Blog

Restoran 210 – Anja Gavrilović

Posted on by Anja Gavrilović

Uvek je brižljivo birala kravatu za vredni vrat svoga muža. Ponosno ga je odmerila, pritegnula mu čvor na kragni a zatim ga nežno kljucnula po obrazu.

„Idemo mili.“ rekla je i otkopčala sigurnosni pojas. Mihajlo ju je uhvatio za zglob.

„Č-čekaj…“ promucao je brišući čelo maramicom. Blago se namrštila, a između očiju joj se usadila tanka crta.

„Šta je bilo sad?“ Spustio je ruke na volan i čvrsto obavio nadute prste oko njega.

„Mila, m-malo sam nervozan…“

„Zašto?“ naslonila se nazad u sedište i prekrstila ruke na grudima. Pročistio je grlo i pogledao u staklaste oči svoje supruge. Bora je postala rov.

„Mila, pogledaj me…“ promucao je i uperio oči dole ka svom telu, ispratila je njegov pogled odmahujući glavom.

„Ne vidim problem…“ odgovorila je, „Ne dopada ti se kravata?“

Duboki uzdah propraćen je zvukom zatezanja tkanine bele košulje na kojoj su se poslednjim atomima snage držali konci na dugmadima.

„Dopada mi se, samo…“

„Samo šta?“

Ispustio je tanan jecaj dok je pokušavao da se seti gde je to ostavio glas. Gospođa Sikiričić je frknula potom otvorila crnu tašnu i izvadila ogledalce i omiljeni ruž.

„Znaš mili…“ podigla je ogledalce odmeravajući svoj odraz, „Mi smo ovde stalni gosti…“ otvorila je ruž i povukla crvenu boju levo pa desno po mršavim usnama, „Nismo mi neki tamo Nikogovići…“ zatvorila je ogledalce uz jedno tiho „plop“ i počastila ga jednim od svojih nežnijih pogleda. „Ovo može biti kao naše drugo venčanje“  pomilovala ga je po rumenom obrazu ne otklanjajući trag nesigurnosti s njegovog lica. Ispustio je ono malo vazduha što mu je ostalo u plućima i složio se jedva primetnim klimanjem.

Zatvorila je tašnu i izašla iz kola ostavljajući Mihajla da se marinira u znoju. Opkružila njihovog novog Forda, otvorila vrata suprugu i pomogla mu da otkopča sigurnosni pojas koji mu se toliko urezao u stomak da je pomislio kako će mu sigurno ostaviti tragove čak i na organima.

Iščupao se iz sedišta i čim se uspravio bio je primoran da se pridrži za krov automobila. Uhvatila ga je za nadlakticu i osmehnula mu se ohrabrujuće.

„Hajde, jedva sam uspela da rezervišem ove nedelje, ne želim da zakasnimo ni minut!“ ciknula je gotovo poskočivši od sreće.

Bio je korak iza supruge i trudio se da odiže stopala sa pločnika, a ne da ih vuče. Pošli su sa parkinga i zaustavili se ispred omanjeg rustičnog restorana, iznad čijih su ulaznih vrata visile tri neonsko crvene brojke „210“. 

Pored  vrata stajala je drvena tabla sa dnevnim specijalitetima: Jagnjetina u mleku, teletina ispod sača, pileće belo meso u sosu od vrganja, pasulj sa suvim rebrima.
Gospođa Sikiričić se široko osmehnula, potapkala lokne da se uveri da su na mestu, pa pritisnula malo dugmence sa leve strane vrata. Osetio je kako mu se kapljice znoja slivaju u pojas.

Vrata se širom otvoriše i otkriše visokog, mršavog gospodina, srednjih godina, koji ih zablesnu belinom zuba, a tanki brčići nakostrešiše mu se nagore kao kod mačke.

„Sikiričići pa dobro nam došli!“ rekao je teatralno, a njegov duboki tenor lirski bariton skočio je u visoki sopran.

Zakikotala se kao devojčurak i šljapnula ga po ruci.

„Jao Saša, uvek nas tako divno dočekaš!“ Doterao je crnu leptir mašnu i namignuo.

„Samo najbolje za naše najvernije mušterije!“  Mihajlo je poželeo da povrati kada je ovu spodobu njegova supruga štipnula za obraz, ali je zadržao jezik za zubima i isprsio se najviše što je mogao nadajući se da će tako izgledati više i ozbiljnije.

Kratko klimnu glavom dok su prelazili prag restorana i našli se u mračnoj prostoriji, čiju je četvrtinu zauzimala velika bakarna vaga, četvrtasta udubljena platforma iz koje se u obliku slova T izdizao mehanizam sa polugom, tri točkića počivala su na samom vrhu a na njima bile su urezane tri nule i malo zlatno „kg“.

Iza ove sprave, prostirala se teška tamno crvena zavesa koja je skrivala stolove i mušterije koje su već uveliko obedovale.

„Pa, hoćemo li?“ upitao je Saša pruživši ruku gospođi Sikiričić na šta se ona vragolasto osmehnula.

Uz Sašinu pomoć, popela se na vagu. Razmakao je krajeve teške zavese i otkrio goste koji se okrenuše, zatim počeše da aplaudiraju uz glasno kliktanje „Aaa“ „Ooo“ i „Bravoo!“ Sva crvena u licu, povukla je polugu, točkići se zavrteše, i na mehanizmu osvanu broj 48. Mušterije oduševljeno zapljeskaše, konobar joj se duboko naklonio i šapnuo joj nešto na uvo na šta se grohotom nasmejala. Mihajlo je osetio kako mu se nokti bolno zarivaju u meso.

„Gospodine! Izvolite molim Vas“  pokazao je na vagu.

„Ne.“ Procedio je Mihajlo kroz zube na šta se konobar se zabezeknuo.

„Ne? Izvinite gospodine ali pravilo restorana je da…“

„Ma ne interesuje me šta je pravilo restorana! Samo nas odvedite do stola.“ zareža.

Gospođa Sikiričić izgledala je kao da će svakog trenutka eksplodirati. Konobar se namrštio i otvorio usta prsta uprtog u gosta, ali ga je s leđa zaustavila snažna šaka hvatajući ga čvrsto za rame.

„Ajde de Sašice…sve je u redu, gospodin Mihajlo je moj stari drug! Oprostiću mu merenje ovog puta!“ rekao je čovek i odgurnuo „Sašicu“ u stranu. Nosio je visoku belu kuvarsku kapu i crnu kecelju, čitav je bio nabrekao i crven, kao vo. 

Pružio je ruku gostu i ovaj ju je prihvatio sa osmehom. Usnama je oblikovao jedno nečujno „Izvini“ na šta Mihajlo klimnu glavom.

„Hvala Boro… hoćemo li onda?“

Kuvar je pokazao rukom ka zavesi, a gospođa Sikiričić zarila je suprugu nokte u nadlakticu.

„Sada si me ovako osramotio i nikada više.“ siknula je kroz zube zadržavši osmeh na licu dok je klimala glavom u znak pozdrava ostalim mušterijama. Restoran je bio krcat. Oprezno je odmeravao parove koji su izgledali kao kopije jedni drugih. Pa i njih samih. 

 Vitke i elegantno obučene supruge i njihovi voljeni muževi utegnuti u nova novcijata, sveže ispeglana odela, gospoda su izgledala krupnije nego prethodne sedmice. U donjem desnom uglu restorana zapazio je novi, mlađi par. Riđokosa devojka je sa obožavanjem posmatrala svoga supruga dok je on blaženo mumlao, vidno zadovoljan porcijom goveđeg gulaša. Mihajlo je osetio ubod zavisti kada mu je za oko zapao mladićev stomak koji tek što je počeo da raste. Srećnik je još uvek mogao da komotno priteže kaiš.

Smestili su se za omiljeni sto a Saša se ubrzo nacrtao pored njih i predao im dva menija, jedan označen sa „Muškarci“ a drugi sa „Žene“.

Mihajlo je otvorio meni za muškarce i pred njim se ukazao bogat izbor jela od mesa, supa, peciva, i deserta. Bacio je pogled na meni za žene koji je upravo proučavala, na njemu je bez problema mogao da pročita večita tri izbora: „Bistra supa“, „Paradajz salata“, „Voda“.

„Paradajz salata i čaša vode?“ upitao je Saša šeretski joj se osmehnuvši.

„Jao Saša tako me dobro poznaješ!“ zacvrkutala je, a konobar joj je uputio još jedan dubok naklon pre nego što se okrenuo ka njemu. 

„Gospodine?“ upitao je ozbiljnije. Mihajlo je opet otvorio meni sa namerom da odugovlači što više može. Nije bio gladan, ali znao je da mora da jede. Odjednom je postao izuzetno zainteresovan za svih dvadeset sastojaka Borinog čuvenog sosa od vrganja, počeo je da obasipa konobara nizom pitanja dok je njegova voljena cupkala nogom ispod stola, spremna da mu u svakom momentu ostavi modricu na cevanici. 

Glasno je coknula nakon Mihajlovog opširnog pitanja o geografskom poreklu belog vina koje se dodaje na samom kraju krčkanja ovog delikatnog sosa i otela mu meni iz ruku.

„Naručiću umesto tebe mili… Saša dušo, daćeš mu celu porciju Jagnjetine u mleku…“ Konobar je vešto izvukao blokče iz kecelje i počeo da zapisuje kao u ubrzanom snimku.
„…Kilogram bataka na žaru sa krompirom i blitvom, trideset ćevapa, bez luka moliću…porciju goveđih sarmica i… četiri lepinje!“ Mihajlo je progutao knedlu. Konobar je udario tačku u blokče.

„Odličan izbor madam! A desert?“ Poželeo je da ga zadavi na licu mesta. Gospođa Sikiričić je okrenula stranicu.

„Ah da! Daćete mu četiri čokoladne krofne, dve šampite i pohovani maslac!“

„Pohovani Maslac!?“ upitao je Mihajlo u neverici.

„Da, to Vam je, vidite, američki specijalitet!“ odgovorio je Saša dirigujući olovkom po vazduhu. Pogledao je u suprugu zgađen.

„Mila, ovo će mi biti previše…“

„Nemojte ništa da brinete!“ prekinuo ga je Sašica nagnuvši se ka Gospođi Sikiričić
„Znate kako mi kažemo ovde, prase se goji pred Božić!“ iskolačila je oči, zatim prasnula u gromoglasan smeh zajedno sa još par žena koje su načule dosetku. 

Udarale su rukama o stolove, klatile se napred-nazad, gospođi u žutom žaketu koja je sedela do njih počele su da idu suze na oči, blago ih je potapkala salvetom pokušavajući da dođe do daha dok je rukom pokrivala usta.

Zaškrgutao je zubima zarivajući nokte u butine usput hvatajući pogled svog automehaničara koji je sedeo preko puta gospođe u žutom žaketu, sav musav, pogrbljen, gde je upravo završavao poslednju od tri čokoladne kikiriki kuglice preznojavajući se. Koža na levoj strani lica mu je visila sa lobanje kao mokar peškir. Pljuvačka koju je njegova supruga povremeno brisala palcem, mu se iznova sakupljala u uglu usana nad kojima više nije imao kontrolu.

Brzo je skrenuo pogled i pognuo glavu nazad u tanjir ubadajući viljuškom u prazno. Sedeli su u tišini i ni desetak minuta kasnije iz kuhinje izroni Saša gurajući kolica sa hranom.

Pred Mihajla je spustio porciju Jagnjetine u mleku, batake i ćevape, sarmice i lepinje, a pred nju poluprazan tanjir na kome su se nalazila milimetar tanka tri koluta paradajza sa grančicom peršuna na sredini.

Poslala je Saši poljubac na šta je odgovorio sa „Bon appétit, madame!“ i otklizao nazad u kuhinju.

Posvetio se masnim batacima. Nož je prolazio kroz njih kao kroz puter. Uspešno je završio porciju, pa prešao na jagnjetinu. Kod petog zalogaja osetio je da je pun, a kada je stigao do polovine goveđih sarmica, pojas pantalona mu posta neudoban i morao je da neprimetno otkopča dugme. Gospođa Sikiričić je pomno posmatrala svaki njegov zalogaj dok je degustirala svoju paradajz „salatu“. Čim je sažvakao poslednji ćevap, podigla je ruku, pucnula prstima iznad glave i Saša je dotrčao poslušno, gurajući kolica, zadihan, da je imao rep, njime bi mahao.

Pogledom je ispitao sve prazne tanjire zadovoljno se osmehnuvši.

„Cenim da je sve bilo par excellence gospodine Sikiričiću?“

„Da, naravno, sve mu se dopalo!“ odgovori gospođa, a konobar je posklanjao prazne tanjire zamenivši ih kolačima. Mihajlu je pripala muka dok je ovaj spuštao porciju od dvadesetak kuglica pohovanog maslaca, veličine oraha, posutih napola istopljenim šećerom u prahu. 

 „Ajde, jedi.“ naredila mu je ne trepnuvši. Naboo je komad maslaca i čim mu je dodirnuo jezik ispljunuo ga je nazad na tanjir trudeći se da ne povrati.

Nagnula se preko stola. „Dosta si me sramotio danas Mihajlo, pojedi to!“ prosiktala je streljajući ga sitnim očima. Obrisao je usne salvetom i po drugi put toga dana izgovorio jedno kratko „Ne“, na šta se ona ukopa u mestu.

„Ne!?“ upitala je gnevno, ostale mušterije prestadoše da zveckaju escajgom i preusmeriše pažnju na njihovu kavgu.

„Ne.“ Odgovorio je odlučno ustajući sa stolice. Bespomoćno ga je posmatrala, suze su joj navirale na oči dok je teškom mukom vukao noge preko trpezarije pokušavajući da napusti objekat. Stigao je do crvene zavese kada mu Saša prepreči put.

„Gospodine, molim Vas…“

„Skloni se nakazo da te ne bih sada zavrljačio u…“

„Morate se smiriti Gospodine…“

„Ma neću da se smirim, skloni mi se s puta!“ Uneo mu se u lice, sav crven, tresući se, a od konobara je zauzvrat dobio samo bedni, sažaljivi pogled.

„Gospodine Sikiričiću…“ počeo je Saša spustivši mu ruku na rame, „Znate kako ovo ide…“ glas mu je postao umilan, „Ne morate završiti desert, iako je Bora naporno radio na njemu!“ zapretio mu je prstom kao da govori detetu, a brkovi su mu se izvili nagore, „Ali Vas moram izmeriti…“ dodao je tiše udubivši mu se u oči. Mihajlo se okrenuo oko sebe, svi pogledi su bili na njemu, gospođa Sikiričić je neutešno jecala u maramicu dok joj je dama u žutom žaketu trljala leđa.

Kratko je klimnuo, shvativši da nema kud, poražen, i dopustio da mu Saša pomogne da se popne na vagu.

Žene počeše uzbuđeno da šapuću, pa je gospođa Sikiričić došetala do zavese i čvrsto uhvatila konobara za nadlakticu.

Duboko je udahnuo, zadržao dah, zatim povukao polugu i sudbonosni točkići se zavrteše. Kako su brojke rasle tako su se njegovi otkucaji srca ubrzavali.

Kada je broj prešao drugu stotinu, Mihajlu su klecnula kolena.

Mehanizam se zaustavio na broju 209.

Taman kada je počeo da zahvaljuje ludoj sreći, poslednji točkić mu se narugao i broj se promeni u 210 a jezivo tihi prostor ispuniše poklici i pljeskanje.

Žene su se grlile međusobno i zahvaljivale Bogu, iz kuhinje je glavu promolila neka plavuša kezeći se oduševljeno, a gospođa Sikiričić poskakivala je u mestu sijajući od radosti.

„Dame, dame, čestitam, ovo je svetao dan za nas!“ povikao je Saša, „Zamoliću našeg kuvara Boru da mi se pridruži!“ Maestro je došetao do njega pognute glave i pružio mu dobro poznati srebrnasti instrument.

„Gospođo Mila…“ prišao joj je i spustio jedan glasan i vlažan poljubac na poleđinu šake. Mihajlo se prisetio molitve „Oče naš“ i počeo da mrmlja reči sebi u bradu.

„Primite moje najiskrenije saučešće!“ nastavio je Saša, pa je dodatno procvetala.

Pustio joj je ruku i zakoračio ka Mihajlu koji je upravo završavao molitvu.
Prislonio mu je alat za omamljivanje stoke na čelo, gost ga je pogledao pravo u prazne crne oči i on je neuzbuđeno pritisnuo okidač.

Telo je tupo udarilo o pod i to bi ispraćeno aplauzom. Muškarci su i dalje nemo sedeli na svojim mestima dok su njihove supruge slavile. 

 Konobar se nakloni Mili, „Imate čast da izaberete svoj deo!“
postala je najviša žena u sobi.

„Ispecite mi na žaru četiri šnicle od vrata!“ otpevala je dok su joj se grudi mahnito dizale i spuštale.

Kuhinjsko osoblje je preuzelo telo Mihajla Sikiričića i prionulo na posao.

Supruge su opkolile Sašu nadvikujući se, željne omiljenih parčadi. Novopečena udovica zaputila se nazad za svoj sto i sela zaneseno osluškujući svoj pregladneli stomak. 

„Pretekla si me“ reče gospođa u žutom žaketu dok se spuštala na pokojnikovo mesto, odgurnula je tanjir pohovanog maslaca u stranu. 

„I očekivala sam da će tako biti.“ Zurila je kroz prozor, u prošlost. 

Gospođa se promeškolji na stolici. „A tvoj sin?“

Mila se trznu i vrati nazad u restoran. „Dogodine ću ga oženiti.“ 

„Predivno! Preporučujem da rezervišeš 210 odmah, znaš da su uvek prebukirani…“ Sašin glas prelomio se prostorijom dok je pokušavao da smiri dve žene koje su se, činilo se, raspravljale oko levog buta. 

„Čula sam da su se ono dvoje uzeli u 170…“ nastavi tiše i s  neodobravanjem pokaza glavom ka mladom paru. Riđokosa je hranila muža četvrtom porcijom šampita. Strese se i odmahnu pokušavajući da otera neprijatnu misao.

„Da, u pravu si…“ u trpezariju su doprli tupi udarci satare praćeni glasnim zujanjem električne testere.

Gospođa se osvrnu oko sebe a potom uhvati Milu čvrsto za šaku na šta se ona namršti uz neuspešan pokušaj da se otme od stiska.

„Ne zavidim ti na tome…“ šapnu a udovici se oči ispuniše suzama. „Ja sam srećnica draga…imam samo ćerke.“ 

Ustala je i brzim hodom odšetala dozivajući konobara. Za sobom je ostavila jak miris ružinog ulja i podsetnik na visoku cenu jedinog mesa koje ni jedna ne želi sebi da priušti.

Na čajanci s Nenadom Jevtićem

Posted on by Sofija Grebenarović

U redovima AVKF-a, koji ne pati za svetlima reflektora ‘glamuroznog’ života jednog autora. Pored toga što je autor uspešnog romana ,,Dronstad: Karantin“, takođe je velika ispomoć , pored urednika naravno, novijim autorima romana koji su se tek ,,ispileli iz jajeta“, i autorima članaka – Nenad Jevtić. 

GS – Grebenarović Sofija , NJ – Nenad Jevtić

GS: Kad se javila želja da postanete pisac? 

NJ: Detinjstvo su mi obeležile emisije o svemiru, tehnologiji i umetnosti, koje su uticale na mene, međutim, tek tokom srednje škole sam se osmelio da napišem roman. Kao osnovac, s drugovima sam probao da radim na stripu. Mahom je radnja bila inspirisana igricama, i to je ukratko neki uvod u moje pisanje . Nešto posle studija, u potrazi za novim hobijem, malo ozbiljnije sam počeo da se bavim pisanjem. Motivacija nije nužno potreba za ostvarivanje velikih ciljeva, jer tada mi je bilo dovoljno da osmislim scenu i da me ona nadahne za nešto veće i konkretnije. Danas je motivacija podeljena na sistem malih uspeha, potrebnih da se ostvare da bi se postigao veći cilj. Recimo da je pisanje samo po sebi nagrada koja me veseli.

GS: U koji književni žanr spada Vaš roman „Dronstad: Karantin“, zašto ste konkretno taj žanr odabrali?

NJ: Oduvek su me fascinirale akcija i fantastika, a žanr fantastike koji je ispunjen akcijom je vojna fantastika. Nezastupljenost ovog žanra kod nas, bio je dodatni razlog što sam odabrao baš to. Dronstad saga je po mojim shvatanjima, prva takva saga u Srbiji, koja uzgred kombinuje i elemente kiberpanka, nanopanka, porodične drame i mnoge druge podžanrove.

GS: Šta Vas motiviše da pišete?

NJ: Spomenuo sam sistem malih i velikih ciljeva u životu. Mali ciljevi su pričanje dobre priče, objavljivanje romana/priča, aktivnosti na sceni u vidu gostovanja i proširivanje kruga poznanika koji se bave ovim poslom, uspešna reklamna kampanja, ali i saradnja sa drugim, mlađim piscima, početnicima, pogotovo ako mogu da im ukažem na sopstvene greške da bi ih izbegli ili makar smanjili u svom stvaralaštvu. Veliki ciljevi, namerno nedostižni i daleki, uključuju inostranu slavu, prevode na strane jezike, osvajanje stranog tržišta i širenja dobre reči o domaćoj fantastici. Zamisao takvih ciljeva je da se namerno puca visoko, možda i previše, pa ako se dobaci do polovine, opet je nešto s čim bih bio zadovoljan. Naravno, ti ciljevi su tu više kao zamisao, ne rigidno zacrtani. Uspeh je nusprodukt kvalitetnog rada, zato i na ciljeve u životu i gledam kao na maštarije, dobru motivaciju.

„Pisac“ zvuči naivno ako govorimo o regionalnom tržištu, jer nemamo mnogo književnika koji mogu da se pohvale lepim životom od pisanja, i to su mahom autori koji se ne bave fantastikom. Bilo bi lepo da neko od fantastičara uspe da se ostvari i kao poznati književnik, bavi se pisanjem i živi od toga. Verovatnoća za tako nešto je  vrlo mala, ali… ne i nemoguća.

GS: Šta biste poboljšali na svom sledećem književnom ostvarenju?

NJ: Iako je ,,Karantin“ pobrao dosta pozitivnih kritika, mnogi su se požalila na sitna slova i tehničke stvari koje se rešavaju lekturom i korekturom, pa to imam na umu kod narednog projekta. Takođe smatram da likovi moraju bolje da se istaknu, da se prodube njihovi karakteri i naglase motivi kako bi delovali realnije, uverljivije. 

Slušam kritiku, onu koja je argumentovana, konstruktivna, i pokušavam popraviti one delove koji su kritikovani i važni, bitan je i dobar odnos s publikom. Smatram da kritika ima potencijal da poduči pisca kako da postane bolji u radu.

Volim scene akcije i sklon sam da ih razvučem do najsitnijih detalja, a svestan sam da prosečan čitalac često nema strpljenja da prati jednu scenu na deset strana, pa pokušavam da sažmem one bitne stvari i držim takve scene pod kontrolom.

Generalno radim na samokritici, pomno analiziram sopstveno pisanje i eksperimentišem koncpetima da bih postigao što bolji dojam kod čitalaca. Urednici enormno pomažu u tome, korisnim savetima skreću mi pažnju na bitne stvari u rukopisu i predlažu i usmeravaju. Stava sam da svakom ozbiljnijem piscu treba barem jedan urednik, ili beta čitalac koji će objektivno proceniti delo i predložiti izmene kako bi roman dobio na kvalitetu.

GS: Koji su Vaši uzori?

NJ: Iako se bavim fantastikom, uzori mi nisu pisci fantastike. Hemingvej, Andrić, Ćopić su mi autori kojima se često vraćam iako je lista autora koji su me oblikovali zapravo poduža. Artur Klark mi je jedan od tih, na samom vrhu, autor koji je imao zanimljiv život i pogled na svet, barem na ono šta svet može da postane. U njegovom romanu „Matica Zemlja“, na poslednjim stranicama sam pročitao pripovetku Zorana Živkovića, što mi je kao srednjošklolca ostavilo zapanjenog – da neko od naših piše fantastiku podjednako dobro kao i Artur Klark, dovoljno da mu se pripovetka nađe na kraju romana. Recimo da je taj podatak posejao seme nade, a ono je proklijalo kada sam počeo da pišem.

GS: Da li ste dugo radili na romanu?

NJ: Uh, prvenac, ,,Karantin“, nastao davne 2013. godine, pregledan desetak puta, konačno sređen 2019. godine s urednicima: Mira Satarić, Irena Ilić Vasiljević i Kristijanom Šarac, bio je težak zadatak za sve nas. Svestan da imam grešaka u romanu, problema sa stilom i tehnikom pošto mi je to prvi roman i da sam tek vežbao zanat odnosno pisanje, tražio sam bilo kakvu pomoć. AVKF je prihvatio da uredi rukopis, proceni koliko tu ima posla. Ispostavilo se da ga ima i previše, ali nisam odstupao, niti se uplašio od količine ispravki koje me čekaju. Upornost je zaslužna što sam opstao, jer sam bio uveren da se sve to može popraviti. Sređivali smo prvenac oko šest meseci, izbacili šezdeset strana iz romana. Rad s urednicima je imao lepe i teške momente, zahtevao kompromis, trodnevne razgovore o delu, junacima i zašto se neke stvari događaju u romanu. Prvenac kao i svaki, nije savršen, ali je svakako bolji od originalnog drafta. ,,Karantin“ je prozor u svet ,,Dronstada“, pa i gledam tako na njega, kao upoznavanje sa sagom i pričom o virusima, pandemiji, opsadi grada svedenog na ruševine, ratu i bandama koje žive u magli, ali i topla porodična priča o pojedincima i civilima koji nemaju drugog izbora do da se bore za opstanak. Svaki nastavak priča je o daljim događajima te odabrane nekolicine i novim izazovima s kojima se moraju izboriti da bi neka lepša budućnost granula s vrha raznetih poslovnica.

GS: Šta Vam je u planu posle „Dronstada“, pod uslovom da imate novo delo u planu?

NJ: Trenutno radim na romanu u žanru urbane fantastike, kombinacija epske i savremene fantastike, staro u novom ruhu. S kratkim pričama sam se oprobao u nekoliko žanrova koji mi nisu primarni, pa je kao izazov došlo da napišem nešto duže od priče ili novele. Roman o kom pričam je tek u nastanku, i ne bih da govorim previše o njemu, jer i sam ne znam kakva ga budućnost očekuje, da li će biti završen ili ne. Ideje imam možda za pet romana koji nemaju korelacije jedan s drugim, samo je pitanje vremena kada će nastati.

Sreću želim, Nenade. Nek ti živi slava, nek ti živi ime!

Do sledećeg članka, sve vas pozdravlja Vaša Gospa Smrt.

Blistav sjaj pripovetke

Posted on by Kristijan Šarac
Foto kredit: Vulkan

ŽANR: horor/pripovetke/književna fantastika

ORIGINALNI NAZIV: If It Bleeds

IZDAVAČ ZA REGION: Vulkan

AUTOR: Stiven King

ZEMLJA: SAD

PREVOD: Vladan Stojanović

GODINA IZDAVANJA: 2020.

OCENA:  

Mnogi pisci dožive osporavanje svog stvaralaštva, ali niko nije u tolikoj meri osporavan kao Stiven King. Konstantno potcenjivan i od kritike i od publike, ali stalno čitan. Za ovo postojano traženje validacije kvaliteta njegovog stvaralaštva zaslužno je to što su hororisti tvrdo jezgro fandoma i upoređuju sve sa velikanima poput Lavkrafta, Hodžsona ili u najboljem slučaju sa Dansenijem. Što je donekle i razumljivo, jer srce ovog fandoma sačinjavaju pisci, a oni se često ne mogu odmaći dalje od uzora. Upravo ono što je King uradio time što je sve svoje zlikovce stavio u ljudsku kožu u okruženju nadnaravnog, iskačući time praktično u glavni tok, što dokazuje i nacionalna nagrada za doprinos američkoj književnosti. Pored svih neslaganja horor kružoka sa ostatkom čitalačke scene, postoji nešto u čemu su postigli konsenzus i sa čim se slažu apsolutno svi. A to je da neverovatno dobro piše u formi pripovetke.

Pripovetka je kraljica književnosti, krunisana od strane Kafke, Hemingveja, Čehova, Borhesa i sličnih kraljeva šeste umetnosti. Tu se King dokazao i ustoličio među vladare antologijskom zbirkom Godišnja doba, u kojoj su objavljene četiri pripovetke od kojih su tri ekranizovane. No ne živi se od stare slave, svaki dan je prilika da se opet dokažete. Izdavači i autori su svesni te činjenice, pa su u konstantnom stvaralačkom procesu tvorenja novih knjiga. Pohvalno je da se taj trend prenosi i kod nas, u konkretnom slučaju Vulkan nas je iznenadio i obradovao novom Kingovom zbirkom pripovedaka.

Stiven King – ovenčan gotovo svim žanrovskim nagradama. Već duže vreme obitava i kod nas u vidu prevoda na srpski jezik. Pa imamo pripovetke: Langolijeri, Tajni prozor, Tajni vrt, Sunov pas, Knjižnjički policajac i  Izmaglica. Zbirke: Gole kosti i Godišnja doba. Romane: To, Salemovo, Potpaljivačica, Kudžo, Keri, Mobilni telefon, Institut, Autsajder, Gospodin Mercedes, Uspavane lepotice, Zmajeve oči, Uporište, Groblje kućnih ljubimaca, Kabinet smrti, Zelena milja, Dr Sleep, Isijavanje, Dalas 63, Buđenje, Mrtva zona, Bjuik 8, Noćna smena, Ko nađe – njegovo, Zamka za snove, Vreća kostiju, Crna kuća, Lisina priča, Ciklus vukodlaka, Kraj bdenja, Mizeri i Talisman. Serijal: Mračna kula. Stručne: O pisanju.

Sadržaj:

Telefon gospodina Harigana

Čakov život

Ako krvari

Pacov

Baš kao i Godišnja doba knjiga sadrži četiri pripovetke, dve duže i dve kraće, blistavog sjaja. U prvoj raslojava odnos dečaka i matorog biznismena koji ga je zaposlio da mu čita. I sve bi bilo normalno da se odnos ne nastavlja i kada jedan od njih završi u grobu. Druga priča je delomično apokaliptična naučna fantastika, a delomično horor. U stvari je ponajviše Hronika najavljene smrti po kingovskom. Prati malog čoveka od kraja ka početku i opet dovodeći do kraja. Treća naslovna donosi pripovest iz kingoverzuma sa obzirom na to da smo junakinju Holi Gibni mogli da upoznamo u dva romana. Detektivki postaje opsesija novinar za koga misli da je bombaš. Ispostaviće se da je mnogo više od toga – da je noćna mora. U četvrtoj, poslednjoj, dobijamo već viđenu priču o piscu i faustovskoj pogodbi, ali na osoben način. Ono šta nam predstavlja na zaista sjajan način je i ponašanje autora i sve ono šta je obavezno da radi neko ukoliko se odluči živeti život pisca. Takođe je i potvrda one fraze da đavo dolazi u raznim oblicima. 

Veština Stivena Kinga se ogleda u tome što karaktere gradi, a ne stvori ih ni iz čega. Doživljavate njihov rast i kada se obru u nadnaravnoj zoni uopšte ne deluje kao toliko nemoguće i nestvarno. Retki su autori koji ovo mogu da postignu i ne treba da se uzima kao pravilo već kao redak izuzetak. Nas je posebno zadovoljio opis priprema za pisanje i naravno fenomenalno izmišljeni kurs kreativnog pisanja Džonatana Frencena, jer je sve ono o čemu pričamo. Posebno valja pohvaliti prevod Vladana Stojanovića, ali osobito prve pripovetke gde nemamo niti jednu zamerku. U preostale tri je zamerka što nije sklonio obilato korišćenje i ponavljanje imena na mestima gde je logično ko govori, baš kao što je uradio u prvoj. Ali ne ometa u čitanju preterano i imamo samo reči hvale za gospodina Stojanovića. 

Bili poštovaoci Stivena Kinga ili ne, ako ste ljubitelj horora morate imati ovo izdanje na polici. Zato što ovo nije samo fantastika i horor, ovo je književnost. Pritom još prilično taze, Vulkan je pojurio da nas počasti friškom krvlju… knjigom, rekoh knjigom. Pa požurite da je p…

Knjigu možete naći na rafu Vulkana i online.

Psifos – Mateja Matić

Posted on by Redakcija

Aerodrom je mirisao na jagode koje nisam nikada probao.

Miloševićeva slika je visila na jednom od zidova, u ramu od jeftinog drveta i prljavog stakla. Skladne su nekako bile boje; crvena, crna, plava, mutno-zelena pozadina, a ta crvena, opet, kao te nikada probane jagode, kao crvena zvezda na pionirskim kapama, i kao krv na podu kada je moj otac udario majku staklenom flašom.

To je, naravno, sve bilo u mojoj glavi, otkud Milošević pet hiljada kilometara od SFJ? Ili je beše bilo deset hiljada kilometara, a pet hiljada milja? Nikad se nisam potrudio da naučim druge merne jedinice, a možda je trebalo. Isto kao što je možda bolje trebalo i jezik ove zemlje u kojoj sam se obreo, ali bilo je bitnije jesti, i zašivati rupu u jakni, i zalivati rane rakijom.

„Pet, sedam, pet, a to vam je od pet, sedam, pet, sedam, sedam…“

Tako bi suvo pripovedao profesor. A kroz prozor je ulazila magla od suzavca i pocepani komadi novina. (Mada, sve je bolje od silaženja u katakombe, kako smo ih zvali, u podzemlje fakulteta, za koje je postojao mit da ih je Tito prokopao da se zaštitimo od nuklearnog bombardovanja, i za koje smo čak počeli da se pitamo da li ćemo morati da ih koristimo). Tako je pripovedao, suvu umetnost, govorio šta je haiku, šta je ikebana, da Japanci umiru od rada, da su na svakom ćošku kurve za dvadeset hiljada jena, a iz učionice je nestajao jedan po jedan student, svakim danom, dok na kraju nisam nestao i ja.

Suva umetnost.

Ali meni su tada više prijali oni nesnosni uštipci sa džemom od šljive (ničeg drugog u kući nije bilo, ali džema je uvek bilo; on je uvek imao tu moć da se magično vaspostavi, bio je jači od Hristovog tela i krvi) i saznanje da mi je majka još uvek živa, da neko nije upao i odveo je negde, i da se otac nije vratio. Pa sam nestao i ja. Poslednji. A onda je jednog dana zazvonio telefon. Bio je to taj profesor, stihoklepac, haikoljubac. 

„Hoćeš da ideš u Japan?“

Čudan je bio njegov glas, izobličen, kao i uvek; nikada nije mogao sasvim da savlada Ć i LJ i njihove brojne i akrobatske kombinacije sa R; najviše se mučio da izgovori ŽRTVA.

„Šta?“

Možda je pomislio da ga nisam dobro čuo, a ne da sam prepadnut do srži. 

„Hoćeš da ideš u Japan?“

„Šta… molim? Kako to?“

„Otvorilo se jedno mesto. Godinu dana, sve će ti oni platiti. Ti si jedini sa položenim ispitom, samo sam tebe mogao da preporučim.“

Zvučao je birokratski, nezainteresovano, isto kao i dok predaje.

I tako sam se našao ovde.

Sirotinjska priča. Milostinja. Kao kad jadni mali Afrikanac prvi put poseti Ameriku da vidi šta je civilizacija, samo u suprotnom smeru. Jadni, topli jugozapad hita na ohlađeni uglađeni Istok. 

Daleko od toga da sam se bunio. Oberučke sam prihvatio. Samo mi je jedna stvar ostavljala gorčinu na jeziku, a to je što su me svi gledali (iako su to „svi“ bili samo majka i onaj slepac Branko iz komšiluka) kao da ih ostavljam, kao da se neću vratiti, kao da imam pravo na to, kao da su oni jadni i nesposobni što mi pre tu priliku nisu obezbedili, kao da treba da trčim, da probijem ta vrata, „ko poslednji ostane, nek ugasi svetlo“ „ej Srbijo među šljivama“ i sva ta ostala sranja. To su možda mislili i „oni“, Japanci, čekali su me sa svojim pogledom kao sa Gvozdenom Marijom. (Kasnije sam shvatio da što se više opirem, to me jače probadaju ti šiljci i po sebi oblikuju). 

I eto, sedeo sam na aerodromu i čekao, i što sam duže čekao to sam više priželjkivao one uštipke sa džemom. Lebe mekani, još uvek se sećam, kad upadnem u špajz da preturam, a tamo na polici šezdeset tegli džema kao da snabdevamo celu subsaharsku Afriku. I do dana današnjeg ne znam šta smo radili sa svim tim džemom. Ja, sitno dete, nikada nisam mogao toliko da pojedem, nije ni Branko, a majku nikada nisam video da jede slatko. Mora da smo delili po komšiluku pa im je preselo. Ili su to bile strateške odluke za kad opet nestane hrane sa rafova?

Svi ljudi su trčkali sa koferima ka nekim znakovima, samo sam ja čekao svoj. Ko će to biti? Neka tanka ženica? Neka baba? Ne znam zašto sam pretpostavio da će me dočekati žena, ali nekako nisam mogao da zamislim umornog kancelarijskog radnika, ili još gore, profesora, posle desetočasovne smene, kako dolazi po mene, jednog jedinog sa ovog leta, na aerodrom. Žvakao sam neki kroasan iz automata suv kao tepih.

Oreksis!

Oreksis! Oreksis!

Brundanje iz stomaka. Slagao sam se sa mišljenjem svojih creva, avionska hrana je bila ukusna, ali mleko i riba ne idu baš zajedno. Nastavio sam da piljim u sivi trem na prozorima koji su se nalazili tik do samog plafona. Brojao sam oblake. Nije mi baš najbolje išlo. Koliko još sati pre nego što ću morati da spavam na nekoj klupi?

Oreksis!

Creva su mi još jednom zakrčala. Ovaj put sam se trgnuo. Stalno u svemu čujem slogove. U najbanalnijim zvucima se čuju najčudnije reči ako samo načuljiš uši, to mi je bila omiljena detinja igra; kao kada se vidi ljudsko lice u reljefu, u nasumično opalom lišću. 

A ja to, brate, da me spažaš… Al’ je i glad golema.

Ustao sam.

Toliko sam naglo ustao da se prevrnuo kofer. Pogledala me je neka stjuardesa, pre nego što se opet utopila u gomilu. 

Ovo nisu bili slogovi.

Nisu bile ni pojedinačne reči.

Potapšao sam se po stomaku. Jadna creva nisu ništa odgovorila. Zvuk je zasigurno dolazio iz mene. Ali, činilo se, ne od njih.

Tinitus? Neispavanost? Jesam li najzad poludeo? Je li me zaposeo, neki zloduh, neki loš san?

Kakav zloduh! Človek sad prha k nebo i vlasvimiše na tušta i tma a ne zna da vse čeka crni ždrebin dodekahalin, pa i visokoletuštoga že…

Otrčao sam ka toaletu.

***

Sve više i više je bolela hladna voda dok sam uporno polivao lice. Čelo je i dalje bilo vrelo, kao da imam gorušicu. Posle pedesetog polivanja sam se setio da sam ostavio kofer. Verovao sam Japancima da ne kradu. Ipak, mene su nagonila neka druga osećanja da se odvojim od lavaboa i vratim, premda su mi ruke još uvek drhtale. Dobro je sve dok mi drhte samo ruke. A kad se stvarno uplašim počne da mi drhti i vrat, cela kičma, ne smem ni da klimnem a da čovek ne primeti. Kofer je, srećom, bio netaknut.

Začuh krčanje. Ovaj put je stvarno bio stomak. Laknulo mi je. Jedan kroasan-tepih iz automata za devedeset i devet jena možda nije bio dovoljan da…

A jesi proždrljica nesita. Ti bi hlebarnicu i stafide, a Bog nas so sloves hrani! Hitro, hitro, kad misliš da stignemo k moru?

Glas je bio bestelesan. Ali skoro sam mogao da ga zamislim prekrštenih ruku, kako tupka nogom. Možda čak i neku bradu. Kao da glas nije bio dovoljan. 

Odgovoriti mu bi značilo priznati njegovo postojanje. Samo ću ga ojačati.

Pogledao sam levo-desno. Bela svetla aerodromskog hodnika su mi ostavljala sivi odraz u očima. Nigde nije bilo tablice koju sam očekivao. Čuvar u jednom kutku je već počinjao da sumnja na moje vrzmanje i moj šuškavac.

„Ko si ti?“

Aksios tote, sve dok si ti smeren i bratoljubiv, i ne uzričeš ovo moje suštastvo, a ja ću tebi da dam i da se nagreješ bez drva i da se najedeš bez trpeze, vse dok ne svršujemo ovo zašta smo došli. Magundat se nazivam, iz tmima tin eponimijan Razih že, u Persida.

Jedno je bilo sigurno, a to je da sam ga jedva razumeo. Kako je to onda moglo da dolazi iz moje glave? Jesam li postao jedan od onih jadnika (ili srećnika, jer ih je istorija zabeležila) što se probude i odjednom govore drugi jezik? Ali oni valjda sebe razumevaju? Šta je onda ova logoreja? I da li je samo ja čujem?

Niko, međutim, mi nije prilazio, niko, izgleda, nije čuo promukli glas nekog starca. Pročačkao sam uši i u panici se ogrebao. Nikakva slušalica, nikakva bubica – ako se neko namerio da poludim, pošteno se potrudio da ga ne otkrijem.

Idemo ispočetka.

Stisnuo sam dlanove. Hladni i znojavi.

Ne mogu da ga oteram ako ne priznam da postoji. Kada sam tumarao po sobi sa šesnaest godina, ulepljen od letnje vrućine, pun želje da skočim sa četvrtog sprata, jedino što me je spasilo bilo je shvatanje da ti glasovi, čežnje, tame nisu deo mene, već nešto drugo, i tek tad sam mogao na njih ruku da dignem.

On je u međuvremenu brbljao.

…Kralj u Persida Kozdros stao da nas kupi u armadu… A pesak sav crven od hajme, jošte vreo, kuda da se podeš? Car Iraklije što je Persida zemlju poharao hubavo je rekao, to je pakostni rod, satreće livadu i svoju i tuđu i daće silni jeksod samo da ti otme iz ruke…

„Ko si bre ti? Šta hoćeš?“

Ponovo sam hodao ka toaletu, da me neko ne čuje kako mrmljam. 

Ta to ti i govorim! Bez brige, nijesam dijavol. Nego hoću samo na Severnje more. Egnon kude smo, pratih te namerno. Samo tako mogu doma, črez talasogruhanje! Nemam telo, nemam osta, ne mogu drukčije da se vratim. Budi mi korab, čim dođemo, pustiću te! Nisam dijavol, men znam politus ti, de hubavo me primaše. Idem tako, od muža do muža, od ͵ϛρλϛ sve do… ͵ζφϛ, hilijadu i četiristo leti, pomiluj Gospodi, niko me do sad nije doveo…

Da li zbog besa u mom glasu, odjednom se napravio molećiv, nevin.

Pogledao sam se u ogledalu. Ništa van uobičajenog. Ništa što bi ukazalo na to da u vreći moje kože stoji još jedna osoba.

„Kakvo more? Kakav sever? Je l’ znaš ti gde smo mi uopšte?“

2.

Ljuljao sam se u Čigri. Čigra, Trešnjin cvet, Tigar, svaki od ovih vozova imao je svoj nadimak. Nespretno sam zaglavio kofer između sedišta. Bolela me je desna ruka od vucaranja. Kondukter me je već jednom premestio iz „luksuznog“ vagona u ovaj običan. Svi su bili skoro prazni.

Ne mogu zgoreg učiniti od toga da izlečim ovu gorušicu oličenu u bestelesnom glasu. Čekao sam i čekao, i još uvek niko nije došao po mene na aerodrom. Skoro sam hteo da okrivim Magundata. Ali ne bi li to značilo da sam okrivio sebe? Kad sam se okliznuo i upao u neku drugu stvarnost? Još kad sam se peo u avion? Ili su samo zaboravili na mene? Ili je posredi neka greška, neki nesporazum, stari profesor se previše upleo u svoje pet sedam pet sedam sedam pet sedam pet…? Ako zovem telefonom kući, hoće li se povezati? Hoće li biti ikoga da mi odgovori? Još uvek nisam skupio hrabrosti da pokušam. Bolelo me je i u stomaku, i između nogu, i pazuha, i usta su mi bila suva, a oči vlažne. 

Nije bio zadovoljan time što sam mu rekao da i u Tokiju ima more. Hteo je još, još, još severnije. Tačno koliko daleko, ne znam. Rekao sam mu da u novčaniku imam para samo za mesec dana.

Ne brini, nije nizašto, ko sebi pomaže i Gospodin mu pomaže, a ti pomažeš meni, pa i sebi. 

Sve brže i brže su proletali borovi pored šina. Upadao sam i ispadao iz sna. Nisam ni smogao snage da zamislim one nadrealne, dugonoge čovečuljke koji skaču sa stabla na stablo, sa stuba na stub, iz oblaka u oblak, kada te kao dete voze na more, pa na svaku baru misliš da ste stigli, a ne možeš da spavaš, da spavaš…

Trgao me je njegov glas. Oblio me je hladan znoj na shvatanje da može da priča i kad spavam, da ga neće utišati ni odsustvo mog mozga, da sam ja samo prazna soba za njega, za njegov boravak. Nebo je bilo za nijansu tamnije; mora da sam spavao duže nego sam mislio.

Aksios tote, na blizu smo!

Za razliku od mene, bio je neumoran. Nisam znao gde, šta, ni kako; sricao sam znak po znak na tablama krmeljivih očiju; tek poneki bih prepoznao. Jedino što sam shvatio je da voz ide do samog kraja severnog kopna, i da ćemo odatle morati na brod. 

„Kako misliš da ti verujem? Da si stvarno ostao bez tela, i da eto, tek tako, ne možeš da se vratiš kući? Sudeći po svemu, poludeo sam, i ti si proizvod mog ludila. Ili to, ili da poverujem da me je zaposeo neki đavo. A ja ne volim sebe da lažem.“

Sve bolje sam ga razumevao. Kao da je govorio narečjem koje sam davno znao, i zaboravio, pa ga se sad imam podsetiti; nepouzdan, teturav, ali sve sigurniji, iznureni radnik koji se posle pola života vratio u zavičaj.  

Magija je od đavola, a šta je od Boga, od Boga je! Rekao sam ti da ne strahuješ, i da tvoj put vodi Božija ruka! Od dijavola sam i ja puno propatio, i jedva sam ih se rešio. Moj otac, Vaviš imenom, bio je obožavalac vatre, glavni u našem selu, i predvodio je horde đavola. Ja sam bio jedini njegov sin, slabašan; tek posle sedam ćerki je mene dobio, i već je bio starac. Trebalo me je naučiti njegovom poslu, magovskom; kako da se molim vatri i čistoj vodi; kako da opojavam mrtvace; kako da odnosim njihove leševe na visine da ih izjedu gavrani u kamenim grobnicama; jer to je naš zanat. I tako on dade jednoj đavolici da me hrani svojim dojkama; napio sam se mlekom magovštine još od ranih dana, i pogrešno naučio, da je dobro loše, a loše dobro; a onda kada je Hozroj opljačkao Jerusalim, ucvelio žene, zapalio grad, i doneo ćivot Novog zaveta i sveti krst, osvojeni je osvojio osvajača, i svi Persijanci stadoše da se mole krstu; i ja bejah jedan od njih, i pao sam pred njim, i plakao, i znao da je Bog samo jedan i da je Isus Hrist njegov sin. I tako se ja vratim u selo, a đavoli me vode na sud što nisam ispunio svoje magovske dužnosti, nego sam se preobratio u tuđinsku veru. I budemo stavljeni mi na glasanje, i svi uzmu crni psifos, crni kamenčić, i samo ja beli, i bejah osuđen. A ja onda kažem; da vidimo ko je jači, vaše magije vatroštovačke, ili moj bog. Bejahu tad dva demona Zod i Dod, kojima ponajviše beše povereno da se postaraju za to da uzmem na pleća svoje dužnosti. Kažem Zodu; ako je tvoja moć prava, pretvori se u miša da ti poverujem! I Zod se pretvori u miša, a stušti se sa nebesa orao i pojede ga. Izađe onda Dod; kažem ja Dodu, ako je tvoja moć prava, deder neka pljušte vode kakve nikada nisu bile! A Dod izvadi tvrd orah, tvrđi od najtvrđih, pa ga baci na pod, a ono orah pukne, i iz njega se izliju sva mora i reke i potoci; i odoše sve kuće od đavola, i manastir njihov vatroštovački, i čitava sudnica i horda đavolska; i onda oni priznaju da su nasamareni, i zapomažu u blatu. A ja onda rekoh: Bože, smiluj se na mene grešnog i pokaži nevernicima da si jedini! Kad ono udri munja u drva, i iz njih izbije vatra, ne njihova tamna đavolska, nego svetla kao Sunce, božija, za da se prinese žrtva jedinom pravom Bogu i najvećem; i iziđe vožd demona preda me i reče: „Magundate, priznajemo da je Bog jedan i da je njegov sin Isus Hrist, i vidimo da si božiji čovek; i bacićemo vatroštovačku jeres i živeti kao životinje na drveću i ptice na nebu, med u saću i luča u zenici, kako je Bog propisao, a ti otidi u Jerusalim, da te miropomažu, pa da možeš da predvodiš pastvu svih Persida koji se preobrate u veru pravu i jedinu…

…Slušao sam ga na pola uveta. Sve mi se više činilo kako me nagrizaju strani predeli, i crvena neba, i kako hodam ne svojim stopalima, nego nečijim sandalama, vrelim, tuđim. 

Kroz prozor se pomaljao sever.

3.

„…I dobro, hajde sad, što si me doveo ovde?“

Sišao sam sa voza. Na betonskom peronu samo dve žene, jedna sa zelenim koferom, jedna sa plavim, zauzete pričom. Para iz njihovih usta mešala se sa nekom nejasnom, niskom maglom.

Magundat je nakratko zaćutao, kao da je bio zatečen. Kao da je odgovor na moje pitanje bio očigledan iz svega što je ispričao.

U neko vreme sam utonuo u san, i najzad uspeo da ga ignorišem, iako je bio unutar mene; postao je pozadinska buka. Nekada sam najbolje spavao sa uključenim fenom…

Hoću samo da se vratim kući. A kuća mi je tamo…

„Tamo?“

Van perona nazirao se samo tračak obale, polivene betonom, sive, i još sivljeg mora.

Tamo… tamo van mora, to su moji predeli, moja zemlja, moji ljudi…

Nisam imao srca da mu kažem da šta god da umišlja više ne postoji; da nije postojalo poslednjih dvesta, trista, četiristo godina, koliko god da je spavao. Kako sam uopšte mislio da će ovome doći kraj, da ću ga ispljunuti iz tela? Neka, lagaću ga, pa nek dalje luta; niko mene nije postavio odgovornim za sve izgubljene duše.

Iznosali su me putnici na cipelama… Doveli su me ovde. Ja samo hoću da se vratim. I ti razumeš tu želju?

„Tek sam došao.“

Svako ima svoju pravu kuću, jedinu kuću, svako drvo je negde izraslo, samo si rastegao koren, nisi se iščupao…

Prokleti mali gradić, odmah sam to znao kada sam izašao iz stanice. Imaju Mekdonalds! I u njemu je bila većina populacije; ili u njemu, ili ispred njega, gde je bila telefonska govornica. Sve ostalo je bilo pusto. U daljini se čulo samo naviranje talasa i alarm nekog automobila. 

Najsevernija tačka Japana. Gradić na ispupčenoj površini pred ruskim Sahalinima. 

Ali ovo nije mesto ponosa, samo mesto izdržavanja. Pa mora neko i ovde da živi, kao da govore njihova lica, gruba kao pergament od sumornog vazduha – magle, dima? – koji je isparavao iz talasa i bio podjednako slan. Kao da su svaki čas bacali pogled na svoj spomenik – razlog što ovaj grad diše, što postoji, što bi ga iko posetio – i ponosili se njim; čak i kada sa njima probaš da govoriš, nikada ne gledaju sasvim u tebe, oči su im uvek malo mutnije, odsutnije, kao da uvek, makar njihovim delićem, posmatraju spomenik, svoje srce i jetru; jedino im tada zenice iskriče i obznanjuju istinsku sreću. 

A spomenik – dva betonska šiljka pobodena tako da se oslanjaju jedan na drugi, i jedna crna tabla. Ništa više.

Pronašao sam motel blizu stanice i ostavio kofere. Nervozno me je posmatrala gazdarica, nervozno joj se drmusala marama kojom je vezala izanđalu kosu, premda nije bila toliko stara. Premeštao sam stvari, na trenutak izvadio crni novčanik – i tek tad je odahnula. U hodniku je nešto zasmrdelo na ribu. Njene papuče su počele da odzvanjaju po podu. Izašao sam pre nego što je mogla da se vrati.

Izašao sam i zaputio se – a gde bih drugde? – do rta na kom je spomenik stajao.

Šta je Magundat? Neka moja iskonska, pećinska želja da se zapišam na novo prebivalište, na novu teritoriju, da iznerviram vlasnike? Hoće li me naterati da odem i na jug?

Ali njegova radost je kucala u meni – iako nije bio stvor, osetio sam je skoro organski, vižljastu, prozirnu, kao vene – nekom odlučnošću, finalitetom, svakim mojim korakom. 

Biće da se ovde rastajemo. Doveo sam ga do tražene „domovine“.

Što mi je onda svaki korak sve teži?

Pođi sa mnom. Svako ima samo jednu kuću, pravu kuću, kućicu… Znam da to želiš, želim i ja, pa zar nismo zemljaci? Zar se ne krstimo isto? Oh, oreksis! Samo tako će ova glad biti ispunjena!

Ćutao sam. 

Svaki korak mi je bio sve teži, sve umorniji; ta dva stepenika pred spomenikom sam jedva prevalio; kao da će, time što će me napustiti, sa sobom odneti sve vredno što u meni postoji i sve minerale iz mog organizma.

O, divna majčice! O, mila moja majčice!

Pokušavao sam da pročitam oznake na tabli. Bili su uvijeni, izvijeni, isprepletani, izvijugani, iskaligrafljeni; pogled mi je jurio iz njihovog brega i sa njihovih ivica u udolinu, pa opet na breg. Ništa nisam razumeo. Samo sam znao da ću se, ne desi li se nešto ubrzo, od nepoznate tuge ugušiti.

Zatim – shvatio sam.

Znao sam šta mi je činiti da ona nestane.

Osetih radost kao da nikada u životu nisam bio radostan. Jer, znao sam – o, majčice, o mila moja majčice!

Ribari su me zabrinuto posmatrali. Video sam na trenutak odsjaj zenice jednog, kao odsjaj stakla.

Biće da su naviknuti?

Samo jedan čamčić je zastao. Ostala dva su nastavili da se kreću, samo sporije. 

Džepovi su mi bili puni kamenja. Magundat je radosno čavrljao. Mora da sam ih skupljao dok sam pričao sa njim… ali…?

Neko je isekao moja čula, isekao filmsku traku.

Obuzelo me je crnilo. Pljusnuo sam u slanu vodu.

Tek tad su se vratila, i tek tad sam začuo uzvik jednog ribara u daljini, napola prekinut.

4.

Trgnuh se. Grlio sam kofer. Levo rebro me je bolelo od hladnoće zida, drugo od vreline radijatora do kog sam sedeo.

Grčevito sam levom šakom stezao voznu kartu ka severu.

Od polaska voza iz stanice je, međutim, već prošlo nekoliko sati.

Promeškoljio sam se, proverio džepove, i bacio je u kantu.

Loši snovi, od ribe, i mleka, i nespavanja.

Tek kada sam dočekao tanku ženicu koja me je odvela u dom, kada sam odahnuo, kada sam prislonio glavu na sto i protrljao suve usne, primetio sam prste izgrizene solju, i u džepu mali, crni kamen.

Autor: Mateja Matić

Tomie – Đunđi Ito

Posted on by Lazar Vuković

Foto Kredit – Darkwood – Đunđi Ito

Prošla godina je bila dobra godina za domaće ljubitelje Đunđija Ita (Junji Ito). Prvo je početkom godine Stalker u tri tankobona objavio njegovu adaptaciju najpoznatijeg romana Osamu Dazaija Nikad Čovek (No Longer Human), o kome sam već ranije pisao. Zatim je Darkwood u letnjem periodu objavio čak dva naslova ovog nagrađivanog autora, Tomie (Tomie) i zbirku priča Fragmenti strave (Fragments of Horror). A to nije sve, Darkwood nema nameru da stane tako da ćemo se uskoro upoznati i sa ostalim radovima koji ne kaskaju za kvalitetom. Dotad sledi nekoliko reči o naslovu koji uz Uzumaki (Uzumaki) i Gjo (Gyo) čini Veliko Itovo trojstvo.

U centru priče je Tomie, prelepa devojka duge tamne kose i upečatljivog, senzualnog mladeža ispod levog oka. Naizgled deluje poput svojih vršnjakinja osim što poseduje opčinjavajuću privlačnost i moć da zavede svakog muškarca koji sa njom stupi u kontakt. Nakon toga oni postaju kao opijeni njome, što dovodi do nekontrolisanih izliva besa i ljubomore usled kojih podležu ekstremnom nasilju. Često je i ona sama žrtva tog nekontrolisanog besa, usled čega bude raskomadana. Tu dolazi do izražaja njena monstruozna priroda. Ona je besmrtni entitet koji se regeneriše iznova i iznova, nakon svoje nasilne smrti time nastavljajući da širi svoju kletvu kroz beskonačne kopije sebe. 

Prva priča sa Tomie objavljena je 1987. godine u časopisu Monthly Halloween specijalizovanim za šođo (shōjo) mange, naslove namenjene tinejdžerkama. Za nju je dobio nagradu Kazuo Umezu, naslovnjenoj po jednom od najpoštovanijih horor mangaka u svetu.

Foto Kredit – Darkwood – Đunđi Ito

Kroz priče koje su mesečno izlazile u časopisu pratio se razvoj Itovog rada. Crtež je u početku bio je kvalitetom nešto slabiji, sa preovlađujućim tamnijim bojama da bi kasnije poprimio prepoznatljiv stil, po kom je Ito poznat. Kako su se priče razvijale tako je i scenario postajao bolji i maštovitiji. Nije se sve svodilo na njeno zavođenje muškaraca i njeno stradanje praćeno kasapljenjem već su do izražaja dolazile i neke originalne ideje. U priči Dečak je na istančan način obrađena tema pedofilije dok priča Sirovo ima jednu originalnu ideju koju ne bih spojlovao. Treba pohvaliti i veliku prisutnost ‘body horrora’ kroz detaljne prikaze Tomijinog tela i odsečenih delova, što je utabalo stazu ka groteskama u kasnijim radovima.

Foto Kredit – Darkwood – Đunđi Ito

Čitajući mangu shvatamo da je ovo zapravo jedna priča sastavljena iz mozaika pošto se neki likovi pojavljuju u više priča. Sam kraj je ostao dosta otvoren, ali je Ito odlučio da stavi tačku i da se posveti drugim radovima. I ovde je, kao i u preostala dva poznata rada, pokazao da je zlo neuništivo.

Dok smo u Uzumakiju prisustvovali kosmičkoj stravi i sveprisutnom strahu od nepoznatog, u Gjo smo poprimili snažnu ekološku poruku, tako smo se u Tomie uverili čarima ženske lepote i opsesiji kod muškaraca sa tragičnim posledicama. Glavna junakinja je čist primer femme fatale. Ona zavodi svojom pojavom. Nikada kroz seksualni kontakt već kroz koketiranje. Vremenom postaje predmet opsesije i njeni udvarači povređuju druge na svom putu sa kulminacijom njenog ubistva. Ovde je izražena tema femicida pošto „žrtve“ njenog zavođenja pribegavaju motivu – Ako te ja ne mogu imati onda te neće imati niko. Ali ostaje pitanje koji su njeni motivi kao i pitanje o poreklu? Sama misterija oko Tomie daje posebnu draž ovoj mangi.

Vremenom je njen lik doživeo kultni status zbog čega je snimljena filmska franšiza od devet filmova. U planu je bila i igrana serija, ali se od nje u međuvremenu odustalo. Često se koristi na kosplejima i klub njenih obožavaoca je u sve većem porastu.

Darkwood je ovu mangu objavio u tri tankobona sa dizajnom korica sličnim Uzumakiju i Gjo što mi se naročito dopalo. Priče u prvom tankobonu su slabijeg kvaliteta, ali radnja postaje rapidno sve bolja od drugog tankobona. Treba imati na umu da je ovo ipak Itov prvi rad i da to nosi svoje slabosti.

Ako ranije niste čitali Ita predlažem vam da ipak krenete od Uzumakija ili od Fragmenata strave jer Tomie može lako da odbije one manje upućene u njegov rad. Ako vam se svidi, a verujem da hoće, onda uronite u košmarni svet ovog genija. Nama sada ostaje samo da čekamo da nas Darkwood ponovo obraduje novim naslovima iz njegovog opusa. 

Kako pripremiti tekst rukopisa za slanje izdavaču?

Posted on by Mira Satarić

Papir, olovka, nalivpero. Pisaća mašina ili kompjuter. Notes na mobilnom telefonu. Pisanje u osami, u posebnom, za to predviđenom prostoru; u krevetu ili fotelji umotani u ćebe, u kafiću ili u busu, dok nam neko viri preko ramena, zalepljen za nas u gužvi… Uz kafu, piće, grickalice ili prazan radni sto. Bez obzira na to kako izgleda naš kreativni proces, krajnji proizvod bi trebalo da izgleda isto: uredan, pregledan dokument spreman za slanje izdavaču.

Trebalo bi… ali često nije. 

Tokom svog radnog veka, imala sam priliku da se nađem u svakoj stolici okruglog stola zvanog ’izdavački proces’ i to i kao autor, i kao član komisije koja bira rukopis, i kao urednik, i kao prevodilac, i kao lektor, i kao promoter nekog izdanja… Obišla pun krug. Nagledala se dobrih rukopisa kojima je malo falilo da budu objavljeni i loših koje je favorizovala upornost.   

Izdavački proces u Srbiji, ali i u svetu je pun rupa i mana, dostupnost izdavačkih alata je drastično srozala kvalitet, no nažalost to je neka druga priča. Ipak, ta dostupnost je drastično uticala i na kvantitet kada je u pitanju ponuda, pa na adrese izdavačkih kuća stiže sve veća i veća količina rukopisa. Broj odbijenica i pokušaja jednako srazmerno raste i sve češće se čuju povici o neshvaćenosti uz obavezne primere toga kako su poznati uspešni autori obijali pragove raznih IK i po više desetina puta. 

To write is human, to edit is divine.

Stephen King

Neki od objektivnih razloga zašto izdavač ’nije shvatio/prihvatio’ vaš rukopis

1. Rukopis se ne uklapa u izdavačku politiku kuće

Koliko god da deluje smešno, u stvarnosti je ovo vrlo česta pojava, posebno kada su u pitanju tematski konkursi. Veliki broj autora ne obraća u punoj meri pažnju na to šta određen izdavač plasira ili traži, koji su tačno uslovi, i šalje svoj rukopis po sistemu ’ako prođe – prošlo’. U ovom slučaju, sav bes usled odbijenice je zaista neopravdan. Odlična priča, pesma, strip ili roman su ništavni ako je promašena tema ili žanr konkursa ili ako nije ono što je naznačeno u konkursu ili u specifikaciji prijema rukopisa.

2. Rukopis je pun tehničkih i materijalnih grešaka 

Tehničke i materijalne greške obuhvataju suštinske greške u rukopisu. I dok je neke lako ispraviti i srediti, druge su kardinalne i predstavljaju ono što čitavu konstrukciju čini nestabilnom i podložnom rušenju pri najmanjoj uredničkoj intervenciji. Obuhvataju širok spektar od pravopisnih i stilskih do grešaka u postavci sveta, karakterizaciji likova, istorijskim okolnostima, načinu kako nešto funkcioniše ili pak zakonima fizike… Ovde uglavnom nema spasa – sve je prepušteno odluci i proceni IK koliko može da se dobije od rukopisa i koliko je voljna da uloži resursa u to da rukopis dovede u stanje za objavu. Promene na tržištu, kao i činjenica da je većina izdavača danas profitno preduzeće a ne ustanova kulture, diktiraju to da se većina IK odlučuje da u obzir uzme upravo one rukopise na kojima je potrebno najmanje rada i koji će sigurno povratiti uložena sredstva i potom praviti zaradu. Ili da se na neki način obezbedi, tražeći od autora participaciju u troškovima. Čitanje, promišljanje, revidiranje, poznavanje pravopisa i gramatike, poznavanje književnih rodova i vrsta, žanrovskih osobenosti, beta čitaoci i tuđa mišljenja su podrazumevani prilikom rada na rukopisu – i to sve pre nego se uopšte neka verzija ponudi uredniku. Najveća laž i zabluda jeste da onome napisanom u nadahnuću nije potrebno sređivanje. Nadahnuće, kao i talenat, bez rada i vežbe ne znači apsolutno ništa, iako može u mnogome da olakša stvar. Ideja bez realizacije ne vredi ničemu.

3. Rukopis nije formatiran po uputstvu (ili je loše formatiran) i nisu ispoštovani svi kriterijumi

Šta uopšte znači formatirati rukopis? Zašto je to izdavačima bitno? Prvo i osnovno – često, posebno u inostranstvu – nepoštovanje propisanog formatiranja je prvi (administrativni) selekcioni kriterijum. I ne primenjuje se samo u izdavaštvu, već i prilikom konkurisanja za posao, za projekte i partnerstva. 

Razni kriterijumi, pa i oni oko broja strana, vrste fonta i proreda, tipa dokumenta (.doc, .pdf, .rtf,…), načina slanja i potrebnih propratnih dokumenata (bio- i bibliografija, sinopsis, izvod iz rukopisa,…) i sl., tu su da uniformišu i skrate kasnije procese. Ali i da,  kao što je pomenuto, budu prvo sito i proseju one koji su stvarno zainteresovani. Poštovanje propisanih uslova slanja je osnovna kultura ponašanja – pokazuje da ste dovoljno uviđavni da ste pročitali šta se od vas traži i da poštujete osobu sa kojom komunicirate. Nepoštovanje ovih stavki (bez adekvatnog obrazloženja), znači da ste osoba sa kojom će biti potencijalno teško sarađivati i to odmah uz vas stavlja crvenu zastavicu upozorenja. U moru od npr. 200 pristiglih radova na konkurs, prvi će otpasti oni koji nisu ispunili zahteve slanja. Uostalom, izdavač je taj koji snosi sav rizik pripreme i plasiranja knjige i njene isplativosti, stoga je normalno da postavlja određene uslove. 

Osim toga, izdavači se najčešće susreću sa nesrazmerno velikim brojem rukopisa u odnosu na broj urednika, a ljudi koji rade u IK su uglavnom profesionalni čitaoci utrenirani da ’vide i hvataju’ greške. Ne biste verovali koliko loše formatiran tekst, pun pravopisnih ili slovnih grešaka ume da iritira i skreće pažnju sa radnje, srozavajući mu kvalitet, pre nego je čitalac uopšte i dobacio do suštine. Stoga, kada se suoče sa tekstom koji je takav, obično mu ni ne daju šansu. Često se prisećam jednog konkursa gde su me, po objavljivanju prateće zbirke, pitali zašto je u jednoj od kategorija određena priča dobila drugo a ne prvo mesto. Posle lekture, priča je bila odlična, ali je stigla puna pravopisnih grešaka i svaki od članova komisije joj je zbog toga skinuo ocenu (pri tom, sam konkurs nije bio prvenstveno književni i u nekoj drugoj situaciji, priča uopšte ne bi bila razmatrana).

Foto kredit: Marvel Comics

Na šta obratiti pažnju prilikom pripreme teksta (tehnikalije – nekreativni aspekt)

  • Za početak – osnovna pismenost se podrazumeva ako želite da se bavite pisanjem i ova tačka ne bi trebalo da uopšte postoji. Ali ne bi trebalo da postoji ni razlog zašto smo je uvrstili, pa smo eto tu gde smo. Niko nije savršeno pismen, ali nije zadatak lektora da podučava podrazumevano znanje iz osnovne škole, dostupno u Pravopisu, priručnicima o jezičkim nedoumicama i brojnim sajtovima. Pisanje je zanat, pismenost je osnovni alat. Tu nema diskusije. Bez alata nema zanata.
  • Šišana latinica (ŠČĆĐ bez dijakritika, tj. ’kvačica’) je u 99% slučajeva automatska diskvalifikacija rukopisa. Pišem na telefonu ili nemam srpsku tastaturu nisu izgovori. I to nije zadatak lektora. Nekad je lakše prekucati čitav tekst ispočetka, nego ovo ispraviti. Izdavač prosto ne želi da troši resurse na ovo.
  • Slovne greške se svakome potkradu i nemoguće im je pobeći. Veliki broj slovnih grešaka, međutim, ukazuje na nemarnost prema sopstvenom rukopisu – ukazuje na to da mu ipak niste posvetili dovoljno pažnje. Danas postoji provera pisanja (tzv. spelingček) u programu Vord čak i za srpski (i ćirilicu i latinicu). Nije savršeno tačna, ali je dovoljno dobra.
  • Naučite da radite u Vordu. Ovo, zapravo nije ni molba ni preporuka, već insistiranje. Vord je najrašireniji program za kucanje sa brojnim opcijama koje su tu da autorima olakšaju život. Postoje, naravno, mnogi korisnički programi (plaćeni ili besplatni tipa yWriter-a), koji su tu da olakšaju sam rad na rukopisu u smislu da vam nude raznorazne opcije koje podstiču kreativnost, olakšavaju praćenje toka priče ili napretka, grananje poglavlja i scena i njihovo premeštanje i seljenje unutar rukopisa. Ali i iz njih se konačni rukopis konvertuje u neki od formata čitljivih u Vordu.
  • Kada jednom naučite osnove, shvatićete da sa jednim klikom (ili nekoliko njih), pre početka pisanja (ili eventualno na kraju) možete podesiti ’radno okruženje’ i zadati mu parametre tipa uvlačenja pasusa, razmaka između redova (prored), veličine slova (fonta).
    • Koristite što osnovnija podešavanja, bez posebnih ukrasnih fontova, ubacivanja slika, ukrasa, okvira i crteža u tekst – ne radite dizajn svog rukopisa. Vord je dobar, ali nije savršen. Može se desiti da drugi kompjuter nema određeni font ili da ima drugačiju verziju programa i da onaj s druge strane umesto predivno stilizovanog dokumenta dobije kockice i crtice mesto slova kroz čitav tekst, tekst prelomljen u drugi red ili na drugu stranu na pogrešnim mestima i sl. 

Ideja je da tekst bude pregledan i lak za čitanje, a ne da liči na stranicu iz knjige. Ukoliko želite da naznačite kako biste želeli da izgleda dizajn vašeg rukopisa – to možete učiniti u kasnijoj prepisci, na odlomku u posebnom dokumentu (PDF), ali za prvo slanje, dovoljan je običan, čist Vord dokument. 

Najčešće se koriste fontovi Times New Roman (12), Calibri (11) ili Arial (10), prored 1 ili 1,5, a poravnanje teksta je obostrano (justify). Format stranice je A4. Naravno, ovo može da varira u odnosu na zahteve IK.

  • Naučite kako se pravilno uvlači pasus, kako se odgovarajuće prelazi u nov red, kako se pravi presek i prelazi na novu stranicu teksta. Kao i kako se čisti tekst od formatiranja. Ovo je zaista nije teško koliko zvuči (predstavlja osnove i ima brojnih tutorijala) ali je veoma bitno jer izbegava gorepomenute probleme da tekst ’poludi’ između različitih verzija Vorda.
  • Koristite donje navodnike, a ne dva zareza. Lakše je u čitavom tekstu ispraviti i gornje navodnike, nego dva zareza (posebno, što se kod nekih fontova ne vidi uopšte da su u pitanju dva zareza, pa nakon što promakne u lekturi, problem postane evidentan tek u prelomu). 

Generalno, mi preporučujemo navodnike umesto crte kod upravnog govora jer crta zna da ’poludi’ i napravi haos prilikom preloma. 

  • Naučite šta je ’praćenje promena’ ili ’Track Change’ u Vordu. Ovo je izuzetno koristan alat, pomoću koga se vide izmene unete u tekst. Izmene su označene i moguće ih je prihvatiti ili odbiti veoma jednostavno. 
  • Ako ste kucali na mobilnom ili prekopirali tekst iz različitih dokumenata, obavezno očistite formatiranje i zadajte mu novo. Nekada se desi da Vord ’pokupi’ formatiranje iz drugih programa i – pogađate – napravi potpuni haos, posebno u prelomu. Takođe, u ovom slučaju obavezno još jednom proverite greške u kucanju, mnogo su češće u tekstovima kucanim na mobilnim uređajima.
  • Ukoliko vam negde traže ’dokument koji se može editovati’ ili specifično naglase šta primaju (npr. samo .rtf ili samo .docx), ovo obavezno ispoštujte. Ovo znači a) da žele mogućnost da vam daju komentare ili b) da verovatno ne mogu da otvore sve formate. Dokument koji se može editovati jeste uglavnom dokument u .docx, .doc ili .rtf, formatu, stoga nemojte slati PDF dokument. Uostalom, PDF dokument neće zaštiti vaš rukopis od krađe, a i verovatnoća da vam baš neko iz IK ukrade rukopis je zanemarljiva (veća je verovatnoća na drugoj, prijateljskoj strani).

Verujem da sve ovo gore deluje zastrašujuće mnogo i naporno, u rangu toga da izdavači traže mleko od jednoroga, ali verujte, u pitanju su opšte, podrazumevane stvari koje prvenstveno autorima, pa tek onda izdavačima olakšavaju život. Posebno zato što niko ne bi voleo da dobar rukopis ne dobije šansu samo zato što neko nije mogao da ga otvori. Uostalom, ne idemo kod zubara neopranih zuba, kod doktora a da se nismo istuširali i presvukli niti na razgovor za posao u neurednoj i prljavoj odeći. Zašto onda slati nešto nama dragoceno na procenu, a da ga barem nismo adekvatno pripremili za to? 

Ako pak smatrate da je sve ovo nepotrebno i da nije trebalo pisati o ovome, setite se i da ne bi trebalo da postoje razlozi zašto je bilo neophodno da napišemo ovaj tekst, pa eto, tu smo gde smo.

U nadi da će ovo gore napisano ipak nekome koristiti kao smernica, odoh da prelistavam onih 200 pristiglih rukopisa koji su stigli na jedan konkurs koji ocenjujem… 

Daglas Adams: najprodavaniji polushvaćeni pisac

Posted on by Biljana Golić
Foto kredit: William Heinemann Ltd.

Pisanje novog teksta u čast Daglasa Adamsa može se učiniti nepotrebnim. Podatke znamo, zanimanje znamo, delo (uglavnom) znamo. Možemo ponoviti da je rođen u Kembridžu 11. 3. 1952. godine, da je umro u Kaliforniji 11. 5. 2001. godine, da je bio dramaturg, da je pisao scenario za dva skeča humorističkog serijala „Leteći cirkus Montija Pajtona“, kao i za seriju „Doktor Hu“. Opšte je poznata i činjenica da je svoje, sada već kultno delo „Autostoperski vodič kroz galaksiju“ prvobitno osmislio kao naučno-fantastičnu, komičnu radio-emisiju i da je tek kasnije ovaj scenario pretočen u serijal knjiga, naknadno sastavljenih u celinu. Pored toga, napisao je i dva nastavka serijala „Holistička detektivska agencija Dirka Džentlija“ (treći, nedovršeni nastavak „Losos sumnje“ objavljen je posthumno).

Deluje zaista kao da je sve rečeno. Nećemo otkriti ništa senzacionalno ni ako istaknemo činjenicu da se Daglas Adams poigravao žanrom i da njegova dela, kako primećuje i Ilija Bakić1 (koji Adamsa poredi sa Servantesom), predstavljaju parodiranje obrazaca i alata naučne fantastike.

Zaista, o Adamsovom delu se mnogo pisalo. Ono je čitano, prepričavano, preporučivano, prodavano. Na kraju je izraslo (ili se, možda, spustilo) u svojevrsnu enciklopediju britkih, inteligentnih izreka, doskočica, gotovo gnoma. Verovatno da nema ljubitelja fantastike, a ni onih kojima fantastika nije toliko draga, da nisu bar pokušali da pročitaju „Autostoperski vodič kroz galaksiju“. Humoristične i ironične epizode iz ovog serijala postale su deo kulturološkog koda, opšteg mesta koje koristimo kada želimo brzo da se sporazumemo ili lakonski odgovorimo. 

Foto kredit: Vulkan izdavaštvo / Megadodo Publications

Adams, kao „radikalni ateista“ (prema sopstvenim rečima), veliki borac za očuvanje prirode, briljantni posmatrač i kritičar društva, jedan od najboljih predstavnika britanskog humora, nijednu negativnu pojavu ne ostavlja nedirnutu, već ih na svoj neodoljivi način prikazuje u svoj njihovoj grotesknosti. Upravo je ovo poslednje dovelo do situacije da se ili prenebregava ili potpuno negira Daglasov neosporni pripovedački talenat. Konstantno citiranje stvorilo je utisak onima koji ovom delu tek pristupaju da ono treba konstantno da ih zabavlja, da svaki red u njemu treba da izazove salve smeha ili ironično smeškanje sa podizanjem obrve, uz neizostavni ponos na sopstvenu inteligenciju koja je omogućila da fina ironija bude prepoznata i shvaćena. Činjenica je da mnogi, uključujući u to i autorku ovog teksta, Adamsa koriste kao svojevrsni test inteligencije prilikom bližeg upoznavanja sa novim ljudima. Razumete Adamsa? – dobro došli, dragi gosti. Ne kapiraš? – de, požuri, pobeći će ti bus. Ipak, čak i oni koji ovo delo poznaju uzduž i popreko, često zaboravljaju da ono, iako nastajalo u delovima i objavljivano u vremenskim razmacima i, iako neupitno parodičnog tona, predstavlja romanesknu celinu sa pričom koja ima početak, sredinu i kraj. Drugim rečima, ona čisto literarna, književno-teorijska vrednost ovog dela ostaje nepriznata. Toliko da bismo mogli reći da je Daglas Adams, sa petnaest miliona prodatih primeraka „Autostoperskog vodiča kroz galaksiju“, najprodavaniji polushvaćeni pisac. U prilog ovoj tvrdnji ide i činjenica da romani o Dirku Džentliju, iako prodavani (po inerciji), nisu stekli ni približnu popularnost prvog serijala. A upravo su oni, sa poigravanjem kvantnom fizikom, pored dokaza Adamsove erudicije i poštovanja nauke, dokaz njegovog majstorskog pripovedanja, jer i čitaoca laika sigurnim tempom vodi kroz priču zasnovanu na parodiji i apsurdnim situacijama, i to tako da osnovna nit zapleta nijednom ne bude stvarno prekinuta.

Stoga, dragi moji, dajte Daglasu Adamsu novu vrstu šanse, novi ugao posmatranja. I, ukoliko već niste, potražite i romane o Dirku Džentliju, pa podelite utiske sa nama.

1 Veliki pisci naučne fantastike, Ilija Bakić, 2003.

Bela soba – Novi roman Zorana Živkovića

Posted on by Redakcija

U petak 28. oktobra od 16 časova na Beogradskom sajmu knjiga biće održana promocija novog romana Zorana Živkovića Bela soba. Razgovor o knjizi biće upriličen u Areni Hale 1A, u sali „Ivo Andrić“, a pored autora, govoriće i književna kritičarka Milena Đorđijević.

Roman Bela soba izvorno se pojavio u martu 2022, na engleskom jeziku u izdanju prestižnog izdavača Kadmus presa (koji je izdao Živkovićeva sabrana prozna dela na engleskom u 34 toma), a šest meseci kasnije roman je objavljen i na srpskom jeziku u izdanju Zavoda za udžbenike.

Roman je nastao posle petogodišnjeg prekida proznog stvaralaštva i predstavlja impresivno zaokruženje celokupnog opusa Zorana Živkovića, pisca, profesora univerziteta i najpoznatijeg proučavaoca književne fantastike u Srbiji i jednog od najpoznatijih proučavalaca književne fantastike u Evropi. Radio Beograd emitovao je ovaj roman, u sedamnaest nastavaka, 2021. godine – tekst je, iz rukopisa, pročitao sam autor.

„Ovo je zapravo roman o pisanju poslednjeg romana, ali i rezime svega onoga što sam do sada napisao i objavio. Izgleda da mi 22 knjige nisu bile dovoljne da kažem sve o prozi, pa sam morao napisati i ovu“, kazao je Živković.

Ugledni američki književni kritičar Glen Rasel Živkovićev roman ocenjuje izuzetnim, ponajpre zbog distinktivnog autorskog glasa, kojeg opisuje svojevrsnom kombinacijom glasova Roalda Dala, Borhesa i perjanica srednjeevropske fantastike Gogolja, Buglakova i Kafke. Ugledni kritičar Vašington posta Majkl Dirda, dobitnik Pulicerove nagrade, povodom ovog Živkovićevog romana, preporučio je našeg književnika za Nobelovu nagradu za književnost.

Bela soba uskoro će se pojaviti i na italijanskom, turskom, portugalskom i slovenačkom jeziku.

 

Autor: Aleksa Đukanović

Konan Varvarin (1982) – Treš ili umetničko delo?

Posted on by Stefan Mijatović

Kada pitate svog lokalnog štrebera koji je najbolji film fantastike, gotovo svaki će reći da je to Gospodar Prstenova. I, biće u pravu. Piter Džekson je napravio nešto čemu ni ceo MCU, a još manje DC ili neko treći ne može da parira. Ali, šta bi bilo kada bi ovo pitanje postavili pre nešto više od 20 godina? Tada bi odgovor najverovatnije bio Konan Varvarin, iz 1982. godine, sa Švarcijem u ulozi.

RIDDLE OF STEEL / RIDERDS OF DOOM / GIFT OF FURY / WHEEL OF PAIN/

Osnovu Konana Varvarina dao je Robert E. Hauard još dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka u vidu takozvanih petparačkih priča. Ovaj neurotični amaterski bodibilder iz Teksasa, koji se posvetio pisanju kratkih priča, stvorio je svetski poznatog Varvarina, a dodatni šlagvort su dali i drugi pisci, dovršavajući Hauardove priče ili sastavljajući sasvim nove priče (između ostalog, jedan roman o Konanu napisao i Robert Džordan, poznat po serijalu Točak Vremena). Ukupno više od 50 romana trenutno postoji o Konanu Varvarinu i na desetine kratkih priča. U takvoj šumi materijala, holivudski scenarista po imenu Džon Milijus, u saradnji sa Oliverom Stounom, je rešio da napravi film, i u tome je zaista uspeo. On je od ranije bio poznat kao odličan scenarista (napisao je veći deo „Apokalipse danas“, a Spilberg je jednom rekao da je Milijusova najveća mana to što mu je svaka replika genijalna i jednostavno time zagluši gledaoca), a iako je praktično prognan iz Holivuda poslednjih 30 godina, zbog svojih konzervativnih stavova, to nije sprečilo njegove kolege da ga zovu da sređuje scenarije (Šon Koneri ga je zvao da sredi scenario za Lov na Crveni Oktobar, Spilbergu je dao odličan kraj za Spasavanje redova Rajana, kada omatoreli Met Dejmon stoji na groblju američkih vojnika u Normandiji, a poslednji projekat na kom je radio kao savetnik bila je serija Rim u produkciji HBO-a, a ovo su samo neki od primera šta je čovek uradio, koga interesuje, krenite od Vikipedije, pa kuda vas put nanese, priča je poprilično zanimljiva).

Konan Varvarin (1982) – Universal Pictures

TREŠ… THEOLOGY – CIVILIZATION / WIFEING / LEAVING – SEARCH /

Konan Varvarin (1982) – Universal Pictures

Prvi argument zašto je ovaj film proglašen trešom, jeste Švarceneger. Njegov gotovo komični engleski jezik sa teškim akcentom bavarskog seljaka i ovde provejava, ali upravo istovremeno i daje šarm, jer on ne predstavlja nekog učenog paladina na belom bojnom konju, nego varvarina, Simerijanca, čoveka koji ne plače, čoveka koji je ukrao svoj mač iz grobnice atlantskog kralja, bivšeg roba i gladijatora, čoveka sa istinskom željom da osveti roditelje i sazna rešenje zagonetke čelika. Kritika, koja je dočekala ovaj film na nož, upravo je kritikovala kasting Švarcenegera i hvalila što „ukupno ima nešto manje od dve strane teksta u filmu“. Geri Lopez, koji igra Subodaja, igrao je samo u jednom filmu pre toga (kao i Švarceneger uostalom, u Herkulesu iz Nju Jorka) i ovu ulogu je dobio zato što je bio odličan surfer (nešto na šta se Džon Milijus loži) i bio je drugar sa režiserom (inače je njegov sav glumački opus vezan za Milijusa, čovek pravi daske od sedamdesetih naovamo, izgleda da je po tome i poznat u surferskim krugovima). Kritika je osamdesetih godina gledala vrlo plitko na ovaj film, te je istovremeno film kritikovan kao previše nasilan, a od strane vatrenih obožavatelja Hauarda su stizale tvrdnje da film loše prikazuje Konana, jer Bože moj, ubijeno je svega pedeset ljudi (nisam brojao lično, ova cifra je uzeta sa interneta, tako da vas molim da je uzmete sa rezervom). Film obiluje Milijusovim ničeanstvom, te je liberalna kritika išla toliko daleko i saopštila da bi ovakav film snimali u nacističkoj Nemačkoj, što je definitivno preteška osuda. Ista ta kritika je dve godine kasnije usledila i za Konana Uništitelja (Conan the Destroyer, 1984) rekla kako je to „pravi film mača i magije“, iako je taj film teška abominacija i same ideje originalne ideje Konana i Milijsuove interpretacije.

… ILI UMETNIČKO DELO? MOUNTAIN OF PROCESSION / TREE OF WOE / RECOVERY / THE KITCHEN – ORGY /

Hajde da krenemo od kastinga, pa gde stignemo. Narator je Mako Imavatsu (daje glas Akuu u Samuraju Džeku), kralja Ozrika igra Maks fon Sidov, a glavnog negativca igra Džejms Erl Džons (Dart Vejder ni manje ni više, kako je ovo pošlo za rukom Milijusu, nemam pojma, ali bolju osobu nije mogao dobiti, a jedan od zainteresovanih je bio i Šon Koneri). Sama radnja filma poprilično je jednostavna (neću pisati „Spoiler alert“, film ima 40 godina, onda zaista, ako ga niste gledali do sada… ima ga gde god poželite, i treba da ga pogledate), ali je istovremeno duboka. Govori o ljubavi dovoljno snažnoj da pobedi smrt, o prijateljstvu i osveti. Glavni motiv oko kog se vrti priča jeste zagonetka čelika, legenda kojom film i započinje, a koju Konanov otac priča mladom Konanu. Nekada davno, bogovi su znali tajnu čelika, ali su je u međusobnoj bici izgubili i sada je traže ljudi. Na početku filma čini se da je zagonetka čelika vezana za sam čelik, ali Tulsa Dum kasnije daje objašnjenje da je čelik nevažan spram ruke koja ga drži, da je meso jače od čelika. Na kraju filma, nakon čuvenog monologa Tulse Duma („Moj sine. Došao si kod mene, sine moj. Ko ti je drugi otac, do mene, sine moj? Ko ti je dao volju da živiš do mene? Ja sam izvor iz kog ti potičeš. Kad ja odem, tebe kao da nije ni bilo. Šta ćeš biti ti bez mene, sine moj?“), dolazimo da zaključka da nije ni meso odgovor zagonetke čelika, već nešto mnogo važnije, a to je volja. Volja da pokrene ruku koja drži mač. Film, naizgled jednodimenzionalan, što se više gleda postaje sve dublji, a Milijus i Stoun su upravo u stilu Hauarda, ali i drugih pisaca, stvorili fenomenalan scenario, amalgam mnoštva priča o Konanu, ujedinjen u jedan epohalan film. Sitni detalji, van samog teksta, jako su bitni za radnju. Film je veoma realističan. Konan nije junak, već varvarin. Povlači se kada je pritešnjen, udarce zadaje punom silom i snagom, a ni zasede i varke mu nisu strane.

Konan varvarin (1982) – Universal Pictures (Tulsa Dum)

FUNERAL PYRE/BATTLE OF THE MOUNDS / DEATH OF REXOR

Sam scenario je tek priča za sebe. Replike su retke, parcijalno verovatno i zbog toga što je Švarcenegerov engleski bio bizarno loš u datom vremenu, a ni Geri Lopez, ni Sandal Bergman nisu imali nekakvo glumačko iskustvo. Ipak, u klasičnom Milijusovom stilu, malo dijaloga je dovoljno da svaka reč bude savršena. Konan Varvarin je film sa malo teksta, ali je skoro svaka replika citat za pamćenje. Navešću samo neke.

„U vremenima između pada Atlantide i uspona sinova Arejevih, bejaše vreme nesanjano. I u tom vremenu živeše Konan, Simerijanac, sudbom predodređen da nosi krunu Akvilonije na svom namrgođenom čelu. Ja, njegov hroničar, mogu vam reći celu njegovu sagu. Dajte mi da pričam o danima njegovih velikih avantura.“

„Pobedili smo danas! To je dobro. Ali šta je najbolje u životu?“

„Slobodan konj, soko na ruci i vetar u kosi“!

„ Pogrešno! Konane, šta je najbolje u životu?“

„Skršiti neprijatelje, videti ih pregažene pred sobom, i slušati žalopojke njihovih žena.“

„Dođe tako vreme, lopove, kada dragulji izgube blistavost, zlato izgubi sjaj, prestona dvorana postane tamnica i sve što preostane je očeva ljubav prema svom detetu.“

„Sretao je duž puta decu Duma. Dumovu decu. Oni su rekli mom gospodaru da siđe sa konja i oseti zemlju pod nogama. Ha, rekao je. Biće dovoljno vremena za zemlju u grobu.“

„Krome, nisam ti se do sad molio, nemam jezik za to. Niko, čak ni ti nećeš pamtiti, zašto smo se ovde borili i zašto smo poginuli. Jedino što je važno što su dvojica stajala spram mnogi. Junaštvo ti godi, Krome. I zato mi daj jedno, daj mi osvetu! A ako nećeš da slušaš, u pakao sa tobom!“

Muzika je poseban aspekt ovog filma i neraskidivo je vezan sa isti. Muziku je radio Bazil Poleduris (odnosno Vasilis Poleduris, Amerikanac grčkog porekla), jedan od nepravedno zapostavljenih velikih kompozitora (inače je radio muziku za prvog Robokapa, kao i za film Lov na Crveni Oktobar) filmske muzike. Ideja Džona Milijusa je bila da Konan Varvarin bude gotovo nalik operi, sa minimalnim dijalozima, a da muzika ima vođstvo, te je i muzika upravo takva, epska, silovita, ali istovremeno nežna, nežna i suptilna. Upravo koliko su Riddle of steel/Riders of Doom, Battle of the Mounds silovita orkestarska kompozicija, u stilu Vagnera, toliko je Recovery, Wifeing ili Funeral pyre (inače, ko nije provalio delovi ovog teksta su upravo nazvani po muzici iz filma) poetična, lirska, dela koja mogu naterati i suze na oči svojom sirovom emocijom. Poledurisova muzika upotpunjuje doživljaj Konana Varvarina upravo ga čineći epskim spektaklom. Muzika se savršeno uklapa u scenu, ali je ne preuzima i po meni, to je jedna od apsolutno najboljih filmskih muzika, od prvog do poslednjeg takta. Nažalost, čak ni Poledurisovo muzičko remek-delo nije osvojilo nijednu nagradu, čak ni nominaciju za Oskara (iako je te godine Vangelis pobedio za muziku u filmu Vatrene kočije, a nominaciju dobio i Džon Vilijams za Indijana Džons – Otimači izgubljenog kovčega).

ORPHANS OF DOOM

Kada se izvrši presek, uspeh je došao tek sa vremenom. Od nagrada, jedina koja je dobila nagradu je Sandal Bergman, koja je dobila Zlatni Globus za ulogu Valerije. Naravno, film je pogurao Švarcenegera na A listu glumaca i doneo mu holivudsku slavu i potonje mesto guvernera Kalifornije u dva mandata. Sa komercijalne tačke gledišta, film je zaradio gotovo 300 miliona dolara u narednih 25 godina, kada se uračunaju i iznajmljivanje kaseta i svi drugi prihodi, što je bio fantastičan uspeh, obzirom na to da je film dobijao većinom negativne kritike. Sa druge strane, Univerzal studio je uskratio Milijusu mogućnost da režira Konana Uništitelja, te je tako nastao mlak nastavak, prezren od strane svih (po meni, taj film je odličan dok traje uvodna scena, pre nego što Narator progovori (i ovde je Mako Imavatsu bio narator, ali njegova gluma je tek senka one iz prvog dela), a nakon toga, film ide sve vreme nizbrdo) osim za nekolicinu kritičara koji nisu podnosili prvi film. Narednih dvadeset godina, Konan Varvarin je ostao mnogima parametar dobrog filma iz žanra herojske fantastike, sve do pojave Gospodara Prstenova, a to je tako ostao i do dana današnjeg.

Zašto volimo antiheroje?

Posted on by Anja Gavrilović

U poslednje dve decenije antiheroji postali su izuzetno popularni, zapravo top 3 R-rated filmova koji su najviše zaradili na gledanosti su Džoker 2019, Dedpul i Dedpul 2. Ali zašto je to tako? Zašto smo svi okrenuli leđa likovima kao što su Kapetan Amerika i Supermen? Kako bi smo ovo razumeli, moramo se zapitati šta je zapravo antiheroj? Takođe, moramo se suočiti sa činjenicom da odgovor na ovo pitanje nije u opšte jednostavan.

Antiheroj je najčešće mračan, buntovan, ozlojeđen i donosi diskutabilne životne odluke. Ukratko, subverzija je arhetipa heroja. U tehničkom smislu, on jeste sve što i sam heroj jeste ali su mu date određene karakteristike koje heroj nema i koje su rezervisane za antagonistu. On/ona se mogu boriti protiv autoriteta, a i protiv samih sebe, ponekad imaju problema sa ilegalnim supstancama ili alkoholizmom, rvu se sa, društvu nepoznatim, mentalnim poremećajima.

Heroji sa suprotne strane predstavljaju ideal društva. Oni su personifikacija svih vrlina i moralnih vrednosti kojima društvo treba da teži i na koje se ugleda. Heroji su po prirodi moralno konzistentni, imaju striktna pravila i principe koji ih vode u delanju i koje slede.

Foto kredit: Sony Pictures, Promo za film Spajdermen 3

Antiheroji su predstave moralnog ambigviteta. Oni operišu u „sivim zonama“ i dinamičniji su u donošenju odluka. Ta dvostrukost ogleda se u njihovoj ličnoj etici ili u načinu na koji su percipirani od strane društva. Nije svaki antiheroj ludi manijak koji redom, potpuno nemarno i nasumično, ubija sve što mu zapadne za oko i zasmejava nas svojim duhovitim dosetkama. Zapravo, istinski primer antiheroja je bliži Spajdermenu nego Dedpulu.

Kada Pitera Parkera ujede radioaktivni pauk, on ne želi da spašava stanovnike Njujorka, zainteresovan je isključivo za sopstvene potrebe. Nesiguran je, anksiozan, lomi se sa svojim uverenjima, čak i dopušta kriminalcu da mu utekne kako bi se osvetio vlasniku boks kluba koji ga je prevario ne isplativši mu teškom mukom osvojenu nagradu. Tokom čitave njegove superherojske karijere, Spajdermen odustaje više puta, uvek se pitajući da li je sposoban za izazove koji su pred njim, zazirući od odgovornosti koje ti izazovi nose. Ovo nisu kvaliteti koje inače asociramo sa herojima.

Sa suprotne strane spektara ovog arhetipa, postoje antiheroji koje u većoj meri asociramo sa ovim terminom, kao što je alter ego Vejda Vilsona – Dedpul. On je antiheroj koji čini dobre stvari zbog pogrešnih razloga i loše stvari zbog ispravnih razloga. Egocentričan je, bezobziran, i ubija rado, bez pokajanja. Nenamerno „spašava dan“ što je često samo nuspojava njegovog istinskog cilja. Ono što možemo zaključiti jeste da je koncept antiheroja teško definisati, pogotovu kada govorimo o njihovim moralnim odlukama, ili o njihovom etičkom stavu koji je često maglovit, ili zato što mi kao društvo imamo problem da pomirimo njihove lične stavove sa predstavom onog što heroj zapravo treba da bude.

I zašto onda toliko volimo ove likove? Zašto nas privlači moralni ambigvitet? Mogući odgovor je da oni prosto reflektuju naša lična iskustva. Istina je da ne živimo u crno-belom svetu moralnog integriteta. Prepoznajemo da je svet mnogo kompleksniji od borbe dobra protiv zla, heroja protiv zlikovca. Niko nije potpuno heroj niti potpuno zlikovac. Ali ipak u našim kulturama dominiraju institucije čiji je temelj moralni apsolutizam.

Foto kredit: Marvel Studios, Detpul

Ova filozofija kazuje da su ljudska dela suštinski ispravna ili pogrešna bez obzira na nameru. Kreirajući pouzdane i predvidljive šeme po kojima ponašanje može biti procenjeno, ne rešavamo problem moralnog apsolutizma koji ne dozvoljava fleksibilnost i subjektivnu interpretaciju. Umesto toga promovišemo ideju da postoji objektivni moral po kome se svako delo može osuditi. Simboli ovakvih ideja, tradicionalni heroji, služe kao otelotvorenje ideala ovih apsolutističkih sistema, i više od toga, oni postaju izvršitelji spremni da koriste nasilje kako bi se borili protiv zla i zaštitili ovakav uspostavljeni moralni red.

Na primer, Supermen i Kapetan Amerika, kao i drugi nalik njima, služe kako bi zaštitili socijalne i političke strukture onakve kakve već jesu bez obzira na njihove mane. Moralni apsolutizam nam nudi dva pravca: povinuj se ili snosi posledice. U drugu grupu svakako spadaju antiheroji, njihov rat protiv mejnstrim kulture ih smešta u carstvo autsajdera. Ove osobe su odbačene i gurnute u stranu od strane društva zbog svojih karakternih mana ili ostalih osobina koje ih čine devijantnim.

Nije iznenađujuće da većina antiheroja potiče iz marginalizovanih grupa. Vulverin pati od PTSP-a i ima problema sa alkoholizmom, Spajdermen potiče iz siromašne porodice koja se bori da spoji kraj s krajem i pripadao je grupi štrebera pre nego što je „biti štreber“ bilo kul. Upravo ove razlike smeštaju antiheroja u konflikt sa uspostavljenom kulturom forsirajući ga da se solidariše ili suoči sa posledicama.

Ovo je razlog zbog kog se često protagonisti ove vrste nalaze u situaciji da se bore za pravo da bi postojali takvi kakvi jesu, oni zahtevaju socijalne promene. Švajcarski psihoanalitičar Karl Gustav Jung, govori nam o arhetipu Senke, ili mračnom aspektu ljudske ličnosti. Senka leži odmah iza Ega, odnosno naše Persone, onog što jesmo ili makar onog što mislimo da jesmo i kako se predstavljamo svetu. Senka najintenzivnije utiče na Ego odnosno, ometa ga. Ona je moralni problem i nismo u stanju da postanemo svesni svoje Senke i integrišemo je bez značajnog utroška moralne odlučnosti. Prvi korak ka integraciji Senke jeste priznanje da mračni aspekti ličnosti zaista postoje, drugi je da priznamo da se sve ono što smatramo za „gnusno“, „nemoralno“, „nastrano“ i „nefer“ takođe nalazi i u nama samima.

Ovaj čin je neophodan uslov za svaku vrstu samospoznaje i po pravilu ćemo naići na značajan otpor. Taj otpor vezan je za projekcije koje kao takve ne prepoznajemo i tvrdimo da svaki uzrok naše negativne emocije leži u drugome. Ali zar nam naša ljubav prema antiherojima ne saopštava upravo tu činjenicu? Mi zapravo patimo za inkorporacijom našeg unutrašnjeg čudovišta. Upravo je to ono što ljudskim bićima daje snagu karaktera i samopoštovanje, nemoguće je da poštujemo sebe dok ne naučimo da pokažemo zube. A kada usvojimo tu lekciju i shvatimo da smo donekle opasni, ili ozbiljno opasni, onda postajemo voljni da zahtevamo poštovanje od nas samih i da isto to očekujemo i od društva.

To ne znači da je bolje biti okrutan. To znači da je imanje mogućnosti da budemo okrutni pa izabrati da to ne budemo, bolje nego da uopšte ne posedujemo sposobnost okrutnosti. Nažalost, odgovor se uvek nalazi na mestu na koje nikada ne želimo da pogledamo. Moramo takođe uzeti u obzir da se ovde govori o saradnji sa Senkom. Ono što se dogodi kada Senka preuzme Ego vidimo u destruktivnim razmišljanjima i delima antagonista, a sam proces preuzimanja najbolje je prikazan u filmu Džoker 2019.

Foto kredit: Warner Bros/DC, Džoker 2019

Priča o poreklu najomiljenijeg zlikovca DC univerzuma govori ne o monstrumu, već o antiheroju koji je od strane društva, a kasnije i laži sopstvene majke, primoran da postane zlikovac. Ego predstavlja Artur Flek koji je nesiguran, ranjiv, duboko depresivan, pati od retke mentalne bolesti- PBA ili sindroma nekontrolisanog smeha zbog čega je potpuno odbačen. Retko kada nije dehumanizovan ali kada mu se nudi razumevanje i prikladno obraćanje on to zaista ceni. Iako ima majku koju voli i prema kojoj je brižan, on je usamljen i sa svojom usamljenošću se bori kroz fantazije. Zamišlja da je deo publike u emisiji svog omiljenog voditelja, sanjari o svojoj komšinici Sofi, izmišlja čitavu ljubavnu vezu sa njom dok je u realnosti, iz njene perspektive, on samo jezivi progonitelj koga je jednom prilikom kulturno pozdravila. Senka u ovom momentu postavlja svoje temelje. Artur ne dobija razumevanje od strane svog terapeuta, socijalna služba nije u stanju da mu ponudi resurse kako bi priuštio adekvatne lekove. Njegov potisnuti bes postepeno isplivava na površinu. Trenutak kada Senka (Džoker) potpuno preuzme Artura, vidimo nakon što je počinio ubistvo tri mladića visokog socijalnog statusa. Tada dobijamo istinskog zlikovca, kreiranog od strane podjednako zle uprave grada Gotama.

Interesantna stvar u vezi integracije Senke je to što kada to činimo prepoznajemo sebe donekle kao izvor zla i samim tim počinjemo da poštujemo sebe, isto kao što bi poštovali divlju životinju ili monstruma. Senka tradicionalnog heroja jeste zlikovac. Onaj protiv koga se on/ona bori, odnosno, njihova eksterna Senka (Betmen i Džoker, Supermen i Leks Lutor), ali sam heroj ne vrši proces integracije unutrašnje Senke, heroj predstavlja ideal, on/ona je dakle oličenje celovitosti.

Poistovećujemo se sa antiherojima jer pokušavaju da integrišu Senku i sarađuju sa njom, ono za čime mi duboko u sebi čeznemo. Odbijanje i neprihvatanje mračnih aspekata ličnosti nikada nikuda nije odvelo, možemo reći da je to podjednako dobar sistem rešavanja problema kao i odsecanje glave radi lečenja glavobolje. Na kraju krajeva, svi smo mi, zapravo, antiheroji.