Stvari poput finih zanatskih piva, vrhunske hrane, gomile dobrih knjiga, ili novih izdanja Lavkrafta, nikada dosta. Prosto se ne možete navići da je toga previše, sa sve posledicama koje se mogu odraziti na umove konzumenata. Ali, ako i postoji neki konzumerizam, a da je dobar, onda je to svakako gutanje Lavkraftovih novela na lopatu. Sprovedite mi ga u venu i ugasite svetlo, čitaću po mraku!
Žir je izdavačka kuća koja se opredelila za izuzetno zanimljiv pristup izdavaštvu, po principu – manje je više. Pričam, pre svega, o izdanjima dveju novela horor džinova, Lavkrafta i Hodžsona. Ona dolaze u džepnom formatu, kožnom povezu sa suvim žigom na koricama umesto klasičnog dizajna, kao i sa nekolicinom i više nego dobrih ilustracija. Shodno formatu i obimu, ali i luksuznoj opremi, ova izdanja su pravi dokaz da se vrhunski otrovi i dalje čuvaju u malecnim bočicama i da ih je moguće sakriti i upotrebiti kao oružje kada vas, recimo, na nekoj slavi ili sličnom događaju spopadne pijani rođak veselog domaćina, sa originalnim pričama o čudesima vere i svetaca. Slobodno možete ponosno izvaditi vaš primerak Senke nad Insmutom i računati na to da će se, posle svega par rečenica , oko vas verovatno stvoriti poveći krug, a vazduh pročistiti. Takođe je sjajna kao poklon po pristupačnoj ceni, ali vredan, originalan i zanimljiv.
Ukoliko, pak, ne znate šta biste odgovorili osobama koje vas pitaju o sadržini ovog mini-nekronomikona, podsetio bih na par jako bitnih stvari u vezi sa ovom novelom – diskutabilno, jedne od najboljih Lavkraftovih i svakako u samom vrhu po važnosti. Pre svega, Senka nad Insmutom je, uz Danički užas, Boju izvan ovog svemira, Pikmanov model, Zov Ktulua, S one strane i Snova u veštijoj kući jedan od nosećih stubova takozvanog „Ktulu mita“ i sa pomenutima čini kičmu, mozak i crno srce Nekronomikona, knjige mrtvih imena Drevnih, koji su nas pohodili, a to i dalje čine, iz sasvim neobjašnjivih razloga i po čovečanstvo često pogubnih. Njihova staništa su nama nepojmljivi prostori, a njihova ispoljavanja i mračne agende su samo delić onoga što možemo shvatiti o njima.
S tačke gledišta nekoga ko ulazi u Lavkraftov univerzum, bitno je znati da je Ktulu jedno strašno božanstvo koje živi u R’lijehu, potopljenom gradu usred Pacifika i da mrtvo sanja. Tako upokojeno nekada sneva snove o ljudskome rodu, a onome ko ga probudi, makar i slučajno, sledi jadno skončavanje, uz gomilu pratećih sinhroniciteta koji će zahvatiti čitav svet, kako je slikovito predstavljeno u Zovu Ktulua. On je i donosilac ludila i suvereni vladar poremećenih umova vizionara, avanturista, umetnika, verovatno i zločinaca sa dobro razvijenom imaginacijom i sklonostima ka cepanju vela realnosti. Kada se zvezde nameste u pravu konstelaciju, moguće je sasvim probuditi ovog usnulog kozera kako bi proglasio novo doba Drevnih. U tom smislu, on se spominje i kao prvosveštenik Drevnih, obično u obliku monstruoznog oktopoda, ali ne treba mu pripisivati nikakve zle namere, jer je prilično neutralan, iako je u stanju da običnom kijavicom zbriše pola planete.
Insmut je imaginarni grad koji je jako bitan za Lavkraftov univerzum i njegovo „čitanje“ područja Nove Engleske, uglavnom Masačusetsa i okoline. Smešten je na obali Atlantika i predstavlja skromno i mirno ribarsko mesto, koje je u jednom navratu, nakon vladine istrage zbog čudnih događaja, doživelo raciju u kojoj je čak i obližnji greben torpediran iz podmornica. Na kraju se sve zataškalo, ali je ostao veo misterije i skoro pa neobuzdani strah u glasu svakoga iz Arkama, koga pitate za omraženi, provincijski i potpuno poremećeni Insmut. Tako na jednoj relativno maloj lokaciji imamo univerzitetski i centar nauke, Arkam (da, po njemu je ludnica iz Betmena dobila ime) kroz koji protiče izmišljena reka Miskatonik, žila kucavica ovog civilizovanog, ali raznim okultnim poganštinama nagriženog grada. Neke od važnijih priča Ktulu mitosa su smeštene u Arkamu, ili se pozivaju na univerzitet Miskatonik i njegovu čuvenu biblioteku, prepunu okultne literature u kojoj negde leži famozni Nekronomikon, spis Ludog Arapina, Abdula Alhazreda.
Bitno je znati da Lavkraft u slučajevima kada smešta priče u Arkam ima posla sa urbanim shvatanjem nepoznatog uticaja koje Drevni donose, sa dosta upliva razuma i nauke. U Daničkom užasu, nasuprot upeglanom akademizmu, imamo posla sa ruralnim predrasudama i najnižim tipovima ljudi u kombinaciji sa najjačim silama prirode koje se mešaju u interpretacije nevidljivih, ili teško vidljivih dešavanja i time daju notu sujeverja toj noveli, u duhu ruralne sredine. Kod Insmuta je, kako je i rečeno, reč o provinciji, koja je omražena od strane stanovnika obe pomenute lokacije. Prvo, najbliža je okeanu i raznim ribarskim pričama, a drugo, brojne prekookeanske trgovačke rute koje su u prošlosti tuda prolazile su ostavile mnogo čudnih tragova. Priča se da je tako stigao i okultni red Dagona, prastarog ribolikog božanstva dubina okeana, verovatno usko povezanog sa podsvešću. Ako je Ktulu nesvesni deo u psihološkom čitanju mitosa, Dagon je podsvesni, više zemaljsko-mitološki, onaj iz koga izbijaju strahovi koje možemo da uobličimo u stvari kojih se najviše plašimo, jer do Ktulua ne možemo tako lako doći.
U tom smislu, u Senci nad Insmutom imamo posla sa materijalizacijom stvari koje je sam autor smatrao potencijalno najstrašnijim scenarijom ljudskog roda. Pored korišćenja realnih likova i dijaloga, koji su večito predstavljani kao Lavkraftova najslabija tačka (pitanje je koliko ga je zanimalo uopšte da se time bavi u fazama izgradnje metafizičkog dela univerzuma), u Senci imamo i sasvim dobru detektivsku priču u pozadini. Užasi će se polako otkrivati a čitalac će sve vreme imati posla sa suspenzijom neverice, koja, kada konačno nestane, otkriva najgoru moguću od svih istina. Sama priča nije prioritetna koliko atmosfera, ali svakako poseduje i više nego upotrebljiv zaplet, kao i klasične trope za likove i žanrovska mesta iskorišćene tako da nabiju jezu na maksimum. U krajnjoj liniji, ovo je jedna od priča koje su najviše inspirisale velikog Alana Mura kada je pisao scenario za Providens i Neonomikon, što predstavlja njegovu reimaginaciju Lavkraftovog univerzuma.
Ne bih više o ovome, moj zadatak lobiranja za kosmičku stravu se ovde završava. Pred vama je jedna mala, ali vredna knjižica koja sjajno funkcioniše, kao što sam pomenuo, i kao sredstvo za proterivanje malo materijalnijih demona i zala, kao mali portal za vreme pauze na poslu, ili poklon nekome kome želite Ktulua u snovima i umu. Prevodilački tim je uradio sasvim dobar posao, premda se može reći da je prevod na momente i previše intuitivan i slobodan, ali to nije dovoljno da se proglasi problemom. Prosto, Lavkraft je bio tačan i retko kada neodređen, naročito u pričama koje sam pomenuo. Ilustracije su iznenađujuće dobre za domaća izdanja i mogu reći da bi bez problema prošle i kod renomiranih svetskih izdavača.
Neka donosilac ludila pomazi vaše umove svojim ljigavim pipkom.
U izdanju Banatskog kulturnog centra” stiže nam knjiga eseja ,”
U izdanju beogradske Lagune objavljen je ,,
Nismo zaboravili ni najmlađe Autostopere. 
Mesečev ratnik je prvi roman u novouspostavljenoj ediciji epske fantastike „Zov heroja“.
Koliko je 2020. bila nepredvidiva s dešavanjima u svetu, kulturi i fantastici, toliko je i 2021. bila izazov da odgovorimo na svaku prepreku. Pre dve godine smo imali manjih tehničkih problema s portalom, pa je statistika bila objavljena na našoj Facebook stranici. Podsećamo vas da smo 2020 imali 305 objavljenih članaka sa 80 254 pregleda koristeći se JetPack ekstenzijom za statistiku na portalu, zatim smo unapredili to uvođenjem mnogo tačnijeg Google Analytics sistema za praćenje rasta. 2021 je potom bila nešto sporija godina s manje tekstova, 203 da budemo precizni, ali povećanim kvalitetom, jer smo mahom pripremali stručne i akademske tekstove, pa je statistika u ovom slučaju pokazala 63 000+ pregleda. Dakle, s manje tekstova smo održali posećenost, time optimizovali balans između kvantiteta i kvaliteta naših članaka o fantastici. Moramo sa spomenemo da brojevi, iako govore o čitanosti i posećenosti, nose vredne informacije za planiranje daljih akcija, mi smo više posvećeni tome da ljubitelji fantastičnog uvek imaju nešto zanimljivo i dobro da pročitaju na našem portalu. 
ŽANR: 
Za sajt:
Sudeći po prvoj epizodi, prethodi nam priča u dva toka iz kojih saznajemo šta se desilo posle čuvene „Komand
Sa stilom karakterističnim za vesterne, 
Ovim se rečima, prema Bibliji, Bog obratio prvom ubici, Kainu, pre no što ga je prognao istočno od raja. No, nećemo ovde analizirati Bibliju. Stvar je to za neku drugu priliku i neke učenije ljude, iako je ovaj citat iz knjige Postanja u izvesnoj meri bitan za dalji tekst. A ja reših da baš ovim ovde tekstom bacim malo svetla na, kod nas nepravedno zapostavljenog, maestra pisačke veštine, počivšeg Karla Edvarda Vagnera (12. decembar 1945 – 14. oktobar 1994.), nadasve zanimljivog gospodina koji je bio američki pisac, pesnik, urednik i izdavač horora, naučne fantastike i herojske fantastike, rođenog u Noksvilu u Tenesiju i prvobitno školovanog za psihijatra. Napisao je brojna dela mračne fantazije i mnoge horor priče. Kao urednik, kreirao je trotomni set beletristike „Konan Varvarin Roberta E. Hauarda“, i uredio dugotrajnu i žanrovski definisanu seriju „The Iear’s Best Horror Stories“ za DAV Books. Njegova izdavačka kuća Carcosa je tokom rada izdala četiri toma zbirki najboljih priča nekih od glavnih autora brojnih časopisa Zlatnog doba palpa. No, njegovo najpoznatije delo, monument briljantnosti njegovog pisanja, svakako je serijal priča u kojima se pojavljuje Kain, tajanstveni mačevalac.
Vagnerove priče o Kainu su definitivno post-konanovski S&S, iako držim da im više pasuje naziv Dark Fantasy. Smeštene su u pretpotopni svet koji dobrano podseća na Hellboyverse (barem u izvesnoj meri): obiluje vanzemaljskim oblicima života, ktuloidima i drevnim bogovima pa vampirima i vukodlacima, onda su tu još i demoni i drevna vanzemaljska super-tehnologija (ne u istoj priči, naravno)… Protagonista (pošto bi ga teško mogli nazvati junakom – glavni lik, u svakom slučaju) je Kain, čovek u sukobu sa Tvorcem čovečanstva (kao i njegov biblijski pandam), od Istog proklet besmrtnošću, koji luta svetom, uglavnom u težnji da isti i osvoji, ili pokušava da bar bude korak ispred njega, ili se ponekad samo, recimo, baci na sprovođenje naizgled samoubilačkih misija – čisto da pobegne od dosade na par dana. U ovom prilično užasnom svetu, u kome Dobro nema tendenciju da često trijumfuje nad Zlom, čovečanstvo je u svojoj biti odvratno, neljudske i predljudske rase su još odvratnije što, kad se sve uzme u obzir, provocira čitaoca da se zapita – ko je monstrum u ovoj priči? Ako uopšte ima nekog da se iz te kategorije izuzme…
Kain, kao i mnogi drugi likovi ovde, nije ono što bi većina savremenih čitalaca smatrala potpuno ostvarenim likovima. Jednostavno, ne dobijate ništa što biste mogli nazvati „evolucijom ličnosti“ ili razvojem njegovog lika po šablonu „od kolevke do groba“. On ne mari mnogo za životna zadovoljstva jer zna da su isprazna. Kain uglavnom veliča borbu jer je vojno osvajanje jedna od retkih stvari spram koje on ima kontrolu u haosu koji sebe lažno predstavlja redom. On ne oseća ni najmanju grižu savesti zbog brutalnog uništavanja onih koji bi ubili njega. Zašto? Uz lika kao što je on, pitanje je samo po sebi suvišno – naši umovi mogu to da shvate i bez nekog dubljeg objašnjenja. Jedino se čitanjem svih kratkih priča i romana može sklopiti neka koherentna pozadina. Opet, razumevanje ovog lika nije neophodno za uživanje u pričama. Na kraju, Kain i treba da izgleda pomalo zagonetno.