Orci… To su ona odvratna prljava zelena bića (ovo već varira od rase do rase) koja iza sebe ostavljaju pustoš. Oni su kasapini i samo im je ubijanje na umu. Ne smiruju se dok ne utole žeđ za krvlju. Ove i mnoge predrasude o njima imamo zahvaljujući već legendarnom Gospodaru prstenova u kom smo ih upoznali u svetlu kako sam naveo u uvodnim rečenicama. U ništa boljoj slici nisu predstavljeni ni u RPG igrama poput WarHammer, Warcraft i DnD. Ali, pošto je došlo doba političke korektnosti i rodne ravnopravnosti koja nije mimoišla ni fantastične svetove, ova bića su odlučila da sebe predstave u drugom svetlu. U tome im je, kao prvi stepenik, poslužila knjiga koja mi je sticajem okolnosti pala u posed i koja će biti prava poslastica za sve ljubitelje gurmanluka.
Priznajem da u knjižarama izbegavam sekcije sa kuvarima i popularnom psihologijom. Jednostavno, to nije moja šolja čaja i ne pronalazim se u njoj. No, skoro sam nabavio ovu knjigu ne znajući šta da očekujem. Posle pročitanih prvih pet priča nisam mogao da sakrijem oduševljenje i autorovu maštovitost u osmišljavanju jela naših dežurnih negativaca. I sam naziv Or(k)ški kuvar mi je govorio da je u pitanju nešto neobično.
Knjiga koju imate pred sobom je zbirka priča/recepata, ako je verovati našem glavnom kuvaru koji detaljno opisuje način pripreme istih. Tako ćete kroz priču naučiti kako se pripremaju neki od unikatnih specijaliteta orkške kuhinje poput Mariniranog goluba, Jastučića s baziliskovim mozgom, Hleba od banana, neizbežnog pasulj troprdca i Ork-proje koja je zaludela svet. To nije sve. U ovom kuvaru ćete naći i savete za pripremu pojedinih egzotičnih jela poput Grifonskog ragua, sec-kolj gulaša, kremenjaka i gozbe od glista (nemojte da vas odvrati naziv ovog jela, ako je verovati autoru reč je o jednoj od najukusnijih ork poslastica).
Takođe, uz svaki kuvar dolazi i nezaobilazni rečnik sa pojmovima koji je od velike pomoći budućim mladim kuvarima punim entuzijazma za pripremu nekih od navedenih i drugih jela u knjizi. Takođe, iz ovih priča/recepata se može mnogo toga naučiti o događajima iz orkške istorije koji su bili vrlo bitni ne samo po izvojevanim pobedama već i po načinu na koji su nastala neka od navedenih jela.
Autor koji stoji iza ove knjige i koji je počeo ova stvorenja da predstavlja u drugom svetlu je Ranko Trifković. Ranko je dobro poznato ime na našoj književnoj fantastičarskoj sceni. Imali smo prilike da čitamo neke njegove priče objavljenih u brojnim zbirkama i antologijama poput Polja: mesečnika za umetnosti i kulturu, Sveske: časopis za književnost., umetnost i kulutur, Paladinove zbirke Apokalipsa juče, danas i sutra, Gradske priče 3- fantastika, Antidepresiv (Mojojsilović Bobić i na sajtu Art Anima. Njegova priča o Ork Proji je objavljena na portalu za svetsku književnost, Worlds Without Borders iz Amerike pa tako nije ni čudno što je ovaj orški specijalitet osvojio svet. Pored priča može se pohvaliti i sa dva objavljena romana Ludače i Dunavska sonata.
Kada već moram da kažem nekoliko reči o njegovom stilu predstavio bih ga kao opušteno humoristički. Čitajući o specijalitetima nisam mogao da se ne nasmejem komentarima glavnog kuvara i načinu na koji podučava nove naraštaje. Takođe i objašnjenje istorijskih događaja je, kako da kažem, urnebesno. Ne treba zapostaviti ni Dejana Mandića koji je svojim ilustracijama doprineo kvalitetu ove knjige prikazujući avanture vašeg kuvara.
Izdavač zaslužan za to što je ovaj neobičan kuvar ugledao svetlost dana je Žir izdavaštvo, kome je ovo druga objavljena knjiga iz njihove kuhinje, posle Lavkraftove Senke nad Insmutom. Odskače po kvalitetu od ostalih kuvara zahvaljujući tvrdim koricama i već pomenutom humoru koji će vas osvojiti. Dobre vesti što se tiče ove nove izdavačke nade je što u planu imaju neka nova iznenađenja poput Kuće na granici Vilijema Houpa Hodžsona (njegova zbirka priča Glas u noći je izašla u izdanju Orfelina) i No Longer Human Osamu Dazaia kojima se unapred radujem.
Hvala Ranku što je doprineo da ova naizgled zla bića budu predstavljena u pozitivnom svetlu. Nadam se da je ovo početak spiranja ljage sa njih. Vama preporučujem da nabavite ovaj Best Celer (Best seler je nešto drugo) i pokušate da pripremite neko od jela iz knjige. Garantujem prijatno uživanje. Dotad, Orkićima želim uspeha u njihovoj borbi za ravnopravni položaj u fantastici.
U narednih deset dana možete naručiti neko od naših izdanja sa lepim popustom.
U ponudi su naslovi: „Mesečev Ratnik“ Stefan Mijatović, „Ukradeni bog“ Nemanja Pavlović, „Pukovniče, stoj!“ Mira Satarić, „Dronstad – Karantin“ Šone Jevtić, „Smrtovnica mojih majki“ Maja Mitić (Maja Mita), „Gospodar vrana“ Mira Satarić, „Knjiga odraza“ Miloš Mihailović i zbirka „Fantastični vodič 1 – Tanka linija fantastičnog“ grupe autora.
Narudžbinu možete izvršiti ili tako što ćete uplatiti umanjeni iznos (plus poštarina u iznosu od 200 dinara) sa navedenim naslovom i svojim podacima na uplatnici i poslati nam fotografiju uplatnice ili nam se javite u inboks i platite pouzećem.
Žiro račun 160-0000000543645-02, Udruženje AVKF.
Za narudžbine od 2000,oo dinara i više ne plaćate poštarinu.
Povijest je prokleta. Svi mi osuđeni smo na neprestano ponavljanje grešaka iz naše vlastite i kolektivne prošlosti – te čak i ako ih uspješno izbjegnemo, samo ćemo upasti u novi i drukčiji tip grešaka i propusta. Naša serija, punog imena: „Fate Stay/Night: Unlimited Blade Works“ samo nam pokazuje ovaj već ustaljeni obrazac. Smješten kronološki desetak godina poslije originala, ovaj nam anime također predstavlja nekolicinu protagonista odlučnih da osvoje novi rat za Sveti Gral. Baš kao i njihove majke te očevi desetak godina ranije, tako se i naši UBW-ovski epigoni osjećaju snažno i samouvjereno. I oni imaju velike ideje o ljepšem i boljem svijetu koji će se ostvariti jednom kad osvoje Gral. I oni kuju velike planove i strategije. No, postoji i jedna bitna razlika – oni imaju i benefit iskustva onih pre njih. Mogu naučiti nešto te ne ponoviti propuste i greške starije generacije. Stoga, naši protagonisti trebali bi biti bolji i uspješiji od vlasititih predaka.
Možda bi netko s optimističnim pogledom na povijest tako i pomislio, no naša serija definitivno ne drži ovaj stav. Baš kao što je stara generacija problematična i prepuna krivih ideja, tako ni nova nije ništa bolja. Samo što su problematični na drukčiji način, s novim i drukčijim krivim idejama.
Ukratko – povijest se ponavlja, u većoj ili manjoj mjeri. Seting apsolutno identičan Fate/Zerou: opet pratimo sedmero čarobnjaka, odlučnih da osvoje Gral te si ostvare bilo koju želju po izboru. I ovdje je svaki od njih prizvao po jednog moćnog Herojskog Duha iz prošlosti (Heraklo, Cu Chulainn i drugi) da mu pomogne. Naglasak je po drugi put na karakterima glavnih likova, njihovom razvoju i međuodnosima.
S obzirom da se prequel događa samo desetak godina ranije, možda je neobično da su samo tri glavna lika preživjela dovoljno dugo da se pojave i u UBW-u. Tako i ovdje imamo Kireija – nihilističkog gada koji jedini užitak i smisao nalazi u spletkarenju i sabotiranju drugih; Gilgameša – dozlaboga arogantnog i megalomanskog Herojskog Duha; te Artoriju – plemenitu kraljicu Britanije opterećenu vlastitim greškama iz prošlosti. Većina ostalih likova potomci su ili nasljednici protagonista iz Fate/Zero-a, osuđeni da ponavljaju njihove greške i k tome još i dodaju svoje vlastite.
Možemo recimo krenuti od Ilyasviel von Einzbern – koja je još kao djevojčica u prethodnom ratu izgubila majku Irisviel (koja je poginula) i oca Kiritsuga (kojem je zabranjeno da je vidi). Baš kao i ostali glavni likovi, tako se ni jadna Ilya ne može osloboditi utega povijesti: cijelu seriju provodi ljubomorna na Shira, tinejdžera kojeg je njezin otac posvojio, i za kojeg smatra da je nezasluženo dobio ljubav njenog oca koja je po pravu trebala pripadati njoj.
Ili bismo mogli progovoriti koju riječ o Rin Tohsaki, Tokiomijevoj kćeri i nasljednici. Iako po prirodi prilično topla i emocionalna osoba, Rin od svojih početaka odrasta i živi s idejom čarobnjaka kakvom joj ju je usadio njezin otac: kao nekog hladnokrvnog i distanciranog, pragmatičnog oportunista koji ne formira iskrene odnose s drugima već ih isključivo koristi kao pijune u svojim planovima. Je li takva persona u skladu s njezinim karakterom – naravno da nije. No upravo to je persona koju Rin pokušava emulirati i ponašati se u skladu s njom. Centralni dio njezinog razvoja kao lika zpravo je odvajanje nje kao osobe od ideje hladnog pragmatičnog čarobnjaka s kojom je odrastala i po kojoj je mislila da mora živjeti.
No najviše možemo pričati o Shiru Emiyi – glavnom protogonistu serije. Nakon što je u prijašnjem ratu za Gral ostao siroče, Shira je još kao dječaka posvojio Kiritsugo. Od svog posvojenog oca Shiro je nasljedio veliki idealizam i želju za pravdom, no potpuno lišenu Kiritsugovog pragmatizma i prljavih metoda. Shiro (jap. shiro = bijel) oličenje je plemenitosti, pravednosti i visokih moralnih načela. Centralno je pitanje stoga je li njegova inačica čistoće i želje za ljepšim svijetom bolja i ispravnija od Kiritsugove?
Za početak – u nekim je okolnostima svakako korisnija. Za razliku od Kiritsuga – kojega je njegova smjesa visokih ideala i niskih metoda učinila pustinjakom koji se nespsoban povezati skoro ni sa kim – Shiro lakše i brže nalazi saveznike. Tako recimo Artorija, iako zgrožena Kiritsugovim oportunizmom – njegovog sina smjesta razumije i cijeni. I nije jedina: podosta je likova bilo privučeno i pozitivno utjecano od snage, postojanosti i nepokolebljivosti Shirove vizije ljepšeg i sretnijeg svijeta kojeg on svojim riječima i djelima svakodnevno propovijeda.
No jednako tako, Shirova ideja ima i poveći broj značajnih mana, koje se serija ne libi pokazati i koje njegovi neprijatelji nemilice iskorištavaju. Pošto o spoznaji i suočavanju s tim manama ovisi cijela koncepcija Shira kao glavnog lika – ovdje je korisno stati na loptu i obraditi ih.
Kao prvo, Shirova je utopistička vizija svijeta potpuno nerealna. Idealna budućnost kakvom ju Shiro zamišlja nikada nije i nikada neće postojati. Umjesto da gradi svoju sliku svijeta na čvrstim i postojanim temeljima, Shiro ju umjesto toga postavlja na muljevito tlo, koje svako malo propadne i pritom uzdrma svog graditelja kao i njegovo djelo.
Jednako tako, dok mu njegova plemenitost i navika da u drugima uvijek vidi ono dobro pomažu u sklapanju saveza i povezivanju s drugima – i više od jednom mu se strahovito obiju o glavu. Nisu svi ljudi jednako vrijedni povjerenja, štaviše neki od njih su i više nego spremni ga izigrati na razne načine. Na sve mračne strane ljudske osobnosti Shiro je isprva poptuno slijep – i ta će ga naivnost koštati više puta tokom serije. Ostat će izigran i iznevjeren, dovest će sebe i drage mu osobe u tešku poziciju i izgubit će će borbe koje nije morao izgubiti – samo da je svijetu pristupao s malo više opreza i sumnjičavosti.
Zadnja kritika na račun Shira tiče se njegovog identiteta – odnosno individuacije u odnosu na stvari koj mu je Kiritsugo ostavio u naslijeđe. Nekoliko puta tokom serije ostali likovi zlurado primjećuju kako Shirovi ideali ljepšeg i boljeg svijeta uopće nisu njegovi nego Kiritsugovi; dok Shiro, kao nedorasli nasljednik, nije u stanju stvoriti ništa novo ni originalno – već je osuđen na polovično kopiranje ideja koje mu je netko drugi dao.
Svi te „optužbe“ na račun Shira itekako drže vodu i manifestiraju se na neočekivan način u vrlo zanimljivom plot twistu pred kraj serije. Stavio bih ovdje spoiler alert upozorenje, no onaj tko je došao do ove točke u tekstu vjerojatno nionako ne mari za spoilere. Dakle: misteriozni Strijelac, Rinin Herojski Duh čiji identiet dosada nismo mogli dokučiti, nije nijedan junak iz prošlosti – već Shiro iz budućnosti. Da, onaj cinični i oportunistički Herojski Duh koji s podsmjehom gleda na Shira zapravo prezire mladu, idealističku i strahovito naivnu verziju samoga sebe. Kako ispada, Strijelčev životni put odveo ga je točno onim stazama kakve je Shiro utabao. Kao tek osrednji čarobnjak stekao je veliku moć isključivo krvavim radom i požrtvovnošću. Činio je plemenita i junačka djela i stekao slavu kao takav. U svakoj je prilici nastupao nesebično i hrabro – nastojeći spasiti što više života. Stajao je na braniku pravde i zaštite slabijih, riskirajući svoj život nebrojeno mnogo puta. Ako je netko zaslužio biti nazvan herojem na račun svojih postupaka – onda je to upravo Strijelac.
I taj heroj je zatim izdan, i to na više načina. Izdan je od strane saveznika, čak i od ljudi koje se trudio zaštititi. Još gore, izdan je od svijeta koji se pokazao kao okrutno i pokvareno mjesto, posve nedostojno plemenite vizije koju su Strijelac i Shiro imali u svajoj glavi. I najgore od svega – izdan je od strane svog ideala: jedinog čemu je neprikosnoveno vjerovao i što je davalo smisao njegovoj žrtvi. Stoga nije ni čudo da je Strijelac postao takav kakav je, okorjeli cinik koji bez osjećaja lojalnosti manipulira drugima kako mu se prohtije i prezirno gleda na Shira dok se ovaj sprema krenuti putem koji ga je i samog uništio.
Sve u svemu, narativ serije nemilice napada Shira i stavlja ga pred težak izazov. Ideologija mu je prepuna rupa koje njegovi protivnici rado iskorištavaju dok ga vlastita budućnost (doslovno) osuđuje, de facto ga upozoravajući da put kojim je krenuo vodi samo u jad i nesreću. To je trenutak u seriji gdje Shiro kao lik ili ojača ili se slama. On mora naći neki način da odgovori na gornje kritike – i na taj način potvrdi valjanost vlastitih ideala koji čine osnovicu njegovog karaktera.
Shirov odgovor na prvu ruku je jednostavan, no pokazuje stupanj promišljenosti i zrelosti do kojeg je razvojem svojeg lika došao: internalizacija ideala. Shiro je naučio prestati promatrati idealni svijet kao neki imaginarni mutni konstrukt na čijem oltaru žrtvuje svoju životnu sreću i zdravu pamet – već kao nešto što mora doći iznutra, za što se svaki dan vrijedi boriti stotinama malih akcija i gesti u svojoj neposrednoj okolini. Ideja ljepšeg svijeta prestala je biti neki apstraktni ideal koji sliom prilika obitava u Shirovoj glavi te je zaista i postala Shirov ideal. Čak je i cinični Strijelac, suočen s nepoklobljivošću i iskrenošću Shirovog ideala, morao priznati da Shiro griješi samo u svojoj naivnosti – no ne i zbog toga što vjeruje.
Kritiku da ideal nije njegov, nego iskopiran od Kiritsuga, Shiro objeručke prihvaća i tako prvobitnu slabost pretvara u snagu. Činjenica da je ideal naslijeđen, a ne samostalno steknut ne govori ništa o snazi i vrijednosti tog ideala ukoliko je on adekvatno internaliziran (a Shirov to deifnitivno jest, pri kraju serije). Sve ove osobine dobro se ogledaju i u jedine dvije magije koje Shiro koristi tokom serije: projekciji i fortifikaciji. Projekcija mu omogućuje da fizički materijalizira kopiju bilo kojeg oružja koje vidi, dok fortifikacijom iznutra rekonstruira i uvršćuje neki objekt (recimo navedeno oružje). Te dvije magije sažimaju čitav model kako Shiro pristupa svijetu: iskopira neku drugu ideju, zatim je internalizira i očvrsne iznutra te ju na kraju iskoristi kao moćno oružje. U fantastici je vrsta magija koju čarobnjak koristi često prikladna manifestacija njegove osobnosti (mag koji manipulira vatrom često je karakterom temperamentan i stravstven, da navedem banalan primjer) – i Shiro u ovome nije iznimka.
I tek taj i takav Shiro je sposoban da pred kraj serije nešto konkretno i postigne, da bude od koristi umjesto na štetu svojim ciljevima i svojim saveznicima. Prešao i dug put od naivnog mladog dobronamjernika do efikasnog borca za bolje sutra – i pritom nije žrtvovao svoje ideale koji čine srž njega kao lika; već je samo postao pametniji i mudriji u načinu kako ih ostvariti.
Te za kraj, treba reći još i koju o samoj Fate franšizi. Serijal koji je počeo prilično mlako brzo se popravio te zahvaljujući kvalitetnom Fate/zero-u probio u sam vrh akcijskih animea. No, kako to često biva, popularnost neke serije ušla je u obrnutu korelaciju s njezinom kvalitetom. Producenti su zaključili kako će musti zlatnu kravu dokle god stignu odnosno dokle god je Fate serija dovoljno popularna među fanovima. Pritom je nekako kvaliteta pala u drugi plan, slično kao recimo i Star Warsu posljednjih godina (kapa dolje iznimkama poput Mandaloriana). Ako vas zanima Fate serijal, pogledajte Zero, bacite oko na UBW i dajte šansu Heaven’s Feel filmovima – i slobodno preskočite cijeli sijaset nastavaka, dodatnih priča i spin-offova čijim propuštanjem zaista nećete puno izgubiti.
Stoga će i Anime pod lupom ovime zaključiti analiziranje Fate serijala i u sljedećem nastavku pažnju posvetiti nekom od mnoštva drugih zanimljivih animea. Do pisanja i čitanja.
Poslednje epizode poznate serije ,,La casa de papel” odnosno ,,Kuća od papira” izašle su 3. decembra na Netfliksovoj platformi.
Verni gledaoci nestrpljivo su isčekivali drugi deo pete sezone od 3. septembra. Konačno, poslednjih 5 epizoda serije stiglo je u javnost.
Prvi deo poslednje sezone obeležila je smrt glavne junakinje, poznate pod imenom Tokio. Njen odlazak zaintrigirao je fanove i mnogi su počeli da preispituju mogućnost srećnog kraja. Helsinkijevo teško zdravstveno stanje, Riovo slomljeno srce nakon gubika voljene i Stokholmin mentalni krah pojačali su strah gledalaca.
Omraženi Cezar Gandia koji je u 4. sezoni nemilosrdno ubio glavnu junakinju Nairobi, konačno je ubijen. Međutim, dalji planovi policije na čelu sa pukovnikom Tamajom ostali su neizvesni. Saznaćemo da li je Tokio uspela da granatom raznese sve vojnike koji su ušli u banku. Otkrićemo i šta će Alisia uraditi nakon što je pobegla od Profesora. Da li će konačno stati na stranu pljačkaša nakon izdaje kolege Tamaja ili će do kraja pokušavati da potpuno sama svoju bebu i sebe spasi zatvora?
U poslednjim epizodama, saznaćemo da li su glavni likovi uspeli da iznesu zlato iz Banke Španije. Neizvesno je da li su planovi i proračuni Berlina, Palerma i Profesora potpuno dobri. Najmanja greška može da bude kobna za sve članove ekipe. Otkrićemo da li će policija uspeti da ih razotkrije.
Pored toga, ostale su nerazjašnjene uloge sina Rafaela i supruge Tatjane glavnog junaka Berlina. Podsetimo se, Berlin je, znajući da je smrtno bolestan, žrtvovao svoj život zarad tima i poginuo na kraju 2. sezone. Na ovaj način, preostali partneri uspeli su da prežive i pobegnu sa novcem. Saznaćemo da li će se Rafael priključiti pljačkašima i pomoći im da pobegnu sa zlatom ili će, naprotiv, raditi protiv glavnih junaka. Otkrićemo i da li su Tatjana i Alisija povezane kao što su mnogi spekulisali.
Ono što je najvažnije jeste da ćemo saznati da li će naši omiljeni kriminalci uspeti da izađu iz pljačke kao pobednici. Hoće li poznate maske pasti pre dolaska do cilja? Hoćemo li izgubiti još nekog dragog lika? Videćemo i da li će pljačkaši zadržati podršku naroda i ostati upamćeni kao junaci, a ne kao zlikovci.
Sve odgovore dobili smo u scenama poslednjih pet epizoda koje nas čekaju da ih pogledamo. Fanovi se teškog srca opraštaju sa serijom koja se emituje još od 2017. godine. Ipak, krajnje je vreme da se ova popularna priča završi i da dobijemo konačni rasplet koji dugo očekujemo. Bella ciao!
Pre mesec dana, imao sam tu čast da posetim 37. Varšavski filmski festival koji je uprkos svim naporima ove pandemije da ljude društveno udalji, uspeo da opravda ono: ’međunarodni’, u svom imenu. Selekcija filmova iz raznih zemalja, nažalost, nije nam pružila mnogo izbora na polju fantastike i njoj srodnih žanrova. Možda su se upravo zbog te jalovosti u ponudi ova dva debi filma kojima bih želeo da se bavim istakli kao jedini reprezenti fantastike. S druge strane, pre bih rekao da je upečatljivije je to što se radi o filmovima čiji temelji tonu pod sopstvenom težinom, kao rezultat traljavo izvedenih građevinskih radova sa minimumom regulacije. Gradnja na čijoj bi izvedbi verovatno i najbolji graditelji zakazali jer se radi o temama koje pogađaju srž sadašnjeg trenutka.
Teme digitalnog prostora i odnosa mladih prema tim prostorima, kojima film #BlueWhale prilazi putem horor rukavca ukletih sila sa dominantnom ljubavnom pričom u srži tog crnila, dok je temama ličnih sloboda, ropstva i autentičnih iskustava u vremenima suzbijanja sloboda i manjka novih iskustava film Dan kada sam pronašao devojku u smeću prišao kroz jednu mešavinu tehno-futurizma i road-movie žanra. Nažalost, iako su semena ovih tema zdrava, zemlja nije plodna a i godina sušna, ostavljajući nam ovu jalovost za prekopavanje i đubrenje u nadi da će sledeća sezona biti bolja. Bacimo se na prekopavanje.
Dan kad sam pronašao devojku u smeću (Dzien w którym znalazlem w smieciach dziewczyne; g. 2021)
Kada govorimo o pogledima u daleku budućnost i predviđanjima njenih kobi, prva stvar koja se ljubiteljima naučne fantastike javlja negde u zadnjem planu je Ursula Legvin i njen stav koji se najlakše može svsti na: buduće je sadašnje. Ima nečega u jednoj takvoj vrsti distance gde sadašnjojst možemo najbolje sagledati tek kada uhvatimo neke njene tendencije i odvedemo ih do radikalnosti u jednom potpuno drugom vremenu, dajući nam šansu da te vrednosti sagledavamo nepristrasno s druge tačke gledišta. Ali ukoliko distanca daleke budućnosti adresira sadašnost, da li bismo mogli reći da scenario bliske budućnosti, poput Uelbekovskog romana, zapravo od nas zahteva da uzmemo u razmatranje: da li je ovo pravac u kojem se zapravo krećemo? Pitati se o dalekoj budućnosti je izazovno, ali prava je hrabrost zapravo reći: sutrašnji dan će vam ovako izgledati. Koliko je onda ovaj distopijski film hrabar? Koliko i ratni dezerter, jer će se svojih zadatih tema i distopijskog žanra držati vrlo kratko, dok ne izvrši jedan ‘run for cover’ manevar, bežeći u potpuno drugi žanr, temu, senzibilitet… da skratimo priču, prosto bežeći od samog sebe.
Godina je 2028. i Poljska vlada je pronašla potpuno nov pronalazak kojim su uspeli da reše problem gustine zatvorskih osuđenika. Kontrola uma putem vakcinacije (da, dobro ste to pročitali). Procesom vakcinacije ranijim zatvorenicima se kod vrata u predelu kičmene moždine usađuje poseban čip, zajedno sa okovima koji im oko vrata ostaju poput ogrlice, koji umrtvljuju sve moguđe senzacije i nagone zatvorenika, pacifizujući ih do tačke da nisu ’opasni’ po spoljni svet, ali u isto vreme ni funkcionalni, svodeći ih na poslušne automatone. Glavni lik je usamljeni i brigom istrošeni YouTube influenser i društveni aktivista po imenu Sajmon Herc (Michal Krzywicki), koji ne može da podnese autoritarnost aktuelnog režima i objavljuje da će u znak protesta na dočeku Nove godine na svom kanalu upriličiti uživo prenos sopstvenog samoubistva. Sponzorstva za događaj već su ugovorena, sa ciljem pomaganja žrtava vakcinacije, njegovi organi već obećani ljudima kojima su prekopotrebni, ali kada jedne večeri u smeću pronađe automaton-devojku po imenu Blu (Dagmara Brodziak) čiji je čip za kontrolu izvađen, Sajmonova nova misija u životu biće sprovođenje Blu do bezbednog mesta van granica zemlje gde će biti bezbedna.
Najveći problem ovog filma svakako je nekonzistencija. Šta je uopšte motiv za jedan ovakakv film? Ili je možda bolje pitanje, šta su autori želeli da publika doživi kao glavni motiv filma? Jer su oni svoje motive obznanili tokom razgovora s publikom nakon projekcije, čineći nas još zbunjenijim jer film kojem smo svedočili kao da radi protiv sopstvene teme koja se ispoljava tek u drugoj polovini, u potpunosti negirajući sopstveno izvorno polazište. Početak obećava distopijsku priču koja se bavi pitanjima slobode. Da li će film adresirati novi zakon o zabrani abortusa u Poljskoj? Uostalom, može se reći da čak i oni najtvrdoglaviji od Fukoove studije Nadzirati i kažnjavati zatvor kao instituciju prepoznaju kao problematičnu instituciju, najblaže rečeno, možda film želi da se bavi time? Generalno, način na koji tretiramo bivše zatvorenike jednako je problematičan, žigošući ih na način koji ih prati kroz život i nedozvoljavajući im da se integrišu nazad u društvo. Možda je taj odnos prema drugosti u pitanju? Ne, apsolutno ništa od toga. Film je savršeno nezainteresovan da se zapita o implikacijama niti jedne od od tematskih pretpostavki koje postavlja svojim zapletom. Ovakva neopreznost dostiže komične razmere time što se, od početka rada na scenariju pa sve do same premijere, dogodila svetska pandemija u kojoj je vakcinacija jedan od bauka svakodnevnice. Stoga, naravno da se tokom već pomenutog razgovora s publikom tu zatekla i šarmantna bakica koja je puna ushićenja autorskoj ekipi prenosila koliko ju je pogodila aktuelnost teme kontrolisanja populacije vakcinacijom. Razmetanje žanrovskim označiteljima kojih se proizvoljno odričeš je jedno, i biti idejno-teorijski naivan je takođe oprostivo, ali zaime boga, zašto bi dopustio da te ljudi nedvosmisleno povezuju sa Slavicom iz Bajmoka?
Dvoje scenarista, koji igraju i dve glavne uloge Sajmona i Blu (Michal potpisuje i režiju), želeli su da se bave intenzivnom senzualnožću. Kao neposrednu inspiraciju navode youtube video u kojem daltonisti po prvi put sa naočarima mogu da vide živopisnost svih boja koje ranije nisu mogli da iskuse, a ovaj distopijski scenario bio je samo potrebna modla kao posrednik do ovog motiva. Zbog toga, čim Sajmon i Blu odlaze na put kroz poljsku provinciju do granice sa Švedskom, film prestaje da bude trapava distopija i postaje zanimljiv i šarmantan road movie. Čak je i zanimljivo kako svi oni estetizovani kadrovi kao u Terensa Malika (ruka koja prolazi kroz žito iz donjeg rakursa, itd) a koji bi trebalo da naglase poetičnost prirodne teksture, u jednom ovakvom filmu imaju smisla jer posmatramo devojku čija se čula pred nama baždare i usklađuju na nov intenzitet te je samim tim jedan Malekovski vizualni kliše, koji se prelio i na tv reklame i spotove, ovde zapravo potpuno smislen i opravdan postupak. Ali sve hvale na račun ovog filma tu staju. Sajmon bi trebalo da bude internet influenser, ali je njegov selebriti status više kao status televizijske poznate ličnosti. Tu su i dodatni narativni rukavci sa njegovom bivšom devojkom, takođe aktivistinjom, koji ne odlaze igde. Uz ove i ranije nabrojane mane, za ovaj film možemo reći da je na momente šarmantan (čemu doprinosi i DIY dojam jer je očigledno snimljen sa minimalnim sredstvima, za šta uvek imam veliko poštovanje), ali je u celini krajnje nespretan (najblaže rečeno, čak ukoliko se u obzir uzmu okolnosti da se radi o debitantskom filmu).
Želim da se igram aka #BlueWhale ( Ya khochu v igru, g. 2021.)
Vaše milo dete, taj anđeo naivnog pogleda, ulazi u adolescentsku dob. Provodi previše vremena u toaletu. Primećujete da vam lekovi nestaju iz fijoke. Drugari sa kojima se nekada družila ne javljaju vam se više na ulici, neprijatno obaraju poglede ili prelaze na drugu stranu ulice. Niste dobili niti jedan kontrolni na uvid od početka godine. Dete vam je rasejano, srdito… sumnjate na najgore, stoga je lišavate slobode kaznom u sobi (na bezbednom), ali ono čega niste svesni je da se poročni demoni koji uhode vaše dete ne nalaze u mračnim haustorima i pasažima prljavih ulica. Ti demoni nalaze se upravo u njenoj sobi u koju je zatvorena.
Mogao bih da se kladim da je autorska ekipa zamišljala otprilike jedan ovako patetično-bedan byline novinski članak, kakve su poslednje dve rečenice prethodnog paragrafa, dok su pisali projekat ovog filma, ubeđujući i sebe i finansijere kako su društveno angažovani i relevantni sa temama kojima se bave. Jeftina angažovanost i aktivizam izazivaju samo teški transfer blama i gnara, čineći ih nepodnošljivim za gledanje (pogotovo ukoliko niste spremni da zaglođete tu internet vam kvari decu kosku). Zato se zahvaljujem autorskoj ekipi jer se ovde ipak ne radi samo o transferu blama… ovde imamo posla sa autentičnim pripadnikom vrste: toliko loše da je dobro, filma.
Sedamaestogodišnju Danu, kao i čitavu njenu okolinu, do srži potresa tragična smrt njene mlađe sestre koja se bacila pod voz u pokretu, dokumentujući čitav taj čin kamerom svog pametnog telefona. Ubrzo intruzivne misli: da li je ona doprinela tome da njena sestra sebi oduzme život, opsedaju Danu, i u tom trenutku, nakon pretrage njene internet istorije, pronalazi da je ona učestvovala u internet izazovu pod heštegom: #BlueWhale. Izazov koji podrazumeva od svojih učesnika spremnost da odu do samog kraja. Nakon ovih saznanja, Dana biva rešena da se priključi izazovu kako bi pronašla osobu koja stoji iza samog izazova i osvetila se za smrt svoje sestre. Samo, sa učešćem u izazovu, uvek postoji opasnost da u svojoj rešenosti da pronađe tu osobu, i ona sama ode predaleko i nastrada. Ali nema razloga za brigu, dokle god je sigurna u svoje namere i dokle god ima razloga za životom… zar ne? Na kraju krajeva, zašto bi neko poželeo tako nešto?
#Blue Whale je fiktivna dramatizacija internet fenomena koji je zaokupio rusku javnost 2015. godine kada se taj hešteg pojavio, misleći da mladi izvršavaju samoubistva sledeći instrukcije izazova. Iako se skandal ispostavio kao fiktivan, u godinama koje su sledile, inspirisao je mnoge slične izazove koji su vodili ka smrtnim ishodima. Sve ovo čini temu izrazito teškom i opterećujućom za pristupiti joj, i već na tom osnovnom nivou on nema prolaznu ocenu, ali ono šta film sa popravnog šalje pravac na ponavljanje razreda je to što on ne samo da ne razume prirodu depresije i samoubistva kao teme, već ne razume ni prirodu paradruštvenih odnosa koje društveni mediji podstiču, eksploatišući veoma ozbiljan problem kroz različite (nekompatibilne) žanrovske trope koje su odavno izlizane.
Jedna stvar koju je film donekle dobro ukačio, jeste predstava tog čuvenog život u ekranu (screenlife) gimika, smeštajući čitavu radnju priče u desktop okruženje ili u displej pametnog telefona. Ono po čemu se ističe i razlikuje od filmova poput Bez prijatelja (Unfriended, 2014.) je što umesto da doslovno prikazuje statičnost i bezdogađajnost nečijeg desktopa, #BlueWhale pokazuje šizofrenost dopaminsko-upaljujućeg kockarskog mentaliteta koji društveni mediji proizvode u svojim korisnicima, time što svojoj publici ne daje ni trenutak predaha. Rez je verovatno najosnovnija osobenost filma kao medija, te su autori svaki put kada su suočeni sa izazovom prikaza desktop ili mobilnog prostora, suočeni sa jednim neprekinutim, kadrom koji je ili pun praznine ili ekspozitornih informacija, koje ne samo da nisu filmične, već u svojoj biti ne iscrpljuju jednu od osnovnih karakteristika filma kao medija (rez). #BlueWhale to rešava tako što će varati, i prosto rezati na detalje tog virtualnog okruženja radi gradacije: naglo zumirati pojedine delove ekrana, ili praviti neprimetne prelaze sa desktop okruženja na mobilno. Ovi prikazi ekrana nisu doslovni, mogu se možda doživeti i kao impresije tih prostora kako bi ih tinejdžer/ka i doživeo/la: sa puno manije isčekujući svaku sledeću notifikaciju, gradirajući tenziju kroz sveke tri tačkice koje najavljuju da osoba sa druge strane kuca svoj odgovor na poruku. Rediteljka Anna Zaytseva, je već ostvarila zapaženi uspeh dramatizujući istu temu kroz tu život u ekranu estetiku, u seriji Youtube video klipova koji su u Rusiji doživeli zapažen uspeh. Jedan od producenata je i Timur Bekmambetov, koji kao da je namerio da od te estetike napravi zasebni pod-žanr, pre toga producirajući filmove u serijalu Bez prijatelja (Unfriended), kao i film Potraga za ćerkom (Searching, 2018) koji je do sada i najbolji film koji se oslanja na tu estetiku. Sa takvim pedigreom, onda ne treba ni da iznenađuje takav vid komotnosti u tom tipu vizualnog izraza, ali je uprkos svojoj delimičnoj efektnosti on za početak lenj, a onda zapravo i jedan od glavnih krvnika ovog filma koji ga od samo lošeg, čine toliko lošim da je odličan.
Konstantno prenaglašavanje tih sitnih radnji: od klikova mišem, do otvaranja notifikacija, sa upotrebnom najjeftinijih zvučnih efekata kojih smo se svi odavno naslušali, naprotsto dobija komičnu dimenziju. Rediteljka filma očigledno želi da temu doživljavamo ozbiljno, ali nisam siguran kako da shvatim te namere i napore kada film upotrebljava nešto najbliže Vilhelm vrisku prilikom nečijeg samoubistva. Pored toga se rediteljka oslanja na mnoge vizualne reference horor filmova, poput onih iz Isijavanja (1980), Kruga (The Ring, 2002), Veštice iz Blera (Blair witch project, 1999) pa donekle i Psiha (Psycho, 1960), potpuno izbacujući publiku iz trenutnog doživljaja, čineći film krajnje neozbiljnim. Ukoliko je film nameravao da bude obavijen toliko debelim slojem ironije, šala je na njihov račun jer se niko nije smejao zajedno uz film, već njemu samom. Način na koji se osvetnički horor kombinuje sa ukletim silama osobnenim za neki katoličanski horor, a onda sve to kombinuje sa jednom ljubavnom pričom stvar čini još smešnijom.
Ukleti horori poput Egzorciste (The Exorcist, 1973) za cilj imaju da te učine sitnijim od makovog zrna, potpuno bespomoćnim u rukama zlih sila koje mogu izbiti kada god je njima ćef, i jedino šta je održava u životu je milost božija. I kako onda nekome uterati jedan takav strah u kosti kada s jedne strane, negativac seje strah koliko i maskirani ubica u Mrak filmu (Scary movie, 2000.), a s druge strane želi da te ubedi u osvetničku misiju kroz Danine vrlo ubedljive napore u isleđivanju i dokumentovanju toka odvijanja izazova. Dodajmo tome da akteri iz nekog razloga svi kucaju poruke jedni drugima na engleskom, iako je sve smešteno u Rusiju, do kraja ističući lažnost angažovanosti u filmu o lažnom izazovu koji je digao lažnu uzbunu. Tako da je i ono malo emocije koju film izvlači iz gledalaca upravo takva: lažna.
Poozdrav, naši dragi Autostoperi/ke. Ponovo se nalazimo na istom mestu i u isto vreme. Nadam se da ste mi svi dobro.
Uskoro će i Nova godina i Božić i nadam se da ćete bar deo praznika posvetiti sebi i nekoj od knjiga koju ćemo vam preporučiti.
I nadam se da ćete možda nekom darivati knjigu na poklon.
Meni iskreno, knjiga je najlepši poklon, posebno fantastična. Sa jednom knjigom, vi možete da se iznova i iznova vraćate nekom svetu i da istu knjigu čita više generacija. Na Islandu kažu, postoji i čitav jedan praznik kada se poklanjaju samo knjige. Nove cipele se mogu pohabati, nove pantalone izlizati, igračke pokvariti – knjigu možete čitati i sto godina a da proces čitanja ostane jednako uzbudljiv.
Dobro. Sada možemo da krenemo.
Ah, da. Pre nego što krenemo dalje, jedna novost. Od ovog puta ja ću vas voditi i kroz srpsku i kroz stranu fantastičnu galaksiju. Zadatak je zahtevan ali se nadam da ću vam biti dobar putovođa kroz fantastiku. Ovog meseca smo vam pripremili mnogo toga, ali da vam ne otkrivam odmah sve.
Vežite se, pa da krenemo!
„Osmeh Kraljevića Marka”, Margerit Jursenar
U izdanju Sumatra izdavašta stiže nam zbirka priča čuvene francuske književnice, Margerit Jursenar.
Jursenar, koja je starijim čitaocima verovatno poznata po svojim kultnim romanima „Hadrijanovi memoari “ i „Crna mena”, upoznaje se na ovaj način sa mlađom publikom preko prevoda zbirke priča, u kojoj su čak tri inspirisane srpskom epskom tradicijom.
Osim tih priča, nalazi se još sedam vrhunskih priča inspirisanih mitovima i legendama orijentalnih naroda, a u kojima se vešto prepliće ovozemaljsko sa natprirodnim.
Na koji način je možda najbolja francuska književnica razumela našu epsku tradiciju, saznaćete ako pročitate ovu zbirku priča.
„Sluz i žuč”, Nenad Racković
U izdanju beogradske „Lagune” stiže nam kratak roman Nenada Rackovića. Beskompromisan, bez dlake na jeziku, Racković vodi svog glavnog junaka kroz fantastični svet u kome je nadrealno preuzelo ulogu realnog i u kome je uteha najskuplja stvar.
„Sluz i žuč” je priča u kojoj potraga glavnog junaka za egzistencijalnim smislom dovodi do razotkrivanja zataškane i nimalo prijatne stvarnosti. Rackovićev junak je, kako je rečeno, „mrtav čovek u mrtvom gradu” koji poseže za surogatnom utehom jer je smisao odavno izgubljen.
Da li će u tome naći utehu saznaćete u ovom, za naše prostore, jedinstvenom romanu.
„Ljudska grla ili Levoruki”, Ilija Bakić
Izdavačka kuća Solaris objavila je novi roman Ilije Bakića, pod naslovom, „Ljudska grla ili Levoruki “.
Roman pripada žanru alternativne istorije i bavi mogućnošću da saveznici nisu uspeli da onesposobe nemački nuklearni program.
U tom košmarnom scenariju, nacisti uspevaju da atomskim oružjem primoraju saveznike na kapitulaciju uspostavljajući pritom svoj sistem. Taj novi svet, nastao je na zgarištu starog i u njemu dominira Četvrti rajh. To je svet u kome se košmarno mešaju prošlost i sadašnjost, drevne ratničke tradicije i moderna surovost i na čijim obodima žive ljudi trajno obeleženi upotrebnom nuklearnog oružja.
Feudalizam je ponovo uveden i feudalci se za slavu i prevlast nadmeću u od vlasti dozvoljenim bitkama svojih vojski sastavljenih od kmetova.
Priča prati Levorukog, mladog ratnika i kovačkog šegrta na imanju jednog od feudalaca. Kada njegovom gospodaru ponestane boraca za ratne igre, određen je za člana ekspedicije poslate u radioaktivnu zonu na rubnom području Evrope, kako bi se pronašli novi boric – i to putovanje će promeniti njegov život zauvek. Na koji način i kako, saznaćete u ovom romanu.
Fantastika (Komplet), Džordž R. R. Martin, Stiven Erikson, Džo Aberkrombi, Marlon Džejms
Beogradska Laguna donosi jedinstveni komplet fantastičnih romana velikana fantastike našeg doba – Džordža R.R. Martina, Stivena Eriksona, Džoa Aberkrombija i Marlona Džejmsa. U njima, čitaoci će uploviti u izmaštane svetove u kojima važe posebni zakoni i gde nema granica fantaziji i avanturi. Bilo da se prvi put suosrećete sa delima ovih pisaca ili ste njihov verni fan, ova jedinstvena kolekcija je prava stvar za zimske dane.
„Veliki lov”, Robert Džordan
Kako je nova serija „Točak vremena” krenula da se emituje, Laguna je odlučila da reprintuje već objavljen istoimeni serijal, koji važi za jedan od najboljih epskih serijala ikad objavljenih.
Avanture Perina, Randa i Meta, trojice mladića iz Dve reke, započete „Zenicom sveta”, daleko su od kraja.
Legendarni rog Valera biva ukraden iz tvrđave i na mladim junacima je da ga nekako vrate, usput izbegavajući zamke Mračnog. Dolazak neobične armije preko mora učiniće ovu potragu još težom i zamršenijom. Da li će oni uspeti da odbiju osvajače i povrate rog, saznajte u ovom romanu.
„Čuvari šume”, Tim Lili
Nismo zaboravili ni naše mlađe Autostopere.
U izdanju Propolisa, stiže roman za decu „Čuvari šume”.
Roman prati Fitiljka, siroče koje provodi tužne dane u sirotištu u Košmraku, kojim rukovodi Baba Groza. Tamo nikad nije zakoračio nijedan usvojitelj i nijedno dete nije izašlo iz sumornog sirotišta. Fitiljko sanja o bekstvu ali gotovo da gubi nadu da će moći da pobegne od tako zlehude sudbine. Jednog dana međutim, on upznaje Svetlace, čuvare šume, kojima spašava bebu. Zahvalni što im je spasao bebu, nude mu početak novog života, s njima u divljini što Fitljko prihvata. Da li će Fitljko upseti da se izbavi iz sirotišta naši najlmađi saputnici mogu saznati u ovoj knjizi.
To bi bilo sve za ovaj put.
Lepo provedite praznike pa se vidimo, na istom mestu u januaru.
Trag skupog parfema se širi od ulaznih vrata infektivnog odeljenja opšte bolnice. Uobičajeni, teški mirisi medikamenata i neokupanih tela na trenutak bivaju potisnuti zavodljivošću jake uljane baze jasmina. Poslovno obučena žena sa neuglednim svežnjem u rukama ulazi u jedinicu intenzivne nege i kreće pravo ka sobi punoj pacijenata na aparatima. Na trenutak zastajkuje da bi ukrstila pogled sa dežurnim tehničarem koji upravo izlazi iz sobe. Ulazi unutra, zatvara vrata i na bravu zaglavljuje naslon od stolice. Staje nasred prostorije i pažljivo otvara svežanj. Krkljavo disanje svesnih pacijenata se pojačava, a harmonični zvuci sa aparata odjednom postaju haotični. Odsjaj svetlosti zujavih reflektora se odbija o krvlju umrljan kuhinjski nož u njenim rukama, dok se ona zadovoljno smeši.
Nadam se da uviđate očigledne elemente horora u ovom kratkom pasusu, ali je bitno da razumemo koji su i kako ih iskoristiti ukoliko želimo sasvim određeni efekat naše priče. Pretpostavimo da poslovno obučena žena nije neko kome će tek tako praviti problem na recepciji, pa možemo da zamislimo da je dežurni uz osmeh i poverenje pustio ubicu ne uvidevši nepravilnost u svežnju. Svežanj svako može nositi, ali da poslovno obučena žena u rukama drži krpetinu, koja je u očiglednom kontrastu sa njenom celokupnom pojavom je detalj koji će iole pažljivom čitaocu pokrenuti alarm da se nešto potencijalno opasno, ili makar nepredvidivo, sprema. Takođe, imamo sumnju da je postojao neki dogovor sa tehničarem pored kojeg je olako prošla, a možda je samo bilo vreme posete?
Definicija žanra i zašto je (ne)potrebna
Horor je fikcija i pripada rodu fantastike. On može biti sasvim naslonjen na realizam u nameri, stilu i odabiru mesta i karaktera, ili u potpunosti imati posla sa mitološkim, ili sasvim izmišljenim bićima i lokacijama: ili može biti bilo gde na liniji između pomenutih krajnosti. Takođe, može postojati kao svesno građeni žanr, sa jasno ciljanim reakcijama čitalaca, ili poslužiti kao metoda građenja i pojačavanja nekog drugog žanra, recimo trilera, ili naučne fantastike. Svakako nema ograničenja u upotrebnom smislu (ukoliko ima opravdanja za korišćenje). Na ovom mestu ću se baviti hororom kao žanrom, književnom vrstom u užem smislu koja za cilj ima baratanje sa sasvim specifičnim emocijama.
Jako je pogrešno misliti da je horor tu samo zarad nečijeg plašenja i izazivanja osećaja straha i nelagode. On jeste i to, ali je i mnogo više od toga.
U vezi prethodne rečenice moram da napomenem da nikada nisam delio mišljenje sa ljudima koji sude o žanru po tome koliko ih je priča „uplašila“, ili izazvala slična osećanja. Horor suštinski barata sa emocijama i stanjima kao što su strah, užas, napetost, iščekivanje, iznenađenje, ali nije banalno sveden na njih. Žanr se, pre svega, izvodi iz namere pisca i žanrovskih elemenata i momenata, ali ne nužno iz pretpostavke da mora da deluje šokantno ili da skandalizuje na bilo koji način. Ovo poslednje je bitno razumeti na pravilan način, da se žanr ne bi doživeo kao kič sredstvo za zabavu. Skandal i strah – da, svakako, ali ne u funkciji pukog estetskog zahvata.
Postoje dva problema s ovakvim pristupom u kojem se zahteva, ili očekuje tražena emotivna reakcija. Pre svega, žanrovski momenat može biti jako široko postavljen i sproveden tako da do kraja ne bude naglašen, da bude samo prikriven i u nagoveštaju. Recimo, Poova pripovetka/novela „Avantura Artura Gordona Pima“ teži ka realističnom prikazivanju čak i stvari kakav je kanibalizam i ne primećuje se lagani odlazak u fantastiku. Međutim, kraj je izveden kao potpuni horor u žanrovskom smislu. U trenutku kada čitalac očekuje izlaz glavnog junaka iz neugodne situacije, ono što sledi je hladan tuš i jezovito otrežnjenje. Dakle, Po je udario šamar svima sa bilo kojim očekivanjem u toku čitanja ovog romana. To nije usamljeni primer, Toporov „Stanar“ se dobrim delom bazira na saspensu i podizanju iščekivanja momenta strave bez standardnih krvoliptanja i sličnih proverenih metoda. Nisu svi Po i Topor i ne treba težiti prikazivanju žanra samo iz toga ugla, ali je poenta da može i tako i to da ispadne vrhunski.
Drugi problem u vezi iščekivanja potencijalno „preplašljivih“ dešavanja je njihovo komponovanje i fini prelazi koji su uključeni u gradnju priče. Naime, ako horor ima potencijala da uplaši i skandalizuje, a to ne uradi, onda je u pitanju promašaj. Koliko god nisam za to da se potencira momenat straha kako jedino oruđe u izgradnji žanra, još manje cenim nedovoljno iskorišćen momenat, kada je trebalo čitaocu pružiti totalni debakl moralnih i racionalnih barijera. Tamo gde može da udari jako na emocije, žanr mora da udari najjače. Najgora stvar za pisca je pokušaj političke korektnosti, što zbog osude kritike i javnosti, što zbog pretpostavke da će čitaocu biti „previše“. Smatram da u procesu stvaranja ne treba misliti o „manje bitnim“ stvarima kakve su čitaoci, ili javnost. Nije da čitaoci nisu bitni, daleko od toga, ali – delo je bitnije. Ne može se svakome udovoljiti, ali se može lako ogrešiti o sopstveno delo, a od toga nema goreg momenta. Dakle, tamo gde treba da bude jako, neka ide na maksimum!
Drugim rečima, flertovanje sa publikom se primeti izdaleka i redovno ne dobije dobre kritike od strane istinskih poznavaoca žanra. To ne znači da će takav pisac napisati lošu knjigu, već da je mogao bolju. Odrediti ciljnu grupu je sasvim u redu, ako su vam svi likovi tinejdžeri, pa želite da sleng i ritam donekle prilagodite takvoj publici. Samo, to ne znači da roditelji koji imaju decu tinejdžere neće uzeti to da čitaju. I njih morate pokušati da oduvate situacijom u koju im stavljate decu koju zamišljaju kao svoju dok čitaju. Možda će neko dete uzeti da čita taj tinejdžerski slešer. I njega morate oduvati, kao mene Barker, Po, ili Straub u srednjoj školi. Fokus treba da postoji zbog autora, a knjiga će naći put do publike. Ako je urednik dobar, autor se neće izgubiti u formi, a reakcija publike neće izostati.
Osnovni i tipični elementi horora
U tom smislu, ako određujemo okvire horora kao žanra (ne kao puke narativne alatke), trebali bi uzeti u obzir osnovne elemente kao što su mizanscen (mesto), karakteri, priča, i vreme dešavanja. Ali, ovi elementi su zajednički svim književnim rodovima i vrstama, trik je u tome na koji se način koriste u žanru. Zato se neću posebno baviti njima jer su opšte mesto svim književnim rodovima i vrstama. Osnovni elementi se sami od sebe pretvaraju u žanr kad su pravilno vođeni i potpomognuti drugim, koji su tipični i žanru inherentni. Kombinacijom osnovnih i tipičnih žanrovskih elemenata se dobija dobra, ili loša horor priča. U kojoj će razmeri biti zastupljeni zavisi od autorove namere i majstorstva, bitno je da su prisutni u nekoj meri.
Strah – rečeno je već da horor ne mora nužno da uplaši (tj. da se isključivo fokusira na plašenje), ali elemenat straha mora postojati kao sastojak. Budući jedna od osnovnih, najjačih i najdubljih emocija, doziranje straha u priči može imati veliki značaj. Bitno je kako se bazične emocije koriste i čemu služe. Strah se kao elemenat može sasvim postepeno graditi, kao u Le Fanuovoj majstorski izvedenoj „Karmili”, gde iz scene u scenu imamo postepenu suspenziju neverice i otkrivanje stvarne pretnje. I sve to samo da bi se pokazalo da je monstrum sa kojim imamo posla daleko opasniji. Tako se akumulirani strah okida u momentu kada kreće preokret, a tempo se pojačava, sve do samog kraja. Na ovaj način izazvana emocija, ne samo da je žanrovski opravdana, već je i dovedena do maksimuma pažljivom gradacijom.
Saspens – neizvesnost, iščekivanje. Moćna stvarčica koja je puno korišćena u triler žanru, ali se obilno koristi u hororu, kao i u mnogim drugim. Gradacija saspensa je nešto što atmosferu čini napetom do samog kraja, ukoliko je pravilno sprovedena. To znači da će se neizvesnost povećavati dozirano tako da na kraju odvede čitaoca do klimaksa, ili da ga „navuče“ na pogrešan zaključak ukoliko se nešto drugo dešava, kako bi se momenat klimaksa odložio i pojavio kada je potrebniji. Recimo, gledajući film „Psiho” (ili, čitajući istoimenu knjigu Roberta Bloha), u legendarnoj sceni ubistva u kadi imamo tek jedan od klimaksa. Iako deluje kao centralna scena, do koje vodi pažljiva gradacija saspensa, tu se iščekivanje ne završava. Sama scena nam govori da postoji nešto još gore što vreba iz kuće Normana Bejtsa, ka čemu nas vodi dalji tok priče. U trenutku kada saznamo strašnu tajnu sakrivenu u podrumu, što je pravi vrhunac priče koji izaziva dublje emocije od prostog straha za nevinu žrtvu koja ne vidi kako joj se neko prikrada, dobijamo jak žanrovski momenat koji predstavlja katarzično iskustvo za čitaoca. U završnoj sceni vidimo ono što Norman Bejts zaista jeste, ne samo obični ubica žena, već psihički ozbiljno poremećena osoba, tako da taj susret sa njegovim ludilom ostavlja daleko dublji trag od scene u kadi. Na taj način je pun efekat postignut. Naš Norman nije samo običan ludak iz komšiluka sa mizoginim nagonima, on je – Psiho. Monstrum je rođen, a autor nam je to otkrio tek kada nas je pustio da mu zavirimo u podrum, tj. u podsvest. Saspens je elemenat koji je u ovom ostvarenju naročito izražen i čini jednu od glavnih okosnica žanrovskog momenta.
Misterija – Tajna koja se postepeno razotkriva je žanrovsko oružje koje može raspaliti maštu čitaoca do samog kraja priče. Razume se da važi kao i za sve ostale pomenute alatke – pod uslovom da se gradi kako treba i da je stilski i tehnički podržana. Sama misterija može biti vezana za mesto, ili karakter, za natprirodnu pojavu, kliše „proklete knjige“, ili nešto drugo. Važno je da ona bude sveprisutna i da prožima priču u svakom trenutku. Obično je jako prisustvo elementa misterije praćeno nekom vrstom detektivske potrage, dedukcije, ili bilo koje metode koja će karaktere odvesti verovatno pravo u propast, ili po život nepovoljnu situaciju. Sjajan primer je knjiga Adama Nevila „Last Days”, kod nas pomalo nesrećno i devalvirano prevedena kao „Kult”.
Iznenađenje – Retko šta može da više poljulja čitaoca i u potpunosti ga „zakuca“ za delo od dobrog elementa iznenađenja. To znači da je sasvim u redu da na dve stranice opisujete povratak deteta iz škole, gde ga čeka žurka iznenađenja za dvanaesti rođendan, uz naraciju koja predstavlja čistu nevinost i radost koja tek treba da iskusi život. Zatim, bez emocija, sasvim hladnokrvno uvedite serijskog ubicu kako izlazi iz mračne ulice, otima dete i opišite šta mu radi satarom koju vadi iz kaputa… Dozvoliti da se najneviniji lik pretvori u manijakalnog ubicu i sasvim izgubi razum je takođe sjajan žanrovski momenat, koji jeste korišćen mnogo puta, ali baš zato što radi posao. Setite se osrednjeg filma Pitera Džeksona „Divne kosti” i događaja s početka. Upravo se o tome radi. Ukoliko se šok proistekao iz iznenađenja pravilno razvije u pravom momentu, žanr će se sam od sebe otvoriti i ponuditi puno zanimljivih opcija.
Tropi ne služe da bi se izbegavali, već da bi se koristili kao alatke za oblikovanje žanra!
Tropi, klišei, opšta mesta, truizmi… sve su to nazivi za šablone koji su prepoznatljivi u svim vrstama književnosti, od glavnog toka do pojedinačnih žanrova. Koliko puta ste se zapitali čitajući knjigu, ili gledajući film, „odakle mi je ova priča poznata?“. Možda baš zato što ste je pročitali i videli više puta, ili makar taj jedan deo koji vam je „upalio lampicu“ da je nešto već viđeno.
Stvar sa tropima je takva da su mišljenja o njima prilično podeljena. Veliki broj autora, kritičara i konzumenata tvrdi da ih treba izbegavati iz nekoliko razloga koji se najčešće pominju. Recimo, neki će tvrditi da je to sve već upotrebljeno mnogo puta i da autor koji se oslanja na trope nije previše originalan. Drugi tvrde kako su tropi istrošena i ispošćena mesta i kako je nemoguće reći nešto novo što već nije negde drugde upotrebljeno. Naposletku, nemali je broj onih koji žele originalnost po svaku cenu, pa i po cenu da im forma i suština ostanu negde na pola puta od ideje do realizacije, samo da bi se okrenuli maniru izbegavanja tropa. Odgovorno tvrdim da je svaki prenaglašeni manir (namerno korišćenje određenih figura i formi kako bi se sugestivno stekao utisak originalnog i avangardnog stila.) daleko pogrešniji i pogubniji po samo stvaralaštvo od inteligentnog korišćenja tropa.
Stvar nije u tome da li ih koristite, već kako ih koristite. Izlet u šumi gde nešto pođe po zlu, ukleta lutka koju roditelj pokloni detetu, knjiga koja je malo življa nego što izgleda, slučajni greh iz mladosti koji ponovo kuca na vrata i slični klišei su stvari koji kod tehnički slabijih pisaca mogu zaista delovati užasno, ali ne u žanrovskom smislu, već po krajnjem rezultatu. Međutim, ako iskoristite strukturu klišea i pokušate da balansirate postavku i likove, uz dobru priču to može ispasti veoma originalno i zanimljivo. Možda su brat i sestra koji se gube u šumi demoni koji su odgovorni za mnoga zlodela po kraju, a hrabra egzorcistkinja, koju oni nazivaju vešticom pokušava da ih namami žrtvujući svog člana porodice zarad dobra zajednice. To onda nisu standardni Ivica i Marica, već nešto sasvim drugo. U tom slučaju nemamo kliše koji predstavlja decu koja odlutaju u šumu gde ih čeka zla veštica, ili neki drugi strašni usud. Svakako zvuči kao zanimljiva vežba.
Odredite osnovni ton vašeg pisanija, tj. odgovorite sebi na pitanje kako želite da zvučite.
Određivanje osnovnog tona će daleko bliže i tačnije odrediti žanr nego što mislite. Da li želite da zvučite krajnje ozbiljno i naučno? Da li je bizarna komedija ono čemu težite, pa vam treba malo začina u vidu crnog humora? Možda preferirate epski prizvuk, ili folklorni, ukoliko prikazujete ruralne delove? Da li treba da okidač žanra dođe iz naučnog pristupa, ili iz sujeverja glavnih likova? Možda iz oba, ali tako da ton bude agresivan? Ili, ipak šaljiv? Hoćete da zvučite realistično, kao da se ne radi o fikciji, već želite da ubedite čitaoca da mu je užas sve vreme pred očima? Nema problema, sve može i sve ima prođu, samo je pitanje kako to izvesti.
Pazite da vam kod određivanja osnovnog tona ne promakne greška vođenja ličnom potrebom da, recimo, zvučite kako omiljeni pisac. To će vas dovesti u situaciju da ne upoznate i zanemarite svoje likove zarad fabrikovanog utiska koji neće prodreti u dubinu nečije imaginacije. Nije bitno samo šta hoćete, već i kakav se ton najbolje uklapa u priču koju imate. Možda ste sve vreme hteli gotsku obojenost naracije u urbanoj sredini, ali vam je zapravo horor-komedija ta koja najbolje predstavlja stvari. Zato prvo treba poznavati priču i karaktere, smestiti ih na određene lokacije, pa nakon toga videti kako se u imaginaciji ponašaju. To će umnogome odrediti ton pisanja i dati posebnost priči. Kombinacija stila i tona naracije daju istinsku lepotu priči.
Mizanscen
Poznajem (što iz njihovih dela, što lično) nekoliko pisaca koji će sasvim sigurno do kraja života tvrditi kako je postavka priče najvažniji elemenat žanra, naročito horora. Zaista su dobrim delom u pravu, iako ne delim do kraja ovakav stav. Ako želimo da iole ozbiljno zvučimo i ubedimo čitaoca da se nešto strašno dešava u gradu na obali mora, bolji će nam efekat postići to jedno kišno veče na svaka dva meseca, nego sunce u podne. Pre će posao uraditi ruševina gotskog zamka, ili neke kuće iz prošlog veka u neoklasicističkoj gradnji, nego zgradica u nizu koja liči na sve ostale. Ali, nemojte ovo uzeti zdravo za gotovo, jer se ograničenja ovakvog pristupa vide bukvalno odmah. Nije nikakav problem da horor ima okidač usred bela dana, ukoliko umete to da izvedete kako treba.
„Lavkraft, koji u tekstu nije pominjan iz razloga jer njegovo pisanije zahteva posebnu analizu.“
Većina mesta su već dobrim delom iscrpljena u žanru, a mnoga su i notorna i postala su stereotip na ivici kiča zbog preterane upotrebe. Da li to znači da u žanrovskom pisanju treba izbegavati bolnice, ratišta, groblja i uklete kuće? Svakako ne, ali pazite i dobro razmislite šta je to novo, ili novo na stari način što možete da ponudite čitaocu. Uvek volim za sebe da kažem da nisam izmislio toplu vodu, ali zato mogu da usavršim bojler.
Da li znači da, s druge strane, treba izbegavati mesta koja tradicionalno u sebi ne nose horor potencijal i mogu delovati čak antižanrovski? Ne, koristite sve što vas inspiriše. Žanr je tamo gde ga vi vidite i, ako znate da ga gradite, roditeljski sastanak pred đačku ekskurziju se može pretvoriti u poprište najfinije strave. Ne treba vam ludnica, ili podzemni prolaz iz trinaestog veka.
Vratimo se na uvodni pasus. Bolnice su mesta koja spadaju među najzahvalnija za horor pisce. Same po sebi, one su mesta na kojima se svakodnevno umire i viđa najmanje prijatna strana života koja se maskira čim se izađe iz bolničkog kruga. Tamo su svi jednaki, od najgoreg serijskog ubice, ili ratnog zločinca, pa do omiljenog filantropa koji je tu nekom mukom završio. Samo je na mašti autora koliko će mogućnosti koje takva scenska postavka pruža iskoristiti. Kada sam već pomenuo različite tipove pacijenata, da li je u sobi na intenzivnoj nezi serijski ubica koji je ubio dete čija je majka upravo ušla da se osveti, ili je poslovno obučena žena psihopata koja se našla „ispod radara?“
Dakle, preporuka je uvek da se dobro promisli o mestu i vremenu dešavanja, kako bi ono radilo za vas, a ne vi za njega. Ovo znači samo da ćete potrošiti beskrajno više energije da ubedite čitaoca da je lokacija dobra, pritom pokušavajući da sebi opravdate nedovoljno dobar izbor. Ako imate priču i karaktere, zamislite ih na mestu na kojem želite i zapitajte se da li biste vi poverovali piscu koji takvu priču smešta u baš tu postavku. Ako je odgovor potvrdan, a pisanje ide lagano, bez mnogo mučenja oko stila i materijalnih stvari, verovatno ste na dobrom putu.
Kada smo kod „materijalnih“ stvari, izbegavajte materijalne greške. U smislu, ne možete da ubedite nekoga kako sunce većini ljudi izgleda plavo, zato što postoje Plavi džinovi kao klasa zvezda. To sa sobom povlači i logičke greške. Ako je nekome ko hoda potrebno deset minuta da stigne do odredišta, a pritom se ništa ne desi za to vreme, ne opisujte kao da je prošlo dva sata u međuvremenu. Stavite se u kožu vaših karaktera i znajte tačno kada će da se zgranu, a kada da se okrenu za dobrom ribom ili frajerom.
Karakteri
Karakteri treba da se prirodno uklope u ambijent, bio stvaran, ili u potpunosti izmešten u fikciju. Ja volim da kažem da je to organsko jedinstvo karaktera i lokacije, gde jedno reflektuje drugo. Ako niste sigurni u ovo, pokušajte stari trik. Probajte da svoj karakter opišete preko njegovog okruženja, bez da kažete išta o njemu konkretno. Recimo: Ležao je na krevetu i buljio u zalazak sunca, kao i obično u to doba dana. Masna i flekava posteljina je pravila nabore koji su savršeno oslikavali liniju njegovog podbulog tela. Ustajala voda u čaši je bila dopola popijena i upravo je gledao u nju s nekim izrazom neverice i gađenja. Bila je suviše daleko. Sa zidova se ronio prah odavno ispucalih pukotina od kreča. Povremeno bi mu neki pao na glavu, ali on bi samo mrzovoljnim pokretom sklonio ukoliko bi bilo blizu licu. Parket, naduven od mnogo puta prosipane tečnosti je krckao i škripao sam od sebe, proizvodeći potmulo brujanje vazduha koji se u pokretu uvlačio u prostor između dasaka.
Dakle, kakav je naš karakter? Ako je sudeći iz opisa njegove sobe, on je gojazna lenčuga, sa verovatno nekom hroničnom bolesti usled koje vezuje vodu u telu. Razmišljanje mu je poput ispucalih zidova koji se rone. Podignuti parket može da sugeriše na telesni nemar i mnoge slabosti. Sunce je na zalasku, a on i dalje u krevetu. On je noćna ptica. Jedan od najboljih primera ovakvog organskog jedinstva karaktera i mesta je u Poovoj priči „Pad kuće Ašer“, kada opisuje oronuli zamak i njegovu unutrašnjost koji se u potpunosti poklapaju sa fizičkim i mentalnim stanjem Roderika Ašera.
Sledeća stvar u vezi karaktera je možda i najvažnija. Oni moraju biti živi, življi od bilo čega u priči. Ukoliko se radi o dijalogu dvoje ljudi koji ponavljaju rečenice koje bi jedan čovek izgovorio, sva je verovatnoća da će čitalac brzo zatvoriti knjigu. Pol, godine, obrazovanje, seksualno opredeljenje, tajne koje kriju, navike i maniri… sve to određuje govor i ton vaših karaktera. Ne pokušavajte pisati dete od dvanaest godina kako se u složenim rečenicama obraća svima oko sebe. Nemojte stavljati citate Luja Pastera u usta siromaha koji u getu preživljava svih dvadeset godina svog kratkog života, bez dana škole. Sedite u pab, pivnicu, kafanu, autobusku stanicu i pažljivo slušajte neki od razgovora. Probajte da reprodukujete i videćete da se radi o susretu, ne dva čoveka, već dva potpuno različita univerzuma. Neka i vaši karakteri, ma koliko možda bili slični, imaju osobine koje ih istovremeno čine jedinstvenima.
Horor karakteri naročito moraju imati jasno izdiferencirane psihološke crte (ok – t r e b a l o bi), a često treba konsultovati psihijatrijske dijagnoze i specifične obrasce ponašanja ličnosti sa poremećajima. Kakav je vaš psihopata, prikriveni, ili ispoljeni narcis? Da li mu je okidač gubitak pažnje okoline, ili momenat kada treba da bliskoj osobi prizna da nije u pravu? Da li ide na psihoterapiju i da li ima, recimo i granični poremećaj uz to? Uđite duboko u dijagnoze vaših karaktera, inspirišite se tekstovima o ljudima koji su već počinili zločine, ili bili žrtve, tako će vaš horor biti svačiji.
Priča
Najviše i najmanje bitan deo. Možete imati ligotijevski teatar apsurda, ili blekvudovske onirične šetnje vođene somnabulnim elementima, bitno je da znate šta hoćete. Nema pravila u vezi toga kakva je priča dobra. Filmični prikazi su često jako zanimljivi, ali, po meni, ništa manje od metafizičkih. Ne treba se opterećivati formom. Sklon sam da kažem kako je priča poslednje na šta treba misliti, pod uslovom da znate šta hoćete da kažete. Horor je najčešće umetnost trenutka, momenat inspiracije i ta mala stvar koja zna da uplaši kada se stavi pod lupu čoveka prestravljenog bilo čime. Niko vam ne može reći šta je dobra priča, ali svako može prepoznati da li to, na kraju – valja. Nije bez veze činjenica da su najbolja horor dela uglavnom – kraće forme.
Kako pisati?
Ko to može da vam kaže? Sećam se dela iz „Majstora i Margarite“, kada Voland posećuje pesnika Bezdomnog u ludnici. Pita ga da li je njegova poezija dobra, na šta ovaj odgovara da nije. Onda ga junak najljubaznije zamoli da više nikada ne piše, a Ivan to svečano obeća. Eto, tako treba shvatiti pisanje. Horor je pasulj sa najboljom kolenicom i lep je dok se krčka, kad se proba čim je spremljen, ali još je bolji kad odstoji i dva puta se podgreje. Napišite, krčkajte, strpite se, i – pitajte urednika kako da rešite finalnu formu. Dobar urednik će vas načiniti višestruko boljim piscem i to je nešto u šta nikada ne treba da sumnjate. Nije svaka napisana reč zlata vredna, nekada je manje – više. Pisanje nije do autora, već do dela koje negujete i nudite svetu, vi ste sasvim nebitni u tom procesu, osim što treba sve da uradite i pustite delo da živi. Sebičnost i samoživost nisu osobine dobrog pisca, koliko god bili kreteni u realnom životu, u pisanju moraju bukvalno sve prineti na oltar delu.
Neka vas ljigavi pipak gospoda sveg ludila miropomaže u snovima i na javi, i – srećno vam prokleto pisanje!
Netflix je nakon dve godine odlučio da nam da dugo očekivani poklon za praznike – drugu sezonu serije „Veštac”, koju ćemo moći da gledamo od 17. decembra. U prvoj sezoni, imali smo priliku da se upoznamo sa Kontinentom – svetom epske fantastike, kreiranom po romanima Andžeja Sapkovskog.
Ušli smo sa Vešcom u močvare, birtije, magične vrtove. Sreli se sa kraljeivma, vešticama i čudovištima, koja gotovo nikad nisu bila ni upola opasna i loša kao ljudi koji su „bacali novčić svom vešcu” za njihovo uništenje.
U knjigama, Veštac dominira kao glavna figura, a svi ostali likovi su često u svrsi isticanja njegovog slojevitog karaktera, koji se kroz priču razvija i produbljuje. Za razliku od toga, u seriji su ravnopravno razvijani i likovi mlade veštice Jenifer i princeze Siri koja je „zakonom iznenađenja” postala sudbinski vezana za Vešca još pre svog rođenja.
Prva sezona nam kroz dve paralelne vremenske linije uvodi ova tri glavna lika. Geralt od Rivije, odnosno Veštac (Henri Kavil) za koga je najavljeno da će u novoj sezoni imati više dijaloga, čime ćemo imati prilike da još bolje upoznamo njegov lik, do sada je prikazan kao dosta suzdržan, ali veoma kompleksan. On se trudi da ostane po strani dramatičnih situacija koje ga uporno prate. Ne želi da bira stranu niti da bude deo spletki i intriga, koje se razvijaju oko njega. Iako ima svoj stav, nema potrebu da ga ističe, brani niti ulazi u nepotrebne interakcije sa drugim likovima. Čudovišta sa kojima se bori razume i posmatra ih ravnopravno. Iako je predstavljen kao samotnjak, koji se ne interesuje za priče i intrigue ljudi sa kojima je primoran da komunicira, on ih vrlo lako razume i pokušava da uradi pravu stvar, nezavisno od posledica koje to može imati. Osim barda Dandeliona (Maslačak) koji ga uprkos Geraltovom protivljenju prati i sa kojim jedino razvija neki prisniji odnos, upoznaje i vešticu Jenifer.
Jenifer (Anja Šalotra) je, takođe, introvertan lik, ali potpuno drugačija od Geralta. Ona je okrenuta samo sebi i svaka aktivnost u njenom dugom životu je usmerena isključivo ka ličnom interesu. Uvek žarko želi ono što ne može da ima i radi sve što je potrebno da do toga dođe. Njena priča se gradila u velikoj meri samostalno u prvoj sezoni. Svi likovi oko nje su bili sporedni, osim Geralta sa kojim sporadično dolazi u kontakt i razvija naznaku nekakvog ravnopravnog i intimnijeg odnosa. U drugoj sezoni je najavljeno dalje produbljivanje njihove zajedničke priče, kojoj se pridružuje i princeza Sirila, odnosno Siri (Freja Alan).
Siri je mlada princeza i jedina naslednica kraljevstva Sitre. Nakon opsade njenog kraljevstva, uspeva da pobegne i na kraju prve sezone ukrsti put sa Geraltom. Ona ima vilenjačke pretke i kao takva i velike moći, kojih ni sama nije u potpunosti svesna. Očekuje se da se njena priča odmota u drugoj sezoni, otkrivajući nam njene tajne.
Do sada smo videli fantastične prikaze borbi, kontrast mračnih i sumornih ljudskih naselja i prelepe prirode. Veoma različite likove, čije neobične moći samo naglašavaju njihove „obične” ljudske unutrašnje borbe. Pored pojedinačnih sudbina, postavljen je i okvir priče koji najavljuje rat između Nilfgarda i Severnih Kraljevstava, kao i produbljivanje radnje o vilenjacima.
Druga sezona će imati osam epizoda kao i prva, a ako je suditi po trejleru očekuje nas i jednako uzbudljiva zabava sa sjajnom glumačkom ekipom i odlično odmerenim vizuelnim efektima.
Na početku svakog prikaza određenog dela, postavlja se pitanje određivanja žanra i književne vrste. S obzirom na to da sa jedne strane imamo sve češće prelivanje žanrova, naročito u književnim delima sa prefiksom fantastična, a sa druge sve glasnije zahteve književnih puritanaca da se poštovanje granica žanra, precizno korišćenje njegovih alata i strogo kretanje u njegovim okvirima proglasi za jedini prihvatljivi način procenjivanja vrednosti dela, možemo već na početku naići na problem.
Tako je, na primer, „Gospodar Vrana“ Mire Satarić naslovljen kao novela. Izdavač nam je, čini se, olakšao posao. Međutim, novela kao književna vrsta sve više gubi definisane granice. Renesansna novela podrazumeva dužu pripovetku sa neobičnim, začudnim (ne nužno i fantastičnim) elementima. Savremena novela, izrasla na temeljima renesansnih primera, predstavlja vrstu pripovetke sa dramskom kompozicijom i neočekivanim završetkom. Ako ovome dodamo sve češće preuzimanje termina novela u značenju romana kako to čine autori sa engleskog govornog područja, dobijamo vrlo fluidnu definiciju književne vrste. To, začudo, u slučaju zvanom „Gospodar Vrana“ u velikoj meri olakšava kategorisanje dela, jer ono odgovara na sve tri moguće definicije novele. Jezgrovita, lokalizovana i vremenski omeđena priča pruža dovoljno dokaza da se može svrstati u renesansnu novelu. U nešto proširenom bokačovskom stilu, ona donosi uzbudljiv, nepredvidiv, na trenutke ironično duhovit zaplet koji se kreće u okvirima neobičnog, i to ne samo zbog fantastičnih, već i sociološko-psiholoških elemenata, sa obaveznom provokativnom ljubavnom pričom. Činjenica da je napetost dramska, da se sasvim lako mogu uočiti i izdvojiti delovi dramske radnje i da je rasplet, kao u najboljim čehovljevskim primerima, gorko-sladak, ironičan i bolan i, pre svega, sasvim iznenađujuć, ova knjiga može predstavljati i školski primer savremene novele. Treću, sasvim uslovnu definiciju novele kao romana „Gospodar Vrana“ svojom sažetom, ali ipak kompletnom slikom života, sveobuhvatnim prikazom čitavog jednog sveta, njegovih običaja i karaktera u potpunosti opravdava. Jer ova nevelika knjiga za „u džep“ obuhvata kompletan dijapazon potencijalnih tumačenja termina novela.
Žanrovski gledano, „Gospodar Vrana“ neće izazavati bes književnih čistunaca, jer poseduje sve elemente epske fantastike. Tu je izmišljeni svet, tu je ratnik, tu je eho velikih borbi, slavnih pobeda, ogromne snage, junaštva i nadljudske sposobnosti trpljenja, tu su ožiljci i stradanja, tu je gospa, doduše ne baš u nevolji iz koje bi je glavni lik izbavio, i, naravno, tu je onaj neophodni momenat čarobnog, magijskog, nemogućeg. Međutim, ova bi priča bila još jedna u nizu stotine istih kada bi se svela samo na zahteve žanra. Iako ne izlazi iz okvira onoga što epska fantastika zahteva, Mira Satarić uspeva da je upotrebi kako bi svojoj povesti dala dublju psihološku, sociološku, etičku, filozofsku, ali i nadasve ljudsku dimenziju. Način na koji alate žanra upotrebljava kako bi na podsvesnom nivou probudila asocijativni niz, govori da je, pored očiglednog pripovedačkog dara, savladala tajne zanata, da poznaje sve mehanizme i stalna mesta dovoljno dobro da ume da ih upotrebi nenametljivo i da izbegne kliše. Tako, na primer, kao usput, u jednoj ili dve rečenice, koristeći motiv oružja, apostrofira nekoliko različitih mitova evropske i istočnjačke mitologije. Priča dobija taman dovoljnu dimenziju intertekstualnosti da iskusnom čitaocu stvori prostor za mnoštvo asocijacija i različitih uglova gledanja i promišljanja, a da, pri tome, neiskusnog čitaoca nimalo ne ometa u praćenju i apsolutnom razumevanju glavnog toka radnje. Pored toga, opet kao usput, spontano i u kontekstu promišljanja i interakcije između likova, problematizuje sam temelj žanra, ideju o blistavom junaku, heroju-ratniku, plemenitom oslobodicu. Jer, one man’s hero is another man’s villain. Ova ideja je produbljena i provlači se kroz čitavu priču, sagledana je sa svih mogućih strana, pa se usuđujem da kažem da predstavlja osnovnu etičku i idejnu nit dela. Pojam heroja relativizovan je u tolikoj meri da se na kraju, u glavi čitaoca, transformiše, gubi svoje šljašteće oblike, svoju snagu da pokrene ratnički zanos i probudi zvukove koračnice. Postaje nešto udaljeno i neželjeno, a ljudskost, sa svim manama i slabostima, ponovo se afirmiše. Plemeniti čin rađa zahvalnost. Zahvalnost rađa heroja-ratnika. Heroj donosi uništenje. Uništenje dovodi do pokajanja. Pokajanje ponovo uspostavlja čoveka kao jedinu meru stvari.
Poigravanje žanrom kao neočekivani ali efektan i efikasan način da prikaže i razotkrije neke ozbiljne teme i da polemiše sa uvreženim zabludama, kao i poigravanje književnom vrstom kao prostorom za sprovođenje uspelog književnog eksperimenta, nimalo ne umanjuju koherentnost i uverljivost priče. Ne ometaju čitanje, ne oduzimaju priči emociju niti narušavaju tok radnje. Naprotiv, kao da ih ova filozofska i literarna autorkina promišljanja, ponekad možda i ne potpuno svesna, čine bližim uverljivijim i životnijim. Lišena pretencioznosti, svedena na džepno izdanje, predstavljena kao kratka mešavina epske fantastike i ljubavne priče sa preprekama, knjiga „Gospodar Vrana“ daleko nadilazi prvobitnu autorkinu zamisao i predstavlja iznenađenje za čitaoca koji bi, ukoliko sudi prema formatu, očekivao samo laganu zabavnu priču.
Za većinu pisaca, barem onih koji žele da im rukopis ugleda svetlost dana i susretne se sa čitaocima, ništa se ne završava onog trenutka kada se otkuca to čuveno „kraj“ kao konačni korak u pisanju romana. Zapravo, euforija izuzetno brzo splasne i može se bez ustezanja reći da horor tek počinje. Razvoj novih tehnologija umnogome olakšava proces objave, ali, nažalost, jednako unosi i konfuziju i usađuje strah u autora, potencijalno neupoznatog i nezainteresovanog za složeni mehanizam iza objave i promocije književnog dela.
Prvo i osnovno, pre početka opredeljivanja za izdavačku opciju (samizdat, polusamizdat ili izdavačka kuća), odnosno pre ikakve potrage za izdavačem veoma je važno da se sam autor(ka) sa sobom dogovori šta su u stvari njegova/njena očekivanja – od samog procesa izdavanja do distribucije i promocije knjige, odnosno koji su mu/joj ciljevi i koliko je fleksibilan(a) u odnosu na proces njihovog ostvarivanja.
Istraživanje
Kada jednom odredite šta želite od svog rukopisa, koliko ste vremena spremni da uložite u proces promocije, ko vam je ciljna grupa čitalaca i slično, upoznajte se sa opcijama koje vam tržište nudi.
Ako se opredelite za tradicionalno izdavaštvo, istražite profile i načine funkcionisanja određenih izdavačkih kuća i vidite da li se uklapate u njihove ciljeve i izdanja. Prođite njihove sajtove, vidite da li uopšte prihvataju rukopise u datom trenutku i obavezno šta od vas traže kao uslove prilikom slanja. Raspitajte se o politici uređivanja i da li je ili nije potrebna participacija u troškovima.
Raspitajte se okolo i o iskustvima, ali imajte na umu da nečije dobro ili loše iskustvo sa nekom izdavačkom kućom ili urednikom ne znači automatski da će i vaše biti slično. Nekada se kockice slože, nekad ne kliknu ni posle mnogo truda.
Nemojte slati rukopis kući sa čijom se politikom ne slažete (neće praviti izuzetke zbog vas, a dovešćete jedni druge u neprijatnu situaciju) ili u čiji se izdavački plan i ideje vaš rukopis ne uklapa.
Priprema i slanje rukopisa
Nakon što ste sastavili ’uži izbor’ izdavača sa kojima želite da kontaktirate, proverite šta tačno očekuju od vas i budite spremni na to da ćete možda morati da čekate odgovor neko (duže) vreme. Izdavači, pa i oni manji, dobijaju veliki broj rukopisa, pa period čekanja na konačan odgovor prihvataju li rukopis ili ne može biti od nekoliko nedelja do nekoliko meseci. Ono što bi svakako trebalo da dobijete, jeste mejl koji potvrđuje da je vaš rukopis primljen i prosleđen na čitanje (ili da izdavač trenutno nije u mogućnosti da primi rukopis na čitanje).
Potrudite se da prepiska bude korektna, personalizovana (nemojte slati rukopis odjednom na više adresa različitih izdavačkih kuća) i, pre svega, pismena. Gledajte na to kao na proizvod koji je potrebno da prodate ili barem zainteresujete kupca kome je inboks već pun gomile reklama. Vaš rukopis je vama veoma poseban, ali, nažalost, izdavačima je samo jedan od mnogih sličnih. Morate se izdvojiti na neki način.
Obavezno ispoštujte zahteve koje izdavači traže prilikom slanja rukopisa da sami sebe ne biste diskvalifikovali zbog tehničke greške. Ovo možda zvuči nevažno ili kao preterivanje, ali je zapravo prvi selekcioni kriterijum ne samo u izdavačkoj industriji, već i u mnogim firmama prilikom zapošljavanja. Jednostavno, proverava se, između ostalog, i to koliko ste zainteresovani za saradnju, da li ste se raspitali o svom izdavaču, koliko obraćate pažnju i koliko ćete biti posvećeni ako vas odaberu za rad.
Podrazumeva se da je vaš rukopis pismen, formatiran po zahtevima. Ukoliko ne postoje posebni zahtevi, gledajte da formatiranje bude što jednostavnije i što preglednije. Koristite standardne fontove, najbolji je prored od 1.5, numerišite stranice i nemojte ubacivati slike ili ukrase ukoliko nije preko potrebno, da se ne bi desilo da u drugoj verziji programa, dokument ’poludi’ i onaj kome je namenjen dobije nečitljivi kupus. Postoje brojni tutorijali, iskoristite ih i naučite da radite u Word-u. Formatiranje i generalno rad u Word-u nije stvar hira, već podrazumevana veština, nešto što bi i samom autoru trebalo da olakša rad i da ne gubi živce da li mu je tekst pobegao ili ne, gde su slike nestale, kako da se jednako uvuče pasus jednim potezom i sl. Naučite šta je ’track change’ alat za praćenje izmena u tekstu i kako se koristi, izuzetno je koristan.
Nije neophodno da je rukopis lektorisan (osim ako to nije izričit uslov), ali jeste neophodno da je pregledan i u dovoljnoj meri pismen. Ipak se bavite pisanjem, morate poznavati osnove zanata. Ljudi koji u izdavačkim kućama rade na izboru rukopisa uglavnom su profesionalni čitaoci, naučeni da love greške, a tehničke omaške i loš pravopis im smeta, odvlači pažnju i može čak dovesti do toga da odbiju solidan rukopis, bez obzira na potencijalno dobru ideju, jer deluje nemarno. Ukoliko platite lekturu pre slanja, obavezno pogledajte koje i kakve su ispravke i sugestije lektora, da takve omaške ne biste pravili ubuduće. Nemojte koristiti tzv. šišanu latinicu, tj. ščćž bez dijakritičkih znakova (kvačica) – ovakve tekstove u većini izdavačkih kuća ni ne čitaju.
Ne idete aljkavi i neuredni na razgovor za posao, pa nemojte slati aljkave i neuredne rukopise. Pošaljite nešto što će se na prvi pogled izdvojiti u gomili drugih, sličnih radova i obezbediti vam šansu da rukopis uopšte stigne do toga da ga neko pročita.
Uređivanje, lektura, dizajn i drugi demoni izdavaštva
Uređivačka politika se razlikuje od kuće do kuće i potrebno je da se o njoj raspitate pre nego što potpišete ugovor. Nemojte podneti rukopis po principu ’ako prođe, prođe’ onima sa čijom se izdavačkom politikom ne slažete, to je recept za brojne probleme. Dok neki od izdavača imaju strogu politiku oko toga da obezbeđuju sve i odlučuju o svemu, drugi su prilično fleksibilni i omogućavaju razne opcije dogovora s autorom, konsultuju se i uvažavaju njegovo/njeno mišljenje. Isto tako, postoje i oni, nazvaćemo ih polusamizdatima, koji očekuju da autor obezbedi sve, uključujući i participaciju u troškovima štampe, i vrlo se malo ili nimalo uključuju s uredničkog aspekta, nudeći u stvari samo ime pravnog lica kao uslugu (što donekle olakšava distribuciju).
Idealno, izdavač bi trebalo da vam obezbedi rad sa urednikom i lekturu. Urednik i lektor nisu demoni koji mrze vaš rukopis i vas (ovo drugo posebno ne bi trebalo projektovati – zamerke jedino i isključivo idu na račun rukopisa i vaših grešaka), ali jesu tu da unaprede rukopis. Urednik vidi priču onakvom kakva ona treba da bude i vidi šta ona može, tu je da pomogne da se zatvore rupe i unapredi kvalitet pripovedanja, i tu ne bi trebalo da postoji mesta za sujetu. Promislite uvek o datim sugestijama i obavezno tražite pojašnjenja ako vam nije jasna priroda neke intervencije. Dobar urednik će svakako saslušati vašu kontraargumentaciju na korekcije i pomoći vam da iznađete odgovarajuće rešenje.’To je moj stil’ nije dobra kontraargumentacija. Naravno, uzajamno poštovanje i poverenje bi trebalo da se podrazumeva, odnosno, određene lične odlike koje posedujete vi ili urednik nisu adekvatna argumentacija u odbrani stavova (na primer, autorov fizički izgled ili urednikov pol/godine nisu valjani argumenti u raspravi o sadržaju rukopisa).
Lektor je neko ko poslednji prolazi priču i vrši pravopisne i stilske korekcije. Njegovo je da ’radi fasadu i spoljne radove’. Nemojte ga mučiti tehnikalijama – poravnanjima, spuštanjem navodnika i posebno ne ispravljanjem tzv. šišane latinice (slova ščćž bez dijakritičkih znakova). Ukoliko lektor kaže da nešto mora drugačije, poslušajte.
Dizajn je uglavnom stvar izdavačke kuće, odnosno mnoge izdavačke kuće imaju ili svoj prepoznatljivi stil, tj. dizajn ili same biraju naslovnu stranicu i tu se retko autori mnogo pitaju. Neki izdavači su pak popustljiviji, pa se konsultuju sa autorom ili čak odobravaju naslovnice i dizajn po njegovom izboru. Ovo je još jedna stvar koju bi trebalo da dogovorite, odnosno oko koje da se raspitate pre potpisivanja ugovora. Imate pravo da se ne složite sa dizajnom i iznesete zamerke, ali nemojte zloupotrebljavati resurse svoje izdavačke kuće, dizajner je, takođe, umetnik i ima pravo na sopstvenu interpretaciju vašeg dela.
Promocija (da ne kažemo književna postprodukcija) je noćna mora većine autora. I dok neki uživaju u pažnji kada su u fokusu, aktivni su na društvenim mrežama i vole da govore na skupovima, većini je to obaveza više koja im predstavlja stres. Sistem promocije je nešto što se jako razlikuje od izdavača do izdavača i zavisi od njihovih resursa, kapaciteta, načina funkcionisanja, dogovora sa svakim autorom i sl. Raspitajte se i oko ovoga na vreme da ne bude izneverenih očekivanja, ali imajte u vidu da samo najveći izdavači, i to pod uslovom da ste njihove ’zvezde’, mogu da vam obezbede promocije uz minimum vašeg angažmana. U svim ostalim slučajevima, prodaja vašeg rukopisa najverovatnije će najviše zavisiti upravo od vas samih i toga koliko ste vremena u stanju da posvetite predstavljanju svog dela. Nažalost, tako je.
Ukoliko ste završili svoje delo, pretresli sve sporne momente i spremni ste da zaplovite u nepoznate vode izdavaštva, želimo vam mirno more i srećnu plovidbu!
Povijest je prokleta. Svi mi osuđeni smo na neprestano ponavljanje grešaka iz naše vlastite i kolektivne prošlosti – te čak i ako ih uspješno izbjegnemo, samo ćemo upasti u novi i drukčiji tip grešaka i propusta. Naša serija, punog imena: „Fate Stay/Night: Unlimited Blade Works“ samo nam pokazuje ovaj već ustaljeni obrazac. Smješten kronološki desetak godina poslije 
Zadnja kritika na račun Shira tiče se njegovog identiteta – odnosno individuacije u odnosu na stvari koj mu je Kiritsugo ostavio u naslijeđe. Nekoliko puta tokom serije ostali likovi zlurado primjećuju kako Shirovi ideali ljepšeg i boljeg svijeta uopće nisu njegovi nego Kiritsugovi; dok Shiro, kao nedorasli nasljednik, nije u stanju stvoriti ništa novo ni originalno – već je osuđen na polovično kopiranje ideja koje mu je netko drugi dao.
Pre mesec dana, imao sam tu čast da posetim 37. Varšavski filmski festival koji je uprkos svim naporima ove pandemije da ljude društveno udalji, uspeo da opravda ono: ’međunarodni’, u svom imenu. Selekcija filmova iz raznih zemalja, nažalost, nije nam pružila mnogo izbora na polju fantastike i njoj srodnih žanrova. Možda su se upravo zbog te jalovosti u ponudi ova dva debi filma kojima bih želeo da se bavim istakli kao jedini reprezenti fantastike. S druge strane, pre bih rekao da je upečatljivije je to što se radi o filmovima čiji temelji tonu pod sopstvenom težinom, kao rezultat traljavo izvedenih građevinskih radova sa minimumom regulacije. Gradnja na čijoj bi izvedbi verovatno i najbolji graditelji zakazali jer se radi o temama koje pogađaju srž sadašnjeg trenutka.
Kada govorimo o pogledima u daleku budućnost i predviđanjima njenih kobi, prva stvar koja se ljubiteljima naučne fantastike javlja negde u zadnjem planu je Ursula Legvin i njen stav koji se najlakše može svsti na: buduće je sadašnje. Ima nečega u jednoj takvoj vrsti distance gde sadašnjojst možemo najbolje sagledati tek kada uhvatimo neke njene tendencije i odvedemo ih do radikalnosti u jednom potpuno drugom vremenu, dajući nam šansu da te vrednosti sagledavamo nepristrasno s druge tačke gledišta. Ali ukoliko distanca daleke budućnosti adresira sadašnost, da li bismo mogli reći da scenario bliske budućnosti, poput Uelbekovskog romana, zapravo od nas zahteva da uzmemo u razmatranje: da li je ovo pravac u kojem se zapravo krećemo? Pitati se o dalekoj budućnosti je izazovno, ali prava je hrabrost zapravo reći: sutrašnji dan će vam ovako izgledati. Koliko je onda ovaj distopijski film hrabar? Koliko i ratni dezerter, jer će se svojih zadatih tema i distopijskog žanra držati vrlo kratko, dok ne izvrši jedan ‘run for cover’ manevar, bežeći u potpuno drugi žanr, temu, senzibilitet… da skratimo priču, prosto bežeći od samog sebe.
Vaše milo dete, taj anđeo naivnog pogleda, ulazi u adolescentsku dob. Provodi previše vremena u toaletu. Primećujete da vam lekovi nestaju iz fijoke. Drugari sa kojima se nekada družila ne javljaju vam se više na ulici, neprijatno obaraju poglede ili prelaze na drugu stranu ulice. Niste dobili niti jedan kontrolni na uvid od početka godine. Dete vam je rasejano, srdito… sumnjate na najgore, stoga je lišavate slobode kaznom u sobi (na bezbednom), ali ono čega niste svesni je da se poročni demoni koji uhode vaše dete ne nalaze u mračnim haustorima i pasažima prljavih ulica. Ti demoni nalaze se upravo u njenoj sobi u koju je zatvorena.
Netflix je nakon dve godine odlučio da nam da dugo očekivani poklon za praznike – drugu sezonu serije „Veštac”, koju ćemo moći da gledamo od 17. decembra. U prvoj sezoni, imali smo priliku da se upoznamo sa Kontinentom – svetom epske fantastike, kreiranom po romanima Andžeja Sapkovskog.
Jenifer (Anja Šalotra) je, takođe, introvertan lik, ali potpuno drugačija od Geralta. Ona je okrenuta samo sebi i svaka aktivnost u njenom dugom životu je usmerena isključivo ka ličnom interesu. Uvek žarko želi ono što ne može da ima i radi sve što je potrebno da do toga dođe. Njena priča se gradila u velikoj meri samostalno u prvoj sezoni. Svi likovi oko nje su bili sporedni, osim Geralta sa kojim sporadično dolazi u kontakt i razvija naznaku nekakvog ravnopravnog i intimnijeg odnosa. U drugoj sezoni je najavljeno dalje produbljivanje njihove zajedničke priče, kojoj se pridružuje i princeza Sirila, odnosno Siri (Freja Alan).
Na početku svakog prikaza određenog dela, postavlja se pitanje određivanja žanra i književne vrste. S obzirom na to da sa jedne strane imamo sve češće prelivanje žanrova, naročito u književnim delima sa prefiksom fantastična, a sa druge sve glasnije zahteve književnih puritanaca da se poštovanje granica žanra, precizno korišćenje njegovih alata i strogo kretanje u njegovim okvirima proglasi za jedini prihvatljivi način procenjivanja vrednosti dela, možemo već na početku naići na problem.
Žanrovski gledano, „Gospodar Vrana“ neće izazavati bes književnih čistunaca, jer poseduje sve elemente epske fantastike. Tu je izmišljeni svet, tu je ratnik, tu je eho velikih borbi, slavnih pobeda, ogromne snage, junaštva i nadljudske sposobnosti trpljenja, tu su ožiljci i stradanja, tu je gospa, doduše ne baš u nevolji iz koje bi je glavni lik izbavio, i, naravno, tu je onaj neophodni momenat čarobnog, magijskog, nemogućeg. Međutim, ova bi priča bila još jedna u nizu stotine istih kada bi se svela samo na zahteve žanra. Iako ne izlazi iz okvira onoga što epska fantastika zahteva, Mira Satarić uspeva da je upotrebi kako bi svojoj povesti dala dublju psihološku, sociološku, etičku, filozofsku, ali i nadasve ljudsku dimenziju. Način na koji alate žanra upotrebljava kako bi na podsvesnom nivou probudila asocijativni niz, govori da je, pored očiglednog pripovedačkog dara, savladala tajne zanata, da poznaje sve mehanizme i stalna mesta dovoljno dobro da ume da ih upotrebi nenametljivo i da izbegne kliše. Tako, na primer, kao usput, u jednoj ili dve rečenice, koristeći motiv oružja, apostrofira nekoliko različitih mitova evropske i istočnjačke mitologije. Priča dobija taman dovoljnu dimenziju intertekstualnosti da iskusnom čitaocu stvori prostor za mnoštvo asocijacija i različitih uglova gledanja i promišljanja, a da, pri tome, neiskusnog čitaoca nimalo ne ometa u praćenju i apsolutnom razumevanju glavnog toka radnje. Pored toga, opet kao usput, spontano i u kontekstu promišljanja i interakcije između likova, problematizuje sam temelj žanra, ideju o blistavom junaku, heroju-ratniku, plemenitom oslobodicu. Jer, one man’s hero is another man’s villain. Ova ideja je produbljena i provlači se kroz čitavu priču, sagledana je sa svih mogućih strana, pa se usuđujem da kažem da predstavlja osnovnu etičku i idejnu nit dela. Pojam heroja relativizovan je u tolikoj meri da se na kraju, u glavi čitaoca, transformiše, gubi svoje šljašteće oblike, svoju snagu da pokrene ratnički zanos i probudi zvukove koračnice. Postaje nešto udaljeno i neželjeno, a ljudskost, sa svim manama i slabostima, ponovo se afirmiše. Plemeniti čin rađa zahvalnost. Zahvalnost rađa heroja-ratnika. Heroj donosi uništenje. Uništenje dovodi do pokajanja. Pokajanje ponovo uspostavlja čoveka kao jedinu meru stvari.
