Blog

Na pragu Evropskog superheroja današnjice

Posted on by Kristijan Šarac

 

ŽANR: naučna fantastika
ORIGINALNI NAZIV: K-11
IZDAVAČ ZA REGION: Čarobna knjiga
SCENARISTA: Mateo Kazali
CRTAČI: Davide Đanfelice, Luka Đenoveze i Andrea Akardi
ZEMLJA: Italija
PREVOD: Aleksandar Marković
GODINA IZDAVANJA: 2020.
OCENA:

 

 

Riznica Boneli je bogatija za još jednu svesku. Čarobna knjiga mudro bira dela u ovoj ediciji – čineći spoj nekadašnjeg i novog. Ovaj serijal možemo smestiti na sam prag Evropskog superherojskog stripa, jer to je ipak Američki par opanaka. Jasna je namera Italijanskog izdavača da ide u korak sa vremenom. Ipak, uočljiva je razlika u pristupu ovom podžanru Evropljana i kolega preko okeana. Stari kontinent neguje realističnije i sumornije priče. To ne iznenađuje – mada je i Američki strip osamdesetih postao turoban i senovit, te priče su i uzdigle devetu umetnost na današnju razinu.

Interesantnost u vezi sa evropskim superherojskim stripom je da je faktički rođen u – Srbiji. Naime, Branko Vidić i Nikola Navojev su stvorili prvog srpskog superheroja Zigomara po uzoru na Fantoma, a zanimljivost je da epizoda „Zigomar protiv Fantoma“ donosi sukob njih dvojice i jednu od prvih krosover epizoda u svetu. Bio bi propust ne spomenuti veliku superheroinu Ket Klou, Baneta Keraca. Kao dokaz toga da naši autori osećaju u kom će smeru popularnost stripa ići je i pokušaj Milana Konjevića sa Borcima Sumraka i Generacijom Tesla. Nažalost, progres je ponekad preuranjen. Tako je projekat sa superherojskim timovima ostao samo slatko sećanje. Nije bilo vreme za heroje, ni za strip uopšte. Ovo nisu jedini superheroji koji nisu u potpunosti zaživeli kod nas, i ne samo naši. Međutim, danas bi to bilo potpuno drugačije – u mnogome zahvaljujući i popularizaciji superherojske devete umetnosti koju je izvršila Čarobna knjiga.

Mateo Kazali – scenarista poznat po radu na Betmenu, Ligi pravde, Ženi mački i 99 dana.

Davide Đanfelice – crtač koji je radio na serijalima Betmen, Fleš, Dilan Dog i Džon Do.

Luka Đenoveze – autor poznat po radu na Dilanu Dogu i Siročadima.

Andrea Akardi – umetnik koji je ovekovečio serijal o samurajima Čanabra, kao i Porodične vrednosti Hitmoll za čiju ekranizaciju će biti zadužen srpski filmaš Milan Todorović.

Glavni junak priče je veteran sa Staljingrada, kome je crvena armija saopštila da joj je beskoristan nakon ranjavanja. Međutim, na pravom mestu u pravo vreme se pojavljuje oficir sa ponudom koja omogućava Karlu nastavak borbe za majku Rusiju. Negde u bespućima Sibira počinju pripreme za novi rat, a da se onaj koji se vodi nije završio. Trka sa vremenom je počela, jer Amerikanci imaju mnogo uspeha sa atomskim programom. Potrebno je načiniti nešto što bi se dostojno suprotstavilo tome. Po svaku cenu, žrtve i patnja učesnika eksperimenta su nebitni. No, da li će Rusija dobiti neviđenu silu za hladnoratovski okršaj ili će ljudski osećaji i strahovi ugroziti projekat – pročitajte sami.

Strip koji stoji na pragu Evropskog superheroja današnjice ili antiheroja, da li će ga preći, nisam siguran. Crtež je potpuno u američkom maniru. Što možda i upućuje na moju misao kuda će priča u nastavku. U ovom trenutku nisam u stanju dati realnu ocenu, ove tri epizode su bukvalno samo uvod. Zato neutralna ocena. Postoji i manji problem u gledanju autora kroz zapadnjačku prizmu. Jednostavno na momente ne osećaju slovensku dušu. Ali priča može otiči u više pravaca, tako da tek treba da otkrijemo glavne vrline i mane.

Ono što je sigurno, bićemo tu da pročitamo nastavak, jer to vi očekujete od nas. A mi nikad ne izneverimo čitatelje i fanove. Što se mene tiče vrlo rado ću se zbog vas opet naći u sibirskim pustopoljinama. Žrtvovaću se za veće dobro – na kraju krajeva parafraziraću rečenicu iz knjige Pukovniče, stoj!: Revoluciju neće doneti velike ideje, nego mali čovek koji je izgubio mogućnost da čita tekstove o stripovima. Stoga ćemo se pobrinuti da ih imate – ili u zavisnosti od potrebe…

Uloga Pinokija u književnosti i filmskim ostvarenjima

Posted on by Natalija Tanasković

Najbolji dokaz da jedan književni junak može da se pojavljuje u različitim umetničkim ostvarenjima i da publici prenosi različite poruke i da im budi drugačije emocije jeste najpoznatiji drveni lutak – Pinokio.

Naime, Volt Dizni i Aleksej Tolstoj javno priznaju da je Kolodijev Pinokio bio polazna tačka da stvore svoja remek-dela. Ipak, obojica u svojim delima prave znatne izmene koje delimično ili potpuno menjaju pouku originalne priče.

Najzad, postoje scenaristi koji se trude da subjektivan stav prema junaku ostave sa strane. Iako nisu u mogućnosti da predoče sve događaje iz knjige zbog ograničenja koje nameće filmska industrija i budžet, oni uspevaju da ožive junake baš onako kako bi pisac to želeo. Takav je film Pinokio iz 2019. godine.

Stoga će se u ovom tekstu govoriti o tome kako je lik Pinokija građen u svim ranije napomenutim umetničkim ostvarenjima.

Kolodijev Pinokio i film Pinokio

Iako se Kolodijevo ostvarenje ubraja u bisere dečije književnosti, ovde treba napomenuti da je sam Pinokio nastao u vremenu kad se dečja književnost tek formirala kao žanr. Stoga nije neobično što se rečenice u knjizi grade na način koji je još svojstven književnosti za odrasle. Takođe, osobe koje imaju osnovno znanje iz književnosti, videće da je na Kolodija imala uticaj razna književna ostvarenja.

Stvaranje Pinokija

U mnogim religijama i književnostima postoji motiv stvaranja čoveka od materije (Pandora je stvorena od kamena, Enkidu od gline, Adam od zemlje) i svi junaci su se, kao i on, suočavali sa određenim iskušenjima koja su bila svojevrstan test karaktera. Svaki od tih junaka je u nekom od iskušenja poklekao i za to morao da se iskupi. Isto tako, zanimljivo je što glas iz Pinokija progovara dok je još bio cepanica. Ovde se može napraviti paralela sa Mikelanđelovim pogledom na proces stvaranja skulpture. Ovaj italijanski vajar smatrao je da on oslobađa figuru koja je zarobljena u kamenu.

Motiv bludnog sina

Pinokijev životni put podseća na priču o bludnom sinu koja se pojavljuje u Bibliji. Isus svojim apostolima govori o ocu koji je imao dva sina. Jedan je bio uzoran, dok je drugi sin nasleđen deo imanja proćerdao umesto da ga koristi da sam izgrađuje svoj život. Na kraju se sin vraća ocu i kaje se, a otac priprema veliko slavlje i naređuje da se on odene u najlepše odore. Sa druge strane, Đepeto prodaje svoj kaput ne bi li Pinokiju kupio bukvar bez koga nije mogao da krene u školu. Pinokio će taj isti bukvar prodati, ne bi li imao kartu za pozorište koje se ovde asocira sa raskalašnim životom. Isto kao i bludni sin, Pinokio želi da živi jedan život bez teškoća i odgovornosti, što ga dovodi u mnoštvo neprilika. Ipak, nakon što je spasao oca iz čeljusti kita, Pinokio želi da se iskupi tako što će učiti i teškim radom izdržavati. Najzad, kad je Pinokio čuo da je njegova zaštitnica plava vila bolesna, on se odriče novca koji je zaradio ne bi li se nabavili lekovi za njeno izlečenje. Vila mu, pored toga što ga pretvara u dečaka, daruje novu odeću i komforniji dom. Isto tako, treba napomenuti da je vila još ranije, kad je Pinokio bio tako blizu da postane dečak (što bi i postao, da nije otišao u zemlju razbibriga), htela da organizuje slavlje u tu čast. Svi ovi detalji aludiraju na sličnosti u ranije napomenutoj priči o bludnom sinu.

Motiv četrdeset zlatnika

Pre nego što će postati dečak, Pinokio je, umesto da kupi sebi novo delo, dao teško zarađenih četrdeset zlatnika bolesnoj vili koja ga je onda pretvorila u dečaka. U Bibliji se broj četrdeset pojavljuje dosta puta: Bog četrdeset dana i noći šalje kišu na zemlju, Isus četrdeset dana meditira u pustinji, Mojsije četrdeset dana posti pre nego što uzima Deset božjih zapovesti. Iz ovih primera možemo reći da se broj četrdeset odnosi na broj pročišćenja i iskupljenja. Iz tog razloga nije slučajno što je Pinokio darovao vili upravo četrdeset zlatnika.

Izlazak Pinokija iz kita povezanost sa Jonom.

Jona je starozavetni junak kome je Bog rekao da ide u grad Nineviju da bi govorio protiv nečastivog. Međutim, Jona ne sluša zahtev Boga, već se ukrcava na brod koji je zaplovio u Tarsis. Bog je poslao buru na more ne bi li ga kaznio, i on se baca u more ne bi li spasao druge članove posade. Tada ga, prema prevodu, guta „velika riba“ i on dospeva u njenu utrobu. Jona se tad kaje i biva izbavljen. Pinokio, sa druge strane, pronalazi oca u utrobi kita i uspeva da ih oboje spasi, i taj momenat bio je ključan da on zauvek prekine sa ranijim načinom života. Kod oba junaka vidimo da je momenat njihovog trajnog pokajanja nastupio nakon što su se našli u utrobi nemani.

Pinokijeva lutanja- svojevrsna Ilijada

Kao i Odisej, tako i Pinokio prolazi kroz različite avanture pre nego što dođe do svog cilja. Kod oba junaka postoji momenat u priči gde su zamalo bili blizu da dođu do cilja (Odisej je bio jako blizu Itake kad su njegovi članovi posade otvorili vreću u kojoj su bili pohranjeni vetrovi koji su ih opet udaljili od ostrva), dok je Pinokio mogao da postane dečak, da se nije odlučio da ode u zemlju razbibriga. Ovde vidimo da cilj nije toliko bitan kao put kojim se do njega ide.

Karakter Pinokija

Mnogi bi se iznenadili saznanjem da je originalni Pinokio na početku mnogo odbojniji od simpatičnog Pinokija iz Diznijevog crtanog! Čitalac nekad sa opravdanjem pomisli- pa, on je ovu ili onu kaznu zaslužio, sto puta pravi istu grešku! Prva stvar koja upada u oči čitaocu je njegov velika drskost. Pored toga što na početku ne sluša i ne poštuje mudrije od sebe, Pinokio katkad ume vrlo ružno da se ponese prema onima koji mu žele dobro. Najupečatljiviji primer za to bio je kad je Pinokio ubio stogodišnjeg cvrčka koji je želeo da ga posavetuje. Na početku se Pinokio pokorava iskusnijima od sebe jedino kad vidi da ne može da reši problem koji je sam sebi uzrokovao (ocu se na tren pokorava kad je sam sebi spalio noge i sluša savet plave vile da treba da popije gorki lek jedino kad vidi mrtvački sanduk). Međutim, u tim trenucima on ne sagledava koje su ga osobine i postupci (naivnost, drkskost, odbijanje da prihvati da ne postoji laki put do cilja, svojeglavost) doveli do problematičnih situacija i kako da se ubuduće te situacije ne ponove. Pinokio je prošao kroz mnogo nevolja pre nego što je shvatio da razonoda i igra ne mogu da budu suština življenja, da ne postoji brz i lak put do bogatstva, i da mu ljudi koji to tvrde ili ne žele dobro ili su naivni kao i on. Međutim, čak i kad shvati da je bio svojeglav, on ne može potpunosti da prihvati činjenicu da se do važnijih ciljeva dolazi upornim radom, zalaganjem i odricanjem . Zbog toga će završiti u zemlji razbibriga, pretvoriti se u magarca i proći još muka pre nego što postane pravi dečak. Tek nakon što oca spasava iz čeljusti kita, Pinokio se kaje što je svojim postupcima vređao one koji su mu hteli dobro i što je doveo oca u neprilike. Svojom odlukom da se školuje i radi kako bi izdržavao oca i željom da pomogne plavoj vili kad je bila bolesna, on joj dokazuje da je rđav karakter sa početka zamenio plemenitim srcem. Iako možda nije naučio da bude poslušan, upravo je plemenito srce navelo vilu da ga pretvori u dečaka, što se vidi iz sledećeg citata: „U znak zahvalnosti za tvoje plemenito srce, praštam ti sve nestašluke koje si dosad činio. Deca koja velikodušno pomažu svojim roditeljima u siromaštvu i bolesti zaslužuju pohvalu i ljubav, iako baš ne bi mogla da posluže za primer poslušnog ponašanja. Pamet u glavu ubuduće, i bićeš srećan!“ Upravo je plemenitošću Pinokio zaslužio da postane dečak.
Iako film Pinokio iz 2019. godine ne pokazuje sve događaje koji su se desili u knjizi, scenarista je uspeo da one glavne prenese na platno. U prikazivanju lika Pinokija pokazano je kako je kroz doživljaje postepeno uviđao neke stvari, baš kao i u knjizi. Gledalac, pored likova, ima priliku da uživa u kostimografiji i scenografiji koja verodostojno oživljava Italiju tog vremena.

Diznijev Pinokio

Diznijev Pinokio odaje utisak simpatičnog i dobrodušnog deteta koje se srdačno ophodi prema svakome. Volt Dizni ga je namerno načinio takvim, jer mu se originalni Pinokio učinio previše drskim, i kao takav mu se nije dopao. On je želeo da načini junaka sa čijim manjim ili većim ispadima i nedoumicama mogu da se poistovete sva deca. Sa druge strane, Pinokio odrasle podseća kako je to biti dete, kako je teško isprva razumeti zašto nešto što je lepo deluje može da bude opasno, a nešto korisno-nezanimljivo i dosadno (ako mene pitate, dosta odraslih ni dan-danas ne razaznaje razliku između ovoga). Pinokijevi pogrešni postupci ne gledaju se uvek popreko, ne tumače se kao drskost i bezobrazluk, već kao koraci svakog deteta u spoznavanju sveta. I to je glavna prednost Diznijevog Pinokija – čini se mnogo stvarnijim, jer nas je naveo da se veselimo kad i on, da se roditeljski ljutnemo na njega kad ponovo poveruje liji i mačku, da strepimo za njegovu sudbinu, da nakratko tugujemo kad pomislimo da je sa njim svršeno i da se radujemo što je izašao na pravi put-ukratko, pobudio je u nama emocije koje možemo da razvijemo prema nama bliskim ljudima.

Dok je Kolodijev Pinokio zaslužio da postane dečak zbog toga što je drskost zamenio plemenitim srcem, Diznijev Pinokio zaslužio je ovu nagradu jer je ispunio tri vilina zahteva: bio iskren (nakon što mu je porastao nos od svih laži koje je rekao, Pinokio je obećao vili da ubuduće neće izmišljati izgovore), hrabar (kad je odlučio da spase oca od kita) i nesebičan (zamalo je izgubio život da bi spasao svog oca).

Džimini- za razliku od Kolodija koji je cvrčku u knjizi presudio gotovo na početku, mali Džimini bio je Pinokijeva savest u toku njegovog putovanja i odrastanja. Na primeru Džiminija, Volt Dizni pokazao je kako savest funkcioniše- ona je naš unutrašnji glas razuma kome je nekad teško pokoriti se, jer ne gleda svet kroz ružičaste naočare. Na primeru toga kako je Džimini u dva navrata hteo da ode od Pinokija nakon što je pomislio da mu nije potreban, Dizni pokazuje kako je i našoj savesti nekad teško da u svetu punom lažnih obećanja, sjaja i iluzija razazna da li neke stvari preuveličava, preozbiljno shvata ili, pak, vidi onakvima kakve one zaista jesu. Ipak, kao što je Džimini dobio orden jer je izveo Pinokija na pravi put, tako i čovek, kako odrasta, sve više odlučuje da sluša glas razuma.

Buratino Alekseja Tolstoja

Za razliku od prethodnih dela o Pinokiju koja su, svaka na svoj način, imala vaspitni ton, Buratino odstupa od ovog šablona. Svakako, knjiga se može čitati kao bajka u kome protagonista pobeđuje antagonistu, ali se može gledati i kao alegorija koja govori o tamošnjoj situaciji u Rusiji, a određeni junaci su odraz značajnih ličnosti toga vremena.

Govoreći o situaciji u Rusiji tog vremena, ne možemo da zaobiđemo temu pozorišta. Za razliku od prethodnih umetničkih ostvarenja o Pinokiju gde se o pozorištu govorilo pogrdno, u knjizi Alekseja Tolstoja ono zauzima posebno mesto. Treba imati u vidu kulturno-istorijski kontekst u kome se nalazila Rusija. Pozorišna umetnost krenula da cveta u Rusiji krajem devetnaestog, početkom dvadesetog veka, i u toku dvadesetog veka doživela je potpunu ekspanziju. Tad su se pojavila različita učenja o tome kako bi pozorišna predstava trebalo da izgleda i kako bi glumci trebalo da se u njoj ponašaju. Pozorišna umetnost tog vremena uticala je kasnije i na svetsku pozorišnu scenu. Između ostalog, Aleksej Tolstoj je u Parizu video pozorište lutaka koje ga je oduševilo. Svojevremeno je čak dobio molbu da pomogne uređenju trećeg lutkarskog pozorišta u Rusiji. U toku stvaralačke krize, Aleksej je želeo i da napiše komad koji bi se izvodio u takvom pozorištu. Možemo slobodno reći da se sama knjiga bavi temom umetnosti i položajem umetnika u svetu.

Stoga zlatni ključić u naslovu nije ovde slučajan- ključić je sredstvo za rešavanje zagonetke koju nam postavlja pisac. Međutim, evo još jednog iznenađenja- zlatni ključić itekako može imati veze i sa samim autorom! Naime, njegov predak, Petar Andrejevič Tolstoj, diplomata koji je služio Petru Velikom, dobio je titulu grofa. Kao grof, on i cela njegova loza dobijaju svoj grb. Na samom grbu ima mnoštvo heraldičkih simbola, ali u samom središtu grba nalazi se mali zlatni ključ. Iz tog razloga nećemo pogrešiti ako kažemo da knjiga daje ključ poimanja umetnosti i iz perspektive samog autora. Ovo će postati još jasnije malo kasnije.

Kao što je rečeno, određeni junaci bajke mogu predstavljati prototipe stvarnih ličnosti. Ovde će biti više reči o tome.
Otac Karlo- sa jedne strane, Ivan Tolstoj, unuk Alekseja Tolstoja, smatra da je preko oca Karla Aleksej želeo da opiše figuru oca koja mu je falila (majka je napustila njegovog oca), i da se iza njega krije Vološin-čovek koji je Alekseju Tolstoju pomogao da sazri kao pisac. Ipak, oca Karla možemo posmatrati i na drugi način. Ako obratimo pažnju, pisac originalne priče o Pinokiju (Karlo Kolodi) imenjak je tate Karla. Onda se ovaj čin može protumačiti kao odavanje počasti čoveku koji mu je bio inspiracija da napiše svoje delo. Sa druge strane, Aleksej je, kao što je u samom predgovoru napisao, vremenom izmislio pustolovine koje uopšte nisu postojale u originalu, a neposlušni karakter Buratina i osobine drugih junaka posmatra iz sasvim druge perspektive. Kao da svojim delom posthumno šalje poruku Kolodiju da neposlušnost nije uvek isključivo loša, da pozorište nije samo mesto za razonodu, i da se cela priča može ispričati tako da nema isključivo vaspitni ton.

Pjero- postojalo je dosta pretpostavki ko bi mogao da bude Pjero, jer su se umetnici tog vremena maskirali u Pjeroa (Vertinski, Vsevolod Mejerholjd). Ipak, bez sumnje, Pjero bi mogao biti Aleksandar Blok. Na pitanje da li je Pjero Blok, Aleksej bi se uvek nasmešio. Aleksej je revnosno čitao njegova dela, ali Blok nije bio oduševljen njegovim stvaralaštvom. Različiti pristup u stvaranju dela stvara konflikt između dva autora. Aleksej se razočarao Blokom zbog njegovog odnosa prema životu. Dok je Blok gledao tragično na život, Aleksej Tolstoj nije želeo da piše o velikim idejama i o tome je Blok svojevremeno pisao. Blok govori negativno o njegovom komadu Nasilnici, da tu nema značajnih pouka. Tolstoj je, sa druge strane, smatrao da tako ozbiljan pogled na život može da bude destruktivan po čoveka. Stoga tužni Pjero sa razlogom predstavlja Bloka.

Postoji nekoliko pretpostavki zašto bi Vsevolod Mejerholjd, značajna ličnost u formiranju ruskog pozorišta mogao da bude prototip Karabasa Barabasa, zlosutnog upravnika pozorišta. Mejerholjd je smatrao da su ljudi kao lutke, da se njima može upravljati kao lutkama. Smatrao je sebe glavnim u pozorištu, i glumci su, kao lutke, morali da mu se podčine. Upravo iz tog razloga pretpostavlja se da je u pitanju Mejerholjd. On je čak imao i svoj pseudonim-doktor Depertut. Sa druge strane, Karabas Barabas bio je doktor nauka za lutke. I sama dekoracija pozorišta Karabasa Barabasa podseća na pozorište Mejerholjda- zavese imaju figure koje plešu, devojke sa maskama, vračeve sa dugačkom bradom.

Čitajući o karakteru Buratina, zapažamo da njemu, za razliku od Pinokija, ne raste nos, da se ne pretvara u dečaka i da se njegova otvorenost (nekad čak i drskost)-ne menjaju. On ne želi da nauči lepe manire, ali, sa druge strane, pokazuje veliku hrabost i domišljatost kad je život njegovih prijatelja doveden u opasnost. Postavlja se pitanje- ko je poslužio za prototip Buratina? To može biti ni manje ni više-nego sam autor. Kad je Aleksej Tolstoj došao u Peterburg, gledali su ga kao nekoga ko je iz provincije i čija umetnost nema nikakvu vrednost. Zbog toga se on trudio da svoj status u društvu promeni, ali nikako nije u tome uspeo. Treba napomenuti da se u periodu srebrnog veka pojavili razni značajni ljudi kojima je bilo teško parirati. Ovaj period ruske umetnosti, poznat još pod nazivom srebrni vek, Aleksej je smatrao pogubnim, jer je mislio da guši čovekovo istinsko „ja“. On smatra da se ljudi kao Blok i Majakovski ne prikazuju onakvima kakvi oni zaista jesu (u pismima Ivanu Bunjinu se žalio kako Blok pravi sebi uvojke, kako Majakovski nosi žuti ženski džemper). I Buratino kao lik se u delu pojavljuje kao neko ko se ponaša prirodno i ko se ne skriva iza laži i maski. Aleksej Tolstoj se kasnije trudio da se ne uklapa u kalupe koje je nametala tamošnja kultura i intelektualna elita. Buratino stoga simboliše potpunu otvorenost u ponašanju. Iako je drzak, on želi da se bavi time što mu se dopada. Postati neko kao Buratino nije jednostavno. Najlakše je staviti masku i ponašati se kao neko drugi i glumiti pristojnost onda kad je ne bi iskazivao. Mnogo je teže živeti neposredno i govoriti istinu drugima. Aleksej želi da skine sve maske, a ispod njih se krije Buratino. Bitne su poslednje reči Buratina, kad odgovara na pitanje šta će igrati u pozorištu: „O čudaci! Pa ja ću igrati u komediji samog sebe i tako ću se proslaviti u celom svetu!“ To je svojevrstan pogled i na to kako treba da se ophodi umetnik i kakva treba da bude njegova umetnost. Umetnost koja će znati da nasmeje i umetnik koji se ne boji da pokaže svoju individualnost satkanu od svih mogućih vrlina i mana najbolji su ključ za uspeh u svetu.

Ljubav u doba kolere

Posted on by Pavle Horvat

Prošla je točno pedeset i jedna godina, četiri mjeseca i devet dana otkad se Florentino Ariza zakleo na vječnu ljubav i vjernost Fermini Dazi. No ona ga je odbila i umjesto toga se odučila udati za uglednog doktora Juvenala Urbina. U međuvremenu je život Florentina i Ferminu odveo u potpuno različitim smjerovima, no Florentinu svoju ljubavnu zakletvu nije zaboravio niti jednog jedinog dana. Sada, nakon smrti doktora Urbina, spreman ju je obnoviti i po drugi put.

U rukama nekog manje vještog pisca, ovakva bi premisa zvučala prilično pravolinijski: bila bi to priča o trijumfu čiste i vječne ljubavi nad opresivnim društvom i socijalnim konvencijama koje su Ferminu natjerale da protiv svog srca za muža uzme uglađenog doktora, a ne siromašnog poštara. No u rukama genija poput Gabriela Garcije Marqueza, ta je premisa izigrana, izobličena i skoko pa posve negirana kako bi postala predložak jednog od najvećih literatarnih klasika recentne književnosti. Niti je Florentinova ljubav čista i nevina, niti se Femina udala protiv svoje volje. A to je tek početak, jer roman zalazi duboko u naše glavne likove i intimno – zapravo i nemilosrdno u svojoj intimnosti – secira njihove ljubavne osjećaje i misli kroz više od pola stoljeća.

Upravo su likovi ti koji čine kostur ove priče, na kvaliteti čije razrade knjiga poput Ljubavi u doba kolere uspijeva ili propada. Florentino: neobična smjesa mladog Werthera i Casanove, nepopravljivi romatnik koji se dragovoljno baca u ljubav kao u žeravicu – i pritom je ponosan na ožiljke koje usput dobije. Fermina: pametna, ponosita i pragmatična žena, čiji ju je oprez i više od jednom koštao. Te doktor Urbino: cijenjeni član zajednice koji je titulu lokalnog celebritya zasluženo stekao još u svojim dvadestima, kad je sam samcat spasio grad od epidemije kolere. Cijela se knjiga može čitati kao kompleksna međuigra njihovih ličnosti, postupaka, osjećaja i misli; beskrajno bitnih u svojoj premreženosti.

Nije teško pretpostaviti koja je središnja tema romana. Ljubav u Koleri nije ona nebesko čista ljubav iz pastirskih napjeva ili viteških priča, niti je jeftina plitka ljubav iz sapunica ili šund literature. Ne, ljubav je ovdje istovremeno i velebna i prizemna, senzualna i sirova, eluzivna i sveprisutna; ujedno i veličanstvena sila koja uzdiže protagniste te daje smisao njihovim životima kao i nerješivi uteg koji ih vuče na dno, u bezdan tame i očaja. Ljubav je ovdje udvaranje, ljubav su poštovanje i zajednički interesi, ljubav je iskustvo, baš kao i strast, požuda i seks; no ljubav je isto tako i zaluđenost, ljubomora, zavist te posesivnost. Ona je temelj koje nosi kompletnu knjigu i drži ju na okupu, kolosalna sila kojoj likovi gravitiraju svojom voljom ili bez nje. Svi likovi – od Florentina i Fermine pa sve do tercijarnih likova poznanika, kolega i prolaznika istovremeno su i blagoslovljeni i prokleti njome, provodeći svoje živote tražeći je ili ju pak namjenski izbjegavajući. Sve to, te još i mnogo više predstavlja Ljubav u Ljubavi u doba kolere.

No koliko god općeprisutna bila, ona je daleko od jedine teme koju Marquez želi i zna obraditi. Djelo je prožeto vinjetama, kratkim crticama o ovom ili onom sporednom liku, odnosno ovom ili onom usputnom događaju. Naći ćete u Ljubavi bezbrojne priče o dobrim ili lošim obiteljskim odnosima, odrastanju, starosti i smrti, poslu ili umjetnosti. Te prije svega, naći ćete i komentar o društvu koje je iznjedrilo i oblikovalo samog autora. Marquezova su djela neraskidivo vezana za njegovo podrijetlo. Ni Ljubav u doba kolere ni primjerice Sto godina samoće nikada ne bi mogli nastati od strane francuskog, korejskog ili kanadskog pisca – cijela njihova srž preduboko je isprepletena s južnoameričkom kulturom i mentalitetom unutar koje je autor živio i stvarao. Kroza njih vidimo Latinsku Ameriku na prijelazu stoljeća onakvu kakvom ju je i Marquez vidio: prekrasnu zemlju napučenu ležernim ljudima, no istovremeno i prokletu zaostalošću, ostacima kolonijalizma te stalnim epidemijama i građanskim ratovima. Za čitatelja Europljanina, njegove su knjige prozor u jedan posve novi svijet – drukčiji do stupnja egzotičnosti, no najmanje jednako zanimljiv kao seting unutar kojeg se radnja odvija.

Ljubav u doba kolere jedan je od rijetkih romana koji uspijeva iskombinirati i više nego bogat sadržaj s vrlo pitkim izrazom. Marquezova je rečenica naime meka i protočna, i čitatelja lako zaintrigira (prividna) lakoća kojom je napisana i kojom se čita. Ovo je djelo koje bih preporučio svakom romantiku, i svima onima koji se tako žele osjećati. Ma zapravo preporučio bih ga i svima ostalima, koji će u Ljubavi uvijek pronaći dovoljno materijala da im nikad ne bude dosadno. Gabriel Garcia Marquez smatra se jednim od najvećih pisaca dvadesetog stoljeća, i Ljubav u doba kolere jedan je od važnijih razloga zašto.

I am not okay with this

Posted on by Lana Zlatović

„Jebi se, Sidnin dnevniče, zaista. Ovoga puta nije šala.“ –

Po stripu Charlesa Forsmana

Vredelo bi putem ovog stripa (i/ili serije, mada moram naznačiti da je adaptacija serije razblažena, a utoliko i bolja verzija stripa) osvrnuti se na poteškoće koje sa sobom nosi život jednog neiskusnog superheroja. Ili možda ipak ne superheroja, već osobe sa natprirodnim moćima, preciznije telekinezom. Tinejdžerske osobe. Naravno, ne bilo kakve tinejdzerke, već, kao i uvek suočeni smo sa večitim toposom drugačije devojke od svojih vršnjaka: slušajući andergraund muziku, ne podnoseći pola sveta i najinteresantnije – opisujući ljude po mirisu.

Često smo suočeni sa iskrivljenom realnošću posmatrajući prizore DC i Marvel superheroja, da li bi iko od nas, pod uslovom da dobijemo ekstremne super kul opasne moći, mogao tako lako da ih kontroliše ili da se pomiri sa njima? Zvuči suludo, apsurdno, ali zamislite da jednog dana otkrijete da vaša osećanja i um mogu da ubiju čoveka, i ne samo kao fraza, već zaista da ubiju čoveka. To bi bilo prilično čudno za običnu osobu koja ima klasičan život. Svakako, supermoći su kul, zar ne? Anksioznost koju to nosi sa sobom predstaviće nam Sidni, koja izgleda i dalje ne zna šta se to, kog đavola, događa. Zamislite kuću u kojoj pucaju zidovi ako dobijete napad panike, uzimajući u obzir da je taj napad panike neizbežan – tako preživljava Sid(ni) iz serijala.

 

Sidni se bori sa pubertetskim problemima, aknama na čudnim mestima, preispitivanjem sopstvene seksualnosti a uz to i sa gubitkom člana porodice dok njena majka postepeno postaje alkoholičar. Reći ćemo da je to ono što bismo nazvali „normalan život“. Pokušavajući da otkrije zašto je njen otac izvršio samoubistvo (govoriću dalje o ovoj izjavi), ona usput otkriva i mnogo toga o sebi. Prisećajući se momenata provedenih sa ocem, shvata da je vodio veliku borbu u svojoj glavi, verovatno kao posledicu rata, i počinje da sumnja da je to od njega i nasledila.

Mada, postoji jedna velika nejasnoća, ako to jeste nejasnoća. Dok nam serija govori o samoubistvu oca, strip ukazuje na to da je mlađa Sidni to učinila, uz pomoć očevog nahođenja, na njegov zahtev da ga oslobodi.

Ključni trenutak o kom nema mnogo toga da se kaže, a opet ima, jeste kako je Sid uspela ubiti, da, ubiti, Breda koji se nasilno ponašao prema njegovoj devojci, a njenoj najboljoj drugarici u koju je Sid potajno zaljubljena. Zapažamo da Sidni nije klasičan negativac, zlikovac, tačnije ona nije nikakav negativac, ona je naš protagonista i šta god da se dešava mi ostajemo uz nju i mi smo u njenim mislima, možda je zato i štitimo, a možda i jer nema ko drugi da je štiti. Takođe, imala je čvrst razlog, iako se sve desilo na tako banalan način. S druge strane, sasvim opravdano bismo mogli da je ne podnosimo.

Napomenućemo da u seriji Sid iznenadno i slučajno, pod jakim emocijama, ubija Breda pre nego što on uspe da razglasi svima šta se nalazi u njenom dnevniku. Dok je u samom stripu situacija drugačija – mogli bismo reći i da ga namerno ubija, vidimo da nešto pokušava da izvede, svesna da to može, ali ostaje misterija da li je smrt ono što je bilo njen cilj. Kada vidi Dinino (pomenuta najbolja drugarica) uplakano lice na sahrani, shvata da je ona ubica. Nema mnogo okolišanja, ubila ga je.

Možda naizgled beznačajna sitnica, ali u trenu kada u stripu ode da razgovara kod školskog, pretpostaviću, psihologa (koji joj na samom početku  i daje pomenuti dnevnik), ona joj govori da se ne vraća dok ne popravi ocenu iz matematike – možda i previše realna scena u današnjem društvu isvetu, govoreći o tome koliko se više vrednuje ocena od mentalnog zdravlja. To je još jedan korak ka Sidninoj autodestrukciji.

Iako ne bih želela da ovo zvuči ekstremno kliše, zvučaće, ali saslušajte me, okej? Sidni, pored toga što nije kompletni zlikovac, nije ni naš običan superheroj niti ikakav super niti ikakav heroj. Nikoga nije spasila, a na kraju je izvršila samoubistvo zahvaljujući sopstvenim moćima. Da li ste ikada zamislili nekoga kome su nadljudske moći tako upropastile život, na tako obično-neobičan način? Lično i iskreno, možda previše subjektivno, ću reći da je to realnost, DONEKLE. Realnost posedovanja supermoći u supernormalnom i superobičnom svetu, gde ništa ne staje, samo se nagomilava,  gde nema izlaza niti osobe koja bi mogla da vam pomogne, jer ko bi i poverovao? Izvršiti ubistvo bez zatvora je san određenih ljudi, ali ovde je presuda običnoj osobi.

Setimo se svih heroja čiji život je postao izvanredan i pretežno socijalan nakon dobijanja moći koje im služe za borbu protiv zlikovaca, dok je u realnom svetu Sidni ostala apsolutno usamljena. Njene moći su nju ubile.

Možda nam je Sidni bliža od bilo kakvog Spajdermena, jer ona ima nesavršeno ljudska osećanja, potpuno shvatljivo njena osećanja, uz um,  kontrolišu moći, jer ako pomislimo, šta je bliže supermoćima od osećanja, šta je u našoj, ljudskoj, stvarnosti jače od osećanja ljubavi, a u ovom konkretnom slučaju – mržnje? Njena mržnja ih je sve ubila, kao i nju samu.

Možda prevelika jednostavnost samog stripa sve stavlja u nezgodnu i neshvatljivu poziciju, nije nam puno toga rečeno, možda ga donekle možemo nazvati i minimalističkim stripom, birajući reči na osnovu onoga što vidimo.

Govoreći ne sasvim subjektivno, serija je mnogo bliža i privlačna gledaocu i time ne govorim o priličo lose nacrtanim likovima u stripu (što je sigurno poenta ili jednostavno lični stil autora) već o empatiji sa našim protagonistom, sa razumevanjem njenih osećanja. U jednoj jedinoj sezoni serije saznajemo da ona ne ume da kontroliše moći (99% vremena), dok u stripu deluje kao da je svesna šta radi i da to radi s namerom – što nas samim tim udaljava od saosećanja sa, pa, ubicom. Vredi napomenuti da u seriji Sidni ulazi u koštac sa mnogo više fantazijskih (?) nedaća, u šta se upliva senka koja ju prati I od koje strepi, jedino što nam ostaje je da pretpostavljamo I verujemo da je to njen otac, koji, gle čuda, poseduje supermoći, kao i ona. Nažalost, nećemo saznati da li je to on I da li Sid dobija svoju utehu I okončava usamljenost, jer je serijal otkazan od strane Netflixa, dok se u stripu konkretno tako nešto ne javlja.

Sumirajući i razabirući poruku sve do čega dolazimo je svest o mentalnim bolestima, svest o ljudima koji, po svoj prilici, nigde ne pripadaju, I svakako svest o tome da supermoći u realnom svetu nisu ono što bez razmišljanja treba da poželimo.

-Lana Zlatović

Plamen u poplavi

Posted on by Ranko Trifković

Oduvek sam voleo igre koje igrači pomalo ne razumeju, a koje kritičari prenebregavaju. Kao novinar, tražio sam da opisujem baš takve, nalazeći počesto dragulje, baš kao što je Plamen u poplavi (The Flame in the Flood). Igre pripovedaju, ta većina zabavnih medija upravo hrani našu potrebu za pričama. A volimo da su priče epske, da su opširne, da priča traje…

Plamen u poplavi više liči na kratku priču. Od one vrste koja nas dira u srce. Koja govori o nadi usred nedaća. A to je retko. I međ’ pričama, a još više među igrama. Kad se tome doda činjenica da Plamen u poplavi pripoveda gotovo isključivo igranjem, bez mnogo objašnjenja, bez mnogo teksta, naslućuju se obrisi jednog remek-dela, izgubljenog u tragičnosti veoma niskog ukusa savremenih igrača i još većoj tupavosti kritičara.

 

Priča počinje tako što pas dovlači ranac sa kostura i donosi ga devojčici koja je naprosto imenovana kao Skaut. Budući da je početna lokacija razoreni logor izviđača možemo samo da nagađamo da je ona poslednja iz trupe. Uz psića, devojka kreće na putovanje niz reku opremljena jedino splavom i početnim namirnicama. Nešto hrane, tegla za vodu i ono malo sirovina što je sakupila na putu ka doku.

Reka je nabujala, iz nje izviruju krovovi kuća, bujica nosi debla, olupine automobila. Ne zna se kakvu je katastrofu devojčica preživela, ali uništenje je gotovo potpuno, a divljina je već zavladala. Nigde nikog. Osim ponekog zečića, divljih svinja, vukova, medveda i zmija.

Jasno je da je igra napravljena u popularnom žanru preživljavanja (Survival / Crafting). Skaut mora da jede, pije, odmara se. Ne sme da joj bude hladno i morate je čuvati od povreda, trovanja i bolesti. Snabdevanje neće biti lak zadatak, jer je neophodno sakupljati sirovine, praviti alate, kuvati, spravljati lekove, što gotovo uvek zahteva neku vrstu obrade, tj. kombinovanja sastojaka, počesto na posebnim mestima (logorska vatra, radionica). To znači da će igrač morati da pažljivo bira kada šta sakuplja, kako bi svi predmeti mogli da stanu u ranac. Dodatni prostor nalazi se u psećim bisagama i na samom splavu. Nikad ga nećete imati dovoljno.

 

Rekom se putuje samo nizvodno. Premda ima i mirnijih delova, matica neumoljivo vodi splav sve dalje i dalje. Iskrcati se može samo na određenim mestima, a nalaze se kako na obalama, tako i na adama, pa je često neophodno proceniti koje od njih uopšte možete posetiti. Splav ne može da podnese mnogo udaraca, pa se mora popravljati. No, matice i šrafovi, daske i užarija koriste se i u drugim receptima, pa je neophodno naučiti kako čitati reku, te kako izbegavati opasnosti.

Mapa igre je takva da se sastoji iz oblasti koje se sastoje iz srodnih bioma. Prepoznaju se po ikonicama i plavičastom sjaju koji vodi do pristana. Dokovi vode ka unutrašnjosti kopna. To može biti divljina, logorište, crkva, napuštena farma i tome slično. Svaka lokacija ima drugačije sirovine, te živuljke koje u njima vrebaju.

 

Ono što igri zameraju je srazmerno malo sirovina (tridesetak), od kojih je moguće napraviti stotinjak komada različite opreme (hrane, lekova, oružja i oruđa). Sam splav moguće je unaprediti dograđivanjem sa desetak dodataka kao što su kormilo, proširenje skladišog prostora ili motor (obezbeđuje putovanje uzvodno, ali troši benzin koji se smešta u teglice za vodu).

E, sad.

Kod igara kojima se zamera plitkost, veoma je problematično otkriti šta zapravo nedostaje igračima i kritičarima koji se na to žale. Obično je plitkost u pažnji koju posvećuju elementima igre i kako oni sinergišu u priču koja se plete. Naravno, ukoliko takva priča izostaje, slažem se sa ocenom da je posredi izvesna plićina. No, takva zamerka naprosto ne stoji u ovom slučaju.
Ponajpre, Plamen u poplavi na dobar način eskalira opasnosti koje vrebaju. Stoga je igrač uvek na ivici napetosti, uvek ugrožen – ili nedostatkom sirovina ili, pak, obiljem. Suština svake igre je donošenje uzbudljivih odluka, a ova igra neprestano nudi mnoštvo veoma zanimljivih. Da li ćete pristati u divljini i rizikovati napad? Da li ćete pristati uz marinu i potrošiti ono malo dasaka da pokrpite splav? Ili ćete tražiti kakvu pogodniju lokaciju, bogatiju sirovinama? Da li ćete zečeve uloviti gasnom bombom (te uz malo sreće uloviti 3-4 zeca), ili ćete ih žive uhvatiti kutijom (dva zeca) ili pak potrošiti zamku koja lovi samo jednog zekana?

 

A priča… plete se svaki put kada se otisnete niz reku. Roje se pitanja. Šta se dogodilo? Gde su svi? Ko su ti čudni likovi koje susrećete usput? Zašto su ostali? Da li su prijateljski nastrojeni? Svaka igračeva odluka takođe piše priču. Svaka partija ostavlja iza sebe tragediju ispunjenu nadom. Ne samo nadu da će sledeći put Skaut stići dalje, već i uspomenu na niz malih sreća, velikih tuga, malih poraza i velikih pobeda.

Igre obično teže epskom pripovedanju. Plamen u poplavi je kratka priča. Gusto ispunjena, zaokružena, emotivna. Stoga je toplo preporučujem ukoliko volite kada svaki element igre združeno radi na tome da vas uvuče u svet, ispuni vam i vreme i dušu. Za petnaestak evra, koliko igra košta, zaista ne znam mnogo boljih načina da se zabavite.

Prepoznavanje horora ili preobražaj trilera

Posted on by Kristijan Šarac

ŽANR: horor/mračni triler

ORIGINALNI NAZIV: ゴス

IZDAVAČ ZA REGION: Tanesi

AUTOR: Ocići – Hirotake Adači

ZEMLJA: Japan

GODINA IZDAVANJA: 2003.
OCENA:

Izdavačka kuća Tanesi objavljuje velikane horora kao što su Po i Gogolj. Ali politika te kuće je usredsređena na Japan i njihovu literaturu. Što, takođe, često ume da odvede u horor jer su Japanci potvrđeni majstori žanra, ili barem mračnog trilera. Međutim, postavlja se pitanje da li je baš svemu šta smeštamo u taj žanr i mesto u njemu?

Pokušaću da vam razložim ovu misao. Šta ako je strava, uzmimo za primer ovaj roman, proistekla iz čisto kulturoloških razlika i nerazumevanja zapadnjaka prema svakodnevnici istočnjaka? Ili se hororu desilo ono što se desilo celokupnoj fantastici? To jest da je upravo oni koji je pišu smatraju manje vrednom i malim vratima na koja se može ući u književnost i literarne vode. Što je objektivno neutemeljeno u realnosti i stvarnom stanju stvari. Ali verujte mi na reč ovakvih je ljudi mnogo, bave se žanrom i pišu u njemu isključivo zato što ne misle da su dovoljno dobri za glavni tok. Naravno da ovaj kukavičluk i samoobmana čine medveđu uslugu fantastici. Veliki broj takvih koristi isključivo fantastične elemente koji se mogu i odstraniti iz priče, a priča će i dalje stajati, što nazivamo latentnom fantastikom. Treće ozbiljno pitanje je: da li horor uopšte treba da se svojata u žanr ili je samo svojom preširokom odrednicom šta je to horor, otvorio još jedna mala vrata koja koriste mnogi smatrajući ih kraćim i lakšim putem na kulturnu mapu. Ta odrednica je ukratko ovakva: horor autori aspiriraju evocirati strah, uznemirenost i nelagodu kod konzumenata. Najčešći uzrok mrskih osećaja je uvođenje zlog – katkad mističnog i natprirodnog elementa u ‘normalnu’ svakodnevnicu. Šezdesetih se za dela s morbidnim, odbojnim motivima i sonornom afektivno uznemirujućom sadržinom uvodi naziv horor. Dakle, žanrovske odlike su jeziva i teška atmosfera. Često se autori služe činjenicom da se delo može interpretirati kao alegorija za društvene strahove i tabue. Prepliće se s vremena na vreme sa ostvarenjima naučne fantastike i epske fantastike, skupa sa njima čini nadžanr spekulativne fikcije. Istoričar književnosti J. A. Kadon opisao je horor rečima: „Delo fikcije u prozi promenljive dužine… što šokira, ili čak plaši konzumenta, ili možda izaziva osećaj odbojnosti ili odvratnosti”. Sve ovo složićete se otvara mnoga mala i velika vrata nesigurnim i kukavičkim autorima koji misle da su horor i fantastika lakši put.

Čvrsto sam uveren da nije tako, i da bi nam mnogo pomoglo da se dodaju čisti žanrovi mračnog trilera i alegorije za početak, a potom i subfantastike za dela sa elementima fantastike. Proširili bismo se žanrovski i ubili nekvalitet i otaljavanje posla među našim redovima, ali o tom potom.

Ocuići – Hirotake Adači – dobitnik nagrade Honkaku. Autor romana Leto, vatromet i moj leš, te zbirke priča Zoološki vrt. Piše od srednje škole i usredsređen je na žanrove horora i misterije.

Roman u mozaiku od šest priča. Čini se vrlo popularan način pisanja danas, jer ga konstantno susrećem. Osnov ovog romana su srednjoškolci sociopate Icuaki i Morino. Oni su opsednuti najsurovijim zločinima – ubistvima. Neimenovani grad gde žive kao da je oličenje izopačenosti ljudskog duha. Prepun je zverstava koja ih impresioniraju. Nema ovde klišea u kom oni hvataju ubice, oni hoće da razumeju. Istražuju dubinu ponora u koji se ljudska psiha može strmoglaviti. Drugim rečima, knjiga pokušava dati razumevanje mračnjacima i zverima, trudeći se da razotkrije sve njihove niske porive.

Ovo nije toliko nov način pisanja u Japanu – ali je ovo izuzetan autor pre svega, a onda i roman. Jedina primetna mana je što su priče verovatno pisane u različitom periodu, te se nazire jača atmosferičnost. E, sad – da li je ovo prepoznavanje horora ili preobrazba trilera u sasvim nov žanr sa pridevom mračni nisam siguran. Ali voleo bih da se ispostavi kao ovo drugo. Na kraju krajeva horor treba ostaviti natprirodnom i fantastici, jer se ne može meriti sa gnusnim zlom koje je čovek u stanju da učini čoveku. Potrebe za novim žanrovima su evidentne, ali književnost kao i sve druge sfere je u stanju da se drži tradicionalizma dok ne izbije revolucija. Možda je i ovo naznaka takvog produkta.

Morbidnost ovog dela je delom i u nerazumevanju Japana. Njihova odeljenost proizvodi drugačijost. Budite i vi izmešteni pročitajte ovu dobru knjigu i komentarišite. Šta da kažem želim i ja fanove, nisam baš toliki horor u pisanju. A sve i da jesam, nećete me se otresti, opet ću pisati.

Zaljubljena februarska čitaonica

Posted on by Jovana Mitrović

Zdravo svima! Eto, Nova godine je počela, pa smo došli i do dana zaljubljenih. Nadam se da ste ga proveli uz dragu osobu, a ako ne osobu onda sigurno uz dragu i dobru knjigu. Mislim da svi znamo koliko je ljubav prema knjizi neprevaziđenja, tako da ću vam sada predstaviti nove knjige iz decembra i januara, u koje se nadam da ćete se zaljubiti.

D (Priča dva sveta) – Majkl Fajber

Slovo „D“ je nestalo iz rečnika, prvo je to Dhikila primetila u konverzaciji sa roditeljima tokom doručka, pa onda na znacima po gradu. Onda su ljudi oko nje počeli da nestaju. Međutim nakon što dobije poziv svog bivšeg profesora istorije i tu naša priča počinje. Ova priča, inspirisana Dikensonovom, priča o dva grada je ispričana jednostavnom lepotom i toplinom. Njena proslava moralne hrabrosti i slobodoumlja je moćan podsetnik ljudske sposobnosti za snagu, nadu i pravdu.

Sala puna dima – H.M. Long

Hesa je Eangi: ratnička sveštenica Boginje rata, koja je prognana zbog odluke da ne posluša naređenje da ubije jednog putnika i sada se moli za oproštaj na planini. Međutim kada pobiju sve njene ljude, Hesa, sama, odlučuje se za osvetu i kreće u potrazi za putnikom i istinom zbog koje su njeni ljudi umrli.

Brat Crveni – Adrian Selbi

Drivnu Maghoster angažuju kao zaštitu, međutim kada preživi napad ona pronađe mrtvo telo u buretu. Ubrzo shvata koliko je to telo vredno i bitno, a i ključ misterije.. koje može dovesti do pada kraljevstva. Od autora poznatog po Snakewood i Zimski put, ovo je odlična priča za ljubitelje Marka Larensa, Aberkrombija i Sapkovskog.

Stanica Persefone – Stina Liht

Stanica Persefone je zaostala planeta koju je Ujedinjena Republika Svetova uglavnom ignorisala, postaje fokus korporacije Serao-Orlov jer planeta ima nekoliko tajni koje ona žarko želi da iskoristi. Odlična space-opera za ljubitelje Mandaloriana i Cowboy Bebop.

Nadamo se sve boljem i toplijem vremenu, ja sam već umorna od hladnoće i zime, a vi? Ali su tu knjige da nam prave društvo. Pa se čitamo i sledeći mesec, sa nekim novim knjigama.

Olga Tokarčuk Ana In silazi u Donji svet

Posted on by Nataša Milić

„Kako možeš da se ne sećaš da majku svi imamo, a oca samo neki?“

Roman nobelovke Olge Tokarčuk „Ana In silazi u Donji svet“ objavljen je u Poljskoj 2006. godine. Kod domaće kritike dočekan je kao mala idejna revolucija, nova postavka za razumevanje sveta, obogaćena interesantnim formalnim rešenjima.

Sajberpank okruženje je za mene uvek interesantno rešenje, a neobične matafore i poigravanje jezikom ne kvare utisak. Zvuče veoma dobro čak i u prevodu, ne koče niti opterećuju pažnju, nego doprinose napisanom makar izražajno, ako ne i u nekom višem smislu.

Neka vas ne zavara lakoća čitanja niti mali obim ovog romana. Za dan do dva se prođe koroz njegovih sto trideset strana, tako da tek pri kraju čitalac postane svestan bogatstva koje mu je stavljeno pred noge. Kao da ga je darovala lično Inana.

Poput svih priča koje su „revolucionarne’’ ili „nove“, opasna pustolovina Ane In ima korene duboko u ovoj našoj Zemljici. Zasnovana je na jednom od najstarijih mitoloških narativa o božanstvu koje umire, tj. prolazi kroz iskušenja smrti, da bi se pobedonosno vratilo u život. U ovom slučaju, božanstvo je drevna sumerska Inana (za čitaoce romana Ana In), a rad Olge Tokarčuk, koji je sama autorka nazvala „književnom arheologijom’’ podrazumeva spajanje tekstova sa tablica ispisanih klinastim pismom sa vizijama šljašteće, užurbane i nervozne budućnosti zaboravnog ljudskog roda.

Izvorna priča o Inani ima nekoliko verzija. Kod Semita, Amorićana i Asiraca boginja je slavljena kao Ištar, a odjek njenog trijumfa nad smrću se očuvao dugo nakon nestanka gradova i hramova koje je štitila. Arapske žene, na primer, i danas izvode „ples sedam velova’’, koji nije ništa drugo nego simbol Inaninog prolaska kroz sedam kapija podzemnog sveta, iako njihovi pokreti više nemaju religijsko značenje.

Po rečima autorke, lik boginje je u najvećoj meri zasnovan na stihovima sveštenice Enheduane, koja je napisala i prva u nama znanoj istoriji potpisala književno delo – tri poeme posvećene Inani.

Ukratko, prema predanju, veličanstvena kraljica neba i zemlje, boginja ljubavi, plodnosti i seksualne ekstaze, ratnica i prosvetiteljka ljudi, „upravlja svoju misao’’ ka podzemnom svetu i odlučuje da siđe u grobnice da sretne svoju tamnu bliznakinju Ereškigal. Znajuči da je putovanje rizično i da se iz Donjeg sveta niko nije vratio, zaklinje prijateljicu Ninšubur (Ninu Šubur) da zatraži pomoć od otaca (bogova), ukoliko se u grobu zadrži duže od tri dana. Doterana i naoružana magičnim predmetima moći, Inana prolazi kroz sedam podzemnih kapija, te na svakoj, prema pravilima Donjeg sveta, ostavlja deo svog dostojanstva i moći. Pred sestru izlazi naga i nezaštićena, tako da ne uspeva da joj se suprotstavi. Podzemna gospodarica Ereškigal, ljubomorna i okrutna, pogledala je Inanu ledenim okom smrti i isisala joj svu životnu energiju, a potom je njeno telo obesila o kuku, na kjoj će ostati tri dana.

Pošto se Inana nije vratila, Ninšubur odlazi po pomoć i ta potraga postaje najuzbudljiviji deo priče, iako je ishod očekivan. Vaskrsla Inana se vraća u svet iz koga je došla ali, promenjena podzemnim iskustvom, uviđa svoje mesto i svoju izvornu moć. Ujedno, spoznaje ko joj je ostao odan, a ko je izneverio. Zanimljiva varijacija ove pobede nad smrću ogleda se u zahtevu da Inana, napustivši zemlju mrtvih, pronađe sebi zamenu. A šta može biti ravno spasenju boginje? Ko će svojim životom platiti za njen? Ispada da to može biti samo onaj kog boginja najviše voli. A ona nije jedina koja voli. Život se iskupljuje ljubavlju, ljubavlju se plaća smrt.

Zaključak poetičan i neobično moderan. Tačnije, bezvremen.

Stara priča izgleda veoma pristalo u ruhu koje joj je dala Olga Tokarčuk. Prebivalište Ane In je futuristički grad na čeličnim stubovima. Ona se ka Donjem svetu spušta mrežom liftova, vođena hologramskom mapom koja je delo bogova. Možda se neće svakom dopasti ova modernizacija. Meni se, paradoksalno, upravo na toj fantaziji zasniva uvrljivost pripovedanja. Teško je rauzmeti i ljude i bogove ako nas dele hiljade godina, bez obzira da li ih tražimo u prošlosti ili u budućnosti, a za slobodne interpretacije i maštanje, budućnost se čini prikladnija. Smeštanje priče u vreme kom zaista pripada vezalo bi pažnju za raskoš istorijskog dekora, udaljilo bi nas od simbola i verovatno bi umanjilo snagu filozofskih poruka.

A šta nam u filozofskom smislu Ana In (i preko nje Olga Tokarčuk) poručuje? Da buntovnica odgovarajućeg porekla, uz nešto duševne snage i podržana od strane pravih prijatelja može srušti korumpirani i nepravedni patrijarhalni poredak? Samo na prvi, najpovršniji pogled.

Ne poričem da ovaj roman ima angažovanu notu, sama autorka je u pogovoru nagovestila mogućnost takvog čitanja, ali sam ja sklona da vidim i nešto više od pobune sa razlogom ili bez razloga. Mit o Inani nije tako jednostavan. Ozbiljna stara priča zaslužuje dublje tumačenje. Olga Tokarčuk je više od poeme o pobuni napisala.

Ana In je umrla i oživela. Pobedila je smrt, pa može li, posle toga, imati moćnijeg neprijatelja?

U Donjem svetu se, dragovoljno, srela sa sestrom bliznakinjom, onom koja bi joj „mogla biti ogledalo kada bi ovu svetloputu malo zlostavljao, ukalajao, zacrnio joj usta i prste…’’ Nadvladala je, dakle, mračnu sebe. Nagodila se, donekle, ali se, što je najvažnije, iz mrtvih vratila. Za boga, i pogotovo za čoveka, ne može biti većeg trijumfa.

Sa druge strane, ne može se poreći da je žensko božanstvo u našoj kulturi prinuđeno da deluje iz podzemlja, sa periferije zvaničnih kultova, iz nesvesnog i teško dostupnog, tako da se samo povremeno nasluti sila kojom raspolaže.

Kao da smo zaboravili da, pored oca, imamo i majku, baš svako od nas.

Hodočasnici

Posted on by Ranko Trifković

Računarske igre još dokazuju da su umetnost ili bar deo umetnosti. No, u slučaju češkog studija Amanita Design, tu nema sumnje. Oni su tvorci igara kao što su Mašinarium (Machinarium), Botanikula (Botanicula), te Samorost.

Ako za njih niste čuli, posredi je veoma mali i veoma plodan studio koji je posvećen stvaranju igara od kojih ne možete očekivati išta uobičajeno. Pripovedaju nežno i duhovito, kao da zaista stupate u bajku. Pripovedaju hrabro i premda se oslanjaju na tradiciju umetničkog izraza (igre im grafički deluju kao stranice ilustrovanih bajki, umetničkih crtaća ili naivna umetnost), veoma vešto pružaju nove sadržaje kroz nove tehnologije.

Osim grafike, specifičnost ovog studija jeste obraćanje pažnje na zvuk i muziku. Premda je poznata moć muzike, u igrama je još tretirana kao usputna, dopunska umetnost koja ne utiče presudno na atmosferu osim stereotipnih ritmičkih i melodijskih iskustava iz filma. Amanita i u tom smislu donosi tradiciju u novo doba, jer je zvučna kulisa i više od pratnje, a zvuci deo duhovitosti igre. 

Sve ovo vredi i za Hodočasnike, igru koju su objavili na jesen 2019. godine, a tu skoro doneli i na mobilne telefone. Kroz zabavan i jednostavan igrokaz koji podseća na narodne priče, doznajemo da su se čovečuljak, harambaša, pop i baba kockali sa đavolom. Razume se, đavo je odneo šalu i orobio ih, pa se skup razilazi praćen cerekanjem vraga i tugovanjem družine. 

Čovečuljak se nalazi u šumi, a put mu je preprečio harambaša kojem duguje kuvane krompire. Igrač odabira bajkovite lokacije, na kojima postavlja kartice koje predstavljaju likove i predmete. Tako čovečuljak brzo nalazi kazan na logorištu, krompire podno brda i reku na kojoj tužni splavar drema. Jednostavnim odabirom kartica i rasporedom odigravanja odvijaju se komične, ali i setne scene. Svaka kao da je otelotvorenje narodnih priča, bajki i pošalica.

Razume se, način igre je više nego jasan, a zadaci prilično intuitivni. Prateći scene divnom muzikom narodnog orkestra kojim dominira harmonika, likovi proizvode sjajne glasove koji se ponegde čuju kao češki jezik, ali svojom uverljivom glasovnom glumom i toplinom prevazilaze jezičke barijere. Stoga je jasno kada ste uspeli, a kada niste. Jasno je i šta treba uraditi, a tamo gde nije očekuje vas veselje u pokušajima i pogreškama. Različiti likovi imaju ponešto različite interakcije, pa će tako Đavo (ukoliko vam se pridruži) pozdraviti svog kolegu, vodenog demona, dok će Čovečuljak u vodi videti priliku da upeca ribu. Baba je prosjak i odlična u pokušajima da iskamči sitne predmete od drugih likova, dok je harambaša snažan (a i princezi se dopada, baš kao što razbojniku iz bajke i priliči).

No, priča ne sledi stereotipe, pa pruža priliku i za iznenađenje i za smeh. A budući da se priča odvija na mnoštvu lokacija, po onom redosledu koji logika, ali i igračev naum određuje, postoji mnogo prostora za ponovno igranje, proigravanje, te poigravanje. Svaki put kada otkrijete novu scenu, dobijate i jednu od karti iz špila, pa je i to dodatni izazov ove igre.

I sami autori igre nas pozivaju, ne da igru pobedimo ili pređemo, već da se sa njom igramo i poigravamo. Naravno, igra pruža i slatke muke izazova, jer već negde od trećine postaje sve teže osmisliti kako otključati nove interakcije, gde naći nove likove i kako pomiriti pticu šarenicu i njenog tužnog prijatelja splavara.

S obzirom na to da je igra pogodna i za najmlađe, te da predstavlja pravu pravcatu interaktivnu bajku, cena od 5 evra je zaista smešna, te nemojte propustiti Hodočasnike.

 

 

Sistemi srušene realnosti

Posted on by Vanja Savić

Prebirajući između dosta ideja, nabasao sam na ovu koju inicijalno nijesam želio da formiram kao zaseban tekst. Međutim reakcije ljudi, na koje čak i antisocijalna duša poput moje nenamjerno nabasa, su me navele da promislim o ovoj temi na način na koji ću je predstaviti, a to je, mjesto izuzetnog u svijetu koji je zadovoljan osrednjim (da ne koristim „teže“ riječi).

Malo malo pa smo suočeni ne sa promišljanjem drugih, već otvorenim stavovima koji se propagiraju na vrlo demokratski osion način. Ako data tvrdnja ima dovoljno glasnih istomišljenika spremnih na ignorisanje činjenica, opstruiranje izrečenog i pokušaje posramljivanja neistomišljenika, (mada uopšte ne mora da ih bude dovoljno da formiraju stav suštinske većine) stvoriće se percepcija da je to mišljenje, kakvo god ono bilo naravno, tačno. Bilo da se radi o kvalitetu proizvoda u marketu, ocjeni rada Ministarsva sporta i kulture, kvalitetu umjetničkog djela ili percepciji dešavanja u svijetu, svaka od ovih i ostalih svih oblasti promišljanja koje vam mogu pasti na um, imaju svoje heroje podražavanja i nemezise manjinske kritike. Mjesto (koje nerijetko nedostaje za mnoge) koje vam pripada u tim hijerarhijama, sem ako nijeste u prvim redovima ideološke podrške, je ona apstinenta i tihog prećutnog odobravanja izrečenog (jer ako ne reagujete mora da odobravate ili se tako reklo). Zašto ovo kažem? Jer je temeljna osnova komunikacije izgubljena, naročito one konstruktivne i jer se, naročito u ovom ludom dobu (Gle, stav!), svaki interes (bilo da je vaš lični, bilo da je u ime spasenja prirode date stvari) koji ne odgovara dominantnom narativu gasi i kritikuje…

Neko će primijetiti da sam prilično neodređen kada je tematika u pitanju, i svakako ste u pravu, namjerno jesam. Jer tema ovog teksta nije odnos prema konkretnom pitanju (a tek koliko je muke potrebno dok odredjena situacija dobije taj status) već odnos prema svim pitanjima, načini na koji im pristupamo i pravda (ili nepravda) koju činimo tim pitanjima našim činjenjem ili nečinjenjem. Nevezano gdje odete primijetićete ljude koji su prezadavoljni i oni koji apsolutno to nijesu u vezi svakog aspekta života (što naravno varira od preferenci svake individue ponaosob). Jedan sistemski obrazac u kome dominiraju pobjedici percipiranih stavova i oni drugi koji u zapećku čekaju svoju priliku da „se čuju“. Nije se zaludu reklo da „dva loša ubiše Miloša“, pa tako i ovdje, kada god se neka ideja predstavi javnosti ili čak i u unutrašnjoj komunikaciji primijetićete da postoje tri načina pristupa a to su:

1. Da imate „pozitivan“ stav o temi, bilo da je u pitanju blaga podrška ili ona puna srčana koja će vas navesti na krstaški pohod protiv svakog neistomišljenika.

2. Da imate „negativan“ stav o temi, koji opet može da varira od blage kritike, do one koja vas navodi da isučete sablju i krenete u boj protiv onog koji se „usudio“.

3. I treći, da nemate stav (makar zavnično), jer prosto ili vas ne zanima taj aspekt realnosti ili ne želite da polemišete sa ljudima o njima ili sasvim prosto jer vam je draži unutrašnji mir u odnosu na Sizifovski posao diskutovanja sa onima koji su „uvijek u pravu“.

Naravno, željeli mi svi pojedinačno da priznamo to ili ne (a cilj ovoga teksta je stvaranje lične svijesti o tome, ne usaglašavanje sa autorom) svijet u svom tematskom totalu ima svoj pravac, kome ni najveći ljubitelj mejnstrim kulture nažalost ne može svojim rektalnim alpinizmom da se primakne dovoljno (Sizifovski posao) da ne mora više da trči za njim. Biti kiptava navijačica ima smisla samo do trenutka dok „utakmica“ traje, a malo ljudi promišlja dalje od terena i šta čeka jednako i gledaoce i učesnike nakon što se svijetla ugase. Stoga i ne čudi fraza starih iz prošlosti: Posle mene ako će i Sunce u more! Zanimljivo da je to iskazano, jer gle čuda, čini se da će se baš to i dogoditi…

Fantastično? Šta to bješe?

Ponekad se zapitam gdje je nestala čovjekova potreba da zna? Radoznalost? Ne u smislu da pogleda ili iščita nešto do kraja, osjeti novi promovisani ukus kafe ili ode na ljetovanje na Tajland. Ne to. Mislim na potrebu da se odrede tačne granice naše pojedinačne kompetencije i da se traga za prostorima iza njih. Misija da se uvijek ide dalje od „cilja“, da se traži još u spoznajnom smislu? Da se gradi ne samo više i bolje za sebe duhovno već i za svijet oko sebe, jedna skromnost spoznaje da nijesmo svemogući i sveznajući, neročito ne ako imamo iza sebe par pišljivih stranica hartije koje nas navodno čine „boljim“ od ostalih. I onda pogledam?

Svijet čija je osovina uspostavljena na dobrom osjećaju, ne onom koji proizilazi iz svjesnosti i pređenog puta, nedaća, patnje i zahvalnosti jer se spoznao total komedije i tragedije postojanja, već onaj drugi, uspostavljen na hedonizmu, prolaznim zadovoljstvima i sveopštoj zavisnosti od svega i svačega, potrebi da kao u nekoj areni tapšemo jedni druge u samozadovoljnom klinču da smo nešto postigli kad iskreno, onaj svijet čiji smo navodni dio, bez obzira na sve naše „pobjede“ je samo dalje i dalje. Zaboravljaju se težnje i vrijednosti prošlih vremena, gdje svaka nova generacija smatra da ako upotrijebi dovoljno šok prikaza ili prezrivo zapljune istoriju će se uzdići malo iz lokve u kojoj se doslovno svi dave, zaboravljajući na svoju konačnost u svakom smislu.

Evo jedne observacije. Pitate li ljude iz pedestih godina prethodnog vijeka, ne dalje u prošlosti, hoće li budućnost pružiti putovanja po svemiru, više fer i human život za sve, mnogi i daleko više od one demokratske većine bi vam se zakleli da vjeruju da hoće. A opet nijesu u to vjerovali jer su željeli, vjerovali su (kao i cijela istorija čovječanstva prije toga) jer su morali, jer biti osuđen na jedan izvjestan potrošan život u kome percepcija značaja vašeg postojanja počiva na premisi: Use, nase i podase, ne znači ništa. Besmisleno je… Da li je to krajnji domet jednog života, eto pitanja? Da u trenutku kada budete ispuštali pepeljavu dušu ćete zaključiti da se konzumirali toliko i toliko, takstaivno na listi ostavljajući iza sebe tonažu izlučevina? Da ste doprinijeli tome i tome, promociji toga i toga, kada ste opet iza svog vijeka ostavili, svi pojedinačino a opet kolektivno jedan beznadežniji svijet, još više proziran nego kada ste mu se priključili? I da, ogradiću se ovdje da je još i Volter ironično pisao kako je ovo „najbolji od svih svjetova“, tako da prostite ako stav da sve ode niz slivnik ne odgovara vašoj demokratskoj percepciji, niti je to konačno moja, ali ovdje se ne radi o mišljenju pojedinačno, već kako se pristupa komunikaciji o vrijednosti svijeta uopšte. Gdje su nestala naša maštanja da postoji nešto više (Somewhere over the rainbow…).

Detereminizam vs Slobodna volja

Nije teško zaključiti kako smo došli ovdje. Naime, lako je uočiti, teško je otvoreno priznati. Razlog je što nemamo dovoljno vjere. I ne mislim samo u religioznom smislu, već u svakom. Ne vjerujemo u ljude kojima smo okruženi (naročito ne u širem smislu) jer smo vidjeli kakvi mogu biti, ne vjerujemo u svijet koji smo naslijedili, institucije, izabranike, ideale. A još manje od svega drugog vjerujemo u iskupljenje i pojedinaca i čovječanstva uopšte. Postali smo planeta kojoj je malo šta sveto i u kome vrlo mali broj pojedinaca se usuđuje da mašta makar polu-svjesno o potencijalu (sada već izvjesno izgubljenom) ljudi. Jedan populus kome je laž i iskrivljenost prikaza mnogo “bliža” nego priznanje ograničenosti ili ni dao Bog ranjivosti. Mnogo je lakše podsmjehnuti se nekom ko vjeruje u vanzemaljce, bebi Jodu, silu ili ako ne vjeruje u propagandu oko skorašnjih dešavanja u svijetu i najboljim namjerama bogatih feudalaca. Ne, ne. Aktivno ukazati da je manipulacija kao društvena pojava postojala od kad je i čovječanstva neće proizvesti ni približno reakciju kao kada ćete navesti konkretne domete te manipulacije.

 

Pitajte bilo kog naivnog zemljanina misli li da su predstavnici vlada njihovih država istiniti i časni ljudi i da se sve radi po zakonu i pravdi i nećete naći nikoga, čak ni onog alpinistu, da će to potvrditi u potpunosti. Čak i on ima neku babu ili tetku što su ostale oštećene u toj i toj situaciji. Znači korupcija i laž postoji. I mnogi, ogromna većina, će zaključiti kako se krade i ubija, kako se vrše najgori i najzlobniji zločini (Epstin se nije ubio!) kroz istoriju od strane vlastodržaca prema građanima i niko to neće sporiti. Ne, ne! To je sve tačno! Ali pomenite kako postoji nešto što prevazilazi okvire uobičajenog zla, makar na prvi pogled, i eto observacije da ste zagovornik teorija zavjere. U jednom od mnogih postova gdje „pametni“ postovima punim katarze proslavljaju deterministički oblik svojih jadnih sudbina oivičenih izjavama „boljih“ od sebe, nijesam mogao da ne osjetim izuzetnu žalost nad sudbinom čojvečanstva, zaista jesam. Što ne znači da je sve u opštem društvenom diskursu istinito, stepenicu više ipak čine ljudi koji su spremni da postave pitanje i zatraže konkretan odgovor, tamo gdje se podrazumijeva da na svako „Zašto?“ automatski se nastavlja „Zato!“. Mnogi će se sjetiti svjedočanstava iz koncentracionih logora gdje su ljude uvodili u iste uz prijatne zvuke orkestra, ne bi li time smanjili otpor žrtava. I šta mislite kako je tretirana osoba koja je kilometar dalje iznijela tu primjedbu među saputnicima koji su bili ubijeđeni da ih tamo ne čeka gasna komora? Ili možda činjenica da su i Pentagon i Nasa prije par mjeseci objavili snimke „NLO“ letjelica? No comment? Zaista? Možda projekat MK ultra? Ništa?

Ipak, ovo je simbol mnogo veće pošasti, koja je zaposjela duše „običnog“ svijeta. A ta pošast je sasvim jednostavno već sada nedostatak svijesti o fantastičnom. Kada je Čarls Darvin ujahao u „naučni“ sistem svojim djelom, i kasnije na njemu se razvila cijela ideologija koja je kao i u religiji počivala na vjernom kakofonijskom ponavljanju mantre kako su ljudi samo proizvod kosmičkog zapljuvavanja inicijalne čorbe, malo je ko uzimao u obzir kakve će posledice sve to da ostavi vijek i po kasnije, naročito kada se institucionalno odstrane neistomišljenici iz obrazovanja i još više kada kompletan kulturni i socijalni aspekt svijeta se počne krčkati u tom loncu, u kome smo svi samo gomila životinja usredsređenih na isto takvo ponašanje. Ljudi, u beznađu, sve više opkoljeni svijetom koji ne mogu da kontrolišu počeli su prvo da sumnjaju, ne samo u postojanje kosmičke pravde već i one druge, za koju se čovjek na zemlji može izboriti. Mnogi koji su smatrali industrijsko doba konačnim korakom tranzicije iz sakralnog u sekularni svijet, iznenadili su se kada su uočili da „vrli novi svijet“ ne počiva na „prevaziđenim“ vrlinama iz prošlosti, već da se nalazi u pauzi između dva obroka novog kapitalističkog sistema u kom svi imaju „priliku“ (da konzumiraju i budu konzumirani naravno).

Siroti Truman

Sjetim se scene iz filma „Trumanov šou“ gdje protagonista iskaže da želi da bude veliki istraživač poput Magelana i kako mu profesorica odgovori kako je zakasnio, da je sve već otkriveno… Ako oduzmete svu misteriju iz života, fantastične koncepte istorije, šta nam ostaje? Eho komore gdje je vrhunac dana to što smo ućutkali nekog ko se nije usaglasio sa nama? Nada da ćemo sjutra da učinimo isto? Rad za prosječnu platu i možda ljetovanje svake druge ili treće godine? Kupovanje na sniženje i maštanje o uštedi do novog sniženja nadajući se da nikakav novi trošak neće iskočiti da nam udari na budžet? Adaptacije i adaptacije starih prežvakanih ideja gdje se novi poredak igra sa polovima i rasama a publika u beznađu sve to ždere samo da ne bi pogledala sopstvenu nemoć u ogledalo? Činjenica da životi svih nas zavise od tamo nekog nevidljivog digitalnog brojčanika koji sasvim iluzorno objavljuje: Danas imate, sjutra nemate!

 

I sve to uz otkucavanje onog ličnog sata koji nam svakog dana objavi: Stariji si još jedan dan! A sad nazad u kolotečinu i apatiju! I kad neko postavlja pitanja o prirodi svijeta, onome što je „svima“ navodno tako očigledno, jer neznanje i nemoć priziva to isto, ne kritkuje se taj jer je pitao nešto van pameti, kritikuje se jer se usudio da poremeti onaj teritorijalni mjehur samozadovoljnosti kog malodušni ne žele da se odreknu. Jer šta ako život nije samo „čajnik i šolja“? Šta ako ima više? A opet, kako sam naveo na početku, sada je to sve nebitno. Već neko vrijeme je prošao trenutak kada su ljudi globalno mogli nešto da promijene. Ako se iko pita do koje smo mjere slabi kao vrsta ne morate ići dalje od ove godine da vidite kako jedna vještački indukovana kriza (čak i da je sve doslovno tačno što se objavljuje) može da demokratski ubijedi planetu da nema od čega da živi i da su sve one slobode za koje se čovječanstvo vjekovima borilo (sve one vjekove kojih se sada odričemo) apsolutno vrijedne ukidanja ne bi li spriječili smrt (kao da inače ne umiremo svakog dana). Življenje po svaku cijenu (a dobar dio ljudi živi baš tako) nije dovoljna vrijednost da je svako plati. I kada ulazimo u komunikaciju sa onima o kojima ne znamo ništa, valja imati u vidu granice naše spoznaje i domete jednog ograničenog života. Nekima se životi okreću oko mundanog nekima ne, nije ni važno ultimativno. Svi smo kolektivno jednako nemoćni, kako se i vidi, ali dok čekamo razrešenje naših života (bez našeg učešća) sa malo autonomije nad njima ipak treba imati u vidu da biti skroman i otvoren za nepoznato je ipak bolje (Gle, još jedan stav!) nego biti bahati nezadovoljni internet ratnik svjestan svog klimaksa i svih onih trenutaka kada ga je nemoć natjerala na kompromis sa sistemom…

Glupima nije potrebno više, a „pametni“ samo neka nastave gdje su stali. Više nego dobro vidimo koliko su odmakli od ostalih…