Blog

POLA STOLJEĆA RATOVA ZVIJEZDA: RETROSPEKTIVA

Posted on by Pavle Horvat

Sedamdesetih godina prošlog stoljeća žanr znanstvene fantastike nalazio se jedva i na marginama popularne kulture. Uz iznimku već tada popularnih Zvjezdanih staza, bio je domena nekoliko razbacanih grupa fanova, daleko od očiju i ušiju društvenog mainstreama. Što ne znači da nije bilo vrlo kvalitetnih i zanimljivih ostvarenja, dapače, već samo da skoro nijedno od njih nije bilo poznatije izvan prilično malenih niša u kojima su se vjerne grupe fanova već desetljećima gnijezdile. Čak je i kultnom klasiku Odiseji u svemiru iz 1968. trebalo sedam godina da postane komercijalno isplativ.

ORIGINALNA TRIOLOGIJA

Godine 1977. to se stubokom promijenilo. Novi film tada još relativno nepoznatog Georgea Lucasa s treskom je razvalio te na velika vrata ušao u kolektivnu svijest ondašnjih ljudi. Zvjezdani ratovi u rekordnom su roku zaslužili kultni status i nepovratno se utkali u zeitgeist kasnog dvadesetog stoljeća. Po likovima iz serijala nazivane su novootkrivene biljne i životinjske vrste. Fraze poput „evil empire“ ili „I am your father“ ušle su u popularni vokabular. Stotine tisuća ljudi diljem svijeta počelo je navoditi Jedi kao svoju religiju na službenim popisima stanovništva. Te možda i najvažnije za nas – znanstvena je fantastika postala i nepovratno ostala dijelom popularne kulture. SF prije i poslije Zvjezdanih ratova dva su posve različita pojma.

Korisno je stoga ukratko promotriti životni i stvaralački put glavnog kreativnog uma iza serijala – američkog filmaša Georgea Lucasa. Rođen 1944. u gradu Modestu, George je već od malena živio i stvarao na svoj vlastiti način. Bilo je i više od malo futurizma u njegovim sklonostima: strahovito su ga zanimale suvremene tehnologije, pokret i brzina – još kao mladić osvojio je nekoliko automobilskih utrka u rodnoj Kaliforniji. Kasnije će bitke između svemirskih brodova u svojim filmovima uspoređivati sa zračnim baletom. Osim toga, rado se okušavao i u obrtima: obožavao je rezbariti, brusiti, razvlačiti i oblikovati stvari. Bio je neka neobična smjesa taktilnog i vizualnog tipa (ipak ponajprije vizualnog) kojeg je oduvijek privlačilo ispitivanje i pomicanje granica. Njegova djela nikad nisu bila statična: uvijek je tu radnja koja nas stalno tjera prema naprijed. Stalno su pristutni novi impresivni vizualni efekti; u svakom trenutku na ekranu je nešto zamišljeno da nam privuče pozornost. Nema usporavanja tempa i nema scena namijenjenih kontemplaciji – film je tu da nas stalno vuče naprijed, u novu scenu, u novi zaplet, u nove vizualne majstorije.

I dok bismo ga u domeni vizualnog s punim pravom mogli nazvati vizionarom, Lucas nikad nije pokazivao pretjeranu sklonost prema pripovjedanju – ili scenaristici općenito. „Zapravo me radnja i ne zanima“ – tako je izjavio još 2012. „Sve je u vizualnom“; „Filmovi su masa objekata koji se pomiču po velikoj površini“. U međuvremenu, dijalog – taj sveti gral narativnog pripovjedanja, on smatra za „zvučni efekt, ritam, kao vokalni soundtrack“. Već iz ovih citata možemo uočiti način na koji Lucas gleda na film: skoro pa isključivo vizualno. Rekao bih da je po načinu prenošenja ideja Lucasov film jedna velika fotografija, to no ne bi bilo posve točno: statičnost i nepromjenjivost fotografije nikad ne bi mogli posve prikladno dočarati nekog toliko dinamičnog poput Lucasa. U međuvremenu, priča je potisnuta u drugi plan. Niti je naročito kompleksna, niti očekujemo da to bude – ona je samo alat kroz koji će Lucas ostvariti svoje vizualne majstorije i teme koje želi prenijeti. Ukratko, on je vizualni mastermind i nemušti scenarist: kombinacija u kojoj se krije sjeme njegovog uspjeha, no i klica njegove kasnije propasti.

S obzirom na nevjerojatan uspjeh i utjecaj koji je originalna triologija Zvjezdanih ratova polučila, iznenađujuće je koliko su zapravo radnja, likovi i teme u svojoj osnovi jednostavni. Glavna priča svodi se na sukob između plemenitih pobunjenika i zlog carstva. U uspostavljanju moralne dihotomije, Star Wars ovdje ne nudi nikakve nijanse: pubunjenici su uvijek i jedino dobri, nesebični i požrtvovani; dok su pripadnici Carstva svi odreda pokvareni, sebični i gladni moći. Dok su pobunjenici šarolika skupina različitih vrsta i skupina koji rado i predano surađuju – carsku vojsku i administraciju čine isključivo ljudski muškarci, no čak su i oni tretirani kao potrošna roba, koje i onako ima na bacanje. Osim tradicionalnog sukoba dobra i zla, tematiku originalne triologije čini još nekoliko jednako snažnih arhetipova poput potrage za identitetom, suočavanja s ocem, campbellovskog herojevog putovanja, iskupljenja i dr.

Likovi, također, pokazuju tek osrednji stupanj razrađenosti. Tako bi se recimo Leia Organa mogla u dvije riječi opisati kao manifestacija poznatog tropa Rebelious Princess. Han Solo je klasični Jerk with a Heart of Gold. Imperator Sidious je oličenje čistog zla. Darth Vader, kao jedan od kompleksnijih likova, i dalje je prilično jednostavan: on u biti predstavlja moć iskupljenja i trijumf onoga dobrog u ljudima. A Luke… Luke Skywalker (što je, ruku na srce, najkul prezime koje je i jedan protagonist ikada imao) je više-manje klasičan protagonist na herojevom putovanju kojeg je Joseph Campbell tako jasno definirao još 1949. u svom bezvremenskom djelu The Hero with a Thousand Faces. Luke je oličenje jednog te istog arhetipa koji je zaokupljao maštu čitatelja fikcije tisućama godina i jednako je lako zaokuplja i danas: priča o junaku koji počinje kao nitko i ništa (obično farmersko dijete), dobiva poziv na avanturu (borbu protiv Carstva), često dobije mudrog „nadnaravnog“ mentora (Yodu), biva izvrgnut seriji izazova i iskušenja kroz koje otkrije sviju snagu i potencijal da bi na kraju pobijedio glavnog neprijatelja (imperatora) i kao takav – transformiran i ostvaren, ponosno se vratio u svakodnevni život kao priznati junak. Zamijenite li specifičnosti priče, vidjet ćete da se ovaj isti obrazac može u većoj ili manjoj mjeri jednako lako primijeniti i na, primjerice, hobite Froda (Gospodar Prstenova) ili Bilba (Hobit), Harrya Pottera (istoimeni serijal) ili Dorothy Gale (Čarobnjak iz Oza). Moć Lukeovog lika leži upravo u njegovoj običnosti i svakodnevnosti: ta svatko od nas može (i potajno želi) biti Luke. Svatko u sebi krije potencijale koji samo čekaju da budu oslobođeni kako bismo postali ako ne već spasitelji galaksije, onda barem najbolje verzije sebe što možemo biti. U ovom je slučaju paralela vrlo namjerna: sam Lucas bio je veliki fan Campbellovog djela i namjerno je modelirao Lukeov lik prema ustaljenom obrascu.

No ako su Zvjezdani ratovi u svojoj osnovi arhetipska priča s već ustaljenim temama i relativno šablonskim likovima (što pišem bez zle namjere, i sam sam veliki fan originalne triologije) – zašto je postao toliko uspješan i utjecajan? Zašto su Ratovi uspjeli tamo gdje su brojni drugi prije njih failali? Čime se se isticali i što su nam novog ponudili? Mislim da je ovdje odgovor (najmanje) dvojak.

Kao prvo, oni su predstavljali, u najpozitivnijem mogućem značenju, trijumf mašte i potencijala. Po prvi puta šira je publika mogla doživjeti svemir onako kako ga je i sam Lucas zamišljao: kao beskonačno igralište s nebrojeno mnogo ideja, likova, naroda i mogućnosti. Kakvog god da ste lika, civilizaciju ili tehnologiju zamislili, oni su mogli biti ostvareni unutar Ratova. Dok su priče smještene na Zemlji bile ograničene ljudskom tehnologijom, zakonima fizike i već nam poznatim socijalnim normama – svemir je nudio priliku za nadilaženje tih i drugih limitacija. Sama pomisao da su tamo negdje, prije mnogo vremena u nekoj dalekoj galaksiji, postojali plemeniti Jediji s kul svjetlosnim mačevima koji su se borili protiv zlog svemirskog carstva s tehnologijom sposobnom uništiti planet: djelovala je kao magični okidač za sve zabavne i lude ideje koje su nam mogle pasti na pamet. Potencijal je zapravo bio beskrajan.

I kao drugo, Ratovi su se odlučili za dijametralno suprotan pristup u odnosu na onaj ondašnjih znanstvenofantastičnih djela. Velika većina njih bila vrlo „znanstvena“ u svom pristupu, temeljeći svoje priče na minucioznom poznavanju i zamišljanju tehnologije budućnosti, odnosno načina na koje će one utjecati na radnju i likove. Što samo po sebi nije nimalo loše, dapače, no to ograničava skup potencijalnih konzumenata na relativno malo geekova i ljubitelja fizike. Star Wars je, s druge strane, bio lagana i jednostvna avantura razumljiva svakome. Po prvi puta, svemir je postao zabavan i ležeran. Umjesto priče u kojoj će moći uživati mali broj ljudi, dobili smo priču u kojoj je mogao uživati svatko tko je htio. Istini za volju – Ratovi zapravo i nisu znanstvena fantastika, već klasični fantasy teleportiran u svemirski seting. Jediji su primjerice svemirski vitezovi, s mačevima i kodom ponašanja. Sila je pandan magiji. Imperator ne vlada pomoću neke moćne tehnologije ili institucionalizirane moći, već zato jer je u biti supermoćan čarobnjak. I tako dalje, i tako dalje.

Ostalo je, kako bi se reklo – povijest. Ostvarivši jedan od najsnažnijih utjecaja u pop-kulturi 20.-og stoljeća, Star Wars postao je nezaobilazan dio tadašnjeg (a i sadašnjeg) SF/fantastičnog zeitgeista. George Lucas je preko noći od malog nezavisnog filmaša postao multimilijunaš i vlasnik jednog od značajnih filmskih studija tog doba. Kao takav, čekao je dvadesetak godina prije nego što je odlučio da ima dovoljno ideja i materijala za snimanje novih Ratova. Očekivanja su, naravno, bila ogromna. No, kakav je bio rezultat?

PREQUEL TRIOLOGIJA

Rezultat nije bio idiličan, u blagu ruku – prequel triologija, prikazana 1999-2005. značajno je podbacila u svakom aspektu osim onog financijskog. Fama Ratova zvijezda i dalje je bila dovoljno jaka da u kina pošalje stotine milijuna fanova diljem svijeta. I dok je Lucasfilm mogao zadovoljno trljati ruke ostvarenim profitom, malo tko se obazirao nad kritičare koji se kukali nad osjetnim padom kvalitete u odnosu na originalnu triologiju.

O prequel trilogiji, nije teško zaključiti, nemam osobito visoko mišljenje. No usprkos tome, ona sadrži nekoliko važnih odlika koje i te kako zaslužuju poštovanje. Kao prvo, rađena je s očitom namjerom da prikaže novu radnju s originalnim likovima i u drukčijem setingu. Lucas se (za razliku od recimo J.J. Abramsa) hrabro odlučio odmaknuti od prvih triju filmova i ispričati drukčiju priču. Koju god opravdanu kritiku uputili na njen račun, ostaje činjenica da je prequel triologija odgovorna za mnoštvo novih likova, ideja, koncepata i zamisli. Ako postoji trenutak kad su Star Wars priče nadišle same sebe i postale Star Wars univerzum – onda je to upravo ovaj.

I kao drugo, njihova je osnovna priča nemjerljivo mnogo kompleksnija i ambicioznija od one originalne triologije. Dok je potonja u biti jednostavna svemirska avantura s arhetipskim temama te solidnim likovima – prequeli su stremili ispričati priču epskog obujma i značaja. Umjesto Lukeovog herojevog putovanja i borbe dobrih junaka protiv zlog Carstva, ovdje smo dobili složenu analizu razvoja glavnog lika i praćenje njegova puta od plemenitog Jedija do ubilačkog negativca; i sve to smješteno u kontekst ratova i kompleksnih političkih igara koje su dovele do pada tisućljetne Republike i uspostave Carstva. Ukratko – da je prequel trilogija ostvarila ono što je htjela, ona bi bila Pjesma leda i vatre te Građanin Kane u svemiru. Bila bi, i ostala, vjerojatno najambiciozniji i najkvallitetniji SF film ikada snimljen, s Georgeom Lucasom bezrezervno uvrštenim u panteon najboljih filmskih režisera generacije. Nažalost, to se nije bi približno ostvarilo – i sve što nam ostaje je sjetno lamentirati nad izgubljenim potencijalom.

Veći dio odgovornosti zasigurno leži na samom Lucasu, koji se u produkciji morao suočiti sa svojim limitima kao autora. Dok je njegova vizualni majstor i nemušti scenarist ličnost mogla – i mogla dobro – upravljati jednostavnom pričom bez puno rukavaca kakva je bila u originalnoj triologiji, u kompleksnijoj fabuli prequela je vrlo brzo nabasala na zid. Međutim, još značajniji problem predstavlja manjak kolaboracije uočljiv u drugoj triologiji. Iza priče prvih filmova stajao je zajednički kreativni input cijele ekipe koja se međusobno nadopunjavala: za karakterizaciju likova, recimo, bila je zaslužna Marcia Griffin – Lucasova tadašnja žena. Neki od pamtljivijih trenutaka u filmovima bili su rezultat ideja Harrisona Forda i ostatka glumačkog tima. I dok je Lucas tada bio okružen ljudima koji su sudjelovali u kreativnom procesu i svojim snagama popunjavali njegove slabosti – dvadesetak godina kasnije to očito više nije bio slučaj. Sva kreativna kontrola ležala je u Lucasu samom i do kraja ogolila njegove slabe točke kao scenarista i redatelja. Je li Lucas, da je toga bio svjestan, mogao unajmiti nekoliko sposobnih scenarista da odrade posao na prequelima – naravno da jest (barem je Hollywood mjesto gdje nikad neće manjkati sposobnih scenarista). Zašto to nije napravio – je dobro pitanje. Stoga, što sve točno ne štima u prequelima – filmovima enormnog potencijala i skromnog rezultata?

Za početak: likovi. Centralna premisa cijele trilogije spala je upravo na leđa Anakina Skywalkera, njegove karakterizacije i praćenja njegovog puta od obećanog junaka do gada i ubojice galaktičkih razmjera. Anakin je, ukratko, još jedna inkarancija palog heroja – arhetipa koji se u svjetskoj književnosti pojavljuje već tisućama godina: od Ahileja preko Othella do građanina Kanea. I kako nas je još Aristotel naučio u slavnoj Poetici, pisanje kvalitetog tragičnog protagonista nije nimalo jednostavno. Uvijek se radi o nekom natprosječnom liku, nekom sposobnijem, pametnijem, hrabrijem i plemenitijem od većine: koji ipak kroz seriju izazova malo po malo poklekne pred vlastitim slabostima, kojeg na kraju priče uvijek pobijede njegove vlastiti demoni. Doživjeti prosvjetljenje gledajući kako najbolji od nas propadaju zbog vlastitih mana i grešaka koje su mogli izbjeći: to je srž kvalitetne tragedije – poentirao bi Aristotel.

No da bi ovakav pad dobro funckionirao, prvo je potrebno uspostaviti protagonista kakav je bio prije pada. Potrebno je dobro prikazati njegovu karakterizaciju, njegove slabosti i snage – pogotovo snage – kako bi kasniji neizbježni pad zaista i bio tragičan. I tu, nažalost, Anakin kao protagonist potpuno faila. Niti je osobito razrađen kao lik, a i ovo malo razrade što imamo prikazuje ga kao nezrelog zapomagača, a ne plemenitog junaka. Stoga, kad se njegov pad konačno i dogodi, nema tog krucijalnog osjećaja tragedije koji se pojavljuje kod Kanea ili Othella.

Ostali likovi u priči nisu uopće bolji, dapače. Dok se iz originalne triologije s radošću možemo prisjetiti recimo mentorstva Obi-Wana i Lukea, flertovanja Leie i Hana ili rastućeg prijateljstva između Hana i Lukea – u prequelima nema niti jednog takvog odnosa koji bi nas i približno toliko zaokupio. Romansa između Anakina i Padme izgleda potpuno šuplje, a prijateljstvo na relaciji Obi-Wan – Anakin nije mnogo bolje. Tkogod je bio zadužen za karakterizaciju likova prequel triologije nije odradio dobar posao. Šteta, jer potencijal je zaista bio tu.

No osim što su trebali biti tragedija o Anakinovom osobnom padu, prequeli su također htjeli ispričati epsku priču o građanskom ratu koji je doveo do propasti republike i uspostave galaktičkog Carstva. Što je vrlo zanimljiva ideja – i da je ta priča bila ispričana kako spada, možda bismo i mogli zanemariti manjkavu karakterizaciju glavnih likova i s pravom smatrati prequel triologiju vrhunskim djelom modernog SF-a. Početna premisa zaista i je zvučala obećavajuće: u središtu vrtloga nalazi se ambiciozni političar Palpatine, izabran na poziciju kancelara galaktičke Republike. No Palpatine je ujedno i prepredeni pokvarenjak koji iz sjene upravlja separatističkim pokretom koji ratuje kako bi se izborio za odcijepljenje od Republike. Zasad zvuči zanimljivo.

Sljedeći logični korak predstavljale bi Palpatineove makinacije kojima podriva Republiku i Jedije s jedne te separatiste s druge strane te ih oboje potajno oslabljuje kako bi koncentirao što veću količinu moći u svojim rukama te udario u oportunom trenutku. Ukratko, da je bila ono što je mogla – i trebala – biti, radnja prequela bila bi fascinatan gulaš rata, političkih igara i zakulisnih spletki kakvog se ne bi posramio ni Henry Kissinger. No nažalost – po drugi puta prequeli potpuno podbacuju te nam umjesto kompleksne i slojevite radnje isporučuju ono što se lakonski naziva idiot plot – to jest, radnju koja se događa samo zato jer se svi likovi odreda ponašaju kao totalne budale. Palpatine uspijeva ne zato što je inteligentan i sposoban, već zato što scenaristi ama baš nikome od pozitivaca nisu dali ni minimum soli u glavi. Bode u oči činjenica da u 13 godina – koliko kronološki traje radnja sva tri filma – baš nitko nije prozreo Palpatineove planove koji su, ruku na srce, bili daleko od pametnih. Onaj vrhunac zapleta – trenutak kad junaci (konačno) shvaćaju Palpatineov pravi identitet i agendu, ne događa se zahvaljući njihovom logičkom zaključivanju i detektivskim sposobnostima, već isključivo zato što je – pazite sad – Palpatine izravno priznao Anakinu tko je i što planira učiniti. Imati film s toliko kompleksnom zamisli i onda ga ovako upropastiti smušenom radnjom…je propuštena prilika. Velika propuštena prilika.

I tako je triologija o palom junaku dok se u pozadini odvija intragalaktički građanski rat podbacila u svoja dva najvažnija aspekta. Što ne znači da su ostali dijelovi filma iznad kritike, dapače. Mogao bih napisati još koju stranicu ili dvije prigovarajući o, primjerice, snimateljskoj nemaštovitosti, prevelikom oslanjanju na CGI tehnologiju ili forsiranju Jar-Jar Binksa kao lika; no sve to zajedno još bih nekako i mogao progutati da su prequeli imali neki snažan element koji bi to barem donekle kompenzirao. Nekog patmljivog lika. Neku pamtljivu temu. Neku pamtljivu scenu – barem to. Opet se možemo referirati na originalna tri filma, koji obiluju tako jednostavnim, a opet kvalitetnim scenama koje nam se urežu u pamćenje i godinama nakon što smo filmove gledali. Tko može zaboraviti sad već kultnu scenu gdje Vader govori Lukeu da mu je on otac? Ili Lukeovo zamišljeno promatranje dvaju tatooinskih sunaca, skupa s potajnom nadom za avanturom? Ili trenutak kad se nešto u Vaderu konačno prelomi te se žrtvuje kako bi spasio svog sina od sadističkog imperatora? I to je, mislim, sukus problema: originalna trilogija bila je jednostavna i pamtljiva. Nešto je značila. Dotaknula je neku skrivenu žicu u svima nama i s pravom zasužila status kojeg danas ima. Nasuprot njoj, prequeli su nekako siromašni – i prolazni. Dobri za adrenalinski šut u trenutku kad ih gledamo, no ujedno i filmovi koje ćemo smetnuti s uma već par dana nakon gledanja. Za razliku od originalnih filmova, u ovima nema ničeg trajnog ni bezvremenskog. Šteta, jer je moglo biti.

NOVA TRILOGIJA

U međuvremenu, vrijeme je i dalje prolazilo, godine su i dalje nastavile teći, a u svijetu Star Warsa došlo je do novih promjena. Superbogati Lucasfilm kupljen je od strane još superbogatijeg Disneya, koji je tako svojoj već impresivnoj kolekciji pridodao još jednu zlatnu koku i odmah počeo planirati kako omastiti brk na njenim jajima. Odnosno laički rečeno, kako li će samo zaraditi silne milijarde na novim filmovima.

2015. godine, točno desetljeće poslije završetka prequela, ova je ideja sprovedena u djelo. Prvi film nove triologije konačno je pušten u opticaj, a horde zaluđenih fanova (uključivo i moju malenkost) opet su pojurile u kino-dvorane kako bi konačno prekinule svoju desetljetnu apstinencijsku Star Wars krizu.

Nova vlasnici licence doveli su sa sobom određene nedostatke, no također i neke prednosti. Tu svakako vrijedi izdvojiti nove režisere i cijelu kreativnu ekipu iza filmova, koja je unijela barem dašak svježine u franšizu koja je više od 30 godina bila u vlasništvu jednog jedinog čovjeka. A taj čovjek imao je kao redatelj određene mane koje su sve više počele dolaziti do izražaja u prequel triologiji: primjerice karakterizaciju likova. Recite štogod hoćete o Finnu, Rey, Poeu ili Kylu Renu – no svaki od njih je barem za koplje interestantniji od bilo kojeg lika iz prequel trilogije. U jednom od najvažnijih aspekata sedme umjetnosti, Ratovi zvijezda su ponovno vraćeni na pravi put.

No paralelno s poboljšanjima, na površinu su izbile i nove mane, od kojih odmah valja izdvojiti jednu ključnu: manjak jedinstvene kreativne vizije iza novog serijala. Dok se za obje prethodne triologije moglo reći da su zaokružene cjeline s glavnom i repom stvorene od strane jednog (i istog) masterminda – Georgea Lucasa; novi serijal imao je tu nesreću da bude režiran od strane dvojice filmaša s radikalno drukčijim pogledima na franšizu i smjer u kojem bi ona trebala otići. Tako su prvi i treći film triologije nastali pod redateljskom palicom J.J. Abramsa, dok je režija drugog, središnjeg filma, povjerena Rianu Johnsonu. Velik dio problema koje nova triologija ima vuče svoje korijene iz suštinske nekompatibilnosti Abramsove i Johnsonove vizije Star Warsa.

Kreimo s prvim filmom, punog imena Ratovi zvijezda, epizoda VII: Sila se budi. Prošlo je već podosta vremena od posljednjeg filma, rane koje je kontroverzni prequeli možda i uzrokovali odavno su zacijelile i cijela je fan-zajednica bila spremna na novi početak. Očekivanja su, kao i obično, bila velika.

I možemo reći da ih Sila se budi nije iznevjerila, barem ne u većem dijelu. Umjesto nepotrebnih grešaka kojima su prequeli obilovali, ovo je bio film s početkom i krajem, jasan i svrshishodan. Puno se više osjećao kao ostvarenje utjecano originalnom trilogijom, pogotovo njenim prvim filmom: Novom nadom. U stvari, Sila se budi je možda i malo previše ličila na Novu nadu, na trenutke gotovo djelovavši kao rimejk originala negoli kao jedinstveno umjetničko djelo s barem nekom pretenzijom originalnosti. Tako i ovdje, kao i u 38 godina staroj Nadi, imamo malu i zbrda-zdola sklepanu ekipu pobunjenika koja se bori protiv puno moćnijeg Galaktičkog carstva….ovaj, Prvog Reda. Taj Red planira napraviti superoružje još moćnije od originalne Zvijezde smrti, i radnja se vrti oko pokušaja pubunjenika da to spriječe. Opet imamo troje najvažnijih protagonista, samo s drukčijim imenima. Nova glavna junakinja Rey je, baš kao i Luke, ratno siroče koje odrasta na pustinjskom planetu. Te baš kao i Luke, tako i ona mora naći starog mudrog Jedi mentora koji će ju podučavati. Paralela, shvatili ste, ima i previše.

Računica je, pretpostavljam, bila jednostavna: ako je Nova nada bila dobar film, tada i njezina nešto slabija kopija također mora biti dobar film. Što nije nužno loš način razmišljanja, jer je Sila se budi jedan od najmanje kontroverznih Ratova zvijezda ostvarenja uopće. Možda je nakon prequela koji su toliko podijelili fanove, redatelj Abrams odlučio zaigrati na sigurno – i ne može se reći da je promašio. No ipak, zabrinjavao je posvemašnji manjak kreativnog implusa s kojim je Abrams pristupio zadatku. On je dobio priliku o kojoj bi većina njegovih kolega mogla samo sanjati: skoro pa neograničen budžet pod pokroviteljstvom bezobrazno bogate producentske kuće kombiniran s umjetničkim carte blanche da napravi kakvu god priču hoće i odvede franšizu u kojem god smjeru mu se prohtije. I suočen s prilikom da učini što želi, Abrams je odbrao napraviti skoro pa rimejk već postojećeg filma. U trenutku kad je Star Wars bio spreman za entuzijasta i vizionara, na njegovo je čelo umjesto toga došao oprezni ziheraš. Ostaje činjenica da je Sila se budi ustvari donijela vrlo malo toga novog u franšizu. I dok su ovom trenutku to nije nikome pretjerano smetalo (na kraju krajeva, dobili smo dobar film), svakako je bio znak za buduću zabrinutost.

S tim i takvim zaleđem novi redatelj Rian Johnson kreće u produkciju sljedećeg filma triologije – Posljednji Jedi. Nitko još nije znao što očekivati od tada još relativno nepoznatog filmaša, no nekako je tinjala sumnja da, pošto je Abrams napravio Sila se budi po predlošku Nove nade, da će i Johnson slijediti mig te svoje djelo modelirati po drugom filmu originalne triologije tj. Carstvo uzvraća udarac. Ukratko, potiho smo zamišljali solidan film, no bez previše originalnosti. I ajme, al smo se prevarili u svakom mogućem smislu. Jer, čim se Posljednji Jedi pojavio na platnima kino-dvorana, bilo je jasno da je taj film sve samo ne predvidiv.

Najviše rasprave izazvala je Johnsonova odluka da izvrne ili izokrene svaku moguću temu ili liniju radnje koju je Sila se budi (i posljedično originalna triologija) primjenila. Na primjer: za glavnu junakinju se otkrilo da nema nikakvo posebno porodično podrijetlo. Glavni negativac biva usputno i neočekivano ubijen sredinom filma. Lik za kojeg so očekivali da bude mudri mentor zapravo se pokazao kao okorjeli cinik. Sila više nije privatno vlasništvo Jedija i obitelji Skywalker, već je prikazana kao supstanca koja prožimlje sve ljude i čitav život općenito. I tako dalje, i tako dalje. Sve što smo mogli očekivati na temelju prethodnog filma, ovdje je izokrenutno ili izopačeno na neki način. Što samo po sebi smatram hrabrim i pozitivnim – dapače, osobno su mi takvi momenti neki od najdražih u filmu. Bitno je nadodati da ništa od navedenog nije izokrenuto samo izokretanja radi (iako je i to definitivno bio dio motiva), već svaki pojedničani slučaj ima smisla i značaja. Nema razloga, recimo, da gorespomenuti lik ne bude sarkastični cinik – s obzirom na sve što smo čuli da je preživio, ovakav razvoj lika zaista i ima smisla. Isto tako, Sila bolje funkcionira kao mistična sveprožimljujuća magija negoli kao jeftini power-up za Jedije i Sithove kakvim su je prethodni filmovi uspostavili. Za što god drugo ga kritizirali, Rianu Johnsonu ne možemo zamjeriti manjak hrabrosti ili originalnosti. Osobno mu odajem priznanje jer je, za razliku od Abramsa, odmah shvatio da Star Wars kao franšiza naprosto više ne može živjeti na staroj slavi, da može i mora krenuti prema naprijed. Svjesno ili instinktivno, razumio je da u umjetnosti svaka stagnacija neminovno dugoročno vodi u propast. Htio je napraviti nešto novo i drukčije i u tome u jednoj mjeri i uspio.

Nedostaci Posljednjeg Jedija posve su drukčije naravi. Pacing je recimo posve narušen. Radnja sadrži više rupa od prosječnog ementalera. Ton filma oscilira na posve nepotrebnim mjestima: tako primjerice u napetoj sceni prije epske borbe dvaju flota dobivamo petparačku i potpuno neprimjerenu yo mamma doskočicu. Ovakvih i sličnih primjera ima bezbroj, i više nego dovoljno da sruše opći dojam filma čija osnovna ideja ustvari prilično obećava. Što je pogotovo bolno jer se odreda radi o greškama koje su se relativno lako dale izbjeći. Loš pacing, rupe u radnji ili neprimjeren ton nisu posljedice nedostatka ideja ili umjetničke vizije, već isključivo nepoznavanja onog tehničkog, zanatskog dijela pravljenja filmova. Teško se oteti dojmu da bi film bio znatno bolji da je Johnson imao nekoga uza sebe, čiji bi jedini posao bio da ga uz pokoji dobronamjerni „Riane, pa to se tako ne radi“ upozorava na očite greške.

Prvi film snimio je dakle podrobni ziheraš, a drugi zanatski nedovoljno potkovan, no kreativan disident. Međusobno su bili potpuno oprečni u pristupu, ideji i temama. Tkogod da je bio odabran za režiju trećeg i finalnog filma, imao bi težak zadatak pred sobom: morao bi nekako pomiriti dva posve oprečna djela, objediniti ih u sebi i poentirati s dostojnim klimaksom na kraju. Tako nešto mogao bi ostvariti neki filmski mag, dijabolični vizionar s gomilom sirove kreativne energije – koji bi mogao spojiti nespojivo i još mu dati i neko značenje. I ne sumnjam da bi se u Hollywoodu našlo redatalja koji odgovaraju gornjem opisu, no isto tako ne sumnjam da J.J. Abrams nije jedan od njih. Posve je očito da je njegov ziheraški pristup bio zadnja stvar koja je trebala franšizi u tom trenutku – no ipak, upravo je to ono što se dogodilo. I onda je, da izvinete na izrazu, sve ošlo’ u vražju mater.

Za treći i posljednji film trilogije – Uspon Skywalkera – primjereniji je obzirni epitaf od detaljne analize. Problem dvaju nasuprotnih prethodnih filmova Abrams nije ni pokušao riješiti, već se zadovoljio jednostavnim ignoriranjem ovog drugog, i svih noviteta što ih je donio; zbog čega Johnsonov Posljednji Jedi djeluje manje kao važan dio priče, a više kao tumor, kao strano tijelo unutar triologije. U filmu koji je zahtijevao poveću količinu imaginacije, novih ideja i rizika, Abramsovo ziheraško oslanjanje na već postojeće elemente je potpuno podbacilo. Posljedica toga je primjerice radnja čije su rupe počele dobivati gargantuantske proporcije ili likovi koji su posve izgubili kompas, ponašajući se izgubljeno i neskladno ranijoj karakterizaciji. U nedostatku glavnog negativca – redatelj je bez ikakvog objašnjenja odlučio uskrsnuti lika koji je trebao biti mrtav preko 30 godina. Da ne nabrajam sad do u nedogled – shvatili ste poantu. Čak i uz određene solidne ideje, Uspon Skywalkera jednostavno je miljama daleko od dobrog filma. Baš kao i prethodna dva filma, i ovaj ima nedostataka, no nema ništa što bi kompenziralo te nedostatke, nikakvu iskaknutu vrlinu koje ćemo se rado sjećati i u nju upirati prstom. Star Wars, ma kakav bio – zaslužio je bolji finale od toga.

BUDUĆNOST RATOVA ZVIJEZDA – KAMO DALJE?

Svim propustima i nedostacima usprkos, Star Wars su i dalje nesumnjivo najuspješnije SF djelo u povijesti, kao i jedna od najpopularnijih filmskih franšiza uopće. Snimljeno je 9 filmova različite kvalitete, i nesumnjivo će ih biti snimljeno i još. Stoga se logično zapitati u kojem bi smjeru trebali ići dalje? Kuda i kamo krenuti?

Odgovor, mislim, možemo potražiti u jednoj stvari koja je Star Wars i učinila toliko popularnim još prije skoro pola stoljeća: moći mašte. Po prvi puta u povijesti znanstevne fantastike u pop-kulturi, gledatelji su dobili priliku uroniti u neki posve novi svemirski svijet i uživati u avanturama junaka i junakinja koji ga nastanjuju. Ima i više nego malo ekspapizma u toj premisi koja je franšizu učinila toliko uspješnom: svatko od nas mogao se uživiti u taj svijet i zamisliti kako smo baš mi Han Solo ili Luke Skywalker koji hrabro kroče svemirskim prostranstvima.

Mislim da se glavna snaga cijelog koncepta Star Warsa ne krije u ovom ili onom filmu odnosno ovom ili onom liku, već u svemirskom setingu s upravo beskonačnim mogućnostima. Star Wars je kao beskrajno elastičan kalup koji u sebe može primiti skoro bilo koji tip priče i dati joj dodatnu vrijednost. Želite li pisati epske priče u sukobima čitavih civilizacija: možete to učiniti unutar Star Warsa. Zanima li vas drama o životu mladog časnika Imperijalne akademije skupa sa svim njegovim usponima i padovima – Star Wars vam pruža priliku i za to. Ili ste možda tip kojeg privlače uvrnute avanture skupine svemirskih krijumčara – Star Wars može obuhvaćati i njih. Triler, dramu, romansu, akciju, avanturu, krimić, satiru…štogod vam srce poželi, možete ostvariti unutar jednog te istog kalupa. Dva najbolja recentna Star Wars uratka slijede upravo ovu premisu: Rogue One je priča o dosad nepoznatoj pobunjeničkoj ćeliji, dok u Mandalorian­-u pratimo dogodovštine vještog lovca na glave. Jednako lako, u serijal bi se moglo ubaciti i tisuće drugih dobrih priča, koncepata i ideja. Najljepša stvar kod Star Warsa upravo je ta: potencijal mu je zapravo beskonačan.

Gogoljeva groteskna fantastika

Posted on by Ivana Živković

Često se u realističkoj prozi srećemo sa objektivnim predstavama stvarnosti, pa pretpostavljamo da u tom književnom periodu nema mesta za fantastiku, ali to nije uvek slučaj. Ruski realizam, na primer, kao i srpski, obiluje fantastičnim elementima. Uostalom, malo je nezgodno praviti književne klasifikacije baš zbog toga što dela velikih pisaca odolevaju svrstavanju u kategorije, a u mnogima od njih nalazimo odlike više književnih pravaca. Takvo je i Gogoljevo stvaralaštvo.

Iako mi je realizam jedna od omiljenih stilskih formacija, moram priznati da su kod Gogolja meni znatno zanimljiviji romantičarski elementi. U njegovim pripovetkama oni su izraženiji od realističkih, pa će u ovom tekstu naša pažnja biti prevashodno okrenuta ka njima. Mislim da nam baš tu lucidnu stranu Gogolja ne približe dovoljno u školi i onda retko ko shvati koliko je on atraktivan i današnjim čitaocima, koji često najviše uživaju u čitanju fantastike.

Ako volite dela u kojima se mešaju komično, fantastično, nakazno i apsurdno, čim pročitate ovaj tekst, uzmite svoju dozu Gogolja sa police.

Nos kao ličnost

Gogoljeva pripovetka „Nos“ je odličan izbor ako želite da namirišete specifičan tip fantastike koji karakteriše njegovu prozu. Hajde da malo pronjuškamo po toj pripoveci da bi bilo jasnije o čemu pričam!

Već sam naslov upućuje na oniričnu fantastiku. Ako se pitate kakve veze ima nos sa snovima, setite se da se na ruskom san kaže „son“ i pročitajte naslov unazad. I kako budete išli dalje kroz pripovetku, shvataćete koliko u njoj dominira logika sna, istovremeno bliska svetu realnog i odvojena od njega. Stvara se iluzija autentičnog, pa tako narator ističe da se poziva na glasine koje se šire u njegovom okruženju. Glasine imaju vrlo važnu ulogu i u ostalim Gogoljevim delima. One su tu da sa jedne strane doprinesu autentičnosti iskaza, ali i da ga relativizuju. Čitalac Gogolja se zato uvek pita da li magične pojave u priči imaju objašnjenje u sujeverju, snu, opijenom stanju njenih aktera ili se zbilja dešavaju. Po kategorizaciji Cvetana Todorova, Gogoljeva fantastika bi se našla negde između čudnog i čudesnog. Čudno je ono što je opravdano nekim razumskim objašnjenjem, pa tako, npr. za događaje u „Alisi u zemlji čuda” kažemo da su čudni, jer oni čine san Alise, a ne predstavljaju magičnu javu. Čudesno je, nasuprot tome, zaista neobjašnjiva, nadrealna magija.

Fantastika se u pripoveci „Nos” ogleda u otuđenosti nosa glavnog junaka od ostatka tela. On nestaje sa lica i vodi sasvim zaseban život. To je povezano sa tim što je ovaj satirično prikazani junak okrenut isključivo materijalnom i ne razvija svoj duh, jer je obuzet društvenim položajem i na taj način posmatra sebe i ljude koji ga okružuju.

A zašto kažemo da je fantastika u ovom tekstu groteskna? Da bismo to objasnili, moramo se prisetiti pojma groteske. Po Kajzerovoj definiciji, groteska je otuđenje nečeg poznatog (kao što je deo tela) od svoje celine, spoj suprotnosti poput živog i neživog, ljudskog i životinjskog, prirodnog i neprirodnog… Upravo takav vid groteske srećemo kod Gogolja.

U „Nosu” se fantastika ispoljava kroz sinegdohu, tj. iskazivanjem celine (celog ljudskog bića) kroz jedan njen deo (nos). Ova stilska figura se bukvalizuje, pa nos nije figurativno odvojen od ostatka tela, već zaista nestaje sa lica. Interesantno je da nos nije jedini deo tela koji se naročito ističe u ovoj pripoveci. To su i ruke i usta. Jedan od važnih likova ima prljave i smrdljive ruke, potom besomučno pere usta, a nos glavnog lika je do pred kraj pripovetke uprljan jednim prštom da bi tek kad se vrati vlasniku postao čist. Sve to otvara široke prostore za tumačenje. Setimo se ustaljenih fraza i izreka: „oprati ruke, gurati nos gde mu nije mesto, dići nos, napraviti nekog nosonjom, vući za nos“. Sve one su važne za razotkrivanje semantike ove pripovetke.

Možemo zaključiti da je nos u tesnoj vezi sa satiričnim prikazom jedne opšteljudske slabosti — čežnje za visokim položajem radi udovoljenja svom egu. Sve vreme se kroz priču provlači osećanje stida, takođe povezano sa groteskom borbom ega. „Nos” je parabola o gordosti ispričana na jedan izokrenut način, posredstvom groteskne, bizarne situacije u koju upada glavni lik pripovetke.

Demonizovani šinjel

Na početku pripovetke „Šinjel” susrećemo se sa portretom glavnog junaka, Akakija Akakijeviča Bašmačkina: U jednom odeljenju služio je jedan činovnik; za tog činovnika ne bi se baš moglo reći da je bio dopadljiv; bio je onizak, malko ospičav, malko riđokos, na izgled čak malko kratkovid, s omanjom ćelom iznad čela, s borama s obe strane obraza i takve boje lica koja se naziva hemoroidalnom… Veujem da svima ostaje u sećanju ovaj upečatljiv opis, koji u sebi sadrži bajkovnu formulu „Bio jednom jedan”.

U Bašmačkinovom opisu ima nečeg izrazito neprijatnog, čak neprirodnog. Mene je on asocirao na hipohondra Uskokovića iz serije „Bolji život”. Akakije se, kao i Uskoković, nalazi u okruženju koje ni po čemu ne najavljuje izvrnutu sliku stvarnosti. Naprotiv, on je uronjen u svakodnevnicu, realno prikazanu. Sećam se kada sam kao mala gledala pomenutu večnorepriziranu seriju i osećala nešto vrlo neugodno kad god se pojavi lik koga je igrao Dušan Poček, baš zbog toga što je velikim delom realistički prikazan, ali u njemu ima i karikaturalnog, bolesnog, koje je na granici između simpatičnog i strašnog, tragičnog i komičnog. U njegovom prikazu, jednom rečju, ima groteske. Zbog toga i ne čudi što me podseća na Gogoljevog junaka, u kome se takođe sabiraju mnoge suprotnosti. Razlika je u tome što je Gogoljeva groteska izrazitija, pa osobine koje su nagoveštene u Uskokoviću, kod Bašmačkina imaju odlike izrazito nakaznog i fantastičnog.

Osećanje straha prožima Akakija onako kako stid obuzima glavnog junaka „Nosa”. To osećanje će biti dočarano kroz hiperbolizaciju detalja i opis njegove apsurdne potčinjenosti prema svim ostalim licima pripovetke da bi na kraju prelaskom u svet onostranog upravo inferiorni junak priče postao onaj koji plaši druge.

Akakijevo ime i „hemoroidna boja lica” bude fekalne asocijacije. U njegovom prikazu neretko je ono što je gore posredstvom groteske zamenjeno onim što je dole. Opisan je kao naizgled običan činovnik koji poseduje pojedine đavolje atribute (poput riđe brade) da bi pred kraj čitaocu postalo sasvim jasno da je on nalik na demona nižeg reda i da u njemu, pa i u ostalim likovima, ima satanskog koje je zamaskirano, jer je pisac stvorio iluziju normalnosti i istinitosti.

Dok pišem o Gogoljevim pripovetkama ne strepim od spojlovanja. Ne brine me da li ću vam suviše razotkriti radnju priče jer je siže kod ovog autora statičan i manje važan, pa vam njegovo predočavanje ne bi reklo ništa o suštini Gogoljevog dela. Mnogo je bitnija igra govora, akustički utisak koji se stvara brojnim deminutivima, zaumnim rečima poput samog imena junaka itd. Katkad nailazimo i na raskol između patetičnog tona i jednostavnog značenja, što dovodi do komičkog efekta koji je u sprezi sa groteskom u „Šinjelu”. Smenjuju se mimika smeha i mimika tuge i u čitaocu se bude različita osećanja koja vode od ironijskog otklona do sažaljenja prema glavnom junaku.

Potrebno je pažljivo pročitati ovu pripovetku da bi se uočili svi elementi preuveličanog, bizarnog i nastranog, kao i pomenute igre različitim stilovima, od razgovornog do zvaničnog. Gogolj se u „Šinjelu” jezikom igra sa stvarnošću. Na taj način stvara začudan svet u kome se groteskna fantastika krije iza iluzije realnog i autentičnog.

Mesto na kom nema igre

Nakon tumačenja prethodne dve pripovetke, razmišljala sam šta bih sledeće mogla da pročitam. Odlučila sam da uzmem zbirku Gogoljeve proze u ruke, zatvorim oči i prepustim se magiji slučajnog odabira. Knjiga se otvorila na „Začaranom mestu”. Po naslovu sam znala da je to odličan izbor!

„Začarano mesto” podseća na narodnu bajku. U njemu se, primera radi, susrećemo sa tri životinje koje govore. Ovaj formulativan broj upisan je u šemu većine bajki, pa je stoga jasno zašto ta pripovetka toliko podseća na ovu književnu vrstu. Ipak, „Začarano mesto” od narodne bajke odvaja pripovedač koji govori u prvom licu, kao kazivač anegdote. Njegov jezik je spontan i nalikuje usmenom pripovedanju. Tehnikom skaza Gogolj postiže taj efekat žive reči. Pored toga, on na taj način postaje blizak folklornom kontekstu pripovedanja. I zaista, junak ove priče kao da je narodni kazivač koji pripoveda priču koja se prenosi s kolena na koleno. On svoju priču govori kako bi objasnio konkretnu pojavu da na jednom parčetu zemlje ne uspeva nijedna sadnica.

Biljana Golić je u emisiji „Vodič kroz zvezde — Proročanstva: od mita do rituala”, koju možete pogledati na našem Jutjub kanalu, govorila o tome zbog čega ljudi imaju potrebu za mitskim objašnjenjima stvarnosti. Ona pominje da postoji težnja da objasnimo deo stvarnosti koji nam nije dato da razumemo. Ova praiskonska potreba je motivacija naratora Gogoljeve pripovetke da ispriča priču o začaranom mestu na kom njegov deda iz neobjašnjivih razloga nije mogao da pleše kazačok. Đavolji uticaj je razlog svih nezgoda i tu uočavamo kako se sujeverje, karakteristično za pagansku sliku sveta, meša sa hrišćanskim elementima u ovoj pripoveci.

Na kraju bih dodala malu zanimljivu činjenicu o svom čitanju „Začaranog mesta” — pripovetku sam čitala naglas drugoj osobi i to je izazvalo mnogo smeha. To je zato što su Gogoljeve priče već na nivou samog zvučanja vrlo zabavne, njegovi likovi vode izokrenute, groteskne dijaloge koji su katkad na granici apsurdnog i fantastičnog. Njegov đavo nije samo sablasna utvara. Nakon što probudi jezovito osećanje u vama svojim odudaranjem od sveta ljudskog, raspršiće se u banalnosti svakodnevnice. Počeće da njuška oko skupog burmuta, jer ni on ne može da odoli đavolski dobrom duvanu, a potom će kinuti, jer nije pošteđen od ljudskih slabosti. Slično će biti prikazani i oni koji se susretnu sa ovom utvarom. Osećaće iskreni strah koji budi empatiju u čitaocu, a potom će se i sami svojom karikaturalnošću odvojiti od realnog, staviti na sebe Gogoljeve maske, u isto vreme smešne i strašne, fantastične i realne, pa će čitaočevu empatiju zameniti smeh.

Revizor bez revizora

Na kraju ćemo se podsetiti svima poznate drame „Revizor”. Za razliku od pripovedaka, ona je tipološki bliža realizmu nego romantizmu. Ipak, to ne znači da ovde ne postoje elementi fantastike, Kako navodi Vladeta Janković, glavni lik komada, Hlestakov, bi se mogao shvatiti kao fantom, iluzija i san koji izlaze iz nečiste savesti gradonačelnika i drugih činovnika u gradu. Kao u „Šinjelu”, ovde postoji strah potčinjenih lica pred nosiocima titule i to Gogolj satirički obrađuje. Elementi nestvarnog u ovoj komediji ogledaju se u hiperboličnom, karikaturalnom slikanju lica, naročito na kraju komedije, kada se ona pojavljuju u nemoj sceni i iskazuju kroz reakcije svedenie na mimiku. Ipak, Gogolj ne teži jednodimenzionalnoj karikaturi. Naprotiv, on je insistirao da glumci koji igraju u „Revizoru” moraju glumiti realistički, bez preterivanja, sa velikom verom u svaku izgovorenu reč. Na taj način njegova drama postaje ozbiljna studija identiteta, a ne prazan kalambur.

Igo navodi u „Predgovoru Kromvelu” da je osnovno umetničko sredstvo moderne književnosti groteska, a da je u tom širokom periodu posebno istaknut književni rod drama. On napominje da je groteska u tesnoj vezi sa načelom istine, jer u sebi sažima sve suprotnosti koje čine život. Gogolj je pisac koji je uspeo u onome o čemu Igo piše. To je učinio kroz kreiranje karaktera koji su nosioci univerzalnih ljudskih slabosti i nemira. Oni nisu doslovno preslikani iz sveta svakodnevnog u svet imaginarnog, već su stilizovani, oformljeni tako da upečatljivije iskazuju čoveka nego što bi to mogao neki egzaktni i analitički prikaz. Gogoljeva fantastika nas ne odvaja od stvarnosti, kroz nju stvarnost vidimo golu, a prekrivenu maskama, oštru, a umrljanu mnoštvom boja, istovremeno tragičnu, uzvišenu, a smešnu i banalnu, baš onakvu kakvu ljudsko iskustvo obuhvata.

Ako vas zanima koje sam izvore koristila dok sam pisala ovaj tekst, evo napomene za vas:

Boris Ejhenbaum, Kako je napravljen Gogoljev Šinjel?

Vladeta Janković, O značenju i značaju Gogoljevog „Revizora”

Volfgang Kajzer, Groteskno u slikarstvu i pesništvu

Odlomak iz pisma koje je autor ubrzo posle premijere „Revizora” napisao jednom književniku

I, na kraju, moram istaći da sam slušala predavanja prof. Tanje Popović i prof. Snežane Kalinić na Filološkom fakultetu. One su mi približile Gogolja i zainteresovale me za dalje istraživanje. To je vrednije od bilo kakve literature.

Ivana Živković

Pratnja Jelene Vučić

Posted on by Nemanja D. Pavlović

Avantura sa ovom knjigom počela je i pre nego što sam je otvorio. Na slikama mi je delovalo da se potpuno uklapa u uobičajen format. Međutim, ogromna je, teška i neobična. Ilustracije na naslovnici su zanimljive, živopisne i delovale su mi nekako poznato. Doneo sam je kući i nastavio da je posmatram. Njen izgled privukao je pažnju i mog brata, a verujte, njemu je pažnju teško privući.

Obično se ne obazirem ni na korice, ni na predgovor dok ne pročitam knjigu, pa onda, u bolu što je gotovo, pročitam ko je urednik, izdavač, štamparija pa čak i koliki je tiraž. Sa Pratnjom je bilo drugačije. Njena vizualnost je zavodila i čikala. Zbunjivao me je način pripovedanja. Uprkos zanimljivom početku, nešto me je teralo da stanem. Kao da sam doživljavao deja vu. A onda su mi sinuli Jelenini uzori i čitanje je postalo lagano.

Jelena je rasla na Mijazakijevim filmovima, studirala je animaciju i obožava mange. Izvor njene inspiracije krije se u animeu koji imaju specifičan stil. Opisi su joj filmični i živi, radnja razvijena i razigrana a karakterizacija raznolika. Jelena je uspela da stil animea nekako utka u svoje pisanje, što je učinilo da mi ono što piše deluje poznato. Kada sam to shvatio, bilo je lako da se otisnem na notama njene priče, otkrivajući nešto novo i zanimljivo, što će verujem, tek postati veoma popularno.

Ova knjiga će osvojiti srca svih gejmera i zaljubljenika u anime. Ono što me raduje jeste činjenica da Pratnja može postati prolaz u svet knjiga svima onima koji se još nisu pronašli u čitanju, ali ako pročitaju Jeleninu knjigu, želeće još.

Važno je istaći da će je voleti svi oni čitaoci kojima je pre svega bitna priča.

Svet Neba je prelep u svojoj jednostavnosti. Imamo ljude istoka i zapada. Svetlooke i kosooke. Dva naroda u večitom sukobu – naizmenično pokreću rat i uspostavljaju mir. Suvereni dva kraljevstva u svojoj krvi nose kod za otključavanje Neba. Između dve teritorije postoji tajanstveni grad Driz čije sluge uporno pokušavaju da premoste ratove ovih sila ljudi. Mitske figure sa upečatljivim maskama koje im daju moći elementala i besmrtnost.
Priča je bogata spletkama, zagonetkama, prijateljstvima i nagoveštajima propasti. Otkrićete dirižable, čarobnjake, antimagove, topove i zanimljive kulture dva naroda čiji su postulati međusobno suprotstavljeni.

Karakterizacija likova je na pojedinim mestima bleda i uopštena, dok je na drugim toliko dobra i duboka da se propusti kod onih prvih ne primećuju. Usuđujem se da tvrdim da je Jelena Vučić to uradila namerno. Voleo bih da pomenem neke od glavnih likova kroz čije ćete oči pratiti avanturu.

Da počnemo od najboljeg.

Ming: Kosooki zapadnjak, sa razvijenim osećanjem za čast, poslat je u drugu zemlju da obavi zadatak koji se činio krajnje jednostavnim ali i opasnim. Trebalo je nekoga ubiti, a to nije teško kada ti kralj zapoveda. Trebalo se uvući u dvor protivničke prestonice i ukloniti naslednika koji će uskoro postati ključonoša Neba. Rođeni ubica, odrastao da bude nečujan i neprimetan, bez ikakvih poteškoća je ušao u zamak i došao do svog plena. Trebalo je samo da potegne nož na neprijatelja svog kralja, čime bi celome svetu obezbedio mir i blagostanje. Ali, kada je pogledao neprijatelja u oči, zaledio se. Odjednom je shvatio da je sve ono u šta je verovao i čemu su ga naučili bilo potpuno pogrešno. Zamislite osobu, čija su lična moralna načela u sukobu sa naučenim. Zar samo duhovni preobražaj ovakvog mentalnog sklopa nije avantura sama po sebi? Ming je osoba čijim se odlukama i ponašanju beskonačno divim.

Žan Žak Pijol: Misteriozni čarobnjak bezazlenog držanja i ponašanja, sa amnezijom definitivno je moja šolja kafe. Voleo bih da kažem kako podseća na mene. Ali… Nešto u njegovom držanju, neobičnim gestovima i pogledima nagoveštava mrak koji preti da potpuno preokrene tok priče. Žan je hrabar, zaboravan, lud i neizmerno moćan. Jelena Vučić nas navodi da steknemo utisak kako je bezazlen, vedar, detinjast, a onda nas gurne u ambis njegove odlučnosti i snage. Da li takvo biće uopšte sme da hodi svetom bez nadzora?

Teksas: Prateći komentare fanova, ispostavilo se da je ovaj lik jedan od najomiljenih karaktera u knjizi. Ne bih se složio. Ako po strani ostavimo greh koji je počinio u prošlosti, ova osoba u sebi sadrži sve one osobine klasičnog siledžije koji u svom malenom svetu veruje isključivo u zakon jačeg. Objektivno, on može biti osoba koja se trudi da veže nespojive karaktere i vodi grupu do cilja. Njegove priče i saveti zvuče smisleno i obzirno i na momente je iskren. Samo što je u njima sadržana iskonska želja da takvim ponašanjem pokuša da se iskupi pred sobom iako uporno sam tvrdi drugačije.

Maske: Besmrtna bića čije prisustvo budi parališući strah. Iako se autorka dovoljno pozabavila njima da ostanu mistični i zanimljivi, ja želim da saznam još. Zanimljivo mi je što su imena dobile po mesecima u godini. Iako su vezane za tajanstveni grad i isključive su po pitanju volje neba, Jelena je uspela da nam dočara njihove različite karaktere čak i kada deluju kao jedan. Moja omiljena maska je Oktobar, a pored Januara, Avgust ima potencijal da bude najupečatljivija, čemu se i nadam u nastavku.

Nedostaci ove sage su zanemarljivi ako se uzme u obzir Jelenina mladost i činjenica da joj je ovo prvi roman. Ona u sebi nosi potencijal i ambiciju koji je mogu vinuti visoko na naše književno nebo.

Pored pisane forme, knjiga vrlo lako može da se pretvori u multimedijalni sadržaj, jer Jelena nije nadarena samo za pisanje, već i za crtanje stripova i animaciju, što dokazuju nagrade koje je dobila.

Od jedan do deset, ova knjiga je jaka sedmica u okviru žanra fantastike i čista desetka kao young adult roman.

DARLA – 172 SATA NA MESECU

Posted on by Redakcija

Autor: Juhan Hašta
Prevod s norveškog: Radoš Kosović
Izdavač: Heliks, 2020.

Darla –172 sata na Mesecu je roman norveškog pisca Juhana Hašte koji se čita u jednom dahu. Jezoviti osećaj koji će vas obuzeti kada se uhvatite u koštac sa Haštovom imaginacijom neće vas napustiti dok ne okrenete poslednju stranicu ovog romana. Neće vas napustiti čak ni tada, jer sugestivnost kojom je napisan roman Darla ostavlja snažan pečat na svakog čitaoca. Iako je sam tvrdio da nikada ne bi mogao napisati SF ili horor roman, posebno ne onaj koji bi pripadao i tzv. žanru Young Adult (omladinskoj književnosti), ovaj Norvežanin je upravo u njemu briljirao.

Roman upečatljivo nosi sve karakteristike žanra; govori o prijateljstvu, prvim ljubavima, pronalaženju sopstvenog identiteta, odrastanju. Međutim, mesto zbivanja radnje je za „nijansu“ pomereno. „Darla“ je roman o mladima i njihovim sukobima sa svetom koji ih okružuje – o ljubavnim patnjama Francuza Antoana, o želji mlade Japanke Midori da pobegne iz konzervativnog Japana u liberalniji Njujork, o buntovnom hard-rok bendu i njegovim potencijalima Norvežanke Mie. Ono što „Darlu“ čini posebnim romanom i ono u čemu leži njegova vrhunska imaginativnost, jeste činjenica da ovo troje mladih od sebe i svojih problema beže pravo na Mesec.

NASA je nakon skoro 50 godina odlučila da ponovo pošalje ekspediciju na Mesec, ali kako bi se obezbedila medijska pažnja, a time svakako i dodatne finansije i sponzorstva, odlučeno je da se uz profesionalne astronaute na Mesec pošalje i troje mladih ljudi koji će biti izabrani lutrijom. Autor vrlo postepeno i sugestivno nagoveštava stvarni razlog ponovne ekspedicije na Mesec, paralelno upoznajući čitaoce sa karakterima ovo troje mladih „srećnika“. Kroz određene skrivene simbole i nekoliko neobjašnjivih i jezivih događaja uoči ovog „životnog putovanja“, čitalac polako počinje da biva napeto zaintrigiran, a fantastičnost i horor atmosfera zapleta postaje sve očigledniji. Kako radnja odmiče, a putnici bivaju sve bliže iskrcavanju na Mesečevu površinu, tako se narativ stilski kondenzuje i svaka stranica je napetija od prethodne. Negde do polovine romana, autor sa lakoćom i poletnim entuzijazmom opisuje ushićenje i lakomislenost glavih junaka. Međutim, kada Midori ispriča priču o ukletoj japanskoj lepotici kojoj je ljubomorni suprug rasekao usne do ušiju, te je njen duh uhodio muškarce pitavši „Da li sam lepa?“ i potom ih ubijao, atmosfera romana počinje da se drastično menja – od poletne i buntovne ka jezovitoj i morbidnoj.

Ono što su astronauti sumnjali da je istina, a mladi putnici ni u nagoveštajima pretpostavljali, ispostaviće se kao mračna istina – Mesec nije nimalo gostoljubiva sredina. Lunarna baza u kojoj je trebalo da se putnici zadrže nedelju dana problematična je od samog početka – kvar glavnog energetskog napajanja, kvar na vratima letelice kojom su doputovali, „nesrećan“ splet okolnosti u kojem dvojica inženjera, jedini koji bi mogli da poprave kvarove, bivaju zarobljeni u bunkeru sa izvorom napajanja, jer je „neko ili nešto“ zaključalo vrata spolja. Veoma brzo u narativu počinje da se oseća panični strah junaka. „Na Mesecu niko neće čuti tvoje vriske“, misli su jedne od junakinja. Kako postepeno neobjašnjivo nestaju jedan po jedan član posade, tako se čitaocima nagoveštava osnovna okosnica horora koji se razvija. Na Mesecu nestane ljudsko biće, a pojavljuje se njegov identičan dvojnik…

Jedina nada da se preživeli vrate na Zemlju je letelica za slučaj nužde koja se pak nalazi u bazi napravljenoj jako davno. Jedna od mladih junakinja uspeće do nje da stigne. Hoće li uspeti i da se vrati na Zemlju, pitanje je koje dobija konačno razrešenje na poslednjim stranicama ovog uzbudljivog štiva.

Roman Darla je, kako sam autor navodi na kraju knjige, inspirisan mnogim uticajima, što muzičkim, što literarnim. Interesantno je to što ih on sve taksativno nabraja, možda baš strateški, kako bi mlade naveo da se upoznaju sa muzikom i literaturom jednog prošlog vremena. Ilustracije, reklame, mape i fotografije u romanu nadograđuju čitaočevu maštu, olakšavaju empatiju i daju življu filmičnost romanesknoj formi. Vizualizacija pejzaža na koje je tek nekolicina ljudi kročila apsolutno je moguća uz ovog odličnog autora.

Juhan Hašta je vrhunski romanopisac, majstor napetosti, virtuoz u stvaranju atmosfere. Njegovo delo, iako namenjeno prevashodno omladinskoj publici, zasigurno će pronaći čitaoce u svim ljubiteljima kvalitetne SF ili horor literature.

Autor: Vanja Panić

Kurs kreativnog pisanja (za stidljive početnike i iskusne profesionalce)

Posted on by Redakcija

Univerzum priče rađa se u velikom prasku izazvanom kada se dobra ideja sretne sa željom i maštom. Tada nastaje vreme i prostor u kome autor kao vrhovni arhitekta stvara svet u kojem će svoje junake otisnuti na neočekivano i izazovno putovanje do samog središta sopstva i suočiti ih sa njihovim (a često i svojim) najdubljim željama i strahovima.

Kurs kreativnog pisanja namenjen je piscima, blogerima, novinarima, scenaristima i svima koji se profesionalno ili iz hobija bave pisanjem i žele da ojačaju svoj kreativni potencijal, kao i onima bez iskustva, ali sa snažnom motivacijom da ovladaju veštinom pismenog izražavanja. Kurs je zasnovan na kontinuiranom individualnom radu polaznika sa mentorima i lektorima, sa ciljem da se svakom polazniku kursa pomogne da otkrije i aktivira svoje kreativne kapacitete i nauči kako da ih koristi u pisanju.

Proces rada je koncipiran tako da svim polaznicima pruži svakodnevnu motivaciju i podsticaj, pomaže im da uspostave samodisciplinu u radu, i naročito forsira inovativno razmišljanje kao preduslov kreativnom pisanju i zahteva iznalaženje originalnih odgovora na postavljene zadatke.

Polaznici će imati slobodu da u dogovoru sa mentorom sami organizuju svoj rad i upravljaju vremenom koje će posvetiti ispunjenju obaveza i zadataka, što će im pomoći da lakše usklade pohađanje kursa sa ostalim obavezama.

Kurs kreativnog pisanja se realizuje u okviru programa Kreativna sinergija.

Svi zainteresovani mogu se prijaviti ili zatražiti više informacija putem e-mail adrese: ksinergija@gmail.com

Rok za prijavljivanje je 10. mart 2021. godine.

Sburb Samurai

Posted on by Redakcija

Đan Egbert je imao 13 godina. Imao je tri prijatelja: Rouz Laland, Daiv Strider i Đaid Harli. Đan je mnogo voleo igrici, kao i mnogo loše filmove. Rouz je volela pletenje i horor filmove. Daiv je voleo mimove, da skuplja plastične lobanje i njegovu katanu. Đaid je volela da sadi biljke i da crta.

Đan se smarao u svojoj sobi. Čekao je da počne da igra igricu koja se zvala Sburb. Dok je čekao, uključio je svoj kompjuter da priča sa Daiv. Pričali su nekoliko minuta dok se njegov otac nije vratio iz prodavnice. Kad mu se otac vratio, Đan izaše iz sobe da vidi oca. Njegov otac je bio zauzet, pa Đan nije želeo da smeta. Njegov otac je ponovo krenuo u prodavnicu, zato što je zaboravio nešto. Kad mu je otac otišao, Đan izađe napolje da proveri svoje poštansko sanduče. Kad ga je otvorio ugleda paket! Đan uze paket i odnese ga u sobu. Đan otvori paket i vide da je to igrica koju je dugo čekao, Sburb! Odmah je startovao svoj kompjuter kako bi javio svim svojim prijateljima da mu je došla igrica i da sad mogu da igraju zajedno.

Dok su igrali Sburb, Đan je pogledao kroz prozor. Nebo je bilo crno. Pogledao je na svoje dvorište i video mnogo zlobnih klovnova svuda. Đan, Rouz, Daiv i Đaid su se udružili kako bi napravili put i pobegnu. Klovnovi su pokušali da spreče Đana da izađe, a u tom trenutku igrica im reče da će na Zemlju da padne meteor. Daiv je koristio katanu kako bi pobedio klovnove, dok je Rouz krčila put, a onda su se teleportovali na drugu planetu.

Na toj planeti je živelo dvanaest trolova. Njihova imena su bila: Karikat, Kanaji, Aradia, Arkat, Gamzi, Vriska, Nepeta, Skalis, Tavris, Erizan, Elsveis i Feferi. Svi trolovi su živeli zajedno. Nepeta ih je pitala kako su došli do njihove planete. Rouz im je objasnila da su svi igrali Sburb, da su se svima pojavili crni oblaci na nebu i zli klovnovi u dvorištu. Da su se onda svi udružili i napravili teleport na njihovu planetu, jer im je igrica rekla da će meteor da uništi Zemlju. Došli su na Anteniju da zamole trolove za pomoć. Trolovi su im odgovorili da će pomoći i da ne brinu.

Karikat im je rekao da su već pobedili Sburb i da su tako spasili svoju planetu, Anteniju. Feferi im je rekla da ne brinu, jer je Vriska boginja. Vriska je rekla da sad svi idu na Zemlju i da će svi ratovati sa klovnovskom armijom, a da će ona i Đan da pobede Sburb i tako da zaustave meteor.

Tako je i bilo. Prošli su kroz teleport i pobedili. Trolovi su se vratili kući na Anteniju. Đan je odahnuo. Njegov tata se u tom trenutku vratio iz prodavnice. Pitao je Đana da li se nešto desilo dok nije bio kući. Đan se osmehnuo i rekao: „Sve je bilo u redu, tata.“

 

Autor: Jovana Pratljačić, 10 godina
učenica IV/2 OŠ III kragujevački bataljon, Kragujevac

Datum objavljivanja: 24.02.2021

Na pragu Evropskog superheroja današnjice

Posted on by Kristijan Šarac

 

ŽANR: naučna fantastika
ORIGINALNI NAZIV: K-11
IZDAVAČ ZA REGION: Čarobna knjiga
SCENARISTA: Mateo Kazali
CRTAČI: Davide Đanfelice, Luka Đenoveze i Andrea Akardi
ZEMLJA: Italija
PREVOD: Aleksandar Marković
GODINA IZDAVANJA: 2020.
OCENA:

 

 

Riznica Boneli je bogatija za još jednu svesku. Čarobna knjiga mudro bira dela u ovoj ediciji – čineći spoj nekadašnjeg i novog. Ovaj serijal možemo smestiti na sam prag Evropskog superherojskog stripa, jer to je ipak Američki par opanaka. Jasna je namera Italijanskog izdavača da ide u korak sa vremenom. Ipak, uočljiva je razlika u pristupu ovom podžanru Evropljana i kolega preko okeana. Stari kontinent neguje realističnije i sumornije priče. To ne iznenađuje – mada je i Američki strip osamdesetih postao turoban i senovit, te priče su i uzdigle devetu umetnost na današnju razinu.

Interesantnost u vezi sa evropskim superherojskim stripom je da je faktički rođen u – Srbiji. Naime, Branko Vidić i Nikola Navojev su stvorili prvog srpskog superheroja Zigomara po uzoru na Fantoma, a zanimljivost je da epizoda „Zigomar protiv Fantoma“ donosi sukob njih dvojice i jednu od prvih krosover epizoda u svetu. Bio bi propust ne spomenuti veliku superheroinu Ket Klou, Baneta Keraca. Kao dokaz toga da naši autori osećaju u kom će smeru popularnost stripa ići je i pokušaj Milana Konjevića sa Borcima Sumraka i Generacijom Tesla. Nažalost, progres je ponekad preuranjen. Tako je projekat sa superherojskim timovima ostao samo slatko sećanje. Nije bilo vreme za heroje, ni za strip uopšte. Ovo nisu jedini superheroji koji nisu u potpunosti zaživeli kod nas, i ne samo naši. Međutim, danas bi to bilo potpuno drugačije – u mnogome zahvaljujući i popularizaciji superherojske devete umetnosti koju je izvršila Čarobna knjiga.

Mateo Kazali – scenarista poznat po radu na Betmenu, Ligi pravde, Ženi mački i 99 dana.

Davide Đanfelice – crtač koji je radio na serijalima Betmen, Fleš, Dilan Dog i Džon Do.

Luka Đenoveze – autor poznat po radu na Dilanu Dogu i Siročadima.

Andrea Akardi – umetnik koji je ovekovečio serijal o samurajima Čanabra, kao i Porodične vrednosti Hitmoll za čiju ekranizaciju će biti zadužen srpski filmaš Milan Todorović.

Glavni junak priče je veteran sa Staljingrada, kome je crvena armija saopštila da joj je beskoristan nakon ranjavanja. Međutim, na pravom mestu u pravo vreme se pojavljuje oficir sa ponudom koja omogućava Karlu nastavak borbe za majku Rusiju. Negde u bespućima Sibira počinju pripreme za novi rat, a da se onaj koji se vodi nije završio. Trka sa vremenom je počela, jer Amerikanci imaju mnogo uspeha sa atomskim programom. Potrebno je načiniti nešto što bi se dostojno suprotstavilo tome. Po svaku cenu, žrtve i patnja učesnika eksperimenta su nebitni. No, da li će Rusija dobiti neviđenu silu za hladnoratovski okršaj ili će ljudski osećaji i strahovi ugroziti projekat – pročitajte sami.

Strip koji stoji na pragu Evropskog superheroja današnjice ili antiheroja, da li će ga preći, nisam siguran. Crtež je potpuno u američkom maniru. Što možda i upućuje na moju misao kuda će priča u nastavku. U ovom trenutku nisam u stanju dati realnu ocenu, ove tri epizode su bukvalno samo uvod. Zato neutralna ocena. Postoji i manji problem u gledanju autora kroz zapadnjačku prizmu. Jednostavno na momente ne osećaju slovensku dušu. Ali priča može otiči u više pravaca, tako da tek treba da otkrijemo glavne vrline i mane.

Ono što je sigurno, bićemo tu da pročitamo nastavak, jer to vi očekujete od nas. A mi nikad ne izneverimo čitatelje i fanove. Što se mene tiče vrlo rado ću se zbog vas opet naći u sibirskim pustopoljinama. Žrtvovaću se za veće dobro – na kraju krajeva parafraziraću rečenicu iz knjige Pukovniče, stoj!: Revoluciju neće doneti velike ideje, nego mali čovek koji je izgubio mogućnost da čita tekstove o stripovima. Stoga ćemo se pobrinuti da ih imate – ili u zavisnosti od potrebe…

Uloga Pinokija u književnosti i filmskim ostvarenjima

Posted on by Natalija Tanasković

Najbolji dokaz da jedan književni junak može da se pojavljuje u različitim umetničkim ostvarenjima i da publici prenosi različite poruke i da im budi drugačije emocije jeste najpoznatiji drveni lutak – Pinokio.

Naime, Volt Dizni i Aleksej Tolstoj javno priznaju da je Kolodijev Pinokio bio polazna tačka da stvore svoja remek-dela. Ipak, obojica u svojim delima prave znatne izmene koje delimično ili potpuno menjaju pouku originalne priče.

Najzad, postoje scenaristi koji se trude da subjektivan stav prema junaku ostave sa strane. Iako nisu u mogućnosti da predoče sve događaje iz knjige zbog ograničenja koje nameće filmska industrija i budžet, oni uspevaju da ožive junake baš onako kako bi pisac to želeo. Takav je film Pinokio iz 2019. godine.

Stoga će se u ovom tekstu govoriti o tome kako je lik Pinokija građen u svim ranije napomenutim umetničkim ostvarenjima.

Kolodijev Pinokio i film Pinokio

Iako se Kolodijevo ostvarenje ubraja u bisere dečije književnosti, ovde treba napomenuti da je sam Pinokio nastao u vremenu kad se dečja književnost tek formirala kao žanr. Stoga nije neobično što se rečenice u knjizi grade na način koji je još svojstven književnosti za odrasle. Takođe, osobe koje imaju osnovno znanje iz književnosti, videće da je na Kolodija imala uticaj razna književna ostvarenja.

Stvaranje Pinokija

U mnogim religijama i književnostima postoji motiv stvaranja čoveka od materije (Pandora je stvorena od kamena, Enkidu od gline, Adam od zemlje) i svi junaci su se, kao i on, suočavali sa određenim iskušenjima koja su bila svojevrstan test karaktera. Svaki od tih junaka je u nekom od iskušenja poklekao i za to morao da se iskupi. Isto tako, zanimljivo je što glas iz Pinokija progovara dok je još bio cepanica. Ovde se može napraviti paralela sa Mikelanđelovim pogledom na proces stvaranja skulpture. Ovaj italijanski vajar smatrao je da on oslobađa figuru koja je zarobljena u kamenu.

Motiv bludnog sina

Pinokijev životni put podseća na priču o bludnom sinu koja se pojavljuje u Bibliji. Isus svojim apostolima govori o ocu koji je imao dva sina. Jedan je bio uzoran, dok je drugi sin nasleđen deo imanja proćerdao umesto da ga koristi da sam izgrađuje svoj život. Na kraju se sin vraća ocu i kaje se, a otac priprema veliko slavlje i naređuje da se on odene u najlepše odore. Sa druge strane, Đepeto prodaje svoj kaput ne bi li Pinokiju kupio bukvar bez koga nije mogao da krene u školu. Pinokio će taj isti bukvar prodati, ne bi li imao kartu za pozorište koje se ovde asocira sa raskalašnim životom. Isto kao i bludni sin, Pinokio želi da živi jedan život bez teškoća i odgovornosti, što ga dovodi u mnoštvo neprilika. Ipak, nakon što je spasao oca iz čeljusti kita, Pinokio želi da se iskupi tako što će učiti i teškim radom izdržavati. Najzad, kad je Pinokio čuo da je njegova zaštitnica plava vila bolesna, on se odriče novca koji je zaradio ne bi li se nabavili lekovi za njeno izlečenje. Vila mu, pored toga što ga pretvara u dečaka, daruje novu odeću i komforniji dom. Isto tako, treba napomenuti da je vila još ranije, kad je Pinokio bio tako blizu da postane dečak (što bi i postao, da nije otišao u zemlju razbibriga), htela da organizuje slavlje u tu čast. Svi ovi detalji aludiraju na sličnosti u ranije napomenutoj priči o bludnom sinu.

Motiv četrdeset zlatnika

Pre nego što će postati dečak, Pinokio je, umesto da kupi sebi novo delo, dao teško zarađenih četrdeset zlatnika bolesnoj vili koja ga je onda pretvorila u dečaka. U Bibliji se broj četrdeset pojavljuje dosta puta: Bog četrdeset dana i noći šalje kišu na zemlju, Isus četrdeset dana meditira u pustinji, Mojsije četrdeset dana posti pre nego što uzima Deset božjih zapovesti. Iz ovih primera možemo reći da se broj četrdeset odnosi na broj pročišćenja i iskupljenja. Iz tog razloga nije slučajno što je Pinokio darovao vili upravo četrdeset zlatnika.

Izlazak Pinokija iz kita povezanost sa Jonom.

Jona je starozavetni junak kome je Bog rekao da ide u grad Nineviju da bi govorio protiv nečastivog. Međutim, Jona ne sluša zahtev Boga, već se ukrcava na brod koji je zaplovio u Tarsis. Bog je poslao buru na more ne bi li ga kaznio, i on se baca u more ne bi li spasao druge članove posade. Tada ga, prema prevodu, guta „velika riba“ i on dospeva u njenu utrobu. Jona se tad kaje i biva izbavljen. Pinokio, sa druge strane, pronalazi oca u utrobi kita i uspeva da ih oboje spasi, i taj momenat bio je ključan da on zauvek prekine sa ranijim načinom života. Kod oba junaka vidimo da je momenat njihovog trajnog pokajanja nastupio nakon što su se našli u utrobi nemani.

Pinokijeva lutanja- svojevrsna Ilijada

Kao i Odisej, tako i Pinokio prolazi kroz različite avanture pre nego što dođe do svog cilja. Kod oba junaka postoji momenat u priči gde su zamalo bili blizu da dođu do cilja (Odisej je bio jako blizu Itake kad su njegovi članovi posade otvorili vreću u kojoj su bili pohranjeni vetrovi koji su ih opet udaljili od ostrva), dok je Pinokio mogao da postane dečak, da se nije odlučio da ode u zemlju razbibriga. Ovde vidimo da cilj nije toliko bitan kao put kojim se do njega ide.

Karakter Pinokija

Mnogi bi se iznenadili saznanjem da je originalni Pinokio na početku mnogo odbojniji od simpatičnog Pinokija iz Diznijevog crtanog! Čitalac nekad sa opravdanjem pomisli- pa, on je ovu ili onu kaznu zaslužio, sto puta pravi istu grešku! Prva stvar koja upada u oči čitaocu je njegov velika drskost. Pored toga što na početku ne sluša i ne poštuje mudrije od sebe, Pinokio katkad ume vrlo ružno da se ponese prema onima koji mu žele dobro. Najupečatljiviji primer za to bio je kad je Pinokio ubio stogodišnjeg cvrčka koji je želeo da ga posavetuje. Na početku se Pinokio pokorava iskusnijima od sebe jedino kad vidi da ne može da reši problem koji je sam sebi uzrokovao (ocu se na tren pokorava kad je sam sebi spalio noge i sluša savet plave vile da treba da popije gorki lek jedino kad vidi mrtvački sanduk). Međutim, u tim trenucima on ne sagledava koje su ga osobine i postupci (naivnost, drkskost, odbijanje da prihvati da ne postoji laki put do cilja, svojeglavost) doveli do problematičnih situacija i kako da se ubuduće te situacije ne ponove. Pinokio je prošao kroz mnogo nevolja pre nego što je shvatio da razonoda i igra ne mogu da budu suština življenja, da ne postoji brz i lak put do bogatstva, i da mu ljudi koji to tvrde ili ne žele dobro ili su naivni kao i on. Međutim, čak i kad shvati da je bio svojeglav, on ne može potpunosti da prihvati činjenicu da se do važnijih ciljeva dolazi upornim radom, zalaganjem i odricanjem . Zbog toga će završiti u zemlji razbibriga, pretvoriti se u magarca i proći još muka pre nego što postane pravi dečak. Tek nakon što oca spasava iz čeljusti kita, Pinokio se kaje što je svojim postupcima vređao one koji su mu hteli dobro i što je doveo oca u neprilike. Svojom odlukom da se školuje i radi kako bi izdržavao oca i željom da pomogne plavoj vili kad je bila bolesna, on joj dokazuje da je rđav karakter sa početka zamenio plemenitim srcem. Iako možda nije naučio da bude poslušan, upravo je plemenito srce navelo vilu da ga pretvori u dečaka, što se vidi iz sledećeg citata: „U znak zahvalnosti za tvoje plemenito srce, praštam ti sve nestašluke koje si dosad činio. Deca koja velikodušno pomažu svojim roditeljima u siromaštvu i bolesti zaslužuju pohvalu i ljubav, iako baš ne bi mogla da posluže za primer poslušnog ponašanja. Pamet u glavu ubuduće, i bićeš srećan!“ Upravo je plemenitošću Pinokio zaslužio da postane dečak.
Iako film Pinokio iz 2019. godine ne pokazuje sve događaje koji su se desili u knjizi, scenarista je uspeo da one glavne prenese na platno. U prikazivanju lika Pinokija pokazano je kako je kroz doživljaje postepeno uviđao neke stvari, baš kao i u knjizi. Gledalac, pored likova, ima priliku da uživa u kostimografiji i scenografiji koja verodostojno oživljava Italiju tog vremena.

Diznijev Pinokio

Diznijev Pinokio odaje utisak simpatičnog i dobrodušnog deteta koje se srdačno ophodi prema svakome. Volt Dizni ga je namerno načinio takvim, jer mu se originalni Pinokio učinio previše drskim, i kao takav mu se nije dopao. On je želeo da načini junaka sa čijim manjim ili većim ispadima i nedoumicama mogu da se poistovete sva deca. Sa druge strane, Pinokio odrasle podseća kako je to biti dete, kako je teško isprva razumeti zašto nešto što je lepo deluje može da bude opasno, a nešto korisno-nezanimljivo i dosadno (ako mene pitate, dosta odraslih ni dan-danas ne razaznaje razliku između ovoga). Pinokijevi pogrešni postupci ne gledaju se uvek popreko, ne tumače se kao drskost i bezobrazluk, već kao koraci svakog deteta u spoznavanju sveta. I to je glavna prednost Diznijevog Pinokija – čini se mnogo stvarnijim, jer nas je naveo da se veselimo kad i on, da se roditeljski ljutnemo na njega kad ponovo poveruje liji i mačku, da strepimo za njegovu sudbinu, da nakratko tugujemo kad pomislimo da je sa njim svršeno i da se radujemo što je izašao na pravi put-ukratko, pobudio je u nama emocije koje možemo da razvijemo prema nama bliskim ljudima.

Dok je Kolodijev Pinokio zaslužio da postane dečak zbog toga što je drskost zamenio plemenitim srcem, Diznijev Pinokio zaslužio je ovu nagradu jer je ispunio tri vilina zahteva: bio iskren (nakon što mu je porastao nos od svih laži koje je rekao, Pinokio je obećao vili da ubuduće neće izmišljati izgovore), hrabar (kad je odlučio da spase oca od kita) i nesebičan (zamalo je izgubio život da bi spasao svog oca).

Džimini- za razliku od Kolodija koji je cvrčku u knjizi presudio gotovo na početku, mali Džimini bio je Pinokijeva savest u toku njegovog putovanja i odrastanja. Na primeru Džiminija, Volt Dizni pokazao je kako savest funkcioniše- ona je naš unutrašnji glas razuma kome je nekad teško pokoriti se, jer ne gleda svet kroz ružičaste naočare. Na primeru toga kako je Džimini u dva navrata hteo da ode od Pinokija nakon što je pomislio da mu nije potreban, Dizni pokazuje kako je i našoj savesti nekad teško da u svetu punom lažnih obećanja, sjaja i iluzija razazna da li neke stvari preuveličava, preozbiljno shvata ili, pak, vidi onakvima kakve one zaista jesu. Ipak, kao što je Džimini dobio orden jer je izveo Pinokija na pravi put, tako i čovek, kako odrasta, sve više odlučuje da sluša glas razuma.

Buratino Alekseja Tolstoja

Za razliku od prethodnih dela o Pinokiju koja su, svaka na svoj način, imala vaspitni ton, Buratino odstupa od ovog šablona. Svakako, knjiga se može čitati kao bajka u kome protagonista pobeđuje antagonistu, ali se može gledati i kao alegorija koja govori o tamošnjoj situaciji u Rusiji, a određeni junaci su odraz značajnih ličnosti toga vremena.

Govoreći o situaciji u Rusiji tog vremena, ne možemo da zaobiđemo temu pozorišta. Za razliku od prethodnih umetničkih ostvarenja o Pinokiju gde se o pozorištu govorilo pogrdno, u knjizi Alekseja Tolstoja ono zauzima posebno mesto. Treba imati u vidu kulturno-istorijski kontekst u kome se nalazila Rusija. Pozorišna umetnost krenula da cveta u Rusiji krajem devetnaestog, početkom dvadesetog veka, i u toku dvadesetog veka doživela je potpunu ekspanziju. Tad su se pojavila različita učenja o tome kako bi pozorišna predstava trebalo da izgleda i kako bi glumci trebalo da se u njoj ponašaju. Pozorišna umetnost tog vremena uticala je kasnije i na svetsku pozorišnu scenu. Između ostalog, Aleksej Tolstoj je u Parizu video pozorište lutaka koje ga je oduševilo. Svojevremeno je čak dobio molbu da pomogne uređenju trećeg lutkarskog pozorišta u Rusiji. U toku stvaralačke krize, Aleksej je želeo i da napiše komad koji bi se izvodio u takvom pozorištu. Možemo slobodno reći da se sama knjiga bavi temom umetnosti i položajem umetnika u svetu.

Stoga zlatni ključić u naslovu nije ovde slučajan- ključić je sredstvo za rešavanje zagonetke koju nam postavlja pisac. Međutim, evo još jednog iznenađenja- zlatni ključić itekako može imati veze i sa samim autorom! Naime, njegov predak, Petar Andrejevič Tolstoj, diplomata koji je služio Petru Velikom, dobio je titulu grofa. Kao grof, on i cela njegova loza dobijaju svoj grb. Na samom grbu ima mnoštvo heraldičkih simbola, ali u samom središtu grba nalazi se mali zlatni ključ. Iz tog razloga nećemo pogrešiti ako kažemo da knjiga daje ključ poimanja umetnosti i iz perspektive samog autora. Ovo će postati još jasnije malo kasnije.

Kao što je rečeno, određeni junaci bajke mogu predstavljati prototipe stvarnih ličnosti. Ovde će biti više reči o tome.
Otac Karlo- sa jedne strane, Ivan Tolstoj, unuk Alekseja Tolstoja, smatra da je preko oca Karla Aleksej želeo da opiše figuru oca koja mu je falila (majka je napustila njegovog oca), i da se iza njega krije Vološin-čovek koji je Alekseju Tolstoju pomogao da sazri kao pisac. Ipak, oca Karla možemo posmatrati i na drugi način. Ako obratimo pažnju, pisac originalne priče o Pinokiju (Karlo Kolodi) imenjak je tate Karla. Onda se ovaj čin može protumačiti kao odavanje počasti čoveku koji mu je bio inspiracija da napiše svoje delo. Sa druge strane, Aleksej je, kao što je u samom predgovoru napisao, vremenom izmislio pustolovine koje uopšte nisu postojale u originalu, a neposlušni karakter Buratina i osobine drugih junaka posmatra iz sasvim druge perspektive. Kao da svojim delom posthumno šalje poruku Kolodiju da neposlušnost nije uvek isključivo loša, da pozorište nije samo mesto za razonodu, i da se cela priča može ispričati tako da nema isključivo vaspitni ton.

Pjero- postojalo je dosta pretpostavki ko bi mogao da bude Pjero, jer su se umetnici tog vremena maskirali u Pjeroa (Vertinski, Vsevolod Mejerholjd). Ipak, bez sumnje, Pjero bi mogao biti Aleksandar Blok. Na pitanje da li je Pjero Blok, Aleksej bi se uvek nasmešio. Aleksej je revnosno čitao njegova dela, ali Blok nije bio oduševljen njegovim stvaralaštvom. Različiti pristup u stvaranju dela stvara konflikt između dva autora. Aleksej se razočarao Blokom zbog njegovog odnosa prema životu. Dok je Blok gledao tragično na život, Aleksej Tolstoj nije želeo da piše o velikim idejama i o tome je Blok svojevremeno pisao. Blok govori negativno o njegovom komadu Nasilnici, da tu nema značajnih pouka. Tolstoj je, sa druge strane, smatrao da tako ozbiljan pogled na život može da bude destruktivan po čoveka. Stoga tužni Pjero sa razlogom predstavlja Bloka.

Postoji nekoliko pretpostavki zašto bi Vsevolod Mejerholjd, značajna ličnost u formiranju ruskog pozorišta mogao da bude prototip Karabasa Barabasa, zlosutnog upravnika pozorišta. Mejerholjd je smatrao da su ljudi kao lutke, da se njima može upravljati kao lutkama. Smatrao je sebe glavnim u pozorištu, i glumci su, kao lutke, morali da mu se podčine. Upravo iz tog razloga pretpostavlja se da je u pitanju Mejerholjd. On je čak imao i svoj pseudonim-doktor Depertut. Sa druge strane, Karabas Barabas bio je doktor nauka za lutke. I sama dekoracija pozorišta Karabasa Barabasa podseća na pozorište Mejerholjda- zavese imaju figure koje plešu, devojke sa maskama, vračeve sa dugačkom bradom.

Čitajući o karakteru Buratina, zapažamo da njemu, za razliku od Pinokija, ne raste nos, da se ne pretvara u dečaka i da se njegova otvorenost (nekad čak i drskost)-ne menjaju. On ne želi da nauči lepe manire, ali, sa druge strane, pokazuje veliku hrabost i domišljatost kad je život njegovih prijatelja doveden u opasnost. Postavlja se pitanje- ko je poslužio za prototip Buratina? To može biti ni manje ni više-nego sam autor. Kad je Aleksej Tolstoj došao u Peterburg, gledali su ga kao nekoga ko je iz provincije i čija umetnost nema nikakvu vrednost. Zbog toga se on trudio da svoj status u društvu promeni, ali nikako nije u tome uspeo. Treba napomenuti da se u periodu srebrnog veka pojavili razni značajni ljudi kojima je bilo teško parirati. Ovaj period ruske umetnosti, poznat još pod nazivom srebrni vek, Aleksej je smatrao pogubnim, jer je mislio da guši čovekovo istinsko „ja“. On smatra da se ljudi kao Blok i Majakovski ne prikazuju onakvima kakvi oni zaista jesu (u pismima Ivanu Bunjinu se žalio kako Blok pravi sebi uvojke, kako Majakovski nosi žuti ženski džemper). I Buratino kao lik se u delu pojavljuje kao neko ko se ponaša prirodno i ko se ne skriva iza laži i maski. Aleksej Tolstoj se kasnije trudio da se ne uklapa u kalupe koje je nametala tamošnja kultura i intelektualna elita. Buratino stoga simboliše potpunu otvorenost u ponašanju. Iako je drzak, on želi da se bavi time što mu se dopada. Postati neko kao Buratino nije jednostavno. Najlakše je staviti masku i ponašati se kao neko drugi i glumiti pristojnost onda kad je ne bi iskazivao. Mnogo je teže živeti neposredno i govoriti istinu drugima. Aleksej želi da skine sve maske, a ispod njih se krije Buratino. Bitne su poslednje reči Buratina, kad odgovara na pitanje šta će igrati u pozorištu: „O čudaci! Pa ja ću igrati u komediji samog sebe i tako ću se proslaviti u celom svetu!“ To je svojevrstan pogled i na to kako treba da se ophodi umetnik i kakva treba da bude njegova umetnost. Umetnost koja će znati da nasmeje i umetnik koji se ne boji da pokaže svoju individualnost satkanu od svih mogućih vrlina i mana najbolji su ključ za uspeh u svetu.

Ljubav u doba kolere

Posted on by Pavle Horvat

Prošla je točno pedeset i jedna godina, četiri mjeseca i devet dana otkad se Florentino Ariza zakleo na vječnu ljubav i vjernost Fermini Dazi. No ona ga je odbila i umjesto toga se odučila udati za uglednog doktora Juvenala Urbina. U međuvremenu je život Florentina i Ferminu odveo u potpuno različitim smjerovima, no Florentinu svoju ljubavnu zakletvu nije zaboravio niti jednog jedinog dana. Sada, nakon smrti doktora Urbina, spreman ju je obnoviti i po drugi put.

U rukama nekog manje vještog pisca, ovakva bi premisa zvučala prilično pravolinijski: bila bi to priča o trijumfu čiste i vječne ljubavi nad opresivnim društvom i socijalnim konvencijama koje su Ferminu natjerale da protiv svog srca za muža uzme uglađenog doktora, a ne siromašnog poštara. No u rukama genija poput Gabriela Garcije Marqueza, ta je premisa izigrana, izobličena i skoko pa posve negirana kako bi postala predložak jednog od najvećih literatarnih klasika recentne književnosti. Niti je Florentinova ljubav čista i nevina, niti se Femina udala protiv svoje volje. A to je tek početak, jer roman zalazi duboko u naše glavne likove i intimno – zapravo i nemilosrdno u svojoj intimnosti – secira njihove ljubavne osjećaje i misli kroz više od pola stoljeća.

Upravo su likovi ti koji čine kostur ove priče, na kvaliteti čije razrade knjiga poput Ljubavi u doba kolere uspijeva ili propada. Florentino: neobična smjesa mladog Werthera i Casanove, nepopravljivi romatnik koji se dragovoljno baca u ljubav kao u žeravicu – i pritom je ponosan na ožiljke koje usput dobije. Fermina: pametna, ponosita i pragmatična žena, čiji ju je oprez i više od jednom koštao. Te doktor Urbino: cijenjeni član zajednice koji je titulu lokalnog celebritya zasluženo stekao još u svojim dvadestima, kad je sam samcat spasio grad od epidemije kolere. Cijela se knjiga može čitati kao kompleksna međuigra njihovih ličnosti, postupaka, osjećaja i misli; beskrajno bitnih u svojoj premreženosti.

Nije teško pretpostaviti koja je središnja tema romana. Ljubav u Koleri nije ona nebesko čista ljubav iz pastirskih napjeva ili viteških priča, niti je jeftina plitka ljubav iz sapunica ili šund literature. Ne, ljubav je ovdje istovremeno i velebna i prizemna, senzualna i sirova, eluzivna i sveprisutna; ujedno i veličanstvena sila koja uzdiže protagniste te daje smisao njihovim životima kao i nerješivi uteg koji ih vuče na dno, u bezdan tame i očaja. Ljubav je ovdje udvaranje, ljubav su poštovanje i zajednički interesi, ljubav je iskustvo, baš kao i strast, požuda i seks; no ljubav je isto tako i zaluđenost, ljubomora, zavist te posesivnost. Ona je temelj koje nosi kompletnu knjigu i drži ju na okupu, kolosalna sila kojoj likovi gravitiraju svojom voljom ili bez nje. Svi likovi – od Florentina i Fermine pa sve do tercijarnih likova poznanika, kolega i prolaznika istovremeno su i blagoslovljeni i prokleti njome, provodeći svoje živote tražeći je ili ju pak namjenski izbjegavajući. Sve to, te još i mnogo više predstavlja Ljubav u Ljubavi u doba kolere.

No koliko god općeprisutna bila, ona je daleko od jedine teme koju Marquez želi i zna obraditi. Djelo je prožeto vinjetama, kratkim crticama o ovom ili onom sporednom liku, odnosno ovom ili onom usputnom događaju. Naći ćete u Ljubavi bezbrojne priče o dobrim ili lošim obiteljskim odnosima, odrastanju, starosti i smrti, poslu ili umjetnosti. Te prije svega, naći ćete i komentar o društvu koje je iznjedrilo i oblikovalo samog autora. Marquezova su djela neraskidivo vezana za njegovo podrijetlo. Ni Ljubav u doba kolere ni primjerice Sto godina samoće nikada ne bi mogli nastati od strane francuskog, korejskog ili kanadskog pisca – cijela njihova srž preduboko je isprepletena s južnoameričkom kulturom i mentalitetom unutar koje je autor živio i stvarao. Kroza njih vidimo Latinsku Ameriku na prijelazu stoljeća onakvu kakvom ju je i Marquez vidio: prekrasnu zemlju napučenu ležernim ljudima, no istovremeno i prokletu zaostalošću, ostacima kolonijalizma te stalnim epidemijama i građanskim ratovima. Za čitatelja Europljanina, njegove su knjige prozor u jedan posve novi svijet – drukčiji do stupnja egzotičnosti, no najmanje jednako zanimljiv kao seting unutar kojeg se radnja odvija.

Ljubav u doba kolere jedan je od rijetkih romana koji uspijeva iskombinirati i više nego bogat sadržaj s vrlo pitkim izrazom. Marquezova je rečenica naime meka i protočna, i čitatelja lako zaintrigira (prividna) lakoća kojom je napisana i kojom se čita. Ovo je djelo koje bih preporučio svakom romantiku, i svima onima koji se tako žele osjećati. Ma zapravo preporučio bih ga i svima ostalima, koji će u Ljubavi uvijek pronaći dovoljno materijala da im nikad ne bude dosadno. Gabriel Garcia Marquez smatra se jednim od najvećih pisaca dvadesetog stoljeća, i Ljubav u doba kolere jedan je od važnijih razloga zašto.

I am not okay with this

Posted on by Lana Zlatović

„Jebi se, Sidnin dnevniče, zaista. Ovoga puta nije šala.“ –

Po stripu Charlesa Forsmana

Vredelo bi putem ovog stripa (i/ili serije, mada moram naznačiti da je adaptacija serije razblažena, a utoliko i bolja verzija stripa) osvrnuti se na poteškoće koje sa sobom nosi život jednog neiskusnog superheroja. Ili možda ipak ne superheroja, već osobe sa natprirodnim moćima, preciznije telekinezom. Tinejdžerske osobe. Naravno, ne bilo kakve tinejdzerke, već, kao i uvek suočeni smo sa večitim toposom drugačije devojke od svojih vršnjaka: slušajući andergraund muziku, ne podnoseći pola sveta i najinteresantnije – opisujući ljude po mirisu.

Često smo suočeni sa iskrivljenom realnošću posmatrajući prizore DC i Marvel superheroja, da li bi iko od nas, pod uslovom da dobijemo ekstremne super kul opasne moći, mogao tako lako da ih kontroliše ili da se pomiri sa njima? Zvuči suludo, apsurdno, ali zamislite da jednog dana otkrijete da vaša osećanja i um mogu da ubiju čoveka, i ne samo kao fraza, već zaista da ubiju čoveka. To bi bilo prilično čudno za običnu osobu koja ima klasičan život. Svakako, supermoći su kul, zar ne? Anksioznost koju to nosi sa sobom predstaviće nam Sidni, koja izgleda i dalje ne zna šta se to, kog đavola, događa. Zamislite kuću u kojoj pucaju zidovi ako dobijete napad panike, uzimajući u obzir da je taj napad panike neizbežan – tako preživljava Sid(ni) iz serijala.

 

Sidni se bori sa pubertetskim problemima, aknama na čudnim mestima, preispitivanjem sopstvene seksualnosti a uz to i sa gubitkom člana porodice dok njena majka postepeno postaje alkoholičar. Reći ćemo da je to ono što bismo nazvali „normalan život“. Pokušavajući da otkrije zašto je njen otac izvršio samoubistvo (govoriću dalje o ovoj izjavi), ona usput otkriva i mnogo toga o sebi. Prisećajući se momenata provedenih sa ocem, shvata da je vodio veliku borbu u svojoj glavi, verovatno kao posledicu rata, i počinje da sumnja da je to od njega i nasledila.

Mada, postoji jedna velika nejasnoća, ako to jeste nejasnoća. Dok nam serija govori o samoubistvu oca, strip ukazuje na to da je mlađa Sidni to učinila, uz pomoć očevog nahođenja, na njegov zahtev da ga oslobodi.

Ključni trenutak o kom nema mnogo toga da se kaže, a opet ima, jeste kako je Sid uspela ubiti, da, ubiti, Breda koji se nasilno ponašao prema njegovoj devojci, a njenoj najboljoj drugarici u koju je Sid potajno zaljubljena. Zapažamo da Sidni nije klasičan negativac, zlikovac, tačnije ona nije nikakav negativac, ona je naš protagonista i šta god da se dešava mi ostajemo uz nju i mi smo u njenim mislima, možda je zato i štitimo, a možda i jer nema ko drugi da je štiti. Takođe, imala je čvrst razlog, iako se sve desilo na tako banalan način. S druge strane, sasvim opravdano bismo mogli da je ne podnosimo.

Napomenućemo da u seriji Sid iznenadno i slučajno, pod jakim emocijama, ubija Breda pre nego što on uspe da razglasi svima šta se nalazi u njenom dnevniku. Dok je u samom stripu situacija drugačija – mogli bismo reći i da ga namerno ubija, vidimo da nešto pokušava da izvede, svesna da to može, ali ostaje misterija da li je smrt ono što je bilo njen cilj. Kada vidi Dinino (pomenuta najbolja drugarica) uplakano lice na sahrani, shvata da je ona ubica. Nema mnogo okolišanja, ubila ga je.

Možda naizgled beznačajna sitnica, ali u trenu kada u stripu ode da razgovara kod školskog, pretpostaviću, psihologa (koji joj na samom početku  i daje pomenuti dnevnik), ona joj govori da se ne vraća dok ne popravi ocenu iz matematike – možda i previše realna scena u današnjem društvu isvetu, govoreći o tome koliko se više vrednuje ocena od mentalnog zdravlja. To je još jedan korak ka Sidninoj autodestrukciji.

Iako ne bih želela da ovo zvuči ekstremno kliše, zvučaće, ali saslušajte me, okej? Sidni, pored toga što nije kompletni zlikovac, nije ni naš običan superheroj niti ikakav super niti ikakav heroj. Nikoga nije spasila, a na kraju je izvršila samoubistvo zahvaljujući sopstvenim moćima. Da li ste ikada zamislili nekoga kome su nadljudske moći tako upropastile život, na tako obično-neobičan način? Lično i iskreno, možda previše subjektivno, ću reći da je to realnost, DONEKLE. Realnost posedovanja supermoći u supernormalnom i superobičnom svetu, gde ništa ne staje, samo se nagomilava,  gde nema izlaza niti osobe koja bi mogla da vam pomogne, jer ko bi i poverovao? Izvršiti ubistvo bez zatvora je san određenih ljudi, ali ovde je presuda običnoj osobi.

Setimo se svih heroja čiji život je postao izvanredan i pretežno socijalan nakon dobijanja moći koje im služe za borbu protiv zlikovaca, dok je u realnom svetu Sidni ostala apsolutno usamljena. Njene moći su nju ubile.

Možda nam je Sidni bliža od bilo kakvog Spajdermena, jer ona ima nesavršeno ljudska osećanja, potpuno shvatljivo njena osećanja, uz um,  kontrolišu moći, jer ako pomislimo, šta je bliže supermoćima od osećanja, šta je u našoj, ljudskoj, stvarnosti jače od osećanja ljubavi, a u ovom konkretnom slučaju – mržnje? Njena mržnja ih je sve ubila, kao i nju samu.

Možda prevelika jednostavnost samog stripa sve stavlja u nezgodnu i neshvatljivu poziciju, nije nam puno toga rečeno, možda ga donekle možemo nazvati i minimalističkim stripom, birajući reči na osnovu onoga što vidimo.

Govoreći ne sasvim subjektivno, serija je mnogo bliža i privlačna gledaocu i time ne govorim o priličo lose nacrtanim likovima u stripu (što je sigurno poenta ili jednostavno lični stil autora) već o empatiji sa našim protagonistom, sa razumevanjem njenih osećanja. U jednoj jedinoj sezoni serije saznajemo da ona ne ume da kontroliše moći (99% vremena), dok u stripu deluje kao da je svesna šta radi i da to radi s namerom – što nas samim tim udaljava od saosećanja sa, pa, ubicom. Vredi napomenuti da u seriji Sidni ulazi u koštac sa mnogo više fantazijskih (?) nedaća, u šta se upliva senka koja ju prati I od koje strepi, jedino što nam ostaje je da pretpostavljamo I verujemo da je to njen otac, koji, gle čuda, poseduje supermoći, kao i ona. Nažalost, nećemo saznati da li je to on I da li Sid dobija svoju utehu I okončava usamljenost, jer je serijal otkazan od strane Netflixa, dok se u stripu konkretno tako nešto ne javlja.

Sumirajući i razabirući poruku sve do čega dolazimo je svest o mentalnim bolestima, svest o ljudima koji, po svoj prilici, nigde ne pripadaju, I svakako svest o tome da supermoći u realnom svetu nisu ono što bez razmišljanja treba da poželimo.

-Lana Zlatović