U ovoj priči ćete moći pročitati istinski kafkijanski narativ, prožet istovetnom stravom i klasnim borbama, aktuelnom političkom stvarnošću i nepreglednošću kosmičke strave, Obojen nesaznatljivim užasom, čiji cilj nije da vas prestravi već odvede u ludilo. Ipak, ono što tvori pripovest i njen kvalitet nije samo uverljivost kojom onostrano obespravljuje ljudsko. To je samo početak, višedimenzionalna alegorija je čini vrednom čitanja i riskiranja da vam percepcija sklizne u memljive hodnike pune pipaka, odnosno, blaženstvo umobolnosti.
– Kristijan Šarac –
Šta se to krčka
Dejan Sklizović
Memljive i vonjave gljivice su izbijale iz pukotina temelja i širile se po fasadama zemljotresom napadnutih zgrada. Čim bi bljeska okolne svetlosti nestalo, momentalno bi fosforescentno zasvetlele i odale bolest arhitekture u simbiozi sa ko zna kakvim pošastima iz utrobe zemlje. Svaki dubinski potres je bio poput hrapavog kašlja teško bolesnog bića, iz čije su se utrobe munjevito odvajali parazitski akrepi nošeni potiskom iskašljane boleštine.
Neprijatelj se ispoljavao i preuzimao višestruko obličje. Bubnjevi sve vreme. Potmuli, neprekidni i sugestivni. I veoma zakrivljena oštrica koja prolazi kroz ljudsko meso, a drži je nepoznata ruka. Ispred mene se obrazovala krupna i preteća zakrabuljena figura sa stegnutom pesnicom prinetom mom licu. Lagano je otvarao šaku, čija sadržina je predstavljala prah prema kojem sam osećao istovremeno jako gađenje i privlačnost. Zatim mi je dunuo čestice pravo u facu i vid mi se potpuno zamaglio.
Surovo buđenje i bolno pulsiranje u glavi. Neke pomešane slike sinoćnog tuluma u zatvorenom klubu i snevanjskih svetlećih gljiva čiji mi je ukus bio na suvim nepcima. Valja nekada oprati zube pred spavanje, nakon pijanstva, pomislio sam.
Mamurluk mi je dodatno pojačao uobičajenu jutarnju anksioznost, naročito nakon gluposti koje prečesto sanjam. Manje alkohola, manje supstanci i gde mi je, dođavola, brufen?!
„Bubiceee, gde si?!“ dozivao sam verenicu raspuklim glasom.
Nije nam dobro išlo, ali smo pronašli recept za relativno uspešnu simbiozu. Stalno sam bio odsutan i sklon porocima, a ona bi se povremeno izgubila bez traga i ponekad usred noći primala telefonske pozive. Bunio sam se koliko sam mogao, a onda sam rešio da treba da krenem linijom manjeg otpora, jer se od mene ipak očekivalo da odajem sliku i priliku stabilne i moderne osobe. Ciljna grupa naše partije to najviše ceni. S druge strane, ona je neverovatno fleksibilno pustila da se moje navike uklope u naš zajednički život tako da prave najmanju štetu i zato nisam mogao da joj previše zameram. Trpela me je, a zauzvrat sam zauzdavao ljubomoru.
„Bubiii…“ dođavola, opet je otperjala a da se ne javi.
Prokleta glava mi je pulsirala i bolela kao sam đavo. Od leka ništa, možda je i to ponela sa sobom i sad se negde smejulji zadovoljno dok zamišlja kako jaučem u agoniji. Prokletstvo, opet sumnja i teške misli.
Svakakva govna isplivaju u ovakvim trenucima. Ponovo sam to uradio. Uključio sam televizor, što nikako nije moglo da izađe na dobro.
Pandemija je besnela već nekoliko meseci i čitav svet beše naglo promenio svoje uobičajeno, pitomo lice i pokazao ono mnogo surovije i manje humano. Dosadni dnevni problemi poput nezaposlenosti, globalnog zagrevanja i položaja kriptovaluta na tržištu ustupili su mesto iracionalnim slutnjama o bednom skončavanju ljudskog roda, te silnim spekulacijama u vezi sa poreklom male pošasti koja se beše nastanila u krvotoku gotovo čitave populacije. Nisu stradali samo ljudi, već su i najveće ekonomije bile na izmaku snaga i u agoniji pritiskale manje i slabije. Lagali smo sebe da će biti bolje dok su nam stvari izmicale kontroli. Verovali smo u pobedu čovečanstva i nauke nad novim neprijateljem, dok nas je nešto daleko gore vrebalo iz potaje kosmičke tame. Čitav slom civilizacijskih vrednosti je bila samo prethodnica nezamislivog užasa, tek laka pešadija armije umobolnih iz nepoznatih regija koji su iz sve snage duvali u trube entropije i eshatologije.
Gde je, dođavola, taj jebeni brufen…
Kod nas je priznavanje epidemije i uvođenje mera kasnilo, jer je bila izborna godina i mnogo se kalkulisalo oko toga kada treba uvesti karantin, možda čak i policijski čas. Danas je izgleda bio taj dan i čekalo se na obraćanje Kriznog štaba u uobičajenom terminu, zato nije bilo ni govora da ostanem kući i skrećem u limbo teretne vozove koji su mi tutnjali kroz glavu. Morao sam na hitan sastanak sa zamenikom generalnog sekretara partije povodom toga. Kreću manje bitne vesti, dosta je priče o pandemiji i politikanstvu, ali, ne lezi vraže…
Na sve to ludilo se još pojavio i neki serijski ubica, koji je naizgled nasumično upadao ljudima na gajbe, isključivo ako bi neki veći skup bio u toku i sve odreda klao oružjem koje su forenzičari opisali kao najbliže srpu. Bez izuzetka se sve to dešavalo u bogatim četvrtima, a teške scene pokolja su nalažene noć nakon takvih žurki.
Među svetinom se govorkalo da se to neko sveti buržujima zbog sve nepovoljnijeg položaja siromašnog sloja stanovništva. Priča je romantizovana do krajnjih granica, a heroj siromašnih je nazvan „Ubica sa srpom“. Neko bi rekao da mu je falio i čekić, pa da bude kompletan monstrum kojim današnji očevi plaše neposlušnu decu.
Pri tom je ponekad bilo nestalih nakon pokolja, koji nikada nisu pronađeni, a ono malo preživelih se ne bi ničega sećali, ili su davali jako konfuzne izjave koje su sve odreda pripisane poremećenoj percepciji usled dejstva psihoaktivnih supstanci. Pričalo se da su verovatno drogirani novim praškom, za koji još uvek nisu napravljeni pouzdani testovi, tako da je prisustvo sporne supstance u krvotoku u to vreme još uvek bilo u sferi nagađanja. Poseban problem bio je što se identitet preživelih krio ko u zmije noge, ali jednom je procurelo da je neka prostitutka bila među onima koje Srp nije dotakao. Te vesti je u sekundi nestalo sa medija, a retki novinari koji su se usuđivali da pitaju o tome su svi odreda dobili otkaze i pronađene su im afere u dijapazonu od primanja mita, pa do saradnje sa stranim službama.
Droga je delovala poput kokaina, samo dosta jače i bar triput duže, a uživaoce je bacala u neopisive ekstaze, sklanjajući pred sobom sve moralne barijere. Bila je to supstanca za buržujske pudlice željne nesputanih telesnih zadovoljstava i perverzija u kojima su pronalazili odavno izgubljeni identitet.
Samo nam je još falio klasno motivisani serijski ubica, pored ogromnog zla koje nas beše zadesilo, a koje i dalje vlada u mutiranom i krajnje dehumanizovanom obliku.
Ovo je, dalje, mnoge asociralo na podzemne terorističke gerile i takozvane Ilegalce, o čijem se postojanju sve više šuškalo. Stručni komentatori su se upravo raspravljali pokušavajući da svako svoju teoriju prinese na žrtvu bogu marketinga. Svakako da je bilo teško poverovati u priču o jednom ubici koji je u stanju da savlada gomilu odraslih ljudi, koliko god bio lud i pod dejstvom ko zna čega. Resorno ministarstvo se držalo najmudrijih iskaza čistokrvne apstraktne relativizacije, jer se nije znalo šta je gore za rejting policije: priznanje da jedan čovek jebe u glavu sve pandure i specijalne jedinice ovog korumpiranog grada, ili da postoji čitava teroristička ćelija kojoj se ne može ući u trag mesecima.
Gomila sranja, pored svih tih iskasapljenih ljudi, ali, šta sam tu mogao? Od silnih govana u kojima je svet plivao mi se još više gadio svaki udah, a nije bilo izgleda da će se to uskoro rešiti. Ljudsko meso pomešano sa govnima bio je pažljivo maskiran miris, iako sam još tada znao da ne postoji mogućnost da, pre ili kasnije, ne izbije poput vulkana i otkrije raspadnuto stanje leša koji uporno šminkamo i kojim se hranimo.
„Bubice, dođavola! Bolje da si mi čekić ostavila pored kreveta, da barem rešim problem jednim zamahom!“ izdrao sam se na prazan stan i uhvatio se još jače za glavu.
Da ironija bude veća, pao sam pored kreveta i video prizor od kojeg sam ostao neutešan. Ispod velikog francuskog ležaja od kovanog gvožđa je ležala otvorena kutija za alat iz koje je virio čekić. U kurac i Bubica i prokleti čekić. Najradije bih joj sada glavu stucao njime.
Kako god, nisam više mogao da podnesem vesti i nalet malicioznih mentalnih tokova, a glava nije prestajala da dobuje. Obukao sam se i izašao iz stana.
***
„Ilegalci ne postoje. Još jedna u nizu teorija zavere koju nam ova vlast potura, da bi gubili vreme na prepirke“, izloži Lignjavi i nastavi da glasno srče prezašećereni kapućino.
Sedam prokletih kašičica, kao sedam smrtnih grehova u malecnom parčetu preplaćene keramike. Gnušao sam ga se, što je bilo i više nego očigledno, ali on za to nije mario. Voleo je da uživa u osećaju superiornosti kada bi se njegovo smrdljivo prisustvo gadilo drugima, jer je bio bitan šraf u sistemu. Zamenjiv, dakako, ali više snalažljiv i lukav no rigidan, pa je plivao u mutnim vodama kako kakav sitni reptilski predator.
Sedeli smo na terasi luksuznog restorana i posmatrali minijaturni svet ispod sebe. Na tom mestu nije bilo zaraze, niti nedostatka lekova i hrane, osim prokletinje od analgetika koji, kao za baksuz, niko nije imao. Meni je to selektivno obilje bilo sasvim prihvatljivo, jer, na kraju krajeva, kao budući kandidat opozicije za gradonačelnika nisam mogao da budem gladan, vodim računa o građanima i borim se protiv vlasti istovremeno.
S terase je pucao pogled na čitav uskomešali grad ispod mene i posmatrao sam taj ustreptali, haotični život iz kojeg se upravo širio otužni miris straha. Svi su bili u panici, jer se govorkalo da će se uvesti vanredno stanje hitnim ukazom prvog čoveka države. Na stranu preskakanje bitnih procedura, to više niko nije mogao da spreči, jer taj čin je pre svega bio udar na našu partiju, a ja sam razmišljao kako ću u kampanju u takvim okolnostima.
Istovremeno, nešto se nesvakidašnje dešavalo sa arhitekturom grada, koji kao da je iznenada oživeo. Zakleo bih se da su se čitave mase četvrti, kvartova i širokih bulevara pomerale i migoljile, kao kod nekog monstruoznog, tuđinskog oblika života. Mogao bih da ustvrdim i da su senke, koje je sunce na zalasku pravilo u konspiraciji sa šiljatim zgradama i banderama, imale svoju volju, te da su se kretale po sopstvenom paklenom planu ili pomisli kakvog zlog genija. I taj svetleći, pomalo zlokobni sjaj koji se širio iz temelja, dolazeći iz ko zna kakvih podrumskih i podzemnih štroka…
Plesale su te seni u čudnjikavom ritmu i moglo se videti kako se podvlače pod automobile, kako ulaze ljudima pod odeću, čineći da se ovi stresu i pogledaju oko sebe, dok su neke prosto – patrolirale. Ni od neba ništa dobro. Spremala se oluja.
„Pa ne znam baš, moguće je i da se javi neka reakcija na sve što se dešava. Znaš kako se kaže, sistemsko nasilje rađa nasilje pojedinaca. A onda se ti pojedinci ponekad udruže u grupe. Ko zna šta se krčka ispod površine ovog sistema. Ljudi su besni i prevareni.“ Odgovorio sam, pokušavajući da ga ne gledam dok pije taj gadni bućkuriš od šerbeta.
Više me je brinula činjenica da sam počeo da haluciniram i to scene iz sopstvenih snova, koji su mi se lagano vraćali. Sećanja na te onirične pejzaže su nadirala u ogromnim valovima divljih uspomena na jedan paralelan život, koji bi samo sitnim uplivom u svakodnevnu realnost bez sumnje uneo obespokojavajuće ludilo u glave ljudi. Dođavola, u moju glavu!
Zadrhtao sam, malo, trepnuo par puta i pokušao da se usredsredim na dosadan razgovor. Nozdrve su me jako pekle i teško sam to uspevao da sakrijem, što je za mog sagovornika bio osvojen poen.
„Druže, ti mora da si mnogo naivan. Nismo te odabrali da budeš kandidat za gradonačelnika da bi širio svoje mišljenje, već da bi govorio istinu ljudima. Istinu koju svi znamo i tu nisu potrebne dodatne interpretacije. Ljudi će se pogubiti i neće znati kome da veruju, razumeš? A, ti imaš dobar nos za svakakve stvari. Čak jako dobar“, odvratio je i značajno me pogledao.
Gledao sam kroz njega i pokušavao da prekinem instinktivne spazme spaljene nosne sluzokože koju je nadraživala svaka čestica u vazduhu.
„Pa, još uvek me niste zvanično izabrali. Daleko je sutra, kako se čini. Idem da završim šta imam dok nas ne pozatvaraju u karantin. Ako onaj danas uvede vanredno stanje, nema ništa od sutrašnje sednice.“ Rekao sam i bacio pare za račun na sto.
Snevanjske scene živog grada behu mi gotovo potpuno isparile iz percepcije, ali suton je u sebi definitivno imao trag nečeg natprirodnog. Negde duboko u svom, tada još uvek ne sasvim bolesnom umu sam imao jasnu ideju da su senke i dalje tu, samo dobrano zamaskirane izdajničkom tminom, te da je monstrum-grad živ i da se upravo budi veliko zlo. Proklete misli čistog ludila mi ne daju mira.
Morao sam do toaleta da uradim jedino što mi je preostalo i tako sprečim sve jaču glavobolju, a on me je samo cinički pogledao. Prokletnik je znao, ali imao sam jak razlog. Ne mogu ovakav u apoteku, prepoznaće me neko i ispašće da se drogiram. Oduvek sam znao da bih mogao da upadnem u neko sranje ako ostanem ujutru bez analgetika. Srećom, ostalo je još malo praška u paketiću. Nedovoljno da reši problem, ali dovoljno da me osposobi da koliko-toliko normalan odem na sledeći, važniji sastanak.
„Ostavi bakšiš, višak je za konobaricu“, dodao sam nezainteresovano i krajičkom oka spazio besan pogled.
***
Žurio sam sporednim ulicama, jer Hijena nije voleo da čeka. Valja se pripremiti se za večeras, moji gosti vole samo najbolje stvari i treba se držati komfor zone sa takvima. Na kraju krajeva, nije mi svaki dan promocija na jedan od ključnih položaja u partiji i trebalo je osigurati sve za sutrašnju sednicu, a to je podrazumevalo debelo podmazivanje svinja iz Generalnog sekretarijata.
Dobro je da sam u toaletu restorana uspeo da se na brzinu popravim i izađem normalan, inače bi me anksioznost spucala na prvom ćošku. Nozdrve su me zadovoljno svrbele, a krv je bila vrela dok je glasno pumpanje ubrzano ubrizgavalo u arterije. Sav sam pulsirao u ritmu najfinijeg praška, a grad je delovao kao divno mesto za provod, makar na trenutak. Sva nevolja prezauzetih ljudi na odgovornim pozicijama potiče od neiskrenosti prema svojim istinskim potrebama. Malo dobrog praška još nikoga nije ubilo, a benefiti su višestruki. Blažen bio!
„Druže, tebi ko da puk vojske dolazi. Da ne pokušavaš da nam preotmeš biznis i valjneš tim buržujima po skupljoj ceni, a?“ kezila su se pogana usta, tako da su menjala izraze krajnjeg ushita i razočarenja, u naizgled nezavisnoj kretnji mišića gumenastog lica.
Sa njim je retko ko mogao da izađe na kraj zbog njegove šizofrene prirode i užasne reputacije. Prva je zbunjivala svakog sagovornika, a druga je već unapred uterivala strah u kosti, jer, nadimak nije dobio za džabe. Bio je dobar sa raznim sečivima, lukav do zla boga i uvek spreman da se povuče, ako bi to spasilo njegovu tetoviranu kožu, ali i da udari u jaku kontru kada se neprijatelj najmanje nada. Pritom je imao tikove, nekontrolisano se smejao, a najčudnije je bilo to što je često kezio rošavo lice u osmeh kada za to nije bilo povoda ili bi mu prosto izostala bilo kakva reakcija kada bi se svi smejali.
„Ne zajebavaj, Hijeno. Znaš da mi krupne ribe dolaze, neću da zatvaram radnju prerano. A i nije da te se tiče, treba samo da mi uzmeš pare“, odgovorio sam nonšalantno, ali ne bez nervozne grimase na licu.
Kučkin sin me je provalio i još više razvukao ogavni kez, tako da su mu sva tri zlatna zuba bljesnula i stvorila mi neprijatnu nepravilnost u percepciji. Uzdrhtao sam i pokušao da fokusiram pogled na njega, ali sam video samo kontrast u okolini. Bile su tu zgrade i automobili, semafori i pešaci, ma, ceo jebeni univerzum je delovao kao da je bio na mestu, ali ipak… nešto još je bilo tu, nešto što me hladno i nematerijalno dodirnulo i od čega sam vidno drhtao. Zakleo bih se da je to bio nekakav senkoviti pipak, ili šta već.
„Rano ti za te stvari, evo, uzmi malo, na kuću je. Nemo’ mi odeš u ludaju pre vremena, ipak si mi najbolja mušterija. Hodi ’vamo, na…“, nakeženo će Hijena i uštinu mi obraz poput matore konjine koja kinji dete.
Nisam stigao da reagujem, već me je povukao u mračnu uličicu. Uskoro sam ponovo osećao krvotok, kosti, tetive, organe, kožu i svu okolinu dokle su mi čula dopirala. Zadovoljno sam šmrcao. Bio sam spreman da mu popušim od sreće, ako bi me ljubazno zamolio.
„Sad se priberi malko i rekni bata Hijeni da si ozbiljan u vezi s količinom? Ako ćeš više od desetke, mora’ te vodim kod velikog gazde, kontaš? A on voli da se raspituje, iako već sve zna, ako me razumeš“, zazvučao je upozoravajuće, ali i neobično racionalno.
Ubrzo se i nasmejao, pa brzo promenio facu u tužan izraz. Kakva užasna pojava.
„Da ga jebem, neko sam ko radi za ovaj narod i ne odvaja grešnike od ostalih smrtnika! Šta može da mi se desi kod tvog gazde, ko god on bio? Pa, ja sam neko ko će da sjebe ove što su nam seli svima za vrat, ako sve bude kako treba!“, ponos i samouverenost su ejakulirali iz svake moje pore.
Ponovo se zadovoljno nasmejao i dao znak da ga sledim.
Put do gazde se ispostavio kao divlji, skoro pa potpuno halucinogeni maraton kroz tesne uličice i sokake mog tadašnjeg grada, koji se u međuvremenu pretvorio u nešto sasvim drugačije, više nalik organskoj metropoli iz snova.
Neprijatnik je šipčio poput gonjene zveri pred rasnim kerovima i uskoro mi je postalo jako teško da ga pratim. Noćna rasveta, svetla automobila i semafora, te smeh gomila idiota petkom uveče su mi se slivali u jedinstveni oset, kome je na autentičnosti dodavao i taj pretežak vonj, koji sam osetio čim sam krenuo u suludu trku sa poluludim dilerom. Miris je bio težak i oduran, pomalo slatkast i krajnje napadan za nozdrve. Ubrzo sam shvatio da je upravo taj smrad okidač koji me je terao na automatsku promenu percepcije. Dolazio je iz dubine grada i osetio sam ga više puta u snovima, bio sam sasvim siguran i duboko ubeđen da sam ga oduvek poznavao, ali verovatno i potiskivao. Od njega mi se dizao kurac i plašio sam se na smrt istovremeno, takva je bila dvostruka priroda poganog vonja.
Zakleo bih se da sam čuo i nekakav volšebni ritam bubnjeva u pozadini. Dođavola s tom novom robom, Hijena me je precenio. Završiću u ludaji mnogo ranije.
***
Ne znam koliko smo tumarali po sumraku gradskih zabiti, samo znam da je oluja u međuvremenu počela i da smo dobro pokisli dok smo pronašli ulaz u ovu memljivu podrumčinu, koja je izgleda skrivala pravu tvrđavu i najčuvaniji štek u gradu. Stajao sam tako nasred neke sobe, glave pognute, bez volje i hrabrosti da je podignem i bolje osmotrim. Dejstvo je prošlo, a sa njim su se i muda istopila. Čuo sam kako nešto krčka na jakoj vatri i ispušta oblak guste pare. Intuicija mi je kazivala neugodnu činjenicu, da mi preti smrtna opasnost, a ja sam je slušao. I taj zapah pare, koji je sada postao gotovo nepodnošljiv. Prokletstvo, biće da sam bio na samom izvoru kužnog što se širi gradom!
„Gazda, doveo sam maleckog, neka ti sam rekne kol’ko ’oće, za svaki slučaj…“ diler se pokloni duboko pred krupnom siluetom, a meni knedla zastade u presušenom grlu.
„Vidi, vidi, nije li to mlada nada ovog strašno lošeg grada?“, začu se kroz maglu i klokotanje kipuće tečnosti.
Gledao sam kroz gusti oblak smrdljivog dima i molio sve bogove da grešim u vezi s identitetom prilike preko puta mene. Tek sam tada malo podigao glavu i krenuo da se gušim od vrele pare koja me je zapahnula celog. Između mene i lika je stajao ogroman vojni kotao iz kojeg je kuljala para, ispuštajući neopisivi vonj. Isti onaj slatkasti i blago metalni miris je sada bio pojačan do nepodnošljivosti, a percepcija mi je definitivno otišla u kurac.
Bio je to Buzdovan! Prvi čovek sa Interpolove poternice iz ove učmale balkanske nedođije. Ratni zločinac, diler i silovatelj…
„I trgovac oružjem, te zaštitnik pasa lutalica, ako dozvoljavaš…“, prekinuo mi je misao koju kao da je čitao sve vreme i razvukao usta u najzlokobniji kez koji sam do tada video, a družio sam se sa političarima i pandurima.
„Nisam ono što vidiš, a ti nisi ono što misliš“, dodade, i te reči me ošinuše poput pipka otrovne meduze.
Ime mu se nije smelo glasno izgovoriti ni u najvišim krugovima i prećutno se podrazumevalo svaki put kada bi usred škakljivih tema zavladala neprijatna tišina. Što je najgore, Hijena, strah i trepet krimosa iz čitavog grada je stajao pogureno i drhturavim glasom mu se obraćao. Uvalio sam se u govna do guše.
„Gazda, nema da brineš, ovaj ide u zemljicu ako samo gukne nešto“, promrmlja nižerangirani unjkavim glasom.
„Mnogo si mi svilen za tipa koji glumi strogoću pred novinarčićima“, procedi slugeranja kroz zube, dok me je posađivao na stolicu.
Hvala mu ko bratu rođenom, ne bih izdržao na nogama.
Šef je ustao i prikazao se u svoj veličini. Ogromna telesina masovnog, verovatno i serijskog ubice je sada stajala iznad tog vojno-veštičjeg kotla, a krupna glava kao u bika grubim crtama je dominirala u kadru. Poželeo sam da sam na nekom filmskom setu i da sada lepo far-kolicima zbrišem unazad iz kadra, al’ ne lezi vraže, bilo je stvarno da stvarnije ne može biti. To lice puno ožiljaka se probijalo iz guste, gadno smrdljive pare i gledalo me jednim vrljavim okom, dok je drugo bilo skoro skroz zatvoreno od silnih izbrazdanih ožiljaka koji su, verujem u to čvrsto, jasno prikazivali topografiju nekog dela pakla.
„Hijeno, deder, daj dečku još jednu popravku, neka nam se progresivni borac za obespravljene oseća kao kod kuće“, izreče i nasmeja se gromko.
Znao je da će me to iznervirati i zakleo bih se da je birao reči koje će imati najviše odjeka. Moja progresivna shvatanja socijalnih odnosa su bila daleko od tradicionalnih, a za lika se govorkalo da drži pod kontrolom neke od ekstremnijih grupa sa meni protivničke strane ideološkog spektra. Za prljave poslove i zastrašivanja, razume se. Lepo sam se uvalio, nema šta.
Za to vreme je Hijena iscrtao dobru krmaču na stočiću ispred mene i dao mi smotanu novčanicu. Otišlo mi je pravo u mali mozak. Tako je šibalo po ganglijama da sam sebe video kao tibetanskog monaha, negde u podzemnim tunelima bezvremene visoravni kako komuniciram sa stanovnicima utrobe zemlje. Kažu da prašak ne izaziva halucinacije, što je notorna laž. Sa mojom se maštom igrao kao mače s muškatlom.
„Ovo je orgazam velike bele ajkule i sibirskog tigra zajedno, nemam drugo objašnjenje. Dođavola, prokletstvo, jebem mu boga da mu jebem, želim trideset komada!“
Psovao sam i najiskrenije moguće iskazivao indiskretno prezadovoljstvo orgazmičkom supstancom. Osetih vrelu slinu kako mi curi niz obe nozdrve i odjednom sam počeo lakše disati, a zaudaranje iz ušljivog kotla više nije bio u prvom planu. I dalje je bio ogavni ugnjetavač svih čula, ali ne više toliko neprijateljski.
„Hahaha, nije lepo psovati boga, mali druže, mnogi su najebali zbog toga“, ovo me je načisto ohladilo i u trenutku podsetilo gde i pred kim se nalazim.
Dođavola, da li sam zaista toliko glup da sebi dozvolim da me istranžira zbog obične opaske. Bio sam siguran da to nije jednom uradio i, kako mi je ta misao pala na pamet, tako je krenuo pogled da mi kruži po prostoriji, a vonj ponovo počeo da mi štipa sluzokožu i poluzatvorene oči. Preznojavao sam se, naizmenično ledeno i vrelo, jer strah i prašak su me uzimali na redaljku. Sreća moja pa je strah bio jači.
„Ti misliš da si neki branitelj naroda i progresivac, a ja predstavnik tradicionalista koji hoće da nas vrate u srednji vek, pretpostavljam?“, upitao je smirenim glasom.
„Iskreno, tako sam čuo, a tako mi i deluje. Samo bez onoga u vezi sa srednjim vekom.“
Nisam više mogao da krijem misli, koje je tako dobro čitao. Bilo je pravo olakšanje reći mu ono što mi je bilo na pameti, a za šta teško da bih imao muda u drugoj konstelaciji.
„Kakav si mi ti to kurčev kandidat za gradonačelnika, kada te u sopstvenoj partiji nameštaju i smeju ti se iza leđa. Jedan Lignjavi o tebi i tvom životu zna daleko više nego što ćeš ti ikada saznati, ako nastaviš da se rokaš egotripovima.“
Hladan tuš, definitivno.
Nije mi dao vremena da se saberem niti da se popravim novom linijom.
„Ne možeš biti načisto razvaljen dok vodiš ovakve razgovore. Gledaj me u oči i dobro slušaj. Tvoja kurvica, Bubica, koja je pre tebe usrećila pola kurčeva iz moje branše ti je samo koska uvaljena od strane službe kojoj su potrebni idioti poput tebe… A, nisi znao, pa me tako gledaš?! Neverovatno, mislio sam da si bistriji, a ti glup ko kurac, ccc…“
Svet mi je bio srušen u momentu, a Buzdovan je to toliko temeljno uradio da mi je u startu otklonio svaku sumnju u ono što govori.
Osećanja i faze poput besa, tuge, negacije, prihvatanja i zaboravljanja su se smenjivale brzinom svetlosti. Naposletku mi je bilo svejedno, ali nešto drugo me je naglo trglo iz te apatije. Naime, osećao sam, sada jače nego ikada da se poznati univerzum cepa i da nešto s one strane svake pameti pokušava da me dograbi i samelje nakeženim čeljustima. Ponovo sam jasno osećao dobovanje u glavi, poput vudu bubnjeva na ceremonijama ozloglašenog Gede kulta drevnih nekromanata i seksualnih pervertita svake vrste. Zvuk bubnjeva se pojačavao i sada je bio praćen onostranim vriscima i jaucima hora prokletnika koji su verovatno bili žrtvovani tokom opskurnih ceremonija. Zakleo bih se da sam neke glasove mogao da prepoznam.
Dim iz kotla je postao gušći, a dileri počeše potpuno menjati oblik pred mojim očima. Ovo nije bila standardna gudra, već nešto mnogo jače. Veliki gazda nije krstio robu. Osećaj beznađa i užas koji se javlja pred nečim daleko većim od svega poznatog me je načisto preuzeo i naterao da se ukočim, kao u najcrnjoj paralizi sna i ostanem u potpunosti bez odbrambene reakcije. Glava mi je pulsirala, a tahikardiju sam nabio u beskonačno i imao utisak da mi je srce bubanj koji mi sad dobuje u glavi: ta drevna prokletinja koja me svega obuzima i verovatno se sprema da me proždere, nakon dugog krčkanja u smesi sačinjenoj od straha, užasa, adrenalina, endorfina i delića mozaika memorije nikada proživljenih života iz nekih dalekih i neprijateljskih univerzuma.
„Dig’o ti se kurac, to je dobar znak, mali druže. Pošto si već prevalio toliki put, ne ide da te gladnog pustim kući, ipak sam tradicionalni domaćin, po tebi. Od tebe ni kerov kurac u tom smislu.“ Izgovorio je reči koje su podsećale na neku mračnu mantru i nakezio mi se u lice.
Sada, kada se dim malo raščistio, a vonj ustalio u prostoriji, mogao sam da vidim sadržaj kazana. Dođavola, zašto sam to ikada video! Čorba je bila gusta i crvena, jako začinjena i puna mehurića koji su se praćakali u nepravilnim intervalima i tako stvarali brzi ritam ključanja te kužne smese.
Muzika koju sam jedva mogao da svarim, a da ne povratim, a koja se nekako savršeno uklapala u dobovanje mog srca i onog onostranog bubnja. Zvuk krčkanja tečnosti je samo bila potvrda svega što se u meni događalo.
Domaćin uze ogromnu kutlaču, koja je bila uronjena u kazan i poče da meša i pevuši sablasni napev na nekom nepoznatom jeziku. Kako je mešao, tako su iz pogane vode krenuli da izranjaju komadi mesa. Nije to bilo niti jedno meso koje bi se moglo naći u mesari, niti je bilo sečeno na isti način. Delovalo je kao da je raskomadano nečim teškim, sekirom ili ogromnom satarom i pobacano u grotlo metalne zveri. Počeo sam ubrzano da dišem, a strah, nemoć i paraliza me pogodiše jače no ikada u mom bednom životu.
Neki osećaj mi je govorio da skinem pogled sa kazana i kuvara i ždraknem malo po prostoriji, jer, nešto mi je bilo strašno poznato i zlokobno. Tako mi svih okultnih sranja ovoga sveta, nemoguće mi je bilo da prihvatim bolnu činjenicu da se, od svih prokletnika i bednika ovoga sveta, baš meni to dešava.
Na sve strane su bile okrvavljene stvari poput skupocenih satova, igala za kravatu, zlatnog i dijamantskog nakita, burmi i ostalog nabudženog prstenja koje nose oni bez ukusa, ali svakako punih džepova. Sve je to stajalo nemarno razbacano po ogromnom pultu od nekog tamnog drveta, možda orahovine, koji beše sav iskasapljen i potpuno prekriven starim i novim ožiljcima od raznoraznih oštrih predmeta. Bio je to improvizovani mesarski sto, u to nije bilo sumnje, a jedan od Roleksa koji je tu okrvavljen ležao je nesumnjivo pripadao izvesnom slinavom govnaru iz vladajuće partije, jer se prečesto slikao sa njim, a i lično sam ga video nekoliko puta. Taj pogani buržujski ulizica beše među prvim nestalima, nakon inicijalnog slučaja masakra Ubice sa srpom.
Da stvar bude gora, sumnje mi je potvrdio pogled na zid, na koji je taj kasapski pult bio sasvim nalegao. Unakažene fotografije i predmeti nestalih su se prostirali po čitavom zidu, poređani u šablonu debele, mesnate zmije koja se nekoliko puta uvijala oko sebe same, a na sve strane je kompozicija bila obogaćena raznim srpovima. Visili su sa eksera kojima su fotografije i komadići garderobe bili prikucani kroz oči, glave i polne organe nesrećnika sa slika. Veliki i mali srpovi, zarđali i stari, kao i glanc novi, koji su se presijavali. Srpovi sa zgrušanom krvlju i komadićima mesa; svi prokleti srpovi ovog sveta, kao na nekoj bizarnoj retrospektivnoj izložbi oruđa. Sve zajedno, to je činilo ogromnu instalaciju koja je delovala živo i svaka je fotka, svaki srp i komadić odeće ili lični predmet činio jednu krljušt na telu te debele, podmukle zmijurine čiji su obodi tela u sebi čuvali svaki od neobičnih trofeja.
Na nekoliko mesta na pultu su se mogli videti afrički bubnjevi i crteži čudnih simbola naslikanih po njima. Pored smrada, za koji već nisam imalo nikakve sumnje od kakvog mesa potiče, dodatni nespokoj je ulivala činjenica da su fotografije bile uglavnom profesionalne, verovatno sa lica mesta, možda čak i duplikati, ili originali iz policijskih arhiva.
Nisam imao mnogo vremena da razmišljam i do kraja sklopim sve deliće tog stravičnog mozaika sačinjenog od narodnog praznoverja, crne magije, politike, kriminala i serijskih ubistava. Delimično i zbog toga što mi domaćin nije dao da se saberem i razmislim o tome šta gledam, a i nesvesni um mi je svakako ubrzano radio na oblikovanju himere od obilja datog materijala.
„Šta… šta se to krčka u loncu?“, izustio sam automatski, što beše propraćeno jezivim smehom mojih ugostitelja.
Osetio sam kako mi je Hijena zabacio glavu pozadi, čvrsto me uhvativši za kosu i stavljajući mi ledeno sečivo pod grkljan.
„Ako mrdneš, ode pevalo“, potrudio se da zvuči ubedljivo.
Veliki šef je zahvatio kutlaču vrele čorbetine, iz koje je virilo parče rozikastog mesa. Sve se slivalo i pušilo dok mi je tu ogavštinu prinosio ustima.
„Štakorima je mesto u utrobi zmije, zapamti to, mali druže. Na, daću ti mesa da jedeš!“, grmeo je neljudskim glasom.
Nesvestica me je obuzela i u meni se javila jaka dilema, koja je bila moralno-egzistencijalnog karaktera. Onaj prvi deo, moralni, mi je govorio da je to na šta ću biti na silu nateran najgnusniji od svih anticivilizacijskih činova od kako je sveta i veka, te da predstavlja pišanje po evoluciji i njenim tekovinama na najužasniji mogući način. Ipak, onaj egzistencijalni mi je nedvosmisleno stavljao do znanja da je sve to negde normalno i sve vreme prisutno u jednom paralelnom evolutivnom toku, koji je programiran i vođen od strane silina koje ne razumemo i koje se ne pitaju čega se naša naučena moralnost stidi. Taj drugi deo je i pobedio, što mi je, tada sam verovao, a sada znam zasigurno, spasilo život i dalo jedan novi, prepun kosmičkog duha nepatvorene tame, direktno iz mračnog srca postojanja koje je bubnjalo taj ritam za sahrane.
Osetio sam kako mi vrela tečnost curi po licu i pravi opekotine, dok mi se usta sama otvaraju da bi ispustila bolni jauk prenadraženih receptora za bol. Kiselo-slatkasti ukus i ekstravagantna tekstura tvari koja mi se po ustima delimično raspadala su mi ispunili usnu duplju. Neki su delovi bili žilavi i zahtevali duže žvakanje, dok bi se drugi sami topili na nepcima, poput fine jaretine, ili zečetine. Tama pred očima i to bi bilo to.
„Neko je skoro mudro primetio da je problem sa današnjim svetom u tome što niko ne pije iz lobanja svojih neprijatelja. Pa rekoh da se malko mrdnemo u tom smislu!“, iz tunela je odzvanjao duboki glas.
Sve oko mene je lelujavo plesalo: dim iz kotlića, srpovi sa zidova, satovi i predmeti, kao i lica nestalih osoba koja su urlala u agoniji i samrtnom hropcu, zarobljeni negde u međuprostoru između realnosti i transcendentalnog ludila. Stomak mi se nadimao, a knedla vraćala usled pokušaja tela i uma da negiraju pogani sadržaj želuca. Usta mi se ponovo napuniše, ali iz drugog smera, ovog puta prežvakanim i polusvarenim mesom i želudačnom kiselinom. Kako sam čeljust čvrsto zatvorio i stegao poput pitbula, malo tečnosti i neki sitni komadići tog gadnog sadržaja krenuše kroz nos, tako da sam na trenutak prestao da dišem i bio u opasnosti od davljenja sopstvenim nesvarenim poganštinama. Znao sam da ne smem da se izbljujem i bacakao sam se po sobi u teškoj agoniji. Sve mi beše popustilo pred imperativom da ostanem živ, življi nego ikada i ne povratim to vraško meso.
Naposletku sam se smirio i telo se potpuno opustilo. Spazama i nasumičnog preznojavanja potpuno nestade, a u meni se glasno zaori tišina, glasna tišina. Nije to bilo odsustvo svakog zvuka, već izjednačavanje po važnosti svih sadržaja svesti. Ništa više nije bilo dovoljno bitno i sve je delovalo jednako besmisleno u svetlu novog iskustva koje mi beše zauvek izbrisalo svaku nepotrebnu moralnu dilemu. Ipak, dezorijentisanost i nepoznati šabloni mentalnih tokova su preuzimali primat kada su u pitanju sadržaji uma koji se beše rasprsnuo u paramparčad i u potpunosti izgubio oblik.
„Evo ti roba, daj im da dobro napuderišu ogavne buržujske njuške. Ne treba da platiš ništa, kuća časti za vanredno stanje. Ovo ti je za poseban trenutak, ne otvaraj pre toga, znaćeš kada bude došlo vreme. Na, popravi se još malo i pohitaj! Dobar si bio, mali druže, mislio sam da si prava sisica, kad ono – skoro pa čovek!“
Kuvar je, vidno zadovoljan, držao preglasan govor direktno namučenim bubnim opnama i stavljao mi u džepove robu i neki veliki, pljosnati paket.
Izjurio sam napolje poput metka, pokušavajući da se, nošen iskrivljenom percepcijom razgranatog ludila prisetim puta do kuće iz tog nepoznatog kraja. Zakleo bih se da sam bio na nekoj deponiji u predgrađu, ili tako nekako. Sve u svemu, oluja je besnela, kišurina i vetar su me natapali, a zvuk bubnjeva se lagano pojačavao iz ulica u koje sam intuitivno skretao. Negde duboko u sebi, znao sam put.
***
Sledećeg popodneva se udarna vest vrtela na svim kanalima, a oko moje bivše zgrade su se sjatile sve raspoložive ekipe pandura, specijalaca, antiterorističkih jedinica, forenzičara, kao i gomila dodatnog osoblja, jer je bilo teško raščistiti haos u luksuznom stanu na trećem spratu skupocene novogradnje u buržujskom kvartu. Bilo je tu i službenih ekipa iz susednih država, te diskretnih predstavnika stranih ambasada, jer je zločin lako mogao biti politički motivisan i trebalo je utvrditi svaku činjenicu u vezi motiva.
Prisustvo naroda u ranim jutarnjim satima je dovelo atmosferu do ključanja, jer ih je već prvu noć karantina uvedenog za njihovo dobro dočekao jedan od najgnusnijih pokolja u novijoj istoriji. Režimski mediji su tvrdili da je ubica ubačeni element strane službe i da opozicija pokušava da opstruira rad policije tako što ih indirektno optužuje za stvaranje monstruma putem sistemske represije sprovođene na svim nivoima. Koliko god ovo moglo biti tačno, suštinski je mašilo istinu za deset otrovnih kopalja. Realnost je bila mnogo gora, motiv sasvim van domašaja razuma i logike, a pogonsko gorivo dovoljno jako da tera zločin do beskonačnosti, ako je potrebno.
Opozicija je, s druge strane, tvrdila da zločine vrše strukture dobro poznate vlasti, neka od grupa iz podzemlja koja je u ratu za teritoriju i poslove sa drugom grupom, te da je povezanost sa vlašću i bezbednonosnim službama prejaka da bi bilo ozbiljnije istrage. Zahtevali su glasno da se već tog istog popodneva na vanrednoj konferenciji objavi ime ubice, za kojeg su tvrdili da ga predstavnici vlasti jako dobro poznaju. I ova je teorija bila tačna, ali jednako daleko od suštine kao i prethodna.
Iza tankih velova socijalne sigurnosti i napabirčenih vrednosnih normi modernog društva se promaljalo nešto što je bilo veće i strašnije od sveg poznatog univerzuma i nipošto nije marilo za pokušaje da se ukalupi u standardne definicije svakodnevnog užasa. Bila je to strava iz dubina nikada otkrivenog kosmosa, koju je samo par smelih prvaka imaginacije moglo da okusi, iako su svi do jednog bivali zaraženi nesvakidašnjim ludilom i nespokojem duše. Ni meni se nije desilo ništa bolje. Ludilo me je prigrlilo lepljivim pipcima i otvorilo najneverovatnije percepcije, što je na psihijatrijskoj ustanovi nazvano akutnom psihotičnom epizodom usled jake traume. Tvrdili su da sam imao šok uzrokovan višestrukim ubistvom nekih od meni najbližih osoba, te da je način na koji su ubijeni u meni izazvao totalni slom i pustio halucinacije u naprsli um.
Glavni argument pritiska opozicije na vlast se vrteo oko hitnosti pronalaženja nestalog odbornika, odnosno, moje malenkosti. Lignjavi je bio posebno emotivan u obraćanju, čas vlastima, čas narodu, igrajući se bazičnom empatijom neodlučnih i krhkih umova, pričajući kako mu je nestao jedan od najboljih i najintimnijih prijatelja, sve vreme brišući suze rupčićem punim ostataka praška. Od toga je još više plakao, pa je ljudima delovao vanredno ubedljivo.
Nije im mnogo vredelo to što su me, nakon nekoliko dana, pronašli među prosjacima kako jedem neka sranja iz kontejnera. Moje izjave da sam lično pobio ološ na žurci, te najave da se sprema nešto veliko, nešto što će skoro sasvim počistiti čovečanstvo, a ostatak naglo promeniti su uzimane kao pokušaj transfera krivice na sebe jer sam jedini, nekim čudom, preživeo.
Kako je veče dolazilo, a novi policijski čas ubrzavao bitne egzistencijalne aktivnosti običnog stanovništva, sve se lagano stišavalo, dok su svi mediji u emisijama u udarnim terminima čitavim porodicama pred malim ekranima objašnjavali svoje maštovite i retko ubedljive rekonstrukcije zločina. Dugo je to bila glavna tema, a rat u vezi sa modusom operandijem, kao i poreklom i identitetom ubice se konstantno vodio na društvenim mrežama.
Ipak, svi su pogrešili u proceni. Nije tačno da sam prvo ubio jednog od odbornika vladajuće partije, već sekretara gradskog komiteta moje stranke, koji je često pijan i drogiran postavljao glupa pitanja o izbornoj taktici u nerazvijenim opštinama. Niti je istina da sam silovao Bubicu oštrim predmetima do jutra, to su izmislili. I, nije bilo sedmoro već petoro mrtvih, ali kasnije donošenje i odnošenje leševa to dvoje „viška“ sigurnosne kamere nisu zabeležile, jer su već bile namerno isključene. To su bile njihove žrtve, iz nekog istovremenog obračuna koje su nonšalantno stavili na konto Ubice sa srpom, pošto su ih posthumno istranžirali kako bi se stilski uklopili u gomilu kadavera.
Dvoje su se vodili kao nestali i slabe nade su bile polagane u njihovo nalaženje, a novac iz budžeta je trošen na najrazličitije načine, ne bi li se ti mladi ljudi konačno pronašli, jelte. Istina je da se nikada nisu ni pojavili i da su verovatno sutradan zbrisali iz zemlje u panici jer su mislili da ih čeka ista sudbina, s obzirom na nečistu savest i karakter kukavice. Neka ih, prokleti bili.
Desetak seksualnih radnica i radnika nisu bili voljni da daju izjave zbog prirode njihovog posla. Pandurima nije bilo jasno kako su ostali pošteđeni i smetala im je selektivna amnezija, ali saradnja je izostala. Svi do jednog su rekli da su se tu našli na poziv sa nepoznatog broja i da generalno vole da posećuju žurke u tom kraju. Tvrdili su i da su samo pošteno radili svoj posao i teško zarađivali hleb, te da se policija malo bolje raspita u vezi toga zašto su samo političari i buržuji iskasapljeni i tu se istraga naglo prekida, a prostitutke postaju nedostupne za pitanja novinara. Izjava heroinskog zavisnika koji je „davao dupe pod kiriju“ o nekim bubnjevima i senkama koje ubijaju nije se uzela za ozbiljno, udaljen je pod pretnjom da će otići na nasilnu rehabilitaciju ako samo pokuša da da bilo kakvu izjavu o tome.
***
Sećam se da sam dugo stajao ispred vrata stana, pokisao i praznog uma, sa samo jednom mišlju u glavi. Iznutra se čula glasna muzika, počeli su bez mene. Otvorio sam i lagano kročio u tu luksuznu buržujsku tvrđavu.
Devojka mi se diskretno muvala sa likom iz Privredne komore, ali je pohitala ka meni kada me je spazila. Svi su joj pomogli da skine mokre stvari sa mene, premda nerado, ako je suditi po tome kako su sklanjali glave pred neobičnim mirisom koji sam širio. Bio im je pretežak taj slatkasti vonj koji sa odeće ni jaka kiša nije sprala.
„Mili, jako sam se zabrinula, daj da ti popušim“, tešila me je u našoj spavaćoj sobi, nakon što sam se dobro oprao i malo sredio.
„Naravno.“ Rekao sam i počeo da vadim robu koju sam stavio pored kreveta. Deo sam dao gostima pola sata pre toga i već su se na sve strane čule posledice. Urlali su, a činilo mi se i da je orgija krenula. Neko je glasno povikao: „Stižu kurve i dečaci!“
Glava joj je bila među mojim nogama, a vatreni prašak koji mi je ponovo pržio nozdrve je vraćao prioritete u um. Posegnuo sam rukom ispod kreveta i napipao čekić. Dobro je, još je bio tu. Nisam više mogao da kontrolišem nadolazeći orgazam, a ona je radila kao prokleta mašina za jebanje, balavila i srkutavo penila dok je punila grlo nabreklom kurčinom, toliko da mi je bilo žao u jednom trenutku. Ipak, taj momenat je prošao kad mi je prva odlomljena koščica lobanje dodirnula usnu, a vrela krv poprskala lice. Dobar zamah, pomislio sam u sebi. Nastavio sam tako još nekoliko puta, koliko da joj dam mir koji je toliko spominjala kada bi se vratila kasno i žalila na obaveze. Naposletku sam jedva izvukao krvavi kurac iz jako stegnutih vilica.
Sećam se da je u pulsirajućem mesu ostao zabijen jedan sekutić.
Gledao sam kako joj se mozak razliva po svilenoj posteljini i rešio da je dosta bilo odlaganja. Niko nije skontao da sam sav krvav i go. Zapravo su svi bili goli i zauzeti jebačinom po budžacima, šmrkanjem praška i davanjem oduška neiživljenim strastima. Ušao sam u šank i počeo da odmotavam paket koji mi je Buzdovan dao ranije te večeri, a koji sam tu uštekao u međuvremenu.
Osmeh mi je ozario lice kada sam ga otpakovao. Bio je to prelep srp, nov i uglačan, nikada korišćen i od kvalitetne legure. Svetlo stroboskopa je pravilo atmosferu za pamćenje, a zvuk bubnjeva u glavi beše sasvim nadjačao preglasno ozvučenje koje je reprodukovalo kičasti neukus popularne estrade. Video sam konturu koja mi prilazi i čuo pojačano dobovanje koje me je fokusiralo i davalo lucidnost. Vazduh fijuknu pod oštrim naletom srpa. U sledećem trenutku, krv je šikljala iz vratne arterije, a vrela tečnost mi je prskala po telu. Momenat olakšanja i osećaj nadolazeće katarze.
Morao sam da nastavim.
Zakleo bih se da sam, video nekoliko velikih, crnih senki koje su nosile srpove u rukama. Od običnih vizualnih manifestacija u prostoru, te su se pojave zgušnjavale i razređivale na način koji je ukazivao na veoma specifično funkcionisanje. Znao sam da su tu zbog mene i da će pomoći koliko god je potrebno. Osećao sam da su ti vesnici novog doba za ljudski rod sasvim čista i savršeno surova, hladnokrvna bića koja su maksimalno fokusirana na zadatak.
Ubistvo nije nikako čin osvete, ili gubitka kontrole. Makar u mom slučaju to ne može biti istina. Ono je čista pojava, kosmička nužnost čija se intuitivna naredba mora ispoštovati i čijim se delom treba postati i biti. Percepcija mi je bila čistija nego ikada ranije, pokreti poput majstora borilačkih veština, a priroda sasvim promenjena, nedefinisano drugačija. Slušao sam dispoziciju koja se razvijala vođena zvukom afričkih bubnjeva. Senke su postale oličene i beskonačno različite u detaljima, a zvanice na žurci samo dvodimenzionalne konture, štroka u vidnom polju i virus prostora.
Sledeći je bio lik koji je guzio mršavog dečaka iza velikog troseda. Od muzike i stroboskopa, jadnik nije bio svestan bezizlazne situacije. Kontam da ga je to sprečilo da se sasvim zbuni kada sam ga uhvatio za kosu, glavu povukao unazad i spretnim pokretom ostavio deo kurca u dupetu koje je obrađivao. Kurčev patrljak, koji je štrčao par santimetara iz tela, krenuo je da štrca krv u dugačkim mlazovima. Drogiran i još uvek nesvestan pogledao je nadole, u pravcu obogaljenog organa. U narednom momentu je već bio dosta bliže onome što je nekada bilo njegov ponos, jer mu je glava u padu udarila baš tamo i siguran sam da je imao prilike da izbliza istraži promenu na telu, ali samo na delić sekunde. Dobar zamah, pomislio sam zadovoljno.
Došli su na red i ostali i neću nikoga daviti idejama koje su mi padale na pamet u vezi sa njihovim oslobađanjem od okova egzistencije, neka nešto ostane nedorečeno i samo za moje oči. Znam jedino da su mi prostitutke iz nekog razloga delovale kao potpuno normalne u odnosu na skotove koje sam kasapio, te da mi stoga nisu bile zanimljive za obradu. Shvatio sam i zašto je nakon nekih pokolja bilo osoba koje su se vodile kao nestale, ali ovde definitivno nije bilo materijala za jednog od nas, svi su morali da odu.
Ne bih znao koliko je sve potrajalo, delovalo je kao u nekom blaženom šamanskom plesu. Samo se sećam da me je prvo sunce dočekalo u spavaćoj sobi, dok sam sedeo pored Bubice na krevetu. Uključio sam televizor i pogledao oko sebe. Nešto na noćnom stočiću mi je privuklo pažnju. Bila je to ženska torbica. Pružio sam ruku da je uzmem, ali mi kaiš iskliznu iz lepljive šake. Iz torbice ispade kutijica.
Brufen. Prokleti brufen. Da ga je samo ostavila… Nasmejao sam se zvonako i izgubio se negde u tom jutarnjem naletu optimizma, hitajući već poznatim putem do jazbine.
Autor: Dejan Sklizović
U početku sam imao problem s epizodom, jer sam se osećao „drugačije“ čim sam krenuo da je čitam po prvi put. To nije bila nikakva intuicija, niti Dilanovo peto i po čulo, već utisak da je nešto različito u ovoj epizodi u odnosu na ostale. Kada sam završio, reflektovao sam nekoliko dana ne bih li pomirio dominantne utiske koji su se kretali od „ovo je genijalno“ do „tresla se gora, rodio se miš“ momenata. Sada sam siguran da me je nekonvencionalnost i iskrenost pristupa dvojice genija žanra u stvari duboko pomerila iz kolotečine u koju je serijal odavno upao, te da sam dobio nešto nesvakidašnje i vredno pažnje.
Sama struktura naracije je klasična, sa povremenim uplivima modernih zapleta i zaokreta što je čini stabilnom i samoodrživom bez poštapalica. Sve kreće od jedne slučajnosti, greške u sistemu (nije slučajno da jedna greška u sistemu otvara vrata pakla samog sistema) koja Dilana dovodi do slučajnog susreta i izuzetno jakih vizualnih nadražaja predstavljenih kroz krajnje sugestivan i mračan crtež Roia, koji je, kako se čini, u ovoj epizodi potpisao možda i svoje najveće remek-delo. Nadalje, te slike sa projektora na kojim se vidi obezličavanje seksualnog objekta kroz prikrivanje lica, te stavljanje bezličnog tela u funkciju zadovoljstva u prvi plan su nešto što će se preplitati sa realnošću do samog kraja epizode. Naravno, da nije dame u nevolji, ne bi ni bilo sklavijevskog postmodernističkog neonoara, pa se tako već u uvodnoj sceni srećemo sa misterijom koja junaka gura da iracionalno ulazi sve dublje u problem, iako su oko njega upozorenja da nešto nije u redu na sve strane. Detektivska istraga je sasvim zadovoljavajuća i jako dobro popunjava potencijalne prazne hodove te epizoda nema materijalnih manjkavosti, premda verovatno ima ponekog viška.
Upravo u poslednjem rečenom i leži glavni kvalitet, ali i najveća slabost epizode Duboko crnilo. Nekonvencionalni pristup kadriranju i koketiranje sa filmskom estetikom su scenario i dijaloge sasvim bacili u drugi plan. To ne znači da su pomenuti elementi slabiji od drugi, ili, loši – naprotiv! Problem je što se čitava epizoda mora doživeti pre svega na vizuelnom i duboko intuitivnom planu, jer nam dugački delovi Roievih snovitih predela ne daju mnogo teksta, ali zato mnogo pokazuju i puni su simbola kojima se služi psihologija. Dakle, autori su svesno žrtvovali naraciju kako bi se obratili podsvesnim strahovima čitaoca i to je deo koji će većinu konvencionalnih fanova verovatno zbuniti, ali – nije da se pitaju, jelo je posluženo! Lično sam jako zadovoljan ovakvim pristupom jer se na taj način svesno odustaje od „stripa za zabavu“ i višestruko podiže ulog igranjem sa živcima čitaoca koji ne vole da previše razmišljaju i reflektuju dok okreću stranice. S druge strane, kompleksnost i gotovo organska bliskost pristupa dvojice majstora je dovela do toga da su upravo ti dugački trenuci košmarnih prikaza na neki način neopravdano latrpulartistički i samim tim su „pojeli“ dobar deo prostora na kojem je možda bilo mesta za razradu scenarija i izbegavanje pomalo banalnih minijatura u dijalozima, po prenaglašenom „manje je više“ principu. Da, dijalozi su dobri, ali imaju slabih momenata, što se jako vidi u epizodi koja pretenduje da bude skoro pa isključivo grafička, sa minimalizmom u scenariju.
Autor u svojim opisima teži naturalizmu koji može izazvati mučninu i gađenje. To vidimo u scenama mučenja, seksualnih odnosa i ratovanja. U svojim opisima pisac teži da čitalac čuje zvuk struganja kože sa kostiju, krckanje lobanje pod pritiskom jakih šaka, oseti kako krv ubijenog prska lica i odeću preživelih i tako dalje. Iako čovečanstvo od pamtiveka govori da ga od drugih životinja deli razvijena svest i kontrola nad svojim postupcima, Nenad Jevtić nam pokazuje kako to nije baš uvek pravilo. Pisac ide i korak dalje i pokazuje nam kako nekad ta sirovost nije uzrokovana spoljašnjim faktorima. Ona se nekad taji u čoveku dok se jednom ne pokaže u punom svetlu. Ovim postupkom pisanja Nenad Jevtić pokazuje nam kako u ratu nema ničeg uzvišenog ili pesničkog. Smrt likova nije prikazana kao romantičarsko žrtvovanje za otadžbinu. Autor bez okolišanja govori šta je od leševa ostalo, tačnije, šta je nestalo u krvavim okršajima. Pogibija čoveka izaziva u čitaocu osećaj zazora, gađenja, mučnine, a tek onda osećaj da je neko poginuo, jer se borio za bolje sutra. Možda su neke od tih naturalističkih scena mogle biti još više opisane, jer verujem da bi tada bile na nivou scene nabijanja na kolac iz romana „Na Drini ćuprija.“ Neki odlomci obiluju humorom. Dijalozi između određenih junaka obiluju psovkama i opaskama poput onih u seriji Senke nad Balkanom. Smeh izazivaju i neke situacije ( kuvanje male Ljubice, pojava pacova Gricka i tako dalje).
Naša narodna književnost nudi bogat izbor predstava o smrti. Kroz obredne pesme, pre svega tužbalice mi imamo neku sliku o tome u šta su ljudi verovali (i još veruju). Njihovu osnovu, kao i osnovu obreda čiji su aktivni segment, čine predstave o zagrobnom životu. Duša preminulog, u okvirima takvih verovanja, premešta se u svet drugačiji od onog u kome borave živi. Granični prostor između sveta živih i sveta umrlih, određuje se kao onaj u kome nema zvuka, svetlosti i kretanja. On je, u tami i tišini, postavljen kao suprotnost svetu živih (Popović Nikolić 2016: 9). Upravo tako je predstavljena i Međustanica u romanu. Na kraju romana kada Jovica Vuk konačno dospeva do Međustanice, navodi se da luta prohladnim mračnim hodnicima, pokušavajući da prati jedva primetne obrise svetlosti. Ti obrisi svetlosti ga zavaravaju da su putokaz do ovog sveta, a u stvari su to odblesci leptira od celofana koji ga vode u nepovratno.
Milovan Glišić je napisao najpopularniju vampirsku priču srpskog realizma. I u drugim svojim pripovetkama on obrađuje motiv vampira, ali ni u jednoj tako celovito i uspešno kao u pripoveci Posle devedeset godina. U njoj je oživeo najčuveniji vampir srpske književnosti…
Iz priče stare Mirjane saznaje se da je Sava Savanović bio „opak čovek“. Isto to se može reći za Živana. „Opak čovek“ Sava Savanović se povampirio zbog ponašanja za života. Time je kažnjen za sva nedela koja je učinio. Njegova duša je ostala nesmirena, lutala je, činila zlo i unosila nemir i strah. Živan čini zlo ne dopuštajući pravoj ljubavi da se ostvari. Zbog njegove odluke da ne da Radojku Strahinji – ovaj umalo nije stradao. Posmatrajući situaciju u pripoveci sa te strane, Živan je imao sreće jer mu je kum Purko „spasio dušu“ otimajući devojku (a zatim ga ubedio u dobro tog postupka) i upozoravajući Strahinju na zlo u vodenici. Vampir je ubijen po svim propisima narodnog verovanja: nađen crnim vrancem bez belega, ubijen glogovim kolcem.
Nagraisao – pripovetka Milovana Glišića, pravi je primer realističkog osporavanja natprirodnog. U njoj najvažnije elemente otkriva sujeverni pripovedač koji je ujedno i labilni junak. Gazda Miladin je sujeveran čovek sa sela kome je neposredno pred polazak kući ispričana priča o „nagraisanju“ odnosno gaženju na čini. A ko nagazi na čini „zanemoća, razboli se“. Pripovedač putuje noću, njegov put vodi pored groblja (graničnog mesta ovozemaljskog i onozemaljskog), a pre toga je slušao o natprirodnim dešavanjima u kraju. I u ovoj pripoveci Milovan Glišić je uneo čitav niz elemenata iz narodnog verovanja u vampire, ali je u ovoj pripoveci, za razliku od sadržaja pripovetke Posle devedeset godina, to uradio u službi jačeg isticanja sujevernog lika i prikazivanja seoske sredine.
Pišući o vampiru, književnici su ga mnogo puta preoblikovali kroz vekove. Vampir je prolazio kroz metamorfoze od htonskog bića i duha pokojnog zlog pretka koga su se svi plašili i opisivali ga kao nadutu mešinu, do vampira koji se čitav pretvorio u erotsko i počeo da se „rađa“ i kao žena. Simo Matavulj u pripoveci Priviđenje našeg džentlmena svom junaku predstavlja ženu vampiricu. Vampir je nastavio da inspiriše književnike, ali mu je konkurenciju uspostavila žena vampir. Ona poseduje nestvarnu lepotu i unutrašnju energiju koju crpe iz muškaraca koje zavodi i ubija, poput Lilit, po jevrejskom verovanju Adamove prve žene, po verovanjima iz Mesopotamije – boginje smrti. Po osnovnim odlikama vampirica u književnosti i u filmskim ostvarenjima, veoma je slična Lilit – vampirice predstavljaju mračnu, potisnutu stranu ljudskog karaktera. Po nekim predanjima Lilit je pobegla iz Raja napuštajući Adama koji nije mogao da zadovolji njene seksualne zahteve i vodila ljubav s demonima rađajući im decu. Otuda razni mitovi i priče o ženama vampiricama koje crpu energiju iz svojih potencijalnih žrtava muškaraca kroz seksualni čin.
U izdanju ,,Vulkana“ stiže nam još jedan neosporni klasik srpske književnosti.
Uh, kakva knjiga! Kakvo putovanje u kraj 19. veka. Dobrodošli u 1889. godinu, među beogradske sokake i mehane. Svi mi znamo ko je Milovan Glišić ili kralj Milan Obrenović, Laza Lazarević, Tasa Milenković, a još bolje smo upoznati sa Savom Savanovićem ili Trbosekom. Sve ove likove koje sam navela, srećemo u ovoj fantastičnoj knjizi koja nosi naziv Firentiski dublet, autora Gorana Skrobonje i Ivana Nešića.
Prisutni su elementi trilera, kao i fantastike i, naravno, misterije. Knjiga se sastoji od deset poglavlja koja su naslovljena. Nećete se smoriti dok zajedno sa Glišićem i Mijatovićem u Londonu u Skotland jardu otkrivate ko je počinio monstruozne zločine. E, da! London je tako dobro opisan, kao da su sami autori bili u njemu. Šetaćete kroz ulice Londona, a Mijatović će vam biti vodič, a najviše vremena provodićete u Metropolitan policijskoj stanci!
Mala, ali probrana grupa entuzijasta ljudi, raznih nacionalnosti (pored Srba bilo je tu Italijana, Amerikanaca i Španaca), različitih uzrasta (od mlađih generacija, pa sve do jedne bake koja je pokazala da su godine samo broj) u društvu psa Frojda (koji je, kao i pravi Frojd željno čačkao sve što je nama vidljivo i nevidljivo), a među kojima sam bila i ja, obrela se u istočnoj Srbiji, u okolini Majdanpeka. Pred nama je bila staza duga – 18 kilometara gde je bilo uzbrdica, nizbrdica, tajanstvenih pećina, prerasta (što je definicija za kameni svod), presušenih rečnih korita, ali i onih reka koje je trebalo preći. Da staza bude još bolja, pobrinuo se vodič Rade koji nam je govorio o legendama i običajima Vlaha koji su obeležili neka mesta.
Izlazak na dnevnu svetlost vraća me malo u realnost. Približavam se vodiču koji počinje priču o Danilovom vrelu i o sistemu navodnjavanja koji je postojao na ovim prostorima i eksploziji koja je poremetila sistem za navodnjavanje. Takođe, pominje jedan zanimljiv običaj koji postoji kod Vlaha. Veruje se da pokojnik, iako više nije na ovom svetu, na onom tamo svetu može biti žedan. Zato se za pokojnika prosipa voda, ali to ne može da radi bilo ko, nego isključivo devojčica koja nikad nije dobila menstruaciju. Inače, iako Vlasi veruju da duša posle smrti ide dalje, ne veruju u postojanje raja ili pakla.
