Blog

ŽANR: mračna fantastika/horor

ORIGINALNI NAZIV: The House on the Bordeland

IZDAVAČ ZA REGION: Žir

AUTOR: Vilijem Houp Hodžson

ZEMLJA: SAD

PREVOD: Sava Mihailović

ILUSTRACIJE: Jelena Ristić

GODINA IZDAVANJA: 1908
OCENA:

Važnost početaka se ogleda u ambiciji koliku ste i kakvu ostavštinu namerili ostaviti pokolenjima. U svakom poslu, a pogotovo književnom. Stoga publika može biti zadovoljna potezima novog izdavača na sceni – Žira. Knjige su im džepnog formata sve u eko koži, takoreći biblijice žanra. Što uopšte nije isprazna tvrdnja sa obzirom na to da je uz ovaj naslov izašla i Lavkraftova novela Senka nad Insmutom.  Što bi se reklo dela koja se menjala horor iz korena, barem po dosadašnjem izboru to je opredeljenje ove zasada bezimene edicije. Prema rečima glavnog urednika Srđana Mitrovića Žir ima ideju i cilj da objavljuje isključivo dela kojih iz nekog razloga nema ili su vrlo malo zastupljena na našem tržištu, a od neprocenjive su važnosti kako žanrovski tako i književno. U suštini knjigoljupci imaju stimulans za iznimno zadovoljstvo jer svaka nova izdavačka delatnost je podsticaj našoj razgaljenosti. A naročito one koji se drže važnih karika, odnosno, malih heroja lepe pisane reči.

Usudiću se da konstatujem, malo ko ili niko čuo za Lorda Dansenija. Iako njegova Knjiga čuda postoji na srpskom jeziku. Ako se uzme u obzir kvalitet pisanja, koje je bukvalno fantastično, minoran je broj onih koji su ga čitali, s obzirom na kakvoću i imaginaciju dela. Možda deluje kao da nemam jasan cilj sa ovom pričommeđutim, ovde uopšte nije reč o skrajnutim piscima kao pomenuti, za koga možda i znate, pod uslovom da volite fantastiku, reč je o onima koji su potpuno zaboravljeni a enormno značajni kao što je Vilijem Houp Hodžson, autor dela: Čamci „Glena Kariga“ Komaki, Otkrivanje duhova, Zemlja noći i Kuća na granici. Tvorac pravca kosmičke strave koju je potonje Lavkraft pretvorio u nešto po čemu je žanr prepoznatljiv. Ali prvi zauvek ostaje rodonačelnik i idol velikanima kakav je i sam. Nažalost, nije jedini koji je zanemaren, ali ova džepna edicija daje nadu da ćemo u budućnosti čitati mnoga njegova dela, ali i svih onih odbačenih i potisnutih novim generacijama.

Vilijem Houp Hodžson – kod nas ne toliko zastupljen autor. U izdanju Orfelina objavljena zbirka priča Glas u noći i u izdanju Darkvuda strip po uzoru na upravo ovu novelu: Kuća na granici.

Dvojica Engleščića u Irskoj na odmoru istražujući, nailaze na  knjigu-dnevnik. Tu počinje druga priča, ona iz dnevnika, u kojoj se brat i sestra uz pomoć vernog mastifa nose sa noćnom morom. U stvari nismo najsigurniji da je sve košmar, jer ni sam autor dnevnika na trenutke nije siguran da to sve nije samo uobrazilja krhkog i nesigurnog uma. A ono što vidi su groteskna čudovišta, a ponajviše svinjolika stvorenja, koja imaju samo jednu želju – ući u kuću! Možda je stvar i u građevini koja zamagljuje i muti rasuđivanje. Menja one slabijeg duha, čineći ih marionetama, jači izdržavaju, bežeći u magnovenje. Strava nepojmljivog i nesaznatljivog, gigantskog, prestrašnog protoka vremena.  Dnevnik se prekida scenom koja nam pokazuje da će kosmičko trijumfovati nad nejakim ljudskim junakom. Vraćajući nas u stvarni svet, gde se njih dvojica moraju suočiti sa pročitanom ispovešću, što će se pretvoriti u odluku – da li treba da zaborave priču? More strepnje i strahova, a sećanja naviru zajedno sa mesečinom iz raskupusanog rukopisa. 

Pripovest spada u mračni fentazi, mada, pogodniji su žanrovi gotskog horora i kosmičke strave, i zaista je nejasno kako to da je Hodžson zaboravljen. Sudeći po uratku, apsolutno je mogao biti ravan Lavkraftu kojem je bio uzor. Na nesreću jako mlad je napustio ovosvetovno bivstvovanje. Nije imao priliku brusiti svoj stil i talent tako da se tu uočavaju izvesne mane u pisanju, ali i sa kratkim životom je ostavio nešto što će i nas nadživeti. Dugo je prošlo otkako sam video jednostavan i uverljiv prikaz jednog doba. Na momente uspeva da vas uljuljka običnim prizorima, da bi iznenada ubacio nešto nesvakidašnje i spektakularno, tako da ipak postoji mogućnost da vam ne legne, ali ništavna… ma mizerna. Ne mogu se oteti misli da svako od nas u glavi ima kuću na granici.

Podržite novog izdavača kupovinom ove posebne knjižice, jer prema najavama tek slede književne poslastice. Dijeta nije za sladokusce, a ni ljubitelje horora, pozvani ste na banket. 

Smrtovnica mojih majki, ili skraćeno Smrtovnica, je horor roman, sačinjen iz nekoliko priča. Više od horora, za roman bih rekao da pripada slešeru, ili da ima slešerske elemente više od onih klasičnih elemenata jeze. Ipak, iako je doza strave prisutna, kao i delovi eksplicitnog nasilja, ovi segmenti ne zauzimaju veliki procenat radnje u onoj meri u kojoj erotika. Mogu da zaključim da se ovde radi o kombinaciji, pažljivo doziranim elementima nekoliko žanrova. Maja Mitić je uspela da usaglasi elemente u jednu celinu u kojoj, ako oduzmete nešto, potencijalno oduzimate šarmu radnje u romanu.

Samo delo, prilično je kratko za roman, što može biti problem za one čitaoce koji su navikli na obimnija dela strave. S druge strane, svaki segment ima svoju svrhu, a pošto delovi maltene čine zasebne celine, dopušta čitaocu da isplanira kako i kada će pročitati roman, pa i oni s manjkom vremena mogu pokupiti knjigu i uživati u njoj. Delo jeste kompaktno, bez viškova i skretanja s glavnog toka, ali bih dodao bolji završetak, ili da kažem, zaokružio bih sam kraj na drugačiji način.

Naslovna strana, odnosno, korice ovog romana mogu biti… neljubazne prema posmatračima koji će je slučajno videti u prolazu. Ipak, nećemo suditi delu po koricama, jer motivi s korica odgovaraju karakteru priča. A kakve su priče zapravo?

Priče

Radnja orbitira oko kletve koja pogađa tri generacije žena u jednoj porodici. Događaji su linearni, i prate tehnološki razvoj, pa ćete u stranicama videti svet nakon Drugog Svetskog rata, doba sedamdesetih, devedesetih i nešto modernije doba pred kulminaciju romana. Svaka priča ima svoju junakinju, i sve priče su napisane iz ženskog ugla, s povremenim skakanjem između likova. Naravno, taj prebačaj iz jedne perspektive u drugu je rezervisan samo za glavne likove za tu jednu priču i nema naglih skokova i mešanja narativnih tokova iz drugih priča. Možete to smatrati blokovima koji imaju zajedničku podlogu, ali se inače ne dodiruju.

Snaga i zloćudnost kletve koja pogađa žensku lozu Radenkovićki, dolazi u talasima, s tim da se u prvoj priči upoznajemo s poreklom kletve, kako je sve počelo, zatim pratimo njeno pojavljivanje i metastazu u životu naredne generacije junakinja. Na neki način, te celine možemo smatrati velikim kristalnim balonom s junakinjom u sredini, nad kojom se vrše opiti i testovi. Ispituje se karakter junakinja, i svaki put kada junakinja proba da uradi nešto dobro, zatiče je novi talas problema. Tabu teme za ovdašnji tip vaspitanja, preljube i drama, obrađene su s ličnog gledišta žrtve, tako da romanu ne manjka šok efekat. Kako heroine rešavaju te probleme, i koliko je težak teret kletve koji nose na leđima i u duši, ostavljam vama da saznate sami.

Mogu da kažem da su priče pomalo repetativne, jer su počeci laganiji, vedriji, zatim se ide u dubinu, u meso, u mrak i crnilo koje donosi pomenuta kletva. Ta igra svetla i tame, postoji da bi jedno drugo naglasili, da bi se zapazio proces tonuća i propadanja, bilo ono psihičkog ili moralnog porekla. Svaka žena koja nosi priču, podvrgnuta je tim igrama, i kako se svetlo menja u tamu, tako se i ličnosti adaptiraju i postaju svetlije ili mračnije. Talasanje od vedrine do oblačnog se na taj način i izražava, s tim da zatamnjenje biva prisutnije kako odmičete s čitanjem.

Mitićeva se u ovom delu nije fokusirala na svet koji gradi, iako ima napomene da se nešto dešava u gradu, periferiji grada ili u posebnoj prostoriji sa sunđerastim zidovima. Sva pažnja je usmerena na likove, zato najviše dobijamo njih i njihove lične raskole, dileme i frku potpomognutu opijatima.

Likovi

Na karakterizaciji ženskih likova se moglo poraditi, mahom jer su sve žrtve jedna nalik drugoj, pa mi nedostaje izraženih osobina koje ih razdvajaju. Postoje razlike, ali su u pitanju nijanse više nego značajne promene mentaliteta. Isto je i za muške likove, koji uglavnom čine kontra teg junakinjama. Mitićeva je sve svoje žene i devojke osmislila kao osobe vedrog duha, zaljubljive prirode, osobe koje od života traže paletu užitaka kao što su: užitak u ljubavi, užitak u telesnim potrebama, užitak u opijatima i manje prisutan užitak u osveti. Muškarci su s druge stane, izvor problema, izvor sivila i katalizatori pogubnog ponašanja. Crnilo, ono pravo crnilo, dolazi iz ženskih likova i to je ostavljeno kletvi da im uporno uskraćuje zadovoljstva, zabranjuje im da budu voljene, odnosi im sreću dok istovremeno zadaje bol. Igra svetla i tame koju sam spomenuo, reprezentovana je u oba pola, pa su devojke svetlost, a muškarci tama.

Radenkovićke su erotične, senzualne, jebozovne, povodljive raznim spoljnim uticajima. Krasi ih analitičnost, jak osećaj za introspekciju, izrazita mentalna snaga da se nose s kletvom i da žive s tim. Pored toga, imaju snažan majčinski instinkt što u nekim pričama postaje dominantna karakteristika. Tu se dve stvari kose i koegzistiraju u njima: opsednutost muškarcima i realizacija da je ta opsesija koren njihovih problema i uzrok pada. Često se ta opsesija slikovito odražava na junakinju koja požudu izjednačava s ljubavlju. Biti dobra u krevetu, jednostavno ne može značiti da se ljudi vole, ne ako je seks, ili usputna radnja, ili čisto upražnjavanje zadovoljstva.

Zapravo, to mi je najviše nedostajalo u romanu, početak ljubavne veze, romantika koja se postepeno gradi i sporo se kreće prema seksu, a onda vatromet, fešta, koitus nabijen energijom i strašću. Smatram da bi priče bolje funkcionisale da imamo sporiji uspon, sve one sitnice u vezi novopečenog para, i da to potraje kroz priču da bi se pred treću četvrtinu veza rezultirala vrućim seksom odakle bi posle sve dobilo nagli obrt. Mitićeva je u stvari koristila takav uvod u nekoliko navrata, ali je ceo taj početak ostao nerazrađen da bi se takva energija osetila kroz priču. Deluje mi zbrzano, kao da seks nije nagrada. Nedostaje golicanje mašte čitaocu, sramežljivost kod žene, i kavaljerstvo kod muških. Iako mislim da je to problem, razumem da je akcenat namerno sklonjen od takvih ljubavnih elemenata, jer priče i teme se bave nečim drugim. Koncept romana u pričama jednostavno ne dopušta da se prikaže baš svaki detalj, svaki suptilni signal simpatiji koji bi kasnije od varnice rasplamsao divlji požar. Ipak prikazuje duži vremenski interval koji obuhvata život nekoliko osoba. Da je u pitanju klasični roman sa samo jednom junakinjom, sporo cvetanje ljubavi bi onda bilo u propisnoj dozi, ali pošto ipak govorimo o nešto drugačijoj konstrukciji, akcenat je morao da padne na funkciju kletve i tamnoj strani ljubavnih veza.

Muškarci su potpuno druga stvar. Većina ih je kurata do poda, manično vođeni karijerom ili svojim interesovanjima, tako da su Radenkovićke predmeti za davanje oduška seksualnim potrebama. Svaka interakcija, svodi se na ciljanu akciju da se junakinja odvede u krevet, ili do klupice, ili do zadnjeg sedišta automobila. Hiroviti, teške naravi, principijelni, pogrešno nasađeni, ovi likovi su poput bumeranga i stalno ulaze i izlaze iz života junakinja. Tu su da zamute vodu, pomrse konce, naprave decu i onda uskaču, iskaču i poskakuju kroz dalji tok. Odnos koji ovi fatalni momci imaju s junakinjama je… pa… fatalne prirode. Nudi nam se tok u kom, psihološki profili počinju da se nadmeću, utvrđuju granice i nanose štetu jedno drugom u borbi za prevlast, što je zanimljivo pratiti.

Zaključak

Kao laik i neko ko horor ne konzumira često, Smrtovnicu bih opisao kao „Seks, droga i rok‘n‘rol“ romanom. Delo predstavlja turbulentnu vožnju kroz živote tri žene s vrlo reprezentativnim erotskim opisima i završnicom kakva se viđa u boljim Holivudskim filmovima. Kombinacija strasti, strave i drame, uz bogat rečnik i metronomski tempiran tok, je nešto s čime se nisam sretao do sada. Knjiga će se, verujem, dopasti onima koji su navikli na horor, ali i onima koji se s hororom ne bave često.

Nadam se da će Mitićeva nastaviti da stvara i dalje, jer me je zainteresovala kako će se snaći s nekim narednim romanom, jer me je ovaj uzbudio… i psihički i fizički.

Stvari poput finih zanatskih piva, vrhunske hrane, gomile dobrih knjiga, ili novih izdanja Lavkrafta, nikada dosta. Prosto se ne možete navići da je toga previše, sa sve posledicama koje se mogu odraziti na umove konzumenata. Ali, ako i postoji neki konzumerizam, a da je dobar, onda je to svakako gutanje Lavkraftovih novela na lopatu. Sprovedite mi ga u venu i ugasite svetlo, čitaću po mraku!

Žir je izdavačka kuća koja se opredelila za izuzetno zanimljiv pristup izdavaštvu, po principu – manje je više. Pričam, pre svega, o izdanjima dveju novela horor džinova, Lavkrafta i Hodžsona. Ona dolaze u džepnom formatu, kožnom povezu sa suvim žigom na koricama umesto klasičnog dizajna, kao i sa nekolicinom i više nego dobrih ilustracija. Shodno formatu i obimu, ali i luksuznoj opremi, ova izdanja su pravi dokaz da se vrhunski otrovi i dalje čuvaju u malecnim bočicama i da ih je moguće sakriti i upotrebiti kao oružje kada vas, recimo, na nekoj slavi ili sličnom događaju spopadne pijani rođak veselog domaćina, sa originalnim pričama o čudesima vere i svetaca. Slobodno možete ponosno izvaditi vaš primerak Senke nad Insmutom i računati na to da će se, posle svega par rečenica , oko vas verovatno stvoriti poveći krug, a vazduh pročistiti. Takođe je sjajna kao poklon po pristupačnoj ceni, ali vredan, originalan i zanimljiv.

Ukoliko, pak, ne znate šta biste odgovorili osobama koje vas pitaju o sadržini ovog mini-nekronomikona, podsetio bih na par jako bitnih stvari u vezi sa ovom novelom – diskutabilno, jedne od najboljih Lavkraftovih i svakako u samom vrhu po važnosti. Pre svega, Senka nad Insmutom je, uz Danički užas, Boju izvan ovog svemira, Pikmanov model, Zov Ktulua, S one strane i Snova u veštijoj kući jedan od nosećih stubova takozvanog „Ktulu mita“ i sa pomenutima čini kičmu, mozak i crno srce Nekronomikona, knjige mrtvih imena Drevnih, koji su nas pohodili, a to i dalje čine, iz sasvim neobjašnjivih razloga i po čovečanstvo često pogubnih. Njihova staništa su nama nepojmljivi prostori, a njihova ispoljavanja i mračne agende su samo delić onoga što možemo shvatiti o njima.

S tačke gledišta nekoga ko ulazi u Lavkraftov univerzum, bitno je znati da je Ktulu jedno strašno božanstvo koje živi u R’lijehu, potopljenom gradu usred Pacifika i da mrtvo sanja. Tako upokojeno nekada sneva snove o ljudskome rodu, a onome ko ga probudi, makar i slučajno, sledi jadno skončavanje, uz gomilu pratećih sinhroniciteta koji će zahvatiti čitav svet, kako je slikovito predstavljeno u Zovu Ktulua. On je i donosilac ludila i suvereni vladar poremećenih umova vizionara, avanturista, umetnika, verovatno i zločinaca sa dobro razvijenom imaginacijom i sklonostima ka cepanju vela realnosti. Kada se zvezde nameste u pravu konstelaciju, moguće je sasvim probuditi ovog usnulog kozera kako bi proglasio novo doba Drevnih. U tom smislu, on se spominje i kao prvosveštenik Drevnih, obično u obliku monstruoznog oktopoda, ali ne treba mu pripisivati nikakve zle namere, jer je prilično neutralan, iako je u stanju da običnom kijavicom zbriše pola planete.

Insmut je imaginarni grad koji je jako bitan za Lavkraftov univerzum i njegovo „čitanje“ područja Nove Engleske, uglavnom Masačusetsa i okoline. Smešten je na obali Atlantika i predstavlja skromno i mirno ribarsko mesto, koje je u jednom navratu, nakon vladine istrage zbog čudnih događaja, doživelo raciju u kojoj je čak i obližnji greben torpediran iz podmornica. Na kraju se sve zataškalo, ali je ostao veo misterije i skoro pa neobuzdani strah u glasu svakoga iz Arkama, koga pitate za omraženi, provincijski i potpuno poremećeni Insmut. Tako na jednoj relativno maloj lokaciji imamo univerzitetski i centar nauke, Arkam (da, po njemu je ludnica iz Betmena dobila ime) kroz koji protiče izmišljena reka Miskatonik, žila kucavica ovog civilizovanog, ali raznim okultnim poganštinama nagriženog grada. Neke od važnijih priča Ktulu mitosa su smeštene u Arkamu, ili se pozivaju na univerzitet Miskatonik i njegovu čuvenu biblioteku, prepunu okultne literature u kojoj negde leži famozni Nekronomikon, spis Ludog Arapina, Abdula Alhazreda.

Bitno je znati da Lavkraft u slučajevima kada smešta priče u Arkam ima posla sa urbanim shvatanjem nepoznatog uticaja koje Drevni donose, sa dosta upliva razuma i nauke. U Daničkom užasu, nasuprot upeglanom akademizmu, imamo posla sa ruralnim predrasudama i najnižim tipovima ljudi u kombinaciji sa najjačim silama prirode koje se mešaju u interpretacije nevidljivih, ili teško vidljivih dešavanja i time daju notu sujeverja toj noveli, u duhu ruralne sredine. Kod Insmuta je, kako je i rečeno, reč o provinciji, koja je omražena od strane stanovnika obe pomenute lokacije. Prvo, najbliža je okeanu i raznim ribarskim pričama, a drugo, brojne prekookeanske trgovačke rute koje su u prošlosti tuda prolazile su ostavile mnogo čudnih tragova. Priča se da je tako stigao i okultni red Dagona, prastarog ribolikog božanstva dubina okeana, verovatno usko povezanog sa podsvešću. Ako je Ktulu nesvesni deo u psihološkom čitanju mitosa, Dagon je podsvesni, više zemaljsko-mitološki, onaj iz koga izbijaju strahovi koje možemo da uobličimo u stvari kojih se najviše plašimo, jer do Ktulua ne možemo tako lako doći.

U tom smislu, u Senci nad Insmutom imamo posla sa materijalizacijom stvari koje je sam autor smatrao potencijalno najstrašnijim scenarijom ljudskog roda. Pored korišćenja realnih likova i dijaloga, koji su večito predstavljani kao Lavkraftova najslabija tačka (pitanje je koliko ga je zanimalo uopšte da se time bavi u fazama izgradnje metafizičkog dela univerzuma), u Senci imamo i sasvim dobru detektivsku priču u pozadini. Užasi će se polako otkrivati a  čitalac će sve vreme imati posla sa suspenzijom neverice, koja, kada konačno nestane, otkriva najgoru moguću od svih istina. Sama priča nije prioritetna koliko atmosfera, ali svakako poseduje i više nego upotrebljiv zaplet, kao i klasične trope za likove i žanrovska mesta iskorišćene tako da nabiju jezu na maksimum. U krajnjoj liniji, ovo je jedna od priča koje su najviše inspirisale velikog Alana Mura kada je pisao scenario za Providens i Neonomikon, što predstavlja njegovu reimaginaciju Lavkraftovog univerzuma.

Ne bih više o ovome, moj zadatak lobiranja za kosmičku stravu se ovde završava. Pred vama je jedna mala, ali vredna knjižica koja sjajno funkcioniše, kao što sam pomenuo, i kao sredstvo za proterivanje malo materijalnijih demona i zala, kao mali portal za vreme pauze na poslu, ili poklon nekome kome želite Ktulua u snovima i umu. Prevodilački tim je uradio sasvim dobar posao, premda se može reći da je prevod na momente i previše intuitivan i slobodan, ali to nije dovoljno da se proglasi problemom. Prosto, Lavkraft je bio tačan i retko kada neodređen, naročito u pričama koje sam pomenuo. Ilustracije su iznenađujuće dobre za domaća izdanja i mogu reći da bi bez problema prošle i kod renomiranih svetskih izdavača. 

Neka donosilac ludila pomazi vaše umove svojim ljigavim pipkom.