Blog

Alatke strave i užasa – Elementi horor proze

Posted on by Dejan Sklizović

Umesto uvoda

Trag skupog parfema se širi od ulaznih vrata infektivnog odeljenja opšte bolnice. Uobičajeni, teški mirisi medikamenata i neokupanih tela na trenutak bivaju potisnuti zavodljivošću jake uljane baze jasmina. Poslovno obučena žena sa neuglednim svežnjem u rukama ulazi u jedinicu intenzivne nege i kreće pravo ka sobi punoj pacijenata na aparatima. Na trenutak zastajkuje da bi ukrstila pogled sa dežurnim tehničarem koji upravo izlazi iz sobe. Ulazi unutra, zatvara vrata i na bravu zaglavljuje naslon od stolice. Staje nasred prostorije i pažljivo otvara svežanj. Krkljavo disanje svesnih pacijenata se pojačava, a harmonični zvuci sa aparata odjednom postaju haotični. Odsjaj svetlosti zujavih reflektora se odbija o krvlju umrljan kuhinjski nož u njenim rukama, dok se ona zadovoljno smeši.

Nadam se da uviđate očigledne elemente horora u ovom kratkom pasusu, ali je bitno da razumemo koji su i kako ih iskoristiti ukoliko želimo sasvim određeni efekat naše priče. Pretpostavimo da poslovno obučena žena nije neko kome će tek tako praviti problem na recepciji, pa možemo da zamislimo da je dežurni uz osmeh i poverenje pustio ubicu ne uvidevši nepravilnost u svežnju. Svežanj svako može nositi, ali da poslovno obučena žena u rukama drži krpetinu, koja je u očiglednom kontrastu sa njenom celokupnom pojavom je detalj koji će iole pažljivom čitaocu pokrenuti alarm da se nešto potencijalno opasno, ili makar nepredvidivo, sprema. Takođe, imamo sumnju da je postojao neki dogovor sa tehničarem pored kojeg je olako prošla, a možda je samo bilo vreme posete?

Definicija žanra i zašto je (ne)potrebna

Horor je fikcija i pripada rodu fantastike. On može biti sasvim naslonjen na realizam u nameri, stilu i odabiru mesta i karaktera, ili u potpunosti imati posla sa mitološkim, ili sasvim izmišljenim bićima i lokacijama: ili može biti bilo gde na liniji između pomenutih krajnosti. Takođe, može postojati kao svesno građeni žanr, sa jasno ciljanim reakcijama čitalaca, ili poslužiti kao metoda građenja i pojačavanja nekog drugog žanra, recimo trilera, ili naučne fantastike. Svakako nema ograničenja u upotrebnom smislu (ukoliko ima opravdanja za korišćenje). Na ovom mestu ću se baviti hororom kao žanrom, književnom vrstom u užem smislu koja za cilj ima baratanje sa sasvim specifičnim emocijama.

Jako je pogrešno misliti da je horor tu samo zarad nečijeg plašenja i izazivanja osećaja straha i nelagode. On jeste i to, ali je i mnogo više od toga.

U vezi prethodne rečenice moram da napomenem da nikada nisam delio mišljenje sa ljudima koji sude o žanru po tome koliko ih je priča „uplašila“, ili izazvala slična osećanja. Horor suštinski barata sa emocijama i stanjima kao što su strah, užas, napetost, iščekivanje, iznenađenje, ali nije banalno sveden na njih. Žanr se, pre svega, izvodi iz namere pisca i žanrovskih elemenata i momenata, ali ne nužno iz pretpostavke da mora da deluje šokantno ili da skandalizuje na bilo koji način. Ovo poslednje je bitno razumeti na pravilan način, da se žanr ne bi doživeo kao kič sredstvo za zabavu. Skandal i strah – da, svakako, ali ne u funkciji pukog estetskog zahvata.

Postoje dva problema s ovakvim pristupom u kojem se zahteva, ili očekuje tražena emotivna reakcija. Pre svega, žanrovski momenat može biti jako široko postavljen i sproveden tako da do kraja ne bude naglašen, da bude samo prikriven i u nagoveštaju. Recimo, Poova pripovetka/novela „Avantura Artura Gordona Pima“ teži ka realističnom prikazivanju čak i stvari kakav je kanibalizam i ne primećuje se lagani odlazak u fantastiku. Međutim, kraj je izveden kao potpuni horor u žanrovskom smislu. U trenutku kada čitalac očekuje izlaz glavnog junaka iz neugodne situacije, ono što sledi je hladan tuš i jezovito otrežnjenje. Dakle, Po je udario šamar svima sa bilo kojim očekivanjem u toku čitanja ovog romana. To nije usamljeni primer, Toporov „Stanar“ se dobrim delom bazira na saspensu i podizanju iščekivanja momenta strave bez standardnih krvoliptanja i sličnih proverenih metoda. Nisu svi Po i Topor i ne treba težiti prikazivanju žanra samo iz toga ugla, ali je poenta da može i tako i to da ispadne vrhunski.

Drugi problem u vezi iščekivanja potencijalno „preplašljivih“ dešavanja je njihovo komponovanje i fini prelazi koji su uključeni u gradnju priče. Naime, ako horor ima potencijala da uplaši i skandalizuje, a to ne uradi, onda je u pitanju promašaj. Koliko god nisam za to da se potencira momenat straha kako jedino oruđe u izgradnji žanra, još manje cenim nedovoljno iskorišćen momenat, kada je trebalo čitaocu pružiti totalni debakl moralnih i racionalnih barijera. Tamo gde može da udari jako na emocije, žanr mora da udari najjače. Najgora stvar za pisca je pokušaj političke korektnosti, što zbog osude kritike i javnosti, što zbog pretpostavke da će čitaocu biti „previše“. Smatram da u procesu stvaranja ne treba misliti o „manje bitnim“ stvarima kakve su čitaoci, ili javnost. Nije da čitaoci nisu bitni, daleko od toga, ali – delo je bitnije. Ne može se svakome udovoljiti, ali se može lako ogrešiti o sopstveno delo, a od toga nema goreg momenta. Dakle, tamo gde treba da bude jako, neka ide na maksimum!

Drugim rečima, flertovanje sa publikom se primeti izdaleka i redovno ne dobije dobre kritike od strane istinskih poznavaoca žanra. To ne znači da će takav pisac napisati lošu knjigu, već da je mogao bolju. Odrediti ciljnu grupu je sasvim u redu, ako su vam svi likovi tinejdžeri, pa želite da sleng i ritam donekle prilagodite takvoj publici. Samo, to ne znači da roditelji koji imaju decu tinejdžere neće uzeti to da čitaju. I njih morate pokušati da oduvate situacijom u koju im stavljate decu koju zamišljaju kao svoju dok čitaju. Možda će neko dete uzeti da čita taj tinejdžerski slešer. I njega morate oduvati, kao mene Barker, Po, ili Straub u srednjoj školi. Fokus treba da postoji zbog autora, a knjiga će naći put do publike. Ako je urednik dobar, autor se neće izgubiti u formi, a reakcija publike neće izostati.

Osnovni i tipični elementi horora

U tom smislu, ako određujemo okvire horora kao žanra (ne kao puke narativne alatke), trebali bi uzeti u obzir osnovne elemente kao što su mizanscen (mesto), karakteri, priča, i vreme dešavanja. Ali, ovi elementi su zajednički svim književnim rodovima i vrstama, trik je u tome na koji se način koriste u žanru. Zato se neću posebno baviti njima jer su opšte mesto svim književnim rodovima i vrstama. Osnovni elementi se sami od sebe pretvaraju u žanr kad su pravilno vođeni i potpomognuti drugim, koji su tipični i žanru inherentni. Kombinacijom osnovnih i tipičnih žanrovskih elemenata se dobija dobra, ili loša horor priča. U kojoj će razmeri biti zastupljeni zavisi od autorove namere i majstorstva, bitno je da su prisutni u nekoj meri.

Strah – rečeno je već da horor ne mora nužno da uplaši (tj. da se isključivo fokusira na plašenje), ali elemenat straha mora postojati kao sastojak. Budući jedna od osnovnih, najjačih i najdubljih emocija, doziranje straha u priči može imati veliki značaj. Bitno je kako se bazične emocije koriste i čemu služe. Strah se kao elemenat može sasvim postepeno graditi, kao u Le Fanuovoj majstorski izvedenoj „Karmili”, gde iz scene u scenu imamo postepenu suspenziju neverice i otkrivanje stvarne pretnje. I sve to samo da bi se pokazalo da je monstrum sa kojim imamo posla daleko opasniji. Tako se akumulirani strah okida u momentu kada kreće preokret, a tempo se pojačava, sve do samog kraja. Na ovaj način izazvana emocija, ne samo da je žanrovski opravdana, već je i dovedena do maksimuma pažljivom gradacijom.

Saspens – neizvesnost, iščekivanje. Moćna stvarčica koja je puno korišćena u triler žanru, ali se obilno koristi u hororu, kao i u mnogim drugim. Gradacija saspensa je nešto što atmosferu čini napetom do samog kraja, ukoliko je pravilno sprovedena. To znači da će se neizvesnost povećavati dozirano tako da na kraju odvede čitaoca do klimaksa, ili da ga „navuče“ na pogrešan zaključak ukoliko se nešto drugo dešava, kako bi se momenat klimaksa odložio i pojavio kada je potrebniji. Recimo, gledajući film „Psiho” (ili, čitajući istoimenu knjigu Roberta Bloha), u legendarnoj sceni ubistva u kadi imamo tek jedan od klimaksa. Iako deluje kao centralna scena, do koje vodi pažljiva gradacija saspensa, tu se iščekivanje ne završava. Sama scena nam govori da postoji nešto još gore što vreba iz kuće Normana Bejtsa, ka čemu nas vodi dalji tok priče. U trenutku kada saznamo strašnu tajnu sakrivenu u podrumu, što je pravi vrhunac priče koji izaziva dublje emocije od prostog straha za nevinu žrtvu koja ne vidi kako joj se neko prikrada, dobijamo jak žanrovski momenat koji predstavlja katarzično iskustvo za čitaoca. U završnoj sceni vidimo ono što Norman Bejts zaista jeste, ne samo obični ubica žena, već psihički ozbiljno poremećena osoba, tako da taj susret sa njegovim ludilom ostavlja daleko dublji trag od scene u kadi. Na taj način je pun efekat postignut. Naš Norman nije samo običan ludak iz komšiluka sa mizoginim nagonima, on je – Psiho. Monstrum je rođen, a autor nam je to otkrio tek kada nas je pustio da mu zavirimo u podrum, tj. u podsvest. Saspens je elemenat koji je u ovom ostvarenju naročito izražen i čini jednu od glavnih okosnica žanrovskog momenta.

Misterija – Tajna koja se postepeno razotkriva je žanrovsko oružje koje može raspaliti maštu čitaoca do samog kraja priče. Razume se da važi kao i za sve ostale pomenute alatke – pod uslovom da se gradi kako treba i da je stilski i tehnički podržana. Sama misterija može biti vezana za mesto, ili karakter, za natprirodnu pojavu, kliše „proklete knjige“, ili nešto drugo. Važno je da ona bude sveprisutna i da prožima priču u svakom trenutku. Obično je jako prisustvo elementa misterije praćeno nekom vrstom detektivske potrage, dedukcije, ili bilo koje metode koja će karaktere odvesti verovatno pravo u propast, ili po život nepovoljnu situaciju. Sjajan primer je knjiga Adama Nevila „Last Days”, kod nas pomalo nesrećno i devalvirano prevedena kao „Kult”.

Iznenađenje – Retko šta može da više poljulja čitaoca i u potpunosti ga „zakuca“ za delo od dobrog elementa iznenađenja. To znači da je sasvim u redu da na dve stranice opisujete povratak deteta iz škole, gde ga čeka žurka iznenađenja za dvanaesti rođendan, uz naraciju koja predstavlja čistu nevinost i radost koja tek treba da iskusi život. Zatim, bez emocija, sasvim hladnokrvno uvedite serijskog ubicu kako izlazi iz mračne ulice, otima dete i opišite šta mu radi satarom koju vadi iz kaputa… Dozvoliti da se najneviniji lik pretvori u manijakalnog ubicu i sasvim izgubi razum je takođe sjajan žanrovski momenat, koji jeste korišćen mnogo puta, ali baš zato što radi posao. Setite se osrednjeg filma Pitera Džeksona „Divne kosti” i događaja s početka. Upravo se o tome radi. Ukoliko se šok proistekao iz iznenađenja pravilno razvije u pravom momentu, žanr će se sam od sebe otvoriti i ponuditi puno zanimljivih opcija.

Tropi ne služe da bi se izbegavali, već da bi se koristili kao alatke za oblikovanje žanra!

Tropi, klišei, opšta mesta, truizmi… sve su to nazivi za šablone koji su prepoznatljivi u svim vrstama književnosti, od glavnog toka do pojedinačnih žanrova. Koliko puta ste se zapitali čitajući knjigu, ili gledajući film, „odakle mi je ova priča poznata?“. Možda baš zato što ste je pročitali i videli više puta, ili makar taj jedan deo koji vam je „upalio lampicu“ da je nešto već viđeno.

Stvar sa tropima je takva da su mišljenja o njima prilično podeljena. Veliki broj autora, kritičara i konzumenata tvrdi da ih treba izbegavati iz nekoliko razloga koji se najčešće pominju. Recimo, neki će tvrditi da je to sve već upotrebljeno mnogo puta i da autor koji se oslanja na trope nije previše originalan. Drugi tvrde kako su tropi istrošena i ispošćena mesta i kako je nemoguće reći nešto novo što već nije negde drugde upotrebljeno. Naposletku, nemali je broj onih koji žele originalnost po svaku cenu, pa i po cenu da im forma i suština ostanu negde na pola puta od ideje do realizacije, samo da bi se okrenuli maniru izbegavanja tropa. Odgovorno tvrdim da je svaki prenaglašeni manir (namerno korišćenje određenih figura i formi kako bi se sugestivno stekao utisak originalnog i avangardnog stila.) daleko pogrešniji i pogubniji po samo stvaralaštvo od inteligentnog korišćenja tropa.

Stvar nije u tome da li ih koristite, već kako ih koristite. Izlet u šumi gde nešto pođe po zlu, ukleta lutka koju roditelj pokloni detetu, knjiga koja je malo življa nego što izgleda, slučajni greh iz mladosti koji ponovo kuca na vrata i slični klišei su stvari koji kod tehnički slabijih pisaca mogu zaista delovati užasno, ali ne u žanrovskom smislu, već po krajnjem rezultatu. Međutim, ako iskoristite strukturu klišea i pokušate da balansirate postavku i likove, uz dobru priču to može ispasti veoma originalno i zanimljivo. Možda su brat i sestra koji se gube u šumi demoni koji su odgovorni za mnoga zlodela po kraju, a hrabra egzorcistkinja, koju oni nazivaju vešticom pokušava da ih namami žrtvujući svog člana porodice zarad dobra zajednice. To onda nisu standardni Ivica i Marica, već nešto sasvim drugo. U tom slučaju nemamo kliše koji predstavlja decu koja odlutaju u šumu gde ih čeka zla veštica, ili neki drugi strašni usud. Svakako zvuči kao zanimljiva vežba.

Odredite osnovni ton vašeg pisanija, tj. odgovorite sebi na pitanje kako želite da zvučite.

Određivanje osnovnog tona će daleko bliže i tačnije odrediti žanr nego što mislite. Da li želite da zvučite krajnje ozbiljno i naučno? Da li je bizarna komedija ono čemu težite, pa vam treba malo začina u vidu crnog humora? Možda preferirate epski prizvuk, ili folklorni, ukoliko prikazujete ruralne delove? Da li treba da okidač žanra dođe iz naučnog pristupa, ili iz sujeverja glavnih likova? Možda iz oba, ali tako da ton bude agresivan? Ili, ipak šaljiv? Hoćete da zvučite realistično, kao da se ne radi o fikciji, već želite da ubedite čitaoca da mu je užas sve vreme pred očima? Nema problema, sve može i sve ima prođu, samo je pitanje kako to izvesti.

Pazite da vam kod određivanja osnovnog tona ne promakne greška vođenja ličnom potrebom da, recimo, zvučite kako omiljeni pisac. To će vas dovesti u situaciju da ne upoznate i zanemarite svoje likove zarad fabrikovanog utiska koji neće prodreti u dubinu nečije imaginacije. Nije bitno samo šta hoćete, već i kakav se ton najbolje uklapa u priču koju imate. Možda ste sve vreme hteli gotsku obojenost naracije u urbanoj sredini, ali vam je zapravo horor-komedija ta koja najbolje predstavlja stvari. Zato prvo treba poznavati priču i karaktere, smestiti ih na određene lokacije, pa nakon toga videti kako se u imaginaciji ponašaju. To će umnogome odrediti ton pisanja i dati posebnost priči. Kombinacija stila i tona naracije daju istinsku lepotu priči.

Mizanscen

Poznajem (što iz njihovih dela, što lično) nekoliko pisaca koji će sasvim sigurno do kraja života tvrditi kako je postavka priče najvažniji elemenat žanra, naročito horora. Zaista su dobrim delom u pravu, iako ne delim do kraja ovakav stav. Ako želimo da iole ozbiljno zvučimo i ubedimo čitaoca da se nešto strašno dešava u gradu na obali mora, bolji će nam efekat postići to jedno kišno veče na svaka dva meseca, nego sunce u podne. Pre će posao uraditi ruševina gotskog zamka, ili neke kuće iz prošlog veka u neoklasicističkoj gradnji, nego zgradica u nizu koja liči na sve ostale. Ali, nemojte ovo uzeti zdravo za gotovo, jer se ograničenja ovakvog pristupa vide bukvalno odmah. Nije nikakav problem da horor ima okidač usred bela dana, ukoliko umete to da izvedete kako treba.

„Lavkraft, koji u tekstu nije pominjan iz razloga jer njegovo pisanije zahteva posebnu analizu.“

Većina mesta su već dobrim delom iscrpljena u žanru, a mnoga su i notorna i postala su stereotip na ivici kiča zbog preterane upotrebe. Da li to znači da u žanrovskom pisanju treba izbegavati bolnice, ratišta, groblja i uklete kuće? Svakako ne, ali pazite i dobro razmislite šta je to novo, ili novo na stari način što možete da ponudite čitaocu. Uvek volim za sebe da kažem da nisam izmislio toplu vodu, ali zato mogu da usavršim bojler.

Da li znači da, s druge strane, treba izbegavati mesta koja tradicionalno u sebi ne nose horor potencijal i mogu delovati čak antižanrovski? Ne, koristite sve što vas inspiriše. Žanr je tamo gde ga vi vidite i, ako znate da ga gradite, roditeljski sastanak pred đačku ekskurziju se može pretvoriti u poprište najfinije strave. Ne treba vam ludnica, ili podzemni prolaz iz trinaestog veka.

Vratimo se na uvodni pasus. Bolnice su mesta koja spadaju među najzahvalnija za horor pisce. Same po sebi, one su mesta na kojima se svakodnevno umire i viđa najmanje prijatna strana života koja se maskira čim se izađe iz bolničkog kruga. Tamo su svi jednaki, od najgoreg serijskog ubice, ili ratnog zločinca, pa do omiljenog filantropa koji je tu nekom mukom završio. Samo je na mašti autora koliko će mogućnosti koje takva scenska postavka pruža iskoristiti. Kada sam već pomenuo različite tipove pacijenata, da li je u sobi na intenzivnoj nezi serijski ubica koji je ubio dete čija je majka upravo ušla da se osveti, ili je poslovno obučena žena psihopata koja se našla „ispod radara?“

Dakle, preporuka je uvek da se dobro promisli o mestu i vremenu dešavanja, kako bi ono radilo za vas, a ne vi za njega. Ovo znači samo da ćete potrošiti beskrajno više energije da ubedite čitaoca da je lokacija dobra, pritom pokušavajući da sebi opravdate nedovoljno dobar izbor. Ako imate priču i karaktere, zamislite ih na mestu na kojem želite i zapitajte se da li biste vi poverovali piscu koji takvu priču smešta u baš tu postavku. Ako je odgovor potvrdan, a pisanje ide lagano, bez mnogo mučenja oko stila i materijalnih stvari, verovatno ste na dobrom putu.

Kada smo kod „materijalnih“ stvari, izbegavajte materijalne greške. U smislu, ne možete da ubedite nekoga kako sunce većini ljudi izgleda plavo, zato što postoje Plavi džinovi kao klasa zvezda. To sa sobom povlači i logičke greške. Ako je nekome ko hoda potrebno deset minuta da stigne do odredišta, a pritom se ništa ne desi za to vreme, ne opisujte kao da je prošlo dva sata u međuvremenu. Stavite se u kožu vaših karaktera i znajte tačno kada će da se zgranu, a kada da se okrenu za dobrom ribom ili frajerom.

Karakteri

Karakteri treba da se prirodno uklope u ambijent, bio stvaran, ili u potpunosti izmešten u fikciju. Ja volim da kažem da je to organsko jedinstvo karaktera i lokacije, gde jedno reflektuje drugo. Ako niste sigurni u ovo, pokušajte stari trik. Probajte da svoj karakter opišete preko njegovog okruženja, bez da kažete išta o njemu konkretno. Recimo: Ležao je na krevetu i buljio u zalazak sunca, kao i obično u to doba dana. Masna i flekava posteljina je pravila nabore koji su savršeno oslikavali liniju njegovog podbulog tela. Ustajala voda u čaši je bila dopola popijena i upravo je gledao u nju s nekim izrazom neverice i gađenja. Bila je suviše daleko. Sa zidova se ronio prah odavno ispucalih pukotina od kreča. Povremeno bi mu neki pao na glavu, ali on bi samo mrzovoljnim pokretom sklonio ukoliko bi bilo blizu licu. Parket, naduven od mnogo puta prosipane tečnosti je krckao i škripao sam od sebe, proizvodeći potmulo brujanje vazduha koji se u pokretu uvlačio u prostor između dasaka.

Dakle, kakav je naš karakter? Ako je sudeći iz opisa njegove sobe, on je gojazna lenčuga, sa verovatno nekom hroničnom bolesti usled koje vezuje vodu u telu. Razmišljanje mu je poput ispucalih zidova koji se rone. Podignuti parket može da sugeriše na telesni nemar i mnoge slabosti. Sunce je na zalasku, a on i dalje u krevetu. On je noćna ptica. Jedan od najboljih primera ovakvog organskog jedinstva karaktera i mesta je u Poovoj priči „Pad kuće Ašer“, kada opisuje oronuli zamak i njegovu unutrašnjost koji se u potpunosti poklapaju sa fizičkim i mentalnim stanjem Roderika Ašera.

Sledeća stvar u vezi karaktera je možda i najvažnija. Oni moraju biti živi, življi od bilo čega u priči. Ukoliko se radi o dijalogu dvoje ljudi koji ponavljaju rečenice koje bi jedan čovek izgovorio, sva je verovatnoća da će čitalac brzo zatvoriti knjigu. Pol, godine, obrazovanje, seksualno opredeljenje, tajne koje kriju, navike i maniri… sve to određuje govor i ton vaših karaktera. Ne pokušavajte pisati dete od dvanaest godina kako se u složenim rečenicama obraća svima oko sebe. Nemojte stavljati citate Luja Pastera u usta siromaha koji u getu preživljava svih dvadeset godina svog kratkog života, bez dana škole. Sedite u pab, pivnicu, kafanu, autobusku stanicu i pažljivo slušajte neki od razgovora. Probajte da reprodukujete i videćete da se radi o susretu, ne dva čoveka, već dva potpuno različita univerzuma. Neka i vaši karakteri, ma koliko možda bili slični, imaju osobine koje ih istovremeno čine jedinstvenima.

Horor karakteri naročito moraju imati jasno izdiferencirane psihološke crte (ok – t r e b a l o bi), a često treba konsultovati psihijatrijske dijagnoze i specifične obrasce ponašanja ličnosti sa poremećajima. Kakav je vaš psihopata, prikriveni, ili ispoljeni narcis? Da li mu je okidač gubitak pažnje okoline, ili momenat kada treba da bliskoj osobi prizna da nije u pravu? Da li ide na psihoterapiju i da li ima, recimo i granični poremećaj uz to? Uđite duboko u dijagnoze vaših karaktera, inspirišite se tekstovima o ljudima koji su već počinili zločine, ili bili žrtve, tako će vaš horor biti svačiji.

Priča

Najviše i najmanje bitan deo. Možete imati ligotijevski teatar apsurda, ili blekvudovske onirične šetnje vođene somnabulnim elementima, bitno je da znate šta hoćete. Nema pravila u vezi toga kakva je priča dobra. Filmični prikazi su često jako zanimljivi, ali, po meni, ništa manje od metafizičkih. Ne treba se opterećivati formom. Sklon sam da kažem kako je priča poslednje na šta treba misliti, pod uslovom da znate šta hoćete da kažete. Horor je najčešće umetnost trenutka, momenat inspiracije i ta mala stvar koja zna da uplaši kada se stavi pod lupu čoveka prestravljenog bilo čime. Niko vam ne može reći šta je dobra priča, ali svako može prepoznati da li to, na kraju – valja. Nije bez veze činjenica da su najbolja horor dela uglavnom – kraće forme.

Kako pisati?

Ko to može da vam kaže? Sećam se dela iz „Majstora i Margarite“, kada Voland posećuje pesnika Bezdomnog u ludnici. Pita ga da li je njegova poezija dobra, na šta ovaj odgovara da nije. Onda ga junak najljubaznije zamoli da više nikada ne piše, a Ivan to svečano obeća. Eto, tako treba shvatiti pisanje. Horor je pasulj sa najboljom kolenicom i lep je dok se krčka, kad se proba čim je spremljen, ali još je bolji kad odstoji i dva puta se podgreje. Napišite, krčkajte, strpite se, i – pitajte urednika kako da rešite finalnu formu. Dobar urednik će vas načiniti višestruko boljim piscem i to je nešto u šta nikada ne treba da sumnjate. Nije svaka napisana reč zlata vredna, nekada je manje – više. Pisanje nije do autora, već do dela koje negujete i nudite svetu, vi ste sasvim nebitni u tom procesu, osim što treba sve da uradite i pustite delo da živi. Sebičnost i samoživost nisu osobine dobrog pisca, koliko god bili kreteni u realnom životu, u pisanju moraju bukvalno sve prineti na oltar delu.

Neka vas ljigavi pipak gospoda sveg ludila miropomaže u snovima i na javi, i – srećno vam prokleto pisanje!

Praznici sa Geraltom – Veštac, druga sezona

Posted on by Redakcija

Netflix je nakon dve godine odlučio da nam da dugo očekivani poklon za praznike – drugu sezonu serije „Veštac”, koju ćemo moći da gledamo od 17. decembra. U prvoj sezoni, imali smo priliku da se upoznamo sa Kontinentom – svetom epske fantastike, kreiranom po romanima Andžeja Sapkovskog.

Ušli smo sa Vešcom u močvare, birtije, magične vrtove. Sreli se sa kraljeivma, vešticama i čudovištima, koja gotovo nikad nisu bila ni upola opasna i loša kao ljudi koji su „bacali novčić svom vešcu” za njihovo uništenje.

U knjigama, Veštac dominira kao glavna figura, a svi ostali likovi su često u svrsi isticanja njegovog slojevitog karaktera, koji se kroz priču razvija i produbljuje. Za razliku od toga, u seriji su ravnopravno razvijani i likovi mlade veštice Jenifer i princeze Siri koja je „zakonom iznenađenja” postala sudbinski vezana za Vešca još pre svog rođenja.

Prva sezona nam kroz dve paralelne vremenske linije uvodi ova tri glavna lika. Geralt od Rivije, odnosno Veštac (Henri Kavil) za koga je najavljeno da će u novoj sezoni imati više dijaloga, čime ćemo imati prilike da još bolje upoznamo njegov lik, do sada je prikazan kao dosta suzdržan, ali veoma kompleksan. On se trudi da ostane po strani dramatičnih situacija koje ga uporno prate. Ne želi da bira stranu niti da bude deo spletki i intriga, koje se razvijaju oko njega. Iako ima svoj stav, nema potrebu da ga ističe, brani niti ulazi u nepotrebne interakcije sa drugim likovima. Čudovišta sa kojima se bori razume i posmatra ih ravnopravno. Iako je predstavljen kao samotnjak, koji se ne interesuje za priče i intrigue ljudi sa kojima je primoran da komunicira, on ih vrlo lako razume i pokušava da uradi pravu stvar, nezavisno od posledica koje to može imati. Osim barda Dandeliona (Maslačak) koji ga uprkos Geraltovom protivljenju prati i sa kojim jedino razvija neki prisniji odnos, upoznaje i vešticu Jenifer.

Jenifer (Anja Šalotra) je, takođe, introvertan lik, ali potpuno drugačija od Geralta. Ona je okrenuta samo sebi i svaka aktivnost u njenom dugom životu je usmerena isključivo ka ličnom interesu. Uvek žarko želi ono što ne može da ima i radi sve što je potrebno da do toga dođe. Njena priča se gradila u velikoj meri samostalno u prvoj sezoni. Svi likovi oko nje su bili sporedni, osim Geralta sa kojim sporadično dolazi u kontakt i razvija naznaku nekakvog ravnopravnog i intimnijeg odnosa. U drugoj sezoni je najavljeno dalje produbljivanje njihove zajedničke priče, kojoj se pridružuje i princeza Sirila, odnosno Siri (Freja Alan).

Siri je mlada princeza i jedina naslednica kraljevstva Sitre. Nakon opsade njenog kraljevstva, uspeva da pobegne i na kraju prve sezone ukrsti put sa Geraltom. Ona ima vilenjačke pretke i kao takva i velike moći, kojih ni sama nije u potpunosti svesna. Očekuje se da se njena priča odmota u drugoj sezoni, otkrivajući nam njene tajne.

Do sada smo videli fantastične prikaze borbi, kontrast mračnih i sumornih ljudskih naselja i prelepe prirode. Veoma različite likove, čije neobične moći samo naglašavaju njihove „obične” ljudske unutrašnje borbe. Pored pojedinačnih sudbina, postavljen je i okvir priče koji najavljuje rat između Nilfgarda i Severnih Kraljevstava, kao i produbljivanje radnje o vilenjacima.

Druga sezona će imati osam epizoda kao i prva, a ako je suditi po trejleru očekuje nas i jednako uzbudljiva zabava sa sjajnom glumačkom ekipom i odlično odmerenim vizuelnim efektima.

Autor: Iva Ćvorović

„Gospodar Vrana“, Mira Satarić – recenzija

Posted on by Biljana Golić

Na početku svakog prikaza određenog dela, postavlja se pitanje određivanja žanra i književne vrste. S obzirom na to da sa jedne strane imamo sve češće prelivanje žanrova, naročito u književnim delima sa prefiksom fantastična, a sa druge sve glasnije zahteve književnih puritanaca da se poštovanje granica žanra, precizno korišćenje njegovih alata i strogo kretanje u njegovim okvirima proglasi za jedini prihvatljivi način procenjivanja vrednosti dela, možemo već na početku naići na problem.

Tako je, na primer, „Gospodar Vrana“ Mire Satarić naslovljen kao novela. Izdavač nam je, čini se, olakšao posao. Međutim, novela kao književna vrsta sve više gubi definisane granice. Renesansna novela podrazumeva dužu pripovetku sa neobičnim, začudnim (ne nužno i fantastičnim) elementima. Savremena novela, izrasla na temeljima renesansnih primera, predstavlja vrstu pripovetke sa dramskom kompozicijom i neočekivanim završetkom. Ako ovome dodamo sve češće preuzimanje termina novela u značenju romana kako to čine autori sa engleskog govornog područja, dobijamo vrlo fluidnu definiciju književne vrste. To, začudo, u slučaju zvanom „Gospodar Vrana“ u velikoj meri olakšava kategorisanje dela, jer ono odgovara na sve tri moguće definicije novele. Jezgrovita, lokalizovana i vremenski omeđena priča pruža dovoljno dokaza da se može svrstati u renesansnu novelu. U nešto proširenom bokačovskom stilu, ona donosi uzbudljiv, nepredvidiv, na trenutke ironično duhovit zaplet koji se kreće u okvirima neobičnog, i to ne samo zbog fantastičnih, već i sociološko-psiholoških elemenata, sa obaveznom provokativnom ljubavnom pričom. Činjenica da je napetost dramska, da se sasvim lako mogu uočiti i izdvojiti delovi dramske radnje i da je rasplet, kao u najboljim čehovljevskim primerima, gorko-sladak, ironičan i bolan i, pre svega, sasvim iznenađujuć, ova knjiga može predstavljati i školski primer savremene novele. Treću, sasvim uslovnu definiciju novele kao romana „Gospodar Vrana“ svojom sažetom, ali ipak kompletnom slikom života, sveobuhvatnim prikazom čitavog jednog sveta, njegovih običaja i karaktera u potpunosti opravdava. Jer ova nevelika knjiga za „u džep“ obuhvata kompletan dijapazon potencijalnih tumačenja termina novela.

Žanrovski gledano, „Gospodar Vrana“ neće izazavati bes književnih čistunaca, jer poseduje sve elemente epske fantastike. Tu je izmišljeni svet, tu je ratnik, tu je eho velikih borbi, slavnih pobeda, ogromne snage, junaštva i nadljudske sposobnosti trpljenja, tu su ožiljci i stradanja, tu je gospa, doduše ne baš u nevolji iz koje bi je glavni lik izbavio, i, naravno, tu je onaj neophodni momenat čarobnog, magijskog, nemogućeg. Međutim, ova bi priča bila još jedna u nizu stotine istih kada bi se svela samo na zahteve žanra. Iako ne izlazi iz okvira onoga što epska fantastika zahteva, Mira Satarić uspeva da je upotrebi kako bi svojoj povesti dala dublju psihološku, sociološku, etičku, filozofsku, ali i nadasve ljudsku dimenziju. Način na koji alate žanra upotrebljava kako bi na podsvesnom nivou probudila asocijativni niz, govori da je, pored očiglednog pripovedačkog dara, savladala tajne zanata, da poznaje sve mehanizme i stalna mesta dovoljno dobro da ume da ih upotrebi nenametljivo i da izbegne kliše. Tako, na primer, kao usput, u jednoj ili dve rečenice, koristeći motiv oružja, apostrofira nekoliko različitih mitova evropske i istočnjačke mitologije. Priča dobija taman dovoljnu dimenziju intertekstualnosti da iskusnom čitaocu stvori prostor za mnoštvo asocijacija i različitih uglova gledanja i promišljanja, a da, pri tome, neiskusnog čitaoca nimalo ne ometa u praćenju i apsolutnom razumevanju glavnog toka radnje. Pored toga, opet kao usput, spontano i u kontekstu promišljanja i interakcije između likova, problematizuje sam temelj žanra, ideju o blistavom junaku, heroju-ratniku, plemenitom oslobodicu. Jer, one man’s hero is another man’s villain. Ova ideja je produbljena i provlači se kroz čitavu priču, sagledana je sa svih mogućih strana, pa se usuđujem da kažem da predstavlja osnovnu etičku i idejnu nit dela. Pojam heroja relativizovan je u tolikoj meri da se na kraju, u glavi čitaoca, transformiše, gubi svoje šljašteće oblike, svoju snagu da pokrene ratnički zanos i probudi zvukove koračnice. Postaje nešto udaljeno i neželjeno, a ljudskost, sa svim manama i slabostima, ponovo se afirmiše. Plemeniti čin rađa zahvalnost. Zahvalnost rađa heroja-ratnika. Heroj donosi uništenje. Uništenje dovodi do pokajanja. Pokajanje ponovo uspostavlja čoveka kao jedinu meru stvari.

Poigravanje žanrom kao neočekivani ali efektan i efikasan način da prikaže i razotkrije neke ozbiljne teme i da polemiše sa uvreženim zabludama, kao i poigravanje književnom vrstom kao prostorom za sprovođenje uspelog književnog eksperimenta, nimalo ne umanjuju koherentnost i uverljivost priče. Ne ometaju čitanje, ne oduzimaju priči emociju niti narušavaju tok radnje. Naprotiv, kao da ih ova filozofska i literarna autorkina promišljanja, ponekad možda i ne potpuno svesna, čine bližim uverljivijim i životnijim. Lišena pretencioznosti, svedena na džepno izdanje, predstavljena kao kratka mešavina epske fantastike i ljubavne priče sa preprekama, knjiga „Gospodar Vrana“ daleko nadilazi prvobitnu autorkinu zamisao i predstavlja iznenađenje za čitaoca koji bi, ukoliko sudi prema formatu, očekivao samo laganu zabavnu priču.

A šta sad? – Objavljivanje književnog dela u ’tradicionalnom’ izdavaštvu

Posted on by Mira Satarić

Za većinu pisaca, barem onih koji žele da im rukopis ugleda svetlost dana i susretne se sa čitaocima, ništa se ne završava onog trenutka kada se otkuca to čuveno „kraj“ kao konačni korak u pisanju romana. Zapravo, euforija izuzetno brzo splasne i može se bez ustezanja reći da horor tek počinje.
Razvoj novih tehnologija umnogome olakšava proces objave, ali, nažalost, jednako unosi i konfuziju i usađuje strah u autora, potencijalno neupoznatog i nezainteresovanog za složeni mehanizam iza objave i promocije književnog dela.

Prvo i osnovno, pre početka opredeljivanja za izdavačku opciju (samizdat, polusamizdat ili izdavačka kuća), odnosno pre ikakve potrage za izdavačem veoma je važno da se sam autor(ka) sa sobom dogovori šta su u stvari njegova/njena očekivanja – od samog procesa izdavanja do distribucije i promocije knjige, odnosno koji su mu/joj ciljevi i koliko je fleksibilan(a) u odnosu na proces njihovog ostvarivanja.

Istraživanje

Kada jednom odredite šta želite od svog rukopisa, koliko ste vremena spremni da uložite u proces promocije, ko vam je ciljna grupa čitalaca i slično, upoznajte se sa opcijama koje vam tržište nudi.

Ako se opredelite za tradicionalno izdavaštvo, istražite profile i načine funkcionisanja određenih izdavačkih kuća i vidite da li se uklapate u njihove ciljeve i izdanja. Prođite njihove sajtove, vidite da li uopšte prihvataju rukopise u datom trenutku i obavezno šta od vas traže kao uslove prilikom slanja. Raspitajte se o politici uređivanja i da li je ili nije potrebna participacija u troškovima.

Raspitajte se okolo i o iskustvima, ali imajte na umu da nečije dobro ili loše iskustvo sa nekom izdavačkom kućom ili urednikom ne znači automatski da će i vaše biti slično. Nekada se kockice slože, nekad ne kliknu ni posle mnogo truda.

Nemojte slati rukopis kući sa čijom se politikom ne slažete (neće praviti izuzetke zbog vas, a dovešćete jedni druge u neprijatnu situaciju) ili u čiji se izdavački plan i ideje vaš rukopis ne uklapa.

Priprema i slanje rukopisa

Nakon što ste sastavili ’uži izbor’ izdavača sa kojima želite da kontaktirate, proverite šta tačno očekuju od vas i budite spremni na to da ćete možda morati da čekate odgovor neko (duže) vreme. Izdavači, pa i oni manji, dobijaju veliki broj rukopisa, pa period čekanja na konačan odgovor prihvataju li rukopis ili ne može biti od nekoliko nedelja do nekoliko meseci. Ono što bi svakako trebalo da dobijete, jeste mejl koji potvrđuje da je vaš rukopis primljen i prosleđen na čitanje (ili da izdavač trenutno nije u mogućnosti da primi rukopis na čitanje).

Potrudite se da prepiska bude korektna, personalizovana (nemojte slati rukopis odjednom na više adresa različitih izdavačkih kuća) i, pre svega, pismena. Gledajte na to kao na proizvod koji je potrebno da prodate ili barem zainteresujete kupca kome je inboks već pun gomile reklama. Vaš rukopis je vama veoma poseban, ali, nažalost, izdavačima je samo jedan od mnogih sličnih. Morate se izdvojiti na neki način.

Obavezno ispoštujte zahteve koje izdavači traže prilikom slanja rukopisa da sami sebe ne biste diskvalifikovali zbog tehničke greške. Ovo možda zvuči nevažno ili kao preterivanje, ali je zapravo prvi selekcioni kriterijum ne samo u izdavačkoj industriji, već i u mnogim firmama prilikom zapošljavanja. Jednostavno, proverava se, između ostalog, i to koliko ste zainteresovani za saradnju, da li ste se raspitali o svom izdavaču, koliko obraćate pažnju i koliko ćete biti posvećeni ako vas odaberu za rad.

Podrazumeva se da je vaš rukopis pismen, formatiran po zahtevima. Ukoliko ne postoje posebni zahtevi, gledajte da formatiranje bude što jednostavnije i što preglednije. Koristite standardne fontove, najbolji je prored od 1.5, numerišite stranice i nemojte ubacivati slike ili ukrase ukoliko nije preko potrebno, da se ne bi desilo da u drugoj verziji programa, dokument ’poludi’ i onaj kome je namenjen dobije nečitljivi kupus. Postoje brojni tutorijali, iskoristite ih i naučite da radite u Word-u. Formatiranje i generalno rad u Word-u nije stvar hira, već podrazumevana veština, nešto što bi i samom autoru trebalo da olakša rad i da ne gubi živce da li mu je tekst pobegao ili ne, gde su slike nestale, kako da se jednako uvuče pasus jednim potezom i sl. Naučite šta je ’track change’ alat za praćenje izmena u tekstu i kako se koristi, izuzetno je koristan.

Nije neophodno da je rukopis lektorisan (osim ako to nije izričit uslov), ali jeste neophodno da je pregledan i u dovoljnoj meri pismen. Ipak se bavite pisanjem, morate poznavati osnove zanata. Ljudi koji u izdavačkim kućama rade na izboru rukopisa uglavnom su profesionalni čitaoci, naučeni da love greške, a tehničke omaške i loš pravopis im smeta, odvlači pažnju i može čak dovesti do toga da odbiju solidan rukopis, bez obzira na potencijalno dobru ideju, jer deluje nemarno. Ukoliko platite lekturu pre slanja, obavezno pogledajte koje i kakve su ispravke i sugestije lektora, da takve omaške ne biste pravili ubuduće. Nemojte koristiti tzv. šišanu latinicu, tj. ščćž bez dijakritičkih znakova (kvačica) – ovakve tekstove u većini izdavačkih kuća ni ne čitaju.

Ne idete aljkavi i neuredni na razgovor za posao, pa nemojte slati aljkave i neuredne rukopise. Pošaljite nešto što će se na prvi pogled izdvojiti u gomili drugih, sličnih radova i obezbediti vam šansu da rukopis uopšte stigne do toga da ga neko pročita.

Uređivanje, lektura, dizajn i drugi demoni izdavaštva

Uređivačka politika se razlikuje od kuće do kuće i potrebno je da se o njoj raspitate pre nego što potpišete ugovor. Nemojte podneti rukopis po principu ’ako prođe, prođe’ onima sa čijom se izdavačkom politikom ne slažete, to je recept za brojne probleme. Dok neki od izdavača imaju strogu politiku oko toga da obezbeđuju sve i odlučuju o svemu, drugi su prilično fleksibilni i omogućavaju razne opcije dogovora s autorom, konsultuju se i uvažavaju njegovo/njeno mišljenje. Isto tako, postoje i oni, nazvaćemo ih polusamizdatima, koji očekuju da autor obezbedi sve, uključujući i participaciju u troškovima štampe, i vrlo se malo ili nimalo uključuju s uredničkog aspekta, nudeći u stvari samo ime pravnog lica kao uslugu (što donekle olakšava distribuciju).

Idealno, izdavač bi trebalo da vam obezbedi rad sa urednikom i lekturu. Urednik i lektor nisu demoni koji mrze vaš rukopis i vas (ovo drugo posebno ne bi trebalo projektovati – zamerke jedino i isključivo idu na račun rukopisa i vaših grešaka), ali jesu tu da unaprede rukopis. Urednik vidi priču onakvom kakva ona treba da bude i vidi šta ona može, tu je da pomogne da se zatvore rupe i unapredi kvalitet pripovedanja, i tu ne bi trebalo da postoji mesta za sujetu. Promislite uvek o datim sugestijama i obavezno tražite pojašnjenja ako vam nije jasna priroda neke intervencije. Dobar urednik će svakako saslušati vašu kontraargumentaciju na korekcije i pomoći vam da iznađete odgovarajuće rešenje.’To je moj stil’ nije dobra kontraargumentacija. Naravno, uzajamno poštovanje i poverenje bi trebalo da se podrazumeva, odnosno, određene lične odlike koje posedujete vi ili urednik nisu adekvatna argumentacija u odbrani stavova (na primer, autorov fizički izgled ili urednikov pol/godine nisu valjani argumenti u raspravi o sadržaju rukopisa).

Lektor je neko ko poslednji prolazi priču i vrši pravopisne i stilske korekcije. Njegovo je da ’radi fasadu i spoljne radove’. Nemojte ga mučiti tehnikalijama – poravnanjima, spuštanjem navodnika i posebno ne ispravljanjem tzv. šišane latinice (slova ščćž bez dijakritičkih znakova). Ukoliko lektor kaže da nešto mora drugačije, poslušajte.

Dizajn je uglavnom stvar izdavačke kuće, odnosno mnoge izdavačke kuće imaju ili svoj prepoznatljivi stil, tj. dizajn ili same biraju naslovnu stranicu i tu se retko autori mnogo pitaju. Neki izdavači su pak popustljiviji, pa se konsultuju sa autorom ili čak odobravaju naslovnice i dizajn po njegovom izboru. Ovo je još jedna stvar koju bi trebalo da dogovorite, odnosno oko koje da se raspitate pre potpisivanja ugovora. Imate pravo da se ne složite sa dizajnom i iznesete zamerke, ali nemojte zloupotrebljavati resurse svoje izdavačke kuće, dizajner je, takođe, umetnik i ima pravo na sopstvenu interpretaciju vašeg dela.

Promocija (da ne kažemo književna postprodukcija) je noćna mora većine autora. I dok neki uživaju u pažnji kada su u fokusu, aktivni su na društvenim mrežama i vole da govore na skupovima, većini je to obaveza više koja im predstavlja stres. Sistem promocije je nešto što se jako razlikuje od izdavača do izdavača i zavisi od njihovih resursa, kapaciteta, načina funkcionisanja, dogovora sa svakim autorom i sl. Raspitajte se i oko ovoga na vreme da ne bude izneverenih očekivanja, ali imajte u vidu da samo najveći izdavači, i to pod uslovom da ste njihove ’zvezde’, mogu da vam obezbede promocije uz minimum vašeg angažmana. U svim ostalim slučajevima, prodaja vašeg rukopisa najverovatnije će najviše zavisiti upravo od vas samih i toga koliko ste vremena u stanju da posvetite predstavljanju svog dela. Nažalost, tako je.

Ukoliko ste završili svoje delo, pretresli sve sporne momente i spremni ste da zaplovite u nepoznate vode izdavaštva, želimo vam mirno more i srećnu plovidbu!

Koža u kojoj živim – Horor koji zalazi dublje

Posted on by Vesna Jovanović

Koža u kojoj živim je važan film ako govorimo o Pedru Almodovaru kao autoru i o tome gde se film uklapa u njegov opus. Iako se melodrama provlači kroz sva njegova ostvarenja, ovaj film je ipak najkompaktniji i emotivno najsloženiji. Pogođen tugom zbog smrti svoje supruge i ispunjen besom zbog silovanja svoje psihički nestabilne ćerke – emocije koje se opasno prepliću dok planira svoju osvetu – plastični hirurg iz Toleda i ludi naučnik, Robert Ledgard, u svojoj modernoj tamnici eksperimentiše nad nesvesnim subjektom, istražujući da li se unutrašnjost može ponovo odrediti kroz potpunu promenu eksterijera.

Neprijatna prognoza naučnog napretka čini se idealnom prilikom da Almodovar svoj muški (queer) pogled usmeri na besprekorno žensko telo, te kroz ovaj film na zanimljiv način otelotvori prilično proučavanu vrstu perverzije. I ovde se on vraća porodici kao izvoru muke, utehe i samospoznaje; bori se sa strepnjom oko starenja; oslikava religioznost u sve sekularnijem svetu; a neočekivani obrt govori o postmodernim fantazijama prisvajanja roda, njegovim prednostima i nedostacima.

Iako kritikovan da napušta naučnu priču i skreće u tipičnu sapunicu, Almodovar uspeva da stvori jednu od najboljih slika „biološkog horora” (body horror ili biological horror).

Ovde ćemo pokazati paralelu sa gotskim žanrom kroz neke od glavnih tema i odlika žanra.

Gotski elementi

Prema Fredu Botingu, gotski žanr predstavlja neumerenost u pisanju kroz opskurnost koja opseda racionalnost i moralnost. Gotska atmosfera, mračna i misteriozna, signalizira povratak uznemirujuće prošlosti i izaziva osećanje terora i horora. Gotske figure bacaju senku na moderne tokove i napretke, ukazujući na njihove negativne strane i posledice, pretnje po humanističke vrednosti. Te pretnje se pokazuju kroz prirodne i natprirodne sile, deluzije, religijsko i ljudsko zlo, mentalne dezintergracije i duhovne korupcije. Gotski prostor su napušteni, izolovani objekti puni opasnosti, često u divljini ili na planinama, svakako teško dostupni. Arhitektura je ukazivala na prostorno i vremensko odvajanje, kao i od sadašnjih vrednosti. Ono što je isto odlika gotskog žanra jeste neumerenost emocija. Osećanja nadvladavaju razum, strast, uzbuđenje i senzacija premašuju društvene i moralne zakone. (Botting 1996: 1)

Upravo se ove odlike mogu videti i u filmu Koža u kojoj živim. Radnja filma je smeštena u izolovanoj, otuđenoj vili koja, ispostavlja se na kraju, predstavlja zatvor ili tamnicu. Gradi se klaustrofobična atmosfera kroz različite vizuelne detalje – video nadzor, izolovana kuća u lavirintu soba, bez ljudskog kontakta, sve to ukazuje da je bekstvo zapravo nemoguće niti se uliva osećaj sigurnosti (Pataki 2016: 6). Na tom mestu strašnih događaja je i laboratorija ludog naučnika, plastičnog hirurga, opremljena najsavremenijom tehnologijom, u kojoj izvodi nedozvoljeni nastrani eksperiment. Doktor Robert Ledgard je hirurg koji je opsednut korekcijom ostećenog tkiva kod žrtava sa teškim opekotinama, i kroz njegov lik ćemo videti kako jedna opsesija prerasta u svojevrsno ludilo.

Zalizane kose, u besprekorno skrojenoj odeći i sa sumnjičavim očima poput ptice grabljivice, doktor Robert Ledgard možda je najintrigantniji filmski psihopata od Hanibala Lektora. I, kao u filmu Kad jaganjci utihnu, ovaj film preplitanjem sablasnim, melodramatičnim i gotičkim, čini da se koža ježi, a srce lupa brže. (Riki 2011: 1)

U centru događaja je takođe i mlada, lepa žena, Vera Kruz, na čije telo doktor kalemi svoju specijalnu kožu i krišom je posmatra preko ekrana. Obučena u neutralno odelo, ona je Maja u njegovoj privatnoj galeriji, njegova kreacija, zatvorenik i pokusni kunić. Kada ne pokušava da se ubije ili pobegne, Vera praktikuje jogu, da ne bi poludela kao njen tamničar.

Ono o čemu je ovaj film zapravo – bezbojna tkanina Verinog kombinezona je prazan ekran na koji doktor Ledgard – i publika – projektuju svoje želje; podmukli Almodovar podstiče identifikaciju sa negativcem iz filma. Ali postavlja se pitanje – ko je ovde zapravo negativac?

 

Ono što tek kasnije saznajemo, kada se dovoljno identifikujemo i saosećamo sa bespomoćnom zarobljenicom, jeste da je ona tačnije muškarac nasilno zarobljen u telu žene, takođe zarobljen tu. Junakinja predstavlja fizičkog dvojnika pokojne supruge plastičnog hirura, koja je nakon teške saobraćajne nesreće ostala unakažena te izvršava samoubistvo naočigled njihove ćerke. Ćerka će nastaviti po tom obrascu i izvršiti samoubistvo nakon silovanja. Mladića koji ju je silovao, doktor Ledgard transformiše u ženu kao vid osvete, darujući mu lice svoje supruge. To je prošlost koja se vraća i opseda junaka priče, i motiviše događaje, i rasplet u filmu. Na taj način, Almodovar oponaša kategoriju gotskog žanra, po kojoj svaki zastrašujući događaj ima uverljivo objašnjenje.

Paralela sa Frankenštajnom

Verovatno najbolja asocijacija ovog filma jeste delo književnice Meri Šeli, Frankenštajn ili Moderni Prometej. Frankenštajn i doktor Ledgard nisu naučnici u modernom empirijskom smislu. Njihov projekat je prožet grandioznim spekulacijama o alhemijskoj moći, one koje, u kontektsu prirodne filozofije, obećavaju ne natprirodno znanje, već strašne tajne prirode, uma i tela, izloženim hemijskim i elektirčnim eksperimentima vremena. (Boting 1996: 67) Doktor Robert Ledgard predstavlja arhetipsku patrijarhalnu figuru, otelotvorenje maskularnih vrednosti – snaga, hrabrost, inteligencija, autoritet; ali kao i Frankeštajn, poseduje identičnu manu – probijajući granice naučnih visina nedostižnim običnim ljudima, oni su osuđeni željom da poseduju zabranjeno znanje. (Pataki 2016: 10)

Zabranjeno znanje koji obojica žele da poseduju je isto – pobeda nad smrću i njeno dejstvo. Dok Frankenštajn želi i uspeva da stvori život tamo gde ga nije bilo, doktor Ledgard, obuzet nekontrolisanim emocijama, opsednut je stvaranjem slike svoje tragično preminule supruge, za čiju smrt se oseća odgovornim. I ne samo to, već i da ponovo stvori realnost onako kako je on vidi i želi. Vodeći računa o psihološkim detaljima, oba dela predstavljaju stvorenja ili čudovišta, i kao individualni i kao javni horor: oba imaju autonomno postojanje koje se manifestuje kritičkom inteligencijom i efektima koje imaju na druge. To ćemo videti i na kraju filma, kada Vera, odnosno Visente ubije svog tamničara, pokazujući da je sve bila igra, pretvaranje dok se domogne slobode. Kako će njegovo prihvatanje svog novog indentiteta imati efekta na svet, ostaje da sami zamislimo.

 

Signalizirajući efekte ljudskih težnji za prirodnim i fizičkim moćima izvan granica čovečanstva, njihova ‘čudovišta’ predstavljaju strahove o postojanju i prirodnih i veštačkih mehanizama koji se pojavljuju transgresivno i destruktivno od nekontrolisanih želja i imaginacija u umu pojedinaca. Stvorenja tako predstavljaju gubitak spiritualnosti i uspon moderne nauke bez božanske misterije kao izvora. Ono što je zajedničko ovim ostvarenjima jeste to što su negativci istovremeno i žrtve i heroji – a dijabolično delovanje zamenjeno je ljudskim, prirodnim i naučnim moćima.

Seksualnost i drugost

Ideja koja se pokazala izuzetno popularnom među muškarcima tokom vekova jeste ta da je Bog, muškarac, bio razumljiv rezultat muškog narcizma i zavisti prema materici. Ljudi su generalno voleli da upoređuju božansko stvaranje sveta sa rađanjem, odnosno stvaranjem ljudskih bića kroz telo žene. To je bio san muškaraca tokom vekova – da se ne potčine ideji da ih je stvorio superiorni bog ili obična žena, već ideji o stvaranju ili rađanju samog sebe.

U prilog tome idu dela: Novela R. L. Stivensona je o čoveku koji stvara čoveka u laboratoriji koji je zapravo otelotvorenje njegove mračne strane ličnosti (Doktor Džekil i Gospodin Hajd); Doktor Frankenštajn stvara biće, hibrida (Frankenštajn); Dorijan Grej slika svoj portret koji vodi sopstveni život (Slika Dorijana Greja). Fridrih Niče je, takođe, voleo metaforu rađanja i koristio je samosvesno i ekstenzivno. Kao da drugost zaista ima veze sa muškim fantazijama o rađanju. Možda je razlog tome spoznaja da su sam patrijarhat i muški patrijarhalni identitet u krizi. Ako je patrijarhat bio izraz muškog narcizma, on je takođe ne samo promovisao, nego i institucionalizovao ideju da muškarci treba da vole ne samo sebe, već i samu muškost – i druge muškarce. Da li je ta ljubav trebalo da se izrazi emocionalno, fizički, seksualno ili čisto simbolički, zavisilo je od lokalnih kulturnih uslova. (Kejn 1999: 5)

Čini se da isprva film najviše podseća na stvaranje bića kakvo imamo kod Meri Šeli. Samo što, umesto roditeljske motivacije, u filmu imamo motivaciju osvetom. Inicijalna ideja preuzimanja uloge Boga prerasta u ovom slučaju u seksualnu vezu i želju za posedovanjem svog „božanskog“ dela. Ako uzmemo u obzir da je Vera zapravo rođenjem muškarac, doktor Ledgard stupa u homoseksualnu vezu, i to ni manje ni više nego sa silovateljom svoje ćerke, što tu vezu čini skoro pa incestualnom.

Pojavu figure „dvojnika“ u književnosti, prema Frojdu, treba posmatrati kao rezultat krize koja utiče na čovekov narcizam, preteći mu kastracijom ili čak smrću. Drugim rečima, moglo bi se reći da se ta drugost može tumačiti kao simptom krize dualističkog mišljenja (kriza razdvajanja duše i tela, itd.). Pojava dvojnika označava povratak potisnutog, svega onoga što je zakopano i projektovano na nekog navodno različitog „drugog“ – tipično žene, stranca, nekog iz „nižih redova“. (Kejn 1999: 8) U prilog tome ide činjenica da je Visente dobio fizički oblik Robertove preminule žene. Njegova opsesivna ljubav u kombinaciji sa njenom tragičnom smrću i njegovom nemogućnošću da to spreči, podstaknuta samoubistvom njegove ćerke, progoni ga kroz ceo film. Robert nije u stanju da brine o ženama koje voli, te pokušava da to ispravi sa Verom.

Doktor Ledgard je više žrtva sudbine i okolnosti svojih dela, nego li psihički nestabilna individua vođena svojim preteranim emocijama koja pokušava da odnese pobedu nad smrću zbog svoje narcisističke slave kao Frankenštajn. Na taj način, doktor Ledgard predstavlja heroja-zlikovca, pravu figuru gotskog žanra.

Sa druge strane imamo „stvorenje“ koje je doktor Ledgard stvorio i taj lik u filmu je, takođe, polarizovan. Isprva je ono bespomoćna heroina, zatočena od strane ludog doktora koji izvodi nad njom eksperimente. Almodovar nas polako uvodi u komplikacije radnje. Vera je u stvari Visente, muškarac silom pretvoren u ženu, heroina postaje zlikovac koji je silovao i uzrokovao smrt nedužne devojke, i perspektive se menjaju. Vrhunac osvete se dešava kada i sama Vera biva silovana, a Almodovar nas konstantno drži neodlučnim. Doktor Ledgard oduzima Visenteu muškost i mogućnost da povredi drugu ženu, a Vera ipak stupa u seksualnu vezu sa svojim tvorcem. U ovom slučaju imamo bukvalno sukobljena dva identiteta u jednoj osobi, drugost nasilno nametnuta, i ostaje samo pitanje da li će se prihvatiti ta drugost kao novi identitet ili ne. Ta borba oko pitanja identiteta predstavljena je i u filmu kroz eksterijer – haljine koje vise u Verinoj sobi podsećaju na duhove žena; uništavanje haljina koje joj Robert donosi predstavlja borbu sa kojom se Vera/Visente nosi. Iako deluje da je Visente prihvatio svoju ženstvenost, pa čak i manipuliše njome, ispada da je sve to prividno dok ne ostvari svoj cilj koji je Vera zacrtala čini se od početka filma – bekstvo.

Zaključak

Koža u kojoj živim ne ispituje površinu čovečanstva, već umesto toga istražuje tamu i horor ljudske duše. Ako je blistavost filma u suprotnosti sa tamom priče, nepodudarnost je perverzno zavodljiva. Film je netaknut kao Verina nova koža, uprljan kao Ledgardova duša, i kvrgav poput stabla bonsaija koja doktor neguje, biljnih verzija Vere. To je najsterilniji Almodovarov film, sa mnoštvom odlika gotskog žanra. Čak i kroz jako zasićene boje i bujne slike, film i dalje podseća na Gojinu sliku: istovremeno prelepu i užasnu.

Literatura
Botting, Fred (1996). Gothic. London: The New Critical Idioms.
Kane, Michael (1999). Modern Man. Mapping Masculinity in English and German Literature, 1880-1930. London and New York: Cassell.
Pataki, Jelena (2016). Gothic fiction elements in Pedro Almodóvar’s The skin I live in (2011). Osijek: Univerzitet u Osijeku
Rickey, Carrie (2011). A villain as chilling as Lecter. For the Inquirer. Web: https://www.inquirer.com/philly/entertainment/movies/20111104_A_villain_as_chilling_as_Lecter.html

Donosilac promene

Posted on by Kristijan Šarac

 

 

ŽANR: fantastika/horor/DC
ORIGINALNI NAZIV: The Sandman Volume One
IZDAVAČ ZA REGION: Čarobna knjiga
SCENARISTA: Nil Gejmen
CRTAČI: Sem Kit, Malkom Džouns III i Majk Dringenberg
KOLORISTI: (Robi Buš), Stiv Olif, Danijel Voco i Zajlonol
NASLOVNA STRANE: Dejv Makin
ZEMLJA: SAD
PREVOD: Goran Skrobonja
GODINA IZDAVANJA: (1988-1989), 2021.
OCENA:

 

 

Interesantno i neobično je u Srbiji videti izdavača koji poštuje sve odgovornosti koje idu sa delatnošću. Vremenom postaje uočljivo za one koji umeju raspoznati, Čarobna knjiga upravo to čini. Naime, u segment odgovornosti svakog ko se bavi ovim poslom ne spada isključivo to da nam ponudi kvalitet, on se podrazumeva. Kao primer za ostale dužnosti možemo uzeti upravo ovo izdanje iz edicije Olovka, tuš i pero. Već godinama unazad delo je nedostupno na našem tržištu, sem za basnoslovne cifre. Što je stanje u koje ne smeju dospeti kapitalna dela, čak ni ona iole znana a kamoli ona uticajna na pop kulturu i kulturu uopšte. I u tome leži glavnina odgovornosti izdavača – da vam učine dostupnom svu vrednu prošlost, sadašnjost i budućnost. Ovaj tom pokazuje pravi put.

Najblaže rečeno, Sendmen je donosilac promena. Zajedno sa Nadziračima, V kao vendetom i Povratkom mračnog viteza obrazuje sveti kvartet DC-ja. Zapravo vascelog stripa. Svojim pojavljivanjem su strip odveli u eru grafičkih romana i u sferu, sa umetničkog aspekta, visoko vrednovanih ostvarenja. Ipak, treba i iz kvarteta izdvojiti Sendmena, jer je remodelirani junak. A Kirbijevog i Sajmonovog originala se niko više ni ne seća, bio je samo još jedan frajer u helankama. Gejmen ga je ’izvrnuo, okrenuo i nešto sasvim drugo doveo na scenu’, što nije više bilo tako dosadno, ni uobičajeno. Otelotvoreno je nešto što i danas izmamljuje oduševljene uzdahe i zaljubljivanje u devetu umetnost. Asfaltirao je trasu za sutrašnjicu stripa, današnjicu nam je već doneo. Naprosto, ovo remek-delo je samom genezom osuđeno na to da bude stalni vesnik transformisanja.

Nil Gejmen – svako ko se našao u situaciji da čita ovaj tekst definitivno zna ko je ovaj velikan fantastike, ali evo, čisto da zabavimo i sebe i vas, nekoliko stvari o njemu. Jedan je od onih retkih autora koji su sa nečim što je po svemu delo andergraund fantastike napravili bum na fantastičnoj mejnstrim sceni, ali i glavnotokovskoj (mala digresija, ovo nikako ne treba uzimati kao pravilo – ekstremno je retko, fantastika je svet izvan glavnog toka, paralelna dimenzija, i kao takvu je treba posmatrati). Govorim naravno upravo o Sendmenu koji je u produkciji za ekranizaciju (uvršten u obaveznu lektiru Kalifornijskog univerziteta na predavanjima o mitologiji) i čija je epizoda, San letnje noći, dobila Svetsku nagradu za fantastiku (World Fantasy Awards) i time izazvala popriličan skandal. Naime, strip je uklonjen iz konkurencije za ovo prestižno priznanje, dakle, biće jedini stripadžija sa ovom nagradom. Stripadžija – jer on sebe za jenog smatra, a postoji i anegdota u vezi sa ovom tvrdnjom. Gejmenu je jednom prilikom na žurci prišao neimenovani književni kritičar i rekao da ne pravi stripove nego literalna remek-dela, On je posle izjavio ’osetio sam se kao kurva kojoj su rekli da je debitantkinja’. Sa šest Huga i dve Nebule (dve najvažnije nagrade u fantastici) i jednom Brem Stoker nagradom (najveća nagrada u horor žanru), jedan je od najnagrađivanijih pisaca žanra. Interesantna stvar se desila 2004. godine na dodeli Huga, gde je kao predsedavajući sam sebi dodelio jednog za kratku priču A Study in Emerald jer dužnost je prihvatio pre nego što je saznao da je među nominovanima. Skoro sva njegova dela su zastupljena na velikim i malim ekranima, Zvezdana prašina preneta na filmsko platno, Knjiga o groblju u pretprodukciji, Američki bogovi pretvorena u seriju, Koralina animirana, Anansijevi momci nas uskoro očekuju na ekranima, Nikadođija i jeste nastala kao BBC-jeva serija, tek naknadno pretvorena u roman. Saradnja sa Teri Pračetom i roman Dobra predskazanja takođe je pretvoren u seriju. Jedino Crna orhideja još nije ni u nekim pričama za ekranizaciju, moguće stoga što je suviše andergraund za jednu superheroinu. Kao i dečija knjiga godine: Okean na kraju puteljka. Pa omladinski roman Knjiga o groblju. A umalo da ne spomenemo – pomoćnik je scenariste svima nam omiljenog animea Princeza Mononoke, baš kao i filma Beovulf i nekih epizoda Doktora Hua. Dakle, on je neko ko je uspeo da andergraund priče budu viđene mejnstrim očima, no daleko od toga da to svako može postići. Inače, kruži i priča da ga ne možete zateći da spava ma u koje vreme došli, pa je možda to jedan od razloga njegovog uspeha, a ne smeta mu svakako ni to što je vrlo dostupan fanovima i što se pojavio i u jednoj epizodi Simpsonovih.

Sem Kit – stripadžija najpoznatiji po radu na Betmenu i Hulku. Ali i mnogobrojnim autorskim i manje proslavljenim junacima ubogijih izdavača.

Majk Dringenberg – crtač koga je proslavio rad na Sendmenu. Od poznatijih ostvarenja ima još rad na Patroli prokletih i mnogobrojnim naslovnim stranama knjiga i muzičkih albuma.

Malkom Džouns III – bio je crtač i dugogodišnji zaposlenik DC-ja i Marvela. Radio je kao tušer na mnogim serijalima, izdvojićemo: Spajdermena, Betmena i Drakulu.

Dejv Mekin – ilustrator, kod nas poznat po delima Od signala do šuma, Ludnica Arkam, Dan kada sam trampio tatu za dve zlatne ribice, Divljak, a ima crteže i u Koralini i Knjizi o groblju. Autor je i suludo predivnih naslovnih strana Sendmena. Poseduje i svoj serijal Cages koji još uvek čeka naš prevod, a to je priča o umetnicima.

Na početku beše zatvor, koji promeni svet, ne nabolje. Sloboda! Osveta! Uslediše, ali nemoć otkriše. U potragu Morfeja baciše i tri kušnje pred njega staviše. Prijateljsku ruku Džona Konstantina prihvatio je, zaigrao demonsku igru u grotlu pakla pred očima vladara vatrenih jama i s čovekom ludim i moći žudnim obračun za presto snova imade. Na kraju depresivan postade i od sestre umilno nazvan: izgovorom za antropomorfnu personifikaciju. Sve to i obilje drugog poseduje prvih osam sveski priče koja putuje svim dimenzijama, jer je vandimenzionalna, osim kad je smestimo u integral. Vanvremenska pripovest o tkačima postojanja, sa fokusom na jednog bledog, peščanog vidljivog kroz snove i življenje istih.

Pisanje o bezvremenom delima i svevremenim junacima je vrlo nezahvalan posao. Šta god napisali zameriće nam se, jer svi imaju svoje viđenje istih. U stvarnosti, vrlo smo ograničeni sa slobodama imamo ih isključivo tamo gde još nisu stavljene zabrane i ograde od strane nadležnih institucija. Što nas dovodi do toga da je sfera u kojoj još jedino vlada neograničena anarhija, umetnost. To je loše isto koliko je i dobro. Rđavo je jer je svako u stanju da kritikuje i da se nazove stvaraocem. Izvrsno je što otvara kapiju ovakvim istinskim genijima poput Gejmena, faktički otelotvorenju snoviđenja, samoj personifikaciji priče i impresiji antropomorfnog iliti odsanjanom realmu. Kroz delo dostojno budućnosti – beskrajnika i drugih dimenzija. Te ni ne trebaju naše mišljenje – samo predstavljanje. Zbog preduge odsutnosti, naravno, nikako jer je ime postalo nesaznatljivo, na svim je stripskim stećcima uklesano.

Ipak, ovakve pripovesti moraju dospeti do šire publike, nevoljno doduše, sa željom da ostane andergraund, ali i publiku postepeno menja, baš kao što se strip promenio. Ovo je već dovoljan razlog da nabavite ovaj integral: morate doživeti metamorfozu pre početka igrane serije. Ah, i pripovest se promenila, ušla u novo doba, a svi spavaju i putuju kroz druge svetove, bilo kroz film, seriju, strip ili knjigu, sanjaju. Vidimo se kad zaspete poručuje vam Oniromant.

Erotska književnost – Mač sa dve oštrice

Posted on by Maja Mitić

„Pišanje uz autoput, u teorji izgleda uzbudljivo. U praksi, ostane samo lepljiv osećaj u gaćama“
Erika Jong

Opšte je poznato, da su žene kroz istoriju pisale pod pseudonimom. Nisu žene mogle tek tako da rade, kamoli da budu umetnice. Čak i pod pseudonimom bi bile skučene, pa su to bili ljubavni romani, sa blagom primesom erotike, dok su muškarci ovim žanrom dominirali, od romana gde lako može da vam pozli, poput Markiz De Sada, do relativno zdravo raskalašnih, poput romana D. H. Lorensa.

Sa dolaskom ženske emancipacije, i žene postaju oslobođenije, i mada su je mnogi ismejali, roman koji se zapravo bavi ljubavnom tematikom, psihologijom ljubavi i intimnog odnosa, kroz splet dosta zanimljivih scena, punih semene tečnosti, znoja i uzdaha, „Strah od letenja“, Erike Jong, jeste pomerio svet za trista šedeset stepeni. Sa emancipacijom, žene polako sustižu mušakrce u ovom žanru, ali i dalje, stereotipima koji nisu još uvek iščezli, erotičari dolaze na glas plejboja, a erotičarke postaju – javno dobro. Problem nastaje iz toga što svako ima pravo na kupovinu i čitanje romana, ali deo čitaoca, ne može da razdvoji autora od dela, realno biće od fiktivnog lika, i često su pisci erotske književnosti, oba pola, žrtve erotomanije, ali o nerazumevanju i poremećajima nešto kasnije.

Da počnemo od zvanične definicije erotske književnosti. Erotska književnost ili ljubavna književnost, predstavlja književni žanr, namenjen tome da uzbudi čitaoca, ili da mu pruži uputstva o seksualnim tehnikama.

 

U samoj definiciji je i srž problema u kom se pisac može naći, gde čitalac pokušava da stupi u bliži kontakt sa piscem ovakvih dela, neretko vizaulazujući lik pisca, dok čita njegove redove. Dobar deo takve publike, smatra da su erotski prikazi iz romana stogo lično i biografsko iskustvo autora. Naravno da je empirijsko u ovakvim delima jako važno, ali i biheviorističko, najviše fikcija, kako da se sam čin opiše, a pritom ne banalizuje.

Kako da se pobegne iz zamke besomučne repetitivnosti, i kako da se obogati prilično oskudna terminologija. Po rečniku Vuka Karadžića, koji je priznat za naš zvanični rečnik, mi imamo svoje termine za polne organe. Bez obzira na to, pisci su se često trudili da ih zaobiđu, zbog svuda prisutnog lažnog morala, i česte cenzure ovakvih termina. Dok kolege pisci, često ismevaju kolege erotičare, misleći da je njihov posao previše lak i isprazan, ipak se dobro preznoje kad se sami nađu u tematici.

Licemerje je često prisutna stvar; oduvek je bilo onih koji erotsku književnost smatraju prizemnom; reći će da preziru ovaj žanr, iako statistike govore nešto drugo – seks, ta još uvek polu tabu tema, i dalje izbija na vrhove čitanosti, da nekad ni sami sebi ne priznajemo, i to je normalno, duboko u svima nama, čuče usađene i stečene inhibicije. Upravo, lepota pisanja ovakvih dela, jeste moć pisca, da se potpuno oslobodi svih inhibicija, i prenese što verniju sliku čitaocu (veština živopisnih slika, odlika je dobrog pisca svakog žanra). Šta je to, što pokreće buđenje hormona, umeće ljubavi, kao i sposobnost da se opiše ono najteže opisivo: dodir, miris, nadražaj, putenost? Prelamanje i spajanje tela i čulne seznacije koje pritom nastaju; opisati boju glasa pri neartikulisanom kriku ili uzdahu, opisati osećaj orgazma, koji zapravo ne mora biti samo telesni, orgazam čiji receptori čuče u samom korteksu. Vrelina semene težnosti, lepljivost znoja, i kako bol može biti sladak i uzbudljiv, i umeće nanošenja bola. Jer sam seksualni čin počinje jako nežno, ali kad je kompatibilnost sa partnerom tako jaka, telo se opušta, a sa njim i receptori; traže se jače senzacije, inhibicije polako padaju, prag bola postaje tolerantniji, kao i požuda, brišu se granice, oslobađaju kočnice; ne postoji gađenje, i prepuštanje postaje potpuno, jer vrhunac seksualnog zadovoljstva je verifikacija u vidu reakcija partnera, da je potpuno zadovoljen, i nastupa njegova želja da vas povede put tantričkih visina. To je slika, koju treba vešto preneti neke stvari i senzacije koje svi različito doživljavamo, a nisu okom uhvatljive; da prosto izbija kroz papir i obuzme čitaoca, stavi ga u poziciju jake seksualne nadraženosti, ili ga potpuno dezorijentiše. Ako pisac to postigne, znači da je na pravom putu. Ako su mu opisi takvi da izazivaju ravnodušnost ili podsmeh, verovatno nije uspešno uklonio svoje kočnice.

Ovakvi opisi su možda i lakša strana, i posao erotičara, ali za njegovu potpunost, slika Erosa nije dovoljna. Često je potrebno zaći u neke mračnije vode, njihove virovite dubine, i otkrititi tajne psihopatologije seksa. Staviti se u kožu likova čiji su nagoni kvantitavno poremećeni, ili je reč o disfunkciji.

Psihopatologija nagona, predstavlja izmenu snage i načina realizovanja nagona. A nagoni su sve ono što nas iznutra podstiče na određenu aktivnost, što nas usmerava i omogućava nam da istrajemo u toj aktivnosti. Nagoni se mogu predstaviti kao složeni, nenaučeni obrasci ponašanja, zasnovani na nasleđenim mehanizmima, svojstveni biološkoj prirodi bića. Dele se na vitalne i socijalne.

Jedan od ekranizovanih, popularnih ljubavno – erotskih romana, „Lolita“ Vladimira Nabokova, upravo je romantizovana verzija (naročito film) priče o vrlo mračnim nagonima pedofilije. Ovo je jedan od najuspešnijih romana veštog prikrivanja, i zato budi vrlo kontroverzne emocije (Hambert je u filmu prikazan prilično ubleženo ubodnosu na roman). Kult Lolite time postaje praktično besmrtan, kao i Elektre.

Seksualne disfunkcije: naziv seksualne disfunkcije označava poremećaje koje karakteriše odsustvo uobičajenih reakcija u ključnim oblastima seksualnog funkcionisanja, što dovodi do teškoća ili potpune nemogućnosti da se uživa u seksualnom odnosu.

Takođe ekranizovani, roman D.H. Lorensa „Ljubavnik lejdi Četerli“ kao zamajac radnje, upravo ima erektilnu disfunkciju u ratu ranjenog, paralizovanog i impotentnog Kliforda Četerlija, pripadnika aristokratije, koji će, svestan svog stanja, dati slobodu svojoj liberalno i nekovencionalnoj vaspitanoj suprugi, da ostane seksualno aktivna i vazda istraživački raspoložena, što če ona ubrzo rado prihvatiti.

Mentalni poremećaji, tipa: neuroze, psihoze, psihopatije, nose iskrljivljenu sliku sveta, pa samim tim i seksa. Tu često Eros upada u zagrljaj Tanatosa, i ovo je za erotičara veliki izazov, koji zahteva elementarno, često i dublje poznavanje psihologije seksa, istraživanja, i bogate fikcije da se čin opiše iz ugla nečega što nije, i nije mu dato. Takođe iziskuje maksimalno oslobađanje inhibicija, kako bi opis bio verodostojan, bez prizvuka osuđivanja. Kad se pronikne u bit i svetle i mračne strane ljudskih nagona, za pisca (erotičara), svet je jedno prebogato igralište, kao i mogućnost koketerije sa svim žanrovima, i uspešno žongliranje njima; sa ljubavno – erotskih priča, poezije i romana, širi se mogućnost prelaska u dramu, tragediju, triler, horor, SF … Jer u svakom žanru, postoji glavni lik/likovi, koji su ipak – ljudi; a svaki čovek u sebi nosi potrebu za zadovoljenjem primarnih i sekundarnih nagona. Kad čovek zadovolji potrebe ishrane, žeđi i vršenja nužde, slede potrebe za druženjem, emocionalnim i seksualnim životom – čija je svrha prvo reproduktivna, ali reprodukcijom se ne zaustavlja i ne gasi ovaj nagon, on je i dalje ogromni pokretač. I vrlo često, i samom piscu pokretač za dalji razvoj radnje. I ništa čudno, jer ga ima i u samoj Bibliji, dakle, jedan univerzalni motiv od samog postojanja čovečanstva i pisane reči.

Mentalna oboljenja, i seksualne devijacije, pratile su mnoge književnike koje volimo, a evo par interesantih :

Edgar Alan Po je pravi namučeni genije koji se celog života borio sa nizom ličnih tragedija uključujući i smrt supruge koja je imala tek dvadesetak godina. Posle njene smrti odao se drogama i alkoholu, a njegova opsesija smrću prepoznaje se u njegovim delima. Depresivan i u očaju, pokušava da se ubije 1848., a nakon toga posle jedne zabave i na putu ka novoj verenici nestaje na tri dana. Pojavljuje se u Baltimoru, u veoma čudnom stanju, sličnu bunilu nakon čega i umire. Tačan uzrok njegove smrti do dana današnjeg ostala je misterija.

Najpoznatiji roman Virdžinije Vulf, „Gospođa Dalovej“ poznat je po tome što se ova spisateljica u njemu bavila i istraživanjem mentalnih bolesti, homoseksualizma kao i svrsi našeg postojanja uopšte. Sama autorka ovog genijalnog dela imala je za života nekoliko nervnih slomova, a posle očeve smrti jedno vreme je i bila u duševnoj bolnici. Kasnije je govorila da su uzrok njenih teških psihičkih stanja polubraća koja su je seksualno zlostavljala kao malu. Marta, 1941. izvršila je samoubistvo utopivši se u reci pored kuće.

Najpoznatiji po svom maestralnom delu „Klanica 5“, Kurt Vonegat je bio rođen sa naslednom mentalnom bolešću. Majka mu se ubila pilulama za spavanje, a ovaj genijalni pisac, inače ljubitelj Marka Tvena, godinama se borio protiv depresije. 1984. godine je pokušao samoubistvo posle koga je o tom iskustvu napisao nekoliko eseja. Bio je strastven pušač, a za tu svoju naviku govorio je da to otmen način da se čovek ubije.

U romanu „Slika Dorijana Greja“ Oskara Vajlda, duševni poremećaji su prikazani u vidu zastrašujućeg i ružnog portreta.

Radnja romana se vrti oko Dorijana Greja, glavnog junaka čije se ime nalazi u naslovu, i postepenog pogoršanja njegovog duševnog stanja (što nije izričito naglašeno, ali brojne analize ovog dela glavnom junaku pripisuju narcisoidan poremećaj ličnosti.

Kroz ceo roman, fizički izgled Dorijana Greja se ne menja, ali njegovo unutarnje stanje, koje se odražava na njegovom portretu, doživljava promene. S vremenom će se portret pretvoriti u užasnu, monstruoznu verziju junaka, što će parirati njegovom duševnom stanju.

„Filozofija u budoaru“ remek-delo čuvenog markiza, najambiciozniji manifest slobodoumlja svih vremena.

Gospodin Dolmanse, neverovatno potkovan svim veštinama libertenstva, obučava mlađanu devicu Eženi neobuzdanim telesnim akrobacijama, ali i duhovnoj gimnastici. Prepuštena madam De Sent Anž i Dolmanseu, Eženi je izuzetno talentovana učenica i veoma brzo napreduje na polju fizičkih zadovoljstava. „Usadićemo u tu lepu glavicu sva načela najrazuzdanijeg bluda, razbuktaćemo u njoj sve naše ognjeve, ulićemo joj svu našu filozofiju, probudićemo u njoj sve naše želje“, predlaže madam De Sent Anž. Nakon ovih stranica koje obiluju pohotnim scenama i besramnim orgijama, ljupka naivna devojka postaje vrhunski poznavalac filozofije zadovoljstva u kojoj nema tajni.

I dva veka nakon smrti, De Sadova revolucionarna strast ne prestaje da šokira i intrigira čitaoce širom sveta: negirajući religiju, moral, integritet, ljubav, odanost i druge tradicionalne vrednosti, on daje viziju novog sveta neograničene seksualne slobode.

 

 

Markiz de Sad (1740–1814) bio je francuski aristokrata, pisac, filozof razvrata, kontroverzni mislilac. Dobar deo života proveo je po zatvorima, pa je većinu svojih dela napisao u tamnicama. Njegova filozofija uticala je na velike umetnike poput Bodlera, Flobera, Pikasa, Rodena.

Sajberpank – Proročki žanr?

Posted on by Lazar Vuković

Sagledavajući naučnu fantastiku ne možemo da zanemarimo faze koje je prošla kroz časopise i podžanrove. Počevši od radova dvojice vizionara, Žila Verna i Herberta Džordža Velsa, preko izlaska prvog broja časopisa Amazing Stories 1926. godine pod uredništvom Hjuga Gernsbeka koga mnogi uz Verna i Velsa smatraju rodonačelnikom naučne fantastike, pa do rađanja jednog od najuticajnijih sf časopisa Astounding Science Fiction 1930. godine naučna fantastika se smatrana palp literaturom i nije imala nikakvu vrednost. Priče su često bile klišeizirane i zasnivale su se više na naučnom razvoju dok su likovi bili jednodimenzionalni. U ovo vreme su svoj stvaralački put započeli značajni pisci bez kojih naučna fantastika ne bi bila to što jeste, poput Isaka Asimova, Artura Klarka, Roberta Hajnlajna, Reja Bredberija, Kliforda Simaka i drugih.

Prava revolucija je usledila 1939. godine dolaskom Džona Kembela na čelo uredništva Astoundinga. Pošlo mu je za rukom da otrgne žanr iz palp miljea i da svojim zahtevima za kvalitetom i orginalnošću dovede do podizanja žanra na viši nivo. U prilog tome ide to što su neke od priča pod njegovim uredništvom postale klasici poput Zadužbine Isaka Asimova, Slan od Alfreda Entona Vana i pojedinih priča i romana Roberta Hajnlajna. Godine njegovog uredništva se često smatraju Zlatnim dobom naučne fantastike jer je otkrio mnoge značajne pisce čija dela i danas čitamo.

Ubrzo je usledio pokret Novi talas koji su činili pisci koji su, želeći da oslobode fantastiku klišea, eksperimentisali sa žanrom želeći da je približe visokoj književnosti. Nisu se držali načela tvrde fantastike već su odlučili da otvoreno pišu o temama koje su bile nezamislive, poput seksa, upotrebe opijata, feminističkim temama… Iz njihovog eksperimentisanja rođeni su novi podžanrovi među kojima je svoje začetke našao i sajberpank.

 

ŠTA JE SAJBERPANK?

Sajberpank, kao najmlađi podžanr u naučnoj fantastici, je žanr koji nam opisuje ne tako daleku budućnost. U njoj nije bilo leta u svemir niti uspostavljanja prvog kontakta sa vanzemaljcima, već je ambijent smešten na distopijskoj Zemlji koja se oporavlja od nekog vida katastrofe (nuklearni rat ili ekološka katastrofa, npr) i gde je celokupna vlast u rukama multinacionalnih korporacija. Glavna krilatica ovog žanra je High Tech – Low Life koja se odnosi na visoko razvijenu tehnologiju u vidu postojanja, kibersveta, veštačke inteligencije i implanata za telo sa jedne strane i promenjenog društvenog staleža sa druge strane pri čemu su potlačeni u većini.

Začeci žanra se mogu naći krajem sedamdesetih godina prošlog veka, a ime je dobio zbog povezanosti sa anarhističkim idejama. Glavno glasilo ovog pokreta je bio časopis Cheap Truth koji je uređivao Brus Sterling. Deljen je besplatno i nikada nije bio zaštićen autorskim pravima. Autori su pisali pod pseudnonimima kako se ne bi stvarao kult ličnosti. Sa porastom popularnosti sajberpanka časopis je ugašen.

Naziv je osmislio pisac Brus Betke koji je napisao priču istoimenog imena, ali je svoj procvat doživeo pojavom Neuromansera Vilijema Gibsona koji je ubrzo ovenčan svetim trojstvom sf nagrada: Hugo, Nebula i Filip K. Dik. Značajne su i druge njegove knjige poput Grof Nula, Mona Lizin natpogon, zbirka priča Kako smo popalili Kromu, Virtuelna svetlost, Idoru i Sve zabave sutrašnjice. Ne treba zapostaviti ni druge pisce i njihova dela među kojima bih izdvojio Ostrva u mreži Brusa Sterlinga, Histerični sneg Nila Stivensona, Trilogiju Oprema Rudija Rukera, Mašinu različitosti koju su zajedno napisali Gibson i Sterling… Mogao bih da izdvojim i antologije Crystal Express i Mirrorshades: Cyberpunk antology koje je uredio Brus Sterling i Storming the Reality Studio koju je uredio Lari Mekafej.

Mnogi smatraju da se pravi počeci žanra mogu nazreti u romanima Zvezde su moje odredište Alfreda Bestera i Da li androidi sanjaju električne ovce? Filipa K Dika koje imaju sitne nagoveštaje onoga što će kasnije postati sajberpank. I sam Gibson je izjavio, nakon što je pogledao Istrebljivača da se svet poklapao sa onim kako ga je zamislio u Neuromanseru.

ŠTA KARAKTERIŠE SAJBERPANK?

 

 

Osnovna karakteristika je, kako sam napomenuo, distopijska vizija budućnosti. Celokupna vlast je u rukama korporacija ili neke fundamentalističke religije, svet se oporavlja od katastrofe koja varira od dela do dela, tehnološki napredak je vidljiv na svakom koraku, dok većina populacije živi na ivici siromaštva. Ne treba zapostaviti ni kibersvet, odnosno virtuelnu stvarnost u koju neretko uplovljavaju naši junaci.

Protagonisti su uglavnom marginalci koji krpe kraj sa krajem i igrom slučaja budu uvučeni u borbu protiv sistema koji vuče konce kontrole masa. Često su usamljeni u toj borbi ili imaju minimalnu pomoć. Sasvim neodvojivi deo žanra su hakeri, veštačka inteligencija i telesni implanti. Ponekad susrećemo i razvijeni bioinženjering i protetičke delove tela.

KAKO PISATI SAJBERPANK?

Iako deluje sasvim jednostavno pisati sajberpank nije nimalo lako. Treba imati na umu da su sve ideje iskorišćene i da je pravi izazov smisliti nešto novo. Nemojte da vas ovo obeshrabri, nego iskoristite sve sastojke koje imate ispred sebe i ispričajte priču na sopstveni način.

Pođimo od sveta. Vodite računa da u sajberpanku nema svemirskog programa tako da se zadržite na postapokaliptičnoj Zemlji. Okruženje mora biti tehnološko napredno, ali ne treba zanemariti ni marginalizovane delove grada gde uglavnom žive naši protagonisti. Imajte na umu da se radnja u većini slučajeva odvija u urbanim sredinama tako da, ako vaš junak potiče iz nekog manjeg mesta, vremenom mora završiti u Velikom Gradu. Pravi primer tehnološkog okruženja koje vam može poslužiti kao model se može videti u Istrebljivaču i u mangama, poput Akire, Duha u oklopu i Jabukovog semena. Ne treba zaboraviti ni Sajbersvet kojim krstare naši junaci kada razbijaju sisteme bezbednosti ili kada traže neku poverljivu informaciju.

Sada o našim junacima. Oni obično potiču sa najniže lestvice i često su u pitanju ljudi bez budućnosti. Uglavnom je reč o dilerima, hakerima, vizionarima i drugim probisvetima koji životare i sticajem okolnosti postanu ključni igrači. Glavni primer junaka je Kejs iz Neuromansera, koji je prevario svoje poslodavce i za to platio veliku cenu. Krpio je kraj sa krajem dok mu jednog dana neočekivano nije bila ponuđena druga šansa. Poput njega, i drugi junaci ostanu bez izbora i budu prinuđeni da deluju u akciji. Često su predmet manipulacije i uviđaju kako stvari nisu onakve kako su im predstavljene i da je zapravo ulog veći nego što su mislili. Na koji način će doći u bezizlaznu situaciju i kako će se izvući, to je već na vama. Preporučuo bih vam da probate da izbegnete kliše gde vaš junak bude ucenjen da obavi neki posao i napravite ga kao vizionara koji se bori protiv korumpiranog sistema, poput Spajdera iz Transmetropolitana. Uzroke i motive njegove borbe prepuštam vama. Može da bude i pripadnik snaga reda kome se, kako da kažem, otvaraju oči, ili neko iz anarhističke organizacije koja se bori protiv sistema.

 

Sada ide ono glavno, društveni poredak. Sva vlast je u rukama sistema koji ima upravu nad običnim ljudima. Njegove glavne pokretačke snage su diktatorski režimi, multinacionalne korporacije ili fanatični religiozni pokreti koji uz pomoć plaćenika ili kriminalnih sindikata drže uzde u svojim rukama. Ovde preporučujem da pustite mašti na volju i sami smislite neku partiju koja upravlja vašim svetom. Neka to bude recimo korporacija koja vrši medicinska istraživanja na polju genetskog inženjeringa ili verski fanatici koji veruju u neko prastaro ili izmišljeno božanstvo. Imajte na umu da većina likova u sajberpanku koristi implante tako da i vi možete da ih uvedete u vašu radnju. Vaš glavni lik može, ali i ne mora, da bude korisnik istih.

Imate sve sastojke, igrajte se i osmislite svoju priču.

DA LI JE SUTRAŠNJICA STIGLA?

Vilijem Gibson je jednom prilikom izjavio: „Sutrašnjica je stigla, samo nije pravilno distribuirana.“ U potpunosti je u pravu budući da za, od svih podžarnova u naučnoj fantastici, sajberpank možemo reći da je proročanski. Sajbersvet, odnosno internet odavno postoji, ugradnja implanata je postala realnost, kao i zamena ekstremiteta protetičkim delovima. Vlast kao vlast više ne postoji već je sve u rukama multinacionalnih korporacija koje ubiru profit i koje, poput država, imaju svoju vojsku plaćenika. O naznakama postojanja veštačke inteligencije u vidu skenera i očitavanja kodova da ne govorim.

Svako poznatije delo sajberpanka je vizionarsko. Uz Neuromansera i ostala Gibsonova dela i drugi pisci se mogu pohvaliti svojim prognozama. Npr. Sterling je u Ostrvima u mreži pogodio neke stvari poput završetka Hladnog rata, okončanja Aparthejda, napada dronovima i postojanje pametnog sata dok je Histerični sneg zbog svoje kompleksnosti postao obavezno štivo svakog programera u Silicijumskoj dolini.

Uplovite u sajberpank svet i ako odlučite da pišete srećno. Zapitajte se ipak, da li se sutrašnjica manifestuje i na koji način.

Tradicija i bunt protiv patrijarhata u filmu ,,Madeinusa”

Posted on by Nikolina Preočanin

U narednim redovima upoznaćete se sa malo drugačijim, nesvakidašnjim filmom koji nam je donela peruanska kinematografija, kao i bitnim temama koje i u današnje vreme ne prestaju da budu važne, a to su tradicija i patrijarhat, kao i njihova povezanost. Ovo kontroverzno filmsko ostvarenje, čija je režiserka Klaudija Ljosa, nećaka poznatog peruanskog pisca Marija Vargasa Ljose, izazvao je podeljena mišljenja među gledaocima, ali jedno je sigurno, nikoga nije ostavilo ravnodušnim.

Da bismo bolje shvatili ovu priču, bitno je upoznati se sa mestom radnje, kao i samim likovima. Sve se odvija u fiktivnom, izolovanom selu po imenu Manajajkuna, koji se nalazi duboko u Andima. Zanimljiv je podatak da naziv sela na kećua jeziku znači ,,grad u koji niko ne sme da uđe“ i to nam odmah na početku otkriva u kom pravcu bi radnja mogla da ode. Glavni lik predstavlja četrnaestogodišnju devojčicu zvučnog imena Madeinusa. Ona je mlada, ljupka, ali i snalažljiva i hrabra, koja se po mnogo tome razlikuje od ostatka meštana. Madeinusa ne prestaje da se bori za svoju slobodu koja je vodi u Limu, prestonicu Perua. Živi u trošnoj kući sa svojom sestrom Ćale i ocem Kajom koji je i gradonačelnik Manajajkune. Ćale predstavlja manje zanimljivu sestru koja je ljubomorna na Madeinusu jer zavređuje svu pažnju, kako njihovog oca, tako i ostatka sela. Poslednji član porodice je otac Kajo, tradicionalan, patrijarhalan i težak čovek koji izaziva strahopoštovanje meštana, ali ne i mlade Madeinuse. Još jedan lik koji je bitan za razvoj priče je Salvador, fotograf iz Lime koji se na svom putovanju našao na pogrešnom mestu u pogrešno vreme i tako, sasvim slučajno, postao žrtva tradicije. Kao što može da se vidi, majka u priči nije prisutna, što znači da su devojčice odrastale u patrijarhalnoj sredini, koja ih je na kraju dovela do toga da se pobune protiv iste. Može se reći da bunt počinje još dosta ranije, kada je njihova majka odlučila da ode u Limu, nikada ne vrativši se. Devojčice obavljaju kućne poslove, kuvaju i ne pitaju se mnogo, ilii bi bar tako trebalo da bude. Najbitnije je da su očeve potrebe zadovoljene, jer ipak je on glava porodice. Madeinusa nikada nije želela da se pomiri sa takvim načinom života i kao da je samo čekala svoju priliku da se oslobodi stega patrijarhata i konačno živi život koji je i njena majka davno odabrala.

Naime, radnja u filmu se dešava za vreme Uskrsa. Seljani se pripremaju za proslavu koja traje tri dana, od Velikog petka do nedelje kada je sve dozvoljeno, jer prema verovanju, Bog za to vreme ne kažnjava. Zamislite da ne postoje nikakva pravila, da možete da radite šta hoćete i da vas neće stići nikakva kazna. Nestaju sva pravila, prelaze se granice, dolaze do izražaja nagoni, kao i ljudska primitivnost. Upravo to se dešava i možemo slobodno reći da se tada prikazuje ono životinjsko u ljudima i oslobađaju se najrazvratnije želje.

Noć pred proslavu, otac želi da oduzme nevinost Madeinusi koja na to ne pristaje, govoreći da još uvek nije počeo praznik. Otac svoje ponašanje opravdava time što uskoro Isus ne može da ih kazni, pa Njegovo odsustvo ustupa mesto nagonima. Može se reći da je u filmu prisutan verski sinkretizam, jer dolazi do stapanja vere sa starosedelačkim običajima. Naime, dešavanja koja bi starosedeoci nazivali tradicijom, je zapravo skup nemoralnog ponašanja, pa čak i incesta, što možemo da vidimo na primeru devojčicinog oca. Iz bunta, ona odlučuje da nevinost izgubi sa Salvadorom, znajući da se tim činom zamera svom ocu i tada se jasno vidi da je rediteljka želela da prikaže jačinu autonomne žene u vremenu i društvu u kojem je dominirao muškarac. Kako su starosedeoci tradicionalisti i ne vole ništa što je novo, što se može videti u značenju naziva sela, oni ne prihvataju mladića. Evidentno je da on u ovoj priči predstavlja civilizaciju i sve suprotno tradiciji. Upravo zato je on veoma bitan lik, jer prikazuje kontrast u odnosu na ljude koji tu žive, nešto novo, neprihvaćeno i daje nam do znanja koliko seljani zapravo žive u svom svetu koji ne trpi promenu. To se najbolje može videti na primeru Madeinusinog imena, kada je devojčica ugledala etiketu na Salvadorovoj majici na kojoj piše made in USA i nije imala predstavu šta zapravo to znači. Ona u mladiću vidi svog spasioca i način da ode u Limu, kao što je to jednom uradila i njena majka.

Za dalji razvoj fima, bitno je da se prisetimo upečatljivog početka kada Madeinusa koristi otrov kojim okružuje kuću kako pacovi ne bi prišli. Taj isti otrov predstavlja način putem kojeg se rešava štetočina, a koji će protagonistkinja opet jednom da iskoristi. Već se na tom primeru može primetiti oslobađanje od svega što bi moglo loše da utiče na njihov način života. Kako radnja otiče, shvata da nije dovoljno da samo napusti selo kako bi se prekinuo začarani krug, već je morala da donese odluku koja će drastično promeniti njen život. Naime, ona poziva oca na ručak, kao što i uobičajeno radi, ali odlučuje da u ručak stavi taj isti otrov koji joj je služio da se reši pacova, u želji da i sa njim uradi isto, kao poslednji bunt protiv patrijarhata. Kao što se Salvador već jednom našao u pogrešno vreme na pogrešnom mestu, to se ponovilo još jednom, ali ovaj put ga je koštalo slobode. U momentu kada Madeinusa otruje svog oca, pridružuje joj se sestra koja počinje da viče kako je gringo, što je naziv za stranca, ubio njenog oca. Opet dolazi do neočekivane Madeinusine reakcije i ona se pridružuje sestri i ponavlja njene reči. Tada glavna juakinja shvata da Salvador nije njena karta ka slobodi i postaje svesna da je dovoljna sama sebi da se reši stega tradicije sela.

Poslednja scena prikazuje mladu protagonistkinju kako putuje ka Limi, konačno slobodna. U selu se sve vraća na staro, kako se pakuju ukrasi i rekviziti, tako i impulsi seljana opet bivaju potisnuti do sledeća tri dana u godini kada njihovi gresi neće biti kažnjavani, dok, sa druge strane, Madeinusu čeka novi, neistraženi svet i sloboda od koje nikada nije odustala.

3, 2, 1… Akcija

Posted on by Nenad Jevtić

U književnosti, pod akcijom podrazumevamo svaki događaj i promenu, međutim, ako govorimo o akciji kao žanru, ili elementu u nekom delu, to obično uslovljava nasilnu scenu borbe, ili sukob između dva lika. Akciju kao element možemo primetiti i koristiti u bilo kom žanru, bilo to neki podžanr fantastike ili nefikcije. Ovaj element se često povezuje sa trilerima i knjigama vojne tematike kao i u podžanrovima poput istorijskih ili epskih romana, mada nešto slično se može primeniti i u čiklit, romantičnim i savremenim romanima. U žanrovima gde akcija nije uslovljena, ona se obično pojavljuje u formi fizičkih obračuna, teškog nasilja, ili nešto nasilnijih radnji poput jurnjave automobilima, velikih kataklizmičkih događaja i slično.

Koliko će ovaj element biti zastupljen, pretežno zavisi od pisca, ali i publike koja od određenog žanra već ima neka očekivanja. Bilo bi suvišno da akcija zauzima veći deo radnje u delu koje se bavi socijalnim pitanjima, ili gde zaplet orbitira oko teme ljubavnog života, jer će u tom slučaju ovaj element postati dominantan, te klasifikacija dela jednostavno neće odgovarati prvobitnoj ideji i onome šta ona treba da predstavlja.

Vešt pisac u određenim slučajevima akciju koristiti kao alat da prikaže ozbiljnost situacije, iako akcija obično predstavlja kulminaciju, naprasno haotičnu radnju u delu, s ciljem da uzbudi i šokira, zatim protumači efekte takvog zbivanja. U suštini, akcija skoro uvek teži tome da analizira reakciju, umesto da se fokusira na sam čin i zadrži se na njemu. Važnije je sagledati u koliko parčadi je vaza slomljena, umesto posmatrati zamrznutu sliku dok se ista ta vaza lomi u delove. S druge strane, akcija se može svesti na svoj minimum, ukoliko sam element nema toliki značaj i efekat na likove, ne dovodi do razvoja glavog lika, ili jednostavno igra sporednu ulogu. Recimo da govorimo o romanu koji prati život generala, vojnog kuvara ili analitičara. Njihov život i posao se obično odvijaju van borbenih linija, pa kao takvi najverovatnije ne bi učestvovali u proboju fronta ili svedočili velikim bitkama. Savršen primer takvog romana bi bio „Zbogom oružje“ Ernesta Hemingveja u kom pratimo život vojnog doktora i kako on doživljava posledice rata u Italiji tokom Drugog svetskog rata, zatim pokušava da pobegne iz tog haosa. Tu akcioni element vidimo periodično, a pisac mahom spomene okršaje, ali ne i kako su se oni odigrali. O akciji najviše saznajemo od ranjenih vojnika i njihovih priča, nego što čitalac može da vidi kroz oči glavnog lika. Ovakvo doziranje akcije je ponekad i poželjno, jer publika koja je navikla na klasike ili im esplicitna scena nasilja izaziva nelagodu, može zbog same odurnosti prikaza ostaviti roman, možda čak i preskočiti nekoliko strana u romanu.

Akcija u detektivskim delima obično otvara roman ubistvom, jer se odmah uspostavlja redosled događaja, potom sledi istraga zločina što čini glavni deo romana. Ovakav početak, često je obavijen misterijom, i u startu počinjemo da postavljamo pitanja Ko? Gde? Kako i Zašto? Rešenje dolazi na kraju, kao i identitet počinioca, uz razloge zašto je tako nešto bilo potrebno da se dogodi. Čitaoc mora sam da odluči da li je zločin opravdan ili ne, i to je opet dominantna odlika žanra.

Ako govorimo o vojnoj fantastici, kod koje je ovaj element dosta zastupljen, sitaucija je nešto drugačije nego kod ostalih žanrova. Po nekoj normi, scene borbe su detaljnije, uz pažljive opise pokreta, efekata i posledica udara. Čak i ovde, akcija može biti u drugom planu, a akcenat postavljen na likove i unutrašnju borbu, tako da se ovde radi o ličnom rastu lika. „Gospodar prstenova“ iako ima dosta akcije, ipak spada u epsku fantastiku ne samo zbog toga kada se radnja odvija, već i to što naracija pretežno prati živote civila, a ne isključivo ratnika i armija, pre i posle borbe. To znači da su i borbe često stavljene po strani, kako bi junaci i njihovi podvizi više došli do izražaja i akcent pao na njihove odluke.

S druge strane, element je u vojnoj fantastici uznapredovao s pojavom veterana koji stvaraju, tako da su scene borbe detaljnije i stručnije opisane uz sve savremene izraze i skraćenice vezane za jedinice, kretanje i orijentisanje, kao i tumačenje vojnih mapa, što može biti ne razumljivo za one koji nisu služili u vojsci. Javlja se dilema kako predstaviti bitku, jer stručni izrazi i realan prikaz sa sve logistikom i taktikom povlači čitaoca iz prvih redova i stavlja ga u poziciju posmatrača. Da bih ovo bolje objasnio, zamislite da posmatrate nekog dok igra partiju šaha, umesto da sami pravite poteze. Ostaje na piscu da se opredeli hoće li svoje delo prilagoditi prosečnom čitaocu, ili će se ipak posvetiti terminologiji koju će samo prekaljeni borci razumeti, time zadržati preciznost prikaza bitke. Moguće je kombinovati oba, ali je vrlo teško održati balans između uverljivog i izmaštanog.

Ipak, ako se piše scena borbe, kako bi to onda trebalo da izgleda, po primeru iz naučnofantastičnog dela? Pre samog početka pisanja, nekoliko stvari moraju biti u celosti obuhvaćene. Likovi i strane moraju biti jasno postavljeni i mora biti definisano zašto su te formacije u sukobu. „Cilj, opravdava sredstva“, je jedna prizma kroz koju moramo posmatrati samu borbu, međutim, način do ostvarivanja cilja je drugačiji za negativca i junaka. Dok negativac cilj posmatra kao nagradu ili način da postigne neki drugi cilj, on se služi svim mogućim tehikama da ostvari pobedu. U slučaju junaka, on dela na identičan način, ali s idejom većeg dobra, spasenja, i prati zakonske norme, i uvek dela na moralno prihvatljiv način. Akcija će biti utoliko dinamičnija i zanimljivija ukoliko su i negativac i junak jednaki po snazi. Skoro po pravilu, junak je slabiji i napada jačeg, dok obrnuta situacija, jednostavno ne izgleda dobro.

Pored samog cilja, mora se ustanoviti na kakvom terenu se odigrava borba, jer u zavisnosti od terena, zavisi i kakva borba će se voditi. Nije preporučljivo da konjanike pošaljete u gustu šumu gde su koplja bolje oružje, ili da pešadiju izvučete iz grada i stavite uz same zidine pred strelce ili konjanike. Vrlo je stara ideja ratnog sukoba u kojoj se javlja mentalna slika borbe prsa u prsa, dok moderne tehnologije front postavljaju u nekoliko dimenzija i polje u kome se bitka odigrava na nekoliko nivoa uključujući borbu na kopnu prsa u prsa, borbu na nebu, na i ispod vodenih površina, pa sve do toga da se borba istovremeno odigrava u svemiru i preko interneta u vidu sajber napada, propagande i lažnih vesti, dok se na kraju odigrava i bez mnogo buke uz pomoć špijuna daleko iza neprijateljskih linija. Opis ovakve borbe, gde se nekoliko fronta otvaraju istovremno je vrlo zahtevan, zato se uglavnom sva borba zasniva na viđenje glavnog lika i onoga što se događa direktno oko njega, umesto da se opisuje celokupni raspon borbe. Opet, ako se radi o nekoliko glavnih likova, i silom slučaja svako od njih vodi borbu na različitim nivoima, preporučljivo je da svaki pasus u taktu ili po obrascu opiše kako to igleda kod lika A koji vodi tenkovsku brigadu, lika B koji upravlja mornaricom i lika C koji navodi eskadrilu na zemaljske mete. Zbog viška likova, očekivano je da sama scena bude na nekoliko desetina strana, samo da bi se opisalo ono glavno.

Borbe se dešavaju u etapama, pa ih možemo posmatrati i kao svojevrsnu priču sa sopstvenim uvodom, kada sila stupa u borbenu gotovost i pristiže na bojno polje odakle možemo sagledati teren i eventualno proceniti koje su prednosti terena. Zatim imamo razradu i prepreku koju junak na bojnom polju mora savladati, bio to negativac s moćnim oružjem, ili armija krvoloka kojima se mora stati na put. Za kraj imamo kulminaciju, koja gotovo uvek dolazi time da je junak nadmudrio daleko moćnijeg neprijatelja. Nakon takve scene, pisac može da odabere da li će prikazati efekat takve borbe, kako bojno polje izgleda posle sukoba, koliko je veliki broj gubitaka, i kako se junak oseća posle dugotrajne borbe. Mentalni utisak, kako vojnik procenjuje vrednost sukoba, odnosno da li je cena prevelika za postignut cilj, ili je pobeda slatka nakon višegodišnjeg planiranja osvete, može da navede priču u nekoliko smera, tako da i efekat već mora da postoji, barem kao nacrt.

Dakle, scena treba da ima svoj raspored, kada se nešto događa, zatim koliko to dugo traje, koja akcija prethodi koju i kakva je reakcija posle same akcije. Ukoliko nešto od ovoga nije usklađeno, sama scena će delovati nepotpuno, usiljeno ili nedovoljno razrađeno da bi se dostigao utisak ponosa nakon ostvarene pobede.

Potrebno je usaglasiti takt po kom se stvari odvijaju, što zavisi od toga koliko je sama scena ključna za radnju u romanu, iako ove scene znaju da budu razvučene, detaljne i često skaču s jednog na drugo, samo da bi se postigao efekat haosa. U zavisnosti da li je scena ključna, toliko vremena i pažnje ćete joj posvetiti, jer nije isti utisak ako junak svog arhi-nepijatelja pobedi za pet minuta, ili su im snage izjednačene, pa sama borba više podseća na nadmetanje i borbu za potčinjavanjem nepijatelja. Budući da, tako duge scene mogu biti zamarajuće za čitanje i praćenje, preporučljivo je da se nakon nekog vremena napravi pauza gde i junak uzima dah, stvara dramsku pauzu, neizvesnost, emotivni naboj kod publike, zatim se sprema za drugu rundu. Naravno, ako element ne igra toliko veliku ulogu, borba se može opisati na mnogo uprošćeniji način uz isti krajnji efekat.

Za kraj, želim da napomenem da akcija, sama po sebi ne treba da oduzima previše pažnje od glavnog toka romana i onoga što je zapravo važno. A ono što je obično važno, nije pobeda nad hordama zla, već uzrok i posledice takvih borbi. Šta ako je borba mogla biti izbegnuta boljom diplomatijom? Šta ako se pokaže da sile dobra nisu dovoljno jake da se suprotstave zlu? Šta ako cilj nije vredan žrtve? Kao i svaki junak, dobro se pripremite za boj, istražite temu o kojoj ćete pisati, i dobro se naoružajte strpljenjem da vaše borbe budu vatrene i uzbudljive, kako bi čitalac uživao u njima.