Započeti ili smisliti nešto novo je precenjena stvar: svako neprestano nešto započinje i smišlja. Pisanje se ni po čemu ne razlikuje – koliko njih otpočne inovativnu pripovetku ili roman, a koliko ih i završi?
Najlakše je zapaliti se za novi cilj u izlivu entuzijazma. Početi svom snagom – i sagoreti par nedelja ili meseci kasnije. Oduševljeno ponuđenim proizvodima u novogodišnjem paketiću, dete se prejede slatkiša: apetit može biti mnogo veći od kapaciteta.
„Postavljajte velike ciljeve!“, „Budite motivisani“, „Budite inspirisani!“ su slogani koji lepo zvuče – i vrlo lako vode zasićenju. Ne počinjete maraton tako što prvi kilometar trčite sprintom. Ne počinjete pisanje sa namerom da osvojite Huga, Nebulu ili Nobelovu nagradu. Počinjete ga jednom reči, jednom stranicom. I nastavljate sledećom.
Umesto velikih reči i slogana, namera ovog članka je da vas podstakne na pogled iz novog ugla. Novog u odnosu na uobičajene savete o pisanju. Pišem gotovo osam godina i, osim dve pripovetke u antologijama, ništa nisam objavio. Zašto, iako praktično još nisam pisac, mislim da imam šta da kažem o pisanju? Iz nekoliko jednostavnih, i onim iskusnima razumljivih razloga. Najpre moja zbirka pripovedaka je u procesu uređivanja u Autostoperskom vodiču kroz fantastiku: dugogodišnji rad je doveo do rezultata i faze gde mogu da razmišljam o objavljivanju. Drugo, u pomenutih osam godina napisao sam i tri romana i duboko zašao u četvrti. Prevalio sam, dakle, određeni deo puta, i stekao određena iskustva: napisao takođe mnogo toga što nije urodilo plodom i naučio zbog čega. I treće, najvažnije: zato što sam siguran da će jednostavan prilaz koji primenjujem pomoći svakom ko ga usvoji.
Da biste uopšte započeli posao, potrebna je gorljiva motivacija. Motivacija je, najprostije rečeno, sposobnost otpočinjanja aktivnosti i istrajavanja u njoj. Ona je temelj svakog poduhvata, zalaganja i – rezultata. Pisanje nije izuzetak: bez strasti i usmerenosti ka podizanju nivoa sopstvene sigurnosti i veštine, svi ostali činioci – samopouzdanje, intenzitet, fokus i osećanja – su besmisleni. Da biste iz dana u dan pisali najbolje što možete i približavali se sopstvenom cilju, morate biti motivisani da radite sve što je neophodno. Nema drugog puta. Da biste stvarali na stalno višem nivou, prvo morate želeti da započnete proces razvoja.
Ali da biste taj proces nastavili, iz njega učili, uspešno ga završili i počeli novi, motivacija nije dovoljna – potrebna je posvećenost. Većina nesuđenih autora počinje velikom motivacijom, ali ne razume – ili odbija da razume – težinu posvećenosti, zbog čega završava praznih ruku. Morate biti voljni da postojano održavate nivo zalaganja sve dok ne dostignete željeni stepen umeća: da pišete – i to ne bilo kako, već usmereno i odgovorno (reč je o vašem delu, dragocenom izrazu vašeg uma, zbog čega ga ne „odrađujete“ i ne otaljavate, već mu ukazujete poštovanje) – nasuprot umoru, zlovolji, dosadi, željama i iskušenjima da radite nešto drugo. Motivacija će uticati na to koliko i kad ćete pisati, u kakvom okruženju, koliko vremena ćete posvetiti čitanju, istraživanju i razmišljanju o načinima na koje ćete podsticati i negovati svoju kreativnost, ali i na opšti životni stil: koliko ćete dozvoliti manjku sna, školi ili poslu, vestima i odnosima sa drugima da vas skreću s puta.
Prva stvar koja utiče na kvalitet rada i rezultata je, naravno, talenat. Kod pisanja, on uključuje mentalne predispozicije i urođene veštine njihovog povezivanja: nešto sa čim ste rođeni, i ne možete ga izmeniti – što je, dakle, izvan vaše kontrole. Druga su životne okolnosti: stanje na književnoj sceni, publika, trendovi, uslovi tržišta i dostupnost mogućnosti za objavljivanje, sklonosti uredništava kao i opšta intelektualna i društvena klima. Kao i nad talentom, nad svim tim nemate skoro nikakvu kontrolu.
Treća – i ključna – stvar je motivacija: jedini faktor nad kojim uvek imate apsolutnu kontrolu, i direktno utiče na nivo uspeha koji (ne)ćete ostvariti. Ako ste visoko motivisani da unapredite pisanje, ulagaćete neophodno vreme i trud. Motivacija će takođe odrediti konačni doseg vaših performansi kao pisca. Presudni faktor neće biti talenat. Uspeće svako onaj ko se zalaže i radi, ko se ne predaje, ko zna da je svaki dan prilika za dodatno učenje i usavršavanje: koga ne mrzi da potraži sinonim, proveri gramatičku ispravnost reči ili pojma, razmisli o boljoj metafori ili adekvatnijoj frazi, izdvoji vreme za istraživanje materije bitne za ono što piše. Drugim rečima: svako motivisan da iznova nadmašuje svoje trenutne sposobnosti.
Motivisao sam vas? Odlično. Ali budite spremni (glasom Bele Lugošija kao Drakule: „Beware… Prepare…“) na neminovno: u bilo čemu što radite, doći ćete do tačke od koje stvari više nisu zabavne. Zovem je „čupanjem“, i počinje u trenutku kad postane zamorno, bolno i dosadno. Napisali ste prvu ruku, uspešno povezali narativ u celinu: čini vam se da nema propusta, sve čvrsto stoji, besprekorno teče. Bravo. Ali polako. Vratite se priči za nekoliko nedelja, kad odleži. Obratite pažnju, i naći ćete višak reči i rečenica, shvatiti da redosled reči, rečenica, pa i pasusa nije najsrećniji. Ili, poslali ste priču uredniku, smatrajući da je to to i očekujući zaslužene pohvale… umesto toga dobijajući hladan tuš: povratnu informaciju da treba još da se radi. I to mnogo. Tu počinje čupanje. I to je, u stvari, tačka od koje se sve zaista računa, sve zaista počinje: sve dotad je prijalo i išlo relativno lako. Uživali ste u nesputanom izražavanju, pisali za svoju dušu. Više nije tako. Ali to nije loše: stigli ste daleko. Do prvog pravog raskršća. Mnogi ne dođu do njega: već su odustali. Veoma je važno kako ćete ga razumeti. Jer, do raskršća još uvek dospe relativno mnogo njih. I nikad ne odu odatle. Čupanje razdvaja uspešne od onih koji ne ostvare ciljeve. Mnogi, došavši do razmeđe, ili popuštaju sa zalaganjem, ili sasvim odustaju jer jednostavno je „postalo preteško“ i „bolno“. Oni istinski motivisani, međutim, stižu do tačke čupanja i samo nastavljaju dalje. Slušaju primedbe, predloge, savete. Nakon što se bes i razočaranje istutnje, hladne glave razmišljaju o dobijenim informacijama. Usvoje sve što ima smisla (većina ima). Pokušavaju drugačije.
Posebna kategorija čupanja (nazovimo je č(er)upanje) je komunikacija sa urednicima – ako do nje uopšte i dođe. Budite spremni na sve: osećaćete se kao Odisej tokom decenija povratka kući. Urednici nisu bogovi: pre ili kasnije ćete se uveriti u to. Ali uveliko mogu uticati na vašu sudbinu. Neko će vam pružiti priliku. Radujte se, ali budite spremni: znate već – olakšanje je samo predah. Sledi novi vid iskušenja: vivisekcija vašeg čeda. Toliko vremena ste proveli sa njim da vam nije jasno kako neko može da ga „ne razume“? Mladi urednici su posebna priča: kao što sâmi rastete kao pisac, i oni rastu u svom poslu. Uobičajeno je da se, nekoliko meseci kasnije, vratimo pripoveci koju smo smatrali završenom, samo da otkrijemo mnoštvo manjkavosti. Isto tako, desiće se da mladi urednik, koji je u međuvremenu čitao druge knjige i pisce, čitajući vašu priču (za koju je svojevremeno rekao kako je „spremna za lektora“), sad nalazi zamerke. Ili, jedan urednik naglašava i zamera jedne, drugi neke sasvim druge stvari. Kako, kad su oboje kritičari, i stručnjaci? Tako. Ne lupajte glavu: očekujte to. Poštedećete sebe mnogo muka ako shvatite i prihvatite osnovno: ne postoji jedinstven standard. Da ste dopali drugom uredniku, odveo bi vas drugim putem. Urednik je, kao i pisac, proizvod svega što je doživeo, saznao i pročitao: osetljiviji je na jedne, manje osetljiv na druge stvari. Ljubitelj Tomasa Mana teško će sažvakati Džejmsa Herberta. Ali nepovoljna mišljenja ne treba da vas pokolebaju: to su, na kraju, samo mišljenja. Setite se Beketa: preko četrdeset urednika je zaključilo da njegova knjiga nije dovoljno dobra, svako sa svojim obrazloženjima. Ne zaboravite: došli ste toliko daleko da urednik izdvaja vreme za pažljivo čitanje i analizu vašeg dela. Da ne smatra da je delo vredno, ne bi gubio vreme na pokušaje da vam ukaže na sve ono što smatra manjkavostima. Razmislite o još nečemu: koliko god vam rasprave sa urednicima bile mučne, mislite li da su njima manje mučne? Pogotovo, jer niste jedini autor sa kojima ih vode. Žučne rasprave su potvrda da je ljudima stalo do nečega. Mišljenje urednika je faktor koji ne zavisi od nas. Ono što, međutim, zavisi od nas jeste koliko trezveno ćemo saslušati primedbe, koliko hladnokrvno razmisliti o njima, i koliko pokušati da vidimo svoje delo izmenjeno na način koji nam se predlaže. Niko nas ne prisiljava na bilo šta. Konačna odluka je ipak na nama.
Psiholozi često kažu kako morate zavoleti čupanje. Ali ljubav nije deo ove jednačine: tu nema mnogo toga da se voli. Individualni odgovori na čupanje leže duž kontinuuma. Ekstremno su retki oni koji ga vole. Na drugom kraju je „mrzim čupanje“. Ako se tako osećate, kratko ćete ostati motivisani: očekujete da sve ide glatko i nespremni ste na bilo kakav „otpor“ onom što ste zamislili. Predlažem srednji put: ni voleti ni mrzeti čupanje – samo ga prihvatiti kao neizbežan deo procesa. U njemu se ne uživa, ali dobar osećaj dolazi na kraju, kad vidite da se sav uložen trud isplatio. Možete mrzeti neprestano vaganje i isprobavanje reči, rečenica, strukture i forme, ali majstorstvo se postiže vremenom posvećenim aktivnostima: violinista ne svira svakih nekoliko meseci: ako želi da muzicira tečno i neopterećeno, mora da radi svakog dana.
Nedostatak želje za pisanjem (i čitanjem!), preskakanje ili skraćivanje termina izdvojenih za to, kao i polovičan, malodušan trud koje ne odgovara proklamovanim ciljevima ukazuju na probleme sa motivacijom i rešeni istrajnošću. Moja prijateljica, režiserka koja predaje budućim kolegama, je zapanjena činjenicom da ih „mrzi da gledaju filmove“. Zašto ih mrzi? Misle da već znaju dovoljno. Koliko puta sam čuo da nekog ko „želi da bude pisac“ mrzi da čita: smatra da je dovoljno da se pojavi, napiše nešto i, bez osnovnog znanja o žanru i „kilometraže“, zahteva uvažavanje uveren da je već na visokom nivou. S druge strane, Stiven Presfild kaže kako svi profesionalni pisci koje zna nikad ne šalju rukopis izdavaču pre napisane desete ruke, po pravilu i više. Govorimo o prekaljenim autorima: koji se, očigledno, ne oslanjaju na talenat već beskompromisno brušenje. Na pitanje „Koliko vas ima visoke ciljeve, poput velikih tiraža, priznanja i profesionalnog bavljenja književnošću?“ procenat potvrdnih odgovora bi sigurno bio preko devedeset posto. Ali, upitani koliko ih već sad čini sve što mogu kako bi ostvarili te ciljeve, koliko će ih odgovoriti potvrdno? Manje od deset odsto? Jaz između ciljeva i zalaganja na njihovom dostizanju je zapanjujuć. Ništa lakše nego reći da želite da budete pisac: mnogo je teže učiniti da se to i ostvari. Ako i vi delite ovu nesaglasnost, imate dva izbora: ili smanjite ciljeve kako bi odgovarali (ne)zalaganju, ili podignite zalaganja kako bi odgovarala ciljevima. I jedno i drugo će omogućiti ravnotežu.
Ako ste zaista rešeni, ulagaćete sto odsto energije i fokusa u ono što (kažete da) vam je bitno. Činiti sve što je moguće da biste postali najbolji. Čitati i razmišljati sa tom namerom. Posmatrati okolinu i čitavu stvarnost sa njom. Pisati sa željom da iskoračite dalje u odnosu na juče – ne pukim popunjavanjem stranica, već novim procentom smelosti, odvažnosti i kvaliteta. Količina uloženog vremena i truda odrediće i koliko uspešni ćete na kraju postati. Odluka da budete najbolji što možete i posvećenost sopstvenom napretku moraju biti vrhunski prioriteti.
Sav rast se može razložiti na tri koraka. Prvi: sagledajte sadašnje stanje. Shvatite gde se nalazite baš sada. Drugi: sagledajte budućnost. Zaključite čemu težite, šta želite da postignete. Konačno, treći: sagledajte sledeći korak. Šta je potrebno da uradite sledeće? Prvi, najjednostavniji sledeći korak. Tom prostom filozofijom ostvarićete 90% rasta.
Osnovni razlog zbog koga ljudi ne umeju da uspore leži u odsustvu predstave o tome koliko jedan jedini korak doprinosi konačnom rezultatu. U poređenju sa celinom kojoj težite, naredni korak se čini neznatnim. Mozak je nevičan predstavljanju geometrijske progresije. Uzmite, na primer, veći list hartije i počnite da ga presavijate. Nakon jednog savijanja, debljina se udvostručila. Nakon dva, učetvorostručila. Recimo da možemo da savijemo hartiju pedeset puta. Koliku debljinu ćemo imati? Dosad mi niko nije odgovorio tačno. Većina razmišlja linearno, pa kaže pet ili deset centimetara. Neko, ko razume da je reč o eksponencijalnom rastu, kaže pedeset ili sto metara. Zato što um nije načinjen da razmišlja eksponencijalno, niko ne stiže ni blizu. Prava daljina nakon pedeset savijanja je nešto kraća od – rastojanja između Zemlje i Sunca. Ako ne verujete, samo pomnožite debljinu hartije sa 250.
Ne krivim ljude, posebno mlade, što teže brzim rezultatima. Kad pogledamo uspešne, čini se da je njihov uspeh ostvaren preko noći. Čak i ako verujete da su za to potrebne godine, nije lako osloboditi se mita da je neke dramatične promene moguće ostvariti u trenutku. Promene se, međutim, odvijaju postepeno (setite se Kingovog prisećanja na ekser o koji je kačio urednička pisma kojima su odbijali njegove priče – na kome u jednom trenutku više nije bilo mesta za nova). Ali postojanost našeg rada treba da je nepodeljena i neprestana. Neka ključna tačka učiniće da se rast najednom učini trenutnim. Ali njoj prethode svi raniji mali, neznatni koraci. Možda treba nekoliko meseci da opustite um i oslobodite ustave, da pronađete ritam kada će stvari „kliknuti“. Iako konačna manifestacija uspeha možda izgleda revolucionarno, nadogradnja prethodnih koraka je uvek postepena. Premda se nova svest ili tehnika čine očiglednim, do njih ne biste došli bez prethodnog, naizgled jalovog, perioda usavršavanja i podešavanja.
„Ali ovo je umetnost – stvar inspiracije!“, reći će mnogi. Da – ali samo donekle. Parafraziraću Aleksandra Tišmu, koji je rekao otprilike sledeće: „Umesto oslanjanja na njega, svoj talenat sam podsticao i provocirao.“ Najbolji način za podsticanje veštine i otvaranje slavina kreativnosti je: svakodnevni rad. Svakodnevno pisanje otvara nove i nove izvore ideja. Uzeću za primer seosku baštensku pumpu. Pre no što se voda podigne iz slojeva pod tlom, potrebno je neko vreme dobro pumpati ručkom. Taj početni deo je i najteži. Ali kad se tok jednom uspostavi, i mlaz poteče, dovoljno je samo povremeno pomeriti ručku. Ispočetka, svakodnevno pisanje činiće se neugodnim, nametnutim, stranim. Pisaćete nepovezane fragmente: danas scenu za koju ne znate ni šta joj prethodi ni kuda vodi, sutra neku sasvim drugu, delić priče o kojoj, sem napisanog delića, nemate ni najblažu predstavu. Ali to ne treba da vas brine: to je kalibracija mašine: podešavanje „nišanskih sprava“. Vrlo brzo – najverovatnije će u pitanju biti samo dani – će zaiskriti varnica ideje koja će pokrenuti stvarnu priču. Šta s onim fragmentima napisanim prethodnih dana? Ništa. Možda će vas nekad podstaći na nešto. Možda postati deo nekog narativa. Možda, kao u mom slučaju, neće poslužiti ničemu sem baždarenju uma. Ali zar je to malo? To upravo i treba da mu bude svrha.
Mislite li da pišete ozbiljno, razmišljajte dugoročno. Zacrtajte sebi cilj da napišete recimo stranu dnevno (što je, tvrdim iz sopstvenog iskustva, apsolutno ostvarivo), i za godinu dana imaćete roman. Uopšte se ne zamarajte razmišljanjima o tome kuda će vas svakodnevne stranice odvesti: samo pustite da vas vode. A opet, kad čuje ovo, ogromna većina nije zadovoljna: oni unapred razmišljaju o gotovom romanu, zbog čega im se zadatak čini ogromnim. I zato grabe deset, petnaest strana dnevno, i tako par nedelja ili meseci… dok ne počnu problemi, zamor, odlaganje, postepeni gubitak strasti. Očekuju da ispucaju svoj roman, pa se odmaraju do sledeće iscrpljujuće erupcije kreativnosti. Žele da objave što pre, bez obzira na rad koji bi trebalo uložiti na ispravke. Znam, znam: mnogi pisci su radili i rade baš tako. Za njih, taj pristup očito deluje. Nikom ne savetujem da ga oponašaju. Zašto?
Akcija bez istrajnosti je čisto gubljenje vremena. Imate čitav život za rast. Nastojanje da se sve uradi za mesec ili dva će satrti i sagoreti većinu. Ne možete forsirati brzinu nečega, samo održavati realno ostvariv tempo na duže staze. Najduže staze: idealno, dok ste živi. Kratkoročno, to možda izgleda bolno sporo, ali nakon godinu ili dve – i preko sedamsto napisanih stranica – pisaćete sasvim drugačije. Biti drugačiji. Čitati drugačije.
Koliko puta vam se desilo da ste se probudili ranije i, umesto da počnete u osam, počeli da pišete u sedam? Juče ste, završivši, imali okvirnu sliku kako ćete danas nastaviti. Ali ustajanje ranije pomoglo vam je da shvatite važnu stvar: da ste počeli u osam, umesto u sedam, napisali biste nešto drugo. Samo sat kasnije, pošli biste nešto drugačijim pravcem. Ne uzimam ni dan odmora od pisanja, upravo iz tog razloga: propušten dan će preskočiti, i nepovratno izgubiti, ko zna kakvu neočekivanu ideju i pravac. Osećaj da sam, propuštanjem da napišem svoju stranicu, dopustio izvoru da uzaludno isteče u tlo, uopšte nije prijatan. Stiven King ne pravi pauze, čak ni na odmoru. Dejvid Linč veruje u sinhronizaciju sa svetom ideja svakodnevnim dopuštanjem umu da zalazi u „objedinjeno polje“.
Ako napišete roman za dva meseca, a potom godinu dana ne radite ništa, koliko propuštenih ideja i mogućnosti ste uludo odbacili? Negujte svoj izvor ideja, ili ga pustite da se suši. Čim mi neko ko dugo nije pisao kaže kako ima problema sa otpočinjanjem nečeg novog, jasno mi je zašto: „Trebalo je da nastaviš sutradan nakon što si završio knjigu. Izvor je bio otvoren – pumpa lako povlačila vodu – trebalo je samo da nastaviš. Da nisi prestao, napisao bi mnogo toga: probudio toliko ideja da bi sad stajale u redu da ih realizuješ.“
Moj predlog je: pristupite pisanju uz jednostavan mentalitet radnika koji redovno i profesionalno obavlja posao. Imajte ugovor sa sobom – svakog dana napišite samo jednu stranu. Imajući na umu Hemingvejev savet (po meni, najvredniji savet koji se tiče pisanja): „Stanite usred scene za koju znate kako ćete je sutra nastaviti.“ Danas ste napisali stranu, ili malo više, i usred ste nečega što ćete ostaviti nedovršeno. Ostavite ga nedovršenim: baš zato ćete sutra početi lako – to će, kao lak zamah ručkom pumpe, povući nov, svež mlaz ideja. Kao radnik koji ide na posao i kada mu baš nije do toga, poštovaćete potpisani ugovor. Držati reč. Obeshrabreni ste? Zašto? Zar ne volite da pišete? Zar, ako se posao voli, on suštinski i nije rad?
Da li će ovaj pristup odgovarati svakom? Neće. Kampanjcima koji čekaju na nalet inspiracije umesto da je, poput Tišme, sâmi provociraju i podstiču, će svaki pomen discipline i postojanosti biti odbojan. Za svakog ko razmišlja dugoročno, ovo je najbrži put napretka. Jednostavna matematika je vrlo ohrabrujuća, i oslobađa svakog pritiska. Ne dozvoljava lutanja, razočarana odustajanja, faze kreni-stani. Nije važno hoće li nešto biti napisano za mesec ili godinu. Važno je nastaviti tako da se uz proces raste kao pisac: svakodnevno, a ne u kratkim izlivima varljive inspiracije i čekanjima na motivaciju. Čak i kad vam se čini da napredujete koracima tako malim da je teško i zamisliti završen rukopis – završićete ga, sve dok ne prestajete da radite. Reč po reč, stranicu po stranicu. Više nego dovoljno za postojan, neprekinut tok rasta, kako je lepo sumirao Konfučije: „Nije važno koliko sporo napredujete – sve dok se ne zaustavljate.“
Đorđe Pisarev, na granici između čudesnog i personalne 
Želimo takođe da napomenemo da je u toku Međunarodni sajam knjiga u Novom Sadu koji se održava već od trećeg marta i traje do 10. marta, na kome se između ostalog dodeljuju Nagrade 
Iz “Reči urednika”
ŽANR: naučna fantastika/distopija
Strah je temelj koji karakteriše društveni život sa psihološkog aspekta. Reći da se ne plašite ničega bila bi bezočna i notorna laž. Tehnički, strah i teror su samo termini kojima se opisuje teskobni osećaj karakterisan opsesivnim, iracionalnim, intenzivnim i morbidnim užasom (fobijom) od nečega. U stvarnosti, taj osećaj prestravljenosti i teške teskobe od nadolazećeg može da vam poremeti život – ili ga odredi. Retki su pripovedači koji vam to mogu dočarati, paralisati vas, naterati da dugo mislite o upravo pročitanim redovima, sa progoniteljskom idejom da je moguće da se i vama desi isto što i protagonistima priče, bez obzira na to koliko one fantastične i nemoguće bile.
Često pratim i učestvujem u diskusijama po knjiškim grupama. Vrlo rado predlažem knjige vredne pažnje i čitam utiske članova o knjigama koje nisam čitao, a imam ih u planu. Tako me je jedan osvrt naterao da pročitam Piranezija od Suzan Klark i nisam se pokajao. Napisao tekst na sajtu i opravdao zašto je osvojio brojne nagrade. Igrom sudbine sam naišao na osvrt druge knjige od članice koja ju je u početku svrstala u antipreporuku kako bi kasnije tu odluku promenila u apsolutnu preporuku. Nadam se da mi nećete zameriti na ovakvoj reklami. 
Savršeno je osmišljena i mitologija sveta Slepog kraljevstva. Ideja da životinje imaju neku vrstu ‘veb mreže’ kojom prenose informacije zaslužuje svaku pohvalu. Jedna od njih je 
Yog
Milan
Naravno da među urednicima postoji i nekoliko nemilosrdnih egomanijaka koji će mučki prokopavati dubine upicanjene gramatike i skrajnute kritičke literature kako bi pronašli makar minornu zamerku u delu, ali trudim se da me to dotiče isključivo inspirativno. Neki ljudi svakog jutra ustaju na pogrešnu nogu i rođeni su da blate, te bi svaki pokušaj da se zadovolje bio jalov. Na zidu mi visi oko pedesetak odbijenica (mahom za inostrane antologije) i zaista sam se naslušao svega. Padneš trideset puta, trideset i prvi put te pozovu, onda opet red padanja. Zato ponavljam, ista priča drugačija je svakom čoveku. A među ljude ubrajam i urednike.
Daniel:
Milan:
Recepcija romana 
Kao najvažnije pitanje, izdvojila bih ono koje postavlja i Vladislava Gordić Petković u predgovoru. Od samog početka zapleta romana, Radovanovim buđenjem u oronuloj šupi na groblju (koja funkcioniše kao neka vrsta portala između svetova) preko škriputavih dasaka i (ne)poznatog groblja u selu, mi dobijamo opise tog nesveta kao bezbojnog prostora gde vreme stoji i gde se ništa specijalno ne dešava osim što tu duše blede. Svi ti opisi su u službi prikaza teskobne, melanholične atmosfere i stanja u koje duša zapada. 
Radovan je predstavljen kao spona između dva sveta: poslat da prokletstvo sela reši uz pomoć lokalnog popa Branka, nekonvencionalnog sveštenika kome mantija dozvoljava da vidi šta je kraj Boga ali viri na drugu stranu da vidi šta je odlutalo mimo njega (Jakovljević 2019: 98). Jakovljević, kao i čitavo naše kulturno nasleđe, samo pokušava da na magičan način objasni pojave koje su svima nama nerazumljive u ovom životu. Zbog toga ovde nećemo naći demone, aždaje, vampire žedne krvi, veštice koje ubijaju, svetove poput Srednje zemlje, već samo njihove obrise i naznake. Iza svih tih neverovatnih priča stoji neko logičko objašnjenje, realni događaj, koji neće baš svako razumeti. 
U odjeku dešavanja, protesta (pretežno antirasističkih i antipatrijarhalnih) i svega što ih okružuje na malo daljem Zapadu, možda nije preterivanje reći da su političko-društveni okviri medijske zabave i umetnosti postali znatno pojačani i uočljivi. Neretko sa varirajućim rezultatima, kada kreativne procese sputavaju, između ostalog, profiterstvo i ekstremne društvene podele koje ograničavaju prostor iz koga mogu niknuti neke autentične i originalne ideje. Ipak, haotičnost i demontiranje poretka se mogu dokazati kao vrlo plodno tlo za inspiraciju i izvanredne poduhvate – naveo bih, recimo, Kendrikov 
