Blog

„Pišanje uz autoput, u teorji izgleda uzbudljivo. U praksi, ostane samo lepljiv osećaj u gaćama“
Erika Jong

Opšte je poznato, da su žene kroz istoriju pisale pod pseudonimom. Nisu žene mogle tek tako da rade, kamoli da budu umetnice. Čak i pod pseudonimom bi bile skučene, pa su to bili ljubavni romani, sa blagom primesom erotike, dok su muškarci ovim žanrom dominirali, od romana gde lako može da vam pozli, poput Markiz De Sada, do relativno zdravo raskalašnih, poput romana D. H. Lorensa.

Sa dolaskom ženske emancipacije, i žene postaju oslobođenije, i mada su je mnogi ismejali, roman koji se zapravo bavi ljubavnom tematikom, psihologijom ljubavi i intimnog odnosa, kroz splet dosta zanimljivih scena, punih semene tečnosti, znoja i uzdaha, „Strah od letenja“, Erike Jong, jeste pomerio svet za trista šedeset stepeni. Sa emancipacijom, žene polako sustižu mušakrce u ovom žanru, ali i dalje, stereotipima koji nisu još uvek iščezli, erotičari dolaze na glas plejboja, a erotičarke postaju – javno dobro. Problem nastaje iz toga što svako ima pravo na kupovinu i čitanje romana, ali deo čitaoca, ne može da razdvoji autora od dela, realno biće od fiktivnog lika, i često su pisci erotske književnosti, oba pola, žrtve erotomanije, ali o nerazumevanju i poremećajima nešto kasnije.

Da počnemo od zvanične definicije erotske književnosti. Erotska književnost ili ljubavna književnost, predstavlja književni žanr, namenjen tome da uzbudi čitaoca, ili da mu pruži uputstva o seksualnim tehnikama.

U samoj definiciji je i srž problema u kom se pisac može naći, gde čitalac pokušava da stupi u bliži kontakt sa piscem ovakvih dela, neretko vizaulazujući lik pisca, dok čita njegove redove. Dobar deo takve publike, smatra da su erotski prikazi iz romana stogo lično i biografsko iskustvo autora. Naravno da je empirijsko u ovakvim delima jako važno, ali i biheviorističko, najviše fikcija, kako da se sam čin opiše, a pritom ne banalizuje.

Kako da se pobegne iz zamke besomučne repetitivnosti, i kako da se obogati prilično oskudna terminologija. Po rečniku Vuka Karadžića, koji je priznat za naš zvanični rečnik, mi imamo svoje termine za polne organe. Bez obzira na to, pisci su se često trudili da ih zaobiđu, zbog svuda prisutnog lažnog morala, i česte cenzure ovakvih termina. Dok kolege pisci, često ismevaju kolege erotičare, misleći da je njihov posao previše lak i isprazan, ipak se dobro preznoje kad se sami nađu u tematici.

Licemerje je često prisutna stvar; oduvek je bilo onih koji erotsku književnost smatraju prizemnom; reći će da preziru ovaj žanr, iako statistike govore nešto drugo – seks, ta još uvek polu tabu tema, i dalje izbija na vrhove čitanosti, da nekad ni sami sebi ne priznajemo, i to je normalno, duboko u svima nama, čuče usađene i stečene inhibicije. Upravo, lepota pisanja ovakvih dela, jeste moć pisca, da se potpuno oslobodi svih inhibicija, i prenese što verniju sliku čitaocu (veština živopisnih slika, odlika je dobrog pisca svakog žanra). Šta je to, što pokreće buđenje hormona, umeće ljubavi, kao i sposobnost da se opiše ono najteže opisivo: dodir, miris, nadražaj, putenost? Prelamanje i spajanje tela i čulne seznacije koje pritom nastaju; opisati boju glasa pri neartikulisanom kriku ili uzdahu, opisati osećaj orgazma, koji zapravo ne mora biti samo telesni, orgazam čiji receptori čuče u samom korteksu. Vrelina semene težnosti, lepljivost znoja, i kako bol može biti sladak i uzbudljiv, i umeće nanošenja bola. Jer sam seksualni čin počinje jako nežno, ali kad je kompatibilnost sa partnerom tako jaka, telo se opušta, a sa njim i receptori; traže se jače senzacije, inhibicije polako padaju, prag bola postaje tolerantniji, kao i požuda, brišu se granice, oslobađaju kočnice; ne postoji gađenje, i prepuštanje postaje potpuno, jer vrhunac seksualnog zadovoljstva je verifikacija u vidu reakcija partnera, da je potpuno zadovoljen, i nastupa njegova želja da vas povede put tantričkih visina. To je slika, koju treba vešto preneti neke stvari i senzacije koje svi različito doživljavamo, a nisu okom uhvatljive; da prosto izbija kroz papir i obuzme čitaoca, stavi ga u poziciju jake seksualne nadraženosti, ili ga potpuno dezorijentiše. Ako pisac to postigne, znači da je na pravom putu. Ako su mu opisi takvi da izazivaju ravnodušnost ili podsmeh, verovatno nije uspešno uklonio svoje kočnice.

Ovakvi opisi su možda i lakša strana, i posao erotičara, ali za njegovu potpunost, slika Erosa nije dovoljna. Često je potrebno zaći u neke mračnije vode, njihove virovite dubine, i otkrititi tajne psihopatologije seksa. Staviti se u kožu likova čiji su nagoni kvantitavno poremećeni, ili je reč o disfunkciji.

Psihopatologija nagona, predstavlja izmenu snage i načina realizovanja nagona. A nagoni su sve ono što nas iznutra podstiče na određenu aktivnost, što nas usmerava i omogućava nam da istrajemo u toj aktivnosti. Nagoni se mogu predstaviti kao složeni, nenaučeni obrasci ponašanja, zasnovani na nasleđenim mehanizmima, svojstveni biološkoj prirodi bića. Dele se na vitalne i socijalne.

Jedan od ekranizovanih, popularnih ljubavno – erotskih romana, „Lolita“ Vladimira Nabokova, upravo je romantizovana verzija (naročito film) priče o vrlo mračnim nagonima pedofilije. Ovo je jedan od najuspešnijih romana veštog prikrivanja, i zato budi vrlo kontroverzne emocije (Hambert je u filmu prikazan prilično ubleženo ubodnosu na roman). Kult Lolite time postaje praktično besmrtan, kao i Elektre.

Seksualne disfunkcije: naziv seksualne disfunkcije označava poremećaje koje karakteriše odsustvo uobičajenih reakcija u ključnim oblastima seksualnog funkcionisanja, što dovodi do teškoća ili potpune nemogućnosti da se uživa u seksualnom odnosu.

Takođe ekranizovani, roman D.H. Lorensa „Ljubavnik lejdi Četerli“ kao zamajac radnje, upravo ima erektilnu disfunkciju u ratu ranjenog, paralizovanog i impotentnog Kliforda Četerlija, pripadnika aristokratije, koji će, svestan svog stanja, dati slobodu svojoj liberalno i nekovencionalnoj vaspitanoj suprugi, da ostane seksualno aktivna i vazda istraživački raspoložena, što če ona ubrzo rado prihvatiti.

Mentalni poremećaji, tipa: neuroze, psihoze, psihopatije, nose iskrljivljenu sliku sveta, pa samim tim i seksa. Tu često Eros upada u zagrljaj Tanatosa, i ovo je za erotičara veliki izazov, koji zahteva elementarno, često i dublje poznavanje psihologije seksa, istraživanja, i bogate fikcije da se čin opiše iz ugla nečega što nije, i nije mu dato. Takođe iziskuje maksimalno oslobađanje inhibicija, kako bi opis bio verodostojan, bez prizvuka osuđivanja. Kad se pronikne u bit i svetle i mračne strane ljudskih nagona, za pisca (erotičara), svet je jedno prebogato igralište, kao i mogućnost koketerije sa svim žanrovima, i uspešno žongliranje njima; sa ljubavno – erotskih priča, poezije i romana, širi se mogućnost prelaska u dramu, tragediju, triler, horor, SF … Jer u svakom žanru, postoji glavni lik/likovi, koji su ipak – ljudi; a svaki čovek u sebi nosi potrebu za zadovoljenjem primarnih i sekundarnih nagona. Kad čovek zadovolji potrebe ishrane, žeđi i vršenja nužde, slede potrebe za druženjem, emocionalnim i seksualnim životom – čija je svrha prvo reproduktivna, ali reprodukcijom se ne zaustavlja i ne gasi ovaj nagon, on je i dalje ogromni pokretač. I vrlo često, i samom piscu pokretač za dalji razvoj radnje. I ništa čudno, jer ga ima i u samoj Bibliji, dakle, jedan univerzalni motiv od samog postojanja čovečanstva i pisane reči.

Mentalna oboljenja, i seksualne devijacije, pratile su mnoge književnike koje volimo, a evo par interesantih :

Edgar Alan Po je pravi namučeni genije koji se celog života borio sa nizom ličnih tragedija uključujući i smrt supruge koja je imala tek dvadesetak godina. Posle njene smrti odao se drogama i alkoholu, a njegova opsesija smrću prepoznaje se u njegovim delima. Depresivan i u očaju, pokušava da se ubije 1848., a nakon toga posle jedne zabave i na putu ka novoj verenici nestaje na tri dana. Pojavljuje se u Baltimoru, u veoma čudnom stanju, sličnu bunilu nakon čega i umire. Tačan uzrok njegove smrti do dana današnjeg ostala je misterija.

Najpoznatiji roman Virdžinije Vulf, „Gospođa Dalovej“ poznat je po tome što se ova spisateljica u njemu bavila i istraživanjem mentalnih bolesti, homoseksualizma kao i svrsi našeg postojanja uopšte. Sama autorka ovog genijalnog dela imala je za života nekoliko nervnih slomova, a posle očeve smrti jedno vreme je i bila u duševnoj bolnici. Kasnije je govorila da su uzrok njenih teških psihičkih stanja polubraća koja su je seksualno zlostavljala kao malu. Marta, 1941. izvršila je samoubistvo utopivši se u reci pored kuće.

Najpoznatiji po svom maestralnom delu „Klanica 5“, Kurt Vonegat je bio rođen sa naslednom mentalnom bolešću. Majka mu se ubila pilulama za spavanje, a ovaj genijalni pisac, inače ljubitelj Marka Tvena, godinama se borio protiv depresije. 1984. godine je pokušao samoubistvo posle koga je o tom iskustvu napisao nekoliko eseja. Bio je strastven pušač, a za tu svoju naviku govorio je da to otmen način da se čovek ubije.

U romanu „Slika Dorijana Greja“ Oskara Vajlda, duševni poremećaji su prikazani u vidu zastrašujućeg i ružnog portreta.

Radnja romana se vrti oko Dorijana Greja, glavnog junaka čije se ime nalazi u naslovu, i postepenog pogoršanja njegovog duševnog stanja (što nije izričito naglašeno, ali brojne analize ovog dela glavnom junaku pripisuju narcisoidan poremećaj ličnosti.

Kroz ceo roman, fizički izgled Dorijana Greja se ne menja, ali njegovo unutarnje stanje, koje se odražava na njegovom portretu, doživljava promene. S vremenom će se portret pretvoriti u užasnu, monstruoznu verziju junaka, što će parirati njegovom duševnom stanju.

„Filozofija u budoaru“ remek-delo čuvenog markiza, najambiciozniji manifest slobodoumlja svih vremena.

Gospodin Dolmanse, neverovatno potkovan svim veštinama libertenstva, obučava mlađanu devicu Eženi neobuzdanim telesnim akrobacijama, ali i duhovnoj gimnastici. Prepuštena madam De Sent Anž i Dolmanseu, Eženi je izuzetno talentovana učenica i veoma brzo napreduje na polju fizičkih zadovoljstava. „Usadićemo u tu lepu glavicu sva načela najrazuzdanijeg bluda, razbuktaćemo u njoj sve naše ognjeve, ulićemo joj svu našu filozofiju, probudićemo u njoj sve naše želje“, predlaže madam De Sent Anž. Nakon ovih stranica koje obiluju pohotnim scenama i besramnim orgijama, ljupka naivna devojka postaje vrhunski poznavalac filozofije zadovoljstva u kojoj nema tajni.

I dva veka nakon smrti, De Sadova revolucionarna strast ne prestaje da šokira i intrigira čitaoce širom sveta: negirajući religiju, moral, integritet, ljubav, odanost i druge tradicionalne vrednosti, on daje viziju novog sveta neograničene seksualne slobode.

Markiz de Sad (1740–1814) bio je francuski aristokrata, pisac, filozof razvrata, kontroverzni mislilac. Dobar deo života proveo je po zatvorima, pa je većinu svojih dela napisao u tamnicama. Njegova filozofija uticala je na velike umetnike poput Bodlera, Flobera, Pikasa, Rodena.

Sagledavajući naučnu fantastiku ne možemo da zanemarimo faze koje je prošla kroz časopise i podžanrove. Počevši od radova dvojice vizionara, Žila Verna i Herberta Džordža Velsa, preko izlaska prvog broja časopisa Amazing Stories 1926. godine pod uredništvom Hjuga Gernsbeka koga mnogi uz Verna i Velsa smatraju rodonačelnikom naučne fantastike, pa do rađanja jednog od najuticajnijih sf časopisa Astounding Science Fiction 1930. godine naučna fantastika se smatrana palp literaturom i nije imala nikakvu vrednost. Priče su često bile klišeizirane i zasnivale su se više na naučnom razvoju dok su likovi bili jednodimenzionalni. U ovo vreme su svoj stvaralački put započeli značajni pisci bez kojih naučna fantastika ne bi bila to što jeste, poput Isaka Asimova, Artura Klarka, Roberta Hajnlajna, Reja Bredberija, Kliforda Simaka i drugih.

Prava revolucija je usledila 1939. godine dolaskom Džona Kembela na čelo uredništva Astoundinga. Pošlo mu je za rukom da otrgne žanr iz palp miljea i da svojim zahtevima za kvalitetom i orginalnošću dovede do podizanja žanra na viši nivo. U prilog tome ide to što su neke od priča pod njegovim uredništvom postale klasici poput Zadužbine Isaka Asimova, Slan od Alfreda Entona Vana i pojedinih priča i romana Roberta Hajnlajna. Godine njegovog uredništva se često smatraju Zlatnim dobom naučne fantastike jer je otkrio mnoge značajne pisce čija dela i danas čitamo.

Ubrzo je usledio pokret Novi talas koji su činili pisci koji su, želeći da oslobode fantastiku klišea, eksperimentisali sa žanrom želeći da je približe visokoj književnosti. Nisu se držali načela tvrde fantastike već su odlučili da otvoreno pišu o temama koje su bile nezamislive, poput seksa, upotrebe opijata, feminističkim temama… Iz njihovog eksperimentisanja rođeni su novi podžanrovi među kojima je svoje začetke našao i sajberpank.

ŠTA JE SAJBERPANK?

Sajberpank, kao najmlađi podžanr u naučnoj fantastici, je žanr koji nam opisuje ne tako daleku budućnost. U njoj nije bilo leta u svemir niti uspostavljanja prvog kontakta sa vanzemaljcima, već je ambijent smešten na distopijskoj Zemlji koja se oporavlja od nekog vida katastrofe (nuklearni rat ili ekološka katastrofa, npr) i gde je celokupna vlast u rukama multinacionalnih korporacija. Glavna krilatica ovog žanra je High Tech – Low Life koja se odnosi na visoko razvijenu tehnologiju u vidu postojanja, kibersveta, veštačke inteligencije i implanata za telo sa jedne strane i promenjenog društvenog staleža sa druge strane pri čemu su potlačeni u većini.

Začeci žanra se mogu naći krajem sedamdesetih godina prošlog veka, a ime je dobio zbog povezanosti sa anarhističkim idejama. Glavno glasilo ovog pokreta je bio časopis Cheap Truth koji je uređivao Brus Sterling. Deljen je besplatno i nikada nije bio zaštićen autorskim pravima. Autori su pisali pod pseudnonimima kako se ne bi stvarao kult ličnosti. Sa porastom popularnosti sajberpanka časopis je ugašen.

Naziv je osmislio pisac Brus Betke koji je napisao priču istoimenog imena, ali je svoj procvat doživeo pojavom Neuromansera Vilijema Gibsona koji je ubrzo ovenčan svetim trojstvom sf nagrada: Hugo, Nebula i Filip K. Dik. Značajne su i druge njegove knjige poput Grof Nula, Mona Lizin natpogon, zbirka priča Kako smo popalili Kromu, Virtuelna svetlost, Idoru i Sve zabave sutrašnjice. Ne treba zapostaviti ni druge pisce i njihova dela među kojima bih izdvojio Ostrva u mreži Brusa Sterlinga, Histerični sneg Nila Stivensona, Trilogiju Oprema Rudija Rukera, Mašinu različitosti koju su zajedno napisali Gibson i Sterling… Mogao bih da izdvojim i antologije Crystal Express i Mirrorshades: Cyberpunk antology koje je uredio Brus Sterling i Storming the Reality Studio koju je uredio Lari Mekafej.

Mnogi smatraju da se pravi počeci žanra mogu nazreti u romanima Zvezde su moje odredište Alfreda Bestera i Da li androidi sanjaju električne ovce? Filipa K Dika koje imaju sitne nagoveštaje onoga što će kasnije postati sajberpank. I sam Gibson je izjavio, nakon što je pogledao Istrebljivača da se svet poklapao sa onim kako ga je zamislio u Neuromanseru.

ŠTA KARAKTERIŠE SAJBERPANK?

Osnovna karakteristika je, kako sam napomenuo, distopijska vizija budućnosti. Celokupna vlast je u rukama korporacija ili neke fundamentalističke religije, svet se oporavlja od katastrofe koja varira od dela do dela, tehnološki napredak je vidljiv na svakom koraku, dok većina populacije živi na ivici siromaštva. Ne treba zapostaviti ni kibersvet, odnosno virtuelnu stvarnost u koju neretko uplovljavaju naši junaci.

Protagonisti su uglavnom marginalci koji krpe kraj sa krajem i igrom slučaja budu uvučeni u borbu protiv sistema koji vuče konce kontrole masa. Često su usamljeni u toj borbi ili imaju minimalnu pomoć. Sasvim neodvojivi deo žanra su hakeri, veštačka inteligencija i telesni implanti. Ponekad susrećemo i razvijeni bioinženjering i protetičke delove tela.

KAKO PISATI SAJBERPANK?

Iako deluje sasvim jednostavno pisati sajberpank nije nimalo lako. Treba imati na umu da su sve ideje iskorišćene i da je pravi izazov smisliti nešto novo. Nemojte da vas ovo obeshrabri, nego iskoristite sve sastojke koje imate ispred sebe i ispričajte priču na sopstveni način.

Pođimo od sveta. Vodite računa da u sajberpanku nema svemirskog programa tako da se zadržite na postapokaliptičnoj Zemlji. Okruženje mora biti tehnološko napredno, ali ne treba zanemariti ni marginalizovane delove grada gde uglavnom žive naši protagonisti. Imajte na umu da se radnja u većini slučajeva odvija u urbanim sredinama tako da, ako vaš junak potiče iz nekog manjeg mesta, vremenom mora završiti u Velikom Gradu. Pravi primer tehnološkog okruženja koje vam može poslužiti kao model se može videti u Istrebljivaču i u mangama, poput Akire, Duha u oklopu i Jabukovog semena. Ne treba zaboraviti ni Sajbersvet kojim krstare naši junaci kada razbijaju sisteme bezbednosti ili kada traže neku poverljivu informaciju.

Sada o našim junacima. Oni obično potiču sa najniže lestvice i često su u pitanju ljudi bez budućnosti. Uglavnom je reč o dilerima, hakerima, vizionarima i drugim probisvetima koji životare i sticajem okolnosti postanu ključni igrači. Glavni primer junaka je Kejs iz Neuromansera, koji je prevario svoje poslodavce i za to platio veliku cenu. Krpio je kraj sa krajem dok mu jednog dana neočekivano nije bila ponuđena druga šansa. Poput njega, i drugi junaci ostanu bez izbora i budu prinuđeni da deluju u akciji. Često su predmet manipulacije i uviđaju kako stvari nisu onakve kako su im predstavljene i da je zapravo ulog veći nego što su mislili. Na koji način će doći u bezizlaznu situaciju i kako će se izvući, to je već na vama. Preporučuo bih vam da probate da izbegnete kliše gde vaš junak bude ucenjen da obavi neki posao i napravite ga kao vizionara koji se bori protiv korumpiranog sistema, poput Spajdera iz Transmetropolitana. Uzroke i motive njegove borbe prepuštam vama. Može da bude i pripadnik snaga reda kome se, kako da kažem, otvaraju oči, ili neko iz anarhističke organizacije koja se bori protiv sistema.

Sada ide ono glavno, društveni poredak. Sva vlast je u rukama sistema koji ima upravu nad običnim ljudima. Njegove glavne pokretačke snage su diktatorski režimi, multinacionalne korporacije ili fanatični religiozni pokreti koji uz pomoć plaćenika ili kriminalnih sindikata drže uzde u svojim rukama. Ovde preporučujem da pustite mašti na volju i sami smislite neku partiju koja upravlja vašim svetom. Neka to bude recimo korporacija koja vrši medicinska istraživanja na polju genetskog inženjeringa ili verski fanatici koji veruju u neko prastaro ili izmišljeno božanstvo. Imajte na umu da većina likova u sajberpanku koristi implante tako da i vi možete da ih uvedete u vašu radnju. Vaš glavni lik može, ali i ne mora, da bude korisnik istih.

Imate sve sastojke, igrajte se i osmislite svoju priču.

DA LI JE SUTRAŠNJICA STIGLA?

Vilijem Gibson je jednom prilikom izjavio: „Sutrašnjica je stigla, samo nije pravilno distribuirana.“ U potpunosti je u pravu budući da za, od svih podžarnova u naučnoj fantastici, sajberpank možemo reći da je proročanski. Sajbersvet, odnosno internet odavno postoji, ugradnja implanata je postala realnost, kao i zamena ekstremiteta protetičkim delovima. Vlast kao vlast više ne postoji već je sve u rukama multinacionalnih korporacija koje ubiru profit i koje, poput država, imaju svoju vojsku plaćenika. O naznakama postojanja veštačke inteligencije u vidu skenera i očitavanja kodova da ne govorim.

Svako poznatije delo sajberpanka je vizionarsko. Uz Neuromansera i ostala Gibsonova dela i drugi pisci se mogu pohvaliti svojim prognozama. Npr. Sterling je u Ostrvima u mreži pogodio neke stvari poput završetka Hladnog rata, okončanja Aparthejda, napada dronovima i postojanje pametnog sata dok je Histerični sneg zbog svoje kompleksnosti postao obavezno štivo svakog programera u Silicijumskoj dolini.

Uplovite u sajberpank svet i ako odlučite da pišete srećno. Zapitajte se ipak, da li se sutrašnjica manifestuje i na koji način.

U književnosti, pod akcijom podrazumevamo svaki događaj i promenu, međutim, ako govorimo o akciji kao žanru, ili elementu u nekom delu, to obično uslovljava nasilnu scenu borbe, ili sukob između dva lika. Akciju kao element možemo primetiti i koristiti u bilo kom žanru, bilo to neki podžanr fantastike ili nefikcije. Ovaj element se često povezuje sa trilerima i knjigama vojne tematike kao i u podžanrovima poput istorijskih ili epskih romana, mada nešto slično se može primeniti i u čiklit, romantičnim i savremenim romanima. U žanrovima gde akcija nije uslovljena, ona se obično pojavljuje u formi fizičkih obračuna, teškog nasilja, ili nešto nasilnijih radnji poput jurnjave automobilima, velikih kataklizmičkih događaja i slično.

Koliko će ovaj element biti zastupljen, pretežno zavisi od pisca, ali i publike koja od određenog žanra već ima neka očekivanja. Bilo bi suvišno da akcija zauzima veći deo radnje u delu koje se bavi socijalnim pitanjima, ili gde zaplet orbitira oko teme ljubavnog života, jer će u tom slučaju ovaj element postati dominantan, te klasifikacija dela jednostavno neće odgovarati prvobitnoj ideji i onome šta ona treba da predstavlja.

Vešt pisac u određenim slučajevima akciju koristiti kao alat da prikaže ozbiljnost situacije, iako akcija obično predstavlja kulminaciju, naprasno haotičnu radnju u delu, s ciljem da uzbudi i šokira, zatim protumači efekte takvog zbivanja. U suštini, akcija skoro uvek teži tome da analizira reakciju, umesto da se fokusira na sam čin i zadrži se na njemu. Važnije je sagledati u koliko parčadi je vaza slomljena, umesto posmatrati zamrznutu sliku dok se ista ta vaza lomi u delove. S druge strane, akcija se može svesti na svoj minimum, ukoliko sam element nema toliki značaj i efekat na likove, ne dovodi do razvoja glavog lika, ili jednostavno igra sporednu ulogu. Recimo da govorimo o romanu koji prati život generala, vojnog kuvara ili analitičara. Njihov život i posao se obično odvijaju van borbenih linija, pa kao takvi najverovatnije ne bi učestvovali u proboju fronta ili svedočili velikim bitkama. Savršen primer takvog romana bi bio „Zbogom oružje“ Ernesta Hemingveja u kom pratimo život vojnog doktora i kako on doživljava posledice rata u Italiji tokom Drugog svetskog rata, zatim pokušava da pobegne iz tog haosa. Tu akcioni element vidimo periodično, a pisac mahom spomene okršaje, ali ne i kako su se oni odigrali. O akciji najviše saznajemo od ranjenih vojnika i njihovih priča, nego što čitalac može da vidi kroz oči glavnog lika. Ovakvo doziranje akcije je ponekad i poželjno, jer publika koja je navikla na klasike ili im esplicitna scena nasilja izaziva nelagodu, može zbog same odurnosti prikaza ostaviti roman, možda čak i preskočiti nekoliko strana u romanu.

Akcija u detektivskim delima obično otvara roman ubistvom, jer se odmah uspostavlja redosled događaja, potom sledi istraga zločina što čini glavni deo romana. Ovakav početak, često je obavijen misterijom, i u startu počinjemo da postavljamo pitanja Ko? Gde? Kako i Zašto? Rešenje dolazi na kraju, kao i identitet počinioca, uz razloge zašto je tako nešto bilo potrebno da se dogodi. Čitaoc mora sam da odluči da li je zločin opravdan ili ne, i to je opet dominantna odlika žanra.

Ako govorimo o vojnoj fantastici, kod koje je ovaj element dosta zastupljen, sitaucija je nešto drugačije nego kod ostalih žanrova. Po nekoj normi, scene borbe su detaljnije, uz pažljive opise pokreta, efekata i posledica udara. Čak i ovde, akcija može biti u drugom planu, a akcenat postavljen na likove i unutrašnju borbu, tako da se ovde radi o ličnom rastu lika. „Gospodar prstenova“ iako ima dosta akcije, ipak spada u epsku fantastiku ne samo zbog toga kada se radnja odvija, već i to što naracija pretežno prati živote civila, a ne isključivo ratnika i armija, pre i posle borbe. To znači da su i borbe često stavljene po strani, kako bi junaci i njihovi podvizi više došli do izražaja i akcent pao na njihove odluke.

S druge strane, element je u vojnoj fantastici uznapredovao s pojavom veterana koji stvaraju, tako da su scene borbe detaljnije i stručnije opisane uz sve savremene izraze i skraćenice vezane za jedinice, kretanje i orijentisanje, kao i tumačenje vojnih mapa, što može biti ne razumljivo za one koji nisu služili u vojsci. Javlja se dilema kako predstaviti bitku, jer stručni izrazi i realan prikaz sa sve logistikom i taktikom povlači čitaoca iz prvih redova i stavlja ga u poziciju posmatrača. Da bih ovo bolje objasnio, zamislite da posmatrate nekog dok igra partiju šaha, umesto da sami pravite poteze. Ostaje na piscu da se opredeli hoće li svoje delo prilagoditi prosečnom čitaocu, ili će se ipak posvetiti terminologiji koju će samo prekaljeni borci razumeti, time zadržati preciznost prikaza bitke. Moguće je kombinovati oba, ali je vrlo teško održati balans između uverljivog i izmaštanog.

Ipak, ako se piše scena borbe, kako bi to onda trebalo da izgleda, po primeru iz naučnofantastičnog dela? Pre samog početka pisanja, nekoliko stvari moraju biti u celosti obuhvaćene. Likovi i strane moraju biti jasno postavljeni i mora biti definisano zašto su te formacije u sukobu. „Cilj, opravdava sredstva“, je jedna prizma kroz koju moramo posmatrati samu borbu, međutim, način do ostvarivanja cilja je drugačiji za negativca i junaka. Dok negativac cilj posmatra kao nagradu ili način da postigne neki drugi cilj, on se služi svim mogućim tehikama da ostvari pobedu. U slučaju junaka, on dela na identičan način, ali s idejom većeg dobra, spasenja, i prati zakonske norme, i uvek dela na moralno prihvatljiv način. Akcija će biti utoliko dinamičnija i zanimljivija ukoliko su i negativac i junak jednaki po snazi. Skoro po pravilu, junak je slabiji i napada jačeg, dok obrnuta situacija, jednostavno ne izgleda dobro.

Pored samog cilja, mora se ustanoviti na kakvom terenu se odigrava borba, jer u zavisnosti od terena, zavisi i kakva borba će se voditi. Nije preporučljivo da konjanike pošaljete u gustu šumu gde su koplja bolje oružje, ili da pešadiju izvučete iz grada i stavite uz same zidine pred strelce ili konjanike. Vrlo je stara ideja ratnog sukoba u kojoj se javlja mentalna slika borbe prsa u prsa, dok moderne tehnologije front postavljaju u nekoliko dimenzija i polje u kome se bitka odigrava na nekoliko nivoa uključujući borbu na kopnu prsa u prsa, borbu na nebu, na i ispod vodenih površina, pa sve do toga da se borba istovremeno odigrava u svemiru i preko interneta u vidu sajber napada, propagande i lažnih vesti, dok se na kraju odigrava i bez mnogo buke uz pomoć špijuna daleko iza neprijateljskih linija. Opis ovakve borbe, gde se nekoliko fronta otvaraju istovremno je vrlo zahtevan, zato se uglavnom sva borba zasniva na viđenje glavnog lika i onoga što se događa direktno oko njega, umesto da se opisuje celokupni raspon borbe. Opet, ako se radi o nekoliko glavnih likova, i silom slučaja svako od njih vodi borbu na različitim nivoima, preporučljivo je da svaki pasus u taktu ili po obrascu opiše kako to igleda kod lika A koji vodi tenkovsku brigadu, lika B koji upravlja mornaricom i lika C koji navodi eskadrilu na zemaljske mete. Zbog viška likova, očekivano je da sama scena bude na nekoliko desetina strana, samo da bi se opisalo ono glavno.

Borbe se dešavaju u etapama, pa ih možemo posmatrati i kao svojevrsnu priču sa sopstvenim uvodom, kada sila stupa u borbenu gotovost i pristiže na bojno polje odakle možemo sagledati teren i eventualno proceniti koje su prednosti terena. Zatim imamo razradu i prepreku koju junak na bojnom polju mora savladati, bio to negativac s moćnim oružjem, ili armija krvoloka kojima se mora stati na put. Za kraj imamo kulminaciju, koja gotovo uvek dolazi time da je junak nadmudrio daleko moćnijeg neprijatelja. Nakon takve scene, pisac može da odabere da li će prikazati efekat takve borbe, kako bojno polje izgleda posle sukoba, koliko je veliki broj gubitaka, i kako se junak oseća posle dugotrajne borbe. Mentalni utisak, kako vojnik procenjuje vrednost sukoba, odnosno da li je cena prevelika za postignut cilj, ili je pobeda slatka nakon višegodišnjeg planiranja osvete, može da navede priču u nekoliko smera, tako da i efekat već mora da postoji, barem kao nacrt.

Dakle, scena treba da ima svoj raspored, kada se nešto događa, zatim koliko to dugo traje, koja akcija prethodi koju i kakva je reakcija posle same akcije. Ukoliko nešto od ovoga nije usklađeno, sama scena će delovati nepotpuno, usiljeno ili nedovoljno razrađeno da bi se dostigao utisak ponosa nakon ostvarene pobede.

Potrebno je usaglasiti takt po kom se stvari odvijaju, što zavisi od toga koliko je sama scena ključna za radnju u romanu, iako ove scene znaju da budu razvučene, detaljne i često skaču s jednog na drugo, samo da bi se postigao efekat haosa. U zavisnosti da li je scena ključna, toliko vremena i pažnje ćete joj posvetiti, jer nije isti utisak ako junak svog arhi-nepijatelja pobedi za pet minuta, ili su im snage izjednačene, pa sama borba više podseća na nadmetanje i borbu za potčinjavanjem nepijatelja. Budući da, tako duge scene mogu biti zamarajuće za čitanje i praćenje, preporučljivo je da se nakon nekog vremena napravi pauza gde i junak uzima dah, stvara dramsku pauzu, neizvesnost, emotivni naboj kod publike, zatim se sprema za drugu rundu. Naravno, ako element ne igra toliko veliku ulogu, borba se može opisati na mnogo uprošćeniji način uz isti krajnji efekat.

Za kraj, želim da napomenem da akcija, sama po sebi ne treba da oduzima previše pažnje od glavnog toka romana i onoga što je zapravo važno. A ono što je obično važno, nije pobeda nad hordama zla, već uzrok i posledice takvih borbi. Šta ako je borba mogla biti izbegnuta boljom diplomatijom? Šta ako se pokaže da sile dobra nisu dovoljno jake da se suprotstave zlu? Šta ako cilj nije vredan žrtve? Kao i svaki junak, dobro se pripremite za boj, istražite temu o kojoj ćete pisati, i dobro se naoružajte strpljenjem da vaše borbe budu vatrene i uzbudljive, kako bi čitalac uživao u njima.