Blog

Zagonetka čelika

Posted on by Mladen Marković

„Ono što nas ne ubije, čini nas jačim.“
Fridrih Niče

Čuveni citat Ničeovog „Sumraka Idola“ nije slučajno odabran kao startna pozicija priče Konana Varvarina, epskog filmskog ostvarenja iz sada već davne 1982. Čini se nalik svojevrsnom putokazu koji je danas modernom čoveku preko potreban. Živimo u eri političke korektnosti, u svetu emotivno slabih i neostvarenih ljudi koji su izgubili svoj pravac i vremenu u kome se živi danas jer je sutra uvek neizvesno.

Upravo to je bilo znano Džonu Milijusu, Holivudskom „opakom dečku“, režiseru pomenutog filma. Prezirući svu mlakost i mediokritet modernosti, ovaj čovek počinje da radi na scenariju koji će uskoro zablistati kao Magnum Opus sword & sorcery žanra (mač i magija) i postati monument nesalomljivoj volji na kojoj bi, da je sreće, trebalo da počiva čovečanstvo. Našavši izvorište ne u modernosti, već u duhu tradicionalnih vrlina, Milijus je svojim Varvarinom dao odgovor na Ničeov citat iz ratne škole života. I upravo u njemu je autor ovog teksta našao čaroban osećaj svrhovitosti koji mu je u mnogome promenio život. I zato ću se u daljem tekstu delimično osvrnuti na ovu priču.

„Krom je snažan! Ako umrem, moram izaći pred njega, a on će me pitati, ‘Koja je zagonetka čelika?’ Ne budem li znao, izbaciće me iz Valhale i smejaće mi se!“ – Konan Varvarin

Priča počinje time što Konanov otac objašnjava mitos o danima kada su Divovi zemlje ukrali kovačku tajnu boga Kroma. Majstor zanata još dodaje u svojoj interpretaciji da čovek ne može verovati bićima od krvi i mesa, več oštrom čeliku u snažnoj ruci. No, njegovo je tumačenje nepotpuno, što se najbolje vidi u tome što, iako je otac našeg heroja iskovao superiorno oružje, on i njegovo pleme su pobijeni u iznenadnom napadu Vanirskih plaćenika pod vođstvom misterioznog Tulse Duma. Konan i ostala deca koja su umakla pokolju prodati su u roblje i okovani na Točku Bola, napravi kojoj jedino Konan odoleva, vođen željom za osvetom. Nasilno utopljen u tragiku koja se iskotila u trenutku kada je njegov mali svet uništen, on nesvesno postaje biće vođeno voljom koja mu je omogućila da preživi tamo gde su se oni slabije volje predali.

Nakon što odrasli Konan pronalazi ljude koji su ubili njegov narod, Dum, koji je ne samo mračni čarobnjak nego i odličan prikaz modernog demagoga, objašnjava mu svoje shvatanje da „čelik nije snažan. Meso je jače. Pogledaj okolo.“ Dum gleda prema stotinama poniznih koji ga obožavaju kao mironosnog boga. On pokazuje ka liticama ‘Eno… na steni, ona prelepa devojka.’ On maše devojci uz reči ‘Hodi k meni, dete moje.’ na šta se devojka baca u smrt. „To je snaga, momče“ odgovara Dum poraženom Konanu. „To je moć; snaga i moć mesa! Šta je čelik u usporedbi sa rukom koja njime vitla? Pogledaj snagu svog tela, žudnju tvojega srca. Ja ti to dadoh… Kakvo rasipanje. Razmisli o ovome na drvetu jada. Razapnite ga.“

Konan je uskoro prikovan za mrtvo drvo u pustinji, premda ga kasnije njegovi saputnici spasavaju. Dok se oporavlja, on razmišlja o zagonetki čije je objašnjenje ostalo neodgonetnuto. Kakav ultimativni trik; čelik je ništa bez mesa. A moć nad mesom, moć je i nad čelikom, po definiciji. No, Konan u duši ne prihvata ovakav odgovor. Besan, neoprostiv, on uz pomoć svojih prijatelja pričinjava ogromnu štetu neprijatelju. Tek je slamanjem očevog mača i u momentu kada ispunjava svoju osvetu nad Tulsa Dumom nazreo istinu – osamljen, on mrgodno sedi na stepenicama velelepnog hrama, pokušavajući da sagleda rezultate svoje ‘pobede’. Niko od nas ne uživa veličanstvenost varvarinove osvete, pa ni on sam. Sve što mu je ostalo je da sedi i razmišlja o svom gubitku. Šta sve ovo znači, sada kada Duma više nema, a njegov je pohod gotov? Da li se išta promenilo? Može li se on konačno doživeti slobodnim? A ako može, slobodan je da uradi šta?

Istina koju spoznaje u toj zjapećoj provaliji koja sada leži pred njim jednostavna je; oni koji se vode onom ‘oko za oko’ ne razumeju zagonetku. Njegov život, njegov svet, načinjen je jednom svrhom i ciljem koji je dostignut. Sada, njegov svet je izgubljen – i tu dolazi do spoznaje. Svoj svet, novi početak, stvara onaj koji najpre izgubi svet. Ključ tog sveta ne leži u sečivu već unutar bića. Film je prepun ljudi koji u izvesnoj meri pokušavaju da odgovore na zagonetku – oni tragaju za nečim što će im garantovati moć ili sigurnost mira ili pak svrhovitost. I oni, isto kao i mi, ne dolaze do odgovora jer traže na pogrešnom mestu.

Ovakva borba u svojoj biti je univerzalna. Svi mi tražimo rešenje te zagonetke – kako dobiti ono što želimo? Kako da postanemo veliki? I svi tražimo sredstva – taj mač kojim ćemo prokrčiti sebi put do cilja – a taj mač zapravo smo Mi sami. Valjalo bi zaviriti unutar sebe dok tragamo za njim, jer nad čime možemo imati više kontrole do nad nama samima? Konanova borba svojevrsno je ogledalo i odjek naših ličnih napora. Otud i ova strašna zagonetka; ona poredi srce čoveka sa komadom sirovog, neobrađenog gvožđa. Ono mora biti čekićano disciplinom i kovano kroz patnju, odricanje i trpljenje i na kraju prekaljeno u vatri konflikta. Svaki udarac čekića, udarac je samog života. I upravo tu, na poprištu očaja i gubitka, čovekovo srce je pročišćeno i oblikovano poput sečiva. I upravo je to ono što razdvaja pobednike od poraženih – nadljudska, nesalomljiva volja da se prosto vojnički nastavi dalje – ma šta se čoveku našlo na putu. Ovlada li zagonetkom čelika, to „sečivo“ postaje njegova sopstvena duša. Patnja kod čoveka koji se s njom nosi rađa snagu, a trpljenje i bol su alati koji nas „iskuju“ u opako oružje – ne pokleknemo li pod maljem života. Tada je moguće skršiti sve lance i okove koji nas sputavaju da zakoračimo u sopstvenu veličanstvenost.

Važno je ovde naglasiti da varvarin kojeg nam Milijus gradi kroz film nije baš onaj isti Hauardov varvarin. Lik kojeg je stvorio mladi teksaški pisac jedna je žestoka zver u ljudskom obliku, vođena instinktima divljaštva – on je oštrouman i lukav, borac i ratnik formiran u jednakoj meri i nasleđem i iskustvom. On je svojevrsni naTčovek, ali ona primalna varijanta poput Beovulfa, Enkidua ili Zigfrida. Milijusov Konan je mladi proto-vikinški varvarin preporođen s dušom samuraja. Ovo dobro funkcioniše u kontekstu Milijusove revizije, ali dramatično menja fokus Konanovih motiva jer preoblikuje suštinu samog lika. Hauardov Konan je kavgadžija i zver, srećan što je živ da vidi još jedan dan, prekaljen svojim avanturama u mitskog kralja-ratnika; Milijusov Konan je u startu ličnost nekog drugog ranga. Filozofija tajne čelika simbol je ratničkog duha koji prikazuje Simerijanca kao samoostvarujućeg, samoprevladavajućeg novog (nad)čoveka. Brušenje veštine mačevanja i rigorozna samodisciplina koju Konan postiže u filmu elementi su Musašijeve filozofije, kao i poštovanje prema samom maču, prema čeliku, i tu sav njihov značaj poprima gotovo duhovnu dimenziju – oružje kao izraz volje usmerene ka određenom cilju. Oružje ovde nije samo oruđe kao kod Hauarda, već postaje bukvalni produžetak sopstva, način ovladavanja sobom, prevazilaženja sopstva – jednom rečju „volja za moći.”

Što nas dovodi do Ničea. Milijusov je Konan bukvalno otelotvorenje Ničeovog Übermensch-a, filozofskog oličenja volje za moći – izraza ljudske egzistencije superiornije od one konvencionalne, sentimentalne, buržoaske moralne većine. On je gladan, nasilan, oslobođen robovske sreće, otkupljen od bogova i obožavanja, neustrašiv i nadahnjujuć strahom, velik i usamljen. On je sopstven čovek i zakon sam po sebi, predodređen da dosegne naše najviše snove. Da, ovo nije Hauardov Konan, ali je ipak moćna ratnička figura koju bi Hauard na kraju cenio i razumeo.

I gde je to, makar delimično, primenjivo u svakodnevnom životu? Rekao bih na samom početku naših priča; svi se mi rađamo jednaki – ono što vremenom učini razliku među nama upravo je izbor da izdržimo udarac ili da, većinom, pokleknemo pred njim. „Volja je ključ uspeha“ rekao je Arnold Švarceneger (koji ujedno i tumači lik našeg heroja) „ništa nije nemoguće – ako se čovek naoruža upornošću.“ Život je često surov, i nastaviće da čekića pratili ga mi ili ne. Verujem, ne bi li nas učinio dovoljno jakim za ono što od njega i sebe stvarno želimo. Na kraju, i sam Konan je vremenom postao kralj ‘snagom svoje ruke’… Koja će i kakva završnica krasiti stranice naših životnih priča, zavisi naposletku od nas samih.

Tri protivnika pisanja i nešto o kompasima

Posted on by Ranko Trifković

Da li…

Da li ste nekada imali sjajnu zamisao, napisali prve stranice, a onda… čarobna slika koja vam je igrala pred očima odjednom kao da je nestala?

Da li ste napisali mnogo strana? Pročitali. Pocepali. Napisali još toliko. Da li ste se pitali da li postoji bolji način od metoda „piši-briši” koji vas košta stotina stranica?

Da li vam se dogodilo da zurite u praznu hartiju i ne znate kako da počnete? Ili još gore da gledate u patrljak teksta i niste sigurni kako da nastavite? A onda kad smislite, blokada je još uvek tu i ne da vam se mrdnuti ama ni milimetar?

Da li pišete tako što vidite početak i kraj a ono u sredini vam nije baš najjasnije?

Da li vam se dogodilo da napišete glavnu priču, ali ne znate kako da popunite vreme i prostor, tako da vaša knjiga ne bude knjižica?

Meni jeste mnogo puta. Počeo sam da istražujem o čemu se radi. Verujem da imam mašte. Vidim da su mi gramatika i stil sasvim izbrušeni. Umem da napišem (kratku) priču, ali duži format kao da me sasvim savladava…

U potrazi za strukturom

Tražeći izlaz i radeći sa mnogim pisicima kao mentorima, te kao učenicima, došao sam do zaključka da postoje neke temeljne prerpostavke koje su naizgled neupitne, a mnogima su upravo izvor spoticanja.

Pisati slobodno, bez stega pripreme, pisati pa zalutati, pisati samo kada vetrovi nadahnuća duvaju, opisivati samo slike koje se ukazuju, ostaviti pola posla čitaocu, pisati samo kada imam mnogo vremena da uronim u priču, mučiti se oko toga da li se ovo ili ono uklapa u priču. 

Sve su to problemi sa kojima se pisci susreću, uzimaju ih kao nužno zlo. I sam sam tako posmatrao pisanje.

Istovremeno, nisu mi prijali kursevi kreativnog pisanja u američkom stilu. Birokratizovana rasparčanost elemenata, formule i tabele, sve ono što kao sirovi podatak može da se dobije iz analitike, sve mi je to strano.

Rano sam shvatio da želim da budem profesionalac i da pisanje koje zavisi od toga da li imam ili nemam inspiraciju, ne dolazi u obzir. Zato sam pošao u potragu za strukturom. Čitajući dela mogao sam da prozrem u piščev kreativni postupak. Kažu mi da se to zove strukturna analiza. Ne znam, nisam „školovani” pisac. Ali malo po malo uvdeo sam da postoje rešenja.

No, prvo da vidimo ko su protivnici priče i kako uvreženi postupci u sebi kriju objašnjenja zašto se toliko mnogo pisaca muči sa pisanjem svoga dela.

Tri protivnika priče

Tri glavna uzroka svih piščevih problema su: nadahnuće, nedostatak jasne intencije i pisac.

Inspiracija

Problem je u tome što je nadahnuće nestalno, neuhvatljivo, neshvatljivo i gotovo nemoguće prizvati po potrebi. Danas smatram da postoje anksioznosti koje mogu da uzrokuju „writer’s block”, ali isto tako u 90% slučajeva, to nije ništa drugo do „spuštanje” sa talasa inspiracije. Pisac, naviknut na inspiraciju, kada se nađe sam sa sobom dolazi u stanje u kome ne zna šta da radi i eto blokade.

Mnogi savremeni pravci u umetnosti razvili su tehnike upravo zato da bi zaobišli inspiraciju. Zašto je to važno? Da bi kreativni proces mogao da bude ponovljen (repeatable)!

Stoga uvek tragaj za svojim kreativnim procesom i gledaj da obogaćen za upravo to svojstvo – ponovljivosti. Kako bi mogao da pišeš onda kada želiš, koliko želiš, bez obzira na to u kom pravcu duva vetar nadahnuća.

Nedostatak jasne intencije

Divimo se majstorima, jer oni obično pokazuju koliko vredi oštrina namere (intencije). Samuraji, kovači, zen majstori, dobri programeri, šahovski velemajstori, gotovo su sinonim za fantastičnu usredsređenost, a ona dolazi iz jasnoće namere posle koje čak i najsloženija akcija deluje lako.

Tokom rada sa mojim učenicima najčešći čvorovi u pisanu dovode do pitanja „šta si hteo/la da kažeš?” Odgovor je uvek zapanjujući. Pisac uglavnom ima neku predstavu šta je hteo da izrazi, ali ona uglavnom nije jasna ili je zbrkana sa nedoumicama, nesigurnostima ili bojaznima.

Katkad, pisac je „preblizu” svojoj zamisli. Fokus je tu, ali nije izoštren jer pisac žuri da iskaže sve što želi da preda čitaocu, bez dovoljno obaziranja kako da uobliči svoju poruku tako da ona može da se prati.

Ovo je deo prirode kreiranja. Jednom kada počnemo da stvaramo, sužava nam se vidno polje, kao ratniku koji stupivši u borbu nema vremena da se bavi strategijom. Stoga je počesto priči lako da se „izmigolji” i učini da pisac stvori delo ispod svojih realnih sposobnosti i veština.

Zato razmislite, šta je vaš kompas, orijentir kojim ćete uvek moći da pratite svoju priču na pravoj razdaljini. I ne samo to, već i kako da unapred pripremite sve elemente strategije i taktike, kako bi za vreme pisanja kreativnost bila sasvim slobodna i spremna da se bavi stvaranjem, bez nedoumica, briga, nesigurnosti.

Pisac

Mi smo bića priče. Svako svoj život posmatra kao priču sa sobom u glavnoj ulozi. Pripovedanje nam dolazi prirodno, tako smo prenosili znanja, dobijali savete od starijih. Stoga malo ko smatra da ne ume da pripoveda. I to je u redu. Zaista, čak i oni koji ne misle da umeju da pričaju, zapravo to mogu čim otklone određene psihološke prepreke i podsete se nekih elementarnih znanja.

Stoga mnoštvo pisaca smatra da ne moraju da uče o pripovedanju, smetnuvši s uma pri tom da je plemenita veština pisanja u tome da se misli jasno i slikovito zabeleže, te se pripovedanje i pisanje priča ne podudaraju u potpunosti. Štaviše, u današnje vreme ima mnogo pisaca koji imaju jasnoću izrazra, ali se izgube kada treba sročiti pripovest.

No, kad je posredi umetnost većina nas polazi od romantičnih zamisli o pisanju. Volimo pisanje, volimo da putujemo kroz svetove mašte. Volimo sebe koji piše.

To stvara određenu zaslepljenost koja nas sprečava da vidimo šta su potrebe priče. Kako da priča komunicira. Pristup pripremanju priče, pristupanje priči kao proizvodu koji treba da se posluži drugome često je stran piscima, jer se pribojavaju da će čarolija stvaranja nestati. Jer prestaje da bude u središtu pažnje autor. Ne sviđa im se predlog da se priča uzdigne kao nešto važnije od njih samih.

Stoga se, preklinjem vas, bavite strukturama kao alatima koji vam pomažu da zadržite esenciju onoga što pisanje priča čini zabavnim. Da uklonite sve one prepreke zbog kojih pisac zaluta u priči. Priprema za pisanje bi trebalo da postane deo kreativnog procesa, deo pisanja i stoga zabavna.

Zašto Kompas? Koji sever nam pokazuje?

Talentovani pisci naslućuju da je njihova sloboda potpuna samo onda kada je hartija prazna. Čim se otisnu ka pučini pripovedanja, sužava se i sloboda. Naime, sa svakim dodatnim elementom smanjuje se broj „dobrih” rešenja, pravih načina da se priča nastavi.

Zato mnogi pisci zapadnu u slepu ulicu tamo negde oko treće četvrtine dužeg dela, jer naslućuju da se iscrpeo broj dobrih rešenja, nazad ne mogu, jer ne znaju gde je tačno rođena ta grudva snega koja je narasla u lavinu što im stoji na putu.

Oprezniji pisci, pitaju se, uvodeći nove elemente i pokušavajući da slede neka rešenja, „da li je ovo dobro ili nije?”, često uobličeno u pitanje „da li mogu…?”

Pisanje zato i jeste plemenita veština, jer istovremeno ne postoje formule, ali postoje i nekakve zakonitosti. Jedna od vrhunskih zapovesti je „voditi precepciju publike”. Ovo podrazumeva poznavanje načina na koji se delo percipira i kako čitaoci prate tok priče.

Otkrio sam da su piscu neophodne dve tačke (jedna tačka je beskraj, dve tačke daju pravu liniju) kako bi uvek znao gde je „sever”, kuda ide trasa priče. Sa dve tačke, pisac može da istražuje, meandrira, iznalazi nova rešenja, unosi nove elemente, a da nikad ne izgubi pravac.

Stoga, dve tačke koje čine oslonac svake priče, kompas svakog pisca, jesu TEMA i ZAPLET (plot).

Priča može da proistekne iz brojnih drugih elemenata, ali tema i zaplet pružaju najvažnije odgovore, na pitanja ŠTA želiš da ispričaš i KAKO se ta zamisao pokazuje čitaocu. „Pokaži, a ne kaži” (show don’t tell) već je rasprostranjena maksima koju je piscima često lakše da prepoznaju nego da primene u praksi.

Zato, ako odlučite da pišete, Prihvatite svoju istinu. Odlučite da li pišete samo za sebe, ili želite da pišete i to poslužite drugima. Jer ako pišete za sebe, zaboravite sve što sam ovde napisao. Ali ako želite da vas čitaju, preuzmite odgovornost za svoju veštinu.

Herojski loši momci

Posted on by Kristijan Šarac

 

 

ŽANR: noar/drama/triler/krimi
ORIGINALNI NAZIV: The Fade Out
IZDAVAČ ZA REGION: Čarobna knjiga
SCENARISTA: Ed Brubejker
CRTAČ: Šon Filips
KOLORISTKINJA: Elizabet Brajtvajzer
ZEMLJA: SAD
PREVOD: Draško Roganović
GODINA IZDAVANJA: 2016.
OCENA:

 

 

 

Jedan poprilično obiman strip nam stiže iz edicije Novi svet u režiji dvojice majstora zanata. Ova sekcija objavljuje izuzetne američke autore i one koji stvaraju pod njihovim snažnim uticajem i učenjem njihove škole stripa. Uzimajući u obzir činjenicu da je u današnje vreme sve lako dostupno, izuzetno je teško biti unikatan, a upravo to se poteže kao argument zašto nešto nije dovoljno dobro, ali nije sve bezrazložno ponavljanje. Možda samo niste postavili pitanje na pravi način – pa ćemo mi to uraditi umesto vas. Gde prestaje plagijat, a počinje žanrovska odrednica?

Svi žanrovi imaju odrednice koje se ponavljaju. Ovaj tom spada u noar pa ćemo se usredsrediti konkretno na njega kao primeru. S obzirom na to da skoro i nije žanr, više pravac, začetke možemo potražiti u delima nemačkih ekspresionista kako u slikarstvu tako i u filmu. Prepoznatljiva atmosfera pravca je u odsustvu svetla i stalno prisutnoj teskobi. Noar knjige, filmovi i stripovi uglavnom se bave životima marginalaca sa dna društvene lestvice, počesto bliskih kriminalnom miljeu. Detektivi koji piju i puše, kriminalci dobre duše, panduri koji se ne obaziru na zakon, junaci vođeni ličnom korišću ili osvetom… Zbog vremena u kome živimo, mišljenja sam da se publika može poistovetiti sa ovim buntovnicima koji kroz sivilo svakodnevnice biraju da se bore isključivo za sebe, time takoreći kritikujući bezosećajnost i bezobzirnost društva i njegovih utemeljenih normi. Noar pre svega možemo naći u krimi i triler žanrovima, ali pokatkad mrak obavija i druge žanrove. Sa akterima zaglavljenim u borbi protiv sistema, unapred osuđenoj na propast, sive ličnosti, ni ubice ni heroji, gotovo izdanci realnosti koji do samospoznaje i onog šta su u stanju da urade, dolaze kroz dirljivu privrženost malom čoveku i tragičan kraj. Model po kom se kroje ovi antiherojski likovi izniče iz skica urbanih predanja. Značajan deo noara čine zavodnice raskošnih oblina, takozvane femme fatale. One su svojevrsna nada u ideal ljubavi, ali i slika i prilika pritvornosti i izdaje, jer dolaze u jagnjećoj koži, a kraj sage dočekuju u vučijoj. Skoro svi ovi segmenti koje žanr izdašno upotrebljava su prisutni i u ovom delu, samo sa još uočljivijim odsustvom svetlosti. Teskoba unutar njega je faktički opipljiva. Imam osećaj da je noar na putu da se kao fundamentalni žanr ustoliči u literaturi današnjice.

Ed Brubejker – jedan od bitnijih američkih scenarista modernog doba, višestruki dobitnik Ajzner i Harvi nagrada. Radio na serijalima Besmrtna Gvozdena Pesnica, Kapetan Amerika, Betmen, Derdevil, Gotam Central, Žena-Mačka i Sleeper. Potom se posvetio pisanju grafičkih novela, neke od njih su Palp, Ubij ili budi ubijen, Fatale i Criminal.

Šon Filips – crtač koji je radio na serijalima Betmen, Marvel Zombies i Helblejzer. Zatim ulazi u dugogodišnju saradnju sa Brubejkerom i stvara Ubij ili budi ubijen, Sleeper, Palp, Fatale, Criminal i Incognito.

Biti na pogrešnom mestu u pogrešno vreme, Čarliju uopšte ne zvuči kao otrcana fraza. Kroz celu priču ga progoni naknadna moralnost, kao i duhovi iz rata. Ali holivudski uspeh ne pita koga i šta morate prodati za ulaznicu – za samo prelaženje praga tog potpuno drugog sveta. Novac uopšte ne deluje bitno, valuta su glamur i tajne. Niko ko drži do sebe nije ono za šta se predstavlja. Svako ima cenu, pa i poslednji pravednici u Los Anđelesu. Gorka istina da nije mogao više uraditi protiv duboko ukorenjenog sistema, nimalo ne umanjuje karakter prodanog pijanog beskičmenjaka. Noar – herojski loši momci. Sintagma koja objašnjava čitavu radnju, sve putešestvije protagonista dela, uvidećete to kad ga pročitate.

Jedan od onih stripova od kojih dobijete apsolutno sve što očekujete, i još malo pride. Čak i naslov ima višeslojnu ulogu i značenje. Scenario je perfektno urađen, karakteri ne samo da su uverljivi sami po sebi, već i priču čine upravo takvom. Crtež je za ovaj žanr perfektan, autor je čak popravio mnoge stvari u odnosu na prethodne radove. Senke su savršene. Valja spomenuti i kolor, bez kog delo ne bi bilo ni približno prijemčivo oku. Dok čitate lako se možete uživeti u epohu, vrlo je detaljan i vidljiv je veliki istraživački rad. Samo je vreme potrebno ovom stripu da se svrsta među klasike, a ono je na njegovoj strani, neumitno teče svojim ustaljenim tokom.

Uostalom, kome se ne sviđa glamur, seks, ubistvo, tajne i još mnogo mračnih intriga? Ako ste i vi deca noar vremena, zasigurno će vam prijati da čitate kako bi neko možda postupio baš kao i vi. Ipak, u brzoprometnom poslu kakav je pisanje prikaza moramo misliti šta dolazi posle zatamnjenja, pa imamo kafu uza se, jer sutra čeka novi strip i valja vam ga prezentovati.

Savjeti za pisanje

Posted on by Pavle Horvat

Tekst koji slijedi mogao bi se zapravo nazvati meta tekstom, pošto ću pisati o tome – kako pisati. Recimo da se radi o kompendij većih i manjih mudrosti skupljenih tokom niza godina pisanja i mozganja o pisanju. Stoga, čitaoče ovog i spisatelju prošlih i budućih tekstova – sretno i nadam se da ćeš izvući neku korist iz narednih pasusa.

Prva stvar koju treba reći odmah i na početku – čitaj. Ako želiš dobro zapovijedati, prvo nauči služiti. Za kvalitetno govoriti potrebno je prethodno naučiti kvalitetno slušati. A za dobro pisati jedini recept jest prvo čitati. Čitaj često i mnogo; čitaj esejistiku i beletristiku, romane, novinske članke, znanstvene eseje i dopise upravi vodovoda. Štogod da ti dođe pod ruku – čitaj. Savladavanje svake vještine, pa tako i pisanja, teško ide bez izlaganja radu majstora prije tebe. U ovom stadiju čak i nije bitno je li tekst koji čitaš osobito kvalitetan – jer od loših se djela često može naučiti jednako koliko i od dobrih.

Sljedeći korak bilo bi čitanje s razumijevanjem odnosno čitanje s kritičkim osvrtom. Nakon određene količine pročitanih djela kod čitatelja se neizbježno razviju neke početne natruhe čitateljskog senzibiliteta. Počinje polako razlikovati dobar tekst od lošeg, strukturu službenog teksta od neslužbenog, drukčije kanone kojima se pokorava drama za razliku od krimića. Ovaj je senzibilitet neophodan za nastanak onoga što će kasnije, u daljnjem toku razvoja, postati vlastiti spisateljski stil. Stoga ga razvijaj. Svaki put kad pročitaš bilo koji komad teksta, stani i razmisli o tome koliko su dobro određena knjiga, poglavlje ili rečenica ispunili svoju ulogu. Sama uloga još ovdje nije bitna, pošto različiti oblici djela imaju različite uloge koje moraju ispuniti: npr. popularno-znanstveni članak mora na jasan i razumljiv način približiti kompleksnu znanstvenu temu javnosti, novinski članak treba precizno i nepristrano prenijeti neku vijest, dok je uloga ljubavnog romana razvoj dvaju glavnih likova i ljubavne kompatibilnosti među njima. Koja je uloga – nije bitno; bitno je samo ispunjava li ju određeni tekst ili ne. Stoga, nakon pročitanog teksta ili dijela teksta, pokušaj donijeti svoj kritički sud o pročitanom. Je li bilo dobro napisan ili ne? Je li napravio ono što je trebao napraviti, bilo to prenijeti određenu informaciju ili probuditi neku emociju. Ako da – kako je to uspio? Koje riječi, rečenice i kakvu strukturu je koristio da bi uspješno ostvario svoj cilj? Ako ne – u čemu točno nije uspio? Što je trebao učiniti a nije učinio? I naposljetku – što je mogao i trebao napraviti bolje? Da ti pišeš isti takav tekst, kakve bi riječi i rečenice koristio da bolje postigneš željeni cilj teksta?

Sljedeće, razmisli ima li neki specifičan vid pisanja kojem bi se htio posvetiti? Bio on avanturistički romani ili recenzije filmova, svaki žanr teksta ima neke svoje zakonitosti i kanone koje mora poštivati da bi bio dobar. A čak i kada krši svoje zakonitosti, to može činiti jedino s pozicije njihovog poznavanja i namjernog zaobilaženja, a nikako s pozicije diletantske ignorancije. Koji god vid pisanja imaš na umu, posveti mu se. Pročitaj pet ili deset dobrih djela svoga žanra i uoči neke osnovne karakteristike po kojima se svi oni ravnaju. Iako, moram napomenuti da ovaj savjet ne implicira zanemarivanje ostalih alata pisanja. Pisanje kao takvo je u dobroj mjeri holistička stvar, gdje se vrlo lako može dogoditi da se pisac povijesne fikcije inspirira nečime što je pročitao u dobro napisanom primjerku stručnog pravničkog ugovora.

Paralelno s konzumacijom književnosti, valja se malo-pomalo početi baviti i njezinim aktivnim stvaranjem tj. pisanjem. Jedna od glavnih svrha pisanja je polagani razvoj svog vlastitog stila. Svaki pisac bi jednom trebao doći do točke u kojoj bi mogao nepogrešivo prepoznati svoj tekst među stotinama drugih. Pri tom je normalno da na početku nečiji stil posuđuje ideje ili čak doslovno kopira stilove njemu omiljenih pisaca (ista je stvari s arhitekturom, kiparstvom ili glazbom, na primjer), no, kroz vrijeme i vježbu svačiji će stil dobiti neke samo njemu karakteristične osobitosti. Svoj bih stil na primjer, do te mjere koliko sebe mogu nazivati piscem, okarakterizirao natprosječno dugim i složenim rečenicama s dosta ubačenih digresija i odudaranja od osnovne misli, uz često korištenje višestrukih atributa kako bih pojačao emocionalni dojam pojedine rečenice. Ante Tomić – jedan od mojih omiljenih autora; pisac za kojeg ću se smatrati sretnim ukoliko ikada budem pisao i upola dobro kao on – se oslanja na metafore i primjere-digresije, s odličnim darom za komponiranje mini-priča od par rečenica koje snažno dočaravaju poantu koju želi postići; sve prožeto uz popriličnu dozu topline i dobrog humora. Jurica Pavičić je, primjerice, posve drukčiji – jer riječ je o piscu koji odlično barata s nekoliko linija argumenata i sve ih na kraju svrsishodno objedini u jedinstvenu poantu na kraju teksta; autor za kojeg niti u jednom trenutku ne sumnjam da je izgubio osnovnu nit svog teksta kojom će efektno poentirati na kraju. Friedrich Nietzsche, nadalje, piše vrlo epskim, rekao bih arhetipskim i bezvremenskim stilom s puno metafora, alegorija i općenito apstrakcija. I tako dalje, i tako dalje. Stil svakog pojedinog pisca nastaje kao prirodna ekstenzija njegovog karaktera i temperamenta. Nečiji spisateljski stil, je baš kao i način govora, odijevanja ili ponašanja, samo manifestacija njegove osobnosti prema svijetu. Neka ta manifestacija bude dobra i iskrena.

Što se teorije samog pisanja tiče, ona se ugrubo može podijeliti na dva elementa: sadržaj – što se piše; i izraz – kako se piše. Naravno da ova podjela nije čvrsta i nepromjenjiva, pošto se izrazom može dočarati sadržaj i obrnuto; no recimo da je njezino usvajanje u nekim crtama nužno za razumijevanje strukture različitih žanrova knjiženosti. Poezija ili epika, na primjer, stavljaju znatno veći naglasak na izraz od proze i to je nešto što se mora uvažiti.

Krenut ću od izraza, točnije raznih stilskih alata kojima pisac realizira svoj sadržaj na što bolji, što ispravniji i što ljepši način. I tu, za početak, moram reći koju riječ o poznavanju gramatike i pravopisa. Kao prvo, riječ je o stvari koja se ne može naučiti napamet odjedanput, već jedino vježbom i ponavljanjem. Jedino tako će pisac postepeno raditi sve manje i manje pravopisno-gramatičkih grešaka, te ih na kraju u potpunosti eliminirati iz svog pismenog vokabulara. Kao drugo, oni jesu bitni, ako ništa drugo iz razloga da upadaju u oči i odvraćaju pažnju od samog sadržaja. U 95% slučajeva, čim vidim napisano nešto poput „Kanadski“ (posvojni pridjev s velikim početnim slovom) ili „neču“ odmah znam s kakvim neukim i nepismenim čovjekom imam posla i sa sigurnošću pretpostavim kako se ne isplati ulagati u njegovo mišljenje. Što je šteta, jer se u preostalih 5% slučajeva možda radi baš o inteligentnom čovjeku koji može i ima što zanimljivo za reći; no čija pamet ne dolazi do izražaja baš zbog ovakvih ili sličnih pravopisnih odnosno gramatičkih pogrešaka.

Slična se primjedba odnosi i na interpunkcijske znakove. Svaki od njih: točka, zarez, povlaka, dvotočka, točka-zarez i ostali – imaju svoju svrhu i značenje koje bi pisac morao poznavati. Njihovom ispravnom uporabom jedan te isti komad teksta može uvelike dobiti na snazi i izražajnosti. Na potpuno suprotnom kraju spektra, njihovo nepoznavanje i ignoriranje obično su znak lijenog i nepismenog uma koji u pravilu nema reći ništa vrijedno spomena (uz malobrojne iznimke).

Nešto suptilnije i naprednije poznavanje izraza pokazuje se kroz direktno ili intuitivno poznavanje određenih zakonitosti strukture riječi, rečenica, poglavlja ili cijelih knjiga; a koja se opet, stiču samo i isključivo kritičkim čitanjem. I duga i kratka rečenica, na primjer, imaju drukčiju ulogu, značenje i intenzitet unutar članka. Dugu bih rečenicu, primjerice, koristio za uspostavljanje scene, za siže i detaljnije opise, za izricanje digresija ili složenih misli koje se jednostavno ne bi osjećale ugodno u kraćoj rečenici. Kratka je rečenica, s druge strane, spisateljski ekvivalent napete triler scene; pogodna za primjere gdje je naglasak na radnji (a ne na npr. osjećajima, filozofiranju ili uspostavi scene), za zadržavanje čitateljeve pozornosti i nagle promjene spisateljskog ritma i tona. Svaka od njih ima svoje mjesto unutar strukture teksta i pisac bi to trebao naučiti raspoznavati. Slično je i sa drugim stilskim figurama – primjerice aliteracijom, rimom ili ponavljanjem riječi. Posvetit ću koju rečenicu ovom potonjem, pošto je to jedna od najčešćih boljki koju vidim kod prosječnih tekstova.

Ponavljanje riječi u pravilu treba izbjegavati, i to je nešto na što obraćam naročitu pažnju pišući svoje tekstove. Umjesto toga, radije koristim sinonime, opise ili drukčiju formulaciju rečenice. Određena širina vokabulara ovdje je prilično korisna, pošto proširuje mogući fond iskoristivih riječi u svakoj danoj prilici. Primjera radi, banalno loše ponavljanje vidi se u rečenici poput: Marko najviše voli jabuke, Ivan najviše voli limune a Josip najviše voli marelice: rečenica koja se beskorisno opterećena riječima koji loše zvuče i ničemu ne pridonose ljepoti teksta. Već samim njihovim izbacivanjem dojam se značajno popravlja: Marko najviše voli jabuke, Ivan limune, a Josip marelice. No najbolja je ona varijanta koja pokazuje raznolikost i bogatstvo hrvatskog (ili nekog drugog) jezika te istu stvar kaže kroz nekoliko načina: Marko najviše voli jabuke, Ivan preferira limune, dok su Josipu najdraže marelice. Ovo već zvuči književno.

Naravno, kao i svako pravilo, tako i ovo ima svoje iznimke. Mogao bih sad pisati kao ponavljanje riječi može uspostaviti lajtmotiv, povezati naizgled nepovezane dijelove u jedinstvenu cjelinu ili smisleno naglasiti neku poantu, no umjesto toga ću samo dati izvrstan primjer od uvijek dobre Pjesme Leda i Vatre. Rečenice glase: Rhaegar fought valiantly, Rhaegar fought nobly and Rheagar fought bravely. And Rheagar died. Ove dvije rečenice ne bi imale ni približnu jednaku snagu bez imena „Rhaegar“ ubačenog ispred svake njezine pod-rečenice. No kao i u svemu ostalom vezano za pisanje i umjetnost općenito, pravila se moraju poznavati da bi ih se moglo kršiti.

Što se spisateljskog sadržaja tiče, mogu dati samo vrlo općenite smjernice i pravila. Kao prvo, nema pravila o temi pisanja, dobar roman ili znanstveni članak mogu se napisati i o životu Martina Luthera Kinga i o dozrijevanju sloja bakterija na podlozi u Petrijevoj zdjelici. Ima naravno, zahvalnijih i manje zahvalnih spisateljskih tema, no čvrsto vjerujem da kvalitetan pisac može napraviti ako ne dobar, onda barem solidan tekst o skoro bilo čemu. Jasnoća izraza, zanimljivost likova, napetost radnje, višeslojna problematika, te svi ostali elementi koje bi većina čitatelja odredila kao nosioce kvalitete nekog djela mogu se više-manje ubaciti u bilo koju priču o bilo čemu. Stoga, nemaj straha i samo piši, o čemu god da to bilo.

Što je jednako dobar savjet i za sljedeću ideju vezanu za sadržaj. Piši i stavljaj svoje misli na papir. Misao je mutna i kaotična, riječ jasna i precizna. Nikad ne znaš kako će neka apstraktna misao koju imaš u glavi izgledati na papiru dok ju tako i ne staviš. Često će biti drukčija od onoga kakvom je zvučala u glavi – bit će bolja ili gora, odražavat će jasno osnovnu ideju ili neće; no u svakom slučaju bit će određenija. Pisanje zapravo i jest manifestacija misli, poveznica između nedefinirane struje svijesti u glavi i preciznog jezika na papiru kojeg drugi ljudi moraju moći pročitati s razumijevanjem. Vježbaj tu poveznicu. Kad god imaš neku ideju vrijednu pisanja, piši o njoj i vidi šta ispadne. Možda bude katastrofa; no često bude i nešto itekako vrijedno daljnje razrade. To se odnosi jednako i na jednu rečenicu kao i na cijelu knjigu.

I naposljetku, koncept koji bih mogao nazvati tok ili flow zaslužuje nekoliko riječi, jer radi se o jednoj od ključnih spisateljskih komponenti na kojoj se svaki dobar tekst zasniva. Tekst, ukratko, mora teći. Svaka riječ teče u sljedeću riječ, rečenica u rečenicu, paragraf u novi paragraf. Svaki element nužno izvire iz prethodnog elementa i jednako se prirodno ulijeva u sljedeći. Slijedeći element možda može donijeti potpuno novu lokaciju, POV lika, temu ili promjenu tona; no svejedno mora izvirati iz prethodnog. Tekst nije poput dječjih labirinata, za skretanjima i promjenama na svakom uglu; tekst je poput rijeke gdje svaki njezin dio čini cjelinu sa svima ostalima i smisleno teče prema kraju. Kao i svugdje drugdje, ni ovo pravilo nije apsolutno – smisleni prekidi toka odlično funkcioniraju kod twistova, izmjena tonova ili drugih naglih promjena – no njegovo ignoriranje dovodi do čitatelja koji se sav zbunjen pita što je to točno pisac htio reći i ima li njegov tekst ikakav smisao.

Jednom kada je tekst, koji god tekst da to bio, završen, pročitaj ga. Primjeni na njega istu onu kritičku pronicljivost koju si primjenjivao na tekstove drugih autora koje si čitao. I nemoj si sam biti jedini sudac – daj svoja djela drugim ljudima i pitaj ih za mišljenje. Misle li oni da je tvoj tekst dobar i da postiže štogod da želi postići? Često će ti upravo drugi ljudi dati savjete i ideje koje tebi samom nikada ne bi pali na pamet. Duboko vjerujem u snagu brainstromanja, u moć različitih ljudi da zajedno stvore bolju gestalt cjelinu nego li što bi inače bio zbroj njenih dijelova – i ovo je samo još jedan njegov vid.

Ukratko – čitaj, piši: i ne zaboravi uživati u tome. To je najvažnije.

Shigurui: Samuraj nije gospodar sopstvenog života

Posted on by Anđelo Mršić
„Feudalno društvo, u savršenoj formi, čini mali broj sadista i veliki broj mazohista.“

Glasina je da anime adaptacija mange Shigurui nije prosto pala u naručje studija MADHOUSE. Reditelj Hamasaki je, navodno, morao da ubeđuje mangaku sa skicama i produkcijskim materijalima da će njegovo delo verno preneti na ekran. Strip, zapravo, nije u potpunosti originalan rad. Shigurui je delom baziran na Suruga-jou Goyen Jiai,, noveli iz ‘93, koja prepričava seriju različitih okršaja na samurajskom turniru – odigranom sa pravim mačevima i učesnicima sumnjivih karaktera. Prvi meč, u kojem se suočavaju jednoruki Genosuke i slepi Seigen, služio je kao kostur mange koja će zamisliti njihovu istoriju i onoga što je dovelo do njihovog sukoba.

Shigurui se može rasčlaniti u tri dela; ulazak Seigena u Genosukeov dođo i njegovo nasilno proterivanje, osveta nad članovima Kogan škole i prvi dvoboj između Seigena i Genosukea, i konačno, završetak njihovog neprijateljstva na gorepomenutom turniru. Negde na početku mange, majstor škole Kogan, naređuje učenicima da imobilišu njegovu ćerku Mie kako bi sa jednim od njih začela naslednika dođoa. Mie zaključuje da su ,,svi ljudi marionete,” i ova pomisao postavlja depresivan i nihilističan ton koji će pratiti sagu dvoje samuraja do tragičnog kraja. Autor izvorne novele i student istorije, Nanđou Norio, bio je mišljenja da je većina japanske istorije napisana iz perspektive vladara, hvaljenih kao odlični političari uprkos njihovoj tiraniji.

„Kada učenik Kogan škole podigne mač iznad ramena, budi posebno oprezan.“

Bušido i umetnost bitke su, u popularnoj kulturi, često okićeni velom romantizma i pojmovima kao što su poštovanje, čast i samokontrola. Ne sumnjam da u ovome ima istine, ali Shigurui je delo koje se ne bavi integritetom. Filozofska tematika mange je stilizovana određenom hiperbolom i elementima apstraktnog, ali ostaje realistična i može se reći da ima univerzalan domašaj. Hijerarhijski status i moć koja dolazi sa njim nije samo motiv oko kojeg se cela priča vrti. Ono predstavlja dominantan i nemilosrdan sistem koji će aranžmanom šema izmanipulisati sve aktere svog sveta u potrošne, biološke šrafove za nastavak svog postojanja. Berserk, čiji je mangaka Jamagući Takajuki fan, predstavlja sličan koncept transcedentalne sile u takozvanom izgubljenom poglavlju – ,,Ideja Zla,” manifestacija kolektivne potrebe za razlogom iza bola i patnje, u formi monstruoznog organa čija usta vuku konce sudbine čovečanstva.

U malevolentnom kaleidoskopu obmana koje rađaju trajne animozitete, otrovnih ambicija i apsolutne poslušnosti, karakteri plaćaju cenu submisivnosti ovom dizajnu. Prvo na mentalnom nivou, potom fizički, da bi pre ili kasnije postali jedno sa zemljom. U jednoj instanci izobličene okrutnosti, mladom učeniku je naređeno da usavrši baratanje španskom sabljom, u cilju stvaranja adekvatne demonstracije inferiornosti varvarske, jeretične veštine. Mladom učeniku je, kasnije, kranijum uništen golim rukama od strane samuraja. Mangi prilaže određen stih u kolekciji Damapade, u kojem Buda opisuje čoveka kao ,,tužnu igračku, obolelu stvar sa glavom punom izmišljotina.” Oporavak u hramu nakon egzila iz Kogan škole, Seigen će obeležiti skrnavljenjem svetog mesta i grafitom kojim objavljuje da je oslobođen avidje, što je budistički pojam zablude i neznanja. Ovaj gorko ironičan gest je, međutim, na njegov račun – jer točak karme je upravo kaznio njegovu egoističnost slepilom, kao što će Genosukeovu parališuću pokornost kazniti oduzimanjem ruke.

Skeptik Kogan škole upoznaje tehniku tigrove pesnice.

Praksa Kogan škole jeste ,,ulepšavanje” izazivača kako bi bili hodajući dokaz jačine dođoa. Ulepšavanje podrazumeva deformaciju lica, uklanjanje nosa ili uveta, ili odvaljivanje vilice od ostatka glave. Gracioznost borilačkih veština je nulirana njihovom jedinom svrhom koja je svirepa destrukcija tela i eliminisanje života. Mogli bismo reći, naravno, da to i jeste njihova poenta. Sa ultimativnim ciljem služenja krvožednih vladara, životna dedikacija ekspertizi mača je zarobljena defektivnim ubeđenjima, ako nije ugašena sadističkim impulsima nečasnih gospodara. Jedan od vrlo malobrojnih činova vrline u prvom poglavlju, gde guverner moli daimjoua da zaboravi na korišćenje pravih mačeva na turniru – predstavljajući mu sopstvena creva iz odsečenog stomaka kao demonstraciju jedinog ishoda koji čeka takvu naredbu. Guverner ga poslednjim dahom naziva budalom.

Pretpostavljam da se nameće pitanje da li postoji lik sa kojim možemo da se simpatizujemo?  Ali ovo je, mislim, najveća odlika mange i odgovor zavisi od toga koliko ste liberalni sa vašom definicijom žrtve, i vašoj poziciji na konceptu slobode. Shigurui bi možda bio previše sumoran i emotivno distantan da nije retkih momenata u kojima  na videlo probija iskrena ljudskost i empatija, pre nego što su uhvaćene u čeljusti gladi za dominacijom. Između Genosukea i Seigena, zakopano talogom mržnje, leži međusobno poštovanje koje bi, da su okolnosti malo drugačije, rodilo čelično bratstvo. Zato će pobednik njihovog finalnog dvoboja ostati ponižen, slomljen i opljačkan od svega.

Demonska vizija sigurne pobede.

Za kraj bih se vratio na Berserk, čijim bih fanovima prvenstveno preporučio Shigurui, sa ikoničnom izjavom u anime adaptaciji: ,,…Barem je tačno da čovek nema kontrolu; čak ni nad sopstvenom voljom.”

Novembarska čitaonica 2021

Posted on by Stefan Brezar

Dooobar dan, naši dragi Autostoperi/ke!

Ponovo se vidimo, na starom mestu, ko i uvek. Noć veštica je prošla, duboko smo zagazili u jesen i smeši nam se i zima (sa sve Deda Mrazom i reklamama za ono šećerno piće (koje ovde nećemo reklamirati)). Nadam se da ste se lepo proveli, maskirali, i da ste stigli da pročitte neku od knjiga koju smo vam preporučili prošli put…

Pošto vas sad čekaju nove!!!

Kako je novembar vreme kiša, a i sneg samo što nije, nema ničeg lepšeg od sedenja u toploj kući i čitanja, uz neki čaj ili kafu, dok kiša ili sneg padaju.
I naravno, da bi užitak bio potpun, valja pripremiti zalihu knjiga. Naš skromni izbor vam može biti od koristi u tome. Ali najpre, vežite se, pa krećemo!

Uzvišenost, Darko Tuševljaković

 

U izdanju beogradske Lagune, stiže novi roman Darka Tuševljakovića ,,Uzvišenost”.

U Beogradu, u bliskoj budućnosti, naizgled po svemu nalik gradu koga znamo, glavna junakinja živi bez oca, prokazanog pisca koji je otišao, i sa majkom koja postaje dementna starica.

Nema iskrene prijatelje, stalnu vezu i dobar posao, a u sebi još nosi bolne ožiljke iz prošlosti.

Ali njen komplikovani život postaje još komplikovanije kada se panorama Beograda promeni, i otkrije talas samoubistava i Sunčevo pleme koje glorifikuje roman njenog oca.

Ona će se zateći u procepu između dva sveta – onog koji odlazi u nepovrat i novog koji se ubrzano rađa. Pred njom je neočekivani izbor: da li da se prikloni svetu u kojem su svi ljudi isti, ili onom u kojem, zahvaljujući novom čudu tehnike zvanom Kindred, neki postaju uzvišeniji od drugih?

 

 

„Tunel“, Aleksandar Tutuš

 

U izdanju beogradske izdavačke kuće „Čigoja“, dolazi roman „Tunel“. Roman govori nedokučivom i varljivom preplitanju stvarnosti i fantastike. Tunel je simbolično mesto zamene svetova, voljnog ili nevoljnog izlaska iz sopstvene kože. Ovo je priča o ljudima nesaznatljivom planu iz samog središta predznanja, u kojem junaci romana otpočinju svoje putovanje, svako iz svoje daljine, u susret jedni drugima, svojoj sudbini, neumorno hodajući dok se svijet oko njih ne promjeni. Zgusnuta i napeta alegorijska ravan o strahu i borbi za život, neprestanom rađanju i umiranju, osobenosti bačene u svijet, Evropi pod najezdom migranata i virusa.

Hoće li se junaci izbaviti iz ovog tunela i doseći svoju sudbinu, saznajte u ovom romanu.

 

 

 

Orški kuvar, Ranko Trifković

A sada nešto nesvakidašnje.

U izdanju izdavačke kuće ,,Žir” stiže ,,Orški kuvar” – delo za sve one koji su se pitali kako izgleda jelovnik rase orkova, zle rase dobro poznate iz mnogoborjnih dela fantastike.

Zbirka ,,Orkški kuvar“ nadahnuta je Rečnikom fantastične zoologije, Horhea Luisa Borhesa, Adolfa Kasaresa i Silvine Okampo, te mestom koje u našoj civilizaciji danas imaju hrana, običaji vezani za hranu, i njena zastupljenost u medijima kroz slavne kuvare, te kuvarske emisije i blogove.
Priče su satira na naš odnos prema hrani, a posebno kao merila (visoke) kulture.

Recepti predstavljaju urnebesne, preterane (u stilu Gargantue i Pantagruela) kulinarske pustolovine jednog čudovišnog kuvara, a ma koliko brutalno, često i hororično delovali, svi recepti imaju utemeljenje u kuvarskim tradicijama Evrope i Azije.

Knjiga je podeljena na tri gozbe, a osim pripovesti u obliku recepata, tu su i kuvarski rečnik, te napomene o upotrebi namirnica, naravno sve – na orkovski način.

Kakve se sve ,,poslastice” ovde kriju, možete saznati među koricama ove knjige.

 

Doživljaji mačka Toše, Branko Ćopić

 

Za najmlađe Autostopere smo pripremili jedan neosporni klasik.

Moderna bajka, iz pera Branka Ćopića, u kojoj životinje govore i jedan nestašni mačak kreće u svet ispunjen opasnostima ali i čudima, odvešće vas van granica čudesnog.

Da li će Toša uspeti da se vrati svom deda Triši i vodenici, saznaćete u ovoj knjizi za sve uzraste.

 

Toliko za ovaj put.
Vidimo se ponovo u decembru, na istom mestu.

Perfect Blue – pitanje granice fiktivnog i realnog

Posted on by Bojan Grujić

Delez u predgovoru Razlike i ponavljanja eksplicitno tvrdi da je moderni svet svet simulakruma. Ako je ovo tačno, postavlja se pitanje da li je u svetu novih tehnologija i masovnih medija i dalje operativan pojam stvarnog, koji je uz sve svoje razlike važio za tradiciju Zapada, ili taj pojam mora zameniti nešto radikalno drugačije ‒ pojam simulakruma?

Ovde ćemo problematizovati položaj savremenog čoveka u svetu hiperrealnog kao svetu „čiste slike“. S obzirom na činjenicu da se simulakrum ne može definisati i podvesti pod principe klasične logike, pokazuje se da više ne živimo život u kojem Istina ima najvišu moć nad domenom stvarnog, nego u svetu koji je vođen mehanizmima anti-kategorija: fragmentarnosti, multipliciteta, kontradiktornosti, dijahronije i haosa, što posledično povlači i to da se mora promeniti sam pojam čoveka.  Pored toga, ovo podrazumeva da simulakrum ne može biti nešto po sebi „dobro“ ili „loše“, nego da se u polifoniji različitih načina odnošenja spram njega može izgraditi operativna strategija življenja, koja paradoksalno uvek mora biti otvorena i zamenjiva drugim strategijama. Neuhvatljivost simulakruma koji je raskinuo svoje veze sa tradicionalnim principima stvarnosti takođe zahteva jedan neuhvatljiv i dinamičan odnos stalnog iskušavanja i prilagođavanja. Savremeni svet kao svet simulakruma podrazumeva da je stvarnost uvek već slepljena sa virtualnošću do te mere da možemo čak govoriti i o pobedi virtualnog nad realnim, virtualnog kao „iluzije“ koja je izgubila svoju zavodljivu moć i nametnula svoja pravila savremenom svetu učinivši ga toliko transparentnim da su fenomeni i događaji u totalnoj izloženosti izgubili svaki smisao.

Perfect Blue, Satošijevo remek-delo se višeslojno poigrava sa našim razumevanjem stvarnog i fiktivnog praveći izvesnu „spiralu interakcije fiktivnog i realnog“ koja prerasta u rapsodiju naših doživljaja i percepcije gde polako gubimo sposobnost da i sami zaključimo šta je na delu – realnost ili fikcija. Kao da zaboravljamo da smo pred fiktivnim formatom  pitajući se šta je ono što je stvarno za Mimu, našu glavnu junakinju. Vidimo da je virtualna realnost koju Mima na početku nije želela da prihvati u potpunosti odredila dalji tok događaja u njenom životu. U „eri ekrana“ glavno pitanje nije više šta mi jesmo, ili ko smo mi, nego kako se pojavljujemo. Mima se sve vreme bori sa „višestrukošću“ vlastitog postojanja ‒ da li je ona idol, glumica, obična devojka, sve navedeno ili pak ništa od toga? Pitanje njenih osećanja i toga kako ona sebe „zbilja“ vidi  i želi da predstavi ostavlja se po strani jer je to u kontradikciji sa potrebom da se bude „zvezda“. Ovo je sjajno oslikano u sceni gde Mima skida sa zida poster svoje nekadašnje grupe CHAM u nadi da to treba da označi kraj jedne uloge i početak druge, nove, ali skidanjem maske Mime-idola ne pokazuje da ispod toga leži Mima njeno sopstvo koje drži na okupu sva njena pojavljivanja. Ono što leži ispod te maske jeste samo još jedna maska ‒ maska Mime-glumice.

U svom delu Razlika i ponavljanje, Delez markira glavnu karakteristiku savremenog sveta kao sveta simulakruma ‒ on je „stvarnost“ u kojoj je sve maska i postoji isključivo kao prerušeno. Skidanjem maske mi ne napuštamo našu fiktivnu ulogu i ne vraćamo se u  domen „realnog“, zato što ispod nje više nema nas kao čvrstog, stabilnog subjekta svojih odluka. Čovek simulakruma se konstituiše, prerušavajući se. Drugim rečima, u savremenom svetu prvi je privid, ali ne privid u tradicionalnom smislu koji bi označavao privid nečega čija je suština skrivena i treba da se otkrije, nego je ovde reč o „čistom prividu“, prividu koji ne referiše ni na šta. Kako filmski narativ napreduje prema kraju, pokazuje se izvestan stepen gradativnog destabilizovanja stvarnosti, gde je sve teže publici kao i samoj Mimi, da napravi razliku šta je stvarnost, a šta je „samo njena fikcija“. Film kulminativno podiže stepen suspens-a i usložnjava interakciju virtualnog i realnog gde prelaženje iz jednog konteksta u drugi (san/java,  snimanje filma/svakodnevica) treba povratno da proizvede u nama, kao publici, delirijumski efekat gubljenja svakog traga stabilnom tlu realnosti.

Isto važi i za Mimu. Vrhunac ovog efekta vidimo onog momenta kada sama sebi postavi pitanje: „Možda je ona više ja nego ja sama?“. U jednom trenutku Mima sanja zastrašujuću scenu, a na njeno iznenađenje kada se probudi saznaje da se ta ista stvar zaista i dogodila ‒ i ne samo to ‒ nego ona pronalazi (ili je ovo stvar konfuzije njene svesti?) dokazni materijal koji ukazuje na to da je i ona sama učesnik u događaju. Ovog trenutka vidimo kako se tas vage „fiktivno-realno“ pomerio na stranu fikcije u onom smislu u kojem više ne može biti reči o fikciji koja se određuje spram realnog, nego o fikciji koja postaje „realnija od realnog“. Scene koje slede nakon ovoga su sve zbunjujuće i mi kao publika više nikako ne možemo da napravimo razliku realnosti i privida, sna i jave, scena iz serije u kojoj Mima glumi i njenog, sada već u potpunosti rastrgnutog života. Satoši, povećavajući stepen konfuzije, na dva načina destabilizuje poziciju nas kao publike (ako smo još uvek samo publika?). Dok gledamo film kao da zaboravljamo činjenicu da stojimo pred delom fikcije ‒ sam film dovodi u pitanje razliku stvarnog i prividnog i povratno utiče na to da i mi sami iskušavamo samo stapanje i dovodimo u pitanje datu razliku. Film kao medijum je poništava za nas, sa ove strane ekrana, ali takođe je on poništava i sadržinski kroz razvoj samog narativa.

Bodrijar u Simulakrumima i simulaciji govori o četri faze slike od kojih treću i četvrtu fazu ‒ „slika kao prikrivanje odsustva nekadašnje realnosti“ i „slika kao svoj vlastiti simulakrum“ u potpunosti otrgnut od stega realnosti ‒ možemo potkrepiti različitim momentima iz filma. Stvarnost savremenog sveta kao sveta simulakruma postaje haotična i distorzivna. Više ne možemo govoriti o rigidnom označitelju koji u različitim kontekstima nosi isto značenje. Fenomeni u savremenom svetu nemaju ono na šta referišu, a razlog leži u tome što svi društveni i kulturni fenomeni izlaze van svojih sfera i mešaju se sa svim drugim,  na način da više ne možemo povući jasnu granicu i pronaći njihovo odlikovno mesto. Ovo je nemoguće iz razloga što nema „suštine“ stvari u tradicionalnom smislu koja bi podrazumevala da se sve sekundarne karakteristike te stvari sameravaju spram nje. Ispod simulirane stvarnosti ne možemo više pronaći nekakvu stvarnost po sebi ‒ ono što leži ispod je ničeanski rečeno ponor, anti-temelj koji ukazuje na to da vraćanje njemu ne znači dolazak do izvesnosti samog sebe, nego je vraćanje podudaranje sa ponorom, koje implicira „fragmentarnost“ i „fluidnost“ individualnosti. Ovo je činjenica sa kojom Mima ne može da se pomiri. Ona je za svog fana-uhodu uvek Mima-idol, Mima-slika, a ovo je simbolički predstavljeno scenom gde njen fan postavlja svoj dlan, ispod njene figure koja pleše, i posmatra je. Pogled preko dlana nagoveštava ideju da u savremenom društvu gospodari način pojavljivanja čoveka.

Ako bi podelili strukturu filma u dva dela, gde bi prvi deo predstavljao Miminu borbu sa činjenicom da njenog realnog života više nema (stav pasivnog nihiliste) i sam kraj filma gde Mima doživljava svoju finalnu metamorfozu i shvata da mora prigrliti svet simulakruma i ući u igru sa njim, onda se iz ovoga otvaraju tri moguća puta odnošenja spram savremenog sveta hiperrealnosti. Prvi se ogleda u tome što pretpostavljamo i dalje razliku naših  uloga i onoga što mi jesmo i samim tim mislimo da možemo svojevoljno prelaziti iz jednog stanja u drugo, iz „stvarnog“ u „fiktivno“. Drugi podrazumeva da prihvatamo određenu ulogu kao ono što nas u potpunosti određuje i fiksira naš način postojanja. Obe ove pozicije su problematične, jer se oslanjaju u prvom slučaju na tradicionalnu razliku – stvari po sebi i pojave, a u drugom slučaju na pasivno potpadanje pod moć simulakruma. Tradicionalni stav koji razlikuje suštinu našeg bića i akcidentalne karakteristike, kao i stav koji podrazumeva očajanje nad izgubljenom realnošću i pasivno potpadanje pod manipulativnu moć simulakruma, oba su neadekvatni oblici odnosa. Drugim rečima, savremeni čovek mora potražiti nove načine bivstvovanja u svetu simulacije koji: 1) neće više pretpostavljati razliku stvarnog i imaginarnog i principe stvarnosti spram kojih bi se privid mogao zauzdati; 2) ne mogu podrazumevati pasivno podležanje činjenici da virtualno ulazi u sve pore realnog i ovladava nad njim. Na kraju filma Mima napušta sve svoje prethodne uloge i završava svoju odiseju rečenicom „Ja jesam realna“. Na prvi pogled mogli bismo reći da Mima ostaje pri svojim starim stavovima, ali smatram da ovo zapravo znači da je ona „prigrlila“ izazove savremenog sveta i da sa tim stavom iznutra, dovodi u pitanje mehanizam hiperrealnosti, tako što odlučuje da ona povratno tom svetu postavi izazov i postane njegovo iskušenje, njegova kontradikcija i anomalija.

Pored problema odnosa virtualnog i realnog, u filmu je adresirano i pitanje odnosa nas i (masovnih) medija. Bodrijar u Simulakrumima i simulaciji kaže da ne gledamo mi televiziju, nego da i televizijski ekran gleda nas. Rečju, subjekt nije više odašiljač ili primalac informacija, nego i sam postaje informacija. Mada, ovo se održava ne samo u kontekstu medija, nego i u kontekstu objekata koji nas okružuju. U Prozirnosti zla Bodrijar tvrdi da dolazi do totalne proliferacije objekata gde oni nadilaze vlastitu svrhu i infiltriraju u sfere jednih i drugih. Kao posledicu ovoga imamo intenziviranje hiperrealnog koje se beskonačno grana. Nema više stvari po sebi, već samo postoje njene beskonačne manifestacije koje okružuju subjekt i uspostavljaju trijumf nad njim. Film na maestralan način pokazuje moć digitalnih medija kada Mima saznaje za web-sajt „Mima’s Room“. Web sajt je uključen u priču kako bi postavljao dvostruko pitanje ‒ da li link sajta vodi do mesta koje nema veze sa Miminim životom, do puke konstruisane fikcije, ili je taj sajt put do njene najdublje intime koja je potpuno rastpoljena u etru virtualnog. Ona ulazi na dati sajt i zatiče dnevnik koji piše „virtualna Mima“, ali se ujedno postavlja pitanje kakav je ontološki status te figure? Da li je „virtualna Mima“ samo loša kopija „realne“ Mime, ili se ona otrgla od nje i uspostavila samostalno postojanje, postavljajući imperativ da stvarnog nema i da je Mima sa ove strane ekrana samo još jedna slika, još jedno pojavljivanje? Interesantna scena koja nagoveštava „eru digitalnih medija“ jeste scena u kojoj Mimin fan snima kamerom samo snimanje filmske scene, gde dobijamo konstantnu dinamičku promenu perspektiva, spiralu posredovanja medijskih slika. Po  Mekluanovom stavu u delu Razumevanje medija ‒ „Medij je poruka“ ‒ u osnovi medija uvek leži drugi medij, te nije više važan sadržaj koji se prenosi njime, nego način samog prenošenja, to jest, mehanizam pomoću kojeg medij konfiguriše ono što će se pojaviti. Sa pojavom fotoaparata i objektiva za kamere mogli bismo reći da se izgubio metanarativ o stvarnosti koji je sebe stavljao u neutralnu tačku iz koje je obuhvatao celinu stvarnosti. „Slika slike“ (kamera koja snima proces snimanja) ukazuje da, kako bi to Niče rekao, iza „priče o stvarnosti“ ne stoji nekakva stvarnost po sebi spram koje sameravamo datu priču, nego samo još jedna priča. S tim u vezi, ne možemo reći da imamo stvarnost na koju priča kao delo fikcije referiše, nego su one već  isprepletene. Sa nestankom „stvarnog sveta“ nestaje i „prividni svet“ ‒ nestaje razlika stvarnog i prividnog koja je rukovodila životom zapadnog čoveka. U pozadini objektiva kamere ne leži suverena stvarnost već drugi jedan objektiv koji postavlja imperativ savremenog sveta simulacije: „Snima se!“.

Film Perfect Blue nam nameće mnoštvo pitanja od kojih sam se fokusirao na dva za koja smatram da najviše dotiču savremenog čoveka: 1) Nisu li fiktivno i realno već uvek dve strane iste medalje; i 2) Ne određuje li medijsko posredovanje „čistih slika“ (slike bez realnog referenta) od samog početka naše sopstvo i naš život? Analiza ovog remek-dela ispostavlja sledeći zaključak:  ne možemo napraviti jasnu razliku nas kao „fiktivnih“ i nas kao „realnih“ pod svetlom simulacije koja zadobija objektivne kvalitete realnog. Tradicionalna razlika koja je uvek bila određena spram identiteta i jedinstva u pojmu pokazuje se kao „greška“ u mehanizmu simulakruma. U njemu su se svi fenomeni i događaji otrgli od svog izvora i počeli haotično da kruže oko forme Ništavila koja leži u srcu tehno-pećine modernog čoveka. Zadatak ovog filma nije da nam pruži odgovor na to kako živeti u hiperrealnosti simulacije, nego da uzdrma čovekovu veru u vladajuće strukture stvarnosti i u ideju da postoji originalni odnos spram nje,  koji bi podrazumevao „adekvatnu sliku“ stvari i njen realni temelj. Nasuprot tome, u svetu simuliranih objekata moramo se okrenuti „taktilnom“ i „senzualističkom“ mišljenju. Ovo znači da ne može biti više reči o „skeniranju“ i  analizi fenomena, nego radije o „mirisanju“ njihovih ostatataka. Jedinstvenog odgovora nema u svetu hipertaktilnog i hipervizuelnog. Na kraju filma Mima odlučuje da se aktivno uključi u igru sa simuliranom realnošću i oslobodi se radikalne razlike fiktivnog i realnog koja ju je određivala. Ona bira da se suprotstavi logici simulakruma tako što će da parodira njegov imperativ: „Snima se“! Ako je simulakrum obezvredio logiku nekadašnje realnosti koja je „skliznula“ u more virtualnog, Mimin gest pokazuje da je ona nova „katastrofa“ takvog sveta. Ako je simulakrum čista transparencija u čijoj se virtualnosti ukidaju sve razlike i kontradiktornosti, onda je Mimina odluka vaskrsnuće te kontradikcije u srcu savremenog sveta. Rečju, „neuhvatljivost“ i „opscenost“ simulakruma zahtevaju „novog“ čoveka. To što nikada nećemo znati šta je taj čovek tačno (jer ovo pretpostavlja tradicionalni pojam suštine koji se izgubio) ne znači ništa negativno, štaviše, to je oslobađajući predznak za nas. Ponovno definisanje i fiksiranje čoveka u takvom svetu značilo bi i njegovo „ubistvo“, njegovu predaju pred simulakrumom. Sa druge strane, himerična natprirodnost modernog čoveka u igri sa natprirodnošću simulakruma može proizvesti kontrapunkt savremenog sveta.

Čudesno uzdizanje matrijarhata

Posted on by Kristijan Šarac

 

 

ŽANR: naučna fantastika/superheroji/DC
ORIGINALNI NAZIV: Wonder Woman: Earth One Vol. 3
SCENARISTA: Grant Morison
CRTAČ: Janik Paket
KOLORISTA: Nejtan Ferbern
PREVODILAC: Draško Roganović
ZEMLJA: SAD
GODINA IZDAVANJA: 2021.
OCENA:

 

 

 

Prošlo je nešto više od dve godine otkada smo pisali o prva dva toma iz ovog mini-serijala koji spada u ediciju Zemlja jedan. Tadašnji prekid priče nas je ostavio nezadovoljne, ne pričom, već odsustvom završnog toma. Stoga je ovaj izlazak trećeg dela (istovremeno kad i u Americi), neka vrsta fantastične pravde. Pored segmenta da nas to čini zadovoljnim, važniji je taj što smo u korak sa stripovskim svetom. To nas stavlja na glavnu mapu gikovštine, pa možemo biti srećni, jer i u našem okruženju postoje standardi, kudikamo i viši nego u nekim drugim sferama i stalno ih dižemo jer lestvica zahtevnosti neprimetno raste sa našom hegemonijom.

Ovo je Čudesna žena novog doba za klince koji preuzimaju našu štafetu. To je upravo ono u čemu je Morison specijalista, rekreiranje starog u novo ruho. Prijemčivo današnjem konzumentu-potrošaču. Naravno da se rebrending radi sa oprezom… cilj je privući nove kupce, i zadržati stare. Autoru to polazi za rukom, iskusan je, zato je i dobio da prilagodi najmoćniju ženu u stripu. I ovom trilogijom je superherojska deveta umetnost dobila još jedno vrhunsko delo. Genezom novog načina prezezentacije već viđenog, radnja je poprilično promenila uzrast korisnika – sada je to stariji tinejdžer – što je interesantna odluka – i simbolično u novu epohu Amazonke ulaze sa mladom kraljicom, koja se može nositi sa zahtevima današnjih čitalaca. Sve u svemu, još jedan Britanac koji menja lice američkog stripa.

Grant Morison – nosilac britanske viteške titule, dodeljene za doprinos njihovom filmu i književnosti. Scenarista poznat po radu na Betmenu, Supermenu, Novim mutantima, Ligi pravde, Doom patrol, Fantastičnoj četvorci i mnogim drugima.

Janik Paket – crtač koji je poznat upravo po Čudesnoj ženi, te Kseni princezi ratnici, Betmenu, Supermenu, Spajdermenu, Mutantima, Ligi pravde, Osvetnicima, Terra Obscur-i, 9-11, ali i po Stvorenju iz močvare: za rad na ovom delu je višestruko nominovan za nagradu Šuster, dobitnik je Ajzner nagrade.

Kraljica je mrtva, živela kraljica! Skoro da je tako idilično, ali nije. Mnogi se protive Dijaninom ustoličenju kao suverenke Rajskog ostrva. Sa druge strane, na Zemlji je jedan besmrtnik vekovima iščekuje priliku za osvetu. Voljan je i svet da žrtvuje zarad svog cilja. Ispod tog sukoba, a možda i iznad, je obračun patrijarhata i matrijarhata. Zemlja jedan je spremna za nežniju vladavinu: vladavina čvrste muške ruke, suviše ogrezle u ratu i krvi. Promena vlasti nikad nije jednostavan ni miran proces – a još manje je to kompletna reforma ideoloških shvatanja i radnji. Sutrašnjica postoji zahvaljujući borbi za ideale, ne borbi iz niskih pobuda.

U ovom tomu imamo čudesno uzdizanje matrijarhata. Sasvim prikladno novom dobu, obećanje novog smera DC-ija i američke devete umetnosti uopšte. Ciljana grupa je mlađa  publika, to je evidentno. Dobre stvari su što je ovo dinamičan moderan strip, sa mnogo pomešane grčke mitologije. Ono što je problem su  borbe – u dobrom delu u potpunosti preuzimaju delo, ali i to što je zbrzan kraj. Vrhunska stvar je perfektno nelinearno pripovedanje. Bilo nam je zanimljivo i to da je činjenica u vezi sa junakinjom koju smo u prethodnom tekstu, o ovoj priči, označili kao najverovatnije tačnu – potvrđena nakon toliko godina izlaženja i pripovesti o heroini iz gline rođenoj. Crtež je na momente fantastičan, ali na trenutke i on biva preokupiran borbama, izgleda da je rasplet uvek bombastičan.

Tijara joj na glavi i laso u ruci, nekadašnja princeza blista ponovo u punom sjaju i zove u nove avanture. Ne treba da vas toliko plaši promena, muški rode, smrt je zamenjena ularom. Doba matrijarhata je došlo, čas izlaska ovog teksta je čas u kom se desila transformacija. Srećom, ne menjaju se moje sposobnosti pisanja te vas uskoro očekuje mnoštvo članaka. Živela Dijana!

Njezino veličanstvo gotika

Posted on by Pavle Horvat

Brzo pitanje: što zajedničko imaju germanski narod iz kasne antike, srednjovjekovni umjetnički stil i književnost Edgara Alana Poea? Na prvu loptu: ne mnogo – osim imena. Pojam gotike imao je jedno od najzanimljivijih lingivističkih putovanja, mijenjajući značenje i konotacije između stoljeća. Interesantno je stoga proučiti o čemu se zapravo radi i raznolikost načina na koji se riječ gotika manifestirala tijekom povijesti.

Prvo koje je svojatalo to ime bilo je pleme Gota, jedan od bezbrojnih germanskih naroda (Franci, Vandali, Sasi, Juti, Langobardi…) koji je izbio na povijesnu scenu za vrijeme i poslije propasti Zapadnog Rimskog Carstva. U općem kaosu koji je vladao Europom toga doba, Goti su se relativno dobro snašli; podijeljeni na dvije skupine, osnovali su dvije jake države – jednu u današnjoj Španjolskoj a drugu na području suvremene Italije. No, kako se kotač sreće okretao, tako su i gotske države naletjele na moćnije neprijatelje koji su ih trajno uklonile s povijesne pozornice. Tako je ova potonja, ostrogotska, pokorena od vojske bizantskog cara Justinijana u 6. stoljeću, dok su Vizigoti u Španjolskoj pali pod naletima arpaskih osvajača oko stoljeće i pol kasnije.

Pleme Gota jedan je od poznatijih germanskih naroda iz turbulentnih doba kasne antike i ranog srednjeg vijeka

I u uobičajenim okolnostima, tu bi priči bio kraj. Jest da su Goti bili barbarski osvajači odgovorni za sakaćenje i politički raspad napredne rimske civilizacije (zajedno sa još desecima drugih razloga, o kojima bi se dala napisati zasebna knjiga), no nisu bili bolji ni gori od drugih. Da je ostalo na tome, oni bi bili i ostali zaboravljeni, zanimljivi nikome doli povjesničarima.

No skoro mileniju kasnije, Goti su na neočekivan način izvučeni od izglednog zaborava. Povjesničar i umjetnik Giorgio Vasari, hvaleći tadašnju suvremenu renesansnu arhitekturu, opisuje poklonike prijašnjeg umjetničkog stila kao „arhitekte koji su u maniri barbarskih nacija gradili građevine u stilu koji nazivamo gotičkim“. Ukratko, kao nešto apriorno nevrijedno, dapače grubo i primitivno. Iako dakle originalno nastalo s derogatnornom konotacijom, ime gotika se do danas održalo kao oznaka umjetničkog stila koji je prevladavao Europom tijekom kasnog srednjeg vijeka.

Renesansna arhitektura – skladna, odmjerena, rađena po mjeri čovjeka. Na slici je katedrala Santa Faria del Fiore u Firenci, iz 15. stoljeća

No da ne bismo ostali samo na semantičkoj površini, korisno je ovdje stati na loptu i proučiti bit Vasarijeve kritike gotičkog stila. Renesansa, dominatan umjetnički izražaj onog vremena kojem je i sam autor gorljivo pripadao, strahovito se inspirirala grčkim i rimskim uzorima (fr. rennaisance = ponovno rođenje [antičkih vrijednosti]). Cijenili su se antički oblikovni elementi, njihov sklad i kompozicija. Renesansni arhitekti redovno putuju u Italiju i tamo s oduševeljenjem proučavaju prastare rimske ruševine. Konceptualno gledano, antička (a time i renesansna) arhitektura je čvrsto prizemljena. Nema organskih oblika ni divlje mašte karakterističnih za neka druga razdoblja; renesansa je u svojoj srži duboko racionalistička i još dublje humanistička. Zgrade su svedene na ljudsko mjerilo, s čovjekom kao osnovnom mjernom jedinicom oko čijih se proporcija sve vrti. Tako su i u renesansnoj arhitekturi proporcije ljudske. Doživljaj je ljudski. Osjećaj simetrije prilagođen je čovjeku, kao i kompozicija elemenata. Skladna, prizemljena i prilagođena čovjeku – to je u suštini renesansa.

Stil koji Vasari posprdno kritizira, gotika, s druge strane ne opisuje ništa od navedenog. Gdje je renesansa smirena i skladna, gotika je elegantna i razigrana. Dok renesansa teži harmoničnoj kompoziciji, gotika teži uzvišenosti. I dok je mjerilo renesanse ljudsko, nitko tko je kročio nogom u gotičku katedralu ne bi mogao izjaviti ništa slično: svojom veličinom i oblikovajem ona djeluje manje kao mjesto namijenjeno za boravak ljudi, a više za boravak Boga ako se spusti na zemlju. Ukratko, dok renesansa stoji čvrsto objema nogama na zemlji, gotika je ta koja teži onom uzvišenom. Onom nadljudskom. Onom onozemaljskom. Renesansa je realnost; gotika je fantazija.

Gotička arhitektura. Vidimo doslovnu i metoforičku uzvišenost, eleganciju, razigranost i definitivnu sklonost fantaziji. Interijer je prepun svjetla. Lijevo – katedrala u Milanu (1386-1965); desno – unutrašnjost katedrale u Chartresu (1194-1252)

Njena etablirana onostranost nastranu, Vasari je svojom usporedbom ustanovio još jednu karakteristiku gotike na koju će se kasniji autori svjesno ili nesvjesno pozivati: a to je njezina subverzivnost u odnosu na mainstream (čak i danas, pet stoljeća kasnije, gotička supkultura u glazbi doživljava se na sličan način). Ako je renesansa velebni i svečani Rim, onda su po Vasariju gotika rušilački i barbarski Goti koji su taj Rim osvojili. Sličnu šprancu ponavljat će i kasnije iteracije (neo)gotike, koje uvijek stoje nasuprot principima antike i svega utjecanog antikom. Želi li neki umjetnik izraziti svoje protivljenje antičkom naslijeđu, dobra je šansa da će se na ovaj ili onaj način pozvati na gotiku.

Isti ovaj kontrast ponovio se u sličnom izdanju i dvjestotinjak godina poslije. Engleska 18. stoljeća, gdje će nas naša priča uskoro odvesti, mjesto je kojim, kao i u ostatku Europe, dominira filozofski i društveni pravac prosvjetiteljstva. Prosvjetitelji – recimo Locke u Engleskoj, Russeau i Voltiare u Francuskoj ili Franklin u Americi – na svijet gledaju analitički i racionalno, kao na složenu slagalicu koju uz puno truda i mozganja možemo odgonetnuti te tako poboljšati kvalitet života i pojedinca i cijelog društva. I da se razumijemo – prosvjetiteljstvo je fenomenalna stvar: njemu i njegovim tekovinama dugujemo razvoj znanosti skupa sa svim njegovim izumima i benefitima, javni obrazovni sustav, svakojako širenje znanja (prosvjetitelji bi bili oduševljeni današnjom svedostupnošću kvalitetnih informacija na internetu) i koješta drugo. No prosvjetiteljstvo nije moglo samo u sebi obuhvatiti čitav spektar ljudske osobnosti. Njegovo oslanjanje na racionalnost i znanost nije ostavljalo puno prostora za onu iracionalnu, intuitivnu ili emocionalnu stranu ljudske prirode.

Prosvjetiteljstvo nam je donijelo mnogo prednosti na kojima smo i dan-danas zahvalni, no ljudskom je društvu pristupalo s vrlo racionalnog aspekta. Slika je „Čitanje Voltaireove tragedije Kinesko siroče u salonu Marie Therese Rodet Geoffrin“, iz 1812. ; slikar Lemmonier

Stoga nije ni čudo da se kao protuteža prosvjetiteljstvu razvio novi društveni i umjetnički pravac: romantizam. Romantiste je teško definirati u jednoj riječi, no kada bismo to morali, ta riječ bila bi iracionalnost. Oni drže da su, svim tekovinama prosvjetiteljstva usprkos, ljudi prvenstveno emotivna i iracionalna bića – i nema smisla pretvarati se drugačije. Romantičari stavljaju osjećaje ispred razuma, kaos ispred reda, intuiciju ispred analize, prirodu ispred tehnologije. Poznati slikar Caspar Friedrich David sažeto je izjavio „Umjetnikovi osjećaji su zakon“.

U ranije spomenutoj arhitekturi kao reakcija na skladni i odmjereni klasicistički stil tako se pojavilo obnovljeno zanimanje na gotiku (tvz. gothic revival), gdje ne po prvi put vidimo funckiju gotike kao kontrapunkta nečem mainstream racionalnom i staloženom. U slikarstvu, romantičarski umjetnici otkrivaju interes za motive iz prirode, povijesti, kao i prikaze snažnih ljudskih osjećaja stavljenih u prvi plan.

Slikarstvo romantizma– „Samostanske ruševine u snijegu“ Caspara Davida Friedricha iz 1807. Uočljive su neke od tema koje će gotički pisci tako rado upotrebljavati: recimo auru mistike i misterije. Ruševine i stare zgrade koje evociraju povijest. Tmurna atmosfera. Naslovna slika – „Ruševine kapele Holyrood“ (detalj) iz 1824. Louisa Daguerrea također je odličan primjer romantičkog slikarstva koje je inspiriralo gotičke setinge.

No za naš članak najzanimljivija promjena događa se u književnosti, gdje 1764. Horace Walpole izdaje prvi samoprozvani gotički roman: Otrantski zamak – gotička priča. Kao nekom ironijom sudbine – ni ovaj put riječ gotika nije upotrijebljena jasno i izravno. Walpole je naime lažno tvrdio (i tek u kasnijem izdanju priznao istinu) kako je njegova knjiga ustvari pronađeni manuskript iz srednjeg vijeka (dakle „gotički“), a ne djelo fikcije nastalo kao plod njegove mašte. No tome usprkos, fraza „gotička literatura“ ustalila se kao opis žanra kojem su pripadali Walpole i njegovi literarni nasljednici. Površinski razlog za to bio je prilično izravan: Walpole je djelovao u vrijeme arhitektonskog gothic revival stila te je čak i sam živio u jednoj takvoj zgradi. Protogniste njegovog djela čini srednjovjekovno plemstvo koje obitava u gotičkom dvorcu – stoga je uporaba atributa „gotički“ bila ispravna na više nivoa.

No, kao što rekosmo, sve su to samo površinske paralele. Tek analizom gotičke literature i konteksta u kojem je nastala možemo shvatiti zašto se gotički žanr naziva gotičkim. Horace Walpole, Ann Radcliffe, Mary Shelley, Edgar Allan Poe i drugi stvorili su pravac u književnosti koji, slučajno ili ne, vuče nemale paralele s idejom gotike kao ujedno i fantastičnog i subverzivnog žanra. Njihovi romani po podosta su aspekata bili poprilično udaljeni od racionalnog realizma onog doba. U pravilu se događaju u nekoj mračnoj ukletoj kući ili dvorcu, počesto uz oluje koje odmah uspostavljaju zlokoban ton. Vlada atmosfera misterije i napetosti, uz naznake straha koji kroz radnju postaje sve gori i gori. Otkrivaju se mračne tajne iz prošlosti. Implicitni realizam setinga brzo biva razbijen mučnim snovima, propočanskim noćnim morama, zlokobnim znakovima, vizijama i drugime. Događaju se stvari čudne koje izmiču racionalnom znanstvenom objašnjenju. Ton djela je jeziv i sablastan, često prelazeći u punokrvni horor. Naglasak je na emocijama i emotivnom stanju naših likova. Stavljajući ih u uvjete ekstremnog straha, iznenađenja, jezivosti i anksioznosti, gotičke autore zanimaju iskonske i nepatvorene emocije koje će se se pritom pojaviti.

 

I tek sad postaje jasno zašto kolektivni imaginarij romantičara nije mogao svoja djela doživljajno vezati za ondašnji dominatni klasicistički stil niti primjerice za doba renesanse. Oboje su bili prepravilni, preuređeni, presimetrični i preskladni – ukratko preprizemljeni da bi poslužili kao narativni i nomenklaturni seting za njihove priče. No zato je gotika savršeno odgovarala njihovim potrebama. Na nivou imena, gotika je predstavljala subverziju u odnosu na ondašnju renesansu, baš kao što su autori gotičke literature bili predvodnici pobune protiv prosvjetiteljskog racionalizma i realizma. No i na dubljem nivou, gotika je bila jedini povijesni period koji je bio prikladan kao prostorno-vremenska podloga romanima koje su pisali. Ukleti dvorci, proročanske noćne more, neobjašnjivi događaji, iskonske emocije pobuđene jezivošću i sablasti svi odreda imaju jedan zajednički nazivnik – a to je suštinska iracionalnost. To jest: trijumf onog emocionalnog, intuitivnog i imaginarnog nad onim realnim i znanstvenim, stoga nije ni čudo da se takav stil vezao uz srednjovjekovni arhitektonski pravac koji je i sam bilo više fantastičan negoli realan. Veza gotike i gotičke književnosti možda je i počela kao slučajnost – Walpoleovom podvalom da je njegovo djelo srednjevjekovni manuskript – no rekao bih da se s vremenom uspostavila i znatno dublja, ideološka poveznica. Inače ne bi opstala toliko dugo ni toliko trajno.

Pritom je ona originalna, srednjovjekovna gotika služila manje kao doslovna inspiracija, a više kao asptraktni koncept nečeg nadrealnog i fantastičnog. Romantičarska ideja gotike kao da je zasjenila gotiku samu. Kao primjer možemo uzeti uklete srednjovjekovne zgrade i dvorce iz gotičke literature, koje su sve odreda mračni, tmurni i neugodni prostori. Ništa od toga nije istinito za originalne gotičke katedrale, prepune sunčevog svjetla. Ingeniozni inženjerski izum letećih kontrafora omogućio je gotičkim graditeljima puno veće površine otvora kroz koje posljedično dolazi više svjetla. Gotika je bila potencijalno bitnija kao pojam fantazije i imaginacije, nego kao stvarno povijesno-umjetničko razdoblje smješteno u stvarnom vremenu.

Primjeri gotičkih setinga. Opet primjećujemo auru misterioznosti, praćenu atmosferom stalne nelagode i straha. Dvorci i zgrade počesto su ukleti. Nebo je tmurno, u pravilu uz kišu ili drugo nevrijeme. Nema ničeg staloženog ili racionalnog u ovim setinzima – one su tu da iz protagonista izvuku emocionalnu oluju.

Naravno, nije ni dobro otići u drugu krajnost te ovlaš postaviti znak jednakosti između gotičke arhitekture srednjeg vijeka i gotičke litarature 18. i 19. stoljeća, jer njih dvije dijeli nemali broj suštinskih razlika. Dio njih proizlazi iz same prirode dvaju različitih umjetnosti: jer se jezik arhitekture ne može samo tako translatirati u književnost ni obratno. No onaj drugi, značajniji procijep između njih tiče se samog konteksta u kojem su nastale. Gotička arhitektura imanentno je srednjovjekovna, i samim time neraskidivo vezana za sve osobitosti srednjovjekovnih društava u kojima je nastala: primjerice naglašena religioznost ili počeci jačanja gradova i gradskog života. Gotička se pak književnost referira na posve drugo vremensko razdoblje sa zasebnim setom društvenih karakteristika koje želi obrađivati. To bi primjerice bili uloga znanosti u društvu i njezine potencijalne opasnosti (Frankenstein), rastuće zanimanje za psihu, za „unutrašnjost“ čovjeka i sva emotivna stanja koja on doživljava (nije slučajno da su se društvene znanosti poput psihologije i sociologije također počele razvijati u to doba), istraživanje obitelji kao socijalne jedinice (likovi u gotičkoj litaraturi često su ili bez obitelji ili s nejasnim obiteljskim odnosima, ili traže obitelj, ili imaju mračnu obiteljsku tajnu) i još koješta drugo. Razlike postoje i njih ne treba zanemariti. No isto tako postoje i sličnosti te paralele – koje ipak uspostavljaju neku zajedničku „gotičku“ crtu koja premošćuje i vrijeme i različitost dvaju umjetnosti.

Anor Londo – grad bogova iz video-igre Dark Souls. Kad vizualnim umjetnicima zatreba osjećaj uzvišenosti, skoro do stupnja numinoznosti – nerijetko posegnu za vokabularom gotike kao alatom kojim će to gledateljima najbolje predočiti. Kvazi-gotička arhitektura, skupa s blještavim svjetlom u pozadini – stvara dojam nad-ljudske monumentlnosti i čuđenja, kao mjesto primjereno nečem ili nekom nad-ljudskom (bogovima u ovom slučaju)

Što se gotičke literature tiče, njeno naslijeđe je bogato i opsežno. Možemo spomenuti samo poznatog Draculu Brama Stokera, Frankensteina Marry Shelley, Orkanske visove Emily Brontë, Dr. Jeckylla i Mr. Hydea Roberta Louisa Stevensona, kao recimo i brojne priče te novele Edgara Allana Poea. Gotički utjecaji nadalje su se nastavili od početka 20. stoljeća (H.P. Lovecraft, primjerice), pa sve da današnjih dana. Isijavanje te Salem’s Lot Stephena Kinga ili popularna serija Haunting of Hill House nedvojbeno su inspirirani gotičkim djelima još iz njenih romantičarskih dana.

Zanimljivo je zamisliti hoće li – i ako da, kako – negdje u budućnosti neki novi žanr iznova prisvojiti gotičko ime? Sudeći po povijesti, lako je moguće. Kada se god klatno kulture previše zanjiše u smjeru racionalizma i realnosti – iznikut će neki novi žanr – gotički po srži ako ne po imenu – koji će biti tu da nas posjeti na onu drugu stranu ljudske prirode. Na maštu i fantaziju. Na intuiciju. Na sirove emocije. Sve to gotika je u nekom obliku već utjelovljavala i utjelovljavat će i dalje.

Trešnjin cvet – Maja Mitić

Posted on by Redakcija

Nisam matičar, ali sam potpisala smrtovnicu. Smrtovnicu mojih majki, moj prvi roman. Inače, pišem i poeziju, priče i književnost za decu, ali kratka priča mi je najdraža forma. Jer sa njom možete svašta.

Možete je napisati, ostaviti, zaboraviti na nju neko vreme. To je proces inkubacije. Kad je pogledate posle mesečak dana, doći će do iluminacije, stotine ideja kako da je proširite, poboljšate.

Kad je završite, počećete drugu, pa dalje. Opet ćete se malo odmaći. Kad ih kasnije pogledate sve skupa, ukazaće se nit, ideja kako da ih spojite u roman. Meni lično, ovo je najbolji način za pisanje romana, to recikliranje starog rukopisa, uheklanog sa novim, i baš tako je nastao mozaik roman Smrtovnica mojih majki. A ova, koju ću vam sad ispričati, nije iz romana, mada bi mogla biti!

TREŠNJIN CVET

Tu belu haljinu sa trešnjinim cvetovima na rubu, kupio si mi od prvog honorara, presrećan što ti je krenulo sa poslom koji voliš. Bili smo ludi od sreće zbog toga. Zbog nas. Nisam htela da mi išta kupuješ, bio je to skroman honorar: rekao si da tvoja devojka zaslužuje divnu haljinu. Ti si je prvi spazio, i meni se odmah dopala. Baš ta, što prekriva samo grudi, strukirana i jako kratka. Ona što više otkriva nego pokriva, voleo si što se tako oblačim i kupio mi je. Kad god bih je obukla, brzo bi spala sa mene, kao začaran si me gledao. Skidao me, pažljivo, a uzimao me grubo.

Ponašali smo se ko klinci koji nemaju gde, a u biti, ti si bio jako nestrpljiv, pa bi me na putu iz naših omiljenih bircuza, samo povukao u prvi haustor, parkić… Uz zid moje/tvoje zgrade, pitam zašto se ne bismo popeli gore, šapućeš i režiš da ne možeš više da izdržiš, da sam uhapšena, i pribiješ me uz zid, pritisneš otpozadi, otkopčaš se i samo se zabiješ u mene.

Bilo je lako isprovocirati te, još u kafani bih ispod stola skinula gaćice, smotala ih u trouglić, i tom improvizovanom maramom, ukrasila ti džep od košulje.

Grizao bi mi vrat, ramena, nisi video ništa sem mene, stezala sam se koliko se dalo jače u tom položaju, da izmamim što dublji uzdah, da mi šapućeš na uvo kako sam vrhunska kurvetina, što je bio najlepši kompliment dok ti si toliko duboko u meni, ko što niko nikad nije bio pre, ili sam prosto samo tvoju erekciju tako glorifikovala – zabio bi mi ga do stomaka, a onda pravo do srca.

Ne bi ni primetio slučajne prolaznike u kasne sate, koji bi nas šokirano gledali, praveći se da ne gledaju, a ja im poklanjala po osmeh i mahnula, bez imalo stida, to smo samo moj čovek i ja, to je bio moj ponos, što tvoj ponos ne može da sačeka penjanje do trećeg sprata, već me puni vrelinom ili svu isprska, dok mi „pretiš“ da ćemo sad u stanu ponovo, grizem ti usne i vodim te, pa još s vrata krećem da te spopadam, haljina pada na pod, sad je vreme za repete, i drugačiju, mekšu podlogu, a ti opet tvrd, i još luđi nego maločas. Ta bezumna strast, bila je verifikacija ljubavi, činio si me najželjenijom, najvoljenijom ženom, taj osećaj moći bio je jači od svakog opijata…

Zbog toga sam i nosila kratke haljine. Da ti budem dostupna, bilo kad, bilo gde. Na javnim mestima, klupicama u parkićima, sedim na tebi, i dok si u meni, haljinicom pokrivam taman koliko i šta treba. Nosila sam je samo za tebe. Čuvala ko relikviju, ko što druge žene čuvaju venčanice, ti si me ovenčao ljubavlju baš u njoj. Iz ljubavi se razvila strast koja nas je izgarala, u toj haljini sam prvi put začela. Sa tobom. Ali naše dete se nikada nije rodilo. U jedno spontano julsko veče, belinu mojih butina, prošarao je kontrast jarko crvenog. Pogledao si me sav preplašen, tu se sećanje prekida, a nastavlja u bolnici, gde mi saopštavaš da sam imala spontani, držeći me za ruku, u pokušaju da budeš jak. Pokušala sam i ja, al’ sam se slomila na paramparčad.

Mesecima nisam znala za sebe, ni brinula o sebi, o životu uopšte. Nisam ni primetila koliko sam se i od tebe udaljila. Spavali smo svako u svom stanu. Ti se opteretio poslom po celu noć, a ja… Grlila plišanog medveda, tvoj poklon po saznanju o trudnoći, za našu bebu, i grlila haljinu, dezena trešnjinog cveta. Pazila da ništa ne umrlja njenu belinu, da se ne pocepa, da sam u strahu i prestala da je nosim, ali uvek je bila tu. Čista i lepa, baš kao naša ljubav… Ko beba koja se nije rodila.

Ne znam kako, ali znam da sam je ja ubila. Pa sam utrčala u kupatilo da se oprem varikinom, da sperem sa sebe osećaj krivice. Ti si me izvukao iz kade, našao me tu, u smradu kiseline, došavši da mi doneseš večeru za koju si znao da neću jesti. I opet bolnica, opet u bolničkom krevetu, dok me držiš za ruku koja je sva u zavojima.

****

Danas sam pakovala u džakove garderobu za porodicu na socijalnoj pomoći. Spakovala sve što je lepo, spakovala i tvoje košulje. Jer kad ih nisi tražio za ovih pet godina kako smo prekinuli, i vešto se izbegavali, nisam ih više želela. Čuvala sam tvoj miris u njima, a taj miris je izvetrio i…

Vreme je da pustim.

Na dnu ormana, ugledala sam je… Bela i lepa, ko da nije prošlo toliko godina: zub vremena je nije oskrnavio. Ljubomorno sam je zgrabila, bar nju da sačuvam. Pa je teška srca spustila u džak i odmah vezala čvor da ne gledam kako poklanjam relikviju naše ljubavi. Posle tebe, ionako mi stoji ko strašilu, ispijenoj, bez oblina koje si toliko ljubio, oštećene kože i prvih sedih koje nisam skrivala. U toj porodici živi devojka baš stasala za takve haljine, zgodnica, baš ko ja nekad: bar nek joj se ona raduje. Odmah sam pozvala taksi i odnela sve. Vratila se u olinjaloj majici i šortsu koje nosim svaki dan, nije mi stalo kako izgledam. Beonjače su mi zacrvenele ko one trešnje na haljini. Neću da mislim, ne, pseto si sto me je živu pojeo! Posle svega, samo tek tako nestao. I ne, nisam plakala, davno me prošlo. Dosta je.

****

Bože, da li gubim razum, jesam li normalan? Pitam gluposti, znam da nisam. Video sam danas na ulici devojku koja može kćerka, možda i unuka da mi bude – u beloj haljini sa trešnjinim cvetovima. Osetio bol u preponama, mučki me probolo, pa prošlo kroz grudi. Zar sam postao pedofil? Ne, ne… Nisam gledao tu malu. Znam samo da me pogledala s gađenjem, misleći verovatno da je pratim, nisam je zagledao. Tu haljinu sam već negde video. Zakleo bih se da sam je strasno trgao sa tela druge žene, a nekad je samo blago podigao i uronio pod njene gaćice, ako bi ih uopšte obukla.

Nijedna žena nije umela tako da me zavrti, da mi se digne samo kad me pogleda, i morao sam da je imam, odmah i sad, razvaljivao je po toaletima raznih kafana, po prljavim gradskim ulicama, tucao po najskupljim luksuznim hotelima, i gde god da pogledam, stigne me sećanje, bio je ovo premali grad za nas dvoje, I ono što nas pokretalo. Uvijao sam je, izvijao svuda, ko pobesneli ker rasnu kučku u teranju, a ona … Bila je tako podatna, kad treba, umiljata kao mačka, ili potpuno podivljala, lako bi se spustila na kolena, otkopčavala me, i sisala mi kitu ko prava ovisnica, dok joj vilica ne utrne, pa ni tad ga ne bi puštala, ni ja nju, grabio sam je za kosu i gurao joj do grla, u strahu da je ne udavim, a previše u transu da bih prestao, gledao s obožavanjem na šta je sve spremna, čak i kad zna da nas gledaju, bio sam ponosan. Gospodareći njom, osećao sam se kao da je ceo jebeni svet moj, a ona moja vladarka i ponizna robinja, vrištao sam koliko je volim, tako što bih se ugrizao za usne, i punio joj usta dok ne počne da se davi, pa je malo odmakao, da gledam kako joj se niz usne slivam, niz vrat, preko beline njenih čvrstih i zrelih grudi, do gornjeg ruba haljine.

Što me više volela, i pokazivala to na sve načine, dizala me na nebo, i bacala grubo na tlo – bio sam lud od ljubomore. I kad bi dvadeset četiri časa dnevno provodila kraj mene, sludela bi me kad strči samo do prodavnice, ili joj stigne poruka, zapišti telefon, a ne kaže mi ko joj piše. Svud sam video njene bivše i aktuelne udvarače. Patio sam od prisilnih misli i košmara, kad god bih bio na putu, opijao se ko som da probam da izbacim iz glave kako zamamno besramno izgleda, dok je drugi lik spopada. U mojim mislima, ceo puk vojske se izređao na njoj, i tad bih se dodirivao i svršavao od užasa, od straha koji parališe i odmah je zvao da je ispitam gde je, šta je, s kim je. Ja, koji nikad nisam bio gnjavator, baš nju sam udavio ljubomorom.

Toliko sam je osećao, da sam mislio da mogu da osetim i kad nije moja; ljubav, toliko bezumna, činila me je tako ponosnim i previše ludim: nekad bih je i pratio da dokažem sebi da strah nije iracionalan, ali samo bih se obrukao, i izludeo je od besa, kad bi me uhvatila da je uhodim. Vrištala je, psovala me, pucala mi šamare, a ja bih je samo oborio na pod, i dobro je pojeb’o, krotio dok se ne smiri, pa je grlio ko da ću da je polomim, molio, sve dok ne oprosti.

I ubrzo, opet bih postao divljak. Ono čime me prvo osvojila, beskrajnim šarmom, koketnošću, glasnim smehom od koga odzvanja lokal i svi u nju gledaju, sad … plašilo me baš to u i na njoj najlepše, ključao sam ako je iko pogleda, ubio sam je skroz. Nije smela sa mnom više biti svoja: gledajući šta pravim od nje i njenu nelagodnost, ubio sam i samog sebe.

Ne, ne želim imena da joj se sećam, kamo li izgovorim. Možda to i nije bila ona. Ko zna kome sam tu haljinu kupio, nije ni bitno!

Gubitnik sam. Toliko sam nade i energije uložio u posao da sam i nju zapostavljao. Baš kad sam joj najviše trebao. Ko zna ko je sve te trešnje brao sa njenog grešnog zgodnog tela, da to nisam ni znao. Sad nemam ni posao, ni nju… Naša deca se nisu rodila. Nemam ništa. Al’ jedno je bila u pravu: toliko ne smem da ostanem sam sa svojim mislima, da skitam po kafanama ko gluvo pseto. Da sam gubitnik, tako je rekla. Ona nije ni marila za tu haljinu, nije znala da volim što njena put miriše baš na te cvetove. Malo je nosila, pa prestala. Ne, to nije ta haljina, sigurno je odavno bacila u smeće.

Oči su mi crvene, krvare beonjače, poprimaju izgled trešnjinih cvetova. Al’ suzu ne bih za kurvetinom pustio. Dosta je!

Opet s mamurlukom čekam jutro. Klin se klinom izbija. Ne mogu da hodam, palim krntiju i do „Rusa“ na rakiju. Trešnjevača mi danas treba. Otrov mi danas treba. Sasuo dve rakije, oporavio se i krenuo dalje. Taman sam oterao košmar, kad, prošla je. Noseći hleb i perece, i haljinu moje kurve, trešnjinog cveta. Stao sam, crveno svetlo na semaforu, i gledao kako se rub haljine njiše dok lako korača, ko srna, ko nekad moja, ne mogu ime da…

Belo. Crveno. Trešnjini cvetovi.

Lagao sam da te nisam voleo.

Marija!

Moram odmah da te pozovem. Ne, napisaću ti poruku da…

Belo. Crveno. Žuto. Zeleno.

Krv. Trešnjini cvetovi. Belo. Krv. Krv.

Marija! Stani! Lagao sam da te više ne…

****

„Marija!“ Goranova sestra vrišti moje ime.

Nije me zvala godinama, sad me njen poziv budi. Jedva razgovetna. Kaže – vozio pijan. Kaže – stao na crveno, ali nije video zeleno. I auto iza njega se zabio punom brzinom, da mu je glavu kroz šoferku isterao. Na telefonu mu ostala tek započeta poruka, moj broj i moje ime i… nije stigao da dopiše, da dovrši misao.

„Ko, Vanja, ko je proleteo kroz soferku?“ , pitam bunovna, još ni oči nisam skroz otvorila.

„Brat mi je poginuo. Dok je tebi pisao poruku… Goran moj. Goran… tvoj!“ davi se, jeca, taj poznati glas, traži utehu: reč ne mogu da izgovorim, niti reč znam.

Ne želim da znam!

****

Prva sam stigla na groblje, još niko nije došao. Morala sam nasamo da pričam sa njim, da ga pitam šta je krenuo da mi napiše.

Poslednje moje reči njemu bile su da samo susret u paklu može da nas pomiri. Ni sama ne znam šta sam time htela reći, ali…

Dovoljno je lud da sve ovo inscenira, izlepi po gradu umrlice, nahuška i Vanju i sve žive da me drže u laži. Zašto je ovoliko čekao, ne razumem, ali oprostiću mu sve, bez reči!

Dok se od traume vučem ka kapeli, hrabrost me izdaje, tresem se od treme, od želje da se opet privijem uz njega.

Ulazim, hladno je unutra. Kovčeg na odru, ime i slika mog Gorana, iznad zatvorenog sanduka.

„Gorane, ovo je odvratno, čak i za tebe, skotino! Izađi odmah, ne mogu ovo da gledam, izađi gde god da si, preterao si!“, sleđena koračam unazad, gledam odakle će se pojaviti, pa opet koji korak ka kovčegu, nervozno se klatim.

„Nije smešno, idiote, ako ne izađeš odmah, odlazim!“

Muk. Ništa se ne čuje, osim lupanja mog srca koje preti da iskoči. Muka mi je, istrčala sam iz kapele i ispovraćala se, pa se bojažljivo vratila, i moj ponos je posustao. Počela sam da molim, da se okrećem okolo i cvilim da ga volim, i preklinjem da prestane, ali ni glasa od njega.

Samo toplina koja izbija iz njegovog kovčega, meša se sa hladnoćom što izbija iz svih zidova kapele; toplina, i obožavani miris koji dobro znam. Unutra je, i živ je, samo hoće da me skroz izludi, da izvuče sve iz mene, i pristajem. To je test. Dokle je spreman ići, a dokle ja: nadam se da ćemo se jednom ovom smejati, mada baš je preterao, al’ nebitno. Dižem poklopac sanduka, i vidim ga, nakon toliko godina. Izležava se, i loše glumi pokojnika, sav zrači toplinom, vidim mu osmeh na usnama. Ništa se promenio nije: pustio je kosu malo, i tek blago je prošarana sedim vlasima, a lice ko dečje, čekam da me pogleda. Uzimam ga za ruku, topla je, i zavlačim pod moju košulju, i pre sam tako iz „mrtvih“ dizala. Osećam mu ubrzani puls, toplotu dlana, obrazi mu postaju rumeniji. Držim mu dlan zarobljen između grudi, dok mu lagano grizem prste, zatvaram oči, i čujem smeh. Nije mogao dugo da izdrži, osećam prste u kosi, i konačno se oglasio.

„Marija.“ koliko sam dugo čekala da čujem kako mi ime izgovara.

„Marija?“

****

„Marija, dete, šta radiš to?“, presekao me glas teta Jelene, njegove majke, brzo ruku puštam. Do maločas topla, sad se ko ledenica srušila nazad.

Ono lice, i zagonetni osmeh, više se nije videlo. Ništa se nije videlo od tog lepog lica, sem gomile krvlju skorenih zavoja, i pokušaja da se novima taj trag prekrije.

Ta sablast ispred mene je istina, konačno dolazi do mozga, dah iz grudi izbija, dok me teta Jelena koja je umrla par meseci pre nego smo se Goran i ja definitivno razišli, s prezirom gleda i optužuje da sam joj sina ubila.

Pokušavam reći da nije istina, pokušavam bilo šta reći, a hladnoća kapele me kroz grudi kao nož probada. Tek neki glas da pustim, ali zvona grobljanske crkve toliko glasno biju, a žena me samo ljutito pogledala, pa izašla van, i nestala u pravcu groblja.

Glava sva zavijena, sve je jače krvarila, ko da ga ljuti što ga zvona tako okrutno glasno bude: samo sam se uz zid privila i pokrila oči rukama. Nisam znala u šta da verujem, samo sam u jedno bila sigurna. Oštar bol mi je pokidao stomak, poput onog kad sam izgubila bebu, i krv mi se niz nogu slivala, dok je unihop pokušavao da je upije, sve više i više je liptala.

Majka mu se vratila, u onoj crnoj čipkanoj haljini, u kojoj smo je i sahranili. Pogled pun prezira, zamenila je neizmerna blagost, i krenula je ka kovčegu sa nečim neobičnim u rukama, beli zamotuljak, kao gomila čaršafa. Uznemiren preglasnom zvonjavom, krenuo je detetov uplašeni plač, plač koji traži utehu.

„A neka si mi bar unuka podarila. Ne brini, čuvala sam ga, dok Goran i ti ne stignete“, i pružila ga da uzmem u ruke. „Uzmi, draga, toliko te dugo čeka. Zagrli ga.“ približava mi nešto previše sitno da bi bilo beba, a opet, zaista zvuči tako: ako uzmem, ako pogledam, bojim se da ću se sa ovo malo razuma rastati!

Ne, ne želim, nisam dete rodila, pokušala sam da kažem, ali od straha da pogledam šta je u plahtama, od svega što sam videla, sve je iz mene izbijalo, znoj, menstrualna krv, sav dah.

Utočište sam našla na podu, noge me više nisu držale, a i oči se konačno sklopile.

****

Probudila sam se. Probudilo me lupanje po ulaznim vratima. U groznici, i sva umrljana krvlju, iako joj nije bilo vreme, menstruacija je krenula. Mobilni telefon pao kraj kreveta. Promrzla, ko da sam još u onoj kapeli, čula sam Vanju kako me doziva i pokušava da obije vrata.

Uspela sam da se odvučem i otključam. Samo sam joj upala u zagrljaj i počela da jecam. Bez reči, samo sa onim najtišim, kamenim suzama, ležale smo u mom krevetu, nakon što mi je pomogla da se presvučem i sklonila krvav veš.

Od tog trena do sahrane, ne sećam se ničega. Htela sam da odem, da kupim onoj devojci stotinu haljina, da vratim venčanicu naše ljubavi, da ga u njoj ispratim, sad već sigurna da je stvarno preminuo.

Nisam imala snage. Samo sam otišla i nisam mogla da ga vidim, kovčeg je bio zatvoren. U njemu Goran, kažu – unakažen. Meni bi bio lep, molila sam, nisu me pustili. Na kolenima, rekli su – ne, i da je tako bolje za mene. Iracionalno bi bilo da objašnjavam, da sam već sve videla, u onom košmaru, i više nego što treba. Spustila venac od trešnjinih cvetova, na kovčeg što hladna zemlja guta, dok me Vanja pridržavala, i ja nju. Kad bol spotiče, ravnoteža ne postoji. U bolu smo opet postale sestre. Dvoglas što vrišti da ga zemlji ne daju… Narikače. Tukla je zemlja o sanduk, grobari su samo radili svoj posao, i nije bio prvi put da čujem taj grozni zvuk. Al’ bio je prvi put da me toliko boli, da tako tutnja u ušima, i nikad nije prestao. I prokleta crkvena zvona, toliko preglasna, da paraju uši…

****

Za mene otad ništa ne postoji, sem pitanja šta si hteo da mi napišeš. I svako jutro, tvoj glas zove –Marija, odazivam se, ali ništa se ne čuje… Samo tutnjanje zemlje koja se obija o sanduk u kom su te spustili u grob. Osećam kako ti je hladno, pa se naježim. Krivica, Gogi, dva puta si mi život spasio, jedan život mi i poklonio, a ubila sam vas, i njega i tebe, a ne znam ni kako. Što sam te ikad pustila? I pustila da me pustiš… Tvoja Kurva Trešnjinog Cveta. Ni Vanju ti nisam mogla spasiti. Ti si je naterao na lečenje od zavisnosti, i čuvao godinama. Juče sam našla na podu vašeg stana, prepunog krvavih špriceva. Svratila da je obiđem, da se kao nekad jedna drugoj izjadamo. Osmehnula se kad me videla, i bojažljivo slagala da ne uzima heroin ponovo, pa ućutala.

Vreme je stalo, ne vidim boje, plitak je dah, samo sedative, san je spas. Našla sam krojačicu i dala joj nacrt haljine. Uspela je do detalja. I oblačim je svaku noć pred spavanje, i čekam, čekam… Grizem jastuk od muke što opet kasniš. A čujem korake i cvet miriše. Kasniš, ali znam, dolaziš. Znam ti zvuk koraka, svako veče ih čujem.

Evo, neću više da zaključavam vrata. Možda tu grešim, da. Ne možeš da uđeš, naravno. Evo sad je sređeno. Uđi kad god hoćeš, kao nekad podigni mi haljinu, uzmi me. Vodi me. Šapni šta to nisi stigao da mi napišeš. Jedva se držim, požuri.

Opet sam te celu noć čekala, i opijajući polusan, krenuo da me odvlači, a još te nema. I opet se čuju koraci, znam im lakoću, dolaziš! Tu si! Jer kreće mi ruka uz bedra, i lagano, osmeh mi preliva lice, okrećem se…

„Ona. Ona mi je brata ubila!“, bleda ko utvara, prljava i nikakva, u mene zuri tvoja sestra.

Tačnije, gleda kroz mene, i ko da nije ona, moja voljena Vanja. Kraj nje, nepoznat lik očajnog izgleda, iskrivljen od mršavosti, ali visok, žilav i snažan, pritiska me o krevet i pita gde držim novac.

„Vanja!“ krenula sam da vrištim, al’ mi je brzo rukom zapušila usta, izvadila nož i oštricom se poigravala, parajući mi haljinu, dok me njen bizgov držao, da se maknuti ne mogu, i opet pitao za novac.

****

Gledala sam strogo u nju, u nadi da još Vanje u tom telu ima. Nisam htela tako da odem, koraci za koje sam mislila da su tvoji, dozivanje… Sad mi je jasno. I da mi ovaj put ne možeš pomoći.

„Zar misliš da mi život išta vredi bez Gorana?“ oslobodila sam se njene ruke i, pokušavši da joj uhvatim pogled, zgrabila joj nož, prislonila na vrat, revoltirana. „Kolji, ubij me. Otići ću kod Gorana, a ti ostani sa ovim smrdljivim bednikom i sve ću mi reći, sve!“ zarežala sam, u nadi, da ću je dozvati svesti.

Reči su bile okidač. Prislonila mi je nož uz grlo jače stisnuvši, ipak zastala, videla sam joj suze u očima. Bio je brži, dohvatio je nož i zario mi ga pravo u stomak. Jednom-dvaput. Ne znam koliko puta, samo znam da hladno može biti vrelo, i da se može disati i sa ubodom pravo kroz grudi. Disati dovoljno dugo, da vidim da mi rade premetačinu stana, dok nepomično ležim, i borim se da udahnem, ali nepodnošljiv bol tera na odustajanje.
Dala bih joj sve na svetu i da me samo pitala. Nije morala da me izda. Kako ću sad ovakva pred tebe? Haljine krvlju skroz natopljene, isečene nožem.

Hoćeš li me i ovakvu voleti?

Iscrpljena sam. Plućna krila, ko slepljena jedno za drugo, nema više ni pokušaja udaha. Sad manje boli. Utrnula sam skroz. Osećam kako curi iz mene, krv, dah, život. Sve me napušta, i prepuštam se, samo nek bude brzo. Da, to je to. Kraj.

Gorane? Zašto se ne javljaš? Zar nećeš da me dočekaš?

Preglasni plač deteta, para mi uši. Odzvanja stanom u kom više nikog nema. Plašim se.

Gorane? Je l’ naša beba sa tobom, molim te..?

Crveno. Belo. Sivi zidovi.

Crveno. Krv. Krv. Naša slika na noćnoj komodi.

Ljubljeni, spasi me. Još samo ovaj put!

 

Autor: Maja Mitić