Blog

Eshafanski mozaik – Boris Mišić

Posted on by Redakcija

Iza palata i zidina drevnog grada Eshafana, daleko u pustinji ispod sivih i braonkastih planinskih litica, u sklepanoj kolibi u najvećem siromaštvu živeo je Majstor. Seljani i stočari-nomadi koji su ponekad nailazili i svraćali u njegov dom, tvrdili su da je Majstor star više hiljada godina, da pamti slavu persijskih velikana i da se seća Eshafana iz vremena kada je taj grad bio centar postojećeg sveta. Kažu, nije ga htela ni bolest ni nepogoda, a mač velikaša, silnika, osvajača i razbojnika, volšebno bi se zaustavio nad njegovom glavom, iako već isukan iz kanija. Smrt ga nije uzimala, jer Majstor prosto nije želeo da umre, barem ne dok ne završi svoj Mozaik, za koji je smatrao da mu neće biti premca ne samo u Eshafanu, već na celom svetu.

Iako nije imao, niti želeo materijalno bogatstvo, Majstor je ipak mogao nesmetano da stvara. Vesti o njegovoj velikoj veštini i umeću, posebno u pravljenju minijatura, godinama, decenijama i vekovima pronosile su se niz pustinjski pesak i stizale su do ušiju onih koji su mu mogli pomoći. Tako su stizali učenici koje je Majstor podučavao u izradi minijatura i drugih umetničkih formi, a zauzvrat su mu oni i njihovi pokrovitelji ostavljali hranu, vodu i alatke potrebne za njegovu umetnost. To je prihvatao, odeću i obuću je odbijao; hodao je bos, umotan u dronjavu, iskrzanu prašnjavosivu odoru. Njegov spoljašnji izgled nije ga zanimao, nije mu pridavao nikakvog značaja.

Učenici u Eshafan pronesoše glas o njegovom velikom talentu, ali i neobičnim sklonostima. Majstor je naime, podučavao druge, ali sam nije voleo da stvara po religijskim i opštedruštveno prihvaćenim motivima. Nije slikao ni ptice, pse, mačke, stoku, kamile, koze, antilope, ništa od ljudima potrebnog i omiljenog im životinjskog sveta kojeg su voleli. Moćnici iz Eshafana u čudu su gledali Majstorove minijature. Iza višeslojne dimenzionalnosti njegovih slika, ispod naizgled svetlog tona i jasnih plavih boja okupanih suncem, ukazivalo se sivilo pustinje i u njemu bezbrojni, sitni, od čoveka prezreni organizmi. Majstor je naime, slikao škorpije, pauke, crve, stonoge, insekte, gliste, male sisare, puževe, žabe, zmije, guštere i druga uboga i ljudima uglavnom odvratna stvorenja. Na stotine takvih dela je stvarao i u svakome su bile zastupljene samo te životinje sa ruba ljudskog sveta. Moćni pokrovitelji ubrzo odlučiše da njegova opsesija tim najnižim oblicima života nije dobrodošla na dvoru, i da može učenike odvesti na krivi put. I tako ga vratiše u samoću njegove pustinjske kolibe, ali on se nije žalio. Pustinji je i pripadao. Dvorova i palata se grozio. A učenici, smatrao je, nisu istinski ni bili privrženi umetnosti. Težili su prolaznoj slavi i površnosti. Istinska umetnost, smatrao je Majstor, može biti samo stvaranje života, živih organizama, jer je samo božanska kreacija koja se ovaploćuje u živim bićima-umetnost. Sve minijature koje je stvarao, bile su samo put do spoznaje; sve one treba jednog dana da se uklope u savršenu celinu, koja će predstavljati Mozaik života, a kada se to dogodi, mislio je, onda može konačno umreti, i dopustiti svojim kostima da se pretvore u prah.

Jednom su ga pitali, neki obrazovani službenici iz vlasti, zašto slika ta sitna, uboga stvorenja, stvorenja bez razuma, misli i osećanja, koga to zanima i šta oni predstavljaju uopšte, osim dosadne smetnje koja može ubosti i ujesti, i koju je najbolje zgaziti nogom. Majstorove obrve su se izvile u prezriv luk dok je hrapavim glasom starim vekovima, odgovarao: ,,Ta uboga stvorenja, kako ih nazivate…naseljavala su ovaj svet davno pre nas. I biće ovde i kada nas odavno više ne bude. Škorpije su ovde bile milionima godina pre ljudi. Preživeće i atomski rat, kada na površini sve bude sprženo i mrtvo od zračenja, kada ljudi više ne bude, one će i dalje biti tu. Pa ko je onda ubog, oni ili mi?“

Tokom vekova u kojima su njegove kosti odbijale da se pretvore u prah, Majstor je puštao stvorenjima koja je voleo da naseljavaju njegovu kolibu. Povremeno su dolazila i odlazila, poslužujućp mu kao modeli. Poslednjih dana njegovog života, bilo ih je međutim sve više i više. Dolazili su u beskrajnim kolonama, mravi, pauci, škorpije, crvi, zmije, kao da žele da mu odaju poštu, da iskažu poštovanje onome koji ih je oduvek i jedini voleo. Od malih nogu Majstor je bio opčinjen ovim stvorenjima nižeg reda, samo naizgled nižeg, mislio je. U samo jednom mravinjaku ili pčelinjaku vladala je harmonija i organizovanost kakve nije bilo ni u najsavršenijim ljudskim društvima. Brojnost tih sićušnih životinja u startu je nadomeštavala svaki njihov gubitak. U svemu tome Majstor je video ruku stvaranja, jer nešto tako savršeno stvoreno i osposobljeno za večito obnavljanje bilo je najbliže iskri večnosti za kojom je tragao. U tim je stvorenjima nesumnjivo i bila ta iskra, mislio je, ali ljudi nisu bili u stanju da je uoče, jer njihove oči nisu mogle da prodru dalje od najprostije fizičke pojavnosti. Sve što nije bilo lepo, u startu su odbacivali.

Noć pred svoju smrt, Majstor je istu i sanjao. Sanjao je kako mu se rastaču kosti, mišići, nervi, kako ga polako i postepeno razlažu crvi i bakterije. I mogao je da ih vidi i golim okom, mogao je da pronikne u suštinu stvaranja, jer i smrt je bila samo novi početak, i otkrio je da sada konačno poseduje najveći dar. Dar da vidi i ona najsitnija stvorenja, stvorenja bez oblika koja se ne mogu videti golim okom, sve te sićušne crve, bakterije i viruse koji svakim danom našeg postojanja nevidljivi prolaze kroz nas, sva ta eterična, vilinska bića atoma, sada su se otvarala pred njim i više se nisu skrivala, i Majstoru je došlo da krikne od radosti, jer je shvatio da je kucnuo čas da konačno stvori svoj Mozaik, i da sve svoje bezbrojne minijature uklopi u jednu, večnu celinu. Više se nije plašio smrtnog časa.

Ujutru je prionuo na rad.

Mozaik je završio predveče. U njega su stale milijarde, trilioni najsitnijih i na evolutivnom lancu formalno najprostijih, najnižih oblika života. Bakterije, virusi , crvi, gusenice, pauci, škorpije, mravi, zmije, glodari, sve je to zauzelo svoje mesto, gmizalo kroz sivu pustinju, kopalo podzemne kanale, trčkaralo i hodilo peskom, strujalo kroz hladni i blistavi pustinjski vazduh, i nikad uistinu, u celoj ljudskoj istoriji ne beše takvog Mozaika, sa toliko dimenzija, oblika i života koji je bujao ispod prelamajućih površina. Majstor je bio svestan da je konačno završio svoje životno delo, ono zbog koga je i rođen, jer svrha njegovog rođenja, znao je, i nije ništa drugo nego da za večnost ovaploti stvaranje. A snaga stvaranja je bila najveća upravo u tim, za ljude najnižim stvorenjima, upravo oni su bili savršeni sistem i neuništivi poredak koji je nadživeo i nadživeće svako ljudsko delo i carstvo.

Uveče je Majstor spokojno ispustio dušu, a proces njegovog rastakanja vremenom će se utkati u Mozaik, i tako će Majstor ostvariti najveći san svakog umetnika, postaće deo vlastitog dela.

Ne zna se ko je pronašao Mozaik. Neki tvrde da su ga ukrali, i kasnije preprodali razbojnici, i da je završio na crnom tržištu umetnina. Drugi kažu da se nalazi negde u drevnim palatama i muzejima Eshafana, ali da se ne izlaže javno, već da ga mogu videti samo oči moćnih. Neki se kunu da su ga videli u Luvru. Postoje čak i tvrdnje da ga ima na više mesta, da je Majstor ludački uporno radio poslednjeg dana svog života, te da je načinio nekoliko savršenih kopija, u potpunosti istovetnih sa originalom. Ipak nema pouzdanog dokaza da je iko uistinu video Mozaik. Nema dokaza ni da je Majstor uopšte živeo, niti gde je, i da li je sahranjen, niti da je postojalo njegovo telo, niti se može utvrditi da li je zaista pamtio Persepolis, Perziju, Aleksandra Makedonskog, Rim, Vavilon i drevni grad Ur. Ali svi koji tvrde da su videli Eshafanski mozaik koji je načinio Majstor, ipak se slažu u jednom.
Ništa lepše ni savršenije od Eshafanskog mozaika na ovom svetu ne postoji, nije postojalo, niti će postojati.

 

Autor: Boris Mišić, objavljeno u zbirci „Srce Dinare“

„Saga o Feniksovoj smrti” Olivera Jankovića

Posted on by Ivana Živković

„Saga o Feniksovoj smrti” Olivera Jankovića je, kako autor navodi u podnaslovu, „mozaički multiart roman u 42 scene”, „mozaički” jer ga čine 42 kratka fragmenta povezana u celinu koju opažamo kada čitanje privedemo kraju, a „multiart” jer svi delovi romana kao moto imaju neko delo iz sveta likovne, muzičke i filmske umetnosti. Ovaj roman pripada fantastičnom realizmu. U sebi spaja opise svakodnevice i mitsku podlogu koja se naslućuje već na osnovu naslova.

Postoji bezbroj mesta na kojima se mogu ukrstiti linija čitaoca i linija knjige: u autobusu, avionu, tramvaju; na stolici, klupi ili fotelji; uz bučni žamor prolaznika, muziku sa radija ili nametljivu tišinu čitaonice.

„Sagu o Feniksovoj smrti” sam počela da čitam u suviše bučnom kafiću, gde mi se dijalog junaka knjige mešao sa kakofonijom razgovora uz kafu. Potom sam se premestila na Filozofski fakultet i čitala na katedri za istoriju umetnosti, gde je vladala grobna tišina, dok postepeno u zgradu nije počeo da prodire zvuk violine sa ulice. Završila sam sa čitanjem u prijatnoj tišini svoje sobe.

Kakve to veze ima sa knjigom?

— Čini mi se da se upravo kretanje kroz Jankovićev tekst može povezati sa tokom mog kretanja i promenom ambijenta u kom čitam. Ko je upoznat sa knjigom, verovatno već naslućuje ove paralele.

„Saga o Feniksovoj smrti” je žanrovski polivalentan roman koji vodi dijalog sa raznim vrstama umetnosti, pre svega sa muzikom, filmom i slikarstvom. U njemu se prepliću estetika ružnog sa estetikom klasične umetnosti, banalnost svakodnevice sa filozofskim promišljanjima, opis savremenog sveta i okvir drevnog mita.

Sačinjen je od naizgled nepovezanih crtica. One se sklapaju u mozaik koji se povezuje tako da ga u potpunosti možemo sagledati tek kada čitanje privedemo kraju. Kratki fragmenti se grupišu, a te grupacije autor naznačava čitaocu kroz uputstvo za razumevanje šifri koje se nalaze na početku svakog poglavlja. Postoje četiri grupe i one se nazivaju: „Linija fabule”, „Linija Beograda”, „Linija srca” i „Linija objave Feniksa”. Ove linije se međusobno prepliću i prekidaju, pa tako autor ne iznosi redom fragmente koji pripadaju istoj liniji, već neprekidno smenjuje sva četiri toka pripovedanja.

Moglo bi se reći da je u centru zbivanja priča o Nebojši i njegovim prijateljima koji tragaju za Feniksom. Oni se pojavljuju u „Liniji fabule”. Međutim, postoji još bezbroj likova čije priče zauzimaju manje ili veće mesto u romanu. Stiče se utisak da je autor predstavio čitav jedan svet, jednu paletu likova i događaja koje povezuje Beograd, grad u kom se sustiču svi događaji iz romana, kao i simbolična ptica koja će se zaista pojaviti tek pred kraj.

I na mikro- i na makroplanu pisac se služi tehnikom montaže. U okviru svakog fragmeta, nailazimo na premeštanje fokusa sa različitih detalja. Kao na filmu, opisuje se nebo, vrhovi zgrada, gradske ulice, a potom zavirujemo kroz prozore stanova, fokusiramo se na ambijent soba da bismo na kraju videli krupan plan lica junaka. Na makroplanu, tehniku montaže uočavamo u smeni različitih scena i likova koji zajedno sačinjavaju mozaik priče o Feniksu, ptici koja simboliše neprekidan ciklus rađanja i umiranja, te vitalistički princip po kom iz pepela nastaje novi život.

Postoji još jedan element „Sage o Feniksovoj smrti” koji ovaj roman približava filmskoj umetnosti. To su dijalozi, duhoviti i raznovrsni, bliži filmu nego drami, jer bi u pozorištu dijalog češće bio u funkciji razvoja jedne linije zapleta, a ovaj tekst obiluje tako raznovrsnim likovima i zapletima da bi ih sve bilo teško tako dinamično predstaviti u teatru.

Kao na filmu, nižu se razne slike i sve kao da se odvijaju sada, čak i kad je pripovedanje retrospektivno. Kada se prikazuju događaji iz prošlosti, o njima se ne govori u perfektu i nema njihovog naknadnog tumačenja, već kao da nam se samo kadar iz prošlog vremena predočava sada, te ih posmatramo bez vremenske distance. Zato ova knjiga obiluje prezentom, a pripovedanje je neprekinuto refleksijama i komentarima o već završenim događajima. Stiče se utisak da ne postoji pre i posle, već isključivo „sada” koje se u svakom trenutku menja. Tok događaja prekidaju jedino opisi, ali oni su kratki i u službi su dočaravanja gradskog ambijenta, koji je predstavljen realistično, sa diskretnim uplivom fantastike.

„Saga o Feniksovoj smrti” je roman koji bih posebno preporučila radoznalim čitaocima, dovoljno strpljivim i pažljivim da percipiraju obilje priča i vantekstualnih veza koje ovaj roman otvara. U pitanju je sažet, ali vrlo bogat i složen tekst, koji otvara mnogo mogućnosti za tumačenje.
Ivana Živković

(odlomak iz romana)

„Već krajem prvog meseca boravka u ovoj sobi, počeo je da oseća zemlju. Bilo je to prvo u hlebu, nešto sitno što škripi pod zubima, zatim ljuske neopranog krompira. Mogao se čak opkladiti da su drugim bolesnicima svaki put donosili sve veće saksije, a biljke u njima bivale su sve manje.
Prozor je naglo tresnuo. Trgao se… Kroz prozor je ulazila i u sobu se polako smeštala cela njegova njiva.”

Oliver Janković, „Saga o Feniksovoj smrti: mozaički multiart roman u 42 scene”, Beograd: Alma, 2020.

Ma pusti me, šta ja znam o tim Vešticama

Posted on by Jovana Pribić

„Hej, hajde da odemo do paba, biće žurka.“

„Može“, rekao je dok je srknuo još jedan gutljaj piva.

„Da, ali moramo da se kostimiramo“, odgovorio mu je.

„Zašto?“

„Pa zato što je Noć veštica.“

Već sam video, u njegovim očima taj ljutiti plamen kako se rasplamsavao i kako se zahukvavao sa njegovim govorom. Bio je pravoslavac po potrebi, iliti što ih moja žena zove PPP, a čim je počeo da trabunja kako je sve to „njihovo“ i da sam ja (ružna reč) i da smo svi mi koji to pratimo (još jedna ružna reč).

„E, ali deliće besplatno piće za sve koji dođu pre 22 h.“ I naravno, pristao je odmah.

Ovo je samo jedan od odgovora koji sam dobila kada sam radila istraživanje o Noći veštica. Jedna devojka je spomenula kako joj je taj dan slava, i da bi želela da se maskira, i kako ove godine planira sigurno, jer joj je sve to zanimljivo. Ima onih kojima ovaj praznik nije toliko interesantan, ali im je sasvim u redu – Neka ga oni slave, ja neću.

Bilo je i nekoliko oduševljenih, i manje oduševljenih. Oduševljeni kažu – Obožavam taj praznik, slavim ga jer ima dosta zanimljivih običaja i zabavno mi je to maskiranje. Manje oduševljeni kažu kako im je ponekad zabavno da se maskiraju (I to samo ako ima neka žurka), ali ono što je najzanimljivije jeste da većina baš tu zastaje sa odgovorom. Odnosno, sa odgovorom na pitanje – A zašto se oblače kostimi?

Ali istorijske činjenice i slično je možda još i za zanemariti, ali mišljenja kako je sve to „njihovo“ i kako se sa tim podriva sve naše, i kako je sve to nešto sa čim se „peru mozgovi“, dovodi do zaključka da ima i ljudi koji su uplašeni da ovaj praznik može i da naruši naš identitet, što sam i otvoreno čula od jednog dečka.

„Ma pusti me, šta ti ja znam o tim vešticama”, rekao je jedan simpatični deka i nasmejao se.

Ali onda sam ga pitala da li želi da sazna nešto. Bila sam pomalo iznenađena kada je rado pristao.

“To je praznik koji potiče još od starih Kelta.”

Deda se skoro zagrcnuo.

“Ma nevera. Daj šta pričaš to?”

“Ali zaista, ovaj praznik se kod starih Kelta nazivao “Samhain” i njegov glavni cilj je bio da se oteraju zli duhovi. Ljudi su se kostimirali u nadi da će uplašiti te zle sile od kojih su zazirali, i nadali se da će ih preduhitriti pre nego što oni dođu da ih zaposnu ili da ih nešto još gore. Palili su velike lomače, u nadi da će vatra da im pomogne.”

“Pa zašto si onda maločas rekla da je to kao Nova godina za veštice?”

“Pa zato što jeste. Kelti koji su živeli u raznim predelima Evrope, uglavnom na oblasti današnjeg Ujedinjenog Kraljevstva, Irske i Francuske, slavili su svoju Novu godinu prvog novembra. To im je predstavljao kraj žetvene sezone, i početak hladne zime. I upravo zato su je povezali sa smrću. Ali, su verovali da noć pre Nove godine, veo koji postoji između sveta mrtvih i živih bude podignut.”

“Eh, a ja mislio da su ti Kelti pametni. A oni terali duhove. Znači Noć veštica je zapravo prastaro sujeverje.”

“Pa da. A imali su oni još sujeverja, posebno za taj dan. Smatrali su da njihovi sveštenici i Druidi mogu da iskoriste energiju tog dana kada je veo podignut, pa su proricali budućnost. Nekad im je to bilo ono što ih je držalo smirenim u toku hladnih zimskih dana. A kada bi čitava ceremonija bila gotova, oni bi oblačili svoje kostime, koji su se sastojali od kože ili glava životinja, i ponovo bi palili lomače.”

“Čekaj, pa kako je običaj ostao živ ako je bilo toliko davno, posebno sa svim ratovima koje su Kelti vodili?”, deda se već blago namrštio na moju priču. Imao je želju da pronađe eventualnu, da je tako nazovem, grešku, što mi je kasnije i priznao. Nadao se da će ipak iskupiti svoje neznanje o prazniku, time što će se voditi starom pričom (o “ispranim mozgovima”).

“Rimljani su imali slične praznike, jedan za drugim. Prvi je imao sličnu tematiku, obeležavali su svoje mrtve, i odavali im počast, a već sutradan su imali slavlje povodom rimske boginje voća i drveća. Taj dan su zvali Pomona, a kako su se Samhain i Pomona pomešali, tako je u keltskom prazniku ostala rimska tradicija sa jabukama. Deca (uglavnom!) se okupe oko velikog krčaga sa jabukama, gde one plutaju, a deca imaju zadatak da ih samo zubima uhvate. Nije dozvoljeno igranje sa rukama, zato se ponekad može i videti kako su nekima ruke vezane.”

“I kako je onda Katolička crkva od svega ovoga napravila njihov praznik?”

“Papa Bonifacije IV je proglasio dan “svih svetih” za Katoličku crkvu. Prvobitno se slavio trinaestog maja, da bi nešto kasnije, Papa Grgur III izabrao prvi novembar. Kako se hrišćanstvo širilo među Keltima, a i kako je Crkva nekoliko puta menjala datum, smatralo se tada da je to bio njihov pokušaj da zamene keltski festival sa sopstvenim. Ipak, i katolički praznik se slavio na izuzetno sličan način kao i keltski.”

“Pa stani – ovaj praznik je najzastupljeniji u Americi, zar ne?”

“Da, ali tamo je došao zahvaljujući kolonizaciji. I kako se postepeno mešao sa Indijanskim tradicijama i običajima, polako su počeli da prave javne proslave, gde se slavio kraj žetve. Onda bi pričali strašne priče i spominjali svoje mrtve. Do 19. veka Noć veštica još uvek nije bio praznik kakav je poznat danas. To se zapravo desilo u 20. veku, nakon Velike depresije.”

“Zašto? Kakve veze ima ekonomska situacija sa tradicijom?”

“Ima. Deca su u to vreme u Americi, tačnije tinejdžeri smatrani problematični, što zaista i u većini slučajeva jeste bila istina. Onda su smislili nešto slično našem korinđanju. Išli su od kuće do kuće, u potrazi za slatkišima, koje bi iskamačili od njihovih domaćina govoreći im: “Trick or treat!”
Nešto kao kada i mi za Badnje veče kažemo :”Ako nećeš dati, ja ću Božić oterati!”

“Šta? I oni korinđaju?”, deka je stao zaprepašćen.

“Pa ja nisam zapravo ništa znao o ovom prazniku. Još ja sve “propaganda”, a ono ispade da se smire deca iz čega je izašlo sve ovo što je danas.”

“Pomoglo je i dosta kada su irske izbeglice naselile Ameriku. To je dodatno pospešilo ubrzanu popularizaciju praznika. Danas, posle Božića, ljudi u Sjedinjenim Državama potroše najviše novca na Noć veštica.”

“Ja sada ne znam šta da kažem. Iako nisam pristalica ovog praznika, mislim da sam dobio drugačiju perspektivu svega. Čekaj dete, da sve sažvaćem.”

A da deku ne bih dodatno porementila, nisam mu spomenula kakvi se sve to kostimi mogu pronađi u Americi. S obzirom na količinu novca koju neki ljudi potroše na isti, može se reći da često imaju spektakularne kostime. Ali ove godine nećemo spominjati druge, osim onih koji su proglašeni najjezivijim kostimima.

Poznata manekenka Hejdi Klum, svake godine obeleži Noć veštica sa izuzetno skupim, ali i poprilično jezivim kostimima. Jedne godine su je uvela dva doktora, sa krvlju po svojim mantilima, a kada su otkrili čaršav, videli smo je kako leži kao telo kome je sva koža skinuta. Pored nje, mnoge poznate ličnosti rado dele na svojim Instagram profilima sve vezano za Noć veštica.

Ali, kostimi koji su proglašeni najboljima definitivno jesu – iz filma “Testera”, zatim i klovnovi, kojih se pored dece, u Americi boje i odrasli (imaju čak i fobije od njih – KOULROFOBIJA).

A kada se uzmu u obzir “realniji strahovi”, tada apsolutnu pobedu nose kostimi srednjevekovnog doktora koji je lečio kugu. A usled popularizacije strašnih časnih sestara, zahvaljujući trendu u horor filmovima, još jedan pobednik može biti kostim strašnog kaluđera ili kaluđerice.

I naravno, oni uvek popularni – prinčevi, princeze, vile, vilenjaci, kraljevi, kraljice i naravno – veštice!

A kad sam bila manja, obožavala sam da gledam film “Halloweentown”, što je zapravo jedan presladak film za decu. Ali, ukoliko vam je stalo da se to veče dobro uplašite, preporučujem vam “Halloween”, koji imate u čak nekoliko delova. Mada, ja sam ove godine saznala da mi je jedna draga osoba nikada dosad nije gledala “The Addams family”, što je jedan od filmova koje jednostavno morate pregledati. U ovu kategoriju, može se staviti i film “Hocus Pocus”. A da dalje ne bih dužila, uvek je pun pogodak za ovo veče bilo šta iz režije Tima Burtona ili Hari Poter.

Ipak, ukoliko više volite da stvarate filmove u sopstvenim glavama, onda su moje preporuke “Keri”, od Stivena Kinga ili “Neobični slučaj doktora Džekila i gospodina Hajda”, Robert Luis Stivenson. Ipak, Noć veštica kao takva se kroz književna dela nešto slabije provlači, ali na našem jeziku nema toliko knjiga u kojima možete pronaći elemente ili običaje iste. “Ulica straha – Žurka na Noć veštica”, od R. L. Stajna, s tim da ova knjiga po kategorijama pripada knjigama za decu, tinejdž knjigama, iako joj je glavni žanr – horor!

Noć veštica je praznik za koji se u Srbiji itekako zna i često i slavi. Neki gradovi, poput Novog Sada i Zrenjanina su nekoliko puta imali proslave istog u svojim lokalima. Ali ono najbitnije jeste shvatiti, da svaki praznik, vredi slaviti. Jer svaki praznik je deo ogromne istorije, kulture i ljudi. Naših predaka. Možda ne direktnih, ali svejedno, predaka. A možda baš to, ako svako od nas iskaže dovoljno poštovanja da istraži druge, ili kad već moram da upotrebim tu reč – tuđe praznike, možda i otkrije da i nismo toliko različiti. Ili to romantičar u meni govori. Ali bitno je slaviti i poštovati!

Jeste li probali Oršku kuhinju?

Posted on by Redakcija

 

 

 

 

Naslov: Or(k)ški kuvar
Autor: Ranko Trifković

Izdvač: Žir Izdavaštvo, Beograd 2021
Tiraž: 500
Stranica: 185
Ilustracije: 86 ilustracija

Impressum:

Urednik
Srđan Mitrović

Ilustracije
Dejan Mandić

Lektura i korektura
Marta Fiš

Prelom teksta
Jelena Ristić

Štampa
Jovšić printing centar

Knjiga je nastala tokom pohađanja književnog kružoka prof. Zorana Živkovića, kao predah u pisanju (nedovršenog) trilera. Nadahnuta je knjigom koja je najviše uticala na pisca, a to je “Rečnik fantastične zoologije”, Horhea Luisa Borhesa, Adolfa Kasaresa i Silvine Okampo, te mestom koje u našoj civilizaciji danas imaju hrana, običaji vezani za hranu, i njena zastupljenost u medijima kroz slavne kuvare, te kuvarske emisije i blogove. Priče su satira na naš odnos prema hrani, a posebno kao merila (visoke) kulture.

Recepti predstavljaju urnebesne, preterane (u stilu “Gargantue i Pantagruela”) kulinarske pustolovine jednog čudovišnog kuvara, a ma koliko brutalno, često i hororično delovali, svaki recept ima utemeljenje u kuvarskim tradicijama Evrope i Azije.

Knjiga je podeljena na tri gozbe, a osim pripovesti u obliku recepta, tu su i kuvarski rečnik, te napomene o upotrebi namirnica, naravno – na orkovski način.

Sadržaj:
40 priča u formi recepata

Prva gozba
Pivo
Marinirani golub
Jastučići sa baziliskovim mozgom
Sarma
Beli bubrezi
Mamut punjen bikovima
Punjene tikvice
Sec-kolj gulaš
Domaći sladoled
Hleb od banana

Prvi predah
Kuvarski rečniik: Prvi deo
O začinima
Kuvarski rečnik: Drugi deo
Mandragora i drugo povrće
Druga gozba
Vino
Pasulj troprdac
Jela od jednoroga
Štipgric ili knip
Pegazi punjeni kestenima
Cocatrix au vin
Medveđe šapice
Odrezak od remorhaza
Kremenjaci
Mramorni kolač
O raznim vrstama pudinga

Drugi predah
Kuvarski rečnik: Treći deo
Kuvarski rečnik: Četvrti deo
O gljivama
Kiseljenje

Treća gozba
Boza
Ork-proja
Žgvacet od sfinge
Gozba od glista
Hidrirane glave u škembetu
Zmajski boršč
Alaska čorba
Grifonski ragu
Pita od petunija
Tatlije
Vodena torta
Ljudski recept

Blurb:

“Neizostavan i dragocen priručnik za najizbirljivije književne gurmane”, Zoran Živković

O delu:

Šta se dešava kada orkovi, bića (nepravedno) optužena za divljaštvo i varvarstvo zavire u ljudske zemlje, ugledaju nas opsednute kuvanjem, kuvarima, fotografisanjem hrane i kuvarskim televizijama i rijaliti emisijama? Zamole svog Kuvaaargha da raskošnim panoramskim prikazom ork-kuhinje dokaže da je orkilizacija naprednija, ili bar jednaka ljudskoj civilizaciji. Ishod je ova knijiga, zbirka recepata. Svaka sličnost sa stvarnim receptima je – namerna.

O autoru:

Ranko Trifković (1974) živi i radi u Beogradu. Leči ranjene priče, uči druge da pripovedaju, povremeno piše. Šta napiše, to i objavi (kad-tad). Zbirka “Orkški kuvar” četvrta mu je knjiga, prethodile su Net Bizzare, Ludače, Dunavska Sonata.

Bonelijev Dedvud Dik

Posted on by Lazar Vuković

Novi kauboj jaše i crn je poput noći. Ovom rečenicom najavljen je novi mini vestern serijal iz Bonelijeve kuhinje koji je svoju publiku pokupio i među domaćim čitaocima. Više o tome da li je ispunio očekivanja i kakva je bila reakcija u sledećim redovima.

Serđio Boneli je ponikao na stripovima vestern tematike. Teks Viler, Kit Teler, Kapetan Miki, Džudas, Tim i Dasti i Karabina Slim su neki od junaka koje smo voleli i čije avanture smo željno iščekivali u novim brojevima Zlatne Serije i Lunov Magnusovog stripa. No, fokus nije bio samo na vestern tematici. Tako smo se zajedno sa Komandantom Markom i Velikim Blekom borili sa Crvenim mundirima, išli iz avanture u avanturu sa Mister Noom, pratii jedan ozbiljan vestern poput Kena Parkera, sa Dilanom Dogom smo istraživali naše noćne more… No, zajednička nit koja ih povezuje je ta što su bili prilagođeni publici od sedam do sedamdesetisedam godina. Glavni krivac za to je Serđo Boneli koji je smatrao da u stripovima nema mesta ozbiljnim temama i eksplicitnom sadržaju. Njegovom smrću izdavačka kuća počela je polako da prati nove trendove. Pored novonastalih promena u već postojećim serijalima izdvojio bih pojavu Audačea, Bonelijeve etikete u kojoj su stripovi namenjeni starijoj čitalačkoj publici koja može da posluži kao pandan DC-jevom Vertigu i gde su autorima odrešene ruke. Čast da otvori ovu ediciju je pripala upravo gorepomenutom mini serijalu.

Ako je neko ime na Divljem Zapadu dobilo kultni status to je upravo ime Dedvud Dik. Reč je o pseudnonimu nastalom u petparačkim radovima Edvarda Litona Vilera. Zatim su počeli da ga koriste i druge poznate ličnosti. Među njima ću izdvojiti Neta Lova, jednog od najpoznatijih crnih kauboja na Divljem Zapadu živopisnog života koji je poslužio kao inspiracija Džou Linsdejlu, američkom piscu, koji je napisao tri priče i roman u kojima je naš Dedvud Dik protagonista. Ovaj serijal je upravo adaptacija te tri priče viđene očima scenarista i crtača iz Serđio Boneli Editorea.

Iako je rođen u godinama kada je ropstvo ukinuto duh rasizma je i dalje odisao u vazduhu što se najbolje vidi u uvodnim scenama. Naš junak je primoran da spašava živu glavu od linča samo zato što je pogledao zadnjicu bele dame. Taj beg je odskočna daska ka njegovim avanturama, od stupanja u odred Bufalo vojnika i rata sa Apačima, preko sukoba sa južnjačkim gradićem iz banalnog razloga zato što je pokušao da sahrani svog poznanika na njihovom groblju pa sve do ponovnog sukoba sa Indijancima u Drugoj opsadi Adobe Volsa.

Neupućeni čitalac bi ostao zatečen uvodnim stranicama ovog serijala. Naviknut na klasični Boneli format bio bi iznenađen količinama sočnih psovki, eksplicitnih scena nasilja, golotinje i ostalih gadosti poput prosipanja mozgova. Dok su kod ostalih junaka bili klasična pesničenja i puškaranja praćena simboličnim psovkama, kod Dedvud Dika je sve bez cenzure. Psuje kao kočijaš i revolveraški obračuni su bez šminke. Nema romantizovane slike Divljeg Zapada kakvu smo viđali kod Teksa ili Kita Telera, ovde preovladava surova realnost, pa tako možemo da vidimo zabiti Bogu iza tregera, salone prepune probisveta i kupleraje. A šta treba reći za krezube i vašljive stanovnike Divljeg Zapada kod kojih ni žene nisu dalje odmicale po prostom rečniku od svojih muškaraca.

Naš Dedvud Dik nije klasičan Boneli junak. Dok bi se ostali junaci poput Zagora i Teksa borili protiv rasizma kao vida nepravde Dik ga prihvata kao surovu realnost. Naučen je da je obeležen zbog boje kože i da će ga pojedinci gledati sa nipodaštavanjem uz pogrdna imena. Sa druge strane, neće se libiti da tu grupu pošalje u večna lovišta.

Ovaj serijal od sedam epizoda je u Italiji počeo da izlazi 2018. godine i pobrao je pozitivne kritike. Publika je bila mahom zadovoljna što se Boneli upustio u hrabar poduhvat koji je dao rezultate. Da Dedvud dođe na domaće tržište pobrinuo se Veseli Četvrtak koji ga je objavio u tri sveske u obnovljenoj Zlatnoj Seriji prateći tako italijanskog izdavača. Prva sveska sadrži prve dve epizode (Crno kao noć, Crveno kao krv), druga sveska sadrži treću i četvrtu epizodu (Između Teksasa i pakla, Olovo i meso), dok su poslednje tri zastupljene u završnoj svesci (Blek Het Džek, Opsada Adobi Velsa i Vetar smrti). Razumem gnev pojedinih strip ljubitelja politikom ovog izdavača, ali ovde su obavili odličan posao odabravši pravi format i smestivši ga u odgovarajuću ediciju.

Za scenarije su bili zaduženi Mikele Mazijero, Mauricio Kolombo i Mauro Bozeli i odlično su odradili posao prenevši duh Divljeg Zapada kako ga je Lindsdejl video. Ne treba zapostaviti ni crtače Korada Mastantuonoa (nacrtao je naslovne strane serijala), Paskvale Frizendu i Stefana Andreučija koji su zaslužni za verno dočaranu atmosferu i za koga ne mogu da se odlučim čiji je crtež bolji.

Kada je u junu prošle godine izašla prva sveska jedna grupa fanova je zasula stranicu Veselog Četvrtka uvredama jer objavljuju strip o stradanju crnaca dok su druge žrtve zapostavljene. To se poklopilo sa ubistvom Džoržda Flojda u Americi ne znajući da je reč zapravo o italijanskom stripu. Da su pročitali serijal koji je pre domaćeg bio dostupan u Ludensovom izdanju shvatili bi da se ispod slike prljavog špageti vesterna krije jedan strip sa jakom antirasističkom porukom gde se može naslutiti koje su rase kroz američku istoriju najviše stradale.

Bili ljubitelji Veselog Četvrtka ili ne, Dedvud Dik je serijal koji svaki pravi kolekcionar mora da ima u svojoj kolekciji. Ako ni zbog čeg drugog onda zato što je utabao stazu novim i ozbiljnijim serijalima iz Audače kuhinje koji nas tek očekuju.

Ilona Andrews – Magic bites recenzija

Posted on by Veronika Perić

 

 

NAZIV KNJIGE: Magic Bites
NAZIV SERIJALA: Kate Daniels Series
AUTORI: Ilona Andrews (Ilona i Gordon Andrews aka IA)
ŽANR: Urban fantasy
JEZIK: Engleski
GODINA IZDANJA: 2007.
BROJ STRANICA: 261

 

 

 

 

Ilona Andrews je pseudonim supružnika, Ilone i Gordona Andrews koji trenutno žive u Teksasu sa svojom djecom u društvu njihovih pasa i mačaka. Autorica je porijeklom Ruskinja pa se serijalom, uz druge mitologije, proteže i slavenska i tu su me kupili na prvu.

Romani Kate Daniels i Kate Daniels World su bestseleri New York Timesa i USA Todaya, isto kao njihov serijal The Edge i Hidden Legacy. Par također piše serijal Innkeeper Chronicles, a kratke priče objavljuju kao besplatnu seriju na svojoj web stranici. Kate Daniels serijal je završen zaključno sa 10 knjiga i 34 popratne priče, a autori su nas ove godine počastili novim knjigom, Blood Heir odnosno spinoffom serijala o Kate i na moju veliku radost vratili nas u svijet Atlante. Imamo i novu heroinu, al’ o tom potom.

Kako mi je u planu proći cijeli serijal kratko ćemo se osvrnuti na ovo knjigu.

Kate i ja družimo se već vise od desetljeća i sad je to preraslo u ono poznato štivo kojem se rado vraćam. Magic Bites je prva knjiga i debitantsko djelo ovih autora. Kuća Andrews ima tendenciju da gradi svijet u prvim knjigama svojih serijala pa tako ni ova nije iznimka. Dosta informacija je nagurano u priču da na trenutke postaje zbunjujuće. Puno pitanja se javlja kroz priču i tjera te da čitaš dalje. Upoznavanje i interakcija likova je besprijekorna, svaka rečenica je na svom mjestu. Radnja romana je dinamična, upakirana sa mnogo akcijskih scena i prožeta humorom koji ublažava mračne aspekte priče.

Autori nas uvlače u svijet apokaliptične Atlante, maštovitim narativom i tmurnim, urbanim opisima. U ovom svijetu magija dolazi i odlazi u valovima, devastira infrastrukturu, čudovišta lutaju uništenim ulicama, predatori vrebaju plijen a nekromanti pilotiraju svoje krvožedne vampire.

„We lived in a post-Shift world. One moment magic dominated, fueling spells and giving power to monsters, and the next it vanished as abruptly as it appeared. Cars started, electricity flowed, and mages became easy prey to a punk with a gun. Nobody could predict when magic waves would come or how long they would last. That’s why I carried a sword. It always worked.“- ulomak iz knjige.

„These were unsafe times. But then in safe times I’d be a woman without a job. The safe-tech world had little use for magic-touting mercenary like me“-Kate

Naš glavni junak, Kate je plaćenik, posao joj je da rješava magične probleme koje policija ne može riješiti. Zna znanje o magiji, ne podnosi autoritet, prgava je, sarkastična i tvrdoglava. Samotnjak sa tragičnom prošlosti, skromna je i pravedna, te njezin unutarnji glas nas vodi kroz priču.

„The memory stabbed me, and for a moment I stumbled again through a dim tunnel flooded with liquid excrement and filth that rose to my hips. My left leg burned with icy pain and I struggled on, half-dragging it, while behind me the enormous pallid body of the Worm spilled its lifeblood into the sludge. The slick green blood swirled on the surface, each of its cells a tiny living organism consumed by a single purpose: to reunite. No matter how many times or how many miles apart this creature appeared, it was always the same Impala Worm. There was only one and it regenerated endlessly.“ – ulomak iz knjige.

„Diplomacy was never my strong suit and my patience had run dry. I crouched and called out, “Here, kitty, kitty, kitty“.
Kitty, kitty?” asked a level male voice.

I jumped. No shapechanger went from a beast into a human without a nap. Into a midform, yes, but beast-men had trouble talking.“Yeah,” I said. “You’ve caught me unprepared. Next time I’ll bring cream and catnip toys.”
“If there is a next time.” – Kate i Curran, odlomak iz knjige.

Kada do Kate dođe vijest o smrti njezina skrbnika, Grega prisjećajući se njihovog poslednjeg susreta ona putuje u Atlantu kako bi razotkrila okolnosti i počinitelja. Po dolasku, ubrzo otkriva da nije u pitanju samo smrt njezina skrbnika, već i mnogih drugih nevinih ljudi i Shapeshiftera. U svom pohodu Atlantom, zatekne se u suradnji sa Curranom, iritantnim Beast Lordom i uz pomoć Shapeshiftera pokušava riješiti slučaj ne znajući kako su joj odgovori pred nosom.

Šta se to krčka? – Dejan Sklizović

Posted on by Redakcija

U ovoj priči ćete moći pročitati istinski kafkijanski narativ, prožet istovetnom stravom i klasnim borbama, aktuelnom političkom stvarnošću i nepreglednošću kosmičke strave, Obojen nesaznatljivim užasom, čiji cilj nije da vas prestravi već odvede u ludilo. Ipak, ono što tvori pripovest i njen kvalitet nije samo uverljivost kojom onostrano obespravljuje ljudsko. To je samo početak, višedimenzionalna alegorija je čini vrednom čitanja i riskiranja da vam percepcija sklizne u memljive hodnike pune pipaka, odnosno, blaženstvo umobolnosti.

– Kristijan Šarac – 

Šta se to krčka
Dejan Sklizović

Memljive i vonjave gljivice su izbijale iz pukotina temelja i širile se po fasadama zemljotresom napadnutih zgrada. Čim bi bljeska okolne svetlosti nestalo, momentalno bi fosforescentno zasvetlele i odale bolest arhitekture u simbiozi sa ko zna kakvim pošastima iz utrobe zemlje. Svaki dubinski potres je bio poput hrapavog kašlja teško bolesnog bića, iz čije su se utrobe munjevito odvajali parazitski akrepi nošeni potiskom iskašljane boleštine.
Neprijatelj se ispoljavao i preuzimao višestruko obličje. Bubnjevi sve vreme. Potmuli, neprekidni i sugestivni. I veoma zakrivljena oštrica koja prolazi kroz ljudsko meso, a drži je nepoznata ruka. Ispred mene se obrazovala krupna i preteća zakrabuljena figura sa stegnutom pesnicom prinetom mom licu. Lagano je otvarao šaku, čija sadržina je predstavljala prah prema kojem sam osećao istovremeno jako gađenje i privlačnost. Zatim mi je dunuo čestice pravo u facu i vid mi se potpuno zamaglio.

Surovo buđenje i bolno pulsiranje u glavi. Neke pomešane slike sinoćnog tuluma u zatvorenom klubu i snevanjskih svetlećih gljiva čiji mi je ukus bio na suvim nepcima. Valja nekada oprati zube pred spavanje, nakon pijanstva, pomislio sam.

Mamurluk mi je dodatno pojačao uobičajenu jutarnju anksioznost, naročito nakon gluposti koje prečesto sanjam. Manje alkohola, manje supstanci i gde mi je, dođavola, brufen?!

„Bubiceee, gde si?!“ dozivao sam verenicu raspuklim glasom.

Nije nam dobro išlo, ali smo pronašli recept za relativno uspešnu simbiozu. Stalno sam bio odsutan i sklon porocima, a ona bi se povremeno izgubila bez traga i ponekad usred noći primala telefonske pozive. Bunio sam se koliko sam mogao, a onda sam rešio da treba da krenem linijom manjeg otpora, jer se od mene ipak očekivalo da odajem sliku i priliku stabilne i moderne osobe. Ciljna grupa naše partije to najviše ceni. S druge strane, ona je neverovatno fleksibilno pustila da se moje navike uklope u naš zajednički život tako da prave najmanju štetu i zato nisam mogao da joj previše zameram. Trpela me je, a zauzvrat sam zauzdavao ljubomoru.

„Bubiii…“ dođavola, opet je otperjala a da se ne javi.

Prokleta glava mi je pulsirala i bolela kao sam đavo. Od leka ništa, možda je i to ponela sa sobom i sad se negde smejulji zadovoljno dok zamišlja kako jaučem u agoniji. Prokletstvo, opet sumnja i teške misli.

Svakakva govna isplivaju u ovakvim trenucima. Ponovo sam to uradio. Uključio sam televizor, što nikako nije moglo da izađe na dobro.
Pandemija je besnela već nekoliko meseci i čitav svet beše naglo promenio svoje uobičajeno, pitomo lice i pokazao ono mnogo surovije i manje humano. Dosadni dnevni problemi poput nezaposlenosti, globalnog zagrevanja i položaja kriptovaluta na tržištu ustupili su mesto iracionalnim slutnjama o bednom skončavanju ljudskog roda, te silnim spekulacijama u vezi sa poreklom male pošasti koja se beše nastanila u krvotoku gotovo čitave populacije. Nisu stradali samo ljudi, već su i najveće ekonomije bile na izmaku snaga i u agoniji pritiskale manje i slabije. Lagali smo sebe da će biti bolje dok su nam stvari izmicale kontroli. Verovali smo u pobedu čovečanstva i nauke nad novim neprijateljem, dok nas je nešto daleko gore vrebalo iz potaje kosmičke tame. Čitav slom civilizacijskih vrednosti je bila samo prethodnica nezamislivog užasa, tek laka pešadija armije umobolnih iz nepoznatih regija koji su iz sve snage duvali u trube entropije i eshatologije.

Gde je, dođavola, taj jebeni brufen…

Kod nas je priznavanje epidemije i uvođenje mera kasnilo, jer je bila izborna godina i mnogo se kalkulisalo oko toga kada treba uvesti karantin, možda čak i policijski čas. Danas je izgleda bio taj dan i čekalo se na obraćanje Kriznog štaba u uobičajenom terminu, zato nije bilo ni govora da ostanem kući i skrećem u limbo teretne vozove koji su mi tutnjali kroz glavu. Morao sam na hitan sastanak sa zamenikom generalnog sekretara partije povodom toga. Kreću manje bitne vesti, dosta je priče o pandemiji i politikanstvu, ali, ne lezi vraže…

Na sve to ludilo se još pojavio i neki serijski ubica, koji je naizgled nasumično upadao ljudima na gajbe, isključivo ako bi neki veći skup bio u toku i sve odreda klao oružjem koje su forenzičari opisali kao najbliže srpu. Bez izuzetka se sve to dešavalo u bogatim četvrtima, a teške scene pokolja su nalažene noć nakon takvih žurki.

Među svetinom se govorkalo da se to neko sveti buržujima zbog sve nepovoljnijeg položaja siromašnog sloja stanovništva. Priča je romantizovana do krajnjih granica, a heroj siromašnih je nazvan „Ubica sa srpom“. Neko bi rekao da mu je falio i čekić, pa da bude kompletan monstrum kojim današnji očevi plaše neposlušnu decu.

Pri tom je ponekad bilo nestalih nakon pokolja, koji nikada nisu pronađeni, a ono malo preživelih se ne bi ničega sećali, ili su davali jako konfuzne izjave koje su sve odreda pripisane poremećenoj percepciji usled dejstva psihoaktivnih supstanci. Pričalo se da su verovatno drogirani novim praškom, za koji još uvek nisu napravljeni pouzdani testovi, tako da je prisustvo sporne supstance u krvotoku u to vreme još uvek bilo u sferi nagađanja. Poseban problem bio je što se identitet preživelih krio ko u zmije noge, ali jednom je procurelo da je neka prostitutka bila među onima koje Srp nije dotakao. Te vesti je u sekundi nestalo sa medija, a retki novinari koji su se usuđivali da pitaju o tome su svi odreda dobili otkaze i pronađene su im afere u dijapazonu od primanja mita, pa do saradnje sa stranim službama.

Droga je delovala poput kokaina, samo dosta jače i bar triput duže, a uživaoce je bacala u neopisive ekstaze, sklanjajući pred sobom sve moralne barijere. Bila je to supstanca za buržujske pudlice željne nesputanih telesnih zadovoljstava i perverzija u kojima su pronalazili odavno izgubljeni identitet.

Samo nam je još falio klasno motivisani serijski ubica, pored ogromnog zla koje nas beše zadesilo, a koje i dalje vlada u mutiranom i krajnje dehumanizovanom obliku.

Ovo je, dalje, mnoge asociralo na podzemne terorističke gerile i takozvane Ilegalce, o čijem se postojanju sve više šuškalo. Stručni komentatori su se upravo raspravljali pokušavajući da svako svoju teoriju prinese na žrtvu bogu marketinga. Svakako da je bilo teško poverovati u priču o jednom ubici koji je u stanju da savlada gomilu odraslih ljudi, koliko god bio lud i pod dejstvom ko zna čega. Resorno ministarstvo se držalo najmudrijih iskaza čistokrvne apstraktne relativizacije, jer se nije znalo šta je gore za rejting policije: priznanje da jedan čovek jebe u glavu sve pandure i specijalne jedinice ovog korumpiranog grada, ili da postoji čitava teroristička ćelija kojoj se ne može ući u trag mesecima.

Gomila sranja, pored svih tih iskasapljenih ljudi, ali, šta sam tu mogao? Od silnih govana u kojima je svet plivao mi se još više gadio svaki udah, a nije bilo izgleda da će se to uskoro rešiti. Ljudsko meso pomešano sa govnima bio je pažljivo maskiran miris, iako sam još tada znao da ne postoji mogućnost da, pre ili kasnije, ne izbije poput vulkana i otkrije raspadnuto stanje leša koji uporno šminkamo i kojim se hranimo.

„Bubice, dođavola! Bolje da si mi čekić ostavila pored kreveta, da barem rešim problem jednim zamahom!“ izdrao sam se na prazan stan i uhvatio se još jače za glavu.

Da ironija bude veća, pao sam pored kreveta i video prizor od kojeg sam ostao neutešan. Ispod velikog francuskog ležaja od kovanog gvožđa je ležala otvorena kutija za alat iz koje je virio čekić. U kurac i Bubica i prokleti čekić. Najradije bih joj sada glavu stucao njime.

Kako god, nisam više mogao da podnesem vesti i nalet malicioznih mentalnih tokova, a glava nije prestajala da dobuje. Obukao sam se i izašao iz stana.

***

„Ilegalci ne postoje. Još jedna u nizu teorija zavere koju nam ova vlast potura, da bi gubili vreme na prepirke“, izloži Lignjavi i nastavi da glasno srče prezašećereni kapućino.

Sedam prokletih kašičica, kao sedam smrtnih grehova u malecnom parčetu preplaćene keramike. Gnušao sam ga se, što je bilo i više nego očigledno, ali on za to nije mario. Voleo je da uživa u osećaju superiornosti kada bi se njegovo smrdljivo prisustvo gadilo drugima, jer je bio bitan šraf u sistemu. Zamenjiv, dakako, ali više snalažljiv i lukav no rigidan, pa je plivao u mutnim vodama kako kakav sitni reptilski predator.

Sedeli smo na terasi luksuznog restorana i posmatrali minijaturni svet ispod sebe. Na tom mestu nije bilo zaraze, niti nedostatka lekova i hrane, osim prokletinje od analgetika koji, kao za baksuz, niko nije imao. Meni je to selektivno obilje bilo sasvim prihvatljivo, jer, na kraju krajeva, kao budući kandidat opozicije za gradonačelnika nisam mogao da budem gladan, vodim računa o građanima i borim se protiv vlasti istovremeno.

S terase je pucao pogled na čitav uskomešali grad ispod mene i posmatrao sam taj ustreptali, haotični život iz kojeg se upravo širio otužni miris straha. Svi su bili u panici, jer se govorkalo da će se uvesti vanredno stanje hitnim ukazom prvog čoveka države. Na stranu preskakanje bitnih procedura, to više niko nije mogao da spreči, jer taj čin je pre svega bio udar na našu partiju, a ja sam razmišljao kako ću u kampanju u takvim okolnostima.

Istovremeno, nešto se nesvakidašnje dešavalo sa arhitekturom grada, koji kao da je iznenada oživeo. Zakleo bih se da su se čitave mase četvrti, kvartova i širokih bulevara pomerale i migoljile, kao kod nekog monstruoznog, tuđinskog oblika života. Mogao bih da ustvrdim i da su senke, koje je sunce na zalasku pravilo u konspiraciji sa šiljatim zgradama i banderama, imale svoju volju, te da su se kretale po sopstvenom paklenom planu ili pomisli kakvog zlog genija. I taj svetleći, pomalo zlokobni sjaj koji se širio iz temelja, dolazeći iz ko zna kakvih podrumskih i podzemnih štroka…

Plesale su te seni u čudnjikavom ritmu i moglo se videti kako se podvlače pod automobile, kako ulaze ljudima pod odeću, čineći da se ovi stresu i pogledaju oko sebe, dok su neke prosto – patrolirale. Ni od neba ništa dobro. Spremala se oluja.

„Pa ne znam baš, moguće je i da se javi neka reakcija na sve što se dešava. Znaš kako se kaže, sistemsko nasilje rađa nasilje pojedinaca. A onda se ti pojedinci ponekad udruže u grupe. Ko zna šta se krčka ispod površine ovog sistema. Ljudi su besni i prevareni.“ Odgovorio sam, pokušavajući da ga ne gledam dok pije taj gadni bućkuriš od šerbeta.

Više me je brinula činjenica da sam počeo da haluciniram i to scene iz sopstvenih snova, koji su mi se lagano vraćali. Sećanja na te onirične pejzaže su nadirala u ogromnim valovima divljih uspomena na jedan paralelan život, koji bi samo sitnim uplivom u svakodnevnu realnost bez sumnje uneo obespokojavajuće ludilo u glave ljudi. Dođavola, u moju glavu!

Zadrhtao sam, malo, trepnuo par puta i pokušao da se usredsredim na dosadan razgovor. Nozdrve su me jako pekle i teško sam to uspevao da sakrijem, što je za mog sagovornika bio osvojen poen.

„Druže, ti mora da si mnogo naivan. Nismo te odabrali da budeš kandidat za gradonačelnika da bi širio svoje mišljenje, već da bi govorio istinu ljudima. Istinu koju svi znamo i tu nisu potrebne dodatne interpretacije. Ljudi će se pogubiti i neće znati kome da veruju, razumeš? A, ti imaš dobar nos za svakakve stvari. Čak jako dobar“, odvratio je i značajno me pogledao.

Gledao sam kroz njega i pokušavao da prekinem instinktivne spazme spaljene nosne sluzokože koju je nadraživala svaka čestica u vazduhu.

„Pa, još uvek me niste zvanično izabrali. Daleko je sutra, kako se čini. Idem da završim šta imam dok nas ne pozatvaraju u karantin. Ako onaj danas uvede vanredno stanje, nema ništa od sutrašnje sednice.“ Rekao sam i bacio pare za račun na sto.

Snevanjske scene živog grada behu mi gotovo potpuno isparile iz percepcije, ali suton je u sebi definitivno imao trag nečeg natprirodnog. Negde duboko u svom, tada još uvek ne sasvim bolesnom umu sam imao jasnu ideju da su senke i dalje tu, samo dobrano zamaskirane izdajničkom tminom, te da je monstrum-grad živ i da se upravo budi veliko zlo. Proklete misli čistog ludila mi ne daju mira.

Morao sam do toaleta da uradim jedino što mi je preostalo i tako sprečim sve jaču glavobolju, a on me je samo cinički pogledao. Prokletnik je znao, ali imao sam jak razlog. Ne mogu ovakav u apoteku, prepoznaće me neko i ispašće da se drogiram. Oduvek sam znao da bih mogao da upadnem u neko sranje ako ostanem ujutru bez analgetika. Srećom, ostalo je još malo praška u paketiću. Nedovoljno da reši problem, ali dovoljno da me osposobi da koliko-toliko normalan odem na sledeći, važniji sastanak.

„Ostavi bakšiš, višak je za konobaricu“, dodao sam nezainteresovano i krajičkom oka spazio besan pogled.

***

Žurio sam sporednim ulicama, jer Hijena nije voleo da čeka. Valja se pripremiti se za večeras, moji gosti vole samo najbolje stvari i treba se držati komfor zone sa takvima. Na kraju krajeva, nije mi svaki dan promocija na jedan od ključnih položaja u partiji i trebalo je osigurati sve za sutrašnju sednicu, a to je podrazumevalo debelo podmazivanje svinja iz Generalnog sekretarijata.

Dobro je da sam u toaletu restorana uspeo da se na brzinu popravim i izađem normalan, inače bi me anksioznost spucala na prvom ćošku. Nozdrve su me zadovoljno svrbele, a krv je bila vrela dok je glasno pumpanje ubrzano ubrizgavalo u arterije. Sav sam pulsirao u ritmu najfinijeg praška, a grad je delovao kao divno mesto za provod, makar na trenutak. Sva nevolja prezauzetih ljudi na odgovornim pozicijama potiče od neiskrenosti prema svojim istinskim potrebama. Malo dobrog praška još nikoga nije ubilo, a benefiti su višestruki. Blažen bio!

„Druže, tebi ko da puk vojske dolazi. Da ne pokušavaš da nam preotmeš biznis i valjneš tim buržujima po skupljoj ceni, a?“ kezila su se pogana usta, tako da su menjala izraze krajnjeg ushita i razočarenja, u naizgled nezavisnoj kretnji mišića gumenastog lica.

Sa njim je retko ko mogao da izađe na kraj zbog njegove šizofrene prirode i užasne reputacije. Prva je zbunjivala svakog sagovornika, a druga je već unapred uterivala strah u kosti, jer, nadimak nije dobio za džabe. Bio je dobar sa raznim sečivima, lukav do zla boga i uvek spreman da se povuče, ako bi to spasilo njegovu tetoviranu kožu, ali i da udari u jaku kontru kada se neprijatelj najmanje nada. Pritom je imao tikove, nekontrolisano se smejao, a najčudnije je bilo to što je često kezio rošavo lice u osmeh kada za to nije bilo povoda ili bi mu prosto izostala bilo kakva reakcija kada bi se svi smejali.

„Ne zajebavaj, Hijeno. Znaš da mi krupne ribe dolaze, neću da zatvaram radnju prerano. A i nije da te se tiče, treba samo da mi uzmeš pare“, odgovorio sam nonšalantno, ali ne bez nervozne grimase na licu.

Kučkin sin me je provalio i još više razvukao ogavni kez, tako da su mu sva tri zlatna zuba bljesnula i stvorila mi neprijatnu nepravilnost u percepciji. Uzdrhtao sam i pokušao da fokusiram pogled na njega, ali sam video samo kontrast u okolini. Bile su tu zgrade i automobili, semafori i pešaci, ma, ceo jebeni univerzum je delovao kao da je bio na mestu, ali ipak… nešto još je bilo tu, nešto što me hladno i nematerijalno dodirnulo i od čega sam vidno drhtao. Zakleo bih se da je to bio nekakav senkoviti pipak, ili šta već.

„Rano ti za te stvari, evo, uzmi malo, na kuću je. Nemo’ mi odeš u ludaju pre vremena, ipak si mi najbolja mušterija. Hodi ’vamo, na…“, nakeženo će Hijena i uštinu mi obraz poput matore konjine koja kinji dete.

Nisam stigao da reagujem, već me je povukao u mračnu uličicu. Uskoro sam ponovo osećao krvotok, kosti, tetive, organe, kožu i svu okolinu dokle su mi čula dopirala. Zadovoljno sam šmrcao. Bio sam spreman da mu popušim od sreće, ako bi me ljubazno zamolio.

„Sad se priberi malko i rekni bata Hijeni da si ozbiljan u vezi s količinom? Ako ćeš više od desetke, mora’ te vodim kod velikog gazde, kontaš? A on voli da se raspituje, iako već sve zna, ako me razumeš“, zazvučao je upozoravajuće, ali i neobično racionalno.

Ubrzo se i nasmejao, pa brzo promenio facu u tužan izraz. Kakva užasna pojava.

„Da ga jebem, neko sam ko radi za ovaj narod i ne odvaja grešnike od ostalih smrtnika! Šta može da mi se desi kod tvog gazde, ko god on bio? Pa, ja sam neko ko će da sjebe ove što su nam seli svima za vrat, ako sve bude kako treba!“, ponos i samouverenost su ejakulirali iz svake moje pore.

Ponovo se zadovoljno nasmejao i dao znak da ga sledim.

Put do gazde se ispostavio kao divlji, skoro pa potpuno halucinogeni maraton kroz tesne uličice i sokake mog tadašnjeg grada, koji se u međuvremenu pretvorio u nešto sasvim drugačije, više nalik organskoj metropoli iz snova.

Neprijatnik je šipčio poput gonjene zveri pred rasnim kerovima i uskoro mi je postalo jako teško da ga pratim. Noćna rasveta, svetla automobila i semafora, te smeh gomila idiota petkom uveče su mi se slivali u jedinstveni oset, kome je na autentičnosti dodavao i taj pretežak vonj, koji sam osetio čim sam krenuo u suludu trku sa poluludim dilerom. Miris je bio težak i oduran, pomalo slatkast i krajnje napadan za nozdrve. Ubrzo sam shvatio da je upravo taj smrad okidač koji me je terao na automatsku promenu percepcije. Dolazio je iz dubine grada i osetio sam ga više puta u snovima, bio sam sasvim siguran i duboko ubeđen da sam ga oduvek poznavao, ali verovatno i potiskivao. Od njega mi se dizao kurac i plašio sam se na smrt istovremeno, takva je bila dvostruka priroda poganog vonja.

Zakleo bih se da sam čuo i nekakav volšebni ritam bubnjeva u pozadini. Dođavola s tom novom robom, Hijena me je precenio. Završiću u ludaji mnogo ranije.

***

Ne znam koliko smo tumarali po sumraku gradskih zabiti, samo znam da je oluja u međuvremenu počela i da smo dobro pokisli dok smo pronašli ulaz u ovu memljivu podrumčinu, koja je izgleda skrivala pravu tvrđavu i najčuvaniji štek u gradu. Stajao sam tako nasred neke sobe, glave pognute, bez volje i hrabrosti da je podignem i bolje osmotrim. Dejstvo je prošlo, a sa njim su se i muda istopila. Čuo sam kako nešto krčka na jakoj vatri i ispušta oblak guste pare. Intuicija mi je kazivala neugodnu činjenicu, da mi preti smrtna opasnost, a ja sam je slušao. I taj zapah pare, koji je sada postao gotovo nepodnošljiv. Prokletstvo, biće da sam bio na samom izvoru kužnog što se širi gradom!

„Gazda, doveo sam maleckog, neka ti sam rekne kol’ko ’oće, za svaki slučaj…“ diler se pokloni duboko pred krupnom siluetom, a meni knedla zastade u presušenom grlu.

„Vidi, vidi, nije li to mlada nada ovog strašno lošeg grada?“, začu se kroz maglu i klokotanje kipuće tečnosti.

Gledao sam kroz gusti oblak smrdljivog dima i molio sve bogove da grešim u vezi s identitetom prilike preko puta mene. Tek sam tada malo podigao glavu i krenuo da se gušim od vrele pare koja me je zapahnula celog. Između mene i lika je stajao ogroman vojni kotao iz kojeg je kuljala para, ispuštajući neopisivi vonj. Isti onaj slatkasti i blago metalni miris je sada bio pojačan do nepodnošljivosti, a percepcija mi je definitivno otišla u kurac.

Bio je to Buzdovan! Prvi čovek sa Interpolove poternice iz ove učmale balkanske nedođije. Ratni zločinac, diler i silovatelj…

„I trgovac oružjem, te zaštitnik pasa lutalica, ako dozvoljavaš…“, prekinuo mi je misao koju kao da je čitao sve vreme i razvukao usta u najzlokobniji kez koji sam do tada video, a družio sam se sa političarima i pandurima.

„Nisam ono što vidiš, a ti nisi ono što misliš“, dodade, i te reči me ošinuše poput pipka otrovne meduze.

Ime mu se nije smelo glasno izgovoriti ni u najvišim krugovima i prećutno se podrazumevalo svaki put kada bi usred škakljivih tema zavladala neprijatna tišina. Što je najgore, Hijena, strah i trepet krimosa iz čitavog grada je stajao pogureno i drhturavim glasom mu se obraćao. Uvalio sam se u govna do guše.

„Gazda, nema da brineš, ovaj ide u zemljicu ako samo gukne nešto“, promrmlja nižerangirani unjkavim glasom.

„Mnogo si mi svilen za tipa koji glumi strogoću pred novinarčićima“, procedi slugeranja kroz zube, dok me je posađivao na stolicu.

Hvala mu ko bratu rođenom, ne bih izdržao na nogama.

Šef je ustao i prikazao se u svoj veličini. Ogromna telesina masovnog, verovatno i serijskog ubice je sada stajala iznad tog vojno-veštičjeg kotla, a krupna glava kao u bika grubim crtama je dominirala u kadru. Poželeo sam da sam na nekom filmskom setu i da sada lepo far-kolicima zbrišem unazad iz kadra, al’ ne lezi vraže, bilo je stvarno da stvarnije ne može biti. To lice puno ožiljaka se probijalo iz guste, gadno smrdljive pare i gledalo me jednim vrljavim okom, dok je drugo bilo skoro skroz zatvoreno od silnih izbrazdanih ožiljaka koji su, verujem u to čvrsto, jasno prikazivali topografiju nekog dela pakla.

„Hijeno, deder, daj dečku još jednu popravku, neka nam se progresivni borac za obespravljene oseća kao kod kuće“, izreče i nasmeja se gromko.

Znao je da će me to iznervirati i zakleo bih se da je birao reči koje će imati najviše odjeka. Moja progresivna shvatanja socijalnih odnosa su bila daleko od tradicionalnih, a za lika se govorkalo da drži pod kontrolom neke od ekstremnijih grupa sa meni protivničke strane ideološkog spektra. Za prljave poslove i zastrašivanja, razume se. Lepo sam se uvalio, nema šta.

Za to vreme je Hijena iscrtao dobru krmaču na stočiću ispred mene i dao mi smotanu novčanicu. Otišlo mi je pravo u mali mozak. Tako je šibalo po ganglijama da sam sebe video kao tibetanskog monaha, negde u podzemnim tunelima bezvremene visoravni kako komuniciram sa stanovnicima utrobe zemlje. Kažu da prašak ne izaziva halucinacije, što je notorna laž. Sa mojom se maštom igrao kao mače s muškatlom.

„Ovo je orgazam velike bele ajkule i sibirskog tigra zajedno, nemam drugo objašnjenje. Dođavola, prokletstvo, jebem mu boga da mu jebem, želim trideset komada!“

Psovao sam i najiskrenije moguće iskazivao indiskretno prezadovoljstvo orgazmičkom supstancom. Osetih vrelu slinu kako mi curi niz obe nozdrve i odjednom sam počeo lakše disati, a zaudaranje iz ušljivog kotla više nije bio u prvom planu. I dalje je bio ogavni ugnjetavač svih čula, ali ne više toliko neprijateljski.

„Hahaha, nije lepo psovati boga, mali druže, mnogi su najebali zbog toga“, ovo me je načisto ohladilo i u trenutku podsetilo gde i pred kim se nalazim.

Dođavola, da li sam zaista toliko glup da sebi dozvolim da me istranžira zbog obične opaske. Bio sam siguran da to nije jednom uradio i, kako mi je ta misao pala na pamet, tako je krenuo pogled da mi kruži po prostoriji, a vonj ponovo počeo da mi štipa sluzokožu i poluzatvorene oči. Preznojavao sam se, naizmenično ledeno i vrelo, jer strah i prašak su me uzimali na redaljku. Sreća moja pa je strah bio jači.

„Ti misliš da si neki branitelj naroda i progresivac, a ja predstavnik tradicionalista koji hoće da nas vrate u srednji vek, pretpostavljam?“, upitao je smirenim glasom.

„Iskreno, tako sam čuo, a tako mi i deluje. Samo bez onoga u vezi sa srednjim vekom.“

Nisam više mogao da krijem misli, koje je tako dobro čitao. Bilo je pravo olakšanje reći mu ono što mi je bilo na pameti, a za šta teško da bih imao muda u drugoj konstelaciji.

„Kakav si mi ti to kurčev kandidat za gradonačelnika, kada te u sopstvenoj partiji nameštaju i smeju ti se iza leđa. Jedan Lignjavi o tebi i tvom životu zna daleko više nego što ćeš ti ikada saznati, ako nastaviš da se rokaš egotripovima.“

Hladan tuš, definitivno.

Nije mi dao vremena da se saberem niti da se popravim novom linijom.

„Ne možeš biti načisto razvaljen dok vodiš ovakve razgovore. Gledaj me u oči i dobro slušaj. Tvoja kurvica, Bubica, koja je pre tebe usrećila pola kurčeva iz moje branše ti je samo koska uvaljena od strane službe kojoj su potrebni idioti poput tebe… A, nisi znao, pa me tako gledaš?! Neverovatno, mislio sam da si bistriji, a ti glup ko kurac, ccc…“

Svet mi je bio srušen u momentu, a Buzdovan je to toliko temeljno uradio da mi je u startu otklonio svaku sumnju u ono što govori.

Osećanja i faze poput besa, tuge, negacije, prihvatanja i zaboravljanja su se smenjivale brzinom svetlosti. Naposletku mi je bilo svejedno, ali nešto drugo me je naglo trglo iz te apatije. Naime, osećao sam, sada jače nego ikada da se poznati univerzum cepa i da nešto s one strane svake pameti pokušava da me dograbi i samelje nakeženim čeljustima. Ponovo sam jasno osećao dobovanje u glavi, poput vudu bubnjeva na ceremonijama ozloglašenog Gede kulta drevnih nekromanata i seksualnih pervertita svake vrste. Zvuk bubnjeva se pojačavao i sada je bio praćen onostranim vriscima i jaucima hora prokletnika koji su verovatno bili žrtvovani tokom opskurnih ceremonija. Zakleo bih se da sam neke glasove mogao da prepoznam.

Dim iz kotla je postao gušći, a dileri počeše potpuno menjati oblik pred mojim očima. Ovo nije bila standardna gudra, već nešto mnogo jače. Veliki gazda nije krstio robu. Osećaj beznađa i užas koji se javlja pred nečim daleko većim od svega poznatog me je načisto preuzeo i naterao da se ukočim, kao u najcrnjoj paralizi sna i ostanem u potpunosti bez odbrambene reakcije. Glava mi je pulsirala, a tahikardiju sam nabio u beskonačno i imao utisak da mi je srce bubanj koji mi sad dobuje u glavi: ta drevna prokletinja koja me svega obuzima i verovatno se sprema da me proždere, nakon dugog krčkanja u smesi sačinjenoj od straha, užasa, adrenalina, endorfina i delića mozaika memorije nikada proživljenih života iz nekih dalekih i neprijateljskih univerzuma.

„Dig’o ti se kurac, to je dobar znak, mali druže. Pošto si već prevalio toliki put, ne ide da te gladnog pustim kući, ipak sam tradicionalni domaćin, po tebi. Od tebe ni kerov kurac u tom smislu.“ Izgovorio je reči koje su podsećale na neku mračnu mantru i nakezio mi se u lice.

Sada, kada se dim malo raščistio, a vonj ustalio u prostoriji, mogao sam da vidim sadržaj kazana. Dođavola, zašto sam to ikada video! Čorba je bila gusta i crvena, jako začinjena i puna mehurića koji su se praćakali u nepravilnim intervalima i tako stvarali brzi ritam ključanja te kužne smese.

Muzika koju sam jedva mogao da svarim, a da ne povratim, a koja se nekako savršeno uklapala u dobovanje mog srca i onog onostranog bubnja. Zvuk krčkanja tečnosti je samo bila potvrda svega što se u meni događalo.

Domaćin uze ogromnu kutlaču, koja je bila uronjena u kazan i poče da meša i pevuši sablasni napev na nekom nepoznatom jeziku. Kako je mešao, tako su iz pogane vode krenuli da izranjaju komadi mesa. Nije to bilo niti jedno meso koje bi se moglo naći u mesari, niti je bilo sečeno na isti način. Delovalo je kao da je raskomadano nečim teškim, sekirom ili ogromnom satarom i pobacano u grotlo metalne zveri. Počeo sam ubrzano da dišem, a strah, nemoć i paraliza me pogodiše jače no ikada u mom bednom životu.

Neki osećaj mi je govorio da skinem pogled sa kazana i kuvara i ždraknem malo po prostoriji, jer, nešto mi je bilo strašno poznato i zlokobno. Tako mi svih okultnih sranja ovoga sveta, nemoguće mi je bilo da prihvatim bolnu činjenicu da se, od svih prokletnika i bednika ovoga sveta, baš meni to dešava.

Na sve strane su bile okrvavljene stvari poput skupocenih satova, igala za kravatu, zlatnog i dijamantskog nakita, burmi i ostalog nabudženog prstenja koje nose oni bez ukusa, ali svakako punih džepova. Sve je to stajalo nemarno razbacano po ogromnom pultu od nekog tamnog drveta, možda orahovine, koji beše sav iskasapljen i potpuno prekriven starim i novim ožiljcima od raznoraznih oštrih predmeta. Bio je to improvizovani mesarski sto, u to nije bilo sumnje, a jedan od Roleksa koji je tu okrvavljen ležao je nesumnjivo pripadao izvesnom slinavom govnaru iz vladajuće partije, jer se prečesto slikao sa njim, a i lično sam ga video nekoliko puta. Taj pogani buržujski ulizica beše među prvim nestalima, nakon inicijalnog slučaja masakra Ubice sa srpom.

Da stvar bude gora, sumnje mi je potvrdio pogled na zid, na koji je taj kasapski pult bio sasvim nalegao. Unakažene fotografije i predmeti nestalih su se prostirali po čitavom zidu, poređani u šablonu debele, mesnate zmije koja se nekoliko puta uvijala oko sebe same, a na sve strane je kompozicija bila obogaćena raznim srpovima. Visili su sa eksera kojima su fotografije i komadići garderobe bili prikucani kroz oči, glave i polne organe nesrećnika sa slika. Veliki i mali srpovi, zarđali i stari, kao i glanc novi, koji su se presijavali. Srpovi sa zgrušanom krvlju i komadićima mesa; svi prokleti srpovi ovog sveta, kao na nekoj bizarnoj retrospektivnoj izložbi oruđa. Sve zajedno, to je činilo ogromnu instalaciju koja je delovala živo i svaka je fotka, svaki srp i komadić odeće ili lični predmet činio jednu krljušt na telu te debele, podmukle zmijurine čiji su obodi tela u sebi čuvali svaki od neobičnih trofeja.

Na nekoliko mesta na pultu su se mogli videti afrički bubnjevi i crteži čudnih simbola naslikanih po njima. Pored smrada, za koji već nisam imalo nikakve sumnje od kakvog mesa potiče, dodatni nespokoj je ulivala činjenica da su fotografije bile uglavnom profesionalne, verovatno sa lica mesta, možda čak i duplikati, ili originali iz policijskih arhiva.

Nisam imao mnogo vremena da razmišljam i do kraja sklopim sve deliće tog stravičnog mozaika sačinjenog od narodnog praznoverja, crne magije, politike, kriminala i serijskih ubistava. Delimično i zbog toga što mi domaćin nije dao da se saberem i razmislim o tome šta gledam, a i nesvesni um mi je svakako ubrzano radio na oblikovanju himere od obilja datog materijala.

„Šta… šta se to krčka u loncu?“, izustio sam automatski, što beše propraćeno jezivim smehom mojih ugostitelja.

Osetio sam kako mi je Hijena zabacio glavu pozadi, čvrsto me uhvativši za kosu i stavljajući mi ledeno sečivo pod grkljan.

„Ako mrdneš, ode pevalo“, potrudio se da zvuči ubedljivo.

Veliki šef je zahvatio kutlaču vrele čorbetine, iz koje je virilo parče rozikastog mesa. Sve se slivalo i pušilo dok mi je tu ogavštinu prinosio ustima.

„Štakorima je mesto u utrobi zmije, zapamti to, mali druže. Na, daću ti mesa da jedeš!“, grmeo je neljudskim glasom.

Nesvestica me je obuzela i u meni se javila jaka dilema, koja je bila moralno-egzistencijalnog karaktera. Onaj prvi deo, moralni, mi je govorio da je to na šta ću biti na silu nateran najgnusniji od svih anticivilizacijskih činova od kako je sveta i veka, te da predstavlja pišanje po evoluciji i njenim tekovinama na najužasniji mogući način. Ipak, onaj egzistencijalni mi je nedvosmisleno stavljao do znanja da je sve to negde normalno i sve vreme prisutno u jednom paralelnom evolutivnom toku, koji je programiran i vođen od strane silina koje ne razumemo i koje se ne pitaju čega se naša naučena moralnost stidi. Taj drugi deo je i pobedio, što mi je, tada sam verovao, a sada znam zasigurno, spasilo život i dalo jedan novi, prepun kosmičkog duha nepatvorene tame, direktno iz mračnog srca postojanja koje je bubnjalo taj ritam za sahrane.

Osetio sam kako mi vrela tečnost curi po licu i pravi opekotine, dok mi se usta sama otvaraju da bi ispustila bolni jauk prenadraženih receptora za bol. Kiselo-slatkasti ukus i ekstravagantna tekstura tvari koja mi se po ustima delimično raspadala su mi ispunili usnu duplju. Neki su delovi bili žilavi i zahtevali duže žvakanje, dok bi se drugi sami topili na nepcima, poput fine jaretine, ili zečetine. Tama pred očima i to bi bilo to.

„Neko je skoro mudro primetio da je problem sa današnjim svetom u tome što niko ne pije iz lobanja svojih neprijatelja. Pa rekoh da se malko mrdnemo u tom smislu!“, iz tunela je odzvanjao duboki glas.

Sve oko mene je lelujavo plesalo: dim iz kotlića, srpovi sa zidova, satovi i predmeti, kao i lica nestalih osoba koja su urlala u agoniji i samrtnom hropcu, zarobljeni negde u međuprostoru između realnosti i transcendentalnog ludila. Stomak mi se nadimao, a knedla vraćala usled pokušaja tela i uma da negiraju pogani sadržaj želuca. Usta mi se ponovo napuniše, ali iz drugog smera, ovog puta prežvakanim i polusvarenim mesom i želudačnom kiselinom. Kako sam čeljust čvrsto zatvorio i stegao poput pitbula, malo tečnosti i neki sitni komadići tog gadnog sadržaja krenuše kroz nos, tako da sam na trenutak prestao da dišem i bio u opasnosti od davljenja sopstvenim nesvarenim poganštinama. Znao sam da ne smem da se izbljujem i bacakao sam se po sobi u teškoj agoniji. Sve mi beše popustilo pred imperativom da ostanem živ, življi nego ikada i ne povratim to vraško meso.

Naposletku sam se smirio i telo se potpuno opustilo. Spazama i nasumičnog preznojavanja potpuno nestade, a u meni se glasno zaori tišina, glasna tišina. Nije to bilo odsustvo svakog zvuka, već izjednačavanje po važnosti svih sadržaja svesti. Ništa više nije bilo dovoljno bitno i sve je delovalo jednako besmisleno u svetlu novog iskustva koje mi beše zauvek izbrisalo svaku nepotrebnu moralnu dilemu. Ipak, dezorijentisanost i nepoznati šabloni mentalnih tokova su preuzimali primat kada su u pitanju sadržaji uma koji se beše rasprsnuo u paramparčad i u potpunosti izgubio oblik.

„Evo ti roba, daj im da dobro napuderišu ogavne buržujske njuške. Ne treba da platiš ništa, kuća časti za vanredno stanje. Ovo ti je za poseban trenutak, ne otvaraj pre toga, znaćeš kada bude došlo vreme. Na, popravi se još malo i pohitaj! Dobar si bio, mali druže, mislio sam da si prava sisica, kad ono – skoro pa čovek!“

Kuvar je, vidno zadovoljan, držao preglasan govor direktno namučenim bubnim opnama i stavljao mi u džepove robu i neki veliki, pljosnati paket.

Izjurio sam napolje poput metka, pokušavajući da se, nošen iskrivljenom percepcijom razgranatog ludila prisetim puta do kuće iz tog nepoznatog kraja. Zakleo bih se da sam bio na nekoj deponiji u predgrađu, ili tako nekako. Sve u svemu, oluja je besnela, kišurina i vetar su me natapali, a zvuk bubnjeva se lagano pojačavao iz ulica u koje sam intuitivno skretao. Negde duboko u sebi, znao sam put.

***

Sledećeg popodneva se udarna vest vrtela na svim kanalima, a oko moje bivše zgrade su se sjatile sve raspoložive ekipe pandura, specijalaca, antiterorističkih jedinica, forenzičara, kao i gomila dodatnog osoblja, jer je bilo teško raščistiti haos u luksuznom stanu na trećem spratu skupocene novogradnje u buržujskom kvartu. Bilo je tu i službenih ekipa iz susednih država, te diskretnih predstavnika stranih ambasada, jer je zločin lako mogao biti politički motivisan i trebalo je utvrditi svaku činjenicu u vezi motiva.

Prisustvo naroda u ranim jutarnjim satima je dovelo atmosferu do ključanja, jer ih je već prvu noć karantina uvedenog za njihovo dobro dočekao jedan od najgnusnijih pokolja u novijoj istoriji. Režimski mediji su tvrdili da je ubica ubačeni element strane službe i da opozicija pokušava da opstruira rad policije tako što ih indirektno optužuje za stvaranje monstruma putem sistemske represije sprovođene na svim nivoima. Koliko god ovo moglo biti tačno, suštinski je mašilo istinu za deset otrovnih kopalja. Realnost je bila mnogo gora, motiv sasvim van domašaja razuma i logike, a pogonsko gorivo dovoljno jako da tera zločin do beskonačnosti, ako je potrebno.

Opozicija je, s druge strane, tvrdila da zločine vrše strukture dobro poznate vlasti, neka od grupa iz podzemlja koja je u ratu za teritoriju i poslove sa drugom grupom, te da je povezanost sa vlašću i bezbednonosnim službama prejaka da bi bilo ozbiljnije istrage. Zahtevali su glasno da se već tog istog popodneva na vanrednoj konferenciji objavi ime ubice, za kojeg su tvrdili da ga predstavnici vlasti jako dobro poznaju. I ova je teorija bila tačna, ali jednako daleko od suštine kao i prethodna.

Iza tankih velova socijalne sigurnosti i napabirčenih vrednosnih normi modernog društva se promaljalo nešto što je bilo veće i strašnije od sveg poznatog univerzuma i nipošto nije marilo za pokušaje da se ukalupi u standardne definicije svakodnevnog užasa. Bila je to strava iz dubina nikada otkrivenog kosmosa, koju je samo par smelih prvaka imaginacije moglo da okusi, iako su svi do jednog bivali zaraženi nesvakidašnjim ludilom i nespokojem duše. Ni meni se nije desilo ništa bolje. Ludilo me je prigrlilo lepljivim pipcima i otvorilo najneverovatnije percepcije, što je na psihijatrijskoj ustanovi nazvano akutnom psihotičnom epizodom usled jake traume. Tvrdili su da sam imao šok uzrokovan višestrukim ubistvom nekih od meni najbližih osoba, te da je način na koji su ubijeni u meni izazvao totalni slom i pustio halucinacije u naprsli um.

Glavni argument pritiska opozicije na vlast se vrteo oko hitnosti pronalaženja nestalog odbornika, odnosno, moje malenkosti. Lignjavi je bio posebno emotivan u obraćanju, čas vlastima, čas narodu, igrajući se bazičnom empatijom neodlučnih i krhkih umova, pričajući kako mu je nestao jedan od najboljih i najintimnijih prijatelja, sve vreme brišući suze rupčićem punim ostataka praška. Od toga je još više plakao, pa je ljudima delovao vanredno ubedljivo.

Nije im mnogo vredelo to što su me, nakon nekoliko dana, pronašli među prosjacima kako jedem neka sranja iz kontejnera. Moje izjave da sam lično pobio ološ na žurci, te najave da se sprema nešto veliko, nešto što će skoro sasvim počistiti čovečanstvo, a ostatak naglo promeniti su uzimane kao pokušaj transfera krivice na sebe jer sam jedini, nekim čudom, preživeo.

Kako je veče dolazilo, a novi policijski čas ubrzavao bitne egzistencijalne aktivnosti običnog stanovništva, sve se lagano stišavalo, dok su svi mediji u emisijama u udarnim terminima čitavim porodicama pred malim ekranima objašnjavali svoje maštovite i retko ubedljive rekonstrukcije zločina. Dugo je to bila glavna tema, a rat u vezi sa modusom operandijem, kao i poreklom i identitetom ubice se konstantno vodio na društvenim mrežama.

Ipak, svi su pogrešili u proceni. Nije tačno da sam prvo ubio jednog od odbornika vladajuće partije, već sekretara gradskog komiteta moje stranke, koji je često pijan i drogiran postavljao glupa pitanja o izbornoj taktici u nerazvijenim opštinama. Niti je istina da sam silovao Bubicu oštrim predmetima do jutra, to su izmislili. I, nije bilo sedmoro već petoro mrtvih, ali kasnije donošenje i odnošenje leševa to dvoje „viška“ sigurnosne kamere nisu zabeležile, jer su već bile namerno isključene. To su bile njihove žrtve, iz nekog istovremenog obračuna koje su nonšalantno stavili na konto Ubice sa srpom, pošto su ih posthumno istranžirali kako bi se stilski uklopili u gomilu kadavera.

Dvoje su se vodili kao nestali i slabe nade su bile polagane u njihovo nalaženje, a novac iz budžeta je trošen na najrazličitije načine, ne bi li se ti mladi ljudi konačno pronašli, jelte. Istina je da se nikada nisu ni pojavili i da su verovatno sutradan zbrisali iz zemlje u panici jer su mislili da ih čeka ista sudbina, s obzirom na nečistu savest i karakter kukavice. Neka ih, prokleti bili.

Desetak seksualnih radnica i radnika nisu bili voljni da daju izjave zbog prirode njihovog posla. Pandurima nije bilo jasno kako su ostali pošteđeni i smetala im je selektivna amnezija, ali saradnja je izostala. Svi do jednog su rekli da su se tu našli na poziv sa nepoznatog broja i da generalno vole da posećuju žurke u tom kraju. Tvrdili su i da su samo pošteno radili svoj posao i teško zarađivali hleb, te da se policija malo bolje raspita u vezi toga zašto su samo političari i buržuji iskasapljeni i tu se istraga naglo prekida, a prostitutke postaju nedostupne za pitanja novinara. Izjava heroinskog zavisnika koji je „davao dupe pod kiriju“ o nekim bubnjevima i senkama koje ubijaju nije se uzela za ozbiljno, udaljen je pod pretnjom da će otići na nasilnu rehabilitaciju ako samo pokuša da da bilo kakvu izjavu o tome.

***

Sećam se da sam dugo stajao ispred vrata stana, pokisao i praznog uma, sa samo jednom mišlju u glavi. Iznutra se čula glasna muzika, počeli su bez mene. Otvorio sam i lagano kročio u tu luksuznu buržujsku tvrđavu.

Devojka mi se diskretno muvala sa likom iz Privredne komore, ali je pohitala ka meni kada me je spazila. Svi su joj pomogli da skine mokre stvari sa mene, premda nerado, ako je suditi po tome kako su sklanjali glave pred neobičnim mirisom koji sam širio. Bio im je pretežak taj slatkasti vonj koji sa odeće ni jaka kiša nije sprala.

„Mili, jako sam se zabrinula, daj da ti popušim“, tešila me je u našoj spavaćoj sobi, nakon što sam se dobro oprao i malo sredio.

„Naravno.“ Rekao sam i počeo da vadim robu koju sam stavio pored kreveta. Deo sam dao gostima pola sata pre toga i već su se na sve strane čule posledice. Urlali su, a činilo mi se i da je orgija krenula. Neko je glasno povikao: „Stižu kurve i dečaci!“

Glava joj je bila među mojim nogama, a vatreni prašak koji mi je ponovo pržio nozdrve je vraćao prioritete u um. Posegnuo sam rukom ispod kreveta i napipao čekić. Dobro je, još je bio tu. Nisam više mogao da kontrolišem nadolazeći orgazam, a ona je radila kao prokleta mašina za jebanje, balavila i srkutavo penila dok je punila grlo nabreklom kurčinom, toliko da mi je bilo žao u jednom trenutku. Ipak, taj momenat je prošao kad mi je prva odlomljena koščica lobanje dodirnula usnu, a vrela krv poprskala lice. Dobar zamah, pomislio sam u sebi. Nastavio sam tako još nekoliko puta, koliko da joj dam mir koji je toliko spominjala kada bi se vratila kasno i žalila na obaveze. Naposletku sam jedva izvukao krvavi kurac iz jako stegnutih vilica.

Sećam se da je u pulsirajućem mesu ostao zabijen jedan sekutić.

Gledao sam kako joj se mozak razliva po svilenoj posteljini i rešio da je dosta bilo odlaganja. Niko nije skontao da sam sav krvav i go. Zapravo su svi bili goli i zauzeti jebačinom po budžacima, šmrkanjem praška i davanjem oduška neiživljenim strastima. Ušao sam u šank i počeo da odmotavam paket koji mi je Buzdovan dao ranije te večeri, a koji sam tu uštekao u međuvremenu.

Osmeh mi je ozario lice kada sam ga otpakovao. Bio je to prelep srp, nov i uglačan, nikada korišćen i od kvalitetne legure. Svetlo stroboskopa je pravilo atmosferu za pamćenje, a zvuk bubnjeva u glavi beše sasvim nadjačao preglasno ozvučenje koje je reprodukovalo kičasti neukus popularne estrade. Video sam konturu koja mi prilazi i čuo pojačano dobovanje koje me je fokusiralo i davalo lucidnost. Vazduh fijuknu pod oštrim naletom srpa. U sledećem trenutku, krv je šikljala iz vratne arterije, a vrela tečnost mi je prskala po telu. Momenat olakšanja i osećaj nadolazeće katarze.

Morao sam da nastavim.

Zakleo bih se da sam, video nekoliko velikih, crnih senki koje su nosile srpove u rukama. Od običnih vizualnih manifestacija u prostoru, te su se pojave zgušnjavale i razređivale na način koji je ukazivao na veoma specifično funkcionisanje. Znao sam da su tu zbog mene i da će pomoći koliko god je potrebno. Osećao sam da su ti vesnici novog doba za ljudski rod sasvim čista i savršeno surova, hladnokrvna bića koja su maksimalno fokusirana na zadatak.

Ubistvo nije nikako čin osvete, ili gubitka kontrole. Makar u mom slučaju to ne može biti istina. Ono je čista pojava, kosmička nužnost čija se intuitivna naredba mora ispoštovati i čijim se delom treba postati i biti. Percepcija mi je bila čistija nego ikada ranije, pokreti poput majstora borilačkih veština, a priroda sasvim promenjena, nedefinisano drugačija. Slušao sam dispoziciju koja se razvijala vođena zvukom afričkih bubnjeva. Senke su postale oličene i beskonačno različite u detaljima, a zvanice na žurci samo dvodimenzionalne konture, štroka u vidnom polju i virus prostora.

Sledeći je bio lik koji je guzio mršavog dečaka iza velikog troseda. Od muzike i stroboskopa, jadnik nije bio svestan bezizlazne situacije. Kontam da ga je to sprečilo da se sasvim zbuni kada sam ga uhvatio za kosu, glavu povukao unazad i spretnim pokretom ostavio deo kurca u dupetu koje je obrađivao. Kurčev patrljak, koji je štrčao par santimetara iz tela, krenuo je da štrca krv u dugačkim mlazovima. Drogiran i još uvek nesvestan pogledao je nadole, u pravcu obogaljenog organa. U narednom momentu je već bio dosta bliže onome što je nekada bilo njegov ponos, jer mu je glava u padu udarila baš tamo i siguran sam da je imao prilike da izbliza istraži promenu na telu, ali samo na delić sekunde. Dobar zamah, pomislio sam zadovoljno.

Došli su na red i ostali i neću nikoga daviti idejama koje su mi padale na pamet u vezi sa njihovim oslobađanjem od okova egzistencije, neka nešto ostane nedorečeno i samo za moje oči. Znam jedino da su mi prostitutke iz nekog razloga delovale kao potpuno normalne u odnosu na skotove koje sam kasapio, te da mi stoga nisu bile zanimljive za obradu. Shvatio sam i zašto je nakon nekih pokolja bilo osoba koje su se vodile kao nestale, ali ovde definitivno nije bilo materijala za jednog od nas, svi su morali da odu.

Ne bih znao koliko je sve potrajalo, delovalo je kao u nekom blaženom šamanskom plesu. Samo se sećam da me je prvo sunce dočekalo u spavaćoj sobi, dok sam sedeo pored Bubice na krevetu. Uključio sam televizor i pogledao oko sebe. Nešto na noćnom stočiću mi je privuklo pažnju. Bila je to ženska torbica. Pružio sam ruku da je uzmem, ali mi kaiš iskliznu iz lepljive šake. Iz torbice ispade kutijica.

Brufen. Prokleti brufen. Da ga je samo ostavila… Nasmejao sam se zvonako i izgubio se negde u tom jutarnjem naletu optimizma, hitajući već poznatim putem do jazbine.

 

Autor: Dejan Sklizović

Duboko crnilo Arđentovog Dilana Doga

Posted on by Dejan Sklizović

Verovatno najbolje ostvarenje majstora Giallo žanra i jednog od tvoraca modernog slešera i horor-trilera, Daria Arđenta, jeste svakako remek-delo Profondo Rosso iz 1975. Najvažnija stvar kod ovog filma nije čak ni sjajna atmosfera i saspens nabijen do maksimuma, već problematizacija mehanizma potiskivanja usled traumatičnog iskustva. Jedan sasvim mali i naizgled nebitan delić iz maestralno režirane scene upada glavnog junaka na mesto zločina će postati ključ za otkrivanje i pronalaženje ubice.

Kakve to sad veze ima sa istraživačem noćnih mora i Sklavijem? Pre svega, Giallo motivi su od samog početka jako prisutni u klasičnim slešer epizodama Dilana Doga, naročito u prvih stotinak brojeva i tu imamo nezaboravne priče poput Džek Trbosek, Uspomene nevidljivog, Veliki Dijabolo, Oštrica brijača, Veliki Žinjol, Crveni znak, Hijena… Dakle, Sklavi je očigledno bio jako inspirisan Giallom-m i noarom kada je gradio detektivsku narativnu liniju Dilana. Kažem detektivsku, jer postoji „nekoliko Dilana“ istovremeno, ako je suditi po autoru. Onaj drugi, važniji za razumevanje njegove prave prirode je nekrofilni i nesvesni edipovac i putnik kroz vreme koji je u konstantnom balansu između života i smrti, realnosti i raznih limbova, a narativna linija te priče se najbolje vidi u najbitnijim epizodama (za razumevanje kompleksnosti i slojevitosti njegove ličnosti) serijala poput Zora živih mrtvaca, Zona sumraka, Morgana, Priča ni o kome (koja ne stavlja Dilana u prvi plan, ali se posredno bavi njegovim nedefinisanim bitisanjem u svetu)… postoji još narativnih linija kojima su scenaristi objasnili lik, ali se neću time baviti u ovom tekstu. Biće dovoljno da se fokusiram na Giallo slešer i retro-raskoš epizode o kojoj želim da pričam.

Broj 383 regularne serije u Italiji (174 u izdanju VČ) je pompezno najavljivan i sa velikom pažnjom očekivan jer su dva velika majstora žanra rešila da se ujedine na jednom od najboljih strip serijala ikada. Sklavi i Arđento rade zajedno na Dilanu Dogu! Zvuči kao tandem snova, zapravo trio. Arđento je scenario napisao sa Stefanom Pijanijem, sa kojim je već sarađivao na filmu Drakula 3D. Rezultat je krajnje mračna i morbidna vizija sadašnjosti sa dovoljno omaža Giallo žanru i retro estetici osamdesetih, iz vremena nastanka serijala.

U početku sam imao problem s epizodom, jer sam se osećao „drugačije“ čim sam krenuo da je čitam po prvi put. To nije bila nikakva intuicija, niti Dilanovo peto i po čulo, već utisak da je nešto različito u ovoj epizodi u odnosu na ostale. Kada sam završio, reflektovao sam nekoliko dana ne bih li pomirio dominantne utiske koji su se kretali od „ovo je genijalno“ do „tresla se gora, rodio se miš“ momenata. Sada sam siguran da me je nekonvencionalnost i iskrenost pristupa dvojice genija žanra u stvari duboko pomerila iz kolotečine u koju je serijal odavno upao, te da sam dobio nešto nesvakidašnje i vredno pažnje.

Budući krajne vizualan, visceralan i atmosferičan, te poznat po tome da (kao i skoro svi predstavnici Giallo-a) su mu priča i likovi često podređeni žanru i utisku gledaoca, Arđento je i u ovom slučaju postupio po oprobanom receptu. Istini za volju, sa mnogo više pažnje i mnogo manje banalno, jer u stripu se svaka reč meri i nema filmskih elemenata koji mogu da prekriju loše delove scenarija. Tako je u startu uzet oprobani recept, ali na nov i uzbudljiv način, dočaran sjajnim vinjetama i dijalozima sa naizgled nebitnim karakterima. To epizodi daje odličnu gradaciju saspensa i vrhunsko doziranje tempa, što su verovatno dve najteže pojedinačne stavke za pomiriti prilikom pisanja strip scenarija. Priča nije niti u jednom momentu dosadna, nema praznog hoda i lako se čita i još lakše klizi u atmosferu crnila.

Centralni motiv jeste seksualnost koja je postala mehanizovana i preko igre za povlašćene biva pretvorena u sredstvo otuđenja iz kojeg se rađaju monstruozni porivi i ljudski monstrumi. Tanatos lišen potentne moći erosa i pušten s BDSM lanaca da divlja sve dok u besmislu ne istopi i sublimira i poslednji subjektivni osećaj ljudskosti. Moderan svet svakako pati od otuđenja pojedinaca, kao jedne od pripisanih mu dijagnoza i to je čest motiv u umetničkom izražaju. Samo što ovog puta imamo seks i seksualnost kao glavna oruđa tog otuđenja. Pretpostavka je da je neko uvek žrtva i da se kazna mora izvršiti, ali da postoje marionete od krvi i mesa koje kaznu primaju umesto povlašćenih, što je sjajno žanrovski upotrebljen momenat jednog starog buržujskog običaja koji nalaže da kaznu ne primi dete bogataša, već siromaha, dok prvo dete to posmatra i pokušava da se ponaša kao da je ono kažnjeno. Klasna borba je u srži ove priče, a odnosi lične i privatne svojine su problematizovani s pozicije struktura moći i njihovih žreca. Lična svojina većine ljudi koji pripadaju nižim društvenim slojevima jeste njihovo telo, koje je često privatna svojina njihovih „gospodara“. Primenjeno na seksualnost, BDSM svet je ovde uzet kao estetski izražaj upravo pomenutog problema vlasništva nad sopstvenim telima, kao i primanja nezaslužene kazne za grehove povlašćenih. Sjajno pogonsko gorivo za žanrovski momenat, zaista. Jer, šta se dogodi kada neko pukne pod pritiskom takvih odnosa je ono o čemu će nam Arđento pripovedati u ovoj odličnoj epizodi.

Sama struktura naracije je klasična, sa povremenim uplivima modernih zapleta i zaokreta što je čini stabilnom i samoodrživom bez poštapalica. Sve kreće od jedne slučajnosti, greške u sistemu (nije slučajno da jedna greška u sistemu otvara vrata pakla samog sistema) koja Dilana dovodi do slučajnog susreta i izuzetno jakih vizualnih nadražaja predstavljenih kroz krajnje sugestivan i mračan crtež Roia, koji je, kako se čini, u ovoj epizodi potpisao možda i svoje najveće remek-delo. Nadalje, te slike sa projektora na kojim se vidi obezličavanje seksualnog objekta kroz prikrivanje lica, te stavljanje bezličnog tela u funkciju zadovoljstva u prvi plan su nešto što će se preplitati sa realnošću do samog kraja epizode. Naravno, da nije dame u nevolji, ne bi ni bilo sklavijevskog postmodernističkog neonoara, pa se tako već u uvodnoj sceni srećemo sa misterijom koja junaka gura da iracionalno ulazi sve dublje u problem, iako su oko njega upozorenja da nešto nije u redu na sve strane. Detektivska istraga je sasvim zadovoljavajuća i jako dobro popunjava potencijalne prazne hodove te epizoda nema materijalnih manjkavosti, premda verovatno ima ponekog viška.

Kao i u filmskom žanru iz kojeg potiče, od epizode se ne može očekivati previše kompleksna i razgranata, ili pak slojevita priča. Sve se odvija kao u snu, a Roieva košmarna snoviđenja u maestralnom vođenju linija i senki i perfektnom kadriranju su tu da čitaoca već pri pogledu na prvi kadar prebace u viziju teskobe. Pritom je ta vizija taman toliko realna da dozvoljava bogatstvo filmičnih prikaza u mašti čitaoca jer su se autori potrudili da nam priču predstave više nalik storibordu, ili knjizi snimanja, nego u formi klasičnih stripskih vinjeta koje su do sada krasile serijal.

Upravo u poslednjem rečenom i leži glavni kvalitet, ali i najveća slabost epizode Duboko crnilo. Nekonvencionalni pristup kadriranju i koketiranje sa filmskom estetikom su scenario i dijaloge sasvim bacili u drugi plan. To ne znači da su pomenuti elementi slabiji od drugi, ili, loši – naprotiv! Problem je što se čitava epizoda mora doživeti pre svega na vizuelnom i duboko intuitivnom planu, jer nam dugački delovi Roievih snovitih predela ne daju mnogo teksta, ali zato mnogo pokazuju i puni su simbola kojima se služi psihologija. Dakle, autori su svesno žrtvovali naraciju kako bi se obratili podsvesnim strahovima čitaoca i to je deo koji će većinu konvencionalnih fanova verovatno zbuniti, ali – nije da se pitaju, jelo je posluženo! Lično sam jako zadovoljan ovakvim pristupom jer se na taj način svesno odustaje od „stripa za zabavu“ i višestruko podiže ulog igranjem sa živcima čitaoca koji ne vole da previše razmišljaju i reflektuju dok okreću stranice. S druge strane, kompleksnost i gotovo organska bliskost pristupa dvojice majstora je dovela do toga da su upravo ti dugački trenuci košmarnih prikaza na neki način neopravdano latrpulartistički i samim tim su „pojeli“ dobar deo prostora na kojem je možda bilo mesta za razradu scenarija i izbegavanje pomalo banalnih minijatura u dijalozima, po prenaglašenom „manje je više“ principu. Da, dijalozi su dobri, ali imaju slabih momenata, što se jako vidi u epizodi koja pretenduje da bude skoro pa isključivo grafička, sa minimalizmom u scenariju.

Zaključak je da bi epizoda verovatno zablistala na pravi način da joj je dat drugačiji tretman i malo više prostora, ili, da je makar išla do kraja, bez ograničenja broja tabli i dobila izdanje u formi, recimo, specijala. Ovako je upala u redovno izdanje kao biser među bižuterijom i na neki način se utopila. Svakako da je ovakva priča bila potrebnija od bilo čega upravo redovnom serijalu koji je odavno na aparatima, ali se bojim da će ostati samo bljesak genijalnosti u moru trivijalnosti koje prate serijal već neko vreme. U svakom slučaju, da se pojavila u prvih sto epizoda, Duboko crnilo bi bila bar među prvih dvadeset, ovako je, sa svim navedenim manama, daleko ispred svog vremena i zaslužuje tvrdokoričeno izdanje na većem formatu, koje je najavljeno do kraja godine. Uživajte uz nikad bolji Roiev crtež i Arđentovu krvavu kritiku klasnih odnosa i njihovih nusproizvoda, koji su esencija žanra u ovoj priči.

Sve varvarinove smrti

Posted on by Kristijan Šarac

 

ŽANR: epska fantastika/mračna fantastika/mač i magija
ORIGINALNI NAZIV: Conan the Barbarian Vol. 1: The Life and Death of Conan
IZDAVAČ ZA REGION: Čarobna knjiga
SCENARISTA: Džejson Aron
CRTAČI: Mahmud Azrar & Herardo Safino
PREVODILAC: Goran Skrobonja
ZEMLJA: SAD
GODINA IZDAVANJA: 2019.
OCENA:

 

 

 

 

Nova epska avantura u sklopu edicije The best Marvel right now! U njoj se objavljuju dela koja nisu starija od tri godine. S obzirom na to da živimo u vremenu hiperprodukcije, izbor je sigurno mnogo težak, pogotovo jer se radi o verovatno najvećem i najproduktivnijem američkom strip izdavaču. No, ponekad je lakše – jer junakovo ime odzvanja istorijom fantastike, a i šire. Melanholija veselosti herojskog mača koji seče kroz tamu svoj put sigurno duboko prožima i vaše detinjstvo čineći odabir jednostavnijim, pošto promašaj biti ne može svima nam znani Konan Simerijanac.

Neke stvari nikada ne mogu izaći iz mode. To će biti jasno kada uzmete ovaj strip i pustolovina vas ponese kao na krilima. Pre toga biste možda i pomislili da je ovakvim herojima kakve je stvarao Robert E. Hauard prošao rok trajanja skupa sa palp i treš magazinima i kasnije filmovima B produkcije. Ali očigledno umešan autor sa poetičnim stilom i sklonosti eksperimentisanju može nadživeti i tolerancijom opterećene epohe. Doduše, treba reći da je svojevremeno bio veliki inovator, isprobavajući žanrove i – kada to ne bi bilo dovoljno – stvarajući nove. Oduzimajući sebi pravo na dah u faktički mladim godinama, nije života lišio i svoju tvorevinu. Kroz više od 300 priča i 700 pesama duva izazov u ratnički rog današnjici svoj. Megdan je neprihvatljiv iz razloga sveznanog; družba mu broji Solomona Kejna, Kralja Pikta, Kralja Kula, Konana Varvarina i kao da to dovoljno nije, otelotvoreni žanr mača i magije. Impozantno preduzimljivo odlikaštvo zaslužuje samo naklon poštovanja i sledbeništvo. Avaj, posthumna slava je uteha slaba, radost je samo pokolenjima nezaslužnim.

Džejson Aron – dugogodišnji Marvelov pisac. Zaslužan za mnogobrojna ostvarenja, između ostalih za: Paklenog Jahača, Panišera, Tora, Crnog Pantera, Vulverina, Doktora Strejndža, Neverovatnog Hulka, Osvetnike, Iskonski greh i Zvezdane ratove.

Mahmud Azrar – iskusni turski crtač. Tvorac nekih epizoda: Žene Hulka, Osvetnika, Mutanata, Nove i Mladih Osvetnika.

Herardo Safino – uskočio u ogromne očeve cipele (Horhe Safino). Sticajem okolnosti dobro mu je krenulo na serijalima: Goust Rajder i Derdevil.

Pustolovina ova govori o svim varvarinovim smrtima. Za sladokusce, uživaoce u žanru mača i magije kao stvoreno. Proputovanje sudbinom Konanovom, što mu je Grimizna veštica krvlju zapisa. U ovom svetu ne diči se moralom. Junak je onaj što mačom zasluži blud i piva pehar. Makar morao da zasluži da ište, u to ime će obojiti pločnik crvenom, žutom ili zelenom čudovišta životnom esencijom. Rođen je da vidi sveta i da kraljuje. Snažniji i od Kroma, boga svog, prkosi sudbi jer ništa ne postoji što čelik ne može da raskoli. Ovim putem bezbedni ste dok hodite necivilizovanim okružjem sa telohraniteljem što otupi i Smrti kosu i dade sebi da živi zauvek ili barem dok ga starost ne skoli. Sva nevolja koja vas snađe isključivo vaša je krivnja, jer Konan vodi samo gde može uzviknuti: „Dajte kurve za sto, vina i krvi hoću neograničeno da teče vascelu noć“.

Hroničar Konanov, Aron pripovest bez rupa je istkao. Varvarin u svoj svojoj raskoši slobode duha i nepoznanice društvenih stega, rečima biranim opisan. Pa i takav kakav jeste, granice imade: dečicu ubiti neće. Portretisti akvilanijskog kralja nisu uvek na visini zadatka što im je dat. Možda ima do toga da su umetnici novog doba i stvaraju za drugačiji svet od onog poznatog nama i Konanu. O tumaču našem samo reči hvale imam, poetiku nasilnu ovdašnjim rečnikom oslika.

Sve Varvarinove smrti izbegnite sa njim. Iako besplatno nije, plaćenik treba jesti ko i svak’ drugi. Dok mačem krčite put, završavam, kucajući poslednja slova u ove retke, ali Kroma mi pisanja će uskoro biti još!

Dronstad – Vrli novi svet 21. veka

Posted on by Natalija Tanasković

Ovaj roman nisam krenula da čitam jer sam zaljubljenik u vojnu fantastiku. Iako je to karakteristika žanra, nisam ljubitelj dugih opisa ratnih scena koje su ponekad teške da se isprate. Razlog zbog kog sam krenula da čitam knjigu je to što pokriva probleme kroz temu: virusa, rat, bolesti, zagađenje, porodicu, zajedništvo, temu čovekovog ponašanja u stanju krize i odrastanja. Posle pročitanog romana, postavljaju se pitanja o slobodi izbora i da li je moguće izaći iz igre gde moćnici unapred kroje sudbinu malih ljudi. Neke od scena sam mogla da oživim u glavi i doživim neke od emocija junaka kao svoje. Radnja je puna obrta i bilo je momenata kada nisam bila sigurna kojoj strani su junaci priklonjeni. Stoga možemo reći da je Nenad Jevtić sagom Dronstad dao doprinos savremenoj srpskoj književnosti u polju vojne fantastike koja se na ovim prostorima malo pojavljuje. Sam tekst analiziraće prvi deo Dronstad sage koja nosi naziv Karantin.

Simbolične reči i opisi u knjizi

Nenad Jevtić kroz simbole i aluzije tera čitaoca da nasluti šta će se u romanu dešavati još pre nego što su se neki događaji obistinili. Autor, takođe, suptilno je ubacuje detalje koji će biti bitni za nastavke sage. Simbolični nazivi mogu se naći u više navrata: od naziva knjige i sage, preko opisa gradskih četvrti i bandi, životinja koje se za njih vezuju, ratnih rituala, pa i do imena junaka.

Reč karantin u naslovu najviše aludira na opsadu, jer je ceo izmišljeni opkoljen. Može aludirati i na pandemiju, jer su pandemija i virus glavni motivi ovog romana. Značenje naziva sage Dronstad može se videti na početku knjige. Ovaj detalj sa početka knjige ponavlja i na kraju, čineći roman Karantin kružnom kompozicijom.

Autor geografiju grada deli na sever, jug, zapad, istok, centar i podzemlje (direktno je ispod centra). Svaka od bandi zauzima određenu geografsku poziciju. Objašnjavajući položaj bandi i upoznajući nas sa njihovim nazivima, autor uvodi nekoliko kontrasta: crno-belo, gore-dole, sever-jug, istok-zapad, poznato-nepoznato. Usred svih tih suprotnosti imamo centar koji je pod maglom, a maglu vezujemo za sivu boju, neutralnost. Kontrast crno-belo možemo posmatrati bukvalno, ukoliko obratimo pažnju na nazive bande, kao i pripadnike istih ili kad gledamo boju kože suprotstavljenih strana. Crni Zmajevi su belci (dakle, naziv bande i rasa su u kontrastu crno-belo), a belci se bore protiv gerilaca koji su crnci. Međutim, kontrast crno-belo ne odražava samo boje, već i dva suprotna stava, gledišta, geografske pozicije. Na zapadu su Gerilci koji ratuju protiv Arana koji su istoku (kontrast istok-zapad). Tu vidimo još kontrast poznat-nepoznat, jer je zapad istražen dok istok nije. Sa druge strane bande sa severa i juga su u ratu (opet vidimo kontrast sever-jug). Sever je zbog svoje dobre klime u kontrastu sa centrom grada koji je maglovit. Jug zbog dobre klime isto tako stoji u kontrastu sa centrom grada. Opet tu vidimo kontrast. Centar grada je, kao što je rečeno, simbol za neutralnost. U sivilu magle nijedna banda više nije ni loša ni dobra – ona prosto postupa onako kako smatra da je ispravno. Zbog toga nije ni čudo što su Zmajevi u centru grada. To simboliše njihovu neutralnost – nemaju sukobe sa drugim bandama, ali opet sarađuju sa njima da bi izvukli neke benefite za sebe.

Kroz opise života bandi pominju se određene životinje – zmajevi, zmije, psi, orlovi. Zmajevi u su u narodnom predanju asocijacija na stvorenje koje nanosi štetu. Zmije su simbol za zlo i prevrtljivost. Pas je odmah asocijacija na frazu pseći život, na nekoga ko živi bedno. Rusi poseduju orlove, a orlovi su ptice grabljivice. Na ovaj način, grad podseća na džunglu u kojoj vlada zakon jačeg. Postavlja se pitanje: gde je kralj džungle? U školi se sreće lav koji nosi poluraspadnutu nogu. Lav je simbol za nekoga ko vlada. Obogaljen lav, samim tim, ne može da vlada. To odmah ukazuje na anarhiju u državi. Lav se isto može posmatrati kao detalj da zoološki vrt u tom gradu više ne postoji. Životinjsku džunglu zamenila je betonska džungla u kojoj su glavni akteri-ljudi. Primetićemo da se metafora betonska džungla pominje i u samoj knjizi. Bitan aspekt u opisu nekih bitaka i atmosfere koja vlada igra i uloga muzike. Ko želi da oseti atmosferu nekih događaja, može pustiti muziku koju glavni junak čuje u pozadini kad sreće neke ljude ili kad se odvijaju neke bitke. Za određene bande vezuju se određeni muzički žanrovi. Stoga nas ne čudi što Todor, očuh glavnog junaka kaže: „Muzika je simbol.“

Iako nisam obožavalac vojske i oružja, mogu reći da se Nenad Jevtić dobro informisao o vojnim temama. Autor kroz bitke provlači neke detalje koji ukazuju na njegovo poznavanje istorijskih običaja. To vidimo kroz uzimanje „suvenira“ od poraženih neprijatelja, jer se tako ranije potvrđivala pobeda i ponižavao neprijatelj. Originalan ritual sahranjivanja Rusa podseća na rituale drevnih civilizacija, posebno u delu gde se pominje zagrobni život.

Opisujući ratnike, autor je dao i mali omaž kompjuterskim igricama. Neke bande imale su određenu hijerarhiju, kao i pravila da se menja položaj u njoj. Morali su, naime, ispuniti određene zadatke. Menjanjem hijerarhije, menjao se i spoljašnji izgled ratnika. U nekim kompjuterskim igricama se takođe menja izgled junaka i njegova snaga raste odrađivanjem određenih zadataka.

Nenad Jevtić nije slučajno birao imena poput: Sigurd (onaj koji će ubiti zmaja), Sofija (ona koja je mudra), Dilara (ona koja je ljubavnica), Ljubica (ona koja je voljena), Todor (dar od Boga), Estofas, Tajrus (imena za zmajeve u video igrama) i tako dalje. Simbolika imena govori mnogo o sudbini i karakteristikama junaka.

Stil pisanja

Autor u svojim opisima teži naturalizmu koji može izazvati mučninu i gađenje. To vidimo u scenama mučenja, seksualnih odnosa i ratovanja. U svojim opisima pisac teži da čitalac čuje zvuk struganja kože sa kostiju, krckanje lobanje pod pritiskom jakih šaka, oseti kako krv ubijenog prska lica i odeću preživelih i tako dalje. Iako čovečanstvo od pamtiveka govori da ga od drugih životinja deli razvijena svest i kontrola nad svojim postupcima, Nenad Jevtić nam pokazuje kako to nije baš uvek pravilo. Pisac ide i korak dalje i pokazuje nam kako nekad ta sirovost nije uzrokovana spoljašnjim faktorima. Ona se nekad taji u čoveku dok se jednom ne pokaže u punom svetlu. Ovim postupkom pisanja Nenad Jevtić pokazuje nam kako u ratu nema ničeg uzvišenog ili pesničkog. Smrt likova nije prikazana kao romantičarsko žrtvovanje za otadžbinu. Autor bez okolišanja govori šta je od leševa ostalo, tačnije, šta je nestalo u krvavim okršajima. Pogibija čoveka izaziva u čitaocu osećaj zazora, gađenja, mučnine, a tek onda osećaj da je neko poginuo, jer se borio za bolje sutra. Možda su neke od tih naturalističkih scena mogle biti još više opisane, jer verujem da bi tada bile na nivou scene nabijanja na kolac iz romana „Na Drini ćuprija.“ Neki odlomci obiluju humorom. Dijalozi između određenih junaka obiluju psovkama i opaskama poput onih u seriji Senke nad Balkanom. Smeh izazivaju i neke situacije ( kuvanje male Ljubice, pojava pacova Gricka i tako dalje).

Odnos prema porodici i zajednici. Opis junaka

Junaci u sebi imaju i osećaj vezanosti za porodicu ili zajednicu koju smatraju porodicom. U ovim scenama na momenat, prestaju misli o ratu (poput večere za Ljubičin rođendan). Čitalac ne može ostati ni ravnodušan na bratsku ljubav koju glavni junak gaji prema Ljubici. Zanimljivo je pratiti komunikaciju između glavnog junaka i Todora koji mu je očuh. Za razliku od Ljubice, koja Todora naziva tatom, glavni junak ga zove po imenu. Ostavljam na čitaocu da sazna šta će morati da se desi, da bi glavni junak očuha oslovio tom kratkom, ali značajnom rečju „tata“. Vezanost za porodicu i drugog čoveka igraju bitnu ulogu i u formiranju junaka. Gubitak bliskog čoveka ili razlaz sa istim u nekim slučajevima oblikuju stavove ličnosti.

Sofija i Estofas najbolji su primeri toga kako prekinuti odnosi ili smrt bliskih mogu uticati na nečiju ličnost. Kod malobrojnih junaka videće se da su između bliske osobe i borbe za opšte dobro (što opet svaki junak doživljava drukčije) izabrali ono drugo. Porodica strada kroz rat. Na to nas podseća scena gde glavni junak dolazi u kontakt sa dvoje starih ljudi koji su ostali bez sina i na kojima je taj gubitak ostavio vidljivi trag. Ovo je još jedna scena koja pokazuje da u ratu svi gube. Ostaje samo pitanje da li su žrtve rata doprinele boljoj budućnosti sveta. Kad govorimo o zajedništvu, postoji i veliki broj međuljudskih odnosa u romanu koji se ne formira na prijateljskoj ili porodičnoj osnovi. Mnogi od njih formirani su ne bi li se preživelo ratno stanje. Na primeru bande Zmajeva kako ne žele da ulaze u sukobe sa drugim bandama najviše da bi komunicirali sa svakom i izvukli korist za sebe. Zanimljiva je epizoda gde glavni junak uz pomoć prženice koju je ostavio starici sa snajperom obezbeđuje sebi lakši prolaz gradu. Kako kaže glavni junak: „Ovo nije milost, ovo je prećutni sporazum.“

Kroz nepredvidive postupke nekih junaka, autor pokazuje da je svaki čovek velika nepoznanica i da ne možemo znati u kom smeru će se kretati. Nenad Jevtić nam pokazuje da nijedan čovek nije ni potpuno crn ni potpuno beo – on levitira između ta dva u nekoj sivoj zoni. Opisujući junake, autor ne daje celokupan portret junaka, već izdvaja dve ili tri bitne stavke koje nam nepogrešivo pokazuju nečije poreklo, karakter, ulogu u knjizi, stavove, a nekad čak i sve od navedenog. Sa druge strane, zbog manje detalja, čitalac dobija slobodu da dalje dočara kako određeni lik izgleda. Kod velikog broja junaka ne postoji borba za idealni svet i bolje sutra, već isključivo borba za preživljavanje. Svaki junak postiže to na različite načine i iz različitih pobuda. Neki od junaka igraju prepredeno i otkrivaju svoje karte tek na kraju. I muški i ženski junaci u ovoj knjizi imaju ravnopravan položaj. Pripadnici oba pola mogu da budu zaštitnici porodice, ali i da učestvuju u ratnim zbivanjima, da rešavaju sudbinu grada i da svoja znanja i talente koriste u cilju rešavanja ratnih sukoba.

Ovde će biti detaljnije opisana tri junaka: Todor, Ljubica i glavni junak.

Todor- njegovo ime znači onaj koji je od Boga, dar od Boga. Takvo ime dobio je jer njegov dar za nauku može biti rešenje za otkrivanje prave prirode virusa. Ostaje samo da vidimo da li će Todoru biti predodređeno da jednom, kad otkrije prirodu virusa, zna da je upotrebi u prave svrhe. Sa druge strane, imamo čoveka koji se odrekao rođenog deteta, ali i čoveka koji je probao da opet bude otac deci koja nisu njegova. Tako vidimo da, biti roditelj, otac, tata, nije uvek uslovljeno biološkom vezom, nego načinom na koji postupamo prema onome koga treba da odgajimo, pripremimo za stvarni život. Najzad, kroz njegov lik učimo da roditelj, jednom kad odgoji dete, mora da ga prihvati takvo kakvo jeste i da mora i da nauči da mu oprosti.

Ljubica- ime Ljubica ima više značenja. Ono aludira na nežan cvet, što ukazuje na Ljubičinu krhkost. Ovo ime takođe označava onu koja je voljena, ona koja je ljubimica svih. U toku razvoja radnje u romanu vidimo da je upravo ljubav prema Ljubici navodila Todora i glavnog junaka da zaborave na svoje čarke ne bi li ona bila dobro i manje osećala težinu ratne situacije. Ona je neko koga je nemoguće ne zavoleti. Ume da razveseli i slučajne prolaznike u njenom životu. Ljubica je ona koja iz čoveka izvlači iskru dobrog u njemu kako u Todoru, tako i u glavnom junaku. Ona nas na početku asocira na nešto što je nevino i čisto. U tom svetu punom mraka, ona predstavlja tračak svetla. Uprkos tome što je svesna situacije i ona je i dalje dete željno igre. Ona je simbol ratne dece, jer se kroz nju pokazuje kako su najmlađi lišenog detinjstva. Tako ona kaže Todoru da joj mora jače vezati repiće pošto su joj se raspali kad ih je jurila policija. Međutim, kako roman odmiče, vidimo da je uloga Ljubice mnogo značajnija nego što bi bilo ko mogao da zamisli. Ovo nam ostavlja prostora da se zapitamo kako će ovaj teret uticati na njenu dalju sudbinu i razmišljanja.

 

Glavni junak- pažljivi čitalac primetiće da Nenad Jevtić samo njemu nije dao neko ime. Interesantno je to što je nemanje imena isto tako simbolično kao i postojanje istog. Anonimni lik, sa jedne strane, upućuje na to da su njegova razmišljanja, postupci i reči univerzalni. Ipak, ono što je bitnija uloga ovog izbora je mogućnost boljeg poistovećivanja sa junakom. Kako je, parafrazirano, autor jednom prilikom rekao: „Postojanje imena kod junaka dovodi do toga da se prema njemu u startu na neki način ogradimo, dok nemanje istog daje slobodu da događanja, svet i emocije doživimo kroz njega.“ Iako je sporednim junacima opisana ličnost (a kod nekih i prošlost), uz pomoć njih možemo dosta da naučimo o osobinama glavnog junaka i na koji način su uticali na glavnog junaka. Preko dijaloga sa tim junacima saznajemo da je glavni junak izuzetno snalažljiv i primoran da brzo odraste. Opet, dela ishitreno u nekim postupcima i misli da zna neke stvari bolje od drugih. Tu opet vidimo da, kao i svaki tinejdžer, tek treba da uvidi neke stvari o svetu i ljudima. Takođe saznajemo da ume da bude sarkastičan i da nema vere u bolje sutra iako bi želeo da je, poput nekih junaka, ima. U komunikaciji sa Ljubicom se najviše odaje njegova bolja strana, sposobnost da zaštiti i da voli. Radi bližnjeg, spreman je da se žrtvuje. Ipak, i on, iz želje da preživi, spreman je i da krade i da ubije. Susret sa nekim junacima dovešće u pitanje njegove poglede na svet i biće prekretnica u razvoju njegove ličnosti.

Zaključak

Nenad Jevtić je mlad autor i pred sobom ima još prostora da se formira kao pisac. Ipak, možemo reći da ga njegov ozbiljni pristup u pisanju, detaljno prikupljanje materije, vrsno razumevanje psihologije ljudi, poznavanje gorućih problema današnjice, kao i umeće da nam ukaže na iste svrstava u one pisce čije knjige zaslužuju šansu sve i da se sa ovim žanrom srećemo prvi put.