. 

 Vitke i elegantno obučene supruge i njihovi voljeni muževi utegnuti u nova novcijata, sveže ispeglana odela, gospoda su izgledala krupnije nego prethodne sedmice. U donjem desnom uglu restorana zapazio je novi, mlađi par. Riđokosa devojka je sa obožavanjem posmatrala svoga supruga dok je on blaženo mumlao, vidno zadovoljan porcijom goveđeg gulaša. Mihajlo je osetio ubod zavisti kada mu je za oko zapao mladićev stomak koji tek što je počeo da raste. Srećnik je još uvek mogao da komotno priteže kaiš.

Smestili su se za omiljeni sto a Saša se ubrzo nacrtao pored njih i predao im dva menija, jedan označen sa „Muškarci“ a drugi sa „Žene“.

Mihajlo je otvorio meni za muškarce i pred njim se ukazao bogat izbor jela od mesa, supa, peciva, i deserta. Bacio je pogled na meni za žene koji je upravo proučavala, na njemu je bez problema mogao da pročita večita tri izbora: „Bistra supa“, „Paradajz salata“, „Voda“.

„Paradajz salata i čaša vode?“ upitao je Saša šeretski joj se osmehnuvši.

„Jao Saša tako me dobro poznaješ!“ zacvrkutala je, a konobar joj je uputio još jedan dubok naklon pre nego što se okrenuo ka njemu. 

„Gospodine?“ upitao je ozbiljnije. Mihajlo je opet otvorio meni sa namerom da odugovlači što više može. Nije bio gladan, ali znao je da mora da jede. Odjednom je postao izuzetno zainteresovan za svih dvadeset sastojaka Borinog čuvenog sosa od vrganja, počeo je da obasipa konobara nizom pitanja dok je njegova voljena cupkala nogom ispod stola, spremna da mu u svakom momentu ostavi modricu na cevanici. 

Glasno je coknula nakon Mihajlovog opširnog pitanja o geografskom poreklu belog vina koje se dodaje na samom kraju krčkanja ovog delikatnog sosa i otela mu meni iz ruku.

„Naručiću umesto tebe mili… Saša dušo, daćeš mu celu porciju Jagnjetine u mleku…“ Konobar je vešto izvukao blokče iz kecelje i počeo da zapisuje kao u ubrzanom snimku.
„…Kilogram bataka na žaru sa krompirom i blitvom, trideset ćevapa, bez luka moliću…porciju goveđih sarmica i… četiri lepinje!“ Mihajlo je progutao knedlu. Konobar je udario tačku u blokče.

„Odličan izbor madam! A desert?“ Poželeo je da ga zadavi na licu mesta. Gospođa Sikiričić je okrenula stranicu.

„Ah da! Daćete mu četiri čokoladne krofne, dve šampite i pohovani maslac!“

„Pohovani Maslac!?“ upitao je Mihajlo u neverici.

„Da, to Vam je, vidite, američki specijalitet!“ odgovorio je Saša dirigujući olovkom po vazduhu. Pogledao je u suprugu zgađen.

„Mila, ovo će mi biti previše…“

„Nemojte ništa da brinete!“ prekinuo ga je Sašica nagnuvši se ka Gospođi Sikiričić
„Znate kako mi kažemo ovde, prase se goji pred Božić!“ iskolačila je oči, zatim prasnula u gromoglasan smeh zajedno sa još par žena koje su načule dosetku. 

Udarale su rukama o stolove, klatile se napred-nazad, gospođi u žutom žaketu koja je sedela do njih počele su da idu suze na oči, blago ih je potapkala salvetom pokušavajući da dođe do daha dok je rukom pokrivala usta.

Zaškrgutao je zubima zarivajući nokte u butine usput hvatajući pogled svog automehaničara koji je sedeo preko puta gospođe u žutom žaketu, sav musav, pogrbljen, gde je upravo završavao poslednju od tri čokoladne kikiriki kuglice preznojavajući se. Koža na levoj strani lica mu je visila sa lobanje kao mokar peškir. Pljuvačka koju je njegova supruga povremeno brisala palcem, mu se iznova sakupljala u uglu usana nad kojima više nije imao kontrolu.

Brzo je skrenuo pogled i pognuo glavu nazad u tanjir ubadajući viljuškom u prazno. Sedeli su u tišini i ni desetak minuta kasnije iz kuhinje izroni Saša gurajući kolica sa hranom.

Pred Mihajla je spustio porciju Jagnjetine u mleku, batake i ćevape, sarmice i lepinje, a pred nju poluprazan tanjir na kome su se nalazila milimetar tanka tri koluta paradajza sa grančicom peršuna na sredini.

Poslala je Saši poljubac na šta je odgovorio sa „Bon appétit, madame!“ i otklizao nazad u kuhinju.

Posvetio se masnim batacima. Nož je prolazio kroz njih kao kroz puter. Uspešno je završio porciju, pa prešao na jagnjetinu. Kod petog zalogaja osetio je da je pun, a kada je stigao do polovine goveđih sarmica, pojas pantalona mu posta neudoban i morao je da neprimetno otkopča dugme. Gospođa Sikiričić je pomno posmatrala svaki njegov zalogaj dok je degustirala svoju paradajz „salatu“. Čim je sažvakao poslednji ćevap, podigla je ruku, pucnula prstima iznad glave i Saša je dotrčao poslušno, gurajući kolica, zadihan, da je imao rep, njime bi mahao.

Pogledom je ispitao sve prazne tanjire zadovoljno se osmehnuvši.

„Cenim da je sve bilo par excellence gospodine Sikiričiću?“

„Da, naravno, sve mu se dopalo!“ odgovori gospođa, a konobar je posklanjao prazne tanjire zamenivši ih kolačima. Mihajlu je pripala muka dok je ovaj spuštao porciju od dvadesetak kuglica pohovanog maslaca, veličine oraha, posutih napola istopljenim šećerom u prahu. 

 „Ajde, jedi.“ naredila mu je ne trepnuvši. Naboo je komad maslaca i čim mu je dodirnuo jezik ispljunuo ga je nazad na tanjir trudeći se da ne povrati.

Nagnula se preko stola. „Dosta si me sramotio danas Mihajlo, pojedi to!“ prosiktala je streljajući ga sitnim očima. Obrisao je usne salvetom i po drugi put toga dana izgovorio jedno kratko „Ne“, na šta se ona ukopa u mestu.

„Ne!?“ upitala je gnevno, ostale mušterije prestadoše da zveckaju escajgom i preusmeriše pažnju na njihovu kavgu.

„Ne.“ Odgovorio je odlučno ustajući sa stolice. Bespomoćno ga je posmatrala, suze su joj navirale na oči dok je teškom mukom vukao noge preko trpezarije pokušavajući da napusti objekat. Stigao je do crvene zavese kada mu Saša prepreči put.

„Gospodine, molim Vas…“

„Skloni se nakazo da te ne bih sada zavrljačio u…“

„Morate se smiriti Gospodine…“

„Ma neću da se smirim, skloni mi se s puta!“ Uneo mu se u lice, sav crven, tresući se, a od konobara je zauzvrat dobio samo bedni, sažaljivi pogled.

„Gospodine Sikiričiću…“ počeo je Saša spustivši mu ruku na rame, „Znate kako ovo ide…“ glas mu je postao umilan, „Ne morate završiti desert, iako je Bora naporno radio na njemu!“ zapretio mu je prstom kao da govori detetu, a brkovi su mu se izvili nagore, „Ali Vas moram izmeriti…“ dodao je tiše udubivši mu se u oči. Mihajlo se okrenuo oko sebe, svi pogledi su bili na njemu, gospođa Sikiričić je neutešno jecala u maramicu dok joj je dama u žutom žaketu trljala leđa.

Kratko je klimnuo, shvativši da nema kud, poražen, i dopustio da mu Saša pomogne da se popne na vagu.

Žene počeše uzbuđeno da šapuću, pa je gospođa Sikiričić došetala do zavese i čvrsto uhvatila konobara za nadlakticu.

Duboko je udahnuo, zadržao dah, zatim povukao polugu i sudbonosni točkići se zavrteše. Kako su brojke rasle tako su se njegovi otkucaji srca ubrzavali.

Kada je broj prešao drugu stotinu, Mihajlu su klecnula kolena.

Mehanizam se zaustavio na broju 209.

Taman kada je počeo da zahvaljuje ludoj sreći, poslednji točkić mu se narugao i broj se promeni u 210 a jezivo tihi prostor ispuniše poklici i pljeskanje.

Žene su se grlile međusobno i zahvaljivale Bogu, iz kuhinje je glavu promolila neka plavuša kezeći se oduševljeno, a gospođa Sikiričić poskakivala je u mestu sijajući od radosti.

„Dame, dame, čestitam, ovo je svetao dan za nas!“ povikao je Saša, „Zamoliću našeg kuvara Boru da mi se pridruži!“ Maestro je došetao do njega pognute glave i pružio mu dobro poznati srebrnasti instrument.

„Gospođo Mila…“ prišao joj je i spustio jedan glasan i vlažan poljubac na poleđinu šake. Mihajlo se prisetio molitve „Oče naš“ i počeo da mrmlja reči sebi u bradu.

„Primite moje najiskrenije saučešće!“ nastavio je Saša, pa je dodatno procvetala.

Pustio joj je ruku i zakoračio ka Mihajlu koji je upravo završavao molitvu.
Prislonio mu je alat za omamljivanje stoke na čelo, gost ga je pogledao pravo u prazne crne oči i on je neuzbuđeno pritisnuo okidač.

Telo je tupo udarilo o pod i to bi ispraćeno aplauzom. Muškarci su i dalje nemo sedeli na svojim mestima dok su njihove supruge slavile. 

 Konobar se nakloni Mili, „Imate čast da izaberete svoj deo!“
postala je najviša žena u sobi.

„Ispecite mi na žaru četiri šnicle od vrata!“ otpevala je dok su joj se grudi mahnito dizale i spuštale.

Kuhinjsko osoblje je preuzelo telo Mihajla Sikiričića i prionulo na posao.

Supruge su opkolile Sašu nadvikujući se, željne omiljenih parčadi. Novopečena udovica zaputila se nazad za svoj sto i sela zaneseno osluškujući svoj pregladneli stomak. 

„Pretekla si me“ reče gospođa u žutom žaketu dok se spuštala na pokojnikovo mesto, odgurnula je tanjir pohovanog maslaca u stranu. 

„I očekivala sam da će tako biti.“ Zurila je kroz prozor, u prošlost. 

Gospođa se promeškolji na stolici. „A tvoj sin?“

Mila se trznu i vrati nazad u restoran. „Dogodine ću ga oženiti.“ 

„Predivno! Preporučujem da rezervišeš 210 odmah, znaš da su uvek prebukirani…“ Sašin glas prelomio se prostorijom dok je pokušavao da smiri dve žene koje su se, činilo se, raspravljale oko levog buta. 

„Čula sam da su se ono dvoje uzeli u 170…“ nastavi tiše i s  neodobravanjem pokaza glavom ka mladom paru. Riđokosa je hranila muža četvrtom porcijom šampita. Strese se i odmahnu pokušavajući da otera neprijatnu misao.

„Da, u pravu si…“ u trpezariju su doprli tupi udarci satare praćeni glasnim zujanjem električne testere.

Gospođa se osvrnu oko sebe a potom uhvati Milu čvrsto za šaku na šta se ona namršti uz neuspešan pokušaj da se otme od stiska.

„Ne zavidim ti na tome…“ šapnu a udovici se oči ispuniše suzama. „Ja sam srećnica draga…imam samo ćerke.“ 

Ustala je i brzim hodom odšetala dozivajući konobara. Za sobom je ostavila jak miris ružinog ulja i podsetnik na visoku cenu jedinog mesa koje ni jedna ne želi sebi da priušti.