Blog

Gotsko u dečjoj književnosti

Književnost za decu se ne može precizno definisati ni odrediti kao samostalna celina u okviru književnosti uopšte (kao i gotski žanr). Čak je i vrlo često negirana ili joj nije priznavana autonomnost. Sama namena ili upućivanje na dete zapravo ukazuje na svoju primarnu funkciju i time objašnjava sklop ili suštinske razlike u odnosu na književnost za odrasle, ali to ne umanjuje njenu umetničku i estetsku vrednost. Drugačija tematika, doživljaj sveta, stil, jezik, motivi, sve je to u funkciji obogaćivanja saznanja i intelektualnog razvoja. Dakle, vaspitna uloga te književnosti jeste bitna, ali u kombinaciji i sa estetskom, kako se ne bi svela na puko opisivanje i posmatranje, već da bi mogla da prenese određena znanja i vrednosti i da podučava.

Gotsko i dečja književnost naizgled ne idu nikako jedna s drugom, ali ipak, književnost je puna takvih dela. Štaviše, negde su takva dela i zabranjivana. Gotsko u dečjoj književnosti javilo se kao sredstvo da se suzbiju problemi u ponašanju, da se deca obrazuju kroz strah, pre nego kroz iskustvo. Potom je gotsko počelo dopunjavati glavnu priču i njenu poentu umesto da kod dece uliva strah od autoriteta i Boga, kako je bilo u 17. veku. (Hovart 2014: 4, 5)

Gotsko i dečja književnost bave se sazrevanjem, traumama i kaznama, ali neki su verovali da ono ruši didaktičku ulogu dečje književnosti. Međutim, kako je karakteristika gotskog žanra da oslobađa nesvesne želje, potisnute energije i antisocijalne fantazije (Boting 2005: 18), dakle umesto razuma i logike vladaju emocije i mašta, to je upravo ono što i deca rade. Kako ne mogu još da vladaju razumom, deca često reaguju emocijama, pribegavaju izmišljenim svetovima koji oslikavaju njihove sukobe iz realnog sveta, tamo gde imaju neograničenu moć, nesputana odraslima i gde sve ima savršenog smisla.

Zapravo, ono što je zajedničko je to da je junak postavljen pred nizom zadataka koji ga iskušavaju i uče, i na taj način junak sazreva i samim tim rešava pitanje svog identiteta. Hovart navodi da je kontakt sa monstrumima i demonima ključan za naše psihičko i fizičko sazrevanje, jer kako odrastamo shvatamo da su vrlo često ti čudni entiteti i napete situacije u stvari manifestacije samih naših strahova i strepnji. A gledanje kako junak savladava sva ta iskušenja i lične probleme, pomaže najviše deci pa i odraslima u rešavanju problema u svojim životima, poistovećivanjem sa tim junacima – na mnogo jednostavnijem nivou, gotsko nam pomaže da uvidimo kako nećemo biti poraženi od sopstvenih emocija, već ćemo preživeti i prevazići. U nekom trenutku našeg života, svi ćemo se sresti sa Velikim zlim vukom, ali kako ćemo se nositi sa strahom koji on u nama izaziva, zavisiće od našeg psihološkog razvoja i iskustva koje smo stekli (On a simpler level, Gothicism allows us to realize we won’t be crushed by our own emotions, but will, instead, survive and prevail. At some point in our lives we will all encounter the Big Bad Wolf, but how we manage the fears he elicits will depend on our psychological development and the lessons we have already learned) (Hovart 2014: 7). Priče sa gotskim elementima uče kako se nositi sa stresnim situacijama, kako obezbediti stabilnost i izboriti se za opstanak (primarni instinkt preživljavanja).

Gotsko u srpskoj fantastici

Kada je reč o srpskoj fantastici, polazi se od toga da se naši pisci okreću prošlosti (praslovenskoj, srednjevekovnoj) i mitologiji, koristeći se motivima iz hrišćanskih misterija i čuda. Damjanov izdvaja tri glavna „književnofantastička“ toka koji se ulivaju u srpsku književnost: prvi, srednjovekovna književnost i hrišćanska religiozna literatura; drugi, narodno stvaralaštvo; i treći, upravo gotski žanr, odnosno horor fantastika. A horor fantastika se vezuje za vampire, duhove, natprirodno i iracionalno, misteriozno, jezivo, itd.

Ipak, u horor fantastici srpske književnosti folklorna mitologija je neodvojivi deo, „vampiristika i okultističko-spiritistički elementi predstavljaju značajno područje srpske folklorne imaginacije, koje je izraženo naročito u osobenom sistemu verovanja, predanja i običaja, ali i u usmenoj književnosti.“ Kako se uopšte moderna evropska vampiristika oslanjala upravo na srpsku folklornu kulturu, čini se da su se naši pisci morali podsetiti vrednosti iz naše tradicije da bi se ponovo okrenuli fantastici u nešto promenjenom obliku. Tako da su se naši autori pre oslanjali na odjeke evropske gotske proze nego na obrasce iz domaćeg folklora. (Damjanov 2011: 104)

Uzimajući sve ovo u obzir, prilikom tumačenja naših romana sa gotskim elementima, ne smemo zaboraviti upravo to da pisci i danas korene traže prvenstveno u folkloru. Zapravo, u analizu romana Peti leptir potrebno je uključiti sve ove tokove i pokušati pronaći mesta gde se oni seku.

Roman Peti leptir

Aleksa se nalazi u marginalizovanom položaju samim rođenjem – roditelji su ga ostavili i on je odrastao u sirotištu. Ljiljana Pešikan Ljuštanović navodi da ta marginalizovanost može počivati i na uzrastu i poziciji onoga ko više nije malo dete, ali još uvek nije ni odrastao, te često i sam ima podvojen, ambivalentan odnos prema vlastitom odrastanju (Pešikan Ljuštanović 2012: 101). Kako se u nastavku romana saznaje, njegova natprirodna sposobnost ga, takođe, marginalizuje i čini drugačijim od ostalih ljudi – mogućnost da opšti sa duhovima. Ipak, ta sposobnost mu ne omogućava da pripada svetu duhova. Zbog toga, veza sa Međustanicom odvaja ga od realnog sveta i zapravo ga čini posrednikom između ovog i „onog“ sveta. On uslovno rečeno pripada međuprostoru, što će se kasnije pokazati kao uzrok fantastične radnje.

A upravo taj gotski elemenat, odnosno, prošlost koja se vraća i proganja glavnog junaka pokretač je fabule u romanu. Strah od nepoznatog, koji pominje Lavkraft, prisutan je i u ovom romanu na više nivoa. Strah od drugosti, od deformisanog i monstruoznog tela obrađen je kroz temu vampiristike, sa čim je i u vezi strah od depersonalizacije i gubitka individualnosti i ljudskosti. Pitanje identiteta je nešto sa čim se suočava junak, kroz potragu za istim, te strah od odrastanja takođe je jedna od tema romana. Povratak prirodi (ili prirodnom) pokazuje se kao neki vid rešenja za strah od degeneracije u primitivno neljudsko postojanje. Strah od smrti i mrtvih obrađen je kroz nešto religioznije i mitološke teme. Ovim „gotskim“ temama je potrebno i posvetiti više pažnje.

Strah od smrti

Strah od nepoznatog najčešće se dovodi u vezu sa strahom od smrti. Biološki strah od toga šta se dešava nakon smrti muči svakog čoveka. Zaplet radnje romana zapravo i počinje prvim kontaktom sa onostranim, odnosno Aleksinom spoznajom da postoji i nešto „preko“, van naših smrtničkih granica. Pa tako, pošto roman za decu treba da edukuje i vaspitava, Uroš Petrović je inkorporirao jednu temu sa kojom se suočava svako ljudsko biće. Predstavljajući tu temu kroz mitove, predanja, verovanja i ustaljene predstave, deci se na taj način približava nešto apstraktno.

Predstave smrti i umiranja najviše dobijamo iz folklora. U narodnom životu, manifestacije smrti bile su izraz religioznog sistema – paganskog, hrišćanskog. Kako su obredi vezani za ljudski život rano hristijanizovani, izgubivši kultnu i magijsku moć, zadržali su se samo kao običaji (Pešić, Milošević Đorđević 1997: 177).

Naša narodna književnost nudi bogat izbor predstava o smrti. Kroz obredne pesme, pre svega tužbalice mi imamo neku sliku o tome u šta su ljudi verovali (i još veruju). Njihovu osnovu, kao i osnovu obreda čiji su aktivni segment, čine predstave o zagrobnom životu. Duša preminulog, u okvirima takvih verovanja, premešta se u svet drugačiji od onog u kome borave živi. Granični prostor između sveta živih i sveta umrlih, određuje se kao onaj u kome nema zvuka, svetlosti i kretanja. On je, u tami i tišini, postavljen kao suprotnost svetu živih (Popović Nikolić 2016: 9). Upravo tako je predstavljena i Međustanica u romanu. Na kraju romana kada Jovica Vuk konačno dospeva do Međustanice, navodi se da luta prohladnim mračnim hodnicima, pokušavajući da prati jedva primetne obrise svetlosti. Ti obrisi svetlosti ga zavaravaju da su putokaz do ovog sveta, a u stvari su to odblesci leptira od celofana koji ga vode u nepovratno.

Aleksin prvi kontakt u romanu sa Međustanicom je preko starca Dušana koji se nalazi tamo. To je i prvi kontakt sa onostranim, sa duhom. U našem narodu postoji verovanje da duši treba 40 dana da pređe na drugi svet, u zagrobni svet (vrlo čest običaj kod nas je da se umrlom „daje 40 dana“). U tom periodu, kaže se da duša obitava oko kuće i bližnjih, pa je i logično da se Aleksin prvi kontakt sa deda Dušanom dešava u Dušanovoj radionici. Takođe, taj period se opisuje kao vreme gde je duša zbunjena i potrebno joj je obredima pomoći da pređe na drugu stranu. Upravo tako se, prema Petroviću, može opisati stanje u kojem je Dušan kada se sreće sa Aleksom:

Kako je vreme odmicalo, starac je sve više prepoznavao osećanja za koja je mislio da ih je nepovratno izgubio pre nekoliko dana, napustivši telo. (Petrović 2011: 16)

Kako je starac umro, nalazi se u međuprostoru pokušavajući da odredi gde dalje. Aleksi je bilo žao što se nisu sreli dok su još bili sa iste strane ogledala (što je jasna aluzija na Alisu u Zemlji iza ogledala), te autor tako postavlja ovaj svet sa jedne strane, a „onaj“ sa druge strane ogledala (Inače, u narodu je poznato da kada neko umre, u kući se pokrivaju sva ogledala, kao da ono poseduje neka magijska svojstva, te ako se duša ogleda može da se zbuni i skrene sa pravog puta do „onog“ sveta sa druge strane ogledala na koji duša zapravo treba da pređe. Autor je na ovaj način uneo u roman jedan motiv iz predanja kao nešto što deli svet živih i neživih). Kontakt sa Aleksom mu određuje dalju sudbinu – vraća se iz kliničke smrti posle 7 dana i preuzima starateljstvo nad Aleksom. Zbog Alekse, Dušan stvara pakt sa Jovicom Vukom – život u zamenu za život Alekse.

Aleksina moć počiva na tome da se on rodio u Međustanici, dakle on je polurođeni, kako ga naziva Jovica Vuk. A ta „kletva“ se prekida krštenjem kako na kraju biva. Upravo je Dante u svom delu Pakao nekrštene smestio u Limb, prostor pre Pakla. Pa tako Limb i Međustanica dele slična svojstva, kao prostor koji deli dva sveta i gde su zaglavljene duše i (još) ne prelaze u zagrobni svet. Ritual krštenja, pored hrišćanskih naznaka, ima i magijska svojstva – kao određeni vid inicijacije. Prema Bibliji, krštenje se doživljava kao duhovno rođenje i očišćenje od grehova (voda je simbol očišćenja). Novokršteni prelazi u svetlost novog života sa Hristom i postaje sin svetlosti. Takođe, smatra se i činom sahranjivanja:

Krštenje predstavlja smrt i vaskrsenje Hristovo, i kroz taj čin mi pokazujemo da prihavatamo Njegovu žrtvu; obred krštenja zapravo je čin sahranjivanja, kroz koji cela pouka dobija na izražajnosti. (Vagoner 2012: 128)

Šta to sve znači za roman? Aleksa kao polurođeni, odnosno rođen među mrtvima u Međustanici morao je imati odgovarajući čin sahranjivanja kao zatvaranje tog jednog ciklusa, jednog kruga (mrtve treba sahraniti). Krštenjem je dobio to zatvaranje i gubljenje veze sa tim mestom. Drugo, krštenjem je postao sin svetlosti, odnosno više nije „sin tame“ (pošto se Međustanica opisuje kao tama, a i smrt inače obično predstavlja tamu), te gubi vezu sa tamom i sposobnosti koje mu je ona omogućavala.

U vezi sa tim, kao i većina fantastičnih romana za decu, i ovde je prikazana baš borba između svetlosti i tame kao dobra i zla, gde na kraju naravno pobeđuje dobro, svetlost i vrline.

Drugost, biće: vampiristika

Govoreći o obredima nakon smrti i oko preminulog, prema narodnim verovanjima, narušavanje bilo koje etape u obredu, može imati katastrofalne posledice – moglo bi zaustaviti preminulog i onemogućiti željeni prelaz u svet umrlih, onaj u kome se nalaze duše predaka. Takvo biće vraća se u svet živih kao zli demon. Ono je samo jedno od onih koji, prema predstavama kolektiva, pripadajući drugoj dimenziji, svetu „s one strane”, ugrožavaju postojanje pripadnika ovostranog. (Popović Nikolić 2016: 10) Jovica Vuk nije demon nastao kao posledica nauke, već kao posledica probijanja granica ovozemaljskog sveta. Uzimajući u obzir različite navode u romanu da je Jovica Vuk neko ko je sam boravio u mraku Međustanice, i da je i on posrednik između nje i ovog sveta, shvatamo da je on, dospevši jednom u Međustanicu, napravio sopstveni biznis na račun duša umrlih i vratio se u ovaj svet upravo kao zli demon.

Iako ga u romanu likovi nazivaju vampirom, nigde se ne naglašava da i jeste vampir. Petrović je pojedine osobine vampira i insinuacije uneo gradeći ovaj lik i njegove sposobnosti. Ono što Fred Boting navodi kod ispijanja krvi kao način na koji vampiri pokušavaju da produže život van prirodnih granica, Zečević ističe kao način postizanja životnih funkcija. Ta potraga za večnim životom može se videti i kod lika Jovice Vuka. Naime, biznis koji je izgradio je upravo razmena duša umrlih – da se ne bi vratio u taj mrak mora da dâ drugu dušu. Upravo taj posao mu je i obezbedio život od 120 godina i opstanak u realnom svetu. Potera za Aleksom je njegova borba za opstanak među živima:

Ti si moje delo, mališa. Ja sam te doneo na ovaj svet. Sama mogućnost da izvedem jednog polurođenog bila je neodoljiva. (…) Ali tvoja rođendanska zabava je gotova. Sada su saznali šta sam učinio i traže te nazad. Tja! I vreme je da se pridružiš pristojnim ljudima koji su preskočili Međustanicu… (Petrović 2011: 103, 104)

Strah od nepoznatog mesta odakle dolazi sam Jovica Vuk, i od onoga što predstavlja (monstruozno biće koje je izgubilo ljudskost) razvija se upravo kod likova ali i kod publike koja je upravo mlada kao i oni. Ovaj lik predstavljen je negativno, a efekat straha proizilazi i iz opisa fizičkog izgleda:

Aleksa je kroz prorez na trenutak ugledao mršavog čoveka iskeženog lica, ogrnutog dugačkim teškim kaputom. Pod sivom čojom čulo se grozno pucketanje zglobova, kao da se kreće samo nečiji klimavi skelet. Nekakva hladnoća se, istovremeno, uvuče u njegovo skrovište i njegovo srce. (Petrović 2011: 31)

Jasno je, dakle, da pored njegovog izobličenog izgleda, strah izaziva i svojim kretanjem kao psihološki momenat u romanu. Dakle na psihološkom nivou, njegova pojava je u stvari otelovljenje upravo Međustanice. Opisani su kao mračni, jezivi, hladni, kao strani, drugačiji od onog poznatog, taj strah od Jovice Vuka (simbolično predstavljen kao biće mraka) prenosi se na strah od čitavog tog mesta „s one strane“. Publika i likovi shvataju da ništa prirodno ne može izaći odatle, pa se strah od same smrti pojačava. Međutim, time što je uveo lik Alekse kao neko ko je rođen u Međustanici, Petrović je taj strah ublažio. Kako se i Aleksa vratio odatle, pokazuje se da nije sve tako negativno. Njegova veza sa tim prostorom je samo preko tih sposobnosti koje ima. A opet, kao neko ko je, takođe, iz tog mraka izašao, upravo je Aleksa taj koji ga može uništiti i vratiti tamo.

Takođe, u predanjima postoji verovanje da vampir može imati dete sa normalnom ženom, i da to njegovo dete, vampirović ili vampirče, može da ga ubije (Srpski mitološki rečnik 1970: 60). Iako Aleksa nije Jovičin sin, autor je to vešto inkorporirao u roman – kako obojica „dele poreklo“, Aleksa kao nedemon jer je izašao odatle nedužan i reklo bi se ne svojom voljom, može uništiti demona koji je odatle izašao svojom voljom, na kvarno i na štetu drugih. A i kako ga je baš Jovica Vuk izveo iz Međustanice, i zahvaljujući njemu je uopšte živ, on preuzima očinsku figuru u romanu.

Još neke stvari su koristile piscu prilikom građe romana. Jedna od tih su životinje. Vuk se u narodu smatrao demonskom životinjom sa onoga sveta, čak se i za vampira govorilo da je vuk. Nadimak koji ide uz Jovicu insinuira njegovu demonsku prirodu. Pored toga što se vampir pojavljuje kao vuk, smatralo se da se negde pojavljuje kao pas. U literaturi se može naći podatak da su vampiri imali uticaja i kontrolu nad psima, kao i da oni prvi osete vampira, uznemire se i besno laju. Za roman je to važno jer su upravo psi pomagači Jovice Vuka. Ima moć nad njima i upravlja ih u željenom pravcu. Čak se na jednom mestu u romanu navodi da su kerovi vođeni onim „koga čuju stomakom“ (Petrović 2011: 89).

Takođe, zanimljiv je način na koji je skončao demon. Zlodolci, ljudi u kabanicama i sa građevinskim rukavicama, okupljeni oko vrtače iznad Jovice Vuka, čekaju odobrenje da ga kamenuju. Prvi kamen baca „onaj koji nikada nije zgrešio“, odnosno Aleksa. Motiv kamenovanja se jedino može naći kod Čajkanovića prilikom objašnjenja za ubistvo vampira, što najviše ima smisla za roman:

U primitivnom društvu smrtna kazna vrši se uvek na takav način kako će oni koji je vrše biti osigurani od gneva ubijenoga: on se, na primer, živ zakopa u zemlju, da mu duša ne 6i mogla izaći napolje; ili se na njegov grob nagomila kamenje (kome je cilj da dušu u sebi zadrži); ili kaznu izvrše svi solidarno, tako da duša pokojnikova ne zna ko je upravo kriv, npr. bace svi u jedan mah na njega kamen. (Čajkanović 1973: 236)

Dakle, kamenovanje ima simboličko značenje, odnosno treba da zadrži dušu demona Jovice Vuka da se ne vrati opet među žive, pošto se to već jednom desilo. A kako bi se definitivno osigurali od toga, pored kamenovanja, spremili su mu zamku koja će ga odvesti pravo „na onaj svet“ iz Međustanice – zavežljaj sa venčanicom za baba Saru koja nikako nije mogla da pređe i leptiri koji će ga tako ošamućenog izvesti na pravi put bez povratka.

Demonski hronotop: gora kao htonski prostor

Ako pogledamo čitavo narodno stvaralaštvo primetićemo da postoje određeni hronotopi koji imaju svoju funkciju za određeno delo. Govorimo o demonskim hronotopima (hronotop kao prožimanje vremena i prostora, prema Mihailu Bahtinu) kao vremeprostor u kome vladaju natprirodne, demonske ili demonizovane sile. Taj hronotop ima arhetipska, opšta svojstva određena demonskim likovima i događajima, i posebna svojstva nastala u konkretnoj kulturi. Nije čudno što je Petrović uzeo goru kao mesto borbe s demonskim bićima. Gora (njeno starije, sinkretičko značenje obuhvata šumu i planinu) je čest hronotop u usmenoj tradiciji, kao htonično mesto, pogodno za isterivanje nečiste sile. (Detelić 1992: 58) Planina se smatrala svetim mestom, gde borave bogovi, pa se preko nje uspostavljala direktna veza između neba i zemlje.

Šuma je takođe poznati motiv i u gotskoj literaturi, u bajkama i u narodnom stvaralaštvu, kao ukleto mesto ili začarano gde žive demoni i slične nemani, i vrebaju iz mraka. Zbog toga je u folkloru formirana opšta prostorna opozicija kuća-šuma, iz koje se izvode ostale opozicije kao što su blizu-daleko, svoje-tuđe, čisto-nečisto. U teriminima prostora to znači da se haotični, prirodni svet identifikuje sa svetom mrtvih i suprotstavlja uređenom, dodatno organizovanom svetu živih. (Detelić 1992: 67)

Sa psihološke strane, šuma predstavlja buduće izazove i nepoznato, kao i mračnu stranu ljudske prirode. Šuma je uopšte bitan prostor i mnogih bajki. Ta fascinacija prirodom, predstavljena gotskom šumom iz koje vreba vuk, pokazuje koliko je bitna gotika kao edukativno sredstvo. Deca ne mogu zauvek ostati nevina, i samo putovanjem kroz šumu i suočavanjem sa gotskim elementima mogu da pokrenu potragu za svojim identitetima, koja će im i omogućiti da sazru. (Hovart 2014: 106)

U romanu je formirana opozicija urbano-priroda, s obzirom na to da se kroz radnju, iz prvog prostora (grad, urbano) izvlače likovi i prenose u drugi prostor (Tara, priroda), gde će doći do raspleta radnje. Takođe, Petrović prirodu ne predstavlja kao nešto negativno, mračno gde demoni vrebaju ljude, već upravo kao nešto pozitivno i svetlo. Aleksin pomagač, duh šumara Alekse Jakšića, neko je ko poznaje odlično te krajeve i ima moć da ih iskoristi u borbi protiv zla. Kao da je time autor želeo da pokaže da je povratak prirodi rešenje za mnoge probleme (kako u romanu, tako i u životu). Priroda ima svoj tok, i narušavanje iste može imati ozbiljne posledice po ovaj svet.

Iako je Petrović jasno postavio crno nasuprot belom, odnosno dobro nasuprot lošem, ipak jednu stvar nije predstavio tako – Međustanica. Na neki način, Međustanica kao demonski hronotop preuzima simboliku gore, odnosno u ovom slučaju šume konkretno. Ona je predstvljena polarizovano, kao nužna stanica na putu između ovog i onog sveta. Kao da nije želeo dodatno da pojačava strah od same smrti, jer je to prirodna pojava, već da je približi i na neki način objasni mladim čitaocima. To što je nekoga ko se vratio odatle predstavio demonom, ili čovekom sa natprirodnim moćima, čini se da je više želeo da prikaže posledice narušavanja prirodnih tokova. Na kraju romana, raspletom pokazuje da je možda najbolje za ovaj svet nemati veze sa onim „preko“, i pustiti da prirodni tok stvari učini svoje.

Potraga za identitetom

Ljiljana Pešikan Ljuštanović navodi da se razvojnost kao jedna od nosećih tema književnosti za decu često artikuliše kao niz prelaza iz jednog statusa u drugi, stanja ili uzrasta. U strukturi većine fantastičnih romana za decu jasno se opaža separacija, period liminalne neodređenosti i ponovna agregacija jedinke, što se može tumačiti i kao refleks osnovne strukture obreda prelaza. Zapravo, ritualizacija odrastanja, sa naglašenom stupnjevitošću, kao važan prelaz se opaža dosezanje određenih uzrasta, uspešna socijalizacija unutar vršnjačke zajednice, fiziološko i socijalno sazrevanje, uspostavljanje veza. (Pešikan Ljuštanović 2012 : 107, 108)

Majkl Hovart, oslanjajući se na stadijume psihološkog razvoja Erika Eriksona, izdvaja jedan stadijum koji se može i ovde primeniti: faza koja obuhvata adolescenciju (12 – 20 godina) i govori se o krizi identiteta. Kroz tu krizu identiteta, adolescenti pokušavaju razviti sopstveni identitet, pri čemu razvijaju i bliske odnose sa vršnjacima, prolaze fizičko i emocionalno sazrevanje, razvijaju sopstvenu perspektivu i sliku o svojoj ulozi u tome. Kao najpogodniji primer uzeo je tri verzije Crvenkape zbog glavnih karakteristika (identitet i zbunjenost zbog sopstvene uloge) koje inače i muče adolescente tokom odrastanja. Ovakvo tumačenje pomoći će nam da bolje razumemo i roman Peti leptir i krizu identiteta kroz koju prolazi glavni junak Aleksa. Iako je u centru dečak, a ne devojčica u potrazi za svojim identitetom (kao na primer i Alisa u Alisa u Zemlji čuda), postoji neki zajednički model ponašanja koji nalazimo i ovde.

Adolescenti u toj fazi odrastanja počinju da tragaju za prihvatnjem i prijateljstvom van doma, takođe preispituju poverenje prema odraslima koje su do tada imali. Žele da donose sopstvene odluke i da budu nezavisni. Erikson objašnjava da je to period kada se susreće ono što mi mislimo da smo sa onim što drugi misle da smo mi ili da pokušavamo da budemo. Kada se susretnemo sa svetom odraslih, osećaj straha, besa i zbunjenosti je normalan. Iako je neko odrastao potreban da pomogne adolescentu, oni ipak žele taj osećaj slobode da sami istražuju svoj identitet kako bi kroz svoje iskustvo bolje razumeli svet oko sebe. Oni samo žele da se oslobode tog identiteta iz detinjstva, da budu prihvaćeni od strane vršnjaka i da pripadaju negde.

Roman Peti leptir započinje Aleksinom odlukom da napusti sirotište u kome je proveo 12 godina, a može se reći da je i njegovo poverenje prema odraslima narušeno. Saznajemo da je uzoran dečak, i mogao bi biti „najpoželjniji usvojenik“ u domu, da nije poteškoća. A upravo te poteškoće i stvaraju raskol između deteta i odraslih. Javlja se zbunjenost kod dvanaestogodišnjaka zbog čega i dovodi u pitanje poverenje koje ima – Oni kojima se znaju roditelji mogu naći i nove. Mene nikom ne daju jer ne znaju ko me je rodio, što znači da ću sve ovo vreme ostati najusamljeniji od svih. (Petrović 2011: 7)

Odlučuje da preuzme svoj život u svoje ruke, zato i odlazi, da pronađe majku. Ono kroz šta će proći na tom putu, dovodi samo do još većeg nepoverenja prema odraslima (deda Dušan koji ga usvaja pa se ispostavlja da ga je samo iskoristio; Jovica Vuk koji želi da ga zameni za svoj život, itd.). Zato ga i traži kod vršnjaka, kod nekog ko sa njim ima nešto više zajedničkog, zato su njegovi pomagači dečaci iz doma, isto tako napušteni i nepoverljivi prema odraslima i autoritetima, i duh šumara, sa kojim ga veže zajedničko ime ali i mogućnost kontakta koji niko drugi nema.
Kao i u bajkama, figura majke u ovom romanu igra bitnu ulogu, ali ona nedostaje. Odnosno, može se reći da upravo odsustvo figure majke igra značajnu ulogu. Od samog početka se navodi da se ne zna ko je Aleksu rodio, on sam kaže da ne zna ko mu je majka i kreće u potragu za istom, pa i kasnije, saznaje se da ga je majka rodila u Međustanici i da ga je bez razmišljanja predala Jovici Vuku da ga izvede odatle. Čak i sam čin češljanja je da bi Aleksa bar prividno osetio taj intimni trenutak kad majka češlja dete. Ali nigde u romanu se ne pominje otac. Dakle, figura majke se pominje ali nedostaje (roman je generalno lišen ženskih likova), dok se figura oca ne pominje ali je pristuna. U bajkama recimo, figura majke je bitna jer je prisutna kao autoritet, kao vodič junaku kroz krizu identiteta – tako Crvenkapa dobija instrukcije od majke da ne ulazi u šumu i ne razgovara sa strancima; u nekim bajkama se pojavljuje maćeha koja preuzima tu ulogu. Majka je uglavnom svesna i razume kroz šta njeno dete, odnosno šta junak/inja mora da prođe u svojoj potrazi za identitetom. Otac u bajkama je obično zbunjen i pokušava da spasi ili pomogne junaku, jer upravo ne razume šta se detetu treba desiti na tom putu.

U ovom romanu, čini se kao da se figura majke traži upravo da bi mogla da navodi junaka na pravi put, ali se izostavlja jer junak mora sam da pronađe taj put. Odsustvo majke podvlači nostalgiju za njom, isto kao i odsustvo porodice u romanu. A kao i u Crvenkapi, i ovoj priči postoji Vuk. I on (kao Stokerov Drakula, na primer) preuzima ulogu oca – i to lošeg oca. Pa tako, pored toga što postoji strah od degeneracije kroz lik Jovice Vuka, postoji i strah od oca, odnosno, strah od postanka kao taj otac. Jer svaki dečak vidi uzorni model u svom ocu, a ako je taj otac loš, postoji strah da se dečak ne pretvori u njega. Na psihološkom nivou, on predstavlja ono što vreba u svakom ljudskom biću, tu mračnu stranu ličnosti i ono nepoznato, te samo suočavanjem sa njim Aleksa može početi da razume svoje unutrašnje „ja“. A pobedom nad zlim Vukom, Aleksa spoznaje sebe i „u potpunosti prihvata svoj identitet i ime koje nosi kao svoje“ (Pešikan Ljuštanović 2012: 108).

Zaključak

Radnja romana Peti leptir prati dečaka Aleksu i njegove neobične avanture u koje upada dok traga za sopstvenim identitetom. Roman polazi i završava se realnim, dok je zaplet i rasplet ostvaren kroz fantastično. Avanture kroz koje prolazi Aleksa zapravo su testovi na njegovom putu odrastanja. Tražeći odgovore na pitanja koja se nalaze pred njim, dolazi do svoje suštine i odgovora na glavno pitanje – ko sam ja.

Za većinu bajki (te i ovde u romanu) gotski elementi simbolišu loše odluke, negativne misli ili amoralno ponašanje. Takođe, mogu da pokazuju pojedine aspekte unutrašnjih stanja i emocija. Za čitaoce je bitno da shvate njihov značaj, jer gotsko nije samo uzrok i posledica u priči, već takođe doprinose formiranju identiteta. Život nije uvek pravedan, a opasnost stalno vreba iz prikrajka, pa tako ljudi, bez obzira na godine, često se nađu u zastrašujućim situacijama koje testiraju njihovo rasuđivanje. (Hovart 2014: 106) Roman Peti leptir, spajajući Petrovićevo pisanje za odrasle i za decu, privlači i stariju i mlađu publiku, navodeći ih da preispitaju i pronađu sebe u ovom „fantastičnom“ svetu.

Preplitanje stvarnosti i fantastike na ovaj način stvara savršen balans u prikazivanju odrstanja i psihološkog stanja deteta na tom putu, kako u romanu tako i u čitaocima. Roman ne samo da edukuje i vaspitava onda, već i deci približava stvarnost i život koji je pred njima. A odraslima daje uvid u dečju dušu i maštu, te tako podseća da u svakom od nas čuči dete spremno da krene u avanturu.

Literatura

Botting, Fred (1996). Gothic. London: The New Critical Idioms.
Petrović, Uroš (2011). Peti leptir. Beograd: Laguna.
Čajkanović, Veselin (1973). Mit i religija u Srba. beograd: Srpska književna zadruga.
Damjanov, Sava (2011). Vrtovi nestvarnog. Beograd: Službeni glasnik.
Detelić, Mirijana (1992). Mitski proctor i etika. Beograd: Srpska akademija nauka I umetnosti– Autorska izdavačka zadruga „Dosije“.
Howarth, Michael (2014). Under the bed, Creeping: psychoanalyzing the Gothic in children’s literature. USA: McFarland & Company, Inc.
Kulišić, Špiro. Petrović, Petar Ž. Pantelić, Nikola (1970). Sprski mitološki rečnik. Beograd: NOLIT.
Pešić, Radmila, Milošević-Đorđević, Nada (1996). Narodna književnost. Beograd: TREBNIK.
Pešikan Ljuštanović, Ljiljana (2012). Gospođi Alisinoj desnoj nozi. Novi Sad: Zmajeve dečje igre.
Popović Nikolić, Danijela (2016). Drugi svet: studije o demonološlim predanjima i tužbalicama. Niš: Filozofski fakultet.
Zečević, Slobodan (1981). Mitska bića srpskih predanja. Beograd: GRO „KULTURA“.
Waggoner, Ellet J. (2012). Rimljanima poslanica – komentari, preveo sa engleskog Branko R. Đurić, Novi Sad: Eden kuća knjige.

Čoveka u religijama i u nauci karakteriše dualizam, odnosno, diferencijacija na materiju i dušu. Smatra se da i ostala bića i predmeti u materijalnom obliku sadrže nevidljivu, nematerijalnu stranu u svom opipljivom i vidljivom obliku. Ta druga strana naziva se duša. Duša je ta koja daje glavnu karakternu crtu i obeležava svog nosioca dobrim ili lošim znakom. Ona je pored senke i imena jedna od osnovnih obeležja svakog bića. Ali, šta se dešava kada čoveku telo otkaže? Da li je tu kraj? Da li je čovek samo telo koje se pretvara u ništavilo nakon „utonuća u večiti san“?

Vampir, religije i verovanja

Animističko shvatanje sveta prenosi se i na definisanje smrti. Smatra se da je čovek živ zato što ima dušu, pa mora i umreti „nakon što duša napusti njegovo telo“. Dakle, posle smrti ostaje telo koje se raspada i duša koja nastavlja svoju egzistenciju. Telo umire, a duša ga nadživljava u izmenjenom, duhovnom obliku. Odlazi u Raj, Pakao, Had, na Olimp… Ona mora živeti, jer sa njom živi i nada čovečanstva u večni život, a na toj veri u besmrtnost duše egzistiraju sve religije, mnogi mitovi i predanja. Primera radi: da se Orfej nije okrenuo Euridika bi bila otelotvoreni duh koji nastavlja život na zemlji, kao da nikada nije bila mrtva.

U srpskim narodnim verovanjima, povratnik iz mrtvih bio je sušto zlo, demonsko biće. Pojedinac koji se vratio iz mrtvih, vratio se zbog greške u ritualu (obredu), ili zbog ponašanja i karaktera za vreme života. Ova narodna verovanja govore o sudbini pokojnika za koju su uglavnom odgovorni pokojnikovi srodnici. Kršenjem obreda ili njegovim narušavanjem ometa se pravi put pokojnikove duše i pokojnik ne nastavlja svoju egzistenciju kao što bi trebalo. Duša se vraća u telo, a pokojnik traži osvetu i nadoknadu najčešće u vidu krvne žrtve, odnosno, krvi najbližih ili krvi iz kuće: krvi stoke. Taj osvetnički nastrojen pokojnik-povratnik bio je jednak demonu, htonskom biću – bio je vampir.

Mitski podaci govore o vampiru kao demonu ili bogu podzemnog carstva. Folklorni dokazi govore o vampiru kao o duši zlog pretka. Ovo biće bilo je poznato još Slovenima u XI veku kada se prvi put i pominje u Nestarovoj hronici.

U Rečniku Matice srpske pod terminom vampir zabeleženo je: „Vampir je demon koji nanosi zlo ljudima, nečista duša pretka, mrtvac koji, po narodnom verovanju, noću izlazi iz groba i čini zlo ljudima.“

Postati vampir

Po opštem shvatanju, vampir se ne postaje bez razloga. Pored greške u ritualu i ponašanja pokojnog pojedinca za života, vampir može biti i neobičan ili nesrećan sticaj okolnosti, koji može da zadesi čoveka u veoma širokom vremenskom intervalu od rođenja pa do sahranjivanja. Veruje se da presudan trenutak može biti i sam dolazak na svet: dete se rađa u crvenoj košuljici i samim tim je predodređeno da živi kao obeleženi član porodice – stvoren od vampira ili predodređen da bude vampir, ali i istrebitelj istih. Vampire se i osobe koje su za života bile izložene delovanju vračanja ili proklinjanja, zatim lica koja su došla u dodir sa „nečistim“ bićima ili predmetima, koja su bolovala od određenih bolesti… Sam čin umiranja može dovesti do povampirenja nakon smrti. Ako je smrt nastupila pre vremena, nasilno ili bez propisanih obreda, pojedinac kome se to desilo „najverovatnije će se povampiriti“.

Pre ukopavanja posmrtnih ostataka, preko leša može preći neka kućna životinja, ili se preko istog nešto dadati, i duša ostaje zarobljena u toj životinji ili predmetu.

Uzrok povampirenja može biti u samom čoveku, odnosno u njegovom ponašanju. Čovek koji je prekršio neke moralne norme ili prekršio neke religijske propise, odbačen je od zajednice još za života, jer se od takvog čoveka očekuje da se povampiri nakon smrti. On i posle smrti nastavlja da pričinjava nevolje svojim bližnjima i ljudima u zajednici i okolini. Međuti, loše misliti i osećati je, takođe, dovoljan razlog za nečastivi nastavak života posle smrti. Takvi ljudi odlaze sa ovog sveta besni i nezadovoljni, pa se vraćaju među žive da im čine zlo, jer im zavide.

Dakle, rađanje vampira vezuje se za ljude koji su bez krivice ili sopstvenom krivicom osuđeni na demonski put: ljudi pod lošim uticajem ili nesrećnim okolnostima, a i oni koji su sami izazivali i želeli zlo. To su ljudi koji su ili žrtve zla ili ljudi kao izvori zla, ali u svakom slučaju usko povezani sa pojmom i svetom zla i demona. Čak se vampir – tj. povampireni mrtvac izjednačava sa arhidemonom – bogom podzemlja zbog svojih odlika (crven u licu, delovanje noću u „gluvo doba“, vučja dlaka…).

Kako prepoznati i ubiti vampira

Vuk Stefanović Karadžić u Srpskom rječniku poistovećuje vampira i vukodlaka. Prikazuje vukodlaka sa osnovnim odlikama vampira. Vukodlak je kao i vampir neupokojeni predak sa „đavolskim duhom“ koji ga oživljava. On davi ljude i pije njihovu krv. Navodi i „život“ povampirenog, tj. vukodlaka kao nečastivog, sa detaljima kako nastaje, kako izgleda, kako živi u „gluvo doba“ – od ponoći pa do prvih petlova, kako ostavlja potomke i kako se ubija.

Vampir, po narodnom verovanju, može izgledati različito. On je crven u licu, ima ljudski ili životinjski glas, prekriven vučjim krznom ili samo čovečijom kožom, naduven je poput mešine, nema senku i sa sobom nosi pokrov i ukopne haljine i uvek je u grobu postavljen u neobičnom položaju. Ali uvek isto deluje. Iz određenog razloga se vraća među bližnje i nanosi im zlo i bedu. Pije krv i davi. Iz tog razloga je bitno na vreme ga prepoznati i naći ga da bi se ubio i tako prekinuo njegov kontakt sa zajednicom.

Ubijanje vampira podrazumeva stvarno ili simbolično uništavanje njegovog tela. Da bi do ubijanja povampirene duše došlo, ona mora da ima svoj materijalni oblik. Zato vampir ima konkretno materijalno telo, a ne samo zlu dušu pokojnika. Telo omogućava da vampira njegovi najbliži mogu da ubiju, i uspostave ravnotežu u svetu kažnjavajući zlo, uništavajući otelotvorenog demona.

Vampiristika u srpskom realizmu

Demon koji hoda ovim svetom u telu bliskog pokojnog čoveka, ubica i mučitelj, neko ko ostavlja potomstvo skrnaveći sve moralne vrednosti, nije „nastavio život“ samo kroz usmeno predanje i mit, već je ostao zabeležen i u književnim delima. Vampir je postao demon koji je „opsedao“ pisce, ali umesto da im popije krv, on im je ulivao novi život kroz inspiraciju i tradiciju koju nosi u svojoj krvi.

Tradicionalna kultura i narodno shvatanje smatralo je vampira pravom opasnosti po ljude. Vampir je bio „biće“ koga se treba plašiti, kloniti i poštovati moralne zakone za života da se ne bi premetnuli posle smrti u jednog od njih. U XIX veku, sa razvitkom nauka i književnosti iz romantizma u realizam, vampir se i dalje pominjao i obrađivao u delima srpskih književnika, ali se preokrenuo u motiv sujeverja.

Tekstovi koji pripadaju eposi realizma negiraju ideje o postojanju natprirodnog sveta. Opisujući narodna verovanja kao sujeverje, pisci su svoje književne tekstove organizovali tako da izbace motiv natprirodnog opisujući ga kao sujeverje, obmanu ili neki drugi objašnjivi sticaj okolnosti u kojima se zadesio glavni junak. Uglavnom su uvodili dva pripovedača od kojih je jedan objektivan i osporava natprirodne pojave, a drugi subjektivan i ne dovodi ga u pitanje. Zatim, izbor labilnog junaka koji je uglavnom pre svog susreta sa natprirodnim bio zastrašen pričama svojih bližnjih, ili žrtva sopstvenog sujeverja, i neobični prostori kroz koje junak prolazi uglavnom u „gluvo doba noći“, po magli, kiši, vetru, što ga dovodi u situaciju velike mogućnosti greške u proceni pojava i stvarnosti.

Vampir kao iskonsko zlo u čoveku

Milovan Glišić je napisao najpopularniju vampirsku priču srpskog realizma. I u drugim svojim pripovetkama on obrađuje motiv vampira, ali ni u jednoj tako celovito i uspešno kao u pripoveci Posle devedeset godina. U njoj je oživeo najčuveniji vampir srpske književnosti…

Sava Savanović je vampir nastao po ugledu na narodno verovanje, ali prerađen tako da se može posmatrati i kao iskonsko zlo koje postoji u svakom čoveku. Pripovetka obiluje narodnim motivima i temama poput otmice mlade devojke (Radojka), izborom degradiranog junaka tj. hendikepiranog pojedinca (Strahinja), i junakove separacije: napuštanje kuće i polazak na dalek i neizvestan put, zalaženje u prostor gde deluje aktivno zlo.

Opstanak zajednice i pojedinca funkcioniše u ovoj pripoveci kao i u zajednicama koje su postojale u Glišićevo doba, gde se još uvek nije izgubilo pagansko poimanje života i smrti kao večite borbe dobrih i zlih natprirodnih sila. Verovalo se da ljudi nisu sami određivali svoju konačnu sudbinu, već je ona zavisila od određene sile koja je van sfera čoveka. Strah od demona i mitskih mračnih sila snažno je delovao u ljudskoj svesti. Milovan Glišić je prikazao čitavu seosku zajednicu u grčevitom strahu od demona koji se noću pojavljuje u vodenici i ubija. Strah je toliki da su životi čitavog sela bili ugroženi – niko nije smeo u jedinu vodenicu u selu da melje žito noću, pa je pretila glad.

Strah strašniji od gladi. Realna slika sela i realni strah od gladi suprotstavljeni su verovanju u vampira u mitsko i demonsko kao irealno. Čitava fama oko ubijanja vampira obgrljena je ljubavnom pričom Strahinje i Radojke. Živan – Radojkin otac, naprasit čovek, svađalica, tvrdoglav, sposoban i da se potuče zbog sitnice, čovek je koji karakterom odudara od svih ljudi u priči. Čitalac upućen u razloge „rađanja vampira“, može doneti zaključak da je Živan svojim karakterom i ponašanjem potencijalni vampir.

Iz priče stare Mirjane saznaje se da je Sava Savanović bio „opak čovek“. Isto to se može reći za Živana. „Opak čovek“ Sava Savanović se povampirio zbog ponašanja za života. Time je kažnjen za sva nedela koja je učinio. Njegova duša je ostala nesmirena, lutala je, činila zlo i unosila nemir i strah. Živan čini zlo ne dopuštajući pravoj ljubavi da se ostvari. Zbog njegove odluke da ne da Radojku Strahinji – ovaj umalo nije stradao. Posmatrajući situaciju u pripoveci sa te strane, Živan je imao sreće jer mu je kum Purko „spasio dušu“ otimajući devojku (a zatim ga ubedio u dobro tog postupka) i upozoravajući Strahinju na zlo u vodenici. Vampir je ubijen po svim propisima narodnog verovanja: nađen crnim vrancem bez belega, ubijen glogovim kolcem.

U Glišićevoj pripoveci, sve što se tiče vampira, opisano je tačno onako kako se u narodu verovalo – od razloga nastanka („opak čovek“), izgleda (crven, naduven, sa pokrovom preko leđa), mesta gde se vampir javlja (vodenica kao granično mesto realnog i irealnog sveta), načina na koji se nalazi vampir (crni ždrebac bez belega), kako je postavljen u grobu (prekrštenih nogu, jednog otvorenog oka). Nijedan od važnih elemenata nije izostavljen. Pisac se držao narodnih verovanja koja je protkao kroz realistički prikaz sela i ljudi u njemu, ali je ojačao okvire priče prikazujući vampira ne samo kao povratnika iz mrtvih (Sava Savanović), već i vampira kao pojedinca koji još uvek nije posetio svet mrtvih, a čini veliko zlo (Živan), koje je na kraju zaustavljeno dugim ubeđivanjem (i borbom), kao što je i Sava Savanović zaustavljen ritualnim uništavanjem posednutog tela. Milovan Glišić je ovu pripovetku stvorio po pravilima realističke pripovetke, poštovao tradicionalna shvatanja života i smrti i stvorio najpoznatijeg vampira u srpskoj književnosti Savu Savanovića, omogućivši mu da nastavi svoj život i posle posmrtne smrti kroz književno delo.

Vampirizam kao maska i sujeverje

Motiv vampira u književnosti XIX veka funkcioniše kao motiv sujeverja na dva načina: neposredno i posredno. U prvom slučaju sujeverni junak doživljava prirodne pojave kao vampirske. U drugom slučaju prirodne pojave se maskiraju u vampirske, pa ih sujeverni junak tako i vidi (motiv obmane tj. lažni vampir) .

Nagraisao – pripovetka Milovana Glišića, pravi je primer realističkog osporavanja natprirodnog. U njoj najvažnije elemente otkriva sujeverni pripovedač koji je ujedno i labilni junak. Gazda Miladin je sujeveran čovek sa sela kome je neposredno pred polazak kući ispričana priča o „nagraisanju“ odnosno gaženju na čini. A ko nagazi na čini „zanemoća, razboli se“. Pripovedač putuje noću, njegov put vodi pored groblja (graničnog mesta ovozemaljskog i onozemaljskog), a pre toga je slušao o natprirodnim dešavanjima u kraju. I u ovoj pripoveci Milovan Glišić je uneo čitav niz elemenata iz narodnog verovanja u vampire, ali je u ovoj pripoveci, za razliku od sadržaja pripovetke Posle devedeset godina, to uradio u službi jačeg isticanja sujevernog lika i prikazivanja seoske sredine.

U svom prvencu pripoveci Noć na mostu Glišić je želeo da prikaže čitav repertoar folklorne fantastike i pomešao džinove i vampire. Pominjući razne demone (crnu decu s repovima, aveti što grizu i grebu, jariće dugačkih repova, plastove sena koji rastu u visinu). Opisao ih je dosta slobodno i stilizovano i ukomponovao ih sa mračnim vilajetom, magičnim krugovima, amajlijama, čudotvornim zapisima, bajanjima, i to sve kroz priču iz druge ruke. Pripovedač prepričava doživljaje kuma Ivana. Sam pripovedač nepouzdan je, a i junak priče – kum Ivan je sujeveran, što dokazuje njegovo verovanje u magičnu moć amajlije koju je dobio od sveštenika, a pruža mu magičnu auru koja ga štiti svih okolnih zala koja vrebaju. I ovde, kao i u pripoveci Nagraisao, pre „susreta“ sa natprirodnim silama, junak prvo sluša priče o demonima i nesrećama. Pisac je u ovu pripovetku uneo i legendu o džinovima i caru Konstantinu koji ih je oterao u „tamni vilajet“, ali oni i danas prelaze granicu u gluvo doba noći „kad se ne zna dokle je mračni vilajet a dokle krštena zemlja”.

U ovoj pripoveci čitava priroda je oživela. Pomešali su se svetovi, verovanja i strah, hrišćansko i pagansko. Glišić je pronašao sklad svih tih kompleksnih stvari u čovekovoj mašti i verovanju. Takođe, govori o vampirima i drugim demonima kao da su nastali iz istog korena uobrazilje za sva noćna bića.

Vampir, kao motiv sujeverja, obrađen je i u pripoveci Sime Matavulja Bakonja fra Brne, i to sujeverja pojedinih likova, a upotrebljen je za ilustraciju karaktera, mentaliteta i podneblja koje se opisuje u propoveci. Simo Matavulj obradio je vampira kao plod uobrazilje kaluđera. Pisac je upotrebio humoristička sredstva u oslikavanju scena i likova. Povampireni đakon Škoranca prikazuje se samo ljudima koji su zastrašeni verovanjem da će se on povampiriti. Ne javlja se obesnim manastirskim đacima koji krše uvete manastira i iskradaju se noću da bi pili i zabavljali se (i to u noći – „u vampirsko vreme“, čak ni kada prelaze preko ograde groblja gde se vampir tradicionalno pojavljuje), niti hajduku Todorinu Drakčeviću koji je prerušen ušao u manastir i opljačkao ga, koristeći opštu uzbunu i strah koji je vladao u manastiru uzrokovan iščekivanjem povampirenog đakona. Pisac je uveo obrnutu vrednost gde je strah od vampira drastično manji od želje za zabavom i pićem, i lika koji osporava postojanje demonskih sila, i samim tim na veoma očigledan način negira postojanje natprirodnog.

Na neki način, sujeverje se može donekle opravdati (verovanje u bilo koju religiju može se nazvati sujeverjem). Međutim, korišćenje sujeverja kod ljudi za iskorišćavanje istih, ili prikrivanje određenih nelegalnih ili nemoralnih radnji ozbiljnija je, ali ovozemaljska stvar i radnja.

U pripovetkama XIX veka pojavljuje se vampir kao maska za prikrivanje istine o onome što se stvarno dogodilo. Ponekad je i sam čitalac uveren neposredno do kraja da je radnja u pripoveci natprirodna tj. delo vampira.

U pripovetkama Brata Mata Milovana Glišića i Seoska osuda na smrt novoga vukodlaka Vuka Vrčevića, vampir je iskorišćen kao priča za sujevernu okolinu da bi se sakrila istina. Vuk Vrčević na kraju kažnjava trudnu udovicu Đurđu i njenog krštenog kuma Milovana zbog grešne veze i obmane okoline. Njih dvoje su osuđeni na smrt. Iako grešni, od pisca nisu dobili šansu da ponovo ožive i zbog svog greha i nasilne smrti povampire se u nekoj drugoj pripoveci. Milovan Glišić se držao znanja o tradicionalnom verovanju Srba u demone i vampire, pa je u pripoveci Brata Mata, kao i u ostalim pripovetkama vampirske tematike, navodio dosta folklornih verovanja, dok je pričao priču o lažnom vampiru. I ovde je, kao i u pripoveci Vuka Vrčevića, vampir iskorišćen kao maska za prikrivanje zabranjene veze jedne udovice. U patrijahalnim vremenima, naročito u seoskim sredinama kakve opisuje Glišić, život udovica je pomno praćen i od zajednice strogo je osuđivan svaki njihov kontakt sa bilo kojim muškarcem posle muževljeve smrti. Zato se kao najbolja laž koristila priča o povampirenom mužu koji posećuje svoju udovicu. Naročito je ta priča bila preko potrebna ako udovica ostane u drugom stanju. Milovan Glišić nije kaznio svoje „grešnike“ kao što je Vuk Vrčević u svojoj pripoveci učinio. Njegov lažni vampir Mata oženio je udovicu svog pokojnog brata Janka, skrivajući se „pod njegovim pokrovom“. Sam pisac na kraju pripovetke obraća se čitaocu i govori o istinitoj ljubavi Mate i Smilje i „presnoj laži“ gde se „Janko povampirio“. „Mato je bio taj vampir!“ Motiv lažnog vampira Milovan Glišić je obradio na drugačiji način (u drugačiju svrhu) u Raspisu. Prerušavanje u vampira je iskorišćeno za krađu konja i ismevanje razmetljivog kapetana, jedog od malobrojnih likova u delu koji nema uvid u spletku. Čitalac prisustvuje priređivanju čitave spletke i od početka je upućen u motiv lažnog vampira.

Metamorfoze vampire kroz vekove

Pišući o vampiru, književnici su ga mnogo puta preoblikovali kroz vekove. Vampir je prolazio kroz metamorfoze od htonskog bića i duha pokojnog zlog pretka koga su se svi plašili i opisivali ga kao nadutu mešinu, do vampira koji se čitav pretvorio u erotsko i počeo da se „rađa“ i kao žena. Simo Matavulj u pripoveci Priviđenje našeg džentlmena svom junaku predstavlja ženu vampiricu. Vampir je nastavio da inspiriše književnike, ali mu je konkurenciju uspostavila žena vampir. Ona poseduje nestvarnu lepotu i unutrašnju energiju koju crpe iz muškaraca koje zavodi i ubija, poput Lilit, po jevrejskom verovanju Adamove prve žene, po verovanjima iz Mesopotamije – boginje smrti. Po osnovnim odlikama vampirica u književnosti i u filmskim ostvarenjima, veoma je slična Lilit – vampirice predstavljaju mračnu, potisnutu stranu ljudskog karaktera. Po nekim predanjima Lilit je pobegla iz Raja napuštajući Adama koji nije mogao da zadovolji njene seksualne zahteve i vodila ljubav s demonima rađajući im decu. Otuda razni mitovi i priče o ženama vampiricama koje crpu energiju iz svojih potencijalnih žrtava muškaraca kroz seksualni čin.

Momčilo Nastasijević u pripoveci Rodoslov loze Vampira obrađuje temu posledice sujeverja koje se prenelo i u XX vek. Između ostalog, govori i o sudbini ženskih potomaka odbačene porodice Vampirović. Zbog svoje „nečiste, demonske krvi“ čitava porodica je odbačena. Svi su imali crveni beleg na licu ili vratu, pa se zbog tog „neobjašnjivog fenomena“ u sujevernom kraju smatralo da su u sebi nosili krv vampira. Nastasijević je opisao intezitet otuđenosti, ali nijedan pomenuti muški lik nije bio u toj meri odbačen i maltretiran koliko ženski potomci. Sve su imale pečat na vratu, koji je za njih značio prokletstvo. „Iako lepe niko ih nije hteo!“ Ljubili su ih prosjaci i razbojnici, opijale su se i bile prebijane, ljubljene i odbacivane, ostavljene da se sramno bude na drumovima posle pijanih noći i batina. Niko se nije usuđivao da ih u njihovim bludnim radnjama prekine. Živele su nečasno i otkinule se u zaborav, dok su muški naslednici uspevali da ostave potomstvo i nekako prežive u dalekim kućicama na neplodnoj zemlji, odbačeni od čitave zajednice zbog prostog sujeverja, sa grehom otaca koji „pritiska dušu“. Nastasijević govori o štetnosti sujeverja po pojedince i zajednicu, ali i koliko je isto to sujeverje nastavilo svoj uticaj u seoskim sredinama i kod neobrazovanih u Srbiji. Ono i danas postoji u nekim krajevima naše otadžbine, gde se zadržalo verovanje u demonska bića i moć natprirodnih sila koje „deluju“ kao u stara vremena slovenskog paganstva. Da li su ta verovanja zadržana da bi se nastavila tradicija (kao što su se mnogi paganski obredi zadržali prilagođeni u hrišćanske rituale, praznike i verovanja), ili je sujeverje opstalo da bi ljudima pružilo nadu i objašnjenje za njihove sudbine, poput hrišćanske religije, teško je zaključiti. Kada im hrišćanski Bog ne pomogne, ljudi se okreću drugim „alternativnim rešenjima“ za svoje probleme, tražeći nadu koja je jedina ostala u „Pandorinoj kutiji“ religije, mita, sujeverja.

 

Na velika vrata, u srpsku književnost, vratio se vampir sa veoma uspešnim romanom Mirjane Novaković Strah i njegov sluga. Vest o „pojavljivanju“ vampira u Srbiji u XVIII veku pročula se čak do Beča, ali i malo dalje: do samog Đavola, koji se na ove glasine ostavio svog višemilenijumskog posla i došao u Srbiju prestravljen ovim demonima. Đavo je ustajanje mrtvaka iz grobova povezao sa hrišćanskom dogmom o Strašnom sudu, tj. drugom dolasku Hrista na ovaj svet. Kako je i sam Đavo kreacija hrišćanske religije, po svim pravilima on se u ovom romanu i odnosi prema sujeverju kao ozbiljnoj stvari. Njegov strah se uz dozu humora naslonio na pripovetke Milovana Glišića i opšti strah koji vlada u svetu stvorenom u njima.

Sava Savanović je još jednom zaintrigirao srpske čitaoce. Postajući simbol, dokaz da postoji smrt tela ali čovekovih dela ne. Samo najbolja i najgora dela čovekova ostavljaju posledicu na budućnost, unapređujući je ili unazađujući. Zato vampira možemo sagledati i kao metaforu za zlo delo čovekovo, za demone koji su izašli iz njega da prošetaju okolo, jer zlo ne voli skrovitost. Njihova vidljivost je zla kob čovečanstva.

Milovan Glišić je verovao da je sav ponor u čoveku i da je zbog toga čovek najfantastičnije biće u prirodi. „Pakao je tamo gde si ti!…“ Utvare se komešaju u čoveku i pokadkad koja uspe da pronađe put i „postane vampir“ svojim bližnjima. Svesni da je vreme učinilo svoje i željni promena uzeli su nove oblike, promenili strategiju, ali je mitska žeđ u njima ostala ista.

Literatura

Radin, A. (1996). Motiv vampira u mitu i knjižavnosti, Beograd : Prosveta.
Čajkanović, V. (1994). Sabrana dela iz srpske religije i mitologije (II i V knjiga), Beograd : Srpska književna zadruga.
Bandić, D. (1990). Carstvo zemaljsko i carstvo nebesko, Beograd : Biblioteka XX vek.
Eraković, R. (2009). Skice rubnih prostora književnog nasleđa. Beograd : Službeni glasnik.
Glišić, M. (2003). Izabrane pripovetke, priredio Jerkov, A. Draganić : Beograd.
Matavulj, S. (2007). Pripovetke II, urednici: Pijanović, P. i Višnjić, Č. Beograd : Zavod za udžbenike.
Nastasijević, M. (1991). Proza, urednik: Petković, N. Beograd : Srpska književna zadruga.
Novaković M. (2000). Strah i njegov sluga, Beograd : Beoprint.

Svi znamo za ,,Hamleta” i zasigurno smo se susreli sa njim kroz školovanje. Pa ipak, ljudi neretko zaboravljaju da je ovo delo protkano neizostavnom fantastikom.

Autor ove tragedije jeste Vilijam Šekspir, engleski pesnik, glumac i najveći dramski pisac svih vremena čije se pozorišne predstave često izvode i danas. Poznatu dramu ,,Hamlet” u 5 činova napisao je na samom početku 17. veka. Radnja dela dešava se u Danskoj, jer je tadašnji zakon zabranjivao spominjanje plemstva Velike Britanije, tako da je Hamlet po zamisli alegorija na tadašnju vlast i sistem, zbog čeka su Šekspirova dela okrakterisana kao kontrovezna u vreme njegovog stvaralaštva.

Već na početku dela, susrećemo se sa fanastičnim motivom ,,Hamleta” koji čini srž zapleta. Naime, duh pokojnog kralja Hamleta, oca mladog Hamleta, počeo je da se pojavljuje posle ponoći u svom zamku odeven u ratničko odelo, sa maršalskim štapom u ruci. Stražari su pokušali da zaustave duha i da porazgovaraju sa njim, ali neuspešno. Oni su potom govorili o kraljevoj pobedi u borbi sa Norvežanima te mogućoj osveti Norveške koju najavljuju razne prirodne pojave.  Ipak, on se ponovo pojavljuje, ali ni ovaj put ne uspevaju da ga nateraju da progovori zbog kukurikanja petla u zoru koje je oteralo prikazu. Pošto su stražari utvrdili da im se ne priviđa, odlučili su da svoje iskustvo podele sa mladim Hamletom, kraljevim sinom, koji je još uvek duboko žalio za svojim ocem.

Nakon što sazna za duha svog oca, Hamlet odlučuje da ga sa stražarima sačeka te popriča sa njim. Te noći ponovo se pojavila prikaza koja je dala Hamletu znak da dodje da razgovaraju nasamo. Prikaza mu se predstavila ocem, da je osuđen da luta noću luta, a danju gladuje, i žedni u ognju sve dok se ne očiste njegovi grehovi. Sprečen je da otkriva tajne svoje tamnice, ali one bi svakog prenerazile. Otkrio mu je da ga je ubio brat, sadašnji kralj i muž njegove udovice, Hamletove majke. Sipao mu je otrov u uši dok je spavao, a potom mu sve ukrao. Rekao je Hamletu da, ako ima srca, ne dopusti da zlodela koja su mu se desila prođu nekažnjeno, ali da ne radi protiv majke, jer će nju nebo i trnje u grudima kazniti. Hamlet odlučuje da se osveti svom stricu.

Duh u ovom delu stvara zaplet, otkriva istinu nakon koje se sve menja. Skida veo tajne sa svog ubistva i sinovljevu tugu pretvara u bes koji na kraju prouzrokuje potpuni haos pa čak i istorijski preokret. Takođe, on nagoveštava muke pakla u kojem se nalazi, patnje koje su ljudima nerazjašnjene. Zašto baš duh? Zato što se tako dobro sakrivena istina mogla saznati samo uz pomoć viših sila. Zločin novog kralja bio je bez svedoka, lukavo urađen i bez mogućnosti da ga išta na ovom svetu otkrije. Međutim, duh kralja Hamleta uspeo je da mu pokvari igru.

Šekspir je voleo fantastične motive i često ih je koristio u svojim delima. Posebno je upotrebljavao motiv duha koji se, sem u ,,Hamletu”, može pronaći i u njegovim drugim dramama poput ,,Bure” i ,,Sna letnje noći”. Začinio je mnoge radove fantastikom što se pokazalo kao odličan recept za dobra i dugotrajna dela.

Činjenica da je kralj Hamlet spavao tokom svog trovanja, govori nam da je svog ubicu otkrio tek na onom svetu, odnosno, da je posle smrti video ono što na Zemlji nije mogao. Motiv duha i ko je taj duh zapravo, predstavlja nam vodiča kroz delo, daje nam potreban kontekst i otkriva čitaocu svirepo ubistvo posredstvom nečeg onostranog, čudesnog i misterioznog. Šekspir nam je time hteo reći da svako zlodelo ima svedoka, samo je pitanje da li se on nalazi na ovom ili na onom svetu. Isto tako, kroz delo pokazuje da će svako biti kažnjen za grehove u nekom trenutku ma gde to bilo.

Kao što je rečeno, kralj je tokom svog ubistva spavao, a u zamku se kao duh pojavljuje obučen u ratničko odelo. Njegova odeća nagoveštava nam borbu, stradanje i osvetu. Takođe, ukazuje nam na dolazeću veliku promenu koja često proistekne iz krvoprolića. Iako mrtav, on učestvuje u ratu, stvara i razbuktava Hamletovu mržnju i želju za pravdom koja se ne može dobiti mirnim putem. Poput sina, želi da novi kralj plati za svoje zločine, zbog toga i odlučuje da se vrati na Zemlju i oktrije veo tajne. Spreman je na haos i ne strepi od njega.

Još jedan fantastični motiv u ,,Hamletu” jeste cveće koje je Ofelija podelila odgovarajućim osobama pred svoju smrt. Svaki ima skriveno značenje. Ruzmarin koji znači sećanje i koji se koristi za svadbe i pogrebe daje svom bratu, Laertu. Mirođiju i kandiliku koje znače laskanje i neverstvo daruje kralju. Rutvica, trava milosti nedeljne, označava tugu i kajanje; jednu daje kraljici da bi je nosila u znak kajanja, a jednu ostavlja sebi zbog tuge. Cvet dan i noć označava ljubavne misli te ga ona ostavlja sebi i stavlja u nedra. Isto radi i sa krasuljkom koji znači pretvaranje. Ljubičice koje znače vernost ne može nikome dati jer su sve uvele onda kada je njen otac, Polonije, umro. Ovim darivanjem Ofelija zauvek pečati obeležja glavnih junaka koja će ih večno označavati. Proklinje sudbinu i skida njihove maske, a ubrzo potom gubi svoj život u reci i postaje nevina žrtva buktajućeg zla koje vlada u njenom zavičaju. I Ofelija i Hamlet pate zbog ubistava svojih očeva, ali se sa tugom bore na drugačiji način. Oni su simbol borbe i predaje, osvete i oproštaja. Cveće koje označava lepotu i nevinost ukazuje na Ofelijin kraj, mirno povlačenje, udaljavanje od svega zlog i nečistog i definiše likove. Isto tako, duh je ovde vrsta instrumenta kojim se otkrivaju neke naizgled nevidljive stvari poput predstojećih ubistava, Hamletove osvete i njegovog upadanja u ludilo.

Ovo delo nam govori i da velikim nesrećama često prethode neke mistične pojave. Na početku dela se pominju neobični događaji koji su prethodili padu Cezara, otvaranje grobova i ječanje mrtvaka, komete vatrenog repa po ulicama Rima, rosa od krvi, pomračenje Meseca. Horacio, Hamletov prijatelj, poredi ih sa pojavama koje se dešavaju u Danskoj i poput glasnika najavljuju strahote koje će pogoditi njihov zavičaj i ljude kada dođe vreme za osvetu mladog Norvežanina, princa Fortinbrasa. Međutim, neprilike nisu prethodile njegovoj osveti, već kraju danske dinastije za koji su zaslužni upravo članovi iste. Nakon tog kraha, Fortinbras mirnim putem preuzima vlast, što pokazuje da tajanstvena dešavanja prethode i dolasku novih vladara i novim sudbinama naroda, isto kao što su prethodila dolasku Oktavijana Avgusta na vlast i osnivanju Rimskog carstva nakon pada Cezara.

Bez duha, ,,Hamlet” ne bi postojao. Sudbine glavnih likova bi bile drugačije kao i sudbina čitave Danske. On upravljaja radnjom i oblikuje je kroz celo delo. Ovaj fantastični motiv je neizostavan i suštinski bitan, stoga je prava šteta što se retko govori o značaju fantastike u navedenom delu. Ipak, dobro je što se vrednost ove drame i dalje prepoznaje i ceni, jer ,,Hamlet” je knjiga koju svako treba da pročita barem jednom u životu.