Blog

IZVEŠTAJ SA PROMOCIJE AVKF

Posted on by Lazar Vuković

Vest da će AVKF predstaviti svoja izdanja pred niškom publikom dočekao sam sa velikom radošću. Jasno je da je epidemija poremetila mnoge planove i aktivnosti i da su nam ovakva druženja itekako potrebna. No, da krenemo redom.

Promocija je zakazana za 11. septembar (neobične li simbolike). Glavni program u klubu Labeerinth, poznatom i po održavanju književnih večeri (kojima sam redovno prisustvovao pre epidemije) počinjao je u 18.00 časova. Ali, za mene je druženje sa kolegama fantastičarima Dejanom Sklizovićem, Biljanom Golić i Nemanjom Pavlovićem započelo nekoliko sati ranije u Nišlijskoj mehani, gde nam je Bilja predstavila plan i program promocije. Vreme je proteklo u ćaskanju o aktuelnim temama vezanim za fantastiku, stripove i za druga interesovanja. Šone Jevtić nam se pridružio nešto kasnije i zajedno smo otišli do odredišta. Tamo nas je čekala Mira Satarić kojoj su u pomoć priskočili suprug Vlade Satarić i koleginica Jela Konstantinović u svojstvu fotografa. Iskoristiću priliku da im se u ime celog udruženja zahvalim na izdvojenom vremenu i sjajnim fotografijama. Ubrzo su nam se pridružili i naši stari znanci Sneža Bookwitch i Aleksandar Stojanović, kolega po peru.

Milica Vučković, voditeljka programa i saradnica, otvorila je književno veče kratkim predstavljanjem istorije udruženja i njegovih ciljeva. Reč je dala Biljani Golić koja je predstavila prvi broj časopisa raznovrsne tematike. Časopis “Tanka linija fantastičnog” poslužio je kao opšti uvod u fantastiku, jer su u njemu tekstovi vezani za sve oblasti fantastike. Drugi broj, vezan za epsku fantastiku, i treći, sa tematikom spejs opere, možemo uskoro da očekujemo.

Zatim je na red došlo predstavljanje dva romana iz edicije Zov Heroja, “Ukradeni Bog” Nemanje D. Pavlovića i “Mesečev ratnik” Stefana Mijatovića. Bilja je pričala o “Ukradenom bogu”, za koji je istakla da je pravi primer visoke fantastike u duhu zapadnoevropske književne baštine, kao i o radu sa Nemanjom. Otkrila nam je da je drugi deo u procesu uređivanja i da ga možemo očekivati relativno skoro. Pošto ih oboje znamo kao dobre zezatore, što se može videti na live streamovima, ni ovde nije prošlo bez Nemanjinih upadica koje su izazvale salve smeha. Mira je preuzela priču o “Mesečevom ratniku” i napomenula da je ovaj roman, iako objavljen u ediciji Zov Heroja, zapravo pseudoistorijski roman sa elementima vojne fantastike, date kroz prizmu unutrašnje borbe glavnog lika. Ovaj roman, pun mudrosti i maštovito opisanih scena borbe, osvojio je srca čitalaca. Sa zadovoljstvom mogu da kažem da Stef trenutno piše drugi deo, “Senku Opsenara”, u kome ćemo saznati više o ovom mističnom redu.

Posle epske, na red je došla naučna fantastika i edicija Posle milion godina. Nemanja Pavlović nam je govorio o sajberpank romanu “Pukovniče, stoj!” Mire Satarić. Upoznao nas je sa činjenicom da je Mira verno dočarala svet u koji srljamo, a u kome preovlađuju multinacionalne korporacije i bioinženjering. Potom je na red došao “Dronstad” Nenada Jevtića. Čast da ga predstavi pripala je mojoj malenkosti. Tokom razgovora sa autorom otkrili smo da je ovaj roman unikatan zato što je, na neki način, predvideo apokaliptičnu 2020. godinu i epidemiju sličnu ovoj koju preživljavamo. Pored toga, u njemu je prikazan neki novi model ratovanja, što ga čini prvim objavljenim romanom sf military žanra kod nas. Pohvalio bih Šoneta, jer sam, spremajući se za ovaj prikaz, uvideo da je dosta izučavao vojne taktike i tipove oružja. Prema njegovim rečima, proučavanju je posvetio dve godine pre nego što je počeo da piše roman. Da ovo vreme nije bilo uzaludno potrošeno, uveriće se svi koji ga budu čitali.

O za sada jedinoj objavljenoj knjizi iz edicije Leptirica, „Knjizi odraza“, govorio je Dejan Sklizović. Opisao je Milošev stvaralački stil i priče o sukobu sa entitetima iz koga čovek ne može da izađe kao pobednik, već mora da im se prepusti. Milošu bi sigurno bila čast da zna da ga je Sklizović uporedio sa Tomasom Ligotijem, jednim od najvećih pisaca horora današnjice.

Na kraju je bilo reči i o novim izdanjima. Pre svega o drugoj knjizi iz edicije Leptirica “Smrtovnica mojih majki” Maje Mitić, kao i o dvema knjigama iz nove edicije Fantastika za džep, “Gospodar vrana” Mire Satarić i “Lica od Magle” Zlatibora Stankovića, koje možemo uskoro da očekujemo i kojima se unapred radujem.

Posle promocije smo nastavili druženje u kafiću, gde smo u prijateljskoj atmosferi vodili razgovore o raznoraznim temama iz domena fantastike i domaćeg stvaralaštva.

Zadovoljan sam što smo posle dugo vremena počeli sa promocijom našeg rada i raduje me što su Stoperi najavili još jednu promociju u Nišu (o datumu ćemo biti blagovremeno obavešteni).

Izdanje AVKF-a možete kupiti putem sajta ili u najbližoj knjižari. Dobra vest za potencijalne kupce iz Niša je to što kod sebe imam par primeraka od svake knjige, što može smanjiti vreme čekanja na isporuku. Za one koji bi da prelistaju knjige pre nego što se odluče da ih kupe, ostavili smo po jedan primerak u kafeu Labeerint da u njih zavirite uz jutarnju kaficu ili popodnevno pivo.

Demonik (2021) – Kako se od Orsona Velsa postaje M. Najt Šajamalanom

Posted on by Nikola Jović

Postojalo je vreme kada je pomen imena Nila Blomkampa budilo uzbuđenje, pa i nadu. Sa Čapijem se činilo da je došlo do blagog zastoja, slučaj zvezde koja je zasijala prerano, ali koja će, kao u slučaju Orsona Velsa, na primer, poput vode naći svoj put i poteći opet. Najavom Demonika, pa donekle i u prvoj polovini filma, osetio te iste emocije, kao i u isčekivanju njegovog drugog dugometražnog filma Jelisej (Elysium, 2013.), ali što je više film odmicao, postajalo mi je jasnije koliko se po jutru dan uopšte ne poznaje.

Teško je opisati, onima koji to nisu posvedočili, koliko se nade ulagalo u Nila Blomkampa. Na trenutak mi je palo napamet koliko u prilog tome govori činjenica da se kada je Spajk Li pre deset godina pravio svoju listu najbinijih filmova za pogledati u istoriji svetske kinematografije na toj listi našao i Nilov prvenac Distrikt 9 (2009.), ali onda sam se setio da je prošlo nekoliko decenija od vremena kada je Spajk bio lice filmske revolucije i promena, tako da to možda nije najbolja ideja, ali hajde da to ilustrujemo ovako. Između utakmica New York Knicks-a i po kojeg flertovanja sa teorijama zavere, Spajk je isto tako pokrenuo i revoluciju u američkom nezavisnom filmu menjajući ga zauvek, adresirajući pitanja za koja studiji nisu imali hrabrosti, a može se reći i da je lično odgovoran za karijere: Samjuel L. Džeksona, Džon Turturoa, Denzel Vašingtona i mnogih drugih. Takođe je i profesor na jednoj od najprestižnijih filmskih akademija gde je ranije i sam pohađao nastavu velikana kao što su Martin Skorseze i Oliver Stoun, drugim rečima: čovek je video sve (!), i uprkos tom iskustvu (ili baš zbog njega), bilo je dovoljno jedno gledanje Nilovog prvog filma kako bi u njemu video budućnost. Ko god je u tom periodu 2010/11. kao početnik u toj oblasti, želeo da nauči neke nove trikove u Adobejevom programskom paketu za montažu i vizualne efekte, to je činio gledajući Jutjub tutorijale u desert delova, pokušavajući da napravi uverljiv prikaz kreš-zuma na svemirski brod iz Distrikt 9 kako lebdi iznad pejzaža njihovog komšiluka.

Film je bio sirov, prizeman, autentičan i uverljiv, ali se bavio velikim temama i nije bio sramežljiv da istovremeno puca naveliko i pokuša da razume ono nepoznato. To je bila dobitna kombinacija koja je na keca kupila i Piter Džeksona i Ridli Skota, koji su odmah potraživali Nilovu pomoć ne bi li radio sa njima na njihovim sledećim projektima, jer svako želi da investira u budućnost. Čak je i Eminem u jednom trenutku trebalo da zaigra u njegovom drugom filmu, zamalo vraćajući poznatog repera na veliko platno posle deset godina od njegovog prvog i jednog pojavljivanja na filmu. Majkrosoft je trebalo da zakorači u svet filma sa adaptacijom video igre Halo, koji bi ekranizovao upravo Nil. To je sve bilo pre tačno desert godina. Ako je toliko uzbuđenja i dobre volje zadesilo jednog čoveka, kako je onda moguće da u trenutku pisanja ovog prikaza, neko uopšte misli ili oseća potrebu da njegovu ličnost treba kontekstualizovati i na njega se podsetiti; ne bi li neko takav dizao prašinu samo najobičnijom najavom?

Pre deset godina da, ali onda se dogodio Jelisej koji iako jeste bio pozitivno primljen, svakako jeste ostavio značajno slabiji utisak, a odmah zatim i Čapi, koji je dobio znatno manje simpatija čak i od Jeliseja. Taj neuspeh je sve buduće panove (a bilo ih je mnogo) bacio u vodu, i nismo videli ništa od Nila poslednjih 5 godina. Sada se vraća u nezavisnoj produkciji: ponovo svedeno, sa minimalnim sredstvima, nepoznatim glumcima, i ponovo sirovo; ali umesto da se vrati u formu, Blomkamp je snimio verovatno najgovori film u njegovoj dosadašnjoj karijeri.

 

Kroz priču nas vodi Karli, koja se polako približava svojoj srednjoj dobi, ali joj poziv prijatelja iz mladosti po imenu Martin, vraća uspomene na događaje iz tog perioda koje je duboko želela da potisne. Ubrzo saznaje da je Martin bio kontaktiran od strane medicinskog istraživačkog instituta koji vrši nekakve eksperimente, i da je tokom eksperimenata video Karlinu majku koja je, nakon nesreće koja im se zadesila u mladosti, bila decenijama u zatvoru i sada se nalazi u komi, a eksperimenti se vrše nad njom. Ubrzo predsatvnici instituta stupaju u vezu sa Karli, obaveštavajući je da njena majka želi da razovara sa njom, ali ona je u potpunosti na aparatima bez moći govora, a jedini način komunikacije sa njom je putem direktne veze sa njenim umom. Zato će, kako bi uspstavili kontakt, medinski istraživači instituta načiniti volumetrijski zapis Karline pojave, praveći njenu digitalnu kopiju i smeštajući je direktno u um njene majke. Do tada smo bili pod utiskom da je njena majka slučaj psihopate, ozbiljne serijske ubice, ali kroz provđenje vremena u njenoj glavi, uviđamo da se možda ipak ne radi mentalnom stanju, već da su po sredi više demonske sile koje vuku konce.

Kao što rekoh na početku, isprva je ovo delovalo donekle obećavajuće: potencijal neuronskih mreža trenutno zaokuplja pažnju naučnika i filozofa širom celog sveta, VR tehnologija je na svom vrhuncu kao i glič estetika koja je ključan estetski motiv u ovom filmu, i bilo je vreme da im neko priđe i oneobiči ih iz jednog dugačijeg ugla i isprva Blomkap to i pokušava. Digitalizacija umskog prostora Karline majke podseća na video igre ranih dvehiljaditih, poput Simsa, koristeći ovaj izgled kao reprezentaciju sećanja koja polako odumiru, ili se mešaju i menjaju (poput fragmentacije fotografija na memorijskoj kartici kada različite fogografije počnu da se kombinuju glič efektima) odajući jedan osećaj za koji se može reći da je: uncanny. Prava sećanja koje sama Karli ima, imaju jedan distinktivan osećaj kao narativne scene pre misije u video igri ili kao da donekle evocira VHS estetiku, samo u super usporenom snimku, jasno beležeći deliće sekunde koji u njenom umu traju kao večnost (trenutak kada hapse njenu majku na priemr). U tom smislu je film donekle oneobičio kliše pristup digitalizovanju ljudi u drugi svet, sa tim nedostacima ga približavajući našim predubeđenjima o jednom takvom prostoru, ali je to daleko od inventivnog.

S druge strane, ovo je horor film o posednutosti od strane demonskih sila, žanr koji je umnogome istrošen, ali u kombinaciji sa ovom savremenom tehnologijom na trenutke deluje uzbudljivo, pogotovo kada na scenu stupe militantni medicinski hakeri-sveštenici (da, uopšte se ne šalim!). Sa ovim poslednjim reklo bi se da se radi o dobrom palpu, ali ruku na srce, ovo je loše čak i u tom ključu. Ako bismo ga ocenjivali isključivo po svojoj neobičnosti, tu nije preterano maštovit jer ne uspeva da iscrpi potencijal elemenata na kojima se priča temelji (demonska posednustost i mocap neuronske mreže).

Dva glavna elementa ovde rade jedan protiv drugih: deo o digitalizaciji i smeštanju u nečiji um, potpuno je hendikepiran i nerazrađen, a čitav katoličanski horor deo je primesom tehnologije oslabljen ostavljajući neki utisak palpa (iako je čitav film preozbiljan da bi se čitao iz tog ključa) koji nije odveden na dovoljno maštovitu razinu blesavosti da bi se opravdao kao efektan postupak. Sama priča je nejasna, motivi nisu najjasniji, likovi su puke ljušture bez identiteta, film je sam po sebi zbunjen koju emociju želi da iskomunicira u kom trenutku, na kraju nas ostavljajući bez ikakvog zaključka. Kombinovanjem oklutnog sa savremenim neuro-tehnologijama učinio je nešto gore nego da je snimio osrednji film u samo jednom od ta dva žanra. Najavio je nešto neobično, a onda nije ništa napravio od toga, u tu modlu smeštajuću najbljutaviju priču i čineći da film od sat i četrdeset četiri minuta istovremeno deluje iskasapljeno i prekratko, a u isto vreme predugačko i dosadno.

Iskreno sam želeo da mi se dopadne ovaj film, možda čak i više nego što je fer za očekivati od nekoga, ali ovog puta je Nil ozbiljno podbacio. Ranije, čak i ukoliko nije delovalo savršeno, i dalje se promišljanje o sadašnjem socio-ekonomskom trenutku mogao isčitati iz njegovih filmova, i bilo je pokušaja da se razmišlja o tehnologiji jedan korak unapred. Ovde ni taj kriterijum nije ispunio, popunjavajući praznine prostim gimicima demonskog katoličanskog horor filma, koji su odavno istrošeni. U ovakvoj postavci ni za šta se ne može reći da je vizionarski: više je Šamalanovski, i to je izgleda sudbina koju dele. Obojica su prerano bili proglašeni budućim klasicima, da bi ih to odvelo do izgnanstva iz mejstrima i nateralo ih da o svom trošku produciraju čudnjikave high concept filmove, samo dok je Šajmalan svoj brend izgradio na podvalama u poslednjem trenutku, Distrikt 9 obilovao je sa toliko teksta i podteksta o našem svetu, kao i o onom nepoznatom da nas je izgleda sve naveo na pogrešan set premisa: da je svo to obilje najava mogućih ostvarenja koja tek dolaze. Možda je, naprotiv, Distrikt 9 bio pun izobilja ne zato što čovek iza njega ima još mnogo toga da nam pruži, već je pun baš zato što nam je apsolutno sve pružio, i ne ostaje mu više ni jedan kec u rukavu kojim bi nas mogao iznenaditi. Kažem možda, zato što se i dalje nadam da nisam u pravu.

Fantastični podvodni svet

Posted on by Maša Perić

Mnogi pisci naučne fantastike pišući o neistraženim daljinama, proučavanju svakolikih svetova i izvora opasnosti, neretko za samu žižu mističnog i stranog biraju dubine svemira. U njih se šalju brodovi sa putnicima i naučnicima, one predstavljaju tajanstvenu pretnju po planetu Zemlju. Iz kosmosa preteći pristižu agresivni vanzemaljci i oblici života nepoznati čoveku i njegovoj planeti.

 

No, malo njih obraća pažnju na dubine okeana. U međuvremenu, oni nisu mnogo proučavani za razliku od svemira, a u njima žive ništa manje opasna fantastična stvorenja – kako u stvarnosti, tako i u književnosti. Pa zašto se onda ne podsetiti knjiga o opasnom i mračnom podvodnom svetu.

Starfish, Peter Watts

Verovatno jedan od boljih savremenih pisaca fantastike, koji je pisao o podvodnom svetu je hidrobiolog Piter Vots.

Starfish, prvi deo trilogije Rifters, mračni je sajberpank, koji opisuje rad istraživačke platforme, koja se nalazi na dubokom grebenu.

Tamo je otkrivena čudna anomalija – morski svet, obično mali i slab, koji narasta do ogromnih veličina. Zašto se to dešava na ovoj tački okeana? Zar iza ovoga ne stoji pretnja čitavom čovečanstvu? I da li će istraživači koji rade na platformi postati kliconoše ove pretnje?

Zanimljivo je da je Vots, završivši trilogiju o dubinama mora, počeo pisati ciklus knjiga o dubinama svemira Firefall, koja dosad ima dva objavljena dela. Obe su napisane u stilu koji odgovara profesiji autora – njegove knjige liče na naučnopopularnu literaturu, prožetu velikolepnim zapletom.

 

The Swarm, Frank Schätzing

Stolećima se ljudi hrane morskim plodovima. Stolećima su ljudi širom sveta lovili ribu, lovili kitove i jastoge, brali morske trave i skupljali školjke… I uvek su to uzimali zdravo za gotovo, kao da su to bezumna stvorenja koja su jednostavno stvorena da budu hrana ljudima.

Otpad je bačen u more, nafta je uklonjena iz mora, koga briga ako se malo prolije pored cevi? I niko nije pomislio da bi se more moglo osvetiti. The Swarm, nemačkog autora Šetcinga, govori upravo o tome – o trenutku kada se more počelo svetiti. Otrovne meduze pojavljuju se u velikom broju na plažama, grabežljivi crvi ometaju platforme za proizvodnju nafte, mirni kitovi polude i počinju napadati brodove – svakog meseca u svetu se događa sve više čudnih incidenata koji su izgleda međusobno povezani.

Ovo delo predstavlja obiman roman sa mnogo priča, koji daje osvrt na globalnu katastrofu sa stanovišta različitih ljudi iz različitih zemalja.

 

20000 milja pod morem, Žil Vern

Vern je bio jedan od prvih koji je opisao najrasprostranjenije moderne zaplete u naučnoj fantastici, postavljajući temelje ovog žanra. A istovremeno je predvideo mnoge savremene izume – svemirske brodove, batiskafe, svemirska odela… U knjizi Put oko Meseca dao je opise putovanja u svemir, dok u delu 20000 milja pod morem opisuje podmornice. Nažalost, proučavanje okeana nije toliko rasprostranjeno u literaturi kao drugi motivi i momenti iz njegovih knjiga.

Ovo delo prati avanture francuskog naučnika, koji se nakon brodoloma našao na otvorenom moru, gde ga je pokupio kapetan podmornice. Na kojoj je oplovio 20000 milja, pošto je bio u podvodnim šumama, na divljim ostrvima, u potonuloj Atlantidi i u neotkrivenim drevnim pećinama.

 

The Kraken Wakes, John Wyndham

Džon Vindam poznat je kao autor klasičnog dela fantastike – Dan trifida, gde su Zemlju nakon snažnog meteorskog pljuska uhvatile grabežljive biljke. Kraken, napisan dve godine kasnije, veoma je sličan prethodno pomenutom delu. Na isti način, problemi čovečanstva počinju nakon čudnog pljuska meteora, ovaj put je sa sobom doveo vanzemaljske brodove, čiji su stanovnici odlučili kolonizovati Zemlju. Za život im je potreban veliki pritisak, a naselili su se u najdubljim delovima okeana. Za miran život, potrebno je da eliminišu dosadne parazite, što je ubrzo dovelo do rata između njih i ljudi.

Na isti način, radnja predstavljena očima običnog čoveka, koji nije u stanju da se nekako odupre nadolazećoj apokalipsi – ovoga puta novinara koji je prvi primetio i opisao čudnu pojavu na nebu. Slično, Zemlja je skoro potpuno uništena. Isto tako, knjiga se lako čita i zaplet je zanimljiv.

 

Deep Storm, Lincoln Child

Radnja romana nedovoljno poznatog američkog pisca naučne fantastike, pomalo liči na The Swarm Frenka Šetcinga.

Nešto se neobično počelo događati na morskom dnu. Nešto čudno počelo je da se uzdiže iz dubine, pokušavajući da nanese štetu čovečanstvu. Kod stanovnika podvodne istraživačke stanice pronađen je nepoznati virus čiji su simptomi neverovatno raznoliki. Da bi ga proučio, tamo stiže glavni junak, doktor po zanimanju. Međutim, stanica ne žuri da otkrije svoje tajne. A ima ih mnogo, svaka stranica od postojanja samog istraživanja do detalja o radu naučnika je strogo poverljiva. Vojska, koja sve kontroliše, ne žuri sa razmenom podataka, a tajna pronađena na dnu se može pokazati kao mnogo veća pretnja ljudskoj vrsti od nepoznatog virusa.

 

The Dragon in the Sea, Frank Herbert

Frenk Herbert je među ljubiteljima fantastike poznatiji kao autor serijala Dina, koji je postao značajno delo za ovaj žanr.

Malo ljudi se seti njegovih drugih knjiga, a gledajući The Dragon in the Sea, lako je razumeti zašto – težak slog, neispisani svet i krajnje zastarele ideje o budućnosti. U ovoj knjizi nema ničega u čemu je autor bio dobar u svom poznatijem delu. Međutim, The Dragon in the Sea je i dalje dovoljno zanimljiv da se nađe na ovoj listi.

Pre svega, činjenica da glavna opasnost za ljude na dubini nisu nepoznati virusi, druge civilizacije ili zli vanzemaljci, već sama dubina. Neverovatan silina vode, u ograničenim, zatvorenim podmornicama, klaustrofobija i paranoja u glavi su neprijatelji čoveka u okeanu. Oni izazivaju kvar njegove psihe, što dovodi do tužnih posledica.

 

Sfera, Majkl Krajton

Sfera predstavlja knjigu još jednog američkog pisca naučne fantastike, Majkla Krajtona, koji je tokom svoga života napisao mnoge popularne bestselere. Među njima je, na primer, bio i čuveni Park iz doba jure, koji je iznedrio veliku i još uvek živeću filmsku franšizu. Sfera je, takođe, dobila filmsku adaptaciju krajem devedesetih, ali nikada nije stekla popularnost.

Radnja se odvija uobičajenim putem u ovom neobičnom podžanru, proučavanje nepoznatog i verovatno opasnog objekta na dnu okeana. Tim naučnika poslat je da prouči neobičan okrugli objekat otkriven duboko pod vodom, za koji se ispostavilo da je svemirski brod koji je pao na Zemlju pre nekoliko stotina godina i od tada mirno počiva u podmorskom blatu.

 

The Maracot Deep, Arthur Conan Doyle

Na prelazu iz 19. u 20. stoleće, potonula Atlantida uzbudila je umove mnogih stvaralaca. Posebno pisce naučne fantastike, koji su izmišljali sve više varijanti u vezi sa postojanjem ovoga ostrva. Već pomenuti, Žil Vern opisao je to kao beživotnu ruševinu na dnu okeana, Dojl je otišao drugim putem. Radnja ove knjige, poslednjeg velikog autorovog romana, priča priču o ekspediciji profesora Marakota, koji je odlučio da istraži najdublju depresiju na dnu okeana, zaronivši tamo u batisferi. Kao što možete pretpostaviti iz prethodnog pasusa, junaci su tamo zatekli potomke Atlantiđana, koji nisu umrli sa svojim utopljenim gradom, već su se prilagodili životu pod vodom.

Nemnogo čitalaca zna da je Dojl stvorio, ne samo najpoznatijeg književnog detektiva, Holmsa, već i mnoge naučnofantastične priče i romane. Vrlo malo ljudi će se setiti da je autora na kraju života ponela mistika, koja se jasno manifestovala u ovome delu. Toliko živo, da su sovjetski prevodioci čak isekli značajan deo knjige kako ne bi pokvarili imidž pisca kao sledbenika racionalizma. Tek 1990. godine je objavljen celovit prevod ove knjige.

 

Death of the Dragon, Sakjo Komacu

Strogo govoreći, ova knjiga ne kazuje o okeanima i podvodnim opasnostima, već o širim stvarima koje utiču na ceo svet – o nestanku Japana sa lica Zemlje. Međutim, veliki deo njene radnje posvećen je istraživanju podmorja, te sam je uvrstila na ovaj spisak.

Malo ostrvo, beznačajno toliko da dugo nije ni imalo ime, palo je za jednu noć ispod nivoa mora i dalo signal naučnicima koji ga posmatraju – uskoro će se to dogoditi celoj njihovoj zemlji. Čitav Japan polako i neizbežno tone pod vodu, tresući se od zemljotresa i erupcija vulkana. Kako će se ponašati japanski političari kada se pojavi potreba da se iz budžeta države potroši ogroman novac, kako bi se spasilo stanovništvo, a da se istovremeno ne pokrene talas panike? Kako pripremiti ljude za činjenicu da će uskoro ostati bez domovine? Kuda idu izbeglice? Kako će reagovati međunarodna zajednica? Šta će se dogoditi sa kursom jena, umetnošću, kulturom i muzejskim eksponatima? Autor oslikava proces smrti zemlje u najsitnije detalje i iz svih aspekata, ne samo sa stanovišta naučnika, već i sa stanovišta politike, ekonomije i sociologije.

 

Nadam se da vas je ovaj skromni spisak podsetio na neka dela, ili da vas je, pak, podstakao da neko pročitate. Kako Đuzepe Macini reče: More i nebo dva su simbola beskonačnosti.

O ne, pisac više nije pisac?!

Posted on by Jovana Pribić

Zaspao je. Momentalno uzimam u ruke telefon i trudim se da pronađem beleške. Uh, meškolji se. Izgleda da neće biti ništa od mog pisanja ni danas. Ipak, nunanje je upalilo i kroz dve minute ponovo mogu da pišem.

A kako je došlo do ovoga?

Horor svakog fantastičara je sledeći: Konačno si pronašla svoje mesto. Znaš da te ljudi gledaju kao da si pala sa Marsa zato što voliš zmajeve, bitke, čarobnjake. I pritom najčešće pitanje ume da bude: „Koliko ti imaš godina?“

„Imam dovoljno da te …. PIP PIP PIP“, ali to ostaje samo u našim glavama. Eventualno ću još i da odrubim tvoju dok ti se smeškam u lice. Kažem ja, stari smo mi, fantastičari, psihopate.

No, da pređemo na temu.

Ne tako davno, u baš ovoj zemlji Srbiji, izašla sam iz knjigovodstvene agencije i zakoračila tačno u pljusak. Napolju je kiša šikljala i liptala, a posebno ako ste bez kišobrana krenuli van kuće. I izlazim ti ja, sva srećna jer sam otvorila firmu i uspela u svom poduhvatu i odjednom shvatim – koliko sam odrasla.

I to mi se na sekund nije nimalo dopalo. A sasvim niotkuda, pojavi mi se slika iz moje knjige u nastajanju (koju ću jednog dana dovršiti, otprilike kad i Dž. R. R. Martin finišira svoju), kako su ti divlji konji topotom cepali tišinu borove šume. I da ne dužim šta sve ima u toj sceni (jer možda jednog dana i uzmete da pročitate knjigu), ja shvatim koliko mi nedostaje taj svet. Moj svet.

Koliko često sam uvučena u vrtlog realnosti, da ne stižem, jednostavno vremenski ne stižem da pišem, da čitam, da uživam u čitavoj nerealnoj dimenziji (a i ko kaže da je nerealna?)

A sve se ovo dešava ispred jedne od najprometnijih ulica u Zrenjaninu (kao da tamo ima prometnih ulica!) i shvatam koliko sam zapostavila svoju maštu. Jednom sam rekla da i moja mašta ima svoju maštu, koliko sam maštovita.

Shvatate poentu.

I šta se onda desilo?

PRE DVE GODINE

Konačno sam završila fakultet. Sada ću imati vremena da se posvetim onome što želim. Kad hop, jedan posao, drugi posao, beba, treći posao, firma, svaki dan sudovi, veš, usisavanje, trči ‘vamo-trči tamo.

I to je to od istorije.

Uglavnom, postalo je teško. Skoro nesnosno. Povremeno sam napisala nešto za svoju dušu, u isti taj telefon i u iste te beleške, a onda je on naprosto završio karijeru i nije se više palio. A moje priče su otišle u bezdan. Mislim da mi je najgore bilo kada je nestala bajka koju sam pisala za sina. To mi je srce pocepalo, koliko god da zvuči patetično.

I sad jedan povratak u budućnost.

Bio je to maj ove godine, kada sam zaista čvrsto odlučila da ponovo pišem, da svako veče napišem makar nešto. Ne mora čak ni biti fantastičarsko, samo da ne izgubim tu komunikaciju sa sobom, koju sam već tada značajno zanemarivala. Prost razlog – ne postavljanje granica. Htela sam svemu da se dam, i na kraju sam bila sasvim iscepkana kao ličnost, da mi nije ostalo ništa. Ali da ovo ne bi bila autobiografija, želim samo da kažem – u redu je pokleknuti, u redu je nemati vremena, u redu je napraviti pauzu i zaboraviti na tu baš dobru scenu koja ti se javila u toku dana, ali je izvetropirila kada si konačno sela da je zapišeš.

I onda sam shvatila, doslednija sam ako kažem drugima da ću nešto uraditi. Ne znam, oduvek mi je bilo teže da nešto radim samo za sebe (ovu kod psihoterapeuta, molićemo!), ali čim sam to shvatila, odmah sam napravila instagram profil (možeš misliti!) kako bih sebe naterala da pišem.

I sada ovo pomalo loše zvuči kada kažem da teramo sebe na nešto, ali to je kao kada ti se nikako ne sređuje kuća i onda pustiš dobru muziku, pobacaš milion stvari, pronađeš svoje stare uspomene. Ja sam jednom tako našla svoj stari dnevnik, pa sam otkrila da su mi bile omiljene ličke pesme, da sam bila zaljubljena u Eša Kečama iz „Pokemona“ i da sam izvodila eksperimente sa jajetom, u nadi da ću baš ja pomoći toj pipici da se izleže (ni dan danas ne znam ko me je slagao da ću iz tog jajeta uspeti da uzgojim pile!).

I tako je počela. Mislim ponovo, sa instagram nalogom, ta moja želja za redovnošću. I sada već uspešne četiri nedelje balansiram sa „ćivotom“ i sa pisanjem. I zato sam se našla pametna da vam ovde nešto i ispričam, a evo i kako.

Odredite svoje prioritete. Ne može mi svaki dan biti na listi prioriteta da pišem. Zaista ne može. Imam malo dete i posao, i kuću za koju sumnjam da mi goblini prave haos kada nisam tu, jer drugog objašnjenja nema. A kada u to sve dodam i to da volim da gojim svog dragog i sebe, pa uvek nešto mutim, pečem, seckam i kuvam, onda vam je jasno. Ima nas dosta ovakvih, zaglavljenih u životu i životnim ludilima.

Ali, kao što je ovaj tekst i počeo, omiljeno, ali omiljeno doba za pisanje mi je postala noć. Čuj postala, volela sam to i kada sam bila mlađa, samo nekako mi je više prijalo da gledam serije ili filmove tad, dok sada to znači jedno – vreme je da pišem. I iskreno, često nemam pojma šta će to izleteti na papir (iliti laptop).

Ali samo počnem. Često ta prva rečenica nema smisla, ali mi se priča sama nekako gradi i bum, dođem do završetka. Oduvek sam volela kratke priče i citate. A sada sam nekako nameračila sebi da ih pišem. I ne mora ni svaka priča da mi se svidi. Bude tu nekih koje nikada neće doživeti svoj momenat, ali ono što je bitno je da znam da sam ipak pokušala.

Ali kad smo kod pokušavanja, bitno je naglasiti – pokušavanje ne znači i da tiranišete sebe ako to ne uspe. Ja imam tu crtu, da sam samokritična. I koliko god se trudim borba sa tim mi je baš vraški teška. Hajde, ne bude toliko strašno što mi se neka priča ne svidi, koliko ako sam preskočila dan, umem sebe da načepim i da se iživljavam. I taman sam zatvorila oči, kad ono alarm zvoni – NISI PISALA DANAS!

I zato sam počela da pričam sama sa sobom, ozbiljno ponekad, oko toga koliko stvari i šta sve jesam uradila, da jednostavno nisam stigla ili sam bila preumorna za pisanje, i da je to okej (molimo vas, sada može i ludnica, javno je rekla da priča sama sa sobom, a veruje i u jednoroge!).

Najbolji savet koji vam iko ikada može dati kada se zaglavite jeste da ne budete svoj najveći neprijatelj, već ga pretočite na papir kada stignete. Suočite se sa tim što nemate vremena, nešto izbacite iz rutine. Ima nešto, sigurna sam, čemu je vreme da leti iz vašeg života, a to pisanje sigurno nije. Takođe, bitna stavka je i podrška. Ja baš umem biti srećna kada mi neko kaže da sam nešto lepo sročila. Ili kao onda kada je ona divna devojka rekla da me uvek čita zato što niko ne ume tako da pravi magiju sa rečima (ne hvalim se sada, možda malo).

Ali ipak, zvučim sada kao neki motivacioni govornik, ali zaista jeste tako, najbitnije je da budete podrška sebi. Pišite ujutro, uveče, popodne. Meni se zna desiti da pišem u pošti dok čekam da platim račune. Jednom mi je neki deda zavirivao u telefon. Mogu zamisliti, ako je čitao scenu sa giljotinom, šta li je pomislio. Ali ko mu je kriv.

Pišite sve. Imala sam period kada mi je bilo potrebno da pišem o ljubavi. Ne znam, nisam sebi zvučala patetično, baš mi je bilo nekako oslobađajuće. I tu je bitno – u fantastici, posebno epskoj koju ja baš volim, nikad nemate samo element fantastike, uvek imate i rat, i ljubav i mistiku i, pa znate i sami. A da ne spominjem koliko volim kada se dobra romansa isprepliće sa čitavim zapletom.

Zato, pišite. Mislim da je to čak i Stiven King rekao : „Pisanje je unapređeno razmišljanje.“ Kada pišete, sve se iskristališe, nestabilna forma misli dobije jasnoću, konciznost kojima je težila. I vi ne prestajete da maštate, ako prestajete da pišete. Pa čak i kada niste u mogućnosti da pretočite na papir dešavanja, trudite se da datu scenu vidite kao da je tu, ispred vas. Kao da je gledate svojim očima. I ne trudite se pamtiti reči koja biste je opisali, jer reči su samo sredstvo. Već uđite u tu viziju i upijte sve detalje. A reči će lako doći kada konačno uhvatite vreme. Samo ne čekajte predugo, ima toliko stvari koje treba da izađu na vidilo, tj. na delo.

I sada, dok sam vam sve ovo pisala, imala sam prazan čas. Čekala sam đaka čitavih dvadeset i pet minuta da dođe, da se pojavi, ali nije. I to vreme sam iskoristila da vam sve ovo kažem (trebalo je zapravo duže od dvadeset i pet minuta, jer zaključak nije bio spreman!), ali svaki momenat je bitan.
Jer ovo nije vaša obaveza, ovo je vaša nužnost. Ima nas kojima se prsti požele, pa bi stalno nešto piskarali, a kada se jednom navučete, postajete zavisnik. Pa čak i ako ste bivši zavisnik od pisanja, setićete se kako to izgleda čim uspete dan-dva sebi da priuštite to zadovoljstvo.

Ali ono najvažnije jeste – da pisanje nije samo pisanje, to je preliv vaše mašte u ovaj svet. Ja mnogo volim i cenim maštu ljudi koju su se usudili da mi prenesu njihove svetove. Jer su me obogatili. Otvorili horizonte. Ne samo na papiru i u glavi, već i u životu. Toliko je lepo imati prijatelja u knjizi.

Srećno vam sa pisanjem ljudi i samo škrabajte. Nekome će to značiti nešto, a vama sve.

Autostoperi, do sledećeg saslušanja, izvinite me, moram da upregnem zmaja. Doviđenja!

Aleksandar Tesić pisac istoriografije

Posted on by Željko Kojić

Gospodin Tešć rođen je u Čačku 1961. godine, jedan period života proveo je u inostranstvu. Završio je pravni fakultet i trenutno sa svojom porodicom živi i radi kao prevodilac na RTS-u u Beogradu. Inače osnivač je svoje tj. porodične izdavačke kuće „Strahor“, uspostavljene ne samo radi izdavanja sopstvenih knjiga, nego i stranih ali i izdanja mladih neafirmisanih autora. Tešić postao je popularan sada već davne 2008. godine izlaskom prvog naslova verovatno desetologije „Kosingas“, jer kako i sam navodi, sagu „Kosingas“ pisaće u deset delova da bi zaokružio oko 100 godina razdoblja Srspke istoriografije. Naime, njegovo prvo delo koje je ugledalo svetlost dana je „Kosingas – Red zmaja“, na koga se nastavlja „Kosinga – Bezdanj“ iz 2009. godine  i „Kosingas – Smrtovanje“ iz 2010. Ove tri knjige, tj. sve do sada izdate knjige o Kosingasu, prate kao glavnog lika monaha Gavrila, koji se susreće sa svim nama znanim i neznanim bićima, ljudima i predmetima. Knjige ne samo da pokazuju našu mitološku stranu, nego i istorijsku, jer je radnja smeštena u periodu pred Kosovski boj. Naravno, ljudi, neljudi i pokoji ljubimac koji se provlače kroz knjige su njegov verni saputnik Coka, Kraljević Marko, knez Lazar i mnogi drugi koji će vas vratiti u vreme časti, čojstva i poštenja. Gde ćete videti kako vera u drugarstvo i u datu reč, nekada davno je značila više i od pisanog današnjeg dokumenta, koji ne samo što je potpisan i overen, već je i legitiman u institucijama, a ipak njegova vrednost je zanemraljivo mala u poređenju sa nekadašnjim sistemom vrednovanja.

Zatim kada se završi sa ovim delovima, kako i sam pisac navodi, nastavlja se sa čitanjem delova: „Zmaj i ždral“ koji je izašao 2012. godine, zatim „Koplje svetog Georgija“ iz 2013. i „Vitez zatočnik“ iz 2014. Ova trilogija prati život Miloša Obilića, nama znanog i neznanog junaka, znanog po čuvenju, a neznanog po informacijama. Tako da nam Tešić kroz njegovu naraciju približava sam lik Miloša Obilića, kojeg smo svi veličali kao mali i hteli da budemo kao on, kada smo se igrali igara u kojima smo bili vitezovi (ili sam se samo toga ja igrao)! Naime, u ovoj trilogiji Tešić smešta radnju priče u nama poznato zlatno doba srpske istorije, a to je obnavljanje carevine od strane  cara Stefana Uroša IV Dušana Nemanjića (car Dušan Silni), gde je invloviran i sam Miloš Obilić, jer ga car gleda blagonaklono kao svog sina. U ovim delovima kao i u prošlim može se sve očekivati, a tako bukvalno i svedočiti nekim delovima istorije, kroz misao. Inače Miloš Obilić je prelepo predstavljen, a takođe njegov naum u pronalaženju jedne svete relikvije. Takođe, opisi života na dvorovima, ophođenja prema ljudima, itd. su veoma lepo opisani, i pisac ubacuje čitaoca u svet koji je nekada postojao. Inače moj prvi kontakt sa ovim piscem i knjigama bio je obrnutim redosledom, jer do tog trenutka nisam ništa ni znao o njemu, tako da sam pročitao prvo serijal o Milošu Obiliću, pa nakon toga o Marku Kraljeviću, gde sam zaključio da mi je možda to i bolji redosled nego gore pomenuti. To je moje subjektivno mišljenje.

Nakon ovih šest knjiga, izašli su delovi: „Kosingas – Kroz oganj i vodu“ (2016) i „Kosingas – Onaj što nauči mrak da sija“ (2017). Ove dve knjige povezane su sa pokosovskim periodom, tj. dešavanjima nakon Boja na Kosovu. Priča prati kako našeg monaha Gavrila, tako i Stefana Lazarevića, Vuka Brankovića i druge. Tešić pokušava ovom prilikom da nam dočara taj duh vremena i raskola kako među vlastelom, tako i među običnim narodom, koji nije više znao ni gde će ni šta će. Izašao je i novi deo „Kosingas – Buđenje Svarogovo“. Naravno ko želi da ovo vreme čekanja i početnog ludila nekako provede u miru i svetu Kosingasa, srpske istorije i mitologije, može pročitati njegove dve knjige, jednu koja je izašla sa grupom autora i to: „Kosingas – Neispričane priče“ (2018) i „Gorolom“ (2018). Prva knjiga prati monaha Gavrila kroz njegovu pripremu za odsudnu bitku, a druga govori o vitezu Gorolomu i svemu onome što jednu takvu osobu prati. Isprepletanost ljubavi, junaštva, zavera protkano davno zaboravljenog vremena.

Ova dela, pitka i lepa za čitanje, pokazuju čitaocu ne samo imaginaran svet koji se prenosio usmenim putem, već i verovanja koja se u nekim delovima Srbije i dan danas štuju. Veoma dobar prikaz istorijskih delova, vraćanja duha vremena i oživaljavanja davno umrlih nama znanih i neznanih junaka. Dovodi svakog čitaoca tj. poštovaoca ovog žanra, tj. ove podvrste epske fantastike do želje da želi još jedan i još jedan nastavak, bez odlučnosti da sagu i završi.

Takođe, moram navesti da ovaj žanr epske fantastike, ne može svakom da se svidi, jer ima dosta ljudi koji ne vole istorijsku fantastiku ili npr. postoje ljudi koji poštuju različite pravce istorije, tako da pronalaze mane ovom piscu, dovodeći u pitanje da li je koristio nordijske primese mitologije, koje istorijske izvore je uzimao u obzir i tako dalje. Ovo ona vrsta fikcije koja potpomognuta istorijskim činjenicama dočarava jedan nov svet u koji možemo da uplovimo i uživamo u njegovim blagodatima.

Neke od stvari koje se zameraju ovom autoru su i te da se radnje koje opisuje u većoj meri ponavaljaju, kroz to da junaci idu od sela do sela, traže relikvije, koje će pomoći u borbi. Naravno, toga ima u knjigama, ali ako sagledamo realno i objektivno, toga ima u svakoj knjizi koja je zasnovana na motivima fantastike, naravno, u nekoj više u nekoj manje. Njegovo predstavljanje toponima i opisivanja različitih naseobina, konstruktivno je uradjeno, mada nekome može da bude veoma dosadno. Ali sve u svemu budi se duh vremena.

Ako niste bili u kontaktu sa ovim knjigama i piscem, trebalo bi mu dati šansu i pokušati, pa kome se svidi naravno ostaće u čoporu, a kome ne, moći će barem da ima neku vrstu iskustva u odabiru podžanra epske fantastike.

Septembarska čitaonica 2021

Posted on by Stefan Brezar

Doooobar dan, naši dragi Autostoperi i Autostoperke. Prošao je još jedan mesec i leto se bliži svom kraju. Nadam se da ste ga dobro iskoristili da se odmorite i da ste čitali…. fantastiku na plaži.

Pre nego što krenemo na vožnju kroz čudesan svet sprske fantastike hteo bih da vas pitam jedno lično pitanje, koje mi se već dugo mota po glavi.

Može?

Dobro.

Zanima me – kada i zašto ste počeli da se zanimate za fantastiku?

Ja lično sam imao tu sreću da moje okruženje bude podsticajno za to. Kao što sam napisao u čitaonici u maju, pokojni deda je uticao mnogo na mene, a sa njim i neki drugi članovi porodice koji su mi pričali bajke i predanja, mnogo pre nego što sam počeo da čitam. Zatim su došle knjige – počeo da čitam vrlo rano, a onda su usledili i filmovi, stripovi, muzika…

Da, umalo da zaboravim. Osim toga sam imao i tu privilegiju da letnje raspuste provodim u Dragačevu i na planini Romaniji, u Bosni. Sve te šume, brda, ostaci srednjovekovne prošlosti… oživeli su reči koje sam slušao i čitao i učinili ih mogućim. Mopasan je napisao nešto slično u svojoj „Horli“ – da parafraziram – kako čovek u sred Pariza ne može da razmišlja o natprirodnom ali na nekom posebnom mestu, daleko od urbanih centara mašta prororadi.

Zanima me, da li ste ljubav prema fantastičnom dobili kroz knjige, kroz priče, stripove, filmove ili je fantastika našla vas? Ako želite, Vaše odgovore možete slati na redakcija.avkf@gmail.com a najkreativnije odgovore ću staviti u sledeću Čitaonicu. I (glas iz TV prodaje) to nije sve! Najkreativniji saputnik će dobiti na poklon jedno od naših izdanja!

Dobro, a sada da se vratimo fantastici za ovaj mesec.

Za ovu priliku sam vam inače, kao i uvek pripremio izbor iz naše domaće fantastike – ima tu malo romana, malo zbirki priča i ovaj put, dosta naše narodne folkloristike.

Vežite se i krećemo!

,,Bajka nad bajkama“(Objedinjeno izdanje) – Nenad Gajić

 

Beogradska ,,Laguna“ ljubiteljima rada Nenada Gajića donosi pravu poslasticu. Tačno osam godina nakon što je premijerno objavljena ,,Senka u tami“, uvodni deo triologije ,,Bajka nad bajkama“ i nešto manje od devet meseci nakon što je objavljena ,,Treća noć“, završna knjiga tog serijala, Laguna je izdala posebno izdanje na 760 strana, koje objedinjuje celokupnu trilogiju u jednoj knjizi.

Za razliku od ranijih izdanja, novo je štampano ćirilicom, sadrži mapu u boji (autor mape je Ivan Nastić), ima tvrdi povez, ali donosi i male, mada, značajne razlike i u samom tekstu, čineći ovu trilogiju – prema rečima samog Gajića – najbližom ličnoj viziji autora.

Ako niste imali prilike da se upoznate sa Gajićevim radom, vreme je da se uputite u njegov čarobni svet, a ako ste fan – ovo izdanje je za svakog ko sebe smatra kolekcionarom.

 

 

,,Kovid 19+“ – Marko Vidojković

 

Takođe u izdanju ,,Lagune“ dolazi i zbirka priča Marka Vidojkovića. Mešajući satiru, fantazmogoriju i pank, Vidojković oslikava trenutno stanje u realnosti u kojoj živimo.

U njegovoj zbirci čitava Srbija pretvorena je u azil, odakle se nema kud pobeći osim u ludilo. Krug je zatvoren. Vreme se zaustavilo. Gore na nebu i dalje traje sednica kojom sam Bog predsedava, a srpski sveci podnose izveštaj o svom posrnulom narodu.

Ima li spasa za Srbiju i njene stanovnike, saznajte u ovoj zbirci.

 

 

 

 

,,Olalije“ –  Mladen Milosavljević

 

Pisac romana ,,Kal Juga“ i zbirke priča ,,Jezava“, Mladen Milosavljević, predstavlja nam ,,Olalije“, neobično delo, za koje se kaže da je poema za decu.

Milosavljević u svet dečije književnosti uvodi elemente iz narodne tradicije i folklorne fantastike, ispripovedane u stihu i maniru dela Branka Ćopića, u kome deda pomaže unuku da razreši životne nedoumice, pričajući mu priče iz mladosti.

Inače, u mitološkom rečniku Olalije su predstavljene kao noćno biće koje se pretvara u psa, mačku, jare, kozu ili neku drugu životinju ali može da poprimi i oblik svatova koji usred noći sreću odocnele putnike i pozivaju ih u svoje društvo.

Drugim rečima, Olalije, baš kao i Omaja, predstavljaju sinonim za priviđenja i narodne priče iz konteksta memorata i demonoloških predanja, a poema Mladena Milosavljevića predstavlja jedan od retkih primera (pionirski čak) koji pomenute motive koristi u kontekstu književnosti za decu.

 

 

Rečnik srpskih mitoloških bića (priče i legende) – Tamara Lujak

 

I dalje se bavimo narodnim predanjima i folklornom fantastikom. Autorka Tamara Lujak nam donosi knjigu koja se na jedan zabavan način bavi sprskim narodnim predanjima. Ovaj rečnik dat je u vidu priča, predanja i legendi koje govore o nastanku određenih pojava, čudovišta i mnogih drugih bića. Na osnovu poznatih mitova i narodnih verovanja, Tamara Lujak je stvorila galeriju praiskonskih stvorenja koja žive u našoj blizini.

Posebnost ovoj knjizi daju i ilustracije Marice Kicušić. Ova knjiega namenjena je kako deci tako i ljubiteljima mitova i poštovaocima bajkovite proze.

 

 

 

 

,,Priče lopova poštenjačine“ – Sanja Savić Milosavljević

 

Iz izdavačke kuće „Bedem“ nam stiže zbirka priča Sanje Savić Milosavljević.

Autorka je oslonjena na narodne priče, predanje i folklor i dok čitate, imate utisak ne da čitate već da slušate nekog narodnog pripovedača koji vam pripoveda uz vatru.

A šta sve lopov poštenjačina ima da vam kaže, saznaćete ako pročitate celu zbirku.

 

 

Svemirskom brodu je nestalo goriva. Srećom, našoj vožnji je ovde kraj. Uživajte u jeseni i razmislite malo, do oktobra, o onome što sam vas pitao pa se vidimo, na istom mestu!

Dan kada je Sunce palo na Zemlju – Mladen Marković

Posted on by Redakcija

Dan je bio nepodnošljivo topao. Nad ogromnim zelenim okeanom krošnji što su se pružale u nedogled prema plavičastim planinama odjednom zavlada mrtvačka tišina. Samo se nekoliko velikih ptica otisnulo sa grana u plavetnilo neba i stalo da obleće iznad velike čistine, kojekud načičkane busenima sasušene trave, na kojoj se uzburkani oblak prašine lagano slegao.

U polju se začu režanje, tiho i preteće, a potom i šuškanje mekih šapa po sasušenim vlatima. Čovek koji se tu našao nemo je posmatrao užasni prizor; ogromna mačkasta zver vukla je kroz prašinu u svojim sabljastim zubima gomilu krvave mase koja je samo izdaleka nalikovala ljudskom biću. Iz njegovih očiju nije se moglo pročitati da li je to što oseća bio strah ili bes. Nepravilne crte na  grubom licu bile su iskrivljene u neljudski grč. Jedva da je dan prošao od kako su lovci iz njegovog plemena koje obitava u krševitim brdima na južnom obodu  šume poveli tek stasale mladiće u svojevrsnu inicijaciju. Setio se njihovog gromoglasnog pokliča kada su im u ruke data koplja – znak da su odrasli u muškarce – i njihove nepokolebljive volje da se kao takvi dokažu svom narodu. Podelivši se u manje grupe, raštrkali su se kroz pravi pravcati lavirint stabala rešeni da oprobaju blagoslov plemenskog vrača. Međutim, u tmini pod krošnjama, njegova dva saplemenika i on, poneti osećajem nadmoćnosti koju pruža brojčanost, udaljili su se od drugih a da to nisu ni primetili. Nisu čak ni obraćali pažnju na zlokobnu tišinu koja je nastupila. No, jedan od njih ubrzo je zapazio dve tačke koje su smaragdno sijale u senkama. Sledećeg trenutka iz žbunja je izletela zver i poput besne furije se obrušila na njih. Glasni urlik smenio je užasavajući smrtni ropac jednog od njegove braće. Preostali drugar je hitnuo koplje na masivna pleća koja su se prelivala u senkama, a potom su se obojica dali u beg. Ali, trud im beše jalov; čim su se bosim stopalima dotakli čistine za njima se sjurio ogromni tigar i bacio na drugog nesrećnika. Čovek, svestan da ne može umaći, dočeka tu gromadu od mišića i kandži u momentu kada se obrušila na njega. Poslednjom snagom očajnika uzmahivao je kremenim nožem na zver, ali svaki mu je napor bio izlišan. Moćne čeljusti zarile su se u vrat, pa u telo rasecajući meso i drobeći kosti. Ostao je još samo on, Gor’Na, lovac iz horde Altahi.

Zla kob je nad njime ovog dana, mislio je. U osvit zore bio je kopljonoša svog plemena koji je sa mladima slavio život. Sada, vredeo je koliko i zec uhvaćen u zamku, čekajući gnusnu smrt za koju je znao da neće izbeći. Čvrsto je stegao svoje koplje žilavim rukama kada primeti da ga dva smaragdna oka fiksiraju tu gde stoji. Mrmljajući sebi u bradu, zakljinjao se manima svojih predaka da neće umreti a da ne pokuša da povede u smrt i svog ubicu, iako je duboko u sebi znao da kameni vrh koplja ne vredi ništa naspram razularene snage zveri. A ona, evo, već se lagano približava, vrebajući svoj plen. Naperio je koplje prema tigru koji kao da ga je čikao svojim režanjem, obećavajući smrt. Potom urlik označi početak napada, na šta hrabri lovac na mamute jedva primetno zadrhta. Za tren oka uzmahnuo je svojim kopljem. Ali, u momentu kada se tigar spremao na skok, njegove moćne čeljusti se zaklopiše; on načuli uši i zastade. Potom poče da tupo zvera okolo i da lagano uzmiče pred zbunjenim čovekom koji se tih trenutaka pitao kako još nije mrtav. Sledećeg trena u očima ogromne mačke ugasnu ubilački plamen a na njegovo mesto dođe neka nejasna bojazan. Zver frknu prema svojoj žrtvi, uzmahnu glavom i ubrzo nestade među stablima, ostavivši zabezeknutog čoveka da nemo stoji kao skamenjen. Njegovo gotovo nago telo ponovo prodrmusa drhtaj i naposletku on spusti koplje i uzdahnu. Šta god da je nateralo zver da tako bezglavo utekne i ostavi svoju lovinu nije mu tog časa bilo važno. Važno je bilo samo da je živ… On… Gor’Na… od horde Altahija…

No, nekoliko slabašnih otkucaja srca potom, pažnju mu naglo privuče neko čudno brujanje… Glasno i udaljeno… Kao da dolazi odozgo. On se trže i pogleda ka svodu; plavetnilo vedrog neba lagano je poprimalo neku grimizu nijansu koja se mešala sa bojom plamena a samo Sunce učini mu se sjajnije. Gor’na poče da žmirka mada nije skretao pogled. Naposletku, nebom se pronese grmljavina a Sunce kao da se raspali; delovaše kao da se od danonosne zvezde odvoji jedna plamena suza a njen bljesak proguta svaku drugu svetlost. Gor’Na zakloni oči svojim kosmatim rukama ali, kada ih je opet otkrio, video je nešto poput vatrenog koplja kako stremi na dole. No, mesto da beži, strah pomešan sa tupom radoznalošću prikova mu stope u mestu. Plamena lopta buktala je kroz vazduh nekoliko trenutaka i potom se uz gromoglasnu eksploziju zakucala u šumu – svega ligu ili dve od zabezeknutog lovca. Plamen bljesnu belom svetlošću a Gor’Na pokuša da pokrije uši usled praska. Dreknu i pade na zemlju kada ga neka sila nalik snažnom naletu moćnih vetrova odbacila iz mesta. Video je kako se veliki stub dima i vatre uzdiže poput gigantske kobre koja širi svoj lepezasti vrat. Stade da se koprca po prašini u bezuspešnom pokušaju da ustane, a kada se konačno uspravi, poče da beži kao bez duše. Sve oko njega pretvorilo se u metež; padala je vatrena kiša od kamenja, stenje i drveće padali su na zemlju i razbijali se. Jato preplašenih ptica oduvao je nalet ravan tajfunu, a samo nebo se naglo pomračilo. Oblaci dima uvijali su svoje pepeljaste pramenove poput strašnih zloduha koji se kote u košmarima ludila kada plamen utihne u noći a vračevi bacaju kosti uz koje prizivaju seni mrtvih.

U momentu kada ga je zamalo smlavila stena koja je pala tik uz njega, on stiže do jednog kamenitog krša obraslog u mahovinu i baci se među gromade. Stena pogodi mesto sa kojeg se samo treptaj oka ranije odbacio snažnim nogama i umalo ga ne prikuca za otkriveni zaklon. Sklupčavši se poput deteta, osećao je kako mu se duša odvaja od tela dok je udarni talas nosio kamenje i grane koje su ga zatrpavale. Nikada pre njegova čula nisu iskusila ovakav užas. Tigar mu se činio kao ništavna napast spram ovakvog razaranja koje je čupalo šumu iz zemlje. Zar su se nebesa slomila pod stopama Oca Sunca koji pade da i sam pogine i svojom lučom spali vasceli svet? No, u svojoj primitivnosti nije mogao, i da je hteo, da zamara svoj prosti intelekt takvim pitanjima. Smrtonosna oluja je prošla jednako brzo kako je i došla a on, još uvek nesvestan i prostora i vremena, poćuta koji moment dok sve ponovo ne zamuče. Zatim stade da razmiče grane i šljak koji ga je pokrio maločas pa izmile iz svog skloništa. Stene među kojima je našao zaklon bile su iskrzane. Ogolela stabla skršenih grana stajala su kao grobni belezi a svuda je padao pepeo, poput snega na povetarcu. Lovac načini nekoliko koraka hramajući; jedna kamenčuga izazvala je na njegovoj butini krvavu oteklinu. Krv iz razbijenog čela slivala se niz njegov vrat i široke grudi. Umalo se ne srušivši, on zastade nem pred prizorom. Činilo mu se da je sam život istrgnut iz zemlje nad kojom se sada nadvijalo mrškasto nebo gde se sunce više nije dalo nazreti. Zakoračio je unazad u svoj toj buri pomešanih osećanja želeći da ode odatle. Potražiće svoju sabraću za koju se nadao da su još uvek u životu. Da. I vratiće se sigurnosti svoje kolibe. Svuda samo ne ovde – tamo je želeo da bude. No, njegove noge kao da otkazaše poslušnost razumu, te polako pođe nazad u istom pravcu iz kojeg je maločas pobegao. Korak za korakom, svaki beše bolan i težak. No, uskoro lovac zaboravi na bol koji mu je pričinjavala povređena noga i poče da osmatra oprezno. Bio je ranjen i nenaoružan, i uz to sam. A usamljenik je ovde predstavljao lak plen. Ali, zverinja više nema. Bar u to je bio siguran.

Gor’Na je bio srednjeg rasta poput ostatka njegovog naroda. Njegova ramena bila su široka a ruke mišićave i snažne. Vitki struk kao da mu se nastavljao u uskim kukovima koje je pokrivao komadić uštavljene kože, a noge su mu bile tanke ali užilavljene. Lice koje su karakterisale široke vilice i izraženi čeoni lukovi, činilo je da više nalikuje kakvom divljem stvoru nego li čoveku, a svaki njegov pokret uprkos zadobijenim povredama odavao bi hitrinu i spremnost koja prevazilazi ono što će potonji sinovi civilizacije nazivati živošću. Trgao je jednu skršenu granu koja će mu poslužiti kao batina i krenuo. Niko nikad, pa ni on sam, neće znati reći šta ga je tih trenutaka mamilo napred. Hramao je, klizeći po košmarnom krajoliku pogledom otupelim od vrtoglavice, sve dok teren ne poče da prelazi u blagi pad kao da se spušta u kakvu dolinu. Njome se širio gust oblak dima čija ga je ljutina ujedala za oči. No, odjednom se oseti nekako čudno, lako poput pera, kao da je nošen nečijom nevidljivom rukom. Iskrsavao je i nestajao u tim lelujavim pramičcima poput fantoma. Uskoro se dim razvejava, a Gor’Na zastade kao po komandi. Odatle je mogao videti udubljenje nalik jami koje tu ranije ne beše. On se lagano primače obodu.

Beše to krater, dubok preko dvadesetak koraka, savršeno kružnog oblika i kosog pada. No, ono što se naziralo u njemu učini da lovac zine tupo. Na mesto umiruće zvezde koju je očekivao da vidi izdisala je čudna magličasta tvar i stremila na gore nalik vretenu, a iz te se neprirodne izmaglice mogla videti nejasna figura. Lovcu se iz daleka učini nalik kumirima koje su Altahiji podizali svojim bogovima. Uprkos upozorenjima koja su mu se rojila u umu, počeo je da se spušta dole. Želja da vidi šta je to što je uništilo njegov mali svet bila je jača. Usporio je hod kada se našao u neposrednoj blizini misteriozne figure. Ali, ono što je usledilo zatim učinilo je da se ranjavi lovac ukopa u mestu. Iz prva je delovalo da ljudska prilika pognute glave kleči na jednom kolenu, oslonjena na svoje pesnice. Ali, najednom, u njoj se nazreše znaci života, a pred uzneverenim lovcem se uspravi pravi pravcati kolos. Izgledao je kao čovek, ali takav čovek nikada nije gazio prahom zemlje. Gor’Na jedva da mu je dosezao nešto iznad pasa. Njegovo potpuno nago telo bele puti bilo je sazdano od snopova vretenastih, punih mišića, gotovo bolesno simetričnih. Lice mu je bilo maska vanzemaljske lepote – a beše strašno. Na njemu su dva oka blistala poput uglačanog ahata, a kosa mu beše duga crna griva. Lovcu jezik udari u nepce. Njegov pogled pun neverice na tren se ukrsti sa neizdrživim pogledom diva u kome se ogledaše nedokučive tajne i vanvremenska mudrost. Ali, u tom pogledu nije se dala nazreti ni trunka ljudskosti. A ni milosti.

Div zakorači napred našta lovac načini korak unazad. Činilo mu se da će mu srce iskočiti iz grudi. No, div se nije zaustavljao a Gor’Na, koji se blizu smrti tog dana našao već nekoliko puta, instinktivno zamahnu svojom batinom pa uputi udarac ka divovom pločastom trbuhu. No, batina puče kao da je trula grančica o golemu šaku koja polete poput zmije i zgrabi nemoćnog lovca za vrat podigavši ga sa zemlje kao da je perce. Iako se divljački borio protiv tog gvozdenog stiska, Gor’Na naposletku pogleda u oči koje su sada tinjale poput crne vatre. Njegovo batrganje uskoro se umiri a izraz mu posta staklast. U jednom momentu učini mu se da tone u mračnu izmaglicu van vremena i prostora. No, u njoj počeše da se rađaju oblici, isprva ništa više stvarni od pričine koja ih je kotila. Odnekud zasija rastopljena magma prkoseći mraku, a svaki put kada bi odjeknuo udarac čudnog malja, plamen bi zaiskrio belo rasipajući se poput zvezdica u prvobitnom haosu. Magma je postajala čvrsta, uobličavala se u nešto što naposletku zacvile kada bi bačeno u led. A taj spoj leda i vatre tada beše ponet snažnim rukama; novo blistavo oružje koje je presecalo meso i kost i žile. Ta čudna vizija postade gotovo opipljiva, i Gor’Na posvedoči nesanjanom usponu svoje rase.

Poput mrava ljudi su jurcali tamo amo gradeći čudne kolibe od kamena koje su se u neverovatnim oblicima uzdizale ka nebu blješteći poput zažarenog ugljevlja na suncu. Gledao je ljude, odevene u čudnu sivu odeždu koja je odbijala sunčeve zrake. Video je uzdizanje palog boga i sudare hordi koje jašu na tankonogim zverima dok se na njihovim kopljima vijore čudni znaci. Gledao ih je kako umiru i krvare u blatu, dok se nad njima nadvija olovno nebo poput znamenja sila koje će se tek zvati ratom. Osećao je svu patnju i bol i sumanutu želju za ubijanjem kakva ne beše svojstvena ljudskoj rasi. A onda usledi pad čovekov i oblak otrovnog crnog dima koji prekri nebo, preteći da poguši sve živo na zemlji. Za njime uslediše kolosalne plime koje su nosile smrt svetu. No, video je i novi uspon čovekov koji će u čudnim čamcima leteti nebom, dok zemljom koju će prekrivati sivkasta tvar ljudi gone beživotne naprave čija brzina daleko prevazilazi i najbrže zveri. Video je i čoveka u čudnoj odeći pod kukastim simbolom koga nebrojeno mnoštvo pozdravlja visoko podignutom rukom, i plamene suze koje će padati s neba rušeći kamena naselja crvenih krovova u zaglušujućoj grmljavini. Bogovi će biti zaboravljeni a zemlja pusta spram jada koji će odrešiti ljudske ruke. Poslednje što se ukaza beše poraženo dete mrtve zemlje, kako leti prazninom među zvezdama u nečemu što naliči santi leda. A potom sve poče da nestaje i da se rastapa.

Tada gigant podiže svoj pogled ka mrškastom nebu.

„Baciste me dole i time izgubiste bitku“ odjeknuo je njegov gromki glas u prazninu svoda „Survali ste Mene u prašinu, i time ste gurnuli svet u haos… Jer Vaš je sklad krh koliko i Vaša tvorevina, a Ja ću podići sebi tron na njenom vrhu! Vaš svet će goreti! A na njegovim razvalinama Ja ću izgraditi bolji!“

Rekavši to, on pođe prema ivici kratera. Zlosrećni Gor’Na je ostao da leži u pepelu i prašini, očiju užasnutih i uperenih u nebo. U njima se više nije nazirao ni tračak razuma. Njegovi udovi bi se čas trgli, čas opustili, a isprekidani dah lagano je slabio dok naposletku sasvim ne utihnu, a celo se njegovo telo potpuno umiri.

Tajanstveni div izbi na površinu i osmotri. Pred njime je ležala razorena pustoš. U obličju čoveka je pošao, ali nije ljudska prilika zašla među skršena stabla, već nešto dugo i vijugavo odgmiza kroz prah i uskoro se stopi sa sumrakom. Zlokobna tišina avetinjski se izrugivala kroz tamu, noseći sa sobom šapat koji prethodi lavini. A duga noć nadvijala se nad snenom zemljom.

 

Autor: Mladen Marković

Slika veštačkog raja u stripu „Noć“ Filipa Drijea

Posted on by Adrijana Ranković

Strip Filipa Drijea „Noć“ objavljen je 1976. godine. Posvećen je njegovoj preminuloj supruzi Nikol i smrti. To je autorov krik izražen snažnim bojama i linijama koje su čas oštre, čas se rastaču tvoreći najraskošnije kompozicije. Priča sama po sebi ne donosi puno toga novog, gradska plemena se bore kako bi se dokopala droge, ali je način na koji je ona izvedena izvanredan. Drije nam donosi raskošne crteže složenih kompozicija sa mnoštvom detalja. Svaki od nas zahteva mnogo vremena i posvećenosti i nemoguće je samo preletati sa stranice na stranicu, a da mnogo toga ne propustimo.

Kako i sam autor naglašava, suština ovog stripa je suočavanje sa smrću „koju su sakrili od nas na ZAPADU, zato što nas plaši, zato što nas nagoni na misli, zato što nije profitabilna, osim za neke“. Drije u „Noći“ preispituje njenu granicu sa životom i predstavlja je kao poroznu. Smrt se duboko uvukla u život ispunjen opsenama i iluzijom i svaka stranica odiše svešću o njenoj sveprisutnosti. Predstva smrti kao mogućeg izbavljenja, do kojeg su prečica veštački rajevi, u ovom slučaju droga, ispunjeni iluzijom neophodnom da bi se podnela svakidašnjica dozvaće u naše misli Bodlera i pre nego što ga autor bude direktno citirao. Treba obratiti pažnju na to da odnos prema smrti nije jednoznačan i, kako se strip bliži kraju, kod junaka se javlja strah pred nepoznatim, što dodatno produbljuje njihovu psihologiju. Autor će nam pružiti galeriju promiskuitetnih likova u čijem središtu je ambivalentno. Drije strip i otpočinje predstavljanjem tih „tužnih i lepih živih mrtvaca“, ali pre nego što ugledamo njihova oštra i upečatljiva lica sa karakterističnim tetovažama koje ukazuju na duboku patnju i poručuju „ende“, „tuee“, „baisee“, suočićemo se sa jednom naglašeno simboličnom i upečatljivom slikom. To je prikaz pomalo klonule ruke koja ne može da dosegne Sunce. Poljima u obliku trake, dijagonalnom kompozicijom, blagom promenom perspektive, ali i kontrastom na planu boja autor je postigao utisak udaljavanja od svetlosti. Ruka ljubičaste boje najavila je svet podzemlja u kojem žive Lavovi. To je za njih prostor sigurnosti gde sunčevi zraci ne dopiru. S druge strane, zora donosi smrt i razaranje, a njihova tela raspadaju se pod zracima sunca. Kao što vidimo, ni odnos prema svetlosti nije jednostavan. U jednom momentu i Anita Lepi Zglob poput radoznalog mačeta pruža prst prema zraku sunca. Dakle, svetlost donosi opasnost, ali u sebi nosi nešto neodoljivo privlačno. Kao da podseća da potoji neki drugačiji život koji je ostao nedostižan.

Ambivalentnost se nameće kao jedna od glavnih osobina dela jer, kao što vidimo, ona je u osnovi i likova i svetova koji ih okružuju, a podvučena je i na vizuelnom planu upravo kroz kontrast toplih i hladnih tonova, svetlosti i tame. Strip počinje mrakom, crnim stranicama koje se rasplamsavaju u požar boja. Uokviren je slikama Nikol i Drijea. Oni su prikazani kako stoje poput božanstava sa oreolom, koji zapravo predstavlja zver koja ih proždire. Slikom Nikol, uveden je specifični jarki kolorit koji je karakterističan za „Noć“. Upravo uz pomoć boja, Drije nas uvodi u svet halucinacija pod uticajem droge i tako stvara paklenu atmosferu kako bi prikazao smrt pre smrti, bilo da predstavlja svet podzemlja ili borbu koja se odigrava pod nebom koje gori podsećajući na pretnju koju donosi zora. U tu adsku atmosferu, autor će i kasnije uklapati fotografije Nikol, koja svojom mirnoćom i lepotom čini snažan kontrast okruženju. Ona je prikazana kao ideal, božansko u tom surovom svetu. Kako bi se podvukla distanca od realnosti, slike na kojima se pojavljuje Nikol prikazane su kroz mrenu zelene ili roze boje i kao kroz kaleidoskop. Da bi se došlo do tog delića radosti i lepote, potrebna je opsena, varka i drugi svetovi, potreban je fiks, što je razlog borbe plemena.

Čitavu drugu polovinu stripa zauzeo je „dance macabre” gradskih plemena kojim otpočinje borba za Plavi depo, srce grada i izvor droge. Povodom toga, izdvojiću tri ključne scene. Prva je poziv Anite Lepog Zgloba da se bore i Čeličnih Ruku da pevaju sa njim „dum dum velike smrti”. Za ovu tablu karakteristična je centralna kompozicija. U vrhu je lik Anite Lepog Zgloba, žene ratnice u krupnom planu, zatim vidimo lica lavova u čijem središtu su Čelične Ruke, a drugu polovinu predstavlja slika Čeličnih Ruku iz donjeg rakursa kako sedi na motoru držeći palicu u ruci i započinje pesmu „Brown Shugar” Rolingstonsa dok mu je iznad glave ogromno preteće Sunce. Ovakav odabir pesme, pored opsesije junaka dogom, u vezi je i sa likom Anite Lepog Zgloba, junakinje koja je simbol putenog, senzualnog, opipljivog, snažnog, nasuprot Nikol, koja predstavlja ideal i iluziju.

Sledeća slika koju želim da izdvojim je predstava raja. Interesantno je to što je potrebno ući na vrata pakla da bi se taj „raj” dosegao. Treba obratiti pažnju na scenu ulaska u čeljusti Plavog depoa, nekon čega nas Drije „prebacuje” u hram u čijem je središtu kao božanstvo Nikol. Slika je većim delom simetrična, prikazana kroz kontrast roze i zelene, s tim što su boje nešto bleđe u odnosu na ostatak stripa, a linije su manje oštre. Atmosfera u „raju” nije ništa manje paklena. On je ispunjen prljavštinom, bolešću i raspadanjem, sa leve i desne strane od Nikol, umesto lukova hrama, nalaze se dva zelena lika prikazana iz profila kako povraćaju, dok iz ritualnih posuda kulja vatra. Ipak, na podu je ispisano „eden”. U polju iznad slike hrama, u gornjem delu ove table su čestice svetlosti, dok donji deo čine lica Lavova opijenih ritualnom pesmom. Njih povezuje muzika koja im izbija iz ušiju opredmećena kao vatra. Dakle, na ovoj tabli vidimo prikaz trodimenzionalnog sveta, koji čine stvarni raj predstavljen svetlošću, veštački raj, iluzija stvorena pod dejstvom opijata, i pakao, koji je njihova stvarnost.

Poklonički ples u hramu predstavlja kulminaciju stripa i nakon toga slede slike postepenog razaranja. Ovakva predstava raja govori o svesti o prividu, iluziji, nestalnosti. U vezi sa tim kao važan motiv nameće se motiv zaborava koji se provlači kroz strip i, kada Hajnc pozoiva ostale u borbu, on ih poziva da zaborave noć i život. Ipak, zaborav ne dolazi tako lako, i uvek neko od likova podseća da ono što ih okružuje nije stvarno, već iluzija.

„Noć” se završava dolaskom zore i rasprskavanjem muzike. Variranjem scene sa početka stripa, Drije je uokvirio priču, suočivši svoje junake i konačno sa svetlošću i smrću. Ruka junaka i ovog puta je podignuta prema Suncu, ali sada može da ga dosegne. Linije više nisu oštre, već sasvim meke i oblici se sve više deformišu kako bi nam bilo prikazano raspadanje. Nema više kontrasta u bojama, već ostaje samo narandžasta koja prelazi u bledožutu kako se oblici razlivaju. Poslednje reči koje Hajnc izgovara su: „Život?”, ostavljajući mogućnost da smrt donese nešto više od mrtvog života.

„Noć” je strip koji od nas traži da mu se vraćamo iznova i iznova. Ima stripova koji nas svojom pričom i dinamikom „vuku napred”, pa nas radoznalost podstiče da što pre stignemo do kraja. Nasuprot tome, složenošću svojih crteža, morem detalja, promenama kompozicije, neverovatnim koloritom, Drije nas navodi da se na svakoj stranici zadržavamo i istražujemo zadivljeni njegovim talentom. Istovremeno, dok nas vodi kroz svetove iluzije, sučavamo se sa bolom i stvarnošću. Ako već niste, naoštrite svoje oči za „Noć”.

Periferal – Vilijem Gibson

Posted on by Lazar Vuković

Ako se za neki podžanr naučne fantastike može reći da je bio proročki, to je definitivno cyberpunk. Malo ko je verovao da će svet postati pozornica na kojoj preovladavaju multinacionalne korporacije koje kontrolišu svetske vlade u cilju ubiranja profita. Osnovna premisa žanra high tech, low life je postala prava krilatica pošto su čipovi i druga tehnološka pomagala tražena roba na crnom tržištu, dok je običan svet sve siromašniji. Takođe je razvijena mogućnost zamene nedostajućih ekstremiteta i ugradnja implanata. O kibernetici koja dolazi do izražaja i veštačkoj inteligenciji i hakerskim grupama ne treba trošiti reči, dovoljno je pročitati neki tehnološki članak o novim dostignućima i sve će nam biti jasno.

Glavni krivac za uspon cyberpunk žanra je Vilijem Gibson (William Gibson) koji je svojim romanom prvencem Neuromanser izdatim 1984. godine servirao nešto novo ljubiteljima naučne fantastike. Opravdano nosi titulu jedinog romana koji je osvojio tri različite nagrade za najblolji roman Hugo, Nebjulu i Filip K. Dik. Ne treba zaboraviti ni ostale pisce poput Brusa Sterlinga, Nila Stivensona, Pat Kadigen, Rudi Rajkera i Džona Širlija koji su svojim romanima i pričama doprineli popularizaciji žanra. Ali, glavni fokus će sada ostati na Gibsonu i njegovim delima.

Ubrzo nakon izdavanja svog prvenca svet je proširio na još dva dela Grofa Nulu i Mona Lizin natpogon koji sa Neuromanserom čini prvu trilogiju, trilogiju Mreže. Taj recept je sledio i u svojim ostalim delima kada je usledila još jedna trilogija, trilogija Most koju čine Virtuelna Svetlost, Idoru i Sve priče sutrašnjice. Zatim je usledila trilogija Plavog mrava u kojoj se malo odmakao od cyberpank žanra. Na naš jezik je samo prevedena prva knjiga, Prepoznavanje obrazaca o kojoj su mišljenja podeljena. Posle višegodišnje pauze se vratio podžarnu koji ga je proslavio svojom novom Džekpot trilogijom koju trenutno čine Periferal i Agencija. U našem fokusu je Periferal (The Peripheral) originalno objavljen 2014. godine.

Radnju Periferala pratimo iz dva različita vremenska toka. U prvom, koji se odvija u nama bližoj budućnosti, upoznajemo Flin i njenog brata Bartona, bivšeg pripadnika Oružanih Snaga kojima je jedini prihod Bartonova naknada za povrede zadobijene u jednom od bespotrebnih ratova u kojima Amerika učestvuje. Barton dobija posao testiranja nove video igre u kojem mu je zadatak da obezbeđuje krug solitera od stvari koje podsećaju na bube. Jedne noći zamoljava svoju sestru da ga zameni i ona prisustvuje nečemu što podseća na ubistvo.

Drugi vremenski tok je udaljen sedamdesetak godina posle Džekpota, apokaliptičkog događaja, koji je zbrisao 80% populacije. U njoj pratimo Vilfa Netertona, novinara, koji biva upleten u misteriozni nestanak jedne žene. Shvata da je jedini svedok dron koji je na neki način povezan sa prošlošću.
Koja je veza između prošlosti i sadašnjosti? Šta spaja misteriozno ubistvo i nestanak u rasponu od sedamdeset godina? Šta je Džekpot i koji su njegovi uzroci? To su neka pitanja na koja ćemo dobiti odgovor tokom čitanja ovog romana.

Periferal predstavlja Gibsonov blagi povratak u cyberpunk žanr pomešan sa noarom zastupljenim u Prepoznavanju obrazaca. Jedno ubistvo izaziva efekat leptira koji utiče na sve likove u knjizi bilo u istom dobu ili da su godinama udaljeni od događaja. Sad da li je Gibsonov eksperiment uspeo zavisi od čitalaca i njihovih očekivanja.

Odmah se na početku može primetiti povratak Gibsonovog pesimističkog vida budućnosti. Tehnologija se razvija, korporacije ubiru profit, dok je populacija sve siromašnija i moraju da se zadovolje mrvicama. Međutim, među njima se nađu marginalci koji hodaju po ivici brijača kako bi obezbedili koliko toliko svetliju budućnost. Poput Kejsa u Neuromanseru, tako i Flin i njen brat životare zahvaljujući njegovoj invalidnini i kada im se najzad nasmeši šansa za boljim životom upadaju u zaveru koja seže daleko u budućnost.

Ni život sedamdesetak godina nakon njihovog doba nije ništa bolji. Iako se svet oporavlja od Džekpota i dalje su prisutne klasne podele i rivalstva potpomognuta uznapredovalom tehnologijom. Neću dalje govoriti o svetu u dalekoj budućnosti kako ne bih umanjio uživanje tokom čitanja.

Poruka dela je jasna. Vodite računa o svojim postupcima kako se ne bi odrazili na budućnost i nepovratno je promenili. To se pre svega ogleda na istoriju Džekpota koju priča jedan od junaka na sredini knjige. Kroz dinamično kratka poglavlja se upoznajemo sa svetom na koji nas Gibson upozorava. Složenim tehnološkim stilom nas uvodi u radnju i upoznaje sa likovima tako da treba pažljivo pročitati prvih pedesetak stranica kako bi se uhvatila nit i pratio tok radnje koji se odvija na preskok iz doba u doba.

Ono što raduje je što se po seriji snima serija u Amazonovoj produkciji pa nam ostaje da čekamo i vidimo kako će to ispasti.

Kao što sam rekao, ovo je prvi deo iz planirane trilogije. Prošle godine je objavljen drugi deo Agencija dok se završnica iščekuje. Zahvalnost što je nova Gibsonova trilogija pred domaćim čitaocima dugujemo izdavačkoj kući Miba books koja se hrabro otisnula u ovaj poduhvat.

Lično smatram da mu treba dati šansu. Znam da je Neuromanser bio nešto revolucionarno, ali to nije razlog da ne pročitamo novija Gibsonova dela i podsetimo se najboljih trenutaka podžanra koji volimo.

FATE/ZERO

Posted on by Pavle Horvat

Zamislite sljedeću scenarij: sedam moćnih čarobnjaka bore se kako bi osvojili Sveti Gral, artefakt koji pobjedniku može ispuniti bilo koju želju. No čarobnjaci se ne bore sami, već u pomoć mogu prizvati po jednog herojskog duha iz povijesti. Tako se naši protagonisti bore rame uz rame uz kralja Artura, Aleksandra Velikog, Gilgameša i ostale junačke ličnosti. Ako vam ovo dosad zvuči kao odličan recept za zabavnu akcijsku tabačinu: u pravu ste – Fate/Zero zaista i jest zabavna akcijska tabačinska serija. No Fate/Zero je ujedno i toliko više od toga: traktat o vladarima i moći, rasprava o utilitarizmu, standardna priča o junacima koji nadvladavaju prepreke te prije svega – drama. I to izvrsna drama o desetak glavnih likova, njihovim osobinama, motivacijama i međuodnosima.

Ovo poslednje potrebno je dodatno naglasiti. Često se radnje dijele na one gonjene pričom (Ratovi zvijezda) te na one gonjene likovima (Pjesma Leda i Vatre), uz bezbrojne nijanse između. Fate/Zero je pak, eklakantan primjer potonje kategorije, skoro do njene ekstremne krajnosti. Razradi likova i njihovih međuodnosa posvećeno je mnogo vremena i pozornosti. Dijalozi su česti i sadržajni, dajući likovima pregršt prilika da nam demonstriraju svoje karaktere. Priča je, pak, često gurnuta u drugi plan, povijajući se prema likovima i njihovim potrebama. Kreće kad je likovima to zgodno i staje kad likovi trebaju introspekciju; često ih i planski dovodeći u situaciju koja će baš u danom trenutku najviše potaknuti njihov razvoj.

Vjerojatno najvažniji među njima je Emiya Kiritsugu, jedan od natjecatelja u borbi za Gral. Površinski gledano, Kiritsugu je tipični arhetipski heroj: pošten i plemenit, on jedini od svih kandidata želi nesebično iskoristiti moć Grala za opće dobro. No ujedno – tu završava i svaka sličnost, jer je Kiritsugu po svom karatkeru krajnji utilitarist. Dok je njegov cilj iskren i uzvišen, njegove metode su prljave da prljavije ne mogu biti. Kroz radnju serije on spletkari, krši dogovore, mulja, izdaje i laže; a svoje protivnike najradije ubija iznenadno i iz zasjede. U većini drugih priča, Kiritsugu bi bio stereotipni zlikovac – no ovdje mu utopistički ideal kojem teži daje auru prodornog pravednika, čiji pragmatizam jedini ima šansu dovesti i do kakve pozitivne promjene.

Gledajući ostatak likova, prilično se lako solidarizirati s Kiritsugovim pristupom, jer svijet Fate/Zeroa ne daje puno razloga za optimizam. Stare magijske obitelji, glavni pretedenti za osvajanje Grala, pokvareni su ili sebični oportunisti. Ostali natjecatelji ili su preslabi, ili nestabilni, ili zli – a čak i oni dobronamjerni među njima previše su zaokupljeni sobom i svojim problemima da mi mogli ostvariti bilo kakvu trajnu promjenu u svijetu oko sebe. U takvom okruženju, osvježavajuće je vidjeti jednog lika koji nepatvoreno vjeruje u neki ideal veći od sebe, koji želi ljepši svijet i ima volje i sposobnosti barem ga pokušati ostvariti.

Osim Kiritsuga, paletu natjecatelja nadopunjuju i Waver – benevolentni tinejdžer osrednjih magijskih sposobnosti koji žudi za validacijom; Matou – otpadnik od svoje obitelji koji se priključio borbi kako bi od nje spasio svoju nećakinju; Ryunosuke – sadist koji osvajanje Grala vidi samo kao ekstenziju svoje želje za ubijanjem i nanošenjem boli; Kirei – nihilistički sociopat i Kiritsugov glavni rival; te Archibald i Tokiomi, čarobnjaci koji žele Gral kako bi ostvarili veću moć i prestiž među magijskim obiteljima. Skupa sa svojih sedam herojskih duhova i još nekoliko ljudi; oni čine osnovicu na kojoj se bazira kvaliteta Fate/Zero-a kao serije gonjene likovima.

Taj naglasak na likove sporadično je toliko jak da se isplati uzeti pomalo neortodoksan pristup kritici ovog djela i analizirati ga skoro isključivo kroz likove i njihove međuodnose. Stoga ću od nekoliko desetaka takvih odnosa izdvojiti one najbitnije i napisati pokoju riječ (ili pokoji omanji esej) o svakom.

Kiritsugu vs Kirei 

Kiritsugu vs Kirei

Metaforička i doslovna borba između njih dvojice predstavlja možda i centralni ideološki sukob unutar samog Fate/Zero-a: kotrast između značenja i nihilizma, idealizma i cinizma, altruizma i sebičnosti. Jer dok je Kiritsugu u svojoj srži plemeniti no pragmatični idealist, Kirei je njegova sušta suprotnost: funkcionalni sociopat bez ikakvih želja, ciljeva i ideja koje želi ostvariti. Dok Kiritsuga naprijed tjera njegova želja prema ljepšem i pravednijem svijetu, Kirei je zastrašujuće prazna osoba, lišena ičega što bi njezinom životu davalo ikakav smisao. Nije ni čudo da su njih dvojica rano identificirali upravo onog drugog kao glavnu prijetnju sebi i svojim ciljevima. Jednako kao što nije čudo da koliku si nelagodu, ako ne i strah, obostrano izazivaju. Kiritsugu shvaća motive svih ostalih natjecatelja za Gral, no kako da shvati jedinog kandidata koji sudjeluje bez ikakvih vlastitih želja koje želi ostvariti? Kirei pak, s druge strane, nije uopće u stanju pojmiti nekoga tko teži toliko velikom i nesebičnom cilju kao Kiritsugu.

Površinski gledano, Kirei i Kiritsugu zaista i djele neke sličnosti, što ih i čini toliko interesantnim foil-ovima. Obojica su vrlo vješti i spretni borci koji se ne pokoravaju nikakvom kodu časti osim svog vlastitog. Obojica su krajnje pragmatični, ne birajući sredstva da ostvare svoj cilj. I na kraju krajeva, obojica su krajnje usamljena u svojoj borbi – no usamljeni su iz posve različitih razloga. U Kiritsugovom slučaju, veličina i težina njegove vizije onemogućuju ga da uspostavi ikakvu normalnu vezu s drugim ljudima (iz iznimku njegove supruge Irisviel, kojoj se jedinoj opravdava i povjerava. Čak i usred toliko ciničnog svijeta, Fate/Zero ipak nalazi način da ubaci crticu o iskrenoj ljubavi i romantici), Kireija u tome istom sprečava vlastita sociopatija. On se s drugim likovima ne može emocionalno povezati niti suosjećati s njima – tek ih eventualno razumjeti na racionalnom nivou.

Početak radnje Kirei dočekuje u svom standardnom ruhu – kao čovjek lišen ikakvih vlastitih ambicija, koji raste i uči pod mentorstvog svog učitelja Tokiomija. On to ne čini iz ljubavi, privrženosti, časti ili dužnosti – već čisto iz navike i manjka drugih opcija. Sluša ih – jer da ih ne sluša, ne bi imao ništa drugo raditi u životu. Iako je Tokiomi i sam bio moralno ambivalentni lik, u Kireijevom slučaju on je bio njegova jedina spona s normalnim svijetom. Njegova lojalnost prema Tokiomiju – ma koliko nestabilna i kvarljiva bila – bila je jedina njegova karakteristika koja ga je činila prihvaćenim i produktivnim članom društva.

No naravno, ta ga lojalnost nije ispunjavala – Kirei je iznutra i dalje bio potpuno prazan, lišen svakog značenja i smisla. A prazna duša je opasna duša – jer učinit će sve samo da više ne bi bila praznom. Učitelj mu nije mogao ponuditi nikakvu dublju životnu svrhu, no netko drugi jest: Tokiomijev herojski duh Gilgameš. Kvaritelj. Provokator koji stoji sa strane i uživa u postepenom iskvarivanju Kireijevog karaktera – s ciljem da nihilističkog poslušnika pretvori u nepatvorenog sadista i zlikovca. Kirei, pak, u svemu tome nije tek nesretna žrtva – već punopravni sukreator vlastitog puta. Sve Gilgamaševe savjete on objeručke prihvaća i spremno počinje uživati u nanošenju boli i patnje. I to je ultimativna Kireijeva sudbina: jer nalaženje smisla kroz destrukciju, koliko god nisko bilo, i dalje je nemjerljivo ugodnije od nalaženja smisla ni u čemu. Po prvi puta ispunivši svoju praznu dušu, Kirei se na vrlo mračan način otarasio vanjskih autoriteta i pobjedonosno zauzeo svoje mjesto pod suncem, kulminiravši njegovim iznenednim (no ne i neočekivanim) ubojstvom Tokiomija. Jest – suočavanje s očinskim figurama čest je motiv u fikciji (Luke u Ratovima zvijezda, Bruce Wayne u Batman: Početak, itd.), no za razliku od uobičejenih primjera, ovdje ga ne prati osjećaj trijumfa zbog junakovog osamostaljenja i hrabrosti – već duboka tragedija zbog lika koji je svjesno ubio svoju posljednju šansu za koliko toliko normalnim životom.

Stoga je konfontacija Kiritsuga s jedne te Kireija s druge strane narativno bila neizbježna, baš kao i Kiritsugova konačna pobjeda. Sve drugo poslalo bi posve drukčiju – i nemjerljivo mračniju – poruku nama gledateljima. Ovako možemo reći da je Kiritsugu možda i imao naivne snove i vjerovao u neostvarive ciljeve, no barem je bio u pravu što je vjerovao. Što je, metoforički, pobijedio malodušnost i nihilizam te odlučio djelovati u smislu ostvarenja nekog višeg cilja. Što je želio ljepši i bolji svijet za sve, a ne samo ostvarenje svojih sebičnih nagona. Pobjeda Kiritsuga nad Kireijem je ukratko i pobjeda značenja nad nihilizmom.

No da Kirei nije jedini lik stavljen u kontrast našem glavnom protagonistu, pobrinuo se Kiritsugov vlastiti herojski duh Artoria Pendragon (u Fate svijetu, kralj Artur je bio žena). Ako je Kirei tu da skrene pažnju na Kiritsugove plemenite ideale, Artoria pak naglašava njegove beskuruplozne i često okrutne metode kojima želi ostvariti navedene ideale.

Vjerojatno već slutite kamo ovo vodi: Atroria je, za razliku od Kiritsuga – arhetip klasičnog heroja: plemenitog, poštenog i časnog u svakoj prilici. I ako se možda i slaže s Kiritsugovim utopijskim ciljem, ona je užasnuta oportunističkim metodama koje se on ne libi upotrebiti gdje god stigne. Kao rezultat toga, njih dvoje imaju možda i najgoru suradnju od svih natjecatelja te njihovih herojskih duhova. Umjesto da grade svoje partnerstvo kako bi zajedno osvojili Gral, Artoria i Kiritsugu umjesto toga polako ali sigurno grade međusobni animozitet. Za razliku od sviju ostalih natjecatelja, njih dvoje nemaju nijednu scenu gdje iskreno i predano surađuju ili se zajedno bore – na zato imaju pregršt gdje se svađaju ili ignoriraju. Ponekad serije upadaju u zamku da sve good guys-e pokazuju kao složnu ekipu koja se rado podržava i surađuje – no ovdje to definitivno nije slučaj. Kiritsugu i Artoria, određenim zajedničkim osobinama usprkos, jednostavno nisu na istoj valnoj duljini.

Zanimljivo je primjetiti kako, u njihovim međusobnim prepucavanjima i kritikama, nijedno od njih dvoje nije ni posve u pravu ni posve u krivu. On s pravom tvrdi da je Artorijin svjetonazor naivan i nerealan, da njezino usrdno nastojanje da nikad ne čini ništa nečasno – kolikogod bi dogoročne posljedice toga bile dobre – dovodi nju i svijet oko nje u propast. Utilitarist poput Kiritsuga nema sluha za po njemu rigidan i nefleksibilan kantovski mentalitet do kojeg Artoria tako ponosno drži. Plemeniti vitezovi nisu ti koji će promijeniti svijet nabolje, poentirao bi. Njihovi kruti moralni aksiomi neće im dati snagu, samo ih spriječiti da djeluju u ključnom trenutku. Kako bi majstor manipulacije Petyr Baelish iz Igre prestola rekao: ‘You wear your honor like a suit of armor, Stark. You think it keeps you safe, but all it does is weigh you down and make it hard for you to move’. Kiritsugu bi se složio.

No istovremeno, ni Artorijina kritika Kiritsuga nije za baciti. Dok bi se o njezinoj krutosti i nespremnosti na kompromis dalo podosta reći, nitko ne može tvrditi da Artoria nije osoba visokog integriteta i autentičnosti: njezine riječi, djela i uvjerenja u visokom su međusobnom stupnju sklada. No Kiritsugu, ustvrdila bi, nije takav. Njegove karakter previše vuče na razočaranog idealista (sličnog Artoriji samoj) koji je, ne mogavši se suočiti s besmislenom okrutnošću kojoj je bio izložen, pobjegao pod skute ciničnog utilitarizma; što u odnosu na čvrstu i postojanu Artoriju djeluje kao slabost karaktera. Drugi je problem njegova izoliranost: dok Artoriji njen svjetonazor omogućuje brzo i lako povezivanje s drugim ljudima sličnog pogleda na svijet (recimo Irisviel ili Diarmuid), Kiritsugu ostaje sam i neshvaćen. Uz iznimku svoje žene s kojom je devet godina, on nema apsoultno nikoga tko ga razumije i s kime može dijeliti povjerenje. I Kiritsugu i njegov mentalitet jednostavno su preautarkični da bi se itko drugi mogao povezati s njima. Paradoksalno je da čovjek koji iskreno želi promijeniti svijet na dobrobit sviju, na svoju misiju kreće skoro pa posve sam.

Artoria vs Iskander

Konačno dolazimo do kraljevskog duela – dok je Artoria mitska kraljica Britanije, Iskander (aka Aleksandar Veliki) svjetski je poznati vojskovođa i osvajač. Osim činjenice da su oboje kraljevi, ovaj dvojac razlikuje se skoro po svemu drugome, uključujući i pristupu prema vladanju; čemu Fate/Zero posvećuje podosta vremena i zanimljivih dijaloga.

Mitološki gledano, kralj je predstavljao centralnu figuru zajednice, manifestaciju njenih ideala, sve njezine najviše misli i ideje o sebi samoj utjelovljene kroz jednu čelnu osobu. U toj ulozi, on je bio veza između ljudskog koje je zajednica ostvarivala i božanskog kojemu je težila. Kao kraljica, Artoria je manifestirala skoro isključivo „božansku“ stranu vladanja nauštrb „ljudske“. Svojom je pojavom postavila nemoguće visok ideal za svoje sljedbenike. Bila je mudra, pravedna, hrabra i postojana. Odrekla se svojih osobnih želja i ambicija kako bi se što bolje stavila u službu društva na čijem čelu je bila. Trsila se da zatomi sve mane koje je eventualno i imala. Ponašala se manje kao jedinka s osobnošću, željama i potrebama, a više kao manifestacija platonovske ideje savršenog vladara.

Takav pristup kraljevanju je pak izazivao duboku odbojnost u Iskanderu. Ako je Artoria bila manifestacija božanskih ideala, tada je on bio utjelovljenje one ljudske strane vladara. Dok je ona predstavljala nedostižnu apstrakciju koju su njezini podanici mogli tek promatrati s distance, Iskander je bio blizak svojim ljudima koliko je vladar to mogao biti. Nije bilo ničeg božanskog u njegovom kraljevanju, on je svakim svojim postupkom pokazivao da je jedan od običnih ljudi, samo malo impresivniji. Kako je sam rekao: „kralj se smije jače od sviju, dere glasnije te jede i pije više. To ga čini dobrim kraljem“. Artorijinu negaciju vlastite osobnosti Iskander s prezirom odbacuje, uspostavljajući de facto prijateljstvo kao glavnu poveznicu između vladara i podanika. Oni ga ne slijede zato što je savršeno mudar ili savršeno pravedan – nego jer se mogu s njime povezati na svakodnevnoj, emocionalnoj bazi. Distancirana Artoria to ne može.

Ovoj temi, kolikogod joj razrada bila interesentna, fali poenta. Redatelj je brižljivo postavio temu, no nije dao nikakav opipljiv zaključak. Ne možemo dokučiti što serija želi da mislimo o ova dva oprečna pristupa, osim da svaki dolazi sa svojim manama i vrlinama. Ili možda ni ne trebamo dokučiti – možda joj je zadaća bila samo da postavi problematiku, ne da nudi i odgovore.

Waver vs Iskander

Od desetak važnijih likova, možda je upravo Waver taj koji je najpristupačniji prosječnom gledatelju. On nije nikakav moćan čarobnjak ili prekaljeni plaćenik, nema nikakvih supermoći ili trikova u rukavu – radi se o posve običnom tinejdžeru koji je s više sreće nego pameti nekako završio u vrtlogu rata za Gral i mora se snalaziti kako zna i umije.

Waver nije posebno vješt kao čarobnjak – što mu predstavlja konstantan izvor frustracije u svijetu ispunjenom sposobnijim i talentiranijim magovima. On ne ulazi u rat iz želje za osobnim bogatstvom, moći ili utjecajem; niti poput Kiritsuga nema neku grandioznu utopijsku želju koju jedino Gral može ostvariti. Sve što Waver želi je obična validacija. Priznanje sebe i svog mjesta pod suncem. Potvrdu da, iako je po sposobnostima tek osrednji mag, ipak u stanju ostvariti nekakav uspjeh – a osvajanje Grala svakako bi bio i više nego nekakav uspjeh.

Stoga je prekrasno i inspirirajuće promatrati odnos poštovanja i prijateljstva koji polako usporavlja sa svojim herojskim duhom. Waverovom nesigurnom i plašljivom karakteru je Iskanderova karizmatična impozantna larger-than-life osobnost došla kao melem na ranu. Transformirala ga je nabolje. Pritom Waver nije postao jači, sposobniji ili talentiraniji – tek nešto sigurniji u sebe i vještiji u suočavanju s vlastitim strahovima. Iskander je taj koji je Waveru dao prvi smisao i validaciju koju je ovaj tako žarko htio. Jer ako ga je slavni heroj poput Aleksandra Velikog prihvatio kao prijatelja i osobu vrijednu pažnje – onda mu sitna podbadanja neusporedivo manje impresivnih profesora i kolega odsad neće puno značiti.

I kao zaključak

Sve ove likove i odnose, te još i puno više njih sadrži Fate/Zero u svojih 25 epizoda. Pratimo Artoriu, Irisviel, Wavera, Kireija, Tokiomija i druge na njihovim putevima – gdjekad sretnim, no uglavnom tragičnim. No centralna okosnica serije i dalje ostaje Emiya Kiritsugu – lik u kojeg smo investirali najviše vremena i emocija. S njime smo od samih početaka serije i želimo vidjeti uspijeva li ostvariti svoju želju za mirnim i pravdenim svijetom, zbog koje je i krenuo u rat za Gral.

I, uspijeva li Kiritsugu u svojoj misiji? Na neki način da – jer na kraju serije on zaista i eliminira sve svoje rivale i zaslužuje pravo da svoju utopijsku želju prezentira Gralu. No tu želju Gral nažalost ne može ostvariti. Interno obrazloženje jest da je Gral potajice korumpiran već desetljećima – i kao takav je nevoljan realizirati Kiritsugovu želju čak i kad bi mogao. No ono vanjsko obrazloženje ovdje je mnogo zanimljivije: a to je da utopije (nažalost) ne postoje. Kiritsugu nije doživljavao novi i ljepši svijet kao rezultat malih postepenih promjena koje se magu ostvariti tek uz puno truda i vremena, već kao imaginarni apstraktni konstrukt za čije ostvarenje je potreban magični arfekat poput Svetog Grala. Na taj se način on zapravo odrekao odgovornosti za progres: umjesto da je stalno i uporno radio na njemu, Kiritsugova ideja bila je da jednostavno osvoji rat i prebaci odgovornost na Gral umjesto na sebe. „Ja sam pobijedio u ratu, a sad ti uljepšaj svijet“ – kao da je rekao Gralu. Nažalost, svijet tako ne funkcionira. Odgovornost za sreću i napredak leži na svima nama. Svačija je zadaća mukotrpno i postepeno raditi na njemu umjesto oslanjati se na čuda i magične artefakte.

Na kraju krajeva, to je shvatio i sam Kiritsugu. Nakon svih moralno dvojbenih postupaka koji ipak nisu rezultirali općom utopijom za koju se borio – Kiritsugu je konačno odlučio okrenuti se prema sebi i mijenjati svijet iznutra, malim i sigurnim koracima. Usred općeg kaosa i destrukcije koju je kraj rata prouzročio, on odlučuje posvojiti jedno siroče koje je upravo izgubilo obitelj, i time zapravo čini možda i jedinu neprikosnoveno ispravnu moralnu akciju kroza cijelu seriju. Konačno je naučio mudrost sažetu u bezvremenskim Voltaireovim riječima: „Obrađujte svoj vrt“.