Blog

 

U distopijskoj tematici koju obrađuje, autor na sebi svojstven način testira granice do koje mere je svaki normalan čovek, u stvari, normalan… U priči u kojoj izolacija i rat u urbanoj sredini obeščašćuju zrelog čoveka čineći od njega zver i izvan granica potrebnog, pratimo jednog mladog čoveka koji tek treba da formira sopstvenu ličnost. U moru besmisla i apsurda, glavni junak ponekad deluje kao distanciran, otuđen, nemi posmatrač ljudi i događaja koji ga okružuju, ponekad njegovi postupci otkrivaju zrna svetlosti, dok ponekad poklekne i dozvoli da i njega proguta mrak apsolutnog bezumlja izvlačeći ono najgore iz njega.

Dronstad je sarvemeni roman vojne fantastike, nabijen akcijom, pažljivo osmišljen i zaokružen, a čitaocu predstavljen kao poligon, simbolično karantinski zatvoren, na kome se ispituje da li je dašak ljudskosti i zrno svetlosti dovoljno da se stvari pokrenu ili je tama i beznađe ipak preovlađujuće.

 

 

… Provukli smo se kroz ogradu i ćutke nastavili prema kući. Smestila je medu u svoj ranac i držala tempo sve dok nismo prošli stražu, a onda veselo poče da skače po pukotinama u asvaltu i pevuši. Bližili smo se opasnom kraju pa sam joj dao glok i ona je počela taktički da predvodi. Pustio sam je da vežba ono što je učila u školi i pratio je. Nadomeštao sam njene greške kada bi nesmotreno upala u ulicu ili kada bi napravila slepi ugao na boku, a ona mi je pokazivala dobra mesta za snajperiste i mitraljeska gnezda po okolnim zgradama. Shvatila je ovo kao igru. Uperila bi pištolj u okno i viknula ‘Pau – pau’, čučeći iza zaklona i mangupski kikotala. Pokupila je kamen i bacila na sred kolovoza.

„To je granata,“ objasni ona.

„Dobro, Ljubice,“ odgovorih.

„Nije. Trebaš da pokriješ uši,“ ljutila se.

„Dobro Ljubice. Evo, pokrivam uši,“ uradio sam to s osmehom.

Primakla se mojoj fantomci i viknula.

„Pauuu! Buum! Pauuf!… To je eksplozija,“ dodade ona.

„Ala je puukloo! Za malo da ostanem gluv,“ podilazio sam njenoj mašti.

„I bio bi, da ti nisam rekla da pokriješ uši,“ zadovoljno je klimala glavom. „A sad, dosta zajebavanja. Idemo kući. Hoću da hranim koke,“ komandovala je kao matora i ostavi me na ulici da blenem za njom.

Pametno je šarala pištoljem po oknima i namršteno skenirala horizont pred nama, čak je i minirane zamke zaobilazila po pravilima. Kao da se nešto promenilo, počela je zrelije da razmišlja. Ima povremene dečje ispade kada hoće da se igra, ali oni ne traju dugo. Oprezno je prelazila raskrsnice i zastajkivala na uglovima gde bi zauzimala klečeći stav. Fiksirala je lakat u torzo kao stativ za oružje koje je držala upereno u maglu. Nije se žalila na težinu gloka.

Tekst koji je pratio muziku sa tornjeva Zmajeva nije bilo moguće razumeti kako smo se približavali centru. Već je bilo podne kad smo stigli kući. Lupio sam šipkom o zid, i lift se spustio uz uobičajenu škripu, Ljubica nestrpljivo ulete unutra. Dala mi je glok i ja sam ga vratio u futrolu. Popeli smo se gore, a ona se zalete u Todora koji je kašljao i stisnu ga oko noge dok sam ja namršteno prošao kraj njega.

„Tata? Kako si?“ smeškala se devojčica.

„Dobro sam. Hvala na pitanju, mlada damo. Jesi li gladna?“ obratio joj se starac uz naklon.

Sklonio sam ranac i pušku i bacio se u fotelju, jednu nogu savio sam na rukohvat i zapalio cigaretu. Na stolu je bio svečani stolnjak sa escajgom i pravim tanjirima koje je Todor ljubomorno čuvao. Nešto je spremao, a pri tom ne mislim na hranu. Naumio je da uradi nešto, ali mu treba naše odobrenje, zato je stavio tanjire.

Todor je pomagao Ljubici da skine opremu uz razgovor o njenom danu. Osmehivao se, ali je smeh prekidao kašalj. Stavljao je maramicu na usta, iako je već bilo kasno za preventivu. Sestrica je po navici oprala ruke i sela na svoje mesto za stolom, nogom sam primakao stolicu i ljutito seo na nju. Raširio sam laktove preko stola i ponašao se kao skot. Namerno sam to radio da iznerviram Todora.

Očuh poče da pevuši, tamo oko šporeta pa iznese lonac i stavi ga na sto. Prešao je preko jutrošnjeg događaja kao Sever kroz centar i pretvarao se da je sve u redu zarad Ljubice. Okrnjeni tanjiri bili su sve što je sačuvao od Armatekovog bombardovanja. Otklopio je lonac i pustio miris, pa nam nasu po pola tanjira krompir čorbe sa komadima suvog mesa.

„Srećan rođendan, Ljubice,“ smeškao se Todor devojčici.

Ljubica razvuče kez od uva do uva. Sipao je još čorbe u moj tanjir, oprezno i polako, kao da se plašio moje reakcije. Privukao je stolicu i uputio Ljubici još jedan osmeh. Uzeo sam krišku hleba i pola zaronio u tanjir. Hteo sam da srčem, ali nisam želeo da sestri dajem loš primer. Todor je veoma uljudno i gospodski jeo.

„Šta ima za dezert?“ upita šmizla.

Todor zatečeno pogleda u mene i ja brzo otrčah do ostave. Odabrao sam najzreliju jabuku iz platnene torbe i doneo joj.

„Jabuka!“ piskavo uzviknu klinka.

Spustio sam jabuku kraj tanjira u koju je Ljuba buljila kusajući čorbu. Todor se ponovo nasmeja. Prineo je maramicu ustima, zakašljao se i videvši sivkasti ugrušak panično sakri maramicu u džep i obrisa ruke o džemper.

„Dobro, deco. Sad moramo da popričamo o nečemu. Ti, balavče, nemoj da me prekidaš!“ upirao je prstom. „Ljubice. Ti si sada velika devojka. Moraš da naučiš da se staraš o sebi. Tvoj brat je već momak i brada treba da počne da mu raste. Tata je postao veoma bolestan. Naše druženje moramo da svedemo na minimum. Zato sam rešio da te naučim kako da barataš revolverom i kako da brineš o kući.“

„To!“ obradova se devojčica.

„Nije to sve. Pored ovog stana je drugi stan koji sam namenio vama. Tamo ćete da spavate i da provodite vreme,“ nastavi starac odlučno.

„A moja zaduženja u gradu i bašti?“ ljutito zaustih.

„Ne brini. To ćeš da nastaviš da radiš. Tamo je stepenište koje vodi na krov. Možeš slobodno da ideš gore kad god hoćeš. Samo mi treba pomoć da prenesemo Ljubičin krevet i komodu sa stvarima,“ odgovorio je.

Ništa nisam rekao. Ljubica dohvati jabuku i zari zube u nju. …

Kada se nauka izdigne iznad prirode, a moć iznad slobode i kada život ne vredi mnogo, svet neće srušiti revolucija, srušiće ga obični, mali čovek koji je izgubio sve, Pukovniče, stoj! je omaž buntu malog čoveka. Živo, nadahnjujuće štivo, koje opominje, napisano je u maniru najboljih detektivskih i SF romana.

Na granicama bioetike i čovekove svesti o sebi i sopstvenoj savesti, ovo delo poziva na ozbiljna preispitivanja na vrlo jednostavan i pitak način…

… Cipela oslonjena o klimavu uličnu rasvetu bila je detalj koji me je uporno kopkao. Među akterima tog davnog slučaja postojalo je svega nekoliko osoba koje su znale za to. To nije bilo zabeleženo u zvaničnim dosijeima, nije izašlo van uskog kruga mog starog detektivskog tima. Ovih dana, broj ljudi kojima je taj detalj bio poznat znatno se smanjio. Ako izuzmemo zabelešku na bledoj kopiji negde u arhivi Centralne stanice, za postojanje cipele oslonjene o banderu, osim mene, znale su još samo dve osobe: moj nekadašnji načelnik i sam ubica. Obojica su otpadali kao mogući počinioci: ovaj prvi je odavno bio penzionisani starac koji se borio sa demencijom i nedostatkom sreće u ribolovu, a ovaj drugi, Centralni registar mi je odmah odgovorio na upit, i dalje je bio bezbedno zatvoren u kriokomori.

Sećanja, neželjena i davno potisnuta, počela su nezadrživo da naviru. Bio je to slučaj koji me je i povezao sa šefom i doveo me u Operacije pre… uh, zar je prošlo toliko…

Kiša. Noć. Odsjaj ulične rasvete i svetla supermarketa na blatnjavom, vlažnom pločniku ulice koja vodi u Stari grad slab je i ujednačen. Odsjaj crvenih salonki je tu da razbije tamu.

Zvuk visokih potpetica odzvanja niz pustu ulicu i narušava sumornu tišinu.

Razmišljam kako volim zvuk potpetica, kao što volim skarletni, grešni odsjaj lakovane cipele na ženskoj nozi. Ali ne i na svojoj nozi. Iako mi je, ovoga puta, pripala divno izvajana noga, kao i ostatak jednako raskošnog ženskog tela.

Razmišljam i o tome kako ne volim kišu. U ruci držim kišobran, sasvim nespretno, kisnem. Navikao sam da navučem kragnu i natučem šešir, ali dame ne nose tu vrstu šešira, pa sam ove večeri osuđen na kišobran.

Večerašnja potraga je uzaludna, zaključujem nakon nekog vremena, podižem ruku i taksi staje. Iznenađen sam time. Taksi nikada ne staje odmah i obično moram da psujem, zviždim i vičem. Ali večeras je kiša, hladno je i mukotrpan rad celog odeljenja od nekoliko nedelja pokazao se uzaludnim, pa ne razmišljam previše o tome i sumorno se uvlačim na zadnje sedište replike vozila sa početka tridesetih godina dvadesetog veka.

Taksista pomera unutrašnji retrovizor i pita me kuda. Umorno diktiram fiktivnu adresu tela domaćina. Podižem ruku i prinosim cigaretu ustima. Bela je, tanka i duga, kao i moji novi prsti, koji me u potpunosti fasciniraju i na koje ne mogu da se naviknem. Razmišljam o tome kako je trebalo da obavimo probni, privremeni transfer, ali iznajmljivanje školjke je skupo. Šef je i ovako jedva pristao da nam obezbedi sredstva, tako da ovo odustajanje čini noć potpunim fijaskom. Moj tim, morao sam da priznam, dobro je odradio posao, pa šef možda promeni mišljenje i ne otpusti celu logistiku zbog ovog tela. Uostalom, morali smo da testiramo upotrebu školjki kad-tad, a ovaj slučaj nam je obezbedio savršenu priliku. …

 

 

 

Druga knjiga u ediciji Zov heroja Ukradeni bog donosi novi pristup žanru epske fantastike.

Čvrsto i samopouzdano – autoritativno, kao da se radi o drevnoj umešnosti starog majstora u klesanju kamena, a ne o modernoj umetnosti i savremenom stilu tkanja imaginacije mladog autora… Ma koliko daleko od stvarnosti bio odveden, kakvim god stravičnim opasnostima bio svedokom, vođen sigurnom rukom naratora, čitaoca ni na tren ne napušta osećaj bajkovite bezbednosti…

KunterNo

 

 

 

… Često me je mučilo to kako sam ovakav pokolj posmatrao kao da je u pitanju pozorišna predstava. Smrad smrti visio je u vazduhu, poput dima koji peče oči i cepa pluća. Lagano sam ustao, pokušavajući da nađem prostor bez krvi na podu. Ovako nešto nikada nisam video, niti verujem da ću ikada videti. Kada se sve završilo, tišinu je krasilo samo slabo ječanje umirućih Maski. Nisam mogao da prebrojim tela, niti sam želeo. Oluja napolju se završila u toku borbe, tako da je samo vlažan vazduh klizio unutra. Mnoge svetiljke su utrnule, a ja u polutami konačno pogledah u krvlju umrljano krčmarevo lice.

Premda je imao sedu kosu, lice mu je bilo mladoliko, prošarano sitnim ožiljcima, koji su podsećali na bore. Proćelav i glatko izbrijan, odavao je utisak nekog sa autoritetom, nekog sa iskustvom. Oči su bile iste boje kao kosa, ali hladne. Odmeravao me je. Promišljao i pitao se. Nisam znao šta da kažem niti uradim. Zaprepaštenje me je još držalo paralisanog.

„Zolou hvala, na sigurnom si… Obećani dar je ipak našao svoje odredište“, progovorio je krčmar. Kratkim pokretom ruke dao je naredbu Maskama na podu. Ustali su i krenuli da iznose mrtve napolje. Posmatrao sam kako hladnokrvno ubijaju svoje saborce na samrti. Jedva sam uspevao da ostanem na nogama: sve više su trnule, počinjale da klecaju… Spazivši to, krčmar me je izveo na vazduh.

U mraku, na blagom vetru, treperele su noćopojnice. Oblik im je bio sličan ljubičicama, ali bile su duplo veće. Danju su bile tamne, zatvorene i naizgled suve, a noću bi se otvarale poput zevalica, dok im je središte treptalo sablasno belom svetlošću u ujednačenom ritmu. Ta svetlost je predstavljala zamku za insekte, jer su se noćopojnice njima hranile. Bio je to neobičan cvet, poput mesečevih pratilja koje su bile još lepše, i menjale boju u skladu sa mesečinom.

„Zovem se Pen Jakin. Ja sam beli Zoloov sveštenik visokog reda. Znam da ti je to strano, ali vremenom ćeš naučiti.“, govorio mi je, dok smo odlazili u mrak. Vlaga posle kiše mi je prijala. Oluja je odnela oblake nad nama, tako da su nas šarene zvezde posmatrale. Ljubičasta svetlost meseca dala je sablasne konture Pen Jakinovom licu. Nisam znao ni šta da kažem, ni šta da mislim. Moj um je zapao u neki svet ništavila, uspavavši sve živo u meni. Život me je podsetio na Filit. U svom umu sam se okrenuo ka vratima od opsidijana, ali put mi je prečila Darijina plava runa. Opet sam želeo Filit, želeo sam taj oganj života i smrti.

Pen Jakin mi je spustio ruku na rame.

„Ne plaši se. Mi smo tvoji čuvari“, rekao je tiho. Sećam se da je ta ruka na ramenu u meni proizvela neobuzdanu histeriju. Plašio sam se da je sklonim, a opet, taj dodir toliko mi je smetao da bih ga spalio.

„Dosta mi je čuvara – za ceo život. Hoću da budem sam!“, izlete mi. Strepeo sam od onog što sledi. Krčmar je ćutao; slaba mesečina nije uspela da mu osvetli oči, ali lice mu je ostalo mirno.

„Pustiću te da razmisliš“, reče na kraju.

„Ja sam već razmislio“, odgovori mu treći glas.

Pred nama je stajala prilika ogrnuta plaštom, koji je na mesečini delovao plav sa zelenim šarama. Lice mu je bilo mladoliko, a kosa bela, sa ljubičastim odsjajem. Oči u senci gledale su ka nama.

„Svratište je puno. Izvini, putniče, ali večeras spavaš napolju“, odgovori Pen.

„Ja večeras neću spavati, Pene Jakine, izgubljeni Iluzionaru“, reče stranac. Pen Jakin oštro uzdahnu. Digao je pesnicu u vazduh i tada iz svratišta iskočiše preostale Maske.

„Dosta mi je vas Lisica. Uništiću vas sve, makar morao da ubijam jednog po jednog!“, reče Pen.

Stranac se zakikota dok su ga Maske okruživale. Nije se pomerao niti je obraćao pažnju na njih; licem beše okrenut ka ka krčmaru.

„Pravo da ti kažem, i meni su dojadile njihove spletke. Više odmažu nego što pomažu kraljevstvu. Ako ikada u životu budem imao vremena da se bavim glupostima, zgaziću ih.“, odgovori stranac.

„Ko si ti?“, upita Pen napeto.

„Ja sam onaj koji će ti poslednji put otvoriti Sferu Mrtvih.“ …