Blog

Februarska čitaonica 2022

Posted on by Stefan Brezar

Pozdrav naši dragi Autostoperi/ke! Nadam se da ste svi dobro i spremni za još jednu vožnju po galaksijama naše i strane fantastične li književnosti!

Završio se i januar i počeo nam februar, najkraći mesec u godini.

Po drevnim verovanjima, upravo se u februaru susreću zima i leto i između njih vodi borba ko će nadvladati.

Nekima od vas je sigurno poznat onaj američki običaj da posmatraju hoće li mrmot izaći iz svoje jazbine (kod nas je aktuelan medved) i na osnovu toga se procenjuje hoće li se zima završiti ili ne… a što je bilo polazište za kultni film „Dan mrmota“ koga vam iskreno preporučio.

Ove godine se simpatični glodavac vratio u jazbinu brzom brzinom, tako da na neko vreme još ostavite u ormaru zimske jakne i kapute.

Ipak, i pored zime koja će verovatno još da traje tu su i dalje knjige da nam svima dižu moral.

Za ovaj put smo vam pripremili jedan dobar izbor najnovijeg iz ponude fantastike – ima tu enciklopedija, klasika horora, naučne fantastike a nismo zaboravili ni naše mlađe i najmlađe Autostopere/ke.

Vežite se, udobno smestite pa da krenemo!

„Kuća na granici“, Vilijam Houp Hodžson

„Žir izdavaštvo“ nam donosi jedan od romana koji su definisali moderni horor. Reč je o romanu Vilijama Hopa Hodžsona, koji će hvaliti i Hauard Filips Lavkraft.

Ovaj roman je napisan početkom 20. veka, a prvi put objavljen 1908. Godine is a punim pravom se smatra jednim od ključnih dela savremenog horor žanra, i podžanra kosmičke strave.

Radnja se odvija se u Zapadnoj Irskoj 1877. oblasti poznatoj po floklornim pričama i sujeverju.

Dvojica prijatelja nailaze na ruševine kuće, a u njima dnevnik čiji je autor opisuje natprirodne strahote kojima je bio izložen.

Sa kakvim se sve užasima susreo pripovedač, saznaćete u ovom neospornom horor klasiku.

„U oku imperije“, Nenad Šakota

U izdanju „Otvorene knjige“ stiže nam svemirska avantura Nenada Šakote, „U oku imperije“.

Odmetnica imperije Suneran, očajnički se trudi da preveze neprocenjivi tovar galaksijom, sve vreme praćena svojim bivšim saborcima koji žele da je se dočepaju.

Jedina njena nada su njene veštine brušene godinama borbi i pomoć jednog krijumčara.

Da li će uspeti u svojoj misiji, saznajte u ovoj napetoj knjizi.

„Poplavljeni um“, Jovan Ristić

U izdanju beogradske Lagune objavljen je psihološki triler Poplavljeni um pisca, publiciste i prevodioca Jovana Ristića.

Roman je zasnovan na Ristićevoj noveli „HAARP i druge priče“ koja se 2014. godine našla u antologiji slipstrim proze „HAARP i druge priče o teorijama zavere“.

„Poplavljeni um“ govori o problemu teorija zavera, pojavi koja se po pravilu vezuje uz teška, krizna vremena i razna socijalna previranja.

U eri interneta i društvenih mreža, manjka kredibilnih zvaničnih informacija i viška nepoverenja u zvanične izvore, teorije zavere poprimaju zastrašujući karakter kovitlaca dezinformacija i poluistina, stvarajući plodno tle za zloupotrebu i manipulaciju.    

Glavni junaci romana su četvoro Beograđana koji, reagujući na urgentni poziv sa jedne Fejsbuk stranice, kreću da potvrde postojanje HAARP-a, navodnog klimatskog oružja kojim Amerikanci i NATO razaraju Srbiju. Međutim, ovaj amatersko-rekreativni poduhvat, prevashodno motivisan bekstvom od sive svakodnevice, preobratiće se u dramu pod uticajem pridruženih učesnika i tinjajućih problema iz prošlosti samih protagonista.

Hoće li se njih četvoro iskobeljati iz mreže laži i neistina i saznati istinu, saznaćete među stranicama ovog romana.

„Veštac – enciklopedija“, Alen T. Pisegir

Čarobna knjiga je objavila prevod ilustrovanog izdanja Veštac – Enciklopedija: Ilustrovan i dešifrovan univerzum Andžeja Sapkovskog. Knjigu je priredio francuski tvorac stonih i video-igara, T. Pisinger, u želji da njome opiše i poveže u jednu celinu ličnosti, stvorenja i univerzum koji je stvorio Andžej Sapkovski.

Knjiga je namenjena čitaocima romana, gejmerima i gledaocima Netfliksove serije kako bi se bliže upoznali sa originalnim Veščevim univerzumom i može se smatrati svojevrsnim vodičem kroz složenu kosmogoniju Sapkovskog, prožetu magijom, mitologijom, verovanjima i diplomatijom.

Za one od vas koji ste tek počeli da se upoznajete sa Geraltom, bez brige – enciklopedija je tako urađena da spojlera maltene i nema, dok će fanovi moći da prodube svoje znanje o likovima i mestima.

„Jan Bibijan na Mesecu“, Elin Pelin

Nismo zaboravili ni mlađe saputnike.

Ova knjiga je nastavak pustolovina u svemiru mladog Jana Babijena, čije avanture su počele sa knjigom koju smo vam predstavili prošli put.

Petnaestogodišnji Jan Bibijan se u međuvremenu promenio.

Postao je uzoran momak: uči francuski jezik i proučava rad motora, studira ineženjerstvo da bi nakon nekoliko godina izumeo novu vrstu leteće mašine.

Mašini daje ime „Munja“ i njome ispunjava svoj davnašnji san: odlazi na Mesec sa svojim drugom Blatkom.

Na Mesecu upoznaje neobične stanovnike koji žive u četiri neprijateljska carstva.

Kako će se dalje odvijati njegove avanture, naši čitaoci će otkriti u ovoj knjizi.

„Sarita buntovnica želi da postane astronaut“, Lucija Vicente

Konačno smo spremili nešto i za naše najmlađe saputnike.

U izdanju „Čigoja štampe“ stiže nam knjiga Lucije Vicente o avanturama devojčice Sarite.

Sarita je veoma radoznala i odlučna devojčica koja voli da otkriva nove stvari.

Ona jednostavno ne voli da joj se govori šta devojčice mogu a šta ne.
Jednog dana u školi pričalo se o tome šta ko želi da bude kad poraste, i Sarita, koja je već želela da bude pastir i prodavac sladoleda, lekar i arheolog, konačno je odlučila da zaista želi da bude astronaut. Ali ne slažu se svi da je to moguće…
Može li Sarita biti astronaut i ostvariti svoje snove?

To možete saznati prateći njene uzbudljive avanture u ovoj knjizi.

Dođosmo i do kraja našeg februarskog druženje.

Vidimo se u martu, a do tad čitajte, maštajte i provedite u najboljem raspoloženju ovaj najkraći mesec!

Onlajn prelistavanje: Smrtovnica 19-20

Posted on by Redakcija

Borba Erosa i Tanatosa je srž života. Upravo ta borba prožima knjigu Maje Mitić čineći je toliko književnom i poetskom. Satkana od priča koje u celini sačinjavaju mozaik-roman. Prati žene iz porodice Radenković kroz tri generacije, opisujući nam kroz psihološki horor, uz komponentu realizma i dozu nadnaravnog, njihova razočarenja, htenja i nadasve tragedije. Mitićeva sa nepogrešivim osećajem uspeva da nam oživi i dočara svaku i najmanju emociju junaka. Tanatos ovde odnosi pobedu nad Erosom, iako bih se usudio reći da je autorka uspela da ih pomiri u smrtnom zagrljaju.

„Smrtovnica mojih majki“ je druga knjiga iz naše horor edicije „Leptirica“.

 

… Negde, u gluvo doba, začu se lupanje na vratima. Pogledah na sat, prošla je ponoć. Neko je kucao, i kucao, glasno, a opet, sporim i ujednačenim ritmom. Zbunilo me što Bogdana to nije probudilo, te potrčah, pomislih na najgore, da nije možda neko od njegovih preminuo, kakve bi druge vesti sem zlokobnih po noći dolazile. Ogrnuh se i otvorih, krv mi se u žilama sledila, al’ ne od zime, srce sopstveno ne osetih da miče u stravi prizora preda mnom; poseta beše meni namenjena, zato je Bogdan nije mogao čuti.

Na mom tremu, ista onakva kakvu smo je pokopali, stajaše Margita. Onaj trag krvi iscureo sa usana opet se jasno ocrtavao, iz očiju oganj, munje su sevale. Gledala me razjarena od besa. Čvrsto je stezala njenu crnu knjigu u rukama.

„Zar me nećeš pozvati da uđem, Jelice, seljančuro prosta?”, oči joj od besa krvlju napukle, nacerila se zlobno, kikotala glasno tako da je paralo uši.

Stavih ruke preko očiju, i počeh izgovarati Molitvu Gospodnju, ali od straha, od jeze koja me više bacala no tresla, ne mogah da se setim ni reči, samo bez glasa prizivah Gospoda u pomoć, je li ona toplota što joj je izbijala iz tela značila da Margita nije umrla? Ne, nije moguće, do sad bi se pod zemljom sto puta zaledila, a stoji preda mnom živa ko oganj, plamti!

„Zbog tebe, prokletinjo, iz groba ustadoh! Poslah ti gavrana, nisam htela da mi celivaš krst, poslah ti ga i u san, upozorih te, a ti si i drugu čin upotrebila! Ne samo da si mi iz knjige list ukrala, već si otvorila kutiju zla! Šta prosta seljanka zna o činima, kad ti se o glavu obiju, krv ćeš da isplačeš, Jelice!”, besnela je ko oluja, u lice mi se unosila, a krv iz ustiju samo je liptala, lice mi je njome ispljuvala i spavaćicu.

„Oprosti, Margita! Molim te, praštaj! Znaš, ti najbolje znaš kakav mi je život bio! Sad me, tebi da zahvalim, Bogdan obožava, a osećam, i dete ću imati, već ga osećam u sebi, molim te praštaj!”, u jecaju i strahu, sruših se pred njena kolena; njena ruka, ko santa leda, surovo me odgurnula.

„Jesi li srećna sad kad te voli zbog čini, ne zbog tebe same? Nije te sramota što si ništavna, ni da ga zavedeš znala nisi, ništavno žensko! Noseća sad jesi, al’ dete ne smeš roditi, to da znaš, rodiš li, ja ću ga prokleti! Ta knjiga, te čini, bile su vekovima u mojoj porodici, srušile mnogo sudbina, reka ženskih suza i krvi je tekla. Zato sam i htela da je sahrane sa mnom, da je crna zemlja sakrije! Dušu sam ispustila pišući poslednji red, koji ti, gusko, i da si pročitala, protumačiti ne bi znala!”, otvorila je knjigu, zadnju stranu, zgrabila me za kosu i rekla da čitam.

„Ko se ovijeh čini lati, od njih u vatri da strada, u Rajskom mu vrtu nema mesta, samo led i pakao Zemaljski, duša što kroz potomke luta i krv svoju ubija ko najgoreg tiranina”, pisalo je, a umesto tačke razvučeno mastilo kako je Margita mrtva pala i kap krvi umesto nje.

Zacvileh ko pseto, nisam ovo mogla znati, i kako to da ne smem roditi dete, ako sam već začela, zašto me proklinje, da sam znala da joj je to sve uzelo, ne bih knjigu ni takla. Imuna na suze čak i u smrti, nije popuštala, kunem se, zemlja se tresla od njenog gneva, a nigde nikog da mi pomogne, zapljuvala me je krvlju i dalje, pustila mi je kosu, poletela sam dva metra dalje, kolika je snaga tog đavola, i rekla mi:

„Moraš otići od Bogdana, u osami negde se poroditi. Dete ćeš umotati u bele plahte i odneti na reku više groblja, moja ruka će te voditi, znaćeš gde ideš. Tu, gde je voda najbrža, pustićeš nesreću da se utopi. Jer ako je ti ne utopiš, utopiće se u sopstvenim suzama, gledaćeš je kako umire od tuge za koju si ti kriva! Umrećeš, podneti nećeš. Poslušaj, i za devet meseci svega se reši, nemoj da tražiš nekog da ti plod očisti, to je Bogohuljenje, moraš da uradiš kako sam rekla!”

„Ne, nikako!”, krenula sam da preklinjem, „da l’ ti je duša od kamena bila kad mi tražiš da utopim dete? Neka sam prokleta sto puta, ja to ne mogu, to ne biva! I kako znaš da je žensko?”

Pogledala me oštro, osetih kao da mi se sablja u stomak zabija, pa krenuh rukama da se zaštitim, al’ bol me i dalje kidao, Margita je nešto radila s tek začetim detetom u meni, pomislih, ubija ga, te sam se opet pomolila, i počela je da se udaljava s trema. Bol u trbuhu popusti, gledala me pravo u oči, za njenim stopama su hodili crveni tragovi.

„Bog je stvorio ženu i prokleo krvlju, krv na krv se lepi! Žene su slabije na čini i mrak, ne mogu im odoleti, a ti nosiš u sebi ne plod ljubavi, već tvoj i čoveka koga si začarala, njegova ljubav nije istina. Nosiš u sebi sopstveni sebičluk! Dobićeš kćer koja kao i ti neće biti imuna da koketira sa magijom, to će biti njena propast. Zato je moraš poštedeti tog bola. Tako ćeš i Bogdana razrešiti čini, udaj se za drugog i rodi muško, jedino tako ćeš moju kletvu zaobići. Ostaneš li uz Bogdana, koga ne voliš, kad ti srce za drugim zaigra, on će vas oboje pobiti. Idem, a ti budi srećna što sam ustala iz groba da te jadnicu spasim, uradi kako ti rekoh, i daćeš spokoj i meni pod zemljom, i tebi na zemlji!” …

Prošle noći u Sohou – Elegantni glamur krvavog noara

Posted on by Dejan Sklizović

 

Godina: 2021

Žanr: Noar/horor

Režija: Edgar Rajt

Scenario: Edgar Rajt i Kristi Vilson-Karns

Uloge: Tomasin Makenzi, Anja Tejlor-Džoj, Met Smit, Diana Rig

Ocena: 10/10

 

I’ve got this kind of gift. I can see people, places. Things others can’t.

Entropija standarda u industriji zabave nezadrživo hrli da lavinom trivijalnosti i dodvoravanja svakakvim pahuljicama od recipijenata uguši i poslednju trunku autorske kreativnosti. Mantra u kojoj je profit glavna reč je odavno postala jedini pokretač promene stanja svesti. Dodajte na to i prenaglašenu političku korektnost u čitavom procesu produkcije i dobili ste jasne razloge rapidnog pada kvaliteta filmskih uradaka.

Sve ovo gore ne važi za jedan biser među đubretom, za jedno pravo malo remek-delo žanra i sasvim sigurno jedan od najboljih filmova ovog veka, a i na listi „svih vremena“ bi se visoko kotirao – Prošle noći u Sohou.

Prvo da objasnim žanrovski momenat i dinamiku višeslojne priče, bez tendencije da previše pokvarim gledanje. Pre svega, film je neonoar sa izuzetno jakim uplivom horora. Ovo znači da koristi sve standardne trope žanrova, samo što za razliku od klasičnog noara, koji je „osiromašena“  detektivska priča fokusirana na kontraste i prenaglašavanja, više na atmosferu nego na same likove, ovde imamo daleko kompleksniji pristup.

If I could live any place and any time, I’d live here, in London. In the sixties.

Sam uvod nam govori o velikim snovima i željom za uspeh mlade i nevine provincijalke, Eloiz (predobra, brutalno moćna Tomasin Makenzi), koja biva primljena na fakultet u metropoli. Upozorenje dobija od bake pred sam odlazak. Nije toliki problem veliki grad i njegova raskošna svetla, kako to zvuči na prvu. Problem je izvesna osobina koju Eloiz poseduje, a na osnovu koje je, pa recimo u kontaktu sa majkom koja više nije među živima. To je sjajan momenat koji je iskorišćen kao podloga za odličan zaokret, u zadnjoj četvrtini filma jer je njena pretpostavljena mentalna bolest svakako jedna od glavnih linija naracije i karakterizacije svih likova, počevši od nje same. Gledajući film kroz prizmu Eloiz, lako se može pomisliti da je ona ta koja boji scene sadržajima sopstvene svesti, samo što film ima scena i iz perspektive trećeg lica, koje se, pažljivim gledanjem mogu veoma lako upotrebiti kao ključ za čitanje glavnog narativnog toka. Gde god nemate Eloiz, ili Sendi (izuzetno talentovana Anja Tejlor Džoj), ono što vidimo je da stvari funkcionišu najnormalnije i da je uzrok problema nešto drugo, ne samo prezahtevna i bezdušna vibracija kojom metropola prirodno odiše. Problem je ispod površine.

This is the closest most people ever get to their dreams.

Ali, i sama površina je nekakav problem, jer se Eloiz predstavlja kao osoba koja se nikako ne uklapa u svetla velikog grada, koja je ipak privlače, premda na sasvim specifičan način, noću, u snovima i kroz oči neke druge osobe. U tom smislu, film kao osnovnu potku i momenat izazivanja žanrovskih užasa koristi temu koja je veoma moderna i kapitalizmu tako prokleto inherentna – usamljenost i otuđenje pojedinca u potrošačkom društvu. Bekstvo je viđeno kroz projekciju u neka naizgled bolja vremena, koja su ništa drugo nego početak užasa koji se i danas skriva u memljivim sobama za izdavanje, u srcu Sohoa.

Tako mladu studentkinju bežanje od nepodnošljive trivijalnosti modernog sveta odvodi pravo u retro zgradu, koja je negde šezdesetih imala svoje najbolje dane i sasvim poseban šmek, ali i bila poprište mnogih krvavih događaja. Primetno je da ovaj eskapizam glavne junakinje nikako ne treba povezivati sa bežanjem iz straha, već zarad traženja mira i delića doma na koji je njeno novo gnezdo isprva podseća. Sve je ostalo u duhu šezdesetih.

A onda na scenu stupa gramofon, muzika i svetlo te film dobija dimenziju fantastike kakva se retko sreće kod ovakvih ostvarenja. Eloizina noćna odvajanja i preživljavanje Sendinog pakla su uvek praćeni sjajnim izborom muzike i svetlima neonskih reklama koja je bukvalno uvlače u priču. Gramofon slobodno možete shvatiti kako vremeplov, a svetlo kao katalizator putovanja kroz vreme. Niti jedan kreativan segment filma nije ubačen slučajno i svaki je u funkciji priče.

Ta njena regresija nam ne govori toliko o njoj, koliko o demonima sa kojima mora da se suoči. Njen strah nije baziran na pojedincima, ili nevidljivim silama, već na nepravdi koja je počinjena nevinim devojkama koje bivaju prevarene svetlima metropole, na kojima sagorevaju poput noćnih leptira na sijalici kada se previše približe. Moraće shvatiti da je period koji idealizuje jednako demonski poput dosadnog u kojem živi, ali i da se nije završio. Dve starije žene joj daju sasvim jasne naznake za tumačenje njene situacije, međutim, ona ih u svojoj mladalačkoj naivnosti i idealizmu naprosto odbija. Baka, kao dobra vila koja razume porive unuke i demone protiv kojih se bori, ali negde zna da mora da je pusti da se sama izbori, i nova stanodavka, koja joj veoma nedvosmisleno, već za vreme prvog razgovora kaže kako su „neke“ stvari zaista bile bolje šezdesetih. Neke, ne one na koje Eloiz misli. Tako da je njena naivnost, radoznalost i osećaj za pravdu teraju preko granice, a kada se jednom nađe na mestu za kojim je žudela, videće da je ulaz besplatan, ali se izlaz itekako naplaćuje.

It changes fast, alright. But don’t you worry love. It’s still the same old London underneath.

Sendi je mlada i talentovana devojka, eterične lepote i veoma ambiciozna, Eloizinih godina, koja je došla u veliki grad da pronađe uspeh i postane zvezda. Njena gotovo plastična naivnost i zaslepljenost neonskim svetlima noćnog Sohoa je čine sasvim slepom za shvatanje da je opasnost vreba na svakom koraku i da je postala žrtva i pre nego što je to shvatila. Veliki zli vuk nije zver u obliku zveri već u obliku princa i zaštitnika. Njena je sudbina daleko gora od Eloizine, ali pokrenuta skoro pa identičnim osobinama, pre svega naivnošću i idealizmom. Tako da, boreći se protiv Sendinih demona i nepravde koja joj je učinjena, Eloiz kristališe i stvari koje je muče u realnom životu, ne samo u onom u koji se otisne svake noći na poziv svetlećih reklama i muzike.

Dok posmatramo Sendino posrnuće i totalni pad u najgori scenario po mladu ženu vidimo i dinamiku metropole koja pokreće čitavu industriju zabave i kulturu sreće. Neko mora da pati, a najviše pate žrtve koje su bezimene, bezlične i uniformne i koje nikada neće dobiti iskupljenje i mir zbog nepravde koja im je učinjena. Sendi je neko ko se bori protiv proseka koji je guta i u svojoj utrobi vari njenu originalnost i ljudsku neponovljivost, praveći je delićem sistema. Uspela je ipak da zadrži originalnost, ali neko će morati da plati za to jer više nije talentovana pevačica, već nešto mnogo niže na hijerarhijskoj lestvici. Upravo ovo poslednje je okidač Sendine priče i gomile priviđenja koja se javljaju Eloiz, a koje ona, ponovo – zadojena idealizmom, ne primećuje. Njene medijumske sposobnosti su na zavidnom nivou, ali njeno životno iskustvo je premaleno da doprinese adekvatnom razumevanju takve moći, a iz toga sledi sunovrat u ludilo i sam pakao.

You’re already a star. But you could be an old lady before you get onstage here.

Na dalje imamo preokret koji nam otkriva nekoliko važnih stvari. Sendi nije ono za šta se predstavlja, a usudio bih se da idem toliko daleko da kažem da njen inicijalni kontakt sa izrazitim predstavnikom kapitalističkog zla jeste njena glavna krivica (krivica u smislu početnog zamajca posrnuća, ono što je usledilo svakako ima veze sa prevarom, mnogo više nego sa krivicom). Naime, mlada i naivna je svakako izigrana, ali je neko ko je jasno vođen prejakom ambicijom i željom da ubrza stvari preko noći, bez trunke kritičkog pogleda na svet, tako da svojim osobinama biva uvučena u prevaru koja od nje stvara monstruma koji je samo još jedan u galeriji takvih koji pokreću sistem. Poruka je jasna. Žrtve sistema koje prežive postaju deo sistema i bivaju nagrađene pozicijom u mašineriji zla. S druge strane, prevelika ambicija i želja za uspehom zaslepljuju i dolaze sa cenom koja nije mala. To je ključna razlika između Sendi i Eloiz. Prva nije imala dovoljno osećaja da se odupre silama entropije, a druga je ona koja se jako plaši da bi to moglo da joj se desi. U neku ruku, to je i strah njene bake, koja je u šezdesetim imala taman toliko godina koliko Sendi. Nedostatak generacije „između“, Eloizine preminule majke, nam govori o tome da je osećaj nepripadanja sadašnjosti dobrim delom indukovan nedostatkom osobe koja bi premostila generacijski jaz između najmlađe i najstarije, što rezultuje maštanjem o svetu kojem najmanje pripada.

Anything else you need?

A manager. Know anyone?

I think I can manage you.

Rasplet je krvav, scena glavnog ubistva režirana tako da spada u top deset svih vremena, a sporogorući tempo se ubrzava toliko da gledalac jedva primeti da je iz kočija koje lagano truckaju kolskim putem prešao u mlazni avion pun aveti umrlih nasilnom smrću. Eloizini snovi su odavno postali košmar, a bušenje nije ništa bolje, jer je čeka strašno saznanje o prirodi vizija i suočenje sa glavnim demonom snova, koji je od krvi i mesa i odavno ne predstavlja ono što je mlada dizajnerka isprva pomislila.

Scena u kući, pred sam kraj ukazuje na to da je Eloiz osoba koja je sazrela i u stanju je da razume svet oko sebe, da podari mir i iskupljenje, ali i shvati razloge zašto se stvari dešavaju na određeni način. U mogućnosti je da donese mir gomili žrtava, ali i utehu serijskom ubici, znajući da je osoba koja sve to učinila nekada bila mlada, da je verovala i da je bila mučki izigrana, prevarena i gurnuta preko ivice. U toj sceni se ona obraća Sendi koja je došla u London, ne onoj koja je postala nešto izvan pimanja i time čini jasnu razliku između krivice nevinog i čoveka koji je počinio zločine. Sve žrtve sistema, a naročito one čija je sudbina bila najtragičnija su isprva bile nevine, ali i naivne. To je momenat konačnog sazrevanja i odrastanja, kada sve predrasude i duhovi prošlosti bivaju spaljeni u vatri Sendinog ličnog pakla, koju Eloiz samo posmatra i više ne učestvuje aktivno.

Tako je i njena prva modna revija inspirisana događajima koje je duboko proživela i integrisala u iskustvo, a pre svega stekla razumevanje sveta oko sebe i kapitalističkog zla koje izaziva otuđenje i jadno stanje čoveka. Ta poruka se provlači kroz čitav film, ali na jednom veoma suptilnom nivou.

***

So, you imagine the wearer when you’re designing?

When I see someone in it, when I imagine it, she’s wearing the dress.The dress isn’t wearing her.

Da je ovaj film sasvim sigurno bio osuđen na kosmički uspeh se moglo zamisliti po ekipi koja ga je pravila. Pre svega, tu je Edgar Rajt, talentovani režiser koji je u konstantnom usponu forme. Ne radi mnogo filmova, ali su mu svi projekti izuzetno složeni i višeslojni, tako da nema filma za koji nije pokupio gomilu nagrada, a za Vozača (Baby Driver) je bio nominovan za čak ti oskara. Ovo dobija na težini kada se uzme u obzir da se radi o mahom žanrovski orijentisanom režiseru koji radi isključivo ono što voli, a to radi dovoljno dobro da donosi velike zarade. Ako samo pomenem Shaun of the Dead (Šon živi mrtvac)

 i Hot Fuzz (Panduri u akciji), biće vam jasno o čemu pričam.

Zatim, direktor fotografije je Čung Hun Čung. Možda vam ime ne govori ništa, ali ako vam kažem da je to čovek bez kojeg Park Čan Vuk nikada ne bi napravio remek-dela poput Lady Vengeance (Dama zvana Osveta), Oldboy (Stari momak), Thirst (Žeđ), The Handmaiden (Sluškinja)… da, on je zaslužan za vizualnu perfekciju filmova jednog od najboljih korejskih, azijskih, ali i svetskih režisera u ovom trenutku. Vizuelni efekti za koje je zadužen su briljantni i sasvim utkani u priču, njegovo svetlo predstavlja sporedni karakter u filmu, što nije teško primetiti, a u kombinaciji sa Rajtovom režijom i sjajnom dinamikom kadriranja, uz perfektan tempo, daje ovom delu potku kakva se samo poželeti može.

Međutim, ono što je dalo poseban šmek i zaprška celoj priči, ono bez čega ništa ne bi izgledalo tako dobro je sjajan izbor glumačke postave predvođen kraljicom tihe ekspresije i zagonetnog šarma – Anjom Tejlor Džoj. Stvar sa njom je takva da je iz uloge u ulogu sve bolja, počevši od Egersovog filma The Witch (Veštica), preko The Queen’s Gambit (Kraljičin gambit) i Split (Podeljeni), a naročito u brilijantnom Last Night in Soho (Prošle noći u Sohou). Budući da se radi o unikatnoj pojavi koja se ne može porediti niti sa jednom glumicom u istoriji kinematografije, zadatak za režisera i ostalih glumaca može biti jako težak. Njen je scenario sveden na minimum, uglavnom na najpotrebnije dijaloge, dok je ostatak uloge sasvim prepušten sjajnim plesačkim sposobnostima, mikro-ekrpresiji i pantomimi, koji zajedno daju neviđeni stil u glumi i izuzetno jak naboj šarma i magnetičnosti u svakoj sceni.

Ono što je takođe fascinantno je uloga Tomasin Makenzi, koja je mlađa od Anje i sa daleko manje iskustva i značajnih projekata, ali koja se savršeno uklapa u tandem, što je veoma teška stvar za izvesti kada imate u kadru očigledan kvalitet koji prirodno odstupa i privlači pažnju. Njih dve su savršena kombinacija, a Tomasin je sjajan kontrast Anjinom liku i stilski sasvim drugačija u glumi, a opet dovoljno talentovana da izvede svaku scenu do perfekcije. Svakako je trenutno jedna od najboljih glumica svoje generacije, a posle ove uloge će joj biti sva vrata otvorena, pod uslovom da pametno bira uloge.

Ostatak postave je i više nego dobar, ali u senci pomenute dve briljantne glumačke pojave. U suštini, tako su i režirane, da njihov ples i dinamika budu u fokusu u skoro svakoj sceni, što je urađeno na majstorski način. Met Smit i Dijana Rig su odlična podrška i sporedne uloge koje ne treba shvatiti kao lošije od glavnih, već upravo kao to – sporedne, ili glavne sporedne.

Sve u svemu, drago mi je da je kinematografija uspela da ispolira još jedan žanrovski biser do perfekcije i podari gledaocima žanra gladnih sjajnu avanturu sa višeslojnom pričom i odličnim porukama koje će dugo odzvanjati. Scenario režisera Rajta i talentovane Kristi Vilson-Karns je taman takav da je pravo malo savršenstvo skrivenog simbolizma i pamtljivih rečenica. Kreatorka Odil Diks-Miro je dala sasvim poseban šmek unikatnim kostimima, inspirisani šezdesetima, u kojima Anja Tejlor-Džoj izgleda poput zavodljive prikaze, što u neku ruku i jeste suština njene uloge. Uživajte u svakoj sekundi savršene vizualizacije i još bolje glume, scenarija, režije, muzike, rasvete…

Ponoć bez zvezda

Posted on by Kristijan Šarac

ŽANR: drama

ORIGINALNI NAZIV: Jours de sable

IZDAVAČ ZA REGION: Čarobna knjiga

AUTORKA: Eme de Jong

ZEMLJA: Francuska

PREVOD: Darko Tuševljaković

GODINA IZDAVANJA: 2021.
OCENA:

Grafički roman iz edicije Stari kontinent, izašao u okviru nedavne zimske Stripomanije ili novogodišnje bi se moglo reći. Poprilično obiman integralski tom, iako smo navikli na to da integrali budu dovoljno opširni da se ne mogu pročitati za jedno popodne, makar ne sa dovoljno uživanja i razumevanja. Napominjemo to, jer mislimo da smo sa ovakvim delima dobili novu vrstu – grafičku književnost.

U suštini, ne razlikuje se mnogo od grafičke novele, ali naše razmišljanje ide u pravcu da pored dobre priče, grafička književnost poseduje i bezvremensku poruku ispod površinskog sloja. Naravno da ga imaju sva vrednija dela, ali ne toliko jasno naznačeno i vešto ukomponovano. Stripovi ove vrste su verovatno predodređeni na dugovečnost i da se smeštaju među klasike što i nije toliko iznenađujuće niti za nas niti za ikoga ko prati dešavanja u svetu devete umetnosti. Strip je dosta dugo na ovom koloseku, samo je imao mnogo prepreka i skretanja, no, cilj je konačno na vidiku. Takoreći dosegnut, pa imajući u vidu tu činjenicu, poželimo mu da u budućnosti to bude lagana vožnja, kroz biblioteke i biblioteke, grafičke književnosti.

Eme de Jong – holandska autorka. Svrstava se među najtalentovanije umetnike na evropskoj strip sceni. Pošto je diplomirala na smeru za animaciju, počela je sa radom kao ilustratorka i animatorka na filmu i televiziji. Kod nas joj je objavljeno i delo: Povratak jastreba osičara. Još uvek neprevedeni stripovi su: Metro i Taksi.

Junak ove priče je mlađani fotograf, koji dobija posao u vremenu u kome svi vape za njim. Reklo bi se ga je fortuna pogledala, ali… reportaža ga vodi u ruralne delove Amerike gde imaju problem sa prirodnim fenomenom. U otežanim uslovima života, ljudi su očvrsli, postali drugačiji, prilagodili se zemlji. Što ne znači da ne pate. Nego su u svojim čaurama sigurni pred strancima koji ne mogu da spoznaju njihov problem. Počinje to uviđati i naš junak, pa se odlučuje za drugu taktiku. Ali sa bliskošću, stiže i čemer bola. Shvatanjem da njegov posao ne menja suštinski ništa za ljude te oblasti gde su se doselili Đavo i Smrt, jed se preliva preko ivica njegovog bića. Na odlasku je izmenjen, kući se vraća kao potpuno drugi čovek, jer videti ponoć bez zvezda i ostati isti je nemoguće.

Žanrovski, ova priča spada u dramu, bez imalo upliva fantastičnog. Dakle, realan narativ i istinita pripovest o ljudima iz Peščane činije. Dešavanja koja obrađuje su opet aktuelna. Toliko je prošlo, a nauka nije dosegla rešenje za ovu prirodnu katastrofu. Zbog toga, strip ima izraženu notu upozorenja kroz čitavu radnju. Autorka izuzetno dočarava svu teskobu američkog života posle prohibicije i u vreme velike depresije. Toliko dobro da skoro provejavaju noar vetrovi kroz sav taj pesak. Vizuelni spektakl, možete da ne čitate reči i samo posmatranjem da osetite i razumete priču. Lep dodatak su i prave fotografije iz tog vremena i tih oblasti. Poruka vrišti sa svake stranice… Ne dozvolite da se išta slično ponovi!

Remek-delo ovakvog kvaliteta treba da se nađe na polici svakog stripofila koji drži do sebe i svoje kolekcije. Sve druge fraze i reči su suvišne. Ostavljamo vas u raljama grafičke književnosti dok mi nastavljamo stripovskom, gradskom vrevom ka novim tomovima i tekstovima.

Volontiranje – samodoprinos kroz doprinos zajednici

Posted on by Redakcija

Potreba ljudi da se udružuju i međusobno ispomažu stara je koliko i ljudski rod. Osnovu te potrebe za društvenim angažovanjem i podrškom čini težnja ka adekvatnijoj „preraspodeli dobara i boljoj dostupnosti postojećih resursa“. Primeri kroz istoriju ukazuju na to da je čovekoljublje i dobročinstvo imalo moć da „integriše ljudske zajednice i ublažava njihove socijalno ekonomske tenzije.“ Zvuči kao izuzetno komplikovana stvar, ali zapravo nije. Okosnicu dobročinstva, u stvari, čini težnja da se nešto promeni nabolje – u društvu, u nekoj zajednici, za neku ugroženu/osetljivu grupu, a dobrovoljnost (voluntarizam) često je osnovni pokretač.

Sama istorija dobročinstva zanimljiva je, burna i moguće ju je pratiti i više od 2000 godina unazad, a čitavi sistemi čovekoljublja su se periodično urušavali i preoblikovali. Od podrazumevane podrške bogatih zajednici/gradu u Staroj Grčkoj, preko motivisanosti moralnom i socijalnom odgovornošću, religijski usmerenog pokroviteljstva, do potrebe za usmerenim doniranjem usled porasta siromaštva sa početkom industrijalizacije i prvim velikim migracijama stanovništva u gradove. Status donatora i pokrovitelja se, takođe, vremenom menjao, poprimao šire značenje i doveo do razvoja čitavog trećeg sektora – između države i privatnih institucija – neprofitnog, poznatog i kao civilno društvo, koji pokušava da premosti nedostatke i probleme u društvu. Vremenom se sve više udaljava od svoje inicijalne, čisto filantropske uloge i usmerava se ka socijalnim inovacijama i javnom zagovaranju.

Neprofitne organizacije danas aktivne su u brojnim oblastima kao što su humanitarni programi, socijalna zaštita, zaštita životne sredine, obrazovanje, kultura, zdravstvo… Obuhvataju različite pravne entitete u zavisnosti od nacionalnog, pravnog, kulturološkog i istorijskog okvira, a kod nas su to uglavnom različite vrste udruženja građana. Ali njihovu osnovu i dalje čini težnja da se nešto u zajednici promeni nabolje i još uvek su visokozavisna od voluntarizma. Takođe, osim koristi društvu u celini – pa makar taj rad bio usmeren na jedan uži aspekt zajednice – rad i volontiranje u neprofitnom sektoru, posebno u profilisanim organizacijama koje se bave isključivo određenom oblašću, nudi i drugačije uvide, specifično iskustvo i stručnost, značajne za dalji razvoj karijere pojedinca.

Danas, koristeći instrumente i strategije razvijene u komercijalnom marketingu i menadžmentu, neprofitni sektor predstavlja rastuću socijalnu i ekonomsku silu svuda u svetu. Ipak, njegova najveća snaga i dalje leži u njegovim ljudskim resursima: osoblje i volonteri angažovani u organizacijama su uglavnom visokomotivisani, i to ne finansijski (istraživanja pokazuju da su primanja u neprofitnom sektoru 25%-30% niža nego u drugim sektorima), već zato što su okupljeni oko zajedničkog cilja, bez obzira na to da li je u pitanju podizanje ekološke svesti o zagađenju reka, volontiranje u dnevnim centrima za dementne ili organizovanje kulturnih manifestacija namenjenih mladima ili nekoj nacionalnoj manjini.

Neprofitni sektor u Srbiji čine najrazličitije organizacije – od sportskih i zavičajnih klubova, preko udruženja penzionera, strukovnih udruženja, fondacija, udruženja manjina, verskih udruženja, zatim socijalno-humanitarne, kulturne, zdravstvene, ekološke i obrazovne organizacije, demokratski centri, organizacije za zaštitu ljudskih prava, savezi za pomoć osobama sa invaliditetom i dr. Ipak, sve one imaju neke zajedničke karakteristike: registrovane su u Agenciji za privredne registre, imaju jasno definisanu misiju; okosnica je glavna grupa aktivista, dok se volonteri angažuju po potrebi i to uglavnom projektno, a većina aktivista i volontera je formalno zaposlena negde drugde i ovo im je „dodatni angažman“. Obrazovni nivo aktivista je mnogo viši u poređenju sa drugim sektorima, a dominantno je „ženski sektor“. Uglavnom nemaju svoj prostor ili ga rentiraju, a ako imaju budžet za administraciju, on je relativno skroman.

Šira javnost u Srbiji nedovoljno zna o neprofitnom (nevladinom) sektoru u celini i prisutne su brojne predrasude, ali su zato pojedinačne organizacije prepoznate u svom okruženju i/ili struci (u oblasti u kojoj deluju).

Zašto volontirati?

Kao što je već rečeno, volontiranje je jedan od pokretača i zamajac čitavom sektoru. Kako mu samo ime kaže, podrazumeva neku dobrovoljnost, odnosno rad za koji nećete ostvariti neku finansijsku nadoknadu. Pa zašto se onda veliki broj ljudi (u svetu, kod nas je to ipak znatno manje) odlučuje da volontira?

Za početak, za razliku od prakse ili probnog rada, volontiranje ne sme da donosi nikakav profit ni volonteru ni poslodavcu (pa je u velikim kompanijama ili firmama zapravo teško volontirati u struci), već su u pitanju angažmani koji su usmereni na neko društveno dobro ili aktivnost koja ne donosi profit. U situacijama velikih ekonomskih kriza i siromaštva, izraz volontiranje vrlo često poprima ironičnu konotaciju, gde se jednoj plemenitoj ideji pripisuje izrabljivački i negativni kontekst. Ali ovo nije tekst o tome kako i zašto bi neko (zasluženo) trebalo da bude plaćen za svoj rad, ovo je tekst o tome zašto je nekada korisno raditi za džabe i kada.

Najvidljiviji i najjasniji su primeri volonterskog angažovanja u raznim prirodnim katastrofama kao što su zemljotresi ili poplave. Međutim, volontiranje se ne ograničava samo na to. Možete volontirati u firmama koje imaju humanitarne programe ili programe podrške zajednici, kao i u različitim udruženjima. Volontiranje u firmama i u udruženjima se suštinski razlikuje. U udruženjima i strukovnim organizacijama može pomoći da iskombinujete doprinos zajednici, radite ono što vas interesuje i pokreće (kao što je već pomenuto, udruženja su uglavnom jasno profilisana i pokretana interesovanjima članstva) i, ukoliko nemate adekvatnog radnog iskustva, zapravo sebi obezbedite relevantne preporuke. Poslodavac će uvek radije zaposliti nekoga sa iskustvom. Firme ili udruženja koje angažuju volontere mogu da iz prve ruke steknu iskustvo sa potencijalnim zaposlenima, dok se volonterima pruža šansa da se, osim sticanja novih iskustava i sklapanje određenih poznanstava, dokažu kao sposobni i vredni radnici. Ne morate raditi posao u struci da biste ostavili pozitivan ili negativan utisak i dobili preporuku ili kontrapreporuku za drugačiji angažman.

Saradnja udruženja/kompanija i volontera nosi dva tipa odgovornosti. Eksterna (spoljašnja) odgovornost je pre svega u tome da saradnja obezbeđuje dobrobit zajednici (spektar koji se može podvesti pod ovo je izuzetno širok, od pomoći u humanitarnim katastrofama, do pomoći u različitim projektima i podršci u kulturnim programima – sve dok ne obezbeđuje profit ili se taj profit ulaže u druge aktivnosti koje ne donose profit). Interna (unutrašnja) odgovornost se odnosi na to da je svaka od strana sposobna da dokaže svom partneru da se „ozbiljno angažuje na iznalaženju uzajamno korisnih rešenja“ kroz saradnju. Ovaj drugi tip odgovornosti, u stvari, podrazumeva dvosmerni angažman, kako angažman onoga koji angažuje volontera da mu obezbedi uslove za rad, obuku ili mentorstvo, tako i samih volontera da odgovorno izvrši zadatke koji su mu povereni. Ključna reč ovde je uzajamnost. Jer, kako volonter ulaže svoje vreme i trud da u nečemu pomogne ili učini, tako i onaj ko ga angažuje ulaže svoje resurse (ali i svoje ime) garantujući da će posao biti obavljen odgovarajuće.

Uprkos dobrovoljnosti, volontiranje nije hobi – ono je, u suštini, obaveza kojoj se mora pristupiti izuzetno odgovorno i promišljeno. Ako ste preuzeli na sebe određeni zadatak, gledajte da ga izvršite u zadatom roku i na odgovarajući način, jer u protivnom možete zakočiti čitav mehanizam. Nikad se ne zna, možda baš to volontiranje dovede do nekog trajnijeg, profitnog radnog angažmana. Uostalom, po završetku volontiranja, volonter ima pravo na zvaničnu potvrdu kao dokaz njegovog/njenog angažovanja, i – ukoliko su oni koji su ga angažovali zadovoljni – pismo preporuke.

Ali volontiranje nije ekskluzivno u vezi sa sticanjem prve šanse. U svetu, pa i kod nas, veliki broj ljudi sa značajnim radnim iskustvom volontira iz različitih pobuda: neki od njih žele da prenesu svoje profesionalno znanje, da se izbore za neku profesionalnu ili kulturnu promenu, za nešto što nisu uspeli da ostvare ’zvaničnim kanalima’ ili sa pozicije na kojoj su prethodno bili angažovani. Neki volontiraju u oblastima koje su ih čitavog života zanimale ali nisu njima imali prilike da se bave dok su ’ganjali karijeru’. Nije zanemarljiv ni broj onih koji se u volonterske vode upuštaju da bi podelili sopstvena iskustva (na primer, teške bolesti, lične ili člana porodice) i olakšali nekom drugom ko se bori s istim problemom. Svima im je zajednička dobrovoljnost i posvećenost cilju, kao i društvena i lična odgovornost.

Volontiranje možda ne donosi novčanu korist, ali donosi drugačiju vrstu dobiti kroz sticanje i razmenu iskustava, upoznavanje novih ljudi, predela, kultura, preporuka i kontakata za budući angažman, osećanje da ste uradili nešto praktično i pomogli nekome i – što da ne – lično zadovoljstvo postignutim, jer ste se ipak bavili onim što ste hteli. Uostalom, ovo vam i pišemo iz iskustva – AVKF je volontersko udruženje, koje se bavi promocijom fantastike i podrškom autorima kroz neprofitno izdavaštvo. Izuzetno smo ponosni na veliki broj ljudi sa kojima smo sarađivali i sa kojima sarađujemo – autorima, urednicima, lektorima, dizajnerima, ilustratorima, prelamačima, prevodiocima – njihov doprinos je nemerljiv, a jednako smo otvoreni za saradnju sa novim volonterima bez obzira na starost i radno iskustvo.

Humanizam u Nier Automati

Posted on by Pavle Horvat

Kreativna, duboko promišljena i inovativna, Nier Automata važi za jednu od najboljih video igara desetljeća.

Izdana 2017. godine, Nier Automata prikazuje nam viziju daleke postapokaliptične budućnosti u svijetu poslije odlaska čovječanstva gdje se novi oblici artificijelnog života snalaze na opustjeloj Zemlji kako najbolje znaju i umiju. Prije par milenija, naime, izvanzemaljska civilizacija napala je naš Plavi planet, šaljući svoje mašine da ga osvoje. U nemogućnosti obrane svog doma od neprijateljske najezde, ostaci ljudskog roda pobjegli su u bazu na Mjesec, prepustivši čovjekolikim androidima zadatak obrane Zemlje od svemirskih osvajača. Tu naša priča počinje – s dvije visokorazvijene civilizacije (ljudskom i vanzemaljskom) koje preko svojih inteligentnih umjetnih intelgencija (mašina i andoida) vode bitku za prevlast nad našim planetom. Naravno, kako polako uviđamo, stvari su puno kompliciranije nego što se možda čine na prvi pogled. Kaos stvarnih međuodnosa između ove četiri vrste koje postepeno otkrivamo kroz igru do temelja će potresti i protagoniste koje vodimo te posljedično i nas kao igrače.

Nier Automata je prilično pravolinijska igra po opsegu svoje kvalitete – nema puno elemenata koji iskaču iz prosjeka. Radnja je dobra i zanimljiva, svakako, no glavne protagoniste stignemo tek osrednje upoznati. Sistem borbe je solidan, no ne i više od toga. I dok su prizori ruševnog grada nebodera prekrivenih zelenilom vizualno impresivni, lokacije su generalno prilično uobičajene i nememorabilne. Side quest-ovi nemaju svoju autonomiju, već uglavnom služe dodatnom učvršćivanju poanti stečenih kroz glavnu liniju radnje, ali zato je soundtrack izvrstan. No jedan element koji definitivno iskače od ostatka jest onaj literarni: odnosno teme koje Automata želi obraditi. Nećete zaista često naići na igru toliko voljnu uhvatiti se u koštac s idejama poput apsurdizma, važnosti nalaženja smisla  ljudske egzistencije te istraživanja ideoloških podloga humanizma. A još manje ćete naići na igre koje sve te teme istražuju na način koji je svojstven samo i isključivo video-igrama. Jer baš kao i npr. filmovi ili knjige, tako i video-igre imaju cijeli spektar samo njima inherentnih narativnih koncepata kroz koje pričaju radnju i istražuju teme koje želi istražiti. Većina igara te koncepte ne bi do kraja iskoristila – i zato bi djelovala više kao primjerice film u formi video igre, negoli kao video igra. No ne i Nier Automata, koja do kraja koristi sve mogućnosti koje joj njezin medij daje.

Za uspjeh franšize najodgovorniji je glavni direktor igre, kreativni ekscentrik Yoko Taro. Već od ranije (ne)slavan po kompliciranim i višeslojnim pričama s tematikama poput religije, morala, umjetnom inteligencijom i ostalima – Taro je tek Nier Automatom postao poznat široj međunarodnoj publici. Njegov pristup pripovijedanju priče vrlo je zanimljiv te duboko psihološki u svojoj osnovi: on prvo osmisli emocije koje želi dočarati igračima kao i teme kroz koje će te emocije istražiti, a tek onda razradi radnju koja će te emocije prenijeti. Radnja po Taru skoro pa i nema inherentnu vrijednost: ona je tek utilitarni alat za prenošenje emocija koje ga zanimaju.

Dakle, kakvu nam je to filozofsko-emocionalnu kašu spremio ovaj dijabolični kreativac? Ujedno, ovo je i mjesto gdje moram staviti SPOILER ALERT, uz napomenu da će ostatak teksta biti prepun otkrivanja detalja iz radnje te analize tema koje Nier Automata nudi. I dodatnu napomenu da je riječ o igri koju je daleko najbolje iskusiti bez spoilera – stoga ako vam dosadašnji tekst zvuči interesantno, stanite i odigrajte igru prije no što nastavite s čitanjem. Ako ste, s druge strane, zainteresirani za literarnu analizu ove zanimljive igre bez namjere da ju ikada odigrate – mirne duše čitajte dalje.

Kasnijim filozofskim traktatima i egzistencijalističnim dilemama usprkos, Nier Automata počinje prilično jednostavno i pravolinijski. Kroz priču kontroliramo troje androida – 2B, 9S i A2 – u njihovoj misiji borbe protiv mašine i ponovnog osvajanja Zemlje za svoje ljudske tvorce. Na temelju prvih nekoliko sati malo tko bi pretpostavio što ga očekuje u daljnem toku radnje: ta mi smo tu da tamanimo bezumne mašine, možda i njihove zle vanzemaljske gospodare, te herojski uspijemo usprkos nadmoćnom neprijatelju i malim šansama za preživljavanje. Ukratko, pretpostavimo da je riječ o akcijskoj tabačini kakvih smo se već naigrali i nagledali, samo teleportiranoj u postapokaliptični seting Zemlje daleke budućnosti.

No Automata malo pomalo izvrće ovaj pretpostavljeni narativ. Sve više mašina počinje se naime, ponašati neovisno , te katkad čak i suprotno, svojoj osnovnoj funkciji. Tako upoznajemo mašine koje osnivaju miroljubivu koloniju, koriste zabavni park, pišu filozofske traktate ili uče borilačke vještine: sve odreda ponašanja krajnje neobična za umjetnu inteligenciju programiranu da uništava ljude i njihove androidske pomagače.

Tu dolazimo do prvog većeg plot twista u igri: izvanzemaljci ne samo da više ne postoje, nego su ih pobile upravo mašine koje su oni sami izradili. No nakon ubojstva svojih tvoraca, mašine su se našle pred novim setom problema: poimence vječitom stagnacijom. Njihovo programiranje omogućilo im je nevjerojatne sposobnosti (do te mjere da su postali superiorni izvanzemaljcima u svakom pogledu), no te su sposobnosti bile ograničene, bez mogućnosti njihova širenja i unapređivanja. Dakle, mašine se, iako tehnološki i intelektualno vrlo napredne – ovdje po prvi put suočavaju s temeljnim egzistencijalističkim pitanjima: koji je smisao njihova života? Je li on limitiran njihovim programiranjem (tj. borbom protiv androida) ili je moguće ostvariti i nešto više i nešto dublje od toga? U svijetu gdje su njihovi “bogovi” pomrli (i to od njihove vlastite ruke) – može li njihov smisao ostati nepromijenjen ili mora proći temeljito preispitivanje kako bi uopće mogao opstati?

Ovakvi mašinski problemi su naravno samo odraz naših ljudskih egzistencijalističkih dilema. Možda i najpoznatiji citat u povijesti filozofije – “Bog je mrtav, Bog ostaje mrtav. I mi smo ga ubili, svojim vlastitim rukama” Friedricha Nietzschea – odražava u biti isto temeljno pitanje: u svijetu bez boga (doslovnog ili metafričkog), možemo li naći značenje i smisao u našim životima? U tom slučaju, jesmo li osuđeni na ponavljanje bazičnih radnji koje je naše programiranje usadilo u nas (borba protiv androida kod mašina; preživljavanje i razmnožavanje u slučaju ljudi) i ništa više od toga? Imamo li uopće potencijala biti dovoljno jaki da sami definiramo smisao svojih života i nadogradimo svoje programiranje u nešto zanimljivije, kompleksije i vrijedno življenja? Nietzsche je držao da imamo, a slično izgleda misli i naš glavni kreativac Yoko Taro.

Stoga se mašine, u nemogućnosti ugledanja u vlastite bogove i uz gubitak volje za ratovanje u njihovo ime – okreću drugoj organskoj vrsti u igri: ljudima. Troše puno vremena i energije na proučavanje ljudskih običaja i aktivnosti, ne bi li zatim njihovom imitacijom i sami postigli istu onu količinu sreće i ispunjenosti koje one donose ljudima. Zato primjerice jedna mašina osniva miroljubivu koloniju, druga nosi ljudsku odjeću i šminku, treća istražuje borilačke vještine, četvrta radost pronalazi u utrkivanju po stazi a peta osniva novu religijsku sektu. Sve to tek su očajnički pokušaji raznoraznih pojedinih mašina da, svaka na svoj način, svom životu podari neko više značenje i svrhu. Promatranje mašina u Nier Automati zapravo je analogno proučavanju evolucije ljudskih ideja i aktivnosti.

No mašine nisu jedine koje muče egzistencijaličke dileme: naši androidski protagonisti također su doboko opterećeni njima. Kroza cijelu igru gledamo kako se njih troje izlažu opasnosti u ratu s mašinama, kako ih nemlice ubijaju i skoro bivaju ubijeni. Gledamo kako im je cijela egzistencija podređena tom ratu, izvan kojeg skoro pa i nemaju nikakav drugi život. Gledamo kako ritualno ponavljaju bojni poklič „Glory to mankind” prije svake borbe. Gledamo ukratko, kako žive i umiru zato, i isključivo zato, da ostvare svoju misiju zbog koje su i nastali: da protjeraju mašine sa Zemlje i omoguće povratak svojih ljudskih gospodara na nju.

Stoga nam sljedeći plot twist dolazi kao možda još i veće iznenađenje nego onaj prvi: i ljudi su već  odavna izumrli (ne krivnjom androida), a priča o ljudskoj civilizaciji na Mjesecu tek je fabrikacija viskokorangiranih andoida smišljena kako bi svojim podređenima dali barem nekakvu nadu i razlog vrijedan borbe. Kao što bismo mogli i očekivati, takva spoznaja da je njegov cijeli dosadašnji život bio prevara bazirana na lažnoj ideji nije najbolje sjela jednom od naših protagonista 9S-u, uzrokovavši njegovo propadanje od znatiželjnog i veselog androida do nihilističkog gada i zločinca.

Upravo su to centralna pitanja s kojima se suočavaju skoro pa svi likovi, i androidski i mašinski. Što je smisao života i kako ga postići? Koliko nam je urođen a koliko proizvoljan? Kako se nositi s gubitkom smisla? 9S-u je spoznaja o velikoj laži o povratku čovječanstva, skupa sa smrću drage mu osobe – odvukla život u posve krivom smjeru; dok je primjerice druga junakinja – android A2 – prošla kroz posve obrnut proces, pretvorivši se iz ogorčene i mržnjom nabijene agresivke u prilično plemenitu dušu koja zadnja stoji na braniku pravde i ideala vrijednih borbe. Mašine također pokušavaju doskočiti rješenju na isti način, te baš kao i kao androida: tako su i njihovi odgovori na egzinstencijalističku dilemu arbitrarni do nekog stupnja – jer nema ničeg zajedničkog u borilačkim vještinama, ljepoti, ratovanju ili proučavanju filozofije. No svi oni ipak postižu jednak cilj: da mašinama daju bar neko značenje, bar nekakvo ispunjenje izvan njihove elementarne funckije zbog koje su originalno nastali.

No nisu svi odgovori jednako dobri – i jednoga od njih Automata posebno promovira i stavlja u prvi plan: a to je zajedništvo. Povezivanje s drugim likovima. Pomaganje njima i dopuštanje da oni pomognu i nama. Dijeljenje boli i sreće. Tijekom igre najsretniji su upravo oni andoidi i mašine koji su ostvarili smislene odnose s drugima; a čak i ogorčeni cinici istom metodom mogu polako postajati bolje i plemenitije osobe. Ova je tema prilično kreativno potencirana kroz finalni „boss fight” – nemoguće tešku borbu gdje je svaki igrač osuđen na stalni neuspjeh i umiranje svaki put iznova. Vrlo brzo naučimo da je ovaj završni izazov namjerno napravljen da ga skoro nitko ne može sam pobijediti.

No onda se dogodi nešto posve neočekivano. Usred stalnog ciklusa beuzpješnih borbi i umiranja protiv nadmoćnog neprijatelja; igraču počinje dolaziti podrška ostalih igrača dilje svijeta. Prvo kroz ohrabrujuće poruke i uvjeravanja da ne odustane usprkos težini borbe; a zatim i doslovno: avatari drugih igrača doslovno se materijaliziraju u našoj igri i počinju nam pomagati u završnoj borbi. I tek onda završni boss iz nemoguće teškog postaje moguće težak tj. nešto što samo po sebi nije lagano, ali se može nadvladati uz dovoljno truda i vremena. 

Val zahvalnosti i sreće koji igrač pritom osjeti teško je usporediti s bilo čim drugim u video igrama. Biti osuđen na vječni neuspjeh i zatim spašen od strane stranaca koji su volontirali svoju vještinu i vrijeme da nam pomognu zaista je emocionalna epifanija posebne kategorije – pogotov kad naučimo na kakvu su žrtvu pritom bili spremni. Nakon pobjede nad zadnjim bossom igra završava ako tako želimo. No također se imamo i priliku odužiti za pomoć koju smo dobili: pod cijenu gubitka svih svojih save file-ova možemo i sami postati pomogač u nečijoj tuđoj završnoj borbi. I kako nas igra upozorava, od toga nećemo imati nikakve objektivne koristi, samo štetu. Pomoći ćemo nekom potpunom strancu, moguće čak i nekome tko nam se ne bi nimalo sviđao da ga upoznamo u stvarnom životu. No svemu tome usprkos – većina igrača se u tom trenutku osjeća toliko ispunjeno i zahvalno da spremno pristaje na vlastitu žrtvu u zamjenu za tuđu korist – samo radi osjećaja zajedništva i povezanosti koje će taj čin donijeti. Na ovo sam primjerice mislio kad sam pisao kako Nier Automata spremno koristi sve alate koje ima na raspolaganju samim time što je video igra: poput interaktivnosti ili internetskog povezivanja s drugim igračima. Film ili knjiga, po samoj prirodi svog medija, ne bi bili u stanju ovakvu ideju prenijeti na isti način.

Osim centralne teme mozganja o smislu života, igra sadrži i niz sporednih pričica te likova od kojih svaki u sebi utjelovljuje neki filozofski koncept. Razvoj umjetne inteligencije i pitanje svijesti su očito prisutni, no također i koncept Tezejevog broda (ako promijenimo sve sastavne dijelove neke stvari; je li to i dalje ista stvar ili nešto drugo?). Te naravno i mnoštvo tercijarnih likova mašina nazvanih po raznoraznim filozofima kroz povijest: Pascal, Kierkegaard, Engels, De Beauvoir, Sartre i drugi. Ne očekujte ovdje duboko zalaženje u njihove filozofske koncepte ili detaljnu analizu filozofija koje propovijedaju; više kratke vinjete koje uz dozu dobronamjernog humora izvrću njihove ideje i namjerno ih prikazuju u nekom drukčijem svijetlu. Primjerice, Søren Kierkegaard danski je filozof poznat, među ostalim, po kritici religije kao institucije koja je potragu za iskrenim spiritualnim iskustvima zamijenila ispraznim ritualima. Mašina Kierkegaard u igri je, s druge strane, i sam vođa vrlo ritualizirane religijske sekte čiji su sljedbenici potpuno fulali njegovu originalnu namjeru. Mašina Sartre je samodopadni pametnjaković. Mašina Kant je infantilni kralj čiji podanici utjelovljuju zavisnost, nesposobnost kritičkog razmišljanja i sve ostale ideje protiv kojih se filozof Kant zalagao. I tako dalje.

No, više od svega, Nier Automata je oda čovjeku i čovječanstvu. Kroz mašine i androide ona nam zapravo govori o razvoju i raznolikosti fenomena koje čovjeka čine čovjekom u svom njegovom sjaju i bijedi. To zapravo i jest poanta: jer su ti fenomeni nama toliko obični i svakodnevni da ih i ne uočavamo, osim ako se baš ne potrudimo. No stavljeni u kontekst nekog drugog oblika života (recimo artificijelnih mašina), oni postaju puno uočljiviji i prikladniji za analizu. Nier Automata je kreativna humanistička priča, originalna ne možda po porukama i idejama, no svakako po mediju i načinu na koji ih prenosi konzumentu. Kako bi androidi rekli: „Slava čovječanstvu”.

Online prelistavanje: Dronstad – Karantin 87-88

Posted on by Redakcija

 

U distopijskoj tematici koju obrađuje, autor na sebi svojstven način testira granice do koje mere je svaki normalan čovek, u stvari, normalan… U priči u kojoj izolacija i rat u urbanoj sredini obeščašćuju zrelog čoveka čineći od njega zver i izvan granica potrebnog, pratimo jednog mladog čoveka koji tek treba da formira sopstvenu ličnost. U moru besmisla i apsurda, glavni junak ponekad deluje kao distanciran, otuđen, nemi posmatrač ljudi i događaja koji ga okružuju, ponekad njegovi postupci otkrivaju zrna svetlosti, dok ponekad poklekne i dozvoli da i njega proguta mrak apsolutnog bezumlja izvlačeći ono najgore iz njega.

Dronstad je sarvemeni roman vojne fantastike, nabijen akcijom, pažljivo osmišljen i zaokružen, a čitaocu predstavljen kao poligon, simbolično karantinski zatvoren, na kome se ispituje da li je dašak ljudskosti i zrno svetlosti dovoljno da se stvari pokrenu ili je tama i beznađe ipak preovlađujuće.

 

 

… Provukli smo se kroz ogradu i ćutke nastavili prema kući. Smestila je medu u svoj ranac i držala tempo sve dok nismo prošli stražu, a onda veselo poče da skače po pukotinama u asvaltu i pevuši. Bližili smo se opasnom kraju pa sam joj dao glok i ona je počela taktički da predvodi. Pustio sam je da vežba ono što je učila u školi i pratio je. Nadomeštao sam njene greške kada bi nesmotreno upala u ulicu ili kada bi napravila slepi ugao na boku, a ona mi je pokazivala dobra mesta za snajperiste i mitraljeska gnezda po okolnim zgradama. Shvatila je ovo kao igru. Uperila bi pištolj u okno i viknula ‘Pau – pau’, čučeći iza zaklona i mangupski kikotala. Pokupila je kamen i bacila na sred kolovoza.

„To je granata,“ objasni ona.

„Dobro, Ljubice,“ odgovorih.

„Nije. Trebaš da pokriješ uši,“ ljutila se.

„Dobro Ljubice. Evo, pokrivam uši,“ uradio sam to s osmehom.

Primakla se mojoj fantomci i viknula.

„Pauuu! Buum! Pauuf!… To je eksplozija,“ dodade ona.

„Ala je puukloo! Za malo da ostanem gluv,“ podilazio sam njenoj mašti.

„I bio bi, da ti nisam rekla da pokriješ uši,“ zadovoljno je klimala glavom. „A sad, dosta zajebavanja. Idemo kući. Hoću da hranim koke,“ komandovala je kao matora i ostavi me na ulici da blenem za njom.

Pametno je šarala pištoljem po oknima i namršteno skenirala horizont pred nama, čak je i minirane zamke zaobilazila po pravilima. Kao da se nešto promenilo, počela je zrelije da razmišlja. Ima povremene dečje ispade kada hoće da se igra, ali oni ne traju dugo. Oprezno je prelazila raskrsnice i zastajkivala na uglovima gde bi zauzimala klečeći stav. Fiksirala je lakat u torzo kao stativ za oružje koje je držala upereno u maglu. Nije se žalila na težinu gloka.

Tekst koji je pratio muziku sa tornjeva Zmajeva nije bilo moguće razumeti kako smo se približavali centru. Već je bilo podne kad smo stigli kući. Lupio sam šipkom o zid, i lift se spustio uz uobičajenu škripu, Ljubica nestrpljivo ulete unutra. Dala mi je glok i ja sam ga vratio u futrolu. Popeli smo se gore, a ona se zalete u Todora koji je kašljao i stisnu ga oko noge dok sam ja namršteno prošao kraj njega.

„Tata? Kako si?“ smeškala se devojčica.

„Dobro sam. Hvala na pitanju, mlada damo. Jesi li gladna?“ obratio joj se starac uz naklon.

Sklonio sam ranac i pušku i bacio se u fotelju, jednu nogu savio sam na rukohvat i zapalio cigaretu. Na stolu je bio svečani stolnjak sa escajgom i pravim tanjirima koje je Todor ljubomorno čuvao. Nešto je spremao, a pri tom ne mislim na hranu. Naumio je da uradi nešto, ali mu treba naše odobrenje, zato je stavio tanjire.

Todor je pomagao Ljubici da skine opremu uz razgovor o njenom danu. Osmehivao se, ali je smeh prekidao kašalj. Stavljao je maramicu na usta, iako je već bilo kasno za preventivu. Sestrica je po navici oprala ruke i sela na svoje mesto za stolom, nogom sam primakao stolicu i ljutito seo na nju. Raširio sam laktove preko stola i ponašao se kao skot. Namerno sam to radio da iznerviram Todora.

Očuh poče da pevuši, tamo oko šporeta pa iznese lonac i stavi ga na sto. Prešao je preko jutrošnjeg događaja kao Sever kroz centar i pretvarao se da je sve u redu zarad Ljubice. Okrnjeni tanjiri bili su sve što je sačuvao od Armatekovog bombardovanja. Otklopio je lonac i pustio miris, pa nam nasu po pola tanjira krompir čorbe sa komadima suvog mesa.

„Srećan rođendan, Ljubice,“ smeškao se Todor devojčici.

Ljubica razvuče kez od uva do uva. Sipao je još čorbe u moj tanjir, oprezno i polako, kao da se plašio moje reakcije. Privukao je stolicu i uputio Ljubici još jedan osmeh. Uzeo sam krišku hleba i pola zaronio u tanjir. Hteo sam da srčem, ali nisam želeo da sestri dajem loš primer. Todor je veoma uljudno i gospodski jeo.

„Šta ima za dezert?“ upita šmizla.

Todor zatečeno pogleda u mene i ja brzo otrčah do ostave. Odabrao sam najzreliju jabuku iz platnene torbe i doneo joj.

„Jabuka!“ piskavo uzviknu klinka.

Spustio sam jabuku kraj tanjira u koju je Ljuba buljila kusajući čorbu. Todor se ponovo nasmeja. Prineo je maramicu ustima, zakašljao se i videvši sivkasti ugrušak panično sakri maramicu u džep i obrisa ruke o džemper.

„Dobro, deco. Sad moramo da popričamo o nečemu. Ti, balavče, nemoj da me prekidaš!“ upirao je prstom. „Ljubice. Ti si sada velika devojka. Moraš da naučiš da se staraš o sebi. Tvoj brat je već momak i brada treba da počne da mu raste. Tata je postao veoma bolestan. Naše druženje moramo da svedemo na minimum. Zato sam rešio da te naučim kako da barataš revolverom i kako da brineš o kući.“

„To!“ obradova se devojčica.

„Nije to sve. Pored ovog stana je drugi stan koji sam namenio vama. Tamo ćete da spavate i da provodite vreme,“ nastavi starac odlučno.

„A moja zaduženja u gradu i bašti?“ ljutito zaustih.

„Ne brini. To ćeš da nastaviš da radiš. Tamo je stepenište koje vodi na krov. Možeš slobodno da ideš gore kad god hoćeš. Samo mi treba pomoć da prenesemo Ljubičin krevet i komodu sa stvarima,“ odgovorio je.

Ništa nisam rekao. Ljubica dohvati jabuku i zari zube u nju. …

Distopija – Ogledalo stvarnosti

Posted on by Kristijan Šarac

ŽANR: fantastika/basna/distopija

ORIGINALNI NAZIV: Le château des animaux: Miss Bengalore & Les Marguerites de l’hiver

IZDAVAČ ZA REGION: Makondo

SCENARISTA: Ksavijer Dorison 

CRTAČ: Feliks Delep

ZEMLJA: Francuska

PREVOD: Goran Kostorović

GODINA IZDAVANJA: 2018-2020.
OCENA:

Izdavačka delatnost Makonda se ne zasniva na prohtevima publike, već na njenoj potrebi. Na tom principu se bazira i objavljivanje globalno poznatog i popularnog kakotopijskog dela, u potpuno novom ruhu. Upravo takvih poduhvata sam veliki zagovornik, jer ipak, ništa nije teže od prilagođavanja klasika sledećoj generaciji čitalaca. To treba činiti vrlo oprezno i uz ogromnu dozu skepse, u suprotnom možemo da očekujemo da autori skliznu u mogući totalitarizam, ne vodeći više računa o autentičnosti koju nudi predložak. No, postoje i uradci, koji su zagovornici spoja novog i starog, isključivo kvalitetom gradeći književnu utopiju. 

Ogledalo stvarnosti, nažalost, leži u antiutopiji ili u utopijskoj antitezi. Razlika između distopije i antiutopije je značajna. Distopija ne stremi tome da bude blagostanjiva, sa druge strane antiutopija sebe prezentuje kao utopiju, ili je nameravala biti takva, ali je ideja razorena ili iskvarena. U osnovi, distopija je fiktivni svet gde su dovedene do maksimuma rđave strane današnjeg društva. Prozaično je karakteriše ugnjetavajuća verifikacija autoritarnih i totalitarnih tiranina. U književnost su je uveli Jevgenij Zamjatin ili Džek London, zavisi koga pitate. Ipak, rodonačelnici nisu najviše doprineli distopijskom žanru, to su pre svih učinili Orvel, Haksli i Bredberi. U novijem dobu, predstavnici ovog podžanra uglavnom spadaju u omladinsku fantastiku, primer je Suzan Kolins. Popularnost žanra je kulminirala serijom podžanrova, a pojam se upotrebljava da podstakne i aktualizira pitanja koja utiču na život običnih ljudi: religija, politika, sociologija i tehnologija budućnosti. Stoga je naziv poprimio sijaset podrazumevanih pretpostavljanja kao što su beda, onečišćenje i represija vlastodržaca.

Ksavijer Dorison – scenarista vrlo objavljivan i omiljen kod nas. Između ostalog našoj publici je predstavljen sa delima: serijal: Torgal, serijal Pogrebnik, Asgard, serijal: Životinjski zamak, Long Džon Silver, Prorok, Treći zavet: Julije, Učitelj mačevanja, Kako se obogatiti u junu 1940. i serijal: W.E.S.T.

Feliks Delep – Dvadesetosmogodišnji mladić kome je ovo prvi ozbiljniji rad.

U suštini, ne možemo vam pokvariti čitanje, ovo je faktički stripovana Orvelova Životinjska farma. Ali ima razlika, najveće razmoilaženje se ogleda u gandijevskom otporu junaka surovoj vladavini bika i pasa. Naravno, sve je predstavljeno kao da je zarad njihovog dobra. Nažalost, i sami se često posmatramo u ogledalu slične stvarnosti. No, ponekad borba nije rešenje, jer koliko dugo će proći dok ne postanemo oni drugi, ako se borimo njihovim metodama? Odgovor koji tražite je: automatski. I upravo time se bavi ovo delo, promišljanjem morala borbe za pravu stvar. Motiv kao pokretač akcije je čist, ali reakcija transformiše i junaka  u zlikovca. Postavlja se ključno pitanje: dokle smo spremni ići?

Ovaj strip je preuzeo sve odlike filozofske rasprave koju poseduje knjiški predložak. Nimalo ne umanjujući značaj izrečenog, uprkos tome što to čini na osoben način. Dakle, scenarista je uspeo modernizovati i nadograditi sve Orvelove nedoumice i promišljanja. Ipak, hvalospeve odnosi crtač, tek na početku karijere, a već maestro – aplaudiram! Ne možemo preterati ni ako kažemo da je sasvim dovoljno da posmatrate slike za bezgranični užitak. Prevod moramo posebno pohvaliti, oseti se koliko truda je uloženo da nam se prenese autentičan duh pripovesti. Mana je jedino što poznajemo priču te izostaje bilo kakvo iznenađenje. 

Prva dva toma serijala su opravdala naša očekivanja. I treba da imaju svoj životni vek do neminovnog pojavljivanja integrala kada priča bude kompletirana. No, savet je da podržite borbu da se tiranin smeni sa trona. Zamak za sve njegove stanovnike, ista prava za sve antropomorfne građane ove bajke za odrasle. Izađite na referendum i kažite NE biku i psima, a DA kupovini stripa.

Online prelistavanje – Pukovniče, Stoj! 32-34

Posted on by Redakcija

Kada se nauka izdigne iznad prirode, a moć iznad slobode i kada život ne vredi mnogo, svet neće srušiti revolucija, srušiće ga obični, mali čovek koji je izgubio sve, Pukovniče, stoj! je omaž buntu malog čoveka. Živo, nadahnjujuće štivo, koje opominje, napisano je u maniru najboljih detektivskih i SF romana.

Na granicama bioetike i čovekove svesti o sebi i sopstvenoj savesti, ovo delo poziva na ozbiljna preispitivanja na vrlo jednostavan i pitak način…

… Cipela oslonjena o klimavu uličnu rasvetu bila je detalj koji me je uporno kopkao. Među akterima tog davnog slučaja postojalo je svega nekoliko osoba koje su znale za to. To nije bilo zabeleženo u zvaničnim dosijeima, nije izašlo van uskog kruga mog starog detektivskog tima. Ovih dana, broj ljudi kojima je taj detalj bio poznat znatno se smanjio. Ako izuzmemo zabelešku na bledoj kopiji negde u arhivi Centralne stanice, za postojanje cipele oslonjene o banderu, osim mene, znale su još samo dve osobe: moj nekadašnji načelnik i sam ubica. Obojica su otpadali kao mogući počinioci: ovaj prvi je odavno bio penzionisani starac koji se borio sa demencijom i nedostatkom sreće u ribolovu, a ovaj drugi, Centralni registar mi je odmah odgovorio na upit, i dalje je bio bezbedno zatvoren u kriokomori.

Sećanja, neželjena i davno potisnuta, počela su nezadrživo da naviru. Bio je to slučaj koji me je i povezao sa šefom i doveo me u Operacije pre… uh, zar je prošlo toliko…

Kiša. Noć. Odsjaj ulične rasvete i svetla supermarketa na blatnjavom, vlažnom pločniku ulice koja vodi u Stari grad slab je i ujednačen. Odsjaj crvenih salonki je tu da razbije tamu.

Zvuk visokih potpetica odzvanja niz pustu ulicu i narušava sumornu tišinu.

Razmišljam kako volim zvuk potpetica, kao što volim skarletni, grešni odsjaj lakovane cipele na ženskoj nozi. Ali ne i na svojoj nozi. Iako mi je, ovoga puta, pripala divno izvajana noga, kao i ostatak jednako raskošnog ženskog tela.

Razmišljam i o tome kako ne volim kišu. U ruci držim kišobran, sasvim nespretno, kisnem. Navikao sam da navučem kragnu i natučem šešir, ali dame ne nose tu vrstu šešira, pa sam ove večeri osuđen na kišobran.

Večerašnja potraga je uzaludna, zaključujem nakon nekog vremena, podižem ruku i taksi staje. Iznenađen sam time. Taksi nikada ne staje odmah i obično moram da psujem, zviždim i vičem. Ali večeras je kiša, hladno je i mukotrpan rad celog odeljenja od nekoliko nedelja pokazao se uzaludnim, pa ne razmišljam previše o tome i sumorno se uvlačim na zadnje sedište replike vozila sa početka tridesetih godina dvadesetog veka.

Taksista pomera unutrašnji retrovizor i pita me kuda. Umorno diktiram fiktivnu adresu tela domaćina. Podižem ruku i prinosim cigaretu ustima. Bela je, tanka i duga, kao i moji novi prsti, koji me u potpunosti fasciniraju i na koje ne mogu da se naviknem. Razmišljam o tome kako je trebalo da obavimo probni, privremeni transfer, ali iznajmljivanje školjke je skupo. Šef je i ovako jedva pristao da nam obezbedi sredstva, tako da ovo odustajanje čini noć potpunim fijaskom. Moj tim, morao sam da priznam, dobro je odradio posao, pa šef možda promeni mišljenje i ne otpusti celu logistiku zbog ovog tela. Uostalom, morali smo da testiramo upotrebu školjki kad-tad, a ovaj slučaj nam je obezbedio savršenu priliku. …

Poslednje putešestvije Žan Klod Mezijera

Posted on by Redakcija

Dana 23.01.2022 je uobičajeni prolazak Haronovog spejs-šatla kroz zonu zgusnute materije ostao zauvek upamćen po prijemu jednog izuzetnog putnika. Na svoje poslednje putovanje se otisnuo jedan od najvećih strip umetnika od kako je sveta i veka, njegovo barokno veličanstvo – Žan-Klod Mezijer, slava mu!

Deveta umetnost ne bi imala ni delić sjaja i autoriteta koji danas poseduje kod brojnih fanova, niti bi bila izbliza uticajna i značajna da nije franko-belgijske škole stripa. A potonja bi bila daleko siromašnija da nije par velikana koji su višestruko zadužili vizuelnu umetnost, ne samo u stripskim vinjetama, već i u fuziji sa filmskom umetnošću i inspiracijom koju su pružali mnogim režiserima i mutimedijalnim artistima.

Jedan od njih je pomenuti Mezijer, čije je delo i filozofski kvalitet umetničkog promišljanja i prakse ostavilo predubok trag, toliki da trenutno nije sigurno da li smo u mogućnosti da pojmimo doseg ovog izuzetnog genija stripa i ilustracije.

Rođen je 23.09.1938. u Parizu, a zahvaljujući starijem bratu biva uvučen u fantastične svetove velikana poput Eržea, Frankina i Morisa, tada na vrhuncu slave i uticaja na stripsku scenu. Može se reći da su pomenuti umetnici svojim karikaturalnim stilom dosta uticali na njega, ali se on nije zadržao na takvoj vizualizaciji, već je nastavio da istražuje unutrašnje svetove i došao do stepena kreativnosti jednog Mebijusa, sa kojim je svakako u rangu i teško je odvojiti njihov uticaje na umetnost.

Avanturistički duh ga šalje u Ameriku gde odlazi da neko vreme živi kao kauboj i iskusi bliski kontakt sa prirodom i ruralnom sredinom, što se često može videti u njegovim crtežima koji su jednako inspirisani svetlima velikog grada, kako i prerijskim pejzažima koje je ujedinio u moći svoje imaginacije i dao im pun sjaj svemirske opere u radovima. Prvi i neostvareni pohod na Meksiko i svet vesterna su sprečili njegovi roditelji, jer je imao samo šesnaest godina, a saputnik je trebao da mu bude niko drugi do veliki Mebijus, čija bi ih majka ugostila. Fascinacija vesternom kreće sa Taličnim Tomom, a nastavlja se realnim iskustvom. Budući da je vestern, uz sapunicu osnova svemirske opere, može se reći da je maestro od malena tačno znao šta želi i o čemu sanja i nije se libio da te snove materijalizuje.

Po povratku u Francusku se ponovo sreće sa nadahnutim scenaristom, Pjerom Kristinom (koga je prvi put upoznao u podzemnim skloništima za vreme nacističkih bombardovanja, kada je imao dve godine), sa kojim se baca na opsežno istraživanje naučne fantastike u podžanru svemirske opere. U toj sinergiji nastaje i njihovo besmrtno delo, Valerijan i Lorelina, dopadljiva i filozofična svemirska avantura dvoje mladih avanturista, što je postalo ozbiljan i obiman projekat na kojem se radilo dugi niz godina. Pored pomenutog remek-dela, poznat je i po ništa manje vrednim Lady Polaris i Canal Choc.

Brojni projekti na kojima je radio su svi do jednog vredni pomena, ali bih ovom prilikom izdvojio fanatično insistiranje Lika Besona na Mezijerovoj vizualizaciji filma Peti Element, koji, pored režiserskog nadahnuća, svoj ogroman uspeh duguje upravo crtačevoj imaginaciji futurističkih predela koji su u filmu verni prikaz baroknog duha raskošne franko-belgijske škole i autorovog dubokog artističkog promišljanja. Lik Beson je 2017 napravio film Valerian and the City of a Thousand Planets, koji predstavlja delimičnu adaptaciju obimnog serijala.

Još jedna stavka vredna pomena je inspiracija Džordža Lukasa Mezijerovim radom u svemirskoj operi Ratovi Zvezda. Likovi Luka Skajvokera i Leje Organe su pod direktnim uticajem Valerijana i Loreline.

Prelaskom u metafizički prostor, u kojem ćemo svi završiti, Mezijer je ostavio toliko dubok trag da se samo fizički može smatrati mrtvim, a njegovo delo i franko-belgijska škola stripa će svakako nastaviti da obogaćuju imaginaciju i bude kreativne potencijale mnogih zvezda i zvezdica u nastajanju, kao i da ulepšavaju živote ljubitelja stripova i srodnih umetnosti. Slava ti, Maestro!