Blog

Humanizam u Nier Automati

Posted on by Pavle Horvat

Kreativna, duboko promišljena i inovativna, Nier Automata važi za jednu od najboljih video igara desetljeća.

Izdana 2017. godine, Nier Automata prikazuje nam viziju daleke postapokaliptične budućnosti u svijetu poslije odlaska čovječanstva gdje se novi oblici artificijelnog života snalaze na opustjeloj Zemlji kako najbolje znaju i umiju. Prije par milenija, naime, izvanzemaljska civilizacija napala je naš Plavi planet, šaljući svoje mašine da ga osvoje. U nemogućnosti obrane svog doma od neprijateljske najezde, ostaci ljudskog roda pobjegli su u bazu na Mjesec, prepustivši čovjekolikim androidima zadatak obrane Zemlje od svemirskih osvajača. Tu naša priča počinje – s dvije visokorazvijene civilizacije (ljudskom i vanzemaljskom) koje preko svojih inteligentnih umjetnih intelgencija (mašina i andoida) vode bitku za prevlast nad našim planetom. Naravno, kako polako uviđamo, stvari su puno kompliciranije nego što se možda čine na prvi pogled. Kaos stvarnih međuodnosa između ove četiri vrste koje postepeno otkrivamo kroz igru do temelja će potresti i protagoniste koje vodimo te posljedično i nas kao igrače.

Nier Automata je prilično pravolinijska igra po opsegu svoje kvalitete – nema puno elemenata koji iskaču iz prosjeka. Radnja je dobra i zanimljiva, svakako, no glavne protagoniste stignemo tek osrednje upoznati. Sistem borbe je solidan, no ne i više od toga. I dok su prizori ruševnog grada nebodera prekrivenih zelenilom vizualno impresivni, lokacije su generalno prilično uobičajene i nememorabilne. Side quest-ovi nemaju svoju autonomiju, već uglavnom služe dodatnom učvršćivanju poanti stečenih kroz glavnu liniju radnje, ali zato je soundtrack izvrstan. No jedan element koji definitivno iskače od ostatka jest onaj literarni: odnosno teme koje Automata želi obraditi. Nećete zaista često naići na igru toliko voljnu uhvatiti se u koštac s idejama poput apsurdizma, važnosti nalaženja smisla  ljudske egzistencije te istraživanja ideoloških podloga humanizma. A još manje ćete naići na igre koje sve te teme istražuju na način koji je svojstven samo i isključivo video-igrama. Jer baš kao i npr. filmovi ili knjige, tako i video-igre imaju cijeli spektar samo njima inherentnih narativnih koncepata kroz koje pričaju radnju i istražuju teme koje želi istražiti. Većina igara te koncepte ne bi do kraja iskoristila – i zato bi djelovala više kao primjerice film u formi video igre, negoli kao video igra. No ne i Nier Automata, koja do kraja koristi sve mogućnosti koje joj njezin medij daje.

Za uspjeh franšize najodgovorniji je glavni direktor igre, kreativni ekscentrik Yoko Taro. Već od ranije (ne)slavan po kompliciranim i višeslojnim pričama s tematikama poput religije, morala, umjetnom inteligencijom i ostalima – Taro je tek Nier Automatom postao poznat široj međunarodnoj publici. Njegov pristup pripovijedanju priče vrlo je zanimljiv te duboko psihološki u svojoj osnovi: on prvo osmisli emocije koje želi dočarati igračima kao i teme kroz koje će te emocije istražiti, a tek onda razradi radnju koja će te emocije prenijeti. Radnja po Taru skoro pa i nema inherentnu vrijednost: ona je tek utilitarni alat za prenošenje emocija koje ga zanimaju.

Dakle, kakvu nam je to filozofsko-emocionalnu kašu spremio ovaj dijabolični kreativac? Ujedno, ovo je i mjesto gdje moram staviti SPOILER ALERT, uz napomenu da će ostatak teksta biti prepun otkrivanja detalja iz radnje te analize tema koje Nier Automata nudi. I dodatnu napomenu da je riječ o igri koju je daleko najbolje iskusiti bez spoilera – stoga ako vam dosadašnji tekst zvuči interesantno, stanite i odigrajte igru prije no što nastavite s čitanjem. Ako ste, s druge strane, zainteresirani za literarnu analizu ove zanimljive igre bez namjere da ju ikada odigrate – mirne duše čitajte dalje.

Kasnijim filozofskim traktatima i egzistencijalističnim dilemama usprkos, Nier Automata počinje prilično jednostavno i pravolinijski. Kroz priču kontroliramo troje androida – 2B, 9S i A2 – u njihovoj misiji borbe protiv mašine i ponovnog osvajanja Zemlje za svoje ljudske tvorce. Na temelju prvih nekoliko sati malo tko bi pretpostavio što ga očekuje u daljnem toku radnje: ta mi smo tu da tamanimo bezumne mašine, možda i njihove zle vanzemaljske gospodare, te herojski uspijemo usprkos nadmoćnom neprijatelju i malim šansama za preživljavanje. Ukratko, pretpostavimo da je riječ o akcijskoj tabačini kakvih smo se već naigrali i nagledali, samo teleportiranoj u postapokaliptični seting Zemlje daleke budućnosti.

No Automata malo pomalo izvrće ovaj pretpostavljeni narativ. Sve više mašina počinje se naime, ponašati neovisno , te katkad čak i suprotno, svojoj osnovnoj funkciji. Tako upoznajemo mašine koje osnivaju miroljubivu koloniju, koriste zabavni park, pišu filozofske traktate ili uče borilačke vještine: sve odreda ponašanja krajnje neobična za umjetnu inteligenciju programiranu da uništava ljude i njihove androidske pomagače.

Tu dolazimo do prvog većeg plot twista u igri: izvanzemaljci ne samo da više ne postoje, nego su ih pobile upravo mašine koje su oni sami izradili. No nakon ubojstva svojih tvoraca, mašine su se našle pred novim setom problema: poimence vječitom stagnacijom. Njihovo programiranje omogućilo im je nevjerojatne sposobnosti (do te mjere da su postali superiorni izvanzemaljcima u svakom pogledu), no te su sposobnosti bile ograničene, bez mogućnosti njihova širenja i unapređivanja. Dakle, mašine se, iako tehnološki i intelektualno vrlo napredne – ovdje po prvi put suočavaju s temeljnim egzistencijalističkim pitanjima: koji je smisao njihova života? Je li on limitiran njihovim programiranjem (tj. borbom protiv androida) ili je moguće ostvariti i nešto više i nešto dublje od toga? U svijetu gdje su njihovi “bogovi” pomrli (i to od njihove vlastite ruke) – može li njihov smisao ostati nepromijenjen ili mora proći temeljito preispitivanje kako bi uopće mogao opstati?

Ovakvi mašinski problemi su naravno samo odraz naših ljudskih egzistencijalističkih dilema. Možda i najpoznatiji citat u povijesti filozofije – “Bog je mrtav, Bog ostaje mrtav. I mi smo ga ubili, svojim vlastitim rukama” Friedricha Nietzschea – odražava u biti isto temeljno pitanje: u svijetu bez boga (doslovnog ili metafričkog), možemo li naći značenje i smisao u našim životima? U tom slučaju, jesmo li osuđeni na ponavljanje bazičnih radnji koje je naše programiranje usadilo u nas (borba protiv androida kod mašina; preživljavanje i razmnožavanje u slučaju ljudi) i ništa više od toga? Imamo li uopće potencijala biti dovoljno jaki da sami definiramo smisao svojih života i nadogradimo svoje programiranje u nešto zanimljivije, kompleksije i vrijedno življenja? Nietzsche je držao da imamo, a slično izgleda misli i naš glavni kreativac Yoko Taro.

Stoga se mašine, u nemogućnosti ugledanja u vlastite bogove i uz gubitak volje za ratovanje u njihovo ime – okreću drugoj organskoj vrsti u igri: ljudima. Troše puno vremena i energije na proučavanje ljudskih običaja i aktivnosti, ne bi li zatim njihovom imitacijom i sami postigli istu onu količinu sreće i ispunjenosti koje one donose ljudima. Zato primjerice jedna mašina osniva miroljubivu koloniju, druga nosi ljudsku odjeću i šminku, treća istražuje borilačke vještine, četvrta radost pronalazi u utrkivanju po stazi a peta osniva novu religijsku sektu. Sve to tek su očajnički pokušaji raznoraznih pojedinih mašina da, svaka na svoj način, svom životu podari neko više značenje i svrhu. Promatranje mašina u Nier Automati zapravo je analogno proučavanju evolucije ljudskih ideja i aktivnosti.

No mašine nisu jedine koje muče egzistencijaličke dileme: naši androidski protagonisti također su doboko opterećeni njima. Kroza cijelu igru gledamo kako se njih troje izlažu opasnosti u ratu s mašinama, kako ih nemlice ubijaju i skoro bivaju ubijeni. Gledamo kako im je cijela egzistencija podređena tom ratu, izvan kojeg skoro pa i nemaju nikakav drugi život. Gledamo kako ritualno ponavljaju bojni poklič „Glory to mankind” prije svake borbe. Gledamo ukratko, kako žive i umiru zato, i isključivo zato, da ostvare svoju misiju zbog koje su i nastali: da protjeraju mašine sa Zemlje i omoguće povratak svojih ljudskih gospodara na nju.

Stoga nam sljedeći plot twist dolazi kao možda još i veće iznenađenje nego onaj prvi: i ljudi su već  odavna izumrli (ne krivnjom androida), a priča o ljudskoj civilizaciji na Mjesecu tek je fabrikacija viskokorangiranih andoida smišljena kako bi svojim podređenima dali barem nekakvu nadu i razlog vrijedan borbe. Kao što bismo mogli i očekivati, takva spoznaja da je njegov cijeli dosadašnji život bio prevara bazirana na lažnoj ideji nije najbolje sjela jednom od naših protagonista 9S-u, uzrokovavši njegovo propadanje od znatiželjnog i veselog androida do nihilističkog gada i zločinca.

Upravo su to centralna pitanja s kojima se suočavaju skoro pa svi likovi, i androidski i mašinski. Što je smisao života i kako ga postići? Koliko nam je urođen a koliko proizvoljan? Kako se nositi s gubitkom smisla? 9S-u je spoznaja o velikoj laži o povratku čovječanstva, skupa sa smrću drage mu osobe – odvukla život u posve krivom smjeru; dok je primjerice druga junakinja – android A2 – prošla kroz posve obrnut proces, pretvorivši se iz ogorčene i mržnjom nabijene agresivke u prilično plemenitu dušu koja zadnja stoji na braniku pravde i ideala vrijednih borbe. Mašine također pokušavaju doskočiti rješenju na isti način, te baš kao i kao androida: tako su i njihovi odgovori na egzinstencijalističku dilemu arbitrarni do nekog stupnja – jer nema ničeg zajedničkog u borilačkim vještinama, ljepoti, ratovanju ili proučavanju filozofije. No svi oni ipak postižu jednak cilj: da mašinama daju bar neko značenje, bar nekakvo ispunjenje izvan njihove elementarne funckije zbog koje su originalno nastali.

No nisu svi odgovori jednako dobri – i jednoga od njih Automata posebno promovira i stavlja u prvi plan: a to je zajedništvo. Povezivanje s drugim likovima. Pomaganje njima i dopuštanje da oni pomognu i nama. Dijeljenje boli i sreće. Tijekom igre najsretniji su upravo oni andoidi i mašine koji su ostvarili smislene odnose s drugima; a čak i ogorčeni cinici istom metodom mogu polako postajati bolje i plemenitije osobe. Ova je tema prilično kreativno potencirana kroz finalni „boss fight” – nemoguće tešku borbu gdje je svaki igrač osuđen na stalni neuspjeh i umiranje svaki put iznova. Vrlo brzo naučimo da je ovaj završni izazov namjerno napravljen da ga skoro nitko ne može sam pobijediti.

No onda se dogodi nešto posve neočekivano. Usred stalnog ciklusa beuzpješnih borbi i umiranja protiv nadmoćnog neprijatelja; igraču počinje dolaziti podrška ostalih igrača dilje svijeta. Prvo kroz ohrabrujuće poruke i uvjeravanja da ne odustane usprkos težini borbe; a zatim i doslovno: avatari drugih igrača doslovno se materijaliziraju u našoj igri i počinju nam pomagati u završnoj borbi. I tek onda završni boss iz nemoguće teškog postaje moguće težak tj. nešto što samo po sebi nije lagano, ali se može nadvladati uz dovoljno truda i vremena. 

Val zahvalnosti i sreće koji igrač pritom osjeti teško je usporediti s bilo čim drugim u video igrama. Biti osuđen na vječni neuspjeh i zatim spašen od strane stranaca koji su volontirali svoju vještinu i vrijeme da nam pomognu zaista je emocionalna epifanija posebne kategorije – pogotov kad naučimo na kakvu su žrtvu pritom bili spremni. Nakon pobjede nad zadnjim bossom igra završava ako tako želimo. No također se imamo i priliku odužiti za pomoć koju smo dobili: pod cijenu gubitka svih svojih save file-ova možemo i sami postati pomogač u nečijoj tuđoj završnoj borbi. I kako nas igra upozorava, od toga nećemo imati nikakve objektivne koristi, samo štetu. Pomoći ćemo nekom potpunom strancu, moguće čak i nekome tko nam se ne bi nimalo sviđao da ga upoznamo u stvarnom životu. No svemu tome usprkos – većina igrača se u tom trenutku osjeća toliko ispunjeno i zahvalno da spremno pristaje na vlastitu žrtvu u zamjenu za tuđu korist – samo radi osjećaja zajedništva i povezanosti koje će taj čin donijeti. Na ovo sam primjerice mislio kad sam pisao kako Nier Automata spremno koristi sve alate koje ima na raspolaganju samim time što je video igra: poput interaktivnosti ili internetskog povezivanja s drugim igračima. Film ili knjiga, po samoj prirodi svog medija, ne bi bili u stanju ovakvu ideju prenijeti na isti način.

Osim centralne teme mozganja o smislu života, igra sadrži i niz sporednih pričica te likova od kojih svaki u sebi utjelovljuje neki filozofski koncept. Razvoj umjetne inteligencije i pitanje svijesti su očito prisutni, no također i koncept Tezejevog broda (ako promijenimo sve sastavne dijelove neke stvari; je li to i dalje ista stvar ili nešto drugo?). Te naravno i mnoštvo tercijarnih likova mašina nazvanih po raznoraznim filozofima kroz povijest: Pascal, Kierkegaard, Engels, De Beauvoir, Sartre i drugi. Ne očekujte ovdje duboko zalaženje u njihove filozofske koncepte ili detaljnu analizu filozofija koje propovijedaju; više kratke vinjete koje uz dozu dobronamjernog humora izvrću njihove ideje i namjerno ih prikazuju u nekom drukčijem svijetlu. Primjerice, Søren Kierkegaard danski je filozof poznat, među ostalim, po kritici religije kao institucije koja je potragu za iskrenim spiritualnim iskustvima zamijenila ispraznim ritualima. Mašina Kierkegaard u igri je, s druge strane, i sam vođa vrlo ritualizirane religijske sekte čiji su sljedbenici potpuno fulali njegovu originalnu namjeru. Mašina Sartre je samodopadni pametnjaković. Mašina Kant je infantilni kralj čiji podanici utjelovljuju zavisnost, nesposobnost kritičkog razmišljanja i sve ostale ideje protiv kojih se filozof Kant zalagao. I tako dalje.

No, više od svega, Nier Automata je oda čovjeku i čovječanstvu. Kroz mašine i androide ona nam zapravo govori o razvoju i raznolikosti fenomena koje čovjeka čine čovjekom u svom njegovom sjaju i bijedi. To zapravo i jest poanta: jer su ti fenomeni nama toliko obični i svakodnevni da ih i ne uočavamo, osim ako se baš ne potrudimo. No stavljeni u kontekst nekog drugog oblika života (recimo artificijelnih mašina), oni postaju puno uočljiviji i prikladniji za analizu. Nier Automata je kreativna humanistička priča, originalna ne možda po porukama i idejama, no svakako po mediju i načinu na koji ih prenosi konzumentu. Kako bi androidi rekli: „Slava čovječanstvu”.

Online prelistavanje: Dronstad – Karantin 87-88

Posted on by Redakcija

 

U distopijskoj tematici koju obrađuje, autor na sebi svojstven način testira granice do koje mere je svaki normalan čovek, u stvari, normalan… U priči u kojoj izolacija i rat u urbanoj sredini obeščašćuju zrelog čoveka čineći od njega zver i izvan granica potrebnog, pratimo jednog mladog čoveka koji tek treba da formira sopstvenu ličnost. U moru besmisla i apsurda, glavni junak ponekad deluje kao distanciran, otuđen, nemi posmatrač ljudi i događaja koji ga okružuju, ponekad njegovi postupci otkrivaju zrna svetlosti, dok ponekad poklekne i dozvoli da i njega proguta mrak apsolutnog bezumlja izvlačeći ono najgore iz njega.

Dronstad je sarvemeni roman vojne fantastike, nabijen akcijom, pažljivo osmišljen i zaokružen, a čitaocu predstavljen kao poligon, simbolično karantinski zatvoren, na kome se ispituje da li je dašak ljudskosti i zrno svetlosti dovoljno da se stvari pokrenu ili je tama i beznađe ipak preovlađujuće.

 

 

… Provukli smo se kroz ogradu i ćutke nastavili prema kući. Smestila je medu u svoj ranac i držala tempo sve dok nismo prošli stražu, a onda veselo poče da skače po pukotinama u asvaltu i pevuši. Bližili smo se opasnom kraju pa sam joj dao glok i ona je počela taktički da predvodi. Pustio sam je da vežba ono što je učila u školi i pratio je. Nadomeštao sam njene greške kada bi nesmotreno upala u ulicu ili kada bi napravila slepi ugao na boku, a ona mi je pokazivala dobra mesta za snajperiste i mitraljeska gnezda po okolnim zgradama. Shvatila je ovo kao igru. Uperila bi pištolj u okno i viknula ‘Pau – pau’, čučeći iza zaklona i mangupski kikotala. Pokupila je kamen i bacila na sred kolovoza.

„To je granata,“ objasni ona.

„Dobro, Ljubice,“ odgovorih.

„Nije. Trebaš da pokriješ uši,“ ljutila se.

„Dobro Ljubice. Evo, pokrivam uši,“ uradio sam to s osmehom.

Primakla se mojoj fantomci i viknula.

„Pauuu! Buum! Pauuf!… To je eksplozija,“ dodade ona.

„Ala je puukloo! Za malo da ostanem gluv,“ podilazio sam njenoj mašti.

„I bio bi, da ti nisam rekla da pokriješ uši,“ zadovoljno je klimala glavom. „A sad, dosta zajebavanja. Idemo kući. Hoću da hranim koke,“ komandovala je kao matora i ostavi me na ulici da blenem za njom.

Pametno je šarala pištoljem po oknima i namršteno skenirala horizont pred nama, čak je i minirane zamke zaobilazila po pravilima. Kao da se nešto promenilo, počela je zrelije da razmišlja. Ima povremene dečje ispade kada hoće da se igra, ali oni ne traju dugo. Oprezno je prelazila raskrsnice i zastajkivala na uglovima gde bi zauzimala klečeći stav. Fiksirala je lakat u torzo kao stativ za oružje koje je držala upereno u maglu. Nije se žalila na težinu gloka.

Tekst koji je pratio muziku sa tornjeva Zmajeva nije bilo moguće razumeti kako smo se približavali centru. Već je bilo podne kad smo stigli kući. Lupio sam šipkom o zid, i lift se spustio uz uobičajenu škripu, Ljubica nestrpljivo ulete unutra. Dala mi je glok i ja sam ga vratio u futrolu. Popeli smo se gore, a ona se zalete u Todora koji je kašljao i stisnu ga oko noge dok sam ja namršteno prošao kraj njega.

„Tata? Kako si?“ smeškala se devojčica.

„Dobro sam. Hvala na pitanju, mlada damo. Jesi li gladna?“ obratio joj se starac uz naklon.

Sklonio sam ranac i pušku i bacio se u fotelju, jednu nogu savio sam na rukohvat i zapalio cigaretu. Na stolu je bio svečani stolnjak sa escajgom i pravim tanjirima koje je Todor ljubomorno čuvao. Nešto je spremao, a pri tom ne mislim na hranu. Naumio je da uradi nešto, ali mu treba naše odobrenje, zato je stavio tanjire.

Todor je pomagao Ljubici da skine opremu uz razgovor o njenom danu. Osmehivao se, ali je smeh prekidao kašalj. Stavljao je maramicu na usta, iako je već bilo kasno za preventivu. Sestrica je po navici oprala ruke i sela na svoje mesto za stolom, nogom sam primakao stolicu i ljutito seo na nju. Raširio sam laktove preko stola i ponašao se kao skot. Namerno sam to radio da iznerviram Todora.

Očuh poče da pevuši, tamo oko šporeta pa iznese lonac i stavi ga na sto. Prešao je preko jutrošnjeg događaja kao Sever kroz centar i pretvarao se da je sve u redu zarad Ljubice. Okrnjeni tanjiri bili su sve što je sačuvao od Armatekovog bombardovanja. Otklopio je lonac i pustio miris, pa nam nasu po pola tanjira krompir čorbe sa komadima suvog mesa.

„Srećan rođendan, Ljubice,“ smeškao se Todor devojčici.

Ljubica razvuče kez od uva do uva. Sipao je još čorbe u moj tanjir, oprezno i polako, kao da se plašio moje reakcije. Privukao je stolicu i uputio Ljubici još jedan osmeh. Uzeo sam krišku hleba i pola zaronio u tanjir. Hteo sam da srčem, ali nisam želeo da sestri dajem loš primer. Todor je veoma uljudno i gospodski jeo.

„Šta ima za dezert?“ upita šmizla.

Todor zatečeno pogleda u mene i ja brzo otrčah do ostave. Odabrao sam najzreliju jabuku iz platnene torbe i doneo joj.

„Jabuka!“ piskavo uzviknu klinka.

Spustio sam jabuku kraj tanjira u koju je Ljuba buljila kusajući čorbu. Todor se ponovo nasmeja. Prineo je maramicu ustima, zakašljao se i videvši sivkasti ugrušak panično sakri maramicu u džep i obrisa ruke o džemper.

„Dobro, deco. Sad moramo da popričamo o nečemu. Ti, balavče, nemoj da me prekidaš!“ upirao je prstom. „Ljubice. Ti si sada velika devojka. Moraš da naučiš da se staraš o sebi. Tvoj brat je već momak i brada treba da počne da mu raste. Tata je postao veoma bolestan. Naše druženje moramo da svedemo na minimum. Zato sam rešio da te naučim kako da barataš revolverom i kako da brineš o kući.“

„To!“ obradova se devojčica.

„Nije to sve. Pored ovog stana je drugi stan koji sam namenio vama. Tamo ćete da spavate i da provodite vreme,“ nastavi starac odlučno.

„A moja zaduženja u gradu i bašti?“ ljutito zaustih.

„Ne brini. To ćeš da nastaviš da radiš. Tamo je stepenište koje vodi na krov. Možeš slobodno da ideš gore kad god hoćeš. Samo mi treba pomoć da prenesemo Ljubičin krevet i komodu sa stvarima,“ odgovorio je.

Ništa nisam rekao. Ljubica dohvati jabuku i zari zube u nju. …

Distopija – Ogledalo stvarnosti

Posted on by Kristijan Šarac

ŽANR: fantastika/basna/distopija

ORIGINALNI NAZIV: Le château des animaux: Miss Bengalore & Les Marguerites de l’hiver

IZDAVAČ ZA REGION: Makondo

SCENARISTA: Ksavijer Dorison 

CRTAČ: Feliks Delep

ZEMLJA: Francuska

PREVOD: Goran Kostorović

GODINA IZDAVANJA: 2018-2020.
OCENA:

Izdavačka delatnost Makonda se ne zasniva na prohtevima publike, već na njenoj potrebi. Na tom principu se bazira i objavljivanje globalno poznatog i popularnog kakotopijskog dela, u potpuno novom ruhu. Upravo takvih poduhvata sam veliki zagovornik, jer ipak, ništa nije teže od prilagođavanja klasika sledećoj generaciji čitalaca. To treba činiti vrlo oprezno i uz ogromnu dozu skepse, u suprotnom možemo da očekujemo da autori skliznu u mogući totalitarizam, ne vodeći više računa o autentičnosti koju nudi predložak. No, postoje i uradci, koji su zagovornici spoja novog i starog, isključivo kvalitetom gradeći književnu utopiju. 

Ogledalo stvarnosti, nažalost, leži u antiutopiji ili u utopijskoj antitezi. Razlika između distopije i antiutopije je značajna. Distopija ne stremi tome da bude blagostanjiva, sa druge strane antiutopija sebe prezentuje kao utopiju, ili je nameravala biti takva, ali je ideja razorena ili iskvarena. U osnovi, distopija je fiktivni svet gde su dovedene do maksimuma rđave strane današnjeg društva. Prozaično je karakteriše ugnjetavajuća verifikacija autoritarnih i totalitarnih tiranina. U književnost su je uveli Jevgenij Zamjatin ili Džek London, zavisi koga pitate. Ipak, rodonačelnici nisu najviše doprineli distopijskom žanru, to su pre svih učinili Orvel, Haksli i Bredberi. U novijem dobu, predstavnici ovog podžanra uglavnom spadaju u omladinsku fantastiku, primer je Suzan Kolins. Popularnost žanra je kulminirala serijom podžanrova, a pojam se upotrebljava da podstakne i aktualizira pitanja koja utiču na život običnih ljudi: religija, politika, sociologija i tehnologija budućnosti. Stoga je naziv poprimio sijaset podrazumevanih pretpostavljanja kao što su beda, onečišćenje i represija vlastodržaca.

Ksavijer Dorison – scenarista vrlo objavljivan i omiljen kod nas. Između ostalog našoj publici je predstavljen sa delima: serijal: Torgal, serijal Pogrebnik, Asgard, serijal: Životinjski zamak, Long Džon Silver, Prorok, Treći zavet: Julije, Učitelj mačevanja, Kako se obogatiti u junu 1940. i serijal: W.E.S.T.

Feliks Delep – Dvadesetosmogodišnji mladić kome je ovo prvi ozbiljniji rad.

U suštini, ne možemo vam pokvariti čitanje, ovo je faktički stripovana Orvelova Životinjska farma. Ali ima razlika, najveće razmoilaženje se ogleda u gandijevskom otporu junaka surovoj vladavini bika i pasa. Naravno, sve je predstavljeno kao da je zarad njihovog dobra. Nažalost, i sami se često posmatramo u ogledalu slične stvarnosti. No, ponekad borba nije rešenje, jer koliko dugo će proći dok ne postanemo oni drugi, ako se borimo njihovim metodama? Odgovor koji tražite je: automatski. I upravo time se bavi ovo delo, promišljanjem morala borbe za pravu stvar. Motiv kao pokretač akcije je čist, ali reakcija transformiše i junaka  u zlikovca. Postavlja se ključno pitanje: dokle smo spremni ići?

Ovaj strip je preuzeo sve odlike filozofske rasprave koju poseduje knjiški predložak. Nimalo ne umanjujući značaj izrečenog, uprkos tome što to čini na osoben način. Dakle, scenarista je uspeo modernizovati i nadograditi sve Orvelove nedoumice i promišljanja. Ipak, hvalospeve odnosi crtač, tek na početku karijere, a već maestro – aplaudiram! Ne možemo preterati ni ako kažemo da je sasvim dovoljno da posmatrate slike za bezgranični užitak. Prevod moramo posebno pohvaliti, oseti se koliko truda je uloženo da nam se prenese autentičan duh pripovesti. Mana je jedino što poznajemo priču te izostaje bilo kakvo iznenađenje. 

Prva dva toma serijala su opravdala naša očekivanja. I treba da imaju svoj životni vek do neminovnog pojavljivanja integrala kada priča bude kompletirana. No, savet je da podržite borbu da se tiranin smeni sa trona. Zamak za sve njegove stanovnike, ista prava za sve antropomorfne građane ove bajke za odrasle. Izađite na referendum i kažite NE biku i psima, a DA kupovini stripa.

Online prelistavanje – Pukovniče, Stoj! 32-34

Posted on by Redakcija

Kada se nauka izdigne iznad prirode, a moć iznad slobode i kada život ne vredi mnogo, svet neće srušiti revolucija, srušiće ga obični, mali čovek koji je izgubio sve, Pukovniče, stoj! je omaž buntu malog čoveka. Živo, nadahnjujuće štivo, koje opominje, napisano je u maniru najboljih detektivskih i SF romana.

Na granicama bioetike i čovekove svesti o sebi i sopstvenoj savesti, ovo delo poziva na ozbiljna preispitivanja na vrlo jednostavan i pitak način…

… Cipela oslonjena o klimavu uličnu rasvetu bila je detalj koji me je uporno kopkao. Među akterima tog davnog slučaja postojalo je svega nekoliko osoba koje su znale za to. To nije bilo zabeleženo u zvaničnim dosijeima, nije izašlo van uskog kruga mog starog detektivskog tima. Ovih dana, broj ljudi kojima je taj detalj bio poznat znatno se smanjio. Ako izuzmemo zabelešku na bledoj kopiji negde u arhivi Centralne stanice, za postojanje cipele oslonjene o banderu, osim mene, znale su još samo dve osobe: moj nekadašnji načelnik i sam ubica. Obojica su otpadali kao mogući počinioci: ovaj prvi je odavno bio penzionisani starac koji se borio sa demencijom i nedostatkom sreće u ribolovu, a ovaj drugi, Centralni registar mi je odmah odgovorio na upit, i dalje je bio bezbedno zatvoren u kriokomori.

Sećanja, neželjena i davno potisnuta, počela su nezadrživo da naviru. Bio je to slučaj koji me je i povezao sa šefom i doveo me u Operacije pre… uh, zar je prošlo toliko…

Kiša. Noć. Odsjaj ulične rasvete i svetla supermarketa na blatnjavom, vlažnom pločniku ulice koja vodi u Stari grad slab je i ujednačen. Odsjaj crvenih salonki je tu da razbije tamu.

Zvuk visokih potpetica odzvanja niz pustu ulicu i narušava sumornu tišinu.

Razmišljam kako volim zvuk potpetica, kao što volim skarletni, grešni odsjaj lakovane cipele na ženskoj nozi. Ali ne i na svojoj nozi. Iako mi je, ovoga puta, pripala divno izvajana noga, kao i ostatak jednako raskošnog ženskog tela.

Razmišljam i o tome kako ne volim kišu. U ruci držim kišobran, sasvim nespretno, kisnem. Navikao sam da navučem kragnu i natučem šešir, ali dame ne nose tu vrstu šešira, pa sam ove večeri osuđen na kišobran.

Večerašnja potraga je uzaludna, zaključujem nakon nekog vremena, podižem ruku i taksi staje. Iznenađen sam time. Taksi nikada ne staje odmah i obično moram da psujem, zviždim i vičem. Ali večeras je kiša, hladno je i mukotrpan rad celog odeljenja od nekoliko nedelja pokazao se uzaludnim, pa ne razmišljam previše o tome i sumorno se uvlačim na zadnje sedište replike vozila sa početka tridesetih godina dvadesetog veka.

Taksista pomera unutrašnji retrovizor i pita me kuda. Umorno diktiram fiktivnu adresu tela domaćina. Podižem ruku i prinosim cigaretu ustima. Bela je, tanka i duga, kao i moji novi prsti, koji me u potpunosti fasciniraju i na koje ne mogu da se naviknem. Razmišljam o tome kako je trebalo da obavimo probni, privremeni transfer, ali iznajmljivanje školjke je skupo. Šef je i ovako jedva pristao da nam obezbedi sredstva, tako da ovo odustajanje čini noć potpunim fijaskom. Moj tim, morao sam da priznam, dobro je odradio posao, pa šef možda promeni mišljenje i ne otpusti celu logistiku zbog ovog tela. Uostalom, morali smo da testiramo upotrebu školjki kad-tad, a ovaj slučaj nam je obezbedio savršenu priliku. …

Poslednje putešestvije Žan Klod Mezijera

Posted on by Redakcija

Dana 23.01.2022 je uobičajeni prolazak Haronovog spejs-šatla kroz zonu zgusnute materije ostao zauvek upamćen po prijemu jednog izuzetnog putnika. Na svoje poslednje putovanje se otisnuo jedan od najvećih strip umetnika od kako je sveta i veka, njegovo barokno veličanstvo – Žan-Klod Mezijer, slava mu!

Deveta umetnost ne bi imala ni delić sjaja i autoriteta koji danas poseduje kod brojnih fanova, niti bi bila izbliza uticajna i značajna da nije franko-belgijske škole stripa. A potonja bi bila daleko siromašnija da nije par velikana koji su višestruko zadužili vizuelnu umetnost, ne samo u stripskim vinjetama, već i u fuziji sa filmskom umetnošću i inspiracijom koju su pružali mnogim režiserima i mutimedijalnim artistima.

Jedan od njih je pomenuti Mezijer, čije je delo i filozofski kvalitet umetničkog promišljanja i prakse ostavilo predubok trag, toliki da trenutno nije sigurno da li smo u mogućnosti da pojmimo doseg ovog izuzetnog genija stripa i ilustracije.

Rođen je 23.09.1938. u Parizu, a zahvaljujući starijem bratu biva uvučen u fantastične svetove velikana poput Eržea, Frankina i Morisa, tada na vrhuncu slave i uticaja na stripsku scenu. Može se reći da su pomenuti umetnici svojim karikaturalnim stilom dosta uticali na njega, ali se on nije zadržao na takvoj vizualizaciji, već je nastavio da istražuje unutrašnje svetove i došao do stepena kreativnosti jednog Mebijusa, sa kojim je svakako u rangu i teško je odvojiti njihov uticaje na umetnost.

Avanturistički duh ga šalje u Ameriku gde odlazi da neko vreme živi kao kauboj i iskusi bliski kontakt sa prirodom i ruralnom sredinom, što se često može videti u njegovim crtežima koji su jednako inspirisani svetlima velikog grada, kako i prerijskim pejzažima koje je ujedinio u moći svoje imaginacije i dao im pun sjaj svemirske opere u radovima. Prvi i neostvareni pohod na Meksiko i svet vesterna su sprečili njegovi roditelji, jer je imao samo šesnaest godina, a saputnik je trebao da mu bude niko drugi do veliki Mebijus, čija bi ih majka ugostila. Fascinacija vesternom kreće sa Taličnim Tomom, a nastavlja se realnim iskustvom. Budući da je vestern, uz sapunicu osnova svemirske opere, može se reći da je maestro od malena tačno znao šta želi i o čemu sanja i nije se libio da te snove materijalizuje.

Po povratku u Francusku se ponovo sreće sa nadahnutim scenaristom, Pjerom Kristinom (koga je prvi put upoznao u podzemnim skloništima za vreme nacističkih bombardovanja, kada je imao dve godine), sa kojim se baca na opsežno istraživanje naučne fantastike u podžanru svemirske opere. U toj sinergiji nastaje i njihovo besmrtno delo, Valerijan i Lorelina, dopadljiva i filozofična svemirska avantura dvoje mladih avanturista, što je postalo ozbiljan i obiman projekat na kojem se radilo dugi niz godina. Pored pomenutog remek-dela, poznat je i po ništa manje vrednim Lady Polaris i Canal Choc.

Brojni projekti na kojima je radio su svi do jednog vredni pomena, ali bih ovom prilikom izdvojio fanatično insistiranje Lika Besona na Mezijerovoj vizualizaciji filma Peti Element, koji, pored režiserskog nadahnuća, svoj ogroman uspeh duguje upravo crtačevoj imaginaciji futurističkih predela koji su u filmu verni prikaz baroknog duha raskošne franko-belgijske škole i autorovog dubokog artističkog promišljanja. Lik Beson je 2017 napravio film Valerian and the City of a Thousand Planets, koji predstavlja delimičnu adaptaciju obimnog serijala.

Još jedna stavka vredna pomena je inspiracija Džordža Lukasa Mezijerovim radom u svemirskoj operi Ratovi Zvezda. Likovi Luka Skajvokera i Leje Organe su pod direktnim uticajem Valerijana i Loreline.

Prelaskom u metafizički prostor, u kojem ćemo svi završiti, Mezijer je ostavio toliko dubok trag da se samo fizički može smatrati mrtvim, a njegovo delo i franko-belgijska škola stripa će svakako nastaviti da obogaćuju imaginaciju i bude kreativne potencijale mnogih zvezda i zvezdica u nastajanju, kao i da ulepšavaju živote ljubitelja stripova i srodnih umetnosti. Slava ti, Maestro!

Vladalac – Anita Pratljačić

Posted on by Redakcija

Dok se budila i uvijala po svilenim čaršavima, polako otvarajući oči, a pahulje tamnije od noći padale na prozorsko okno, čula je jecaje i kletve koji su dopirali iz donjeg grada. Ništa novo. Ustala je i gipkim korakom krenula ka kupatilu, da spere smrad sreće sa sebe. Opet je sanjala beli sneg i dečiju ciku dok su se sankama spuštala niz brdašce.

Sanjala je i njega.

Po završetku jutarnje toalete, obukla je svoju najlepšu haljinu, tamno ljubičastu. Sluškinje su već uplitale njenu tamnu kosu ćutke. Svaka priča u njenom okruženju se plaćala glavom. Kada se spremila, izašla je iz sobe i prostranim holom krenula u glavnu dvoranu.

Sedeo je na prestolu. Na trenutak joj se učinilo da je onaj stari, da je napolju beli sneg… u tom trenutku želela je da umre.

– Gde si do sad? – zagrmeo je.

– Spavala sam.

– Nadam se da nisi sanjala one sladunjave snove. Nije primereno tvojoj ulozi.

– Nisam, Gospodaru.

– Donesi mi današnji poklon.

U oku joj je zaiskrilo nešto nalik suzi, ali davno ih je isplakala. Dostojanstveno se okrenula i izašla. Crni vitezovi su već čekali ispred vrata. Ogrnuli su je crnim debelim ogrtačem sa kapuljačom. Najmlađi među njima nije dovoljno brzo stavio kapuljaču na njenu glavu. Okrenula se, ljupko se osmehnula i zabola mu duguljasti dijamantski nož pravo u srce.

– Odnesite ga Gospodaru. – ledeno je rekla.

Crna povorka je krenula iz zamka. U gornjem gradu je bio muk, gomila vila koje su ličile na grad duhova. Prošli su kroz najšire ulice i ušli u donji grad. Kapci na straćaricama su bili spušteni. Vreme je stalo, a disanja nije ni bilo. Pokazala je oštro rukom na jednu udžaricu. Vitezi su uleteli unutra. Dete je zaplakalo. Izneli su sinoć rođenu bebu. Uzela ju je u naručje i dugo gledala. Potom je predala vođi povorke. Vratili su se u zamak.

Dete je predato Gospodaru. Sutradan se ritual ponovio.

I narednog dana.

I narednog meseca.

I naredne godine.

A, onda, jednom dok se budila shvatila je da ništa nije sanjala. Otišla je raščupana i bosa u njegove odaje.

Kad ju je video takvu, ustao je sa prestola, dotrčao do nje i urliknuo glasom punim bola koji se prolomio celim gradom:

– JEEEDIIIIINAAAAAA!

Pogledala ga je, toplo se osmehnula i pala. Krenule su mu reke suza.

– ZAŠTO? – urlao je. – ZAŠTO? SVE SAM URADIO ŠTO SI TRAŽILA OD MENE! ZAŠTO? POJAVI SE! UBIĆU TE!

Tišina je zatalasala i pred njim se stvorila devojčica od nekih 7 godina sa ljupkim osmehom na licu, u roze čipkanoj haljinici.

– Zato što je shvatila da je voliš. Zato što je prestala da misli na tebe sa ljubavlju, zato što je shvatila da umireš malo po malo svaki dan praveći se da je ne voliš, da umireš terajući je na otimanje tek rođene dece majkama, koje žrtvuješ meni u čast… Shvatila je da sve to radiš da bi ona živela.

Na kolenima, upitao je tiho, dok je grlio njeno beživotno telo:

– Zašto? Molim te, reci mi, zašto… – jecao je.

– Zato što sam Bog, beskrajni i nepogrešivi, početak i kraj, stvaralac i uništitelj. Zato što mogu. Koliko sam dobra, spoznaćeš odmah. Dopuštam ti da umreš sa njom.

Devojčica je iščezla.

Na podu prestone dvorane su ostala da leže dva beživotna tela u samrtnom zagrljaju.

Autor: Anita Pratljačić

Prvi korak kosmičkog horora

Posted on by Kristijan Šarac

ŽANR: mračna fantastika/horor

ORIGINALNI NAZIV: The House on the Bordeland

IZDAVAČ ZA REGION: Žir

AUTOR: Vilijem Houp Hodžson

ZEMLJA: SAD

PREVOD: Sava Mihailović

ILUSTRACIJE: Jelena Ristić

GODINA IZDAVANJA: 1908
OCENA:

Važnost početaka se ogleda u ambiciji koliku ste i kakvu ostavštinu namerili ostaviti pokolenjima. U svakom poslu, a pogotovo književnom. Stoga publika može biti zadovoljna potezima novog izdavača na sceni – Žira. Knjige su im džepnog formata sve u eko koži, takoreći biblijice žanra. Što uopšte nije isprazna tvrdnja sa obzirom na to da je uz ovaj naslov izašla i Lavkraftova novela Senka nad Insmutom.  Što bi se reklo dela koja se menjala horor iz korena, barem po dosadašnjem izboru to je opredeljenje ove zasada bezimene edicije. Prema rečima glavnog urednika Srđana Mitrovića Žir ima ideju i cilj da objavljuje isključivo dela kojih iz nekog razloga nema ili su vrlo malo zastupljena na našem tržištu, a od neprocenjive su važnosti kako žanrovski tako i književno. U suštini knjigoljupci imaju stimulans za iznimno zadovoljstvo jer svaka nova izdavačka delatnost je podsticaj našoj razgaljenosti. A naročito one koji se drže važnih karika, odnosno, malih heroja lepe pisane reči.

Usudiću se da konstatujem, malo ko ili niko čuo za Lorda Dansenija. Iako njegova Knjiga čuda postoji na srpskom jeziku. Ako se uzme u obzir kvalitet pisanja, koje je bukvalno fantastično, minoran je broj onih koji su ga čitali, s obzirom na kakvoću i imaginaciju dela. Možda deluje kao da nemam jasan cilj sa ovom pričommeđutim, ovde uopšte nije reč o skrajnutim piscima kao pomenuti, za koga možda i znate, pod uslovom da volite fantastiku, reč je o onima koji su potpuno zaboravljeni a enormno značajni kao što je Vilijem Houp Hodžson, autor dela: Čamci „Glena Kariga“ Komaki, Otkrivanje duhova, Zemlja noći i Kuća na granici. Tvorac pravca kosmičke strave koju je potonje Lavkraft pretvorio u nešto po čemu je žanr prepoznatljiv. Ali prvi zauvek ostaje rodonačelnik i idol velikanima kakav je i sam. Nažalost, nije jedini koji je zanemaren, ali ova džepna edicija daje nadu da ćemo u budućnosti čitati mnoga njegova dela, ali i svih onih odbačenih i potisnutih novim generacijama.

Vilijem Houp Hodžson – kod nas ne toliko zastupljen autor. U izdanju Orfelina objavljena zbirka priča Glas u noći i u izdanju Darkvuda strip po uzoru na upravo ovu novelu: Kuća na granici.

Dvojica Engleščića u Irskoj na odmoru istražujući, nailaze na  knjigu-dnevnik. Tu počinje druga priča, ona iz dnevnika, u kojoj se brat i sestra uz pomoć vernog mastifa nose sa noćnom morom. U stvari nismo najsigurniji da je sve košmar, jer ni sam autor dnevnika na trenutke nije siguran da to sve nije samo uobrazilja krhkog i nesigurnog uma. A ono što vidi su groteskna čudovišta, a ponajviše svinjolika stvorenja, koja imaju samo jednu želju – ući u kuću! Možda je stvar i u građevini koja zamagljuje i muti rasuđivanje. Menja one slabijeg duha, čineći ih marionetama, jači izdržavaju, bežeći u magnovenje. Strava nepojmljivog i nesaznatljivog, gigantskog, prestrašnog protoka vremena.  Dnevnik se prekida scenom koja nam pokazuje da će kosmičko trijumfovati nad nejakim ljudskim junakom. Vraćajući nas u stvarni svet, gde se njih dvojica moraju suočiti sa pročitanom ispovešću, što će se pretvoriti u odluku – da li treba da zaborave priču? More strepnje i strahova, a sećanja naviru zajedno sa mesečinom iz raskupusanog rukopisa. 

Pripovest spada u mračni fentazi, mada, pogodniji su žanrovi gotskog horora i kosmičke strave, i zaista je nejasno kako to da je Hodžson zaboravljen. Sudeći po uratku, apsolutno je mogao biti ravan Lavkraftu kojem je bio uzor. Na nesreću jako mlad je napustio ovosvetovno bivstvovanje. Nije imao priliku brusiti svoj stil i talent tako da se tu uočavaju izvesne mane u pisanju, ali i sa kratkim životom je ostavio nešto što će i nas nadživeti. Dugo je prošlo otkako sam video jednostavan i uverljiv prikaz jednog doba. Na momente uspeva da vas uljuljka običnim prizorima, da bi iznenada ubacio nešto nesvakidašnje i spektakularno, tako da ipak postoji mogućnost da vam ne legne, ali ništavna… ma mizerna. Ne mogu se oteti misli da svako od nas u glavi ima kuću na granici.

Podržite novog izdavača kupovinom ove posebne knjižice, jer prema najavama tek slede književne poslastice. Dijeta nije za sladokusce, a ni ljubitelje horora, pozvani ste na banket. 

Online prelistavanje: Ukradeni bog 72-74

Posted on by Redakcija

 

 

 

Druga knjiga u ediciji Zov heroja Ukradeni bog donosi novi pristup žanru epske fantastike.

Čvrsto i samopouzdano – autoritativno, kao da se radi o drevnoj umešnosti starog majstora u klesanju kamena, a ne o modernoj umetnosti i savremenom stilu tkanja imaginacije mladog autora… Ma koliko daleko od stvarnosti bio odveden, kakvim god stravičnim opasnostima bio svedokom, vođen sigurnom rukom naratora, čitaoca ni na tren ne napušta osećaj bajkovite bezbednosti…

KunterNo

 

 

 

… Često me je mučilo to kako sam ovakav pokolj posmatrao kao da je u pitanju pozorišna predstava. Smrad smrti visio je u vazduhu, poput dima koji peče oči i cepa pluća. Lagano sam ustao, pokušavajući da nađem prostor bez krvi na podu. Ovako nešto nikada nisam video, niti verujem da ću ikada videti. Kada se sve završilo, tišinu je krasilo samo slabo ječanje umirućih Maski. Nisam mogao da prebrojim tela, niti sam želeo. Oluja napolju se završila u toku borbe, tako da je samo vlažan vazduh klizio unutra. Mnoge svetiljke su utrnule, a ja u polutami konačno pogledah u krvlju umrljano krčmarevo lice.

Premda je imao sedu kosu, lice mu je bilo mladoliko, prošarano sitnim ožiljcima, koji su podsećali na bore. Proćelav i glatko izbrijan, odavao je utisak nekog sa autoritetom, nekog sa iskustvom. Oči su bile iste boje kao kosa, ali hladne. Odmeravao me je. Promišljao i pitao se. Nisam znao šta da kažem niti uradim. Zaprepaštenje me je još držalo paralisanog.

„Zolou hvala, na sigurnom si… Obećani dar je ipak našao svoje odredište“, progovorio je krčmar. Kratkim pokretom ruke dao je naredbu Maskama na podu. Ustali su i krenuli da iznose mrtve napolje. Posmatrao sam kako hladnokrvno ubijaju svoje saborce na samrti. Jedva sam uspevao da ostanem na nogama: sve više su trnule, počinjale da klecaju… Spazivši to, krčmar me je izveo na vazduh.

U mraku, na blagom vetru, treperele su noćopojnice. Oblik im je bio sličan ljubičicama, ali bile su duplo veće. Danju su bile tamne, zatvorene i naizgled suve, a noću bi se otvarale poput zevalica, dok im je središte treptalo sablasno belom svetlošću u ujednačenom ritmu. Ta svetlost je predstavljala zamku za insekte, jer su se noćopojnice njima hranile. Bio je to neobičan cvet, poput mesečevih pratilja koje su bile još lepše, i menjale boju u skladu sa mesečinom.

„Zovem se Pen Jakin. Ja sam beli Zoloov sveštenik visokog reda. Znam da ti je to strano, ali vremenom ćeš naučiti.“, govorio mi je, dok smo odlazili u mrak. Vlaga posle kiše mi je prijala. Oluja je odnela oblake nad nama, tako da su nas šarene zvezde posmatrale. Ljubičasta svetlost meseca dala je sablasne konture Pen Jakinovom licu. Nisam znao ni šta da kažem, ni šta da mislim. Moj um je zapao u neki svet ništavila, uspavavši sve živo u meni. Život me je podsetio na Filit. U svom umu sam se okrenuo ka vratima od opsidijana, ali put mi je prečila Darijina plava runa. Opet sam želeo Filit, želeo sam taj oganj života i smrti.

Pen Jakin mi je spustio ruku na rame.

„Ne plaši se. Mi smo tvoji čuvari“, rekao je tiho. Sećam se da je ta ruka na ramenu u meni proizvela neobuzdanu histeriju. Plašio sam se da je sklonim, a opet, taj dodir toliko mi je smetao da bih ga spalio.

„Dosta mi je čuvara – za ceo život. Hoću da budem sam!“, izlete mi. Strepeo sam od onog što sledi. Krčmar je ćutao; slaba mesečina nije uspela da mu osvetli oči, ali lice mu je ostalo mirno.

„Pustiću te da razmisliš“, reče na kraju.

„Ja sam već razmislio“, odgovori mu treći glas.

Pred nama je stajala prilika ogrnuta plaštom, koji je na mesečini delovao plav sa zelenim šarama. Lice mu je bilo mladoliko, a kosa bela, sa ljubičastim odsjajem. Oči u senci gledale su ka nama.

„Svratište je puno. Izvini, putniče, ali večeras spavaš napolju“, odgovori Pen.

„Ja večeras neću spavati, Pene Jakine, izgubljeni Iluzionaru“, reče stranac. Pen Jakin oštro uzdahnu. Digao je pesnicu u vazduh i tada iz svratišta iskočiše preostale Maske.

„Dosta mi je vas Lisica. Uništiću vas sve, makar morao da ubijam jednog po jednog!“, reče Pen.

Stranac se zakikota dok su ga Maske okruživale. Nije se pomerao niti je obraćao pažnju na njih; licem beše okrenut ka ka krčmaru.

„Pravo da ti kažem, i meni su dojadile njihove spletke. Više odmažu nego što pomažu kraljevstvu. Ako ikada u životu budem imao vremena da se bavim glupostima, zgaziću ih.“, odgovori stranac.

„Ko si ti?“, upita Pen napeto.

„Ja sam onaj koji će ti poslednji put otvoriti Sferu Mrtvih.“ …

Smrtovnica – Seks, droga i rok’n’rol roman

Posted on by Nenad Jevtić

Smrtovnica mojih majki, ili skraćeno Smrtovnica, je horor roman, sačinjen iz nekoliko priča. Više od horora, za roman bih rekao da pripada slešeru, ili da ima slešerske elemente više od onih klasičnih elemenata jeze. Ipak, iako je doza strave prisutna, kao i delovi eksplicitnog nasilja, ovi segmenti ne zauzimaju veliki procenat radnje u onoj meri u kojoj erotika. Mogu da zaključim da se ovde radi o kombinaciji, pažljivo doziranim elementima nekoliko žanrova. Maja Mitić je uspela da usaglasi elemente u jednu celinu u kojoj, ako oduzmete nešto, potencijalno oduzimate šarmu radnje u romanu.

Samo delo, prilično je kratko za roman, što može biti problem za one čitaoce koji su navikli na obimnija dela strave. S druge strane, svaki segment ima svoju svrhu, a pošto delovi maltene čine zasebne celine, dopušta čitaocu da isplanira kako i kada će pročitati roman, pa i oni s manjkom vremena mogu pokupiti knjigu i uživati u njoj. Delo jeste kompaktno, bez viškova i skretanja s glavnog toka, ali bih dodao bolji završetak, ili da kažem, zaokružio bih sam kraj na drugačiji način.

Naslovna strana, odnosno, korice ovog romana mogu biti… neljubazne prema posmatračima koji će je slučajno videti u prolazu. Ipak, nećemo suditi delu po koricama, jer motivi s korica odgovaraju karakteru priča. A kakve su priče zapravo?

Priče

Radnja orbitira oko kletve koja pogađa tri generacije žena u jednoj porodici. Događaji su linearni, i prate tehnološki razvoj, pa ćete u stranicama videti svet nakon Drugog Svetskog rata, doba sedamdesetih, devedesetih i nešto modernije doba pred kulminaciju romana. Svaka priča ima svoju junakinju, i sve priče su napisane iz ženskog ugla, s povremenim skakanjem između likova. Naravno, taj prebačaj iz jedne perspektive u drugu je rezervisan samo za glavne likove za tu jednu priču i nema naglih skokova i mešanja narativnih tokova iz drugih priča. Možete to smatrati blokovima koji imaju zajedničku podlogu, ali se inače ne dodiruju.

Snaga i zloćudnost kletve koja pogađa žensku lozu Radenkovićki, dolazi u talasima, s tim da se u prvoj priči upoznajemo s poreklom kletve, kako je sve počelo, zatim pratimo njeno pojavljivanje i metastazu u životu naredne generacije junakinja. Na neki način, te celine možemo smatrati velikim kristalnim balonom s junakinjom u sredini, nad kojom se vrše opiti i testovi. Ispituje se karakter junakinja, i svaki put kada junakinja proba da uradi nešto dobro, zatiče je novi talas problema. Tabu teme za ovdašnji tip vaspitanja, preljube i drama, obrađene su s ličnog gledišta žrtve, tako da romanu ne manjka šok efekat. Kako heroine rešavaju te probleme, i koliko je težak teret kletve koji nose na leđima i u duši, ostavljam vama da saznate sami.

Mogu da kažem da su priče pomalo repetativne, jer su počeci laganiji, vedriji, zatim se ide u dubinu, u meso, u mrak i crnilo koje donosi pomenuta kletva. Ta igra svetla i tame, postoji da bi jedno drugo naglasili, da bi se zapazio proces tonuća i propadanja, bilo ono psihičkog ili moralnog porekla. Svaka žena koja nosi priču, podvrgnuta je tim igrama, i kako se svetlo menja u tamu, tako se i ličnosti adaptiraju i postaju svetlije ili mračnije. Talasanje od vedrine do oblačnog se na taj način i izražava, s tim da zatamnjenje biva prisutnije kako odmičete s čitanjem.

Mitićeva se u ovom delu nije fokusirala na svet koji gradi, iako ima napomene da se nešto dešava u gradu, periferiji grada ili u posebnoj prostoriji sa sunđerastim zidovima. Sva pažnja je usmerena na likove, zato najviše dobijamo njih i njihove lične raskole, dileme i frku potpomognutu opijatima.

Likovi

Na karakterizaciji ženskih likova se moglo poraditi, mahom jer su sve žrtve jedna nalik drugoj, pa mi nedostaje izraženih osobina koje ih razdvajaju. Postoje razlike, ali su u pitanju nijanse više nego značajne promene mentaliteta. Isto je i za muške likove, koji uglavnom čine kontra teg junakinjama. Mitićeva je sve svoje žene i devojke osmislila kao osobe vedrog duha, zaljubljive prirode, osobe koje od života traže paletu užitaka kao što su: užitak u ljubavi, užitak u telesnim potrebama, užitak u opijatima i manje prisutan užitak u osveti. Muškarci su s druge stane, izvor problema, izvor sivila i katalizatori pogubnog ponašanja. Crnilo, ono pravo crnilo, dolazi iz ženskih likova i to je ostavljeno kletvi da im uporno uskraćuje zadovoljstva, zabranjuje im da budu voljene, odnosi im sreću dok istovremeno zadaje bol. Igra svetla i tame koju sam spomenuo, reprezentovana je u oba pola, pa su devojke svetlost, a muškarci tama.

Radenkovićke su erotične, senzualne, jebozovne, povodljive raznim spoljnim uticajima. Krasi ih analitičnost, jak osećaj za introspekciju, izrazita mentalna snaga da se nose s kletvom i da žive s tim. Pored toga, imaju snažan majčinski instinkt što u nekim pričama postaje dominantna karakteristika. Tu se dve stvari kose i koegzistiraju u njima: opsednutost muškarcima i realizacija da je ta opsesija koren njihovih problema i uzrok pada. Često se ta opsesija slikovito odražava na junakinju koja požudu izjednačava s ljubavlju. Biti dobra u krevetu, jednostavno ne može značiti da se ljudi vole, ne ako je seks, ili usputna radnja, ili čisto upražnjavanje zadovoljstva.

Zapravo, to mi je najviše nedostajalo u romanu, početak ljubavne veze, romantika koja se postepeno gradi i sporo se kreće prema seksu, a onda vatromet, fešta, koitus nabijen energijom i strašću. Smatram da bi priče bolje funkcionisale da imamo sporiji uspon, sve one sitnice u vezi novopečenog para, i da to potraje kroz priču da bi se pred treću četvrtinu veza rezultirala vrućim seksom odakle bi posle sve dobilo nagli obrt. Mitićeva je u stvari koristila takav uvod u nekoliko navrata, ali je ceo taj početak ostao nerazrađen da bi se takva energija osetila kroz priču. Deluje mi zbrzano, kao da seks nije nagrada. Nedostaje golicanje mašte čitaocu, sramežljivost kod žene, i kavaljerstvo kod muških. Iako mislim da je to problem, razumem da je akcenat namerno sklonjen od takvih ljubavnih elemenata, jer priče i teme se bave nečim drugim. Koncept romana u pričama jednostavno ne dopušta da se prikaže baš svaki detalj, svaki suptilni signal simpatiji koji bi kasnije od varnice rasplamsao divlji požar. Ipak prikazuje duži vremenski interval koji obuhvata život nekoliko osoba. Da je u pitanju klasični roman sa samo jednom junakinjom, sporo cvetanje ljubavi bi onda bilo u propisnoj dozi, ali pošto ipak govorimo o nešto drugačijoj konstrukciji, akcenat je morao da padne na funkciju kletve i tamnoj strani ljubavnih veza.

Muškarci su potpuno druga stvar. Većina ih je kurata do poda, manično vođeni karijerom ili svojim interesovanjima, tako da su Radenkovićke predmeti za davanje oduška seksualnim potrebama. Svaka interakcija, svodi se na ciljanu akciju da se junakinja odvede u krevet, ili do klupice, ili do zadnjeg sedišta automobila. Hiroviti, teške naravi, principijelni, pogrešno nasađeni, ovi likovi su poput bumeranga i stalno ulaze i izlaze iz života junakinja. Tu su da zamute vodu, pomrse konce, naprave decu i onda uskaču, iskaču i poskakuju kroz dalji tok. Odnos koji ovi fatalni momci imaju s junakinjama je… pa… fatalne prirode. Nudi nam se tok u kom, psihološki profili počinju da se nadmeću, utvrđuju granice i nanose štetu jedno drugom u borbi za prevlast, što je zanimljivo pratiti.

Zaključak

Kao laik i neko ko horor ne konzumira često, Smrtovnicu bih opisao kao „Seks, droga i rok‘n‘rol“ romanom. Delo predstavlja turbulentnu vožnju kroz živote tri žene s vrlo reprezentativnim erotskim opisima i završnicom kakva se viđa u boljim Holivudskim filmovima. Kombinacija strasti, strave i drame, uz bogat rečnik i metronomski tempiran tok, je nešto s čime se nisam sretao do sada. Knjiga će se, verujem, dopasti onima koji su navikli na horor, ali i onima koji se s hororom ne bave često.

Nadam se da će Mitićeva nastaviti da stvara i dalje, jer me je zainteresovala kako će se snaći s nekim narednim romanom, jer me je ovaj uzbudio… i psihički i fizički.

Mirotvorac, kulminacija Ganovog samoubilačkog odreda

Posted on by Redakcija

Najavljena kao serija, saga o postanku Mirotvorca čiju ulogu tumači poznati kečer Džon Sina, počela je s emitovanjem na HBO MAX platformi, s tim da su izašle prve tri epizode ove serije od osam epizoda. Emitovanje će trajati do polovine februara, i za sada nije poznato da li će biti i druge sezone, ili će produkcija odabrati drugačiji pravac pri snimanju serija i okušati se sa sličnim projektom inspirisan manje poznatim superherojem, što postaje „modus operandi“ velikih filmskih studija.

Premisa spin-off-a je bazirana na sporednom superheroju kojeg smo mogli da vidimo u ributu Samoubičakog odreda Džejmsa Gana. Podsećamo da je prvi film Samoubičalki odred 2016 Dejvida Ajera, s ocenom 5.9 na IMDBu došao u vreme kada je Džejms Gan bio pod sankcijama zbog kontroverznih tvitova, a već 2017, uz podršku fanova, nastavio s radom i snimio Čuvare galaksije 2 s Marvelom. Ganov Samoubilački odred je onda došao kao neka vrsta iskupljenja DC-ja, pa se u svetu ljubitelja herojskih filmova ovo delo smatra prvim i pravim „odredom“, dok se prethodni namerno zapostavlja i karakteriše kao greška u produkciji. Ono što nam se jasno stavlja do znanja jeste da će svi budući projekti i nastavci biti vezani za Ganovu verziju, umesto za prvobitnu Ajerovu.

Ovde se radnja direktno nadovezuje na Ganovu verziju Samoubilačkog odreda, pa tako posmatramo šta se dogodilo nakon učestvovanja Mirotvorca u projektu Morska zvezda. U pitanju je lični rast lika Kristofera Smita s alter egom Mirotvorac, uz bizarne i komične situacije s novim timom pomagača u slučaju Leptir. Pored ovog lika, repriziraju su još poneki sporedni likovi iz Ganovog filma.

Karakterizacija Krisa se primarno zadržala na njegov odnos s ocem kog tumači Robert Patrik koji se proslavio ulogom negativca u Terminatoru 2 u kom je glumio policajca od tečnog metala. Osetno je prisustvo modernih liberalnih upleta u priču, pa tako dobijamo LGBTQA+ elemente, ali i prisustvo kontra elemenata u vidu -izama sa seksizmom i rasizmom kao dve dominante odlike kod glavnog lika i njegovog oca. Iako su ove stvari u direktnom sukobu, radi se o blagim reprezentacijama i obično igraju na kartu komičnog. Gan se opredelio da razradi ovaj lik, pošto on jedini nije dobio potpuni prikaz „očinskih problema“ kao ostali u Samoubilačkom odredu u kom su maltene svi likovi imali varijaciju sličnih problema u porodici. Pored toga, odnos glavnih likova s epizodnim likovima je rezervisan isključivo za neugodne situacije i dijaloge u kojima se sagovornici često rugaju pripadnicima Lige Pravde poput Akvamena i Betmena. Kakve situacije očekuju Mirotvorca, ostaje da se vidi u budućim epizodama, a pošto je Džejms Gan scenarista i poducent, možemo pretpostaviti da se radi o linearnoj priči s dosta dovitljivih komentara i iščašenih obrta. Continue reading „Mirotvorac, kulminacija Ganovog samoubilačkog odreda“