Blog

Zaljubljena februarska čitaonica

Posted on by Jovana Mitrović

Zdravo svima! Eto, Nova godine je počela, pa smo došli i do dana zaljubljenih. Nadam se da ste ga proveli uz dragu osobu, a ako ne osobu onda sigurno uz dragu i dobru knjigu. Mislim da svi znamo koliko je ljubav prema knjizi neprevaziđenja, tako da ću vam sada predstaviti nove knjige iz decembra i januara, u koje se nadam da ćete se zaljubiti.

D (Priča dva sveta) – Majkl Fajber

Slovo „D“ je nestalo iz rečnika, prvo je to Dhikila primetila u konverzaciji sa roditeljima tokom doručka, pa onda na znacima po gradu. Onda su ljudi oko nje počeli da nestaju. Međutim nakon što dobije poziv svog bivšeg profesora istorije i tu naša priča počinje. Ova priča, inspirisana Dikensonovom, priča o dva grada je ispričana jednostavnom lepotom i toplinom. Njena proslava moralne hrabrosti i slobodoumlja je moćan podsetnik ljudske sposobnosti za snagu, nadu i pravdu.

Sala puna dima – H.M. Long

Hesa je Eangi: ratnička sveštenica Boginje rata, koja je prognana zbog odluke da ne posluša naređenje da ubije jednog putnika i sada se moli za oproštaj na planini. Međutim kada pobiju sve njene ljude, Hesa, sama, odlučuje se za osvetu i kreće u potrazi za putnikom i istinom zbog koje su njeni ljudi umrli.

Brat Crveni – Adrian Selbi

Drivnu Maghoster angažuju kao zaštitu, međutim kada preživi napad ona pronađe mrtvo telo u buretu. Ubrzo shvata koliko je to telo vredno i bitno, a i ključ misterije.. koje može dovesti do pada kraljevstva. Od autora poznatog po Snakewood i Zimski put, ovo je odlična priča za ljubitelje Marka Larensa, Aberkrombija i Sapkovskog.

Stanica Persefone – Stina Liht

Stanica Persefone je zaostala planeta koju je Ujedinjena Republika Svetova uglavnom ignorisala, postaje fokus korporacije Serao-Orlov jer planeta ima nekoliko tajni koje ona žarko želi da iskoristi. Odlična space-opera za ljubitelje Mandaloriana i Cowboy Bebop.

Nadamo se sve boljem i toplijem vremenu, ja sam već umorna od hladnoće i zime, a vi? Ali su tu knjige da nam prave društvo. Pa se čitamo i sledeći mesec, sa nekim novim knjigama.

Olga Tokarčuk Ana In silazi u Donji svet

Posted on by Nataša Milić

„Kako možeš da se ne sećaš da majku svi imamo, a oca samo neki?“

Roman nobelovke Olge Tokarčuk „Ana In silazi u Donji svet“ objavljen je u Poljskoj 2006. godine. Kod domaće kritike dočekan je kao mala idejna revolucija, nova postavka za razumevanje sveta, obogaćena interesantnim formalnim rešenjima.

Sajberpank okruženje je za mene uvek interesantno rešenje, a neobične matafore i poigravanje jezikom ne kvare utisak. Zvuče veoma dobro čak i u prevodu, ne koče niti opterećuju pažnju, nego doprinose napisanom makar izražajno, ako ne i u nekom višem smislu.

Neka vas ne zavara lakoća čitanja niti mali obim ovog romana. Za dan do dva se prođe koroz njegovih sto trideset strana, tako da tek pri kraju čitalac postane svestan bogatstva koje mu je stavljeno pred noge. Kao da ga je darovala lično Inana.

Poput svih priča koje su „revolucionarne’’ ili „nove“, opasna pustolovina Ane In ima korene duboko u ovoj našoj Zemljici. Zasnovana je na jednom od najstarijih mitoloških narativa o božanstvu koje umire, tj. prolazi kroz iskušenja smrti, da bi se pobedonosno vratilo u život. U ovom slučaju, božanstvo je drevna sumerska Inana (za čitaoce romana Ana In), a rad Olge Tokarčuk, koji je sama autorka nazvala „književnom arheologijom’’ podrazumeva spajanje tekstova sa tablica ispisanih klinastim pismom sa vizijama šljašteće, užurbane i nervozne budućnosti zaboravnog ljudskog roda.

Izvorna priča o Inani ima nekoliko verzija. Kod Semita, Amorićana i Asiraca boginja je slavljena kao Ištar, a odjek njenog trijumfa nad smrću se očuvao dugo nakon nestanka gradova i hramova koje je štitila. Arapske žene, na primer, i danas izvode „ples sedam velova’’, koji nije ništa drugo nego simbol Inaninog prolaska kroz sedam kapija podzemnog sveta, iako njihovi pokreti više nemaju religijsko značenje.

Po rečima autorke, lik boginje je u najvećoj meri zasnovan na stihovima sveštenice Enheduane, koja je napisala i prva u nama znanoj istoriji potpisala književno delo – tri poeme posvećene Inani.

Ukratko, prema predanju, veličanstvena kraljica neba i zemlje, boginja ljubavi, plodnosti i seksualne ekstaze, ratnica i prosvetiteljka ljudi, „upravlja svoju misao’’ ka podzemnom svetu i odlučuje da siđe u grobnice da sretne svoju tamnu bliznakinju Ereškigal. Znajuči da je putovanje rizično i da se iz Donjeg sveta niko nije vratio, zaklinje prijateljicu Ninšubur (Ninu Šubur) da zatraži pomoć od otaca (bogova), ukoliko se u grobu zadrži duže od tri dana. Doterana i naoružana magičnim predmetima moći, Inana prolazi kroz sedam podzemnih kapija, te na svakoj, prema pravilima Donjeg sveta, ostavlja deo svog dostojanstva i moći. Pred sestru izlazi naga i nezaštićena, tako da ne uspeva da joj se suprotstavi. Podzemna gospodarica Ereškigal, ljubomorna i okrutna, pogledala je Inanu ledenim okom smrti i isisala joj svu životnu energiju, a potom je njeno telo obesila o kuku, na kjoj će ostati tri dana.

Pošto se Inana nije vratila, Ninšubur odlazi po pomoć i ta potraga postaje najuzbudljiviji deo priče, iako je ishod očekivan. Vaskrsla Inana se vraća u svet iz koga je došla ali, promenjena podzemnim iskustvom, uviđa svoje mesto i svoju izvornu moć. Ujedno, spoznaje ko joj je ostao odan, a ko je izneverio. Zanimljiva varijacija ove pobede nad smrću ogleda se u zahtevu da Inana, napustivši zemlju mrtvih, pronađe sebi zamenu. A šta može biti ravno spasenju boginje? Ko će svojim životom platiti za njen? Ispada da to može biti samo onaj kog boginja najviše voli. A ona nije jedina koja voli. Život se iskupljuje ljubavlju, ljubavlju se plaća smrt.

Zaključak poetičan i neobično moderan. Tačnije, bezvremen.

Stara priča izgleda veoma pristalo u ruhu koje joj je dala Olga Tokarčuk. Prebivalište Ane In je futuristički grad na čeličnim stubovima. Ona se ka Donjem svetu spušta mrežom liftova, vođena hologramskom mapom koja je delo bogova. Možda se neće svakom dopasti ova modernizacija. Meni se, paradoksalno, upravo na toj fantaziji zasniva uvrljivost pripovedanja. Teško je rauzmeti i ljude i bogove ako nas dele hiljade godina, bez obzira da li ih tražimo u prošlosti ili u budućnosti, a za slobodne interpretacije i maštanje, budućnost se čini prikladnija. Smeštanje priče u vreme kom zaista pripada vezalo bi pažnju za raskoš istorijskog dekora, udaljilo bi nas od simbola i verovatno bi umanjilo snagu filozofskih poruka.

A šta nam u filozofskom smislu Ana In (i preko nje Olga Tokarčuk) poručuje? Da buntovnica odgovarajućeg porekla, uz nešto duševne snage i podržana od strane pravih prijatelja može srušti korumpirani i nepravedni patrijarhalni poredak? Samo na prvi, najpovršniji pogled.

Ne poričem da ovaj roman ima angažovanu notu, sama autorka je u pogovoru nagovestila mogućnost takvog čitanja, ali sam ja sklona da vidim i nešto više od pobune sa razlogom ili bez razloga. Mit o Inani nije tako jednostavan. Ozbiljna stara priča zaslužuje dublje tumačenje. Olga Tokarčuk je više od poeme o pobuni napisala.

Ana In je umrla i oživela. Pobedila je smrt, pa može li, posle toga, imati moćnijeg neprijatelja?

U Donjem svetu se, dragovoljno, srela sa sestrom bliznakinjom, onom koja bi joj „mogla biti ogledalo kada bi ovu svetloputu malo zlostavljao, ukalajao, zacrnio joj usta i prste…’’ Nadvladala je, dakle, mračnu sebe. Nagodila se, donekle, ali se, što je najvažnije, iz mrtvih vratila. Za boga, i pogotovo za čoveka, ne može biti većeg trijumfa.

Sa druge strane, ne može se poreći da je žensko božanstvo u našoj kulturi prinuđeno da deluje iz podzemlja, sa periferije zvaničnih kultova, iz nesvesnog i teško dostupnog, tako da se samo povremeno nasluti sila kojom raspolaže.

Kao da smo zaboravili da, pored oca, imamo i majku, baš svako od nas.

Hodočasnici

Posted on by Ranko Trifković

Računarske igre još dokazuju da su umetnost ili bar deo umetnosti. No, u slučaju češkog studija Amanita Design, tu nema sumnje. Oni su tvorci igara kao što su Mašinarium (Machinarium), Botanikula (Botanicula), te Samorost.

Ako za njih niste čuli, posredi je veoma mali i veoma plodan studio koji je posvećen stvaranju igara od kojih ne možete očekivati išta uobičajeno. Pripovedaju nežno i duhovito, kao da zaista stupate u bajku. Pripovedaju hrabro i premda se oslanjaju na tradiciju umetničkog izraza (igre im grafički deluju kao stranice ilustrovanih bajki, umetničkih crtaća ili naivna umetnost), veoma vešto pružaju nove sadržaje kroz nove tehnologije.

Osim grafike, specifičnost ovog studija jeste obraćanje pažnje na zvuk i muziku. Premda je poznata moć muzike, u igrama je još tretirana kao usputna, dopunska umetnost koja ne utiče presudno na atmosferu osim stereotipnih ritmičkih i melodijskih iskustava iz filma. Amanita i u tom smislu donosi tradiciju u novo doba, jer je zvučna kulisa i više od pratnje, a zvuci deo duhovitosti igre. 

Sve ovo vredi i za Hodočasnike, igru koju su objavili na jesen 2019. godine, a tu skoro doneli i na mobilne telefone. Kroz zabavan i jednostavan igrokaz koji podseća na narodne priče, doznajemo da su se čovečuljak, harambaša, pop i baba kockali sa đavolom. Razume se, đavo je odneo šalu i orobio ih, pa se skup razilazi praćen cerekanjem vraga i tugovanjem družine. 

Čovečuljak se nalazi u šumi, a put mu je preprečio harambaša kojem duguje kuvane krompire. Igrač odabira bajkovite lokacije, na kojima postavlja kartice koje predstavljaju likove i predmete. Tako čovečuljak brzo nalazi kazan na logorištu, krompire podno brda i reku na kojoj tužni splavar drema. Jednostavnim odabirom kartica i rasporedom odigravanja odvijaju se komične, ali i setne scene. Svaka kao da je otelotvorenje narodnih priča, bajki i pošalica.

Razume se, način igre je više nego jasan, a zadaci prilično intuitivni. Prateći scene divnom muzikom narodnog orkestra kojim dominira harmonika, likovi proizvode sjajne glasove koji se ponegde čuju kao češki jezik, ali svojom uverljivom glasovnom glumom i toplinom prevazilaze jezičke barijere. Stoga je jasno kada ste uspeli, a kada niste. Jasno je i šta treba uraditi, a tamo gde nije očekuje vas veselje u pokušajima i pogreškama. Različiti likovi imaju ponešto različite interakcije, pa će tako Đavo (ukoliko vam se pridruži) pozdraviti svog kolegu, vodenog demona, dok će Čovečuljak u vodi videti priliku da upeca ribu. Baba je prosjak i odlična u pokušajima da iskamči sitne predmete od drugih likova, dok je harambaša snažan (a i princezi se dopada, baš kao što razbojniku iz bajke i priliči).

No, priča ne sledi stereotipe, pa pruža priliku i za iznenađenje i za smeh. A budući da se priča odvija na mnoštvu lokacija, po onom redosledu koji logika, ali i igračev naum određuje, postoji mnogo prostora za ponovno igranje, proigravanje, te poigravanje. Svaki put kada otkrijete novu scenu, dobijate i jednu od karti iz špila, pa je i to dodatni izazov ove igre.

I sami autori igre nas pozivaju, ne da igru pobedimo ili pređemo, već da se sa njom igramo i poigravamo. Naravno, igra pruža i slatke muke izazova, jer već negde od trećine postaje sve teže osmisliti kako otključati nove interakcije, gde naći nove likove i kako pomiriti pticu šarenicu i njenog tužnog prijatelja splavara.

S obzirom na to da je igra pogodna i za najmlađe, te da predstavlja pravu pravcatu interaktivnu bajku, cena od 5 evra je zaista smešna, te nemojte propustiti Hodočasnike.

 

 

Sistemi srušene realnosti

Posted on by Vanja Savić

Prebirajući između dosta ideja, nabasao sam na ovu koju inicijalno nijesam želio da formiram kao zaseban tekst. Međutim reakcije ljudi, na koje čak i antisocijalna duša poput moje nenamjerno nabasa, su me navele da promislim o ovoj temi na način na koji ću je predstaviti, a to je, mjesto izuzetnog u svijetu koji je zadovoljan osrednjim (da ne koristim „teže“ riječi).

Malo malo pa smo suočeni ne sa promišljanjem drugih, već otvorenim stavovima koji se propagiraju na vrlo demokratski osion način. Ako data tvrdnja ima dovoljno glasnih istomišljenika spremnih na ignorisanje činjenica, opstruiranje izrečenog i pokušaje posramljivanja neistomišljenika, (mada uopšte ne mora da ih bude dovoljno da formiraju stav suštinske većine) stvoriće se percepcija da je to mišljenje, kakvo god ono bilo naravno, tačno. Bilo da se radi o kvalitetu proizvoda u marketu, ocjeni rada Ministarsva sporta i kulture, kvalitetu umjetničkog djela ili percepciji dešavanja u svijetu, svaka od ovih i ostalih svih oblasti promišljanja koje vam mogu pasti na um, imaju svoje heroje podražavanja i nemezise manjinske kritike. Mjesto (koje nerijetko nedostaje za mnoge) koje vam pripada u tim hijerarhijama, sem ako nijeste u prvim redovima ideološke podrške, je ona apstinenta i tihog prećutnog odobravanja izrečenog (jer ako ne reagujete mora da odobravate ili se tako reklo). Zašto ovo kažem? Jer je temeljna osnova komunikacije izgubljena, naročito one konstruktivne i jer se, naročito u ovom ludom dobu (Gle, stav!), svaki interes (bilo da je vaš lični, bilo da je u ime spasenja prirode date stvari) koji ne odgovara dominantnom narativu gasi i kritikuje…

Neko će primijetiti da sam prilično neodređen kada je tematika u pitanju, i svakako ste u pravu, namjerno jesam. Jer tema ovog teksta nije odnos prema konkretnom pitanju (a tek koliko je muke potrebno dok odredjena situacija dobije taj status) već odnos prema svim pitanjima, načini na koji im pristupamo i pravda (ili nepravda) koju činimo tim pitanjima našim činjenjem ili nečinjenjem. Nevezano gdje odete primijetićete ljude koji su prezadavoljni i oni koji apsolutno to nijesu u vezi svakog aspekta života (što naravno varira od preferenci svake individue ponaosob). Jedan sistemski obrazac u kome dominiraju pobjedici percipiranih stavova i oni drugi koji u zapećku čekaju svoju priliku da „se čuju“. Nije se zaludu reklo da „dva loša ubiše Miloša“, pa tako i ovdje, kada god se neka ideja predstavi javnosti ili čak i u unutrašnjoj komunikaciji primijetićete da postoje tri načina pristupa a to su:

1. Da imate „pozitivan“ stav o temi, bilo da je u pitanju blaga podrška ili ona puna srčana koja će vas navesti na krstaški pohod protiv svakog neistomišljenika.

2. Da imate „negativan“ stav o temi, koji opet može da varira od blage kritike, do one koja vas navodi da isučete sablju i krenete u boj protiv onog koji se „usudio“.

3. I treći, da nemate stav (makar zavnično), jer prosto ili vas ne zanima taj aspekt realnosti ili ne želite da polemišete sa ljudima o njima ili sasvim prosto jer vam je draži unutrašnji mir u odnosu na Sizifovski posao diskutovanja sa onima koji su „uvijek u pravu“.

Naravno, željeli mi svi pojedinačno da priznamo to ili ne (a cilj ovoga teksta je stvaranje lične svijesti o tome, ne usaglašavanje sa autorom) svijet u svom tematskom totalu ima svoj pravac, kome ni najveći ljubitelj mejnstrim kulture nažalost ne može svojim rektalnim alpinizmom da se primakne dovoljno (Sizifovski posao) da ne mora više da trči za njim. Biti kiptava navijačica ima smisla samo do trenutka dok „utakmica“ traje, a malo ljudi promišlja dalje od terena i šta čeka jednako i gledaoce i učesnike nakon što se svijetla ugase. Stoga i ne čudi fraza starih iz prošlosti: Posle mene ako će i Sunce u more! Zanimljivo da je to iskazano, jer gle čuda, čini se da će se baš to i dogoditi…

Fantastično? Šta to bješe?

Ponekad se zapitam gdje je nestala čovjekova potreba da zna? Radoznalost? Ne u smislu da pogleda ili iščita nešto do kraja, osjeti novi promovisani ukus kafe ili ode na ljetovanje na Tajland. Ne to. Mislim na potrebu da se odrede tačne granice naše pojedinačne kompetencije i da se traga za prostorima iza njih. Misija da se uvijek ide dalje od „cilja“, da se traži još u spoznajnom smislu? Da se gradi ne samo više i bolje za sebe duhovno već i za svijet oko sebe, jedna skromnost spoznaje da nijesmo svemogući i sveznajući, neročito ne ako imamo iza sebe par pišljivih stranica hartije koje nas navodno čine „boljim“ od ostalih. I onda pogledam?

Svijet čija je osovina uspostavljena na dobrom osjećaju, ne onom koji proizilazi iz svjesnosti i pređenog puta, nedaća, patnje i zahvalnosti jer se spoznao total komedije i tragedije postojanja, već onaj drugi, uspostavljen na hedonizmu, prolaznim zadovoljstvima i sveopštoj zavisnosti od svega i svačega, potrebi da kao u nekoj areni tapšemo jedni druge u samozadovoljnom klinču da smo nešto postigli kad iskreno, onaj svijet čiji smo navodni dio, bez obzira na sve naše „pobjede“ je samo dalje i dalje. Zaboravljaju se težnje i vrijednosti prošlih vremena, gdje svaka nova generacija smatra da ako upotrijebi dovoljno šok prikaza ili prezrivo zapljune istoriju će se uzdići malo iz lokve u kojoj se doslovno svi dave, zaboravljajući na svoju konačnost u svakom smislu.

Evo jedne observacije. Pitate li ljude iz pedestih godina prethodnog vijeka, ne dalje u prošlosti, hoće li budućnost pružiti putovanja po svemiru, više fer i human život za sve, mnogi i daleko više od one demokratske većine bi vam se zakleli da vjeruju da hoće. A opet nijesu u to vjerovali jer su željeli, vjerovali su (kao i cijela istorija čovječanstva prije toga) jer su morali, jer biti osuđen na jedan izvjestan potrošan život u kome percepcija značaja vašeg postojanja počiva na premisi: Use, nase i podase, ne znači ništa. Besmisleno je… Da li je to krajnji domet jednog života, eto pitanja? Da u trenutku kada budete ispuštali pepeljavu dušu ćete zaključiti da se konzumirali toliko i toliko, takstaivno na listi ostavljajući iza sebe tonažu izlučevina? Da ste doprinijeli tome i tome, promociji toga i toga, kada ste opet iza svog vijeka ostavili, svi pojedinačino a opet kolektivno jedan beznadežniji svijet, još više proziran nego kada ste mu se priključili? I da, ogradiću se ovdje da je još i Volter ironično pisao kako je ovo „najbolji od svih svjetova“, tako da prostite ako stav da sve ode niz slivnik ne odgovara vašoj demokratskoj percepciji, niti je to konačno moja, ali ovdje se ne radi o mišljenju pojedinačno, već kako se pristupa komunikaciji o vrijednosti svijeta uopšte. Gdje su nestala naša maštanja da postoji nešto više (Somewhere over the rainbow…).

Detereminizam vs Slobodna volja

Nije teško zaključiti kako smo došli ovdje. Naime, lako je uočiti, teško je otvoreno priznati. Razlog je što nemamo dovoljno vjere. I ne mislim samo u religioznom smislu, već u svakom. Ne vjerujemo u ljude kojima smo okruženi (naročito ne u širem smislu) jer smo vidjeli kakvi mogu biti, ne vjerujemo u svijet koji smo naslijedili, institucije, izabranike, ideale. A još manje od svega drugog vjerujemo u iskupljenje i pojedinaca i čovječanstva uopšte. Postali smo planeta kojoj je malo šta sveto i u kome vrlo mali broj pojedinaca se usuđuje da mašta makar polu-svjesno o potencijalu (sada već izvjesno izgubljenom) ljudi. Jedan populus kome je laž i iskrivljenost prikaza mnogo “bliža” nego priznanje ograničenosti ili ni dao Bog ranjivosti. Mnogo je lakše podsmjehnuti se nekom ko vjeruje u vanzemaljce, bebi Jodu, silu ili ako ne vjeruje u propagandu oko skorašnjih dešavanja u svijetu i najboljim namjerama bogatih feudalaca. Ne, ne. Aktivno ukazati da je manipulacija kao društvena pojava postojala od kad je i čovječanstva neće proizvesti ni približno reakciju kao kada ćete navesti konkretne domete te manipulacije.

 

Pitajte bilo kog naivnog zemljanina misli li da su predstavnici vlada njihovih država istiniti i časni ljudi i da se sve radi po zakonu i pravdi i nećete naći nikoga, čak ni onog alpinistu, da će to potvrditi u potpunosti. Čak i on ima neku babu ili tetku što su ostale oštećene u toj i toj situaciji. Znači korupcija i laž postoji. I mnogi, ogromna većina, će zaključiti kako se krade i ubija, kako se vrše najgori i najzlobniji zločini (Epstin se nije ubio!) kroz istoriju od strane vlastodržaca prema građanima i niko to neće sporiti. Ne, ne! To je sve tačno! Ali pomenite kako postoji nešto što prevazilazi okvire uobičajenog zla, makar na prvi pogled, i eto observacije da ste zagovornik teorija zavjere. U jednom od mnogih postova gdje „pametni“ postovima punim katarze proslavljaju deterministički oblik svojih jadnih sudbina oivičenih izjavama „boljih“ od sebe, nijesam mogao da ne osjetim izuzetnu žalost nad sudbinom čojvečanstva, zaista jesam. Što ne znači da je sve u opštem društvenom diskursu istinito, stepenicu više ipak čine ljudi koji su spremni da postave pitanje i zatraže konkretan odgovor, tamo gdje se podrazumijeva da na svako „Zašto?“ automatski se nastavlja „Zato!“. Mnogi će se sjetiti svjedočanstava iz koncentracionih logora gdje su ljude uvodili u iste uz prijatne zvuke orkestra, ne bi li time smanjili otpor žrtava. I šta mislite kako je tretirana osoba koja je kilometar dalje iznijela tu primjedbu među saputnicima koji su bili ubijeđeni da ih tamo ne čeka gasna komora? Ili možda činjenica da su i Pentagon i Nasa prije par mjeseci objavili snimke „NLO“ letjelica? No comment? Zaista? Možda projekat MK ultra? Ništa?

Ipak, ovo je simbol mnogo veće pošasti, koja je zaposjela duše „običnog“ svijeta. A ta pošast je sasvim jednostavno već sada nedostatak svijesti o fantastičnom. Kada je Čarls Darvin ujahao u „naučni“ sistem svojim djelom, i kasnije na njemu se razvila cijela ideologija koja je kao i u religiji počivala na vjernom kakofonijskom ponavljanju mantre kako su ljudi samo proizvod kosmičkog zapljuvavanja inicijalne čorbe, malo je ko uzimao u obzir kakve će posledice sve to da ostavi vijek i po kasnije, naročito kada se institucionalno odstrane neistomišljenici iz obrazovanja i još više kada kompletan kulturni i socijalni aspekt svijeta se počne krčkati u tom loncu, u kome smo svi samo gomila životinja usredsređenih na isto takvo ponašanje. Ljudi, u beznađu, sve više opkoljeni svijetom koji ne mogu da kontrolišu počeli su prvo da sumnjaju, ne samo u postojanje kosmičke pravde već i one druge, za koju se čovjek na zemlji može izboriti. Mnogi koji su smatrali industrijsko doba konačnim korakom tranzicije iz sakralnog u sekularni svijet, iznenadili su se kada su uočili da „vrli novi svijet“ ne počiva na „prevaziđenim“ vrlinama iz prošlosti, već da se nalazi u pauzi između dva obroka novog kapitalističkog sistema u kom svi imaju „priliku“ (da konzumiraju i budu konzumirani naravno).

Siroti Truman

Sjetim se scene iz filma „Trumanov šou“ gdje protagonista iskaže da želi da bude veliki istraživač poput Magelana i kako mu profesorica odgovori kako je zakasnio, da je sve već otkriveno… Ako oduzmete svu misteriju iz života, fantastične koncepte istorije, šta nam ostaje? Eho komore gdje je vrhunac dana to što smo ućutkali nekog ko se nije usaglasio sa nama? Nada da ćemo sjutra da učinimo isto? Rad za prosječnu platu i možda ljetovanje svake druge ili treće godine? Kupovanje na sniženje i maštanje o uštedi do novog sniženja nadajući se da nikakav novi trošak neće iskočiti da nam udari na budžet? Adaptacije i adaptacije starih prežvakanih ideja gdje se novi poredak igra sa polovima i rasama a publika u beznađu sve to ždere samo da ne bi pogledala sopstvenu nemoć u ogledalo? Činjenica da životi svih nas zavise od tamo nekog nevidljivog digitalnog brojčanika koji sasvim iluzorno objavljuje: Danas imate, sjutra nemate!

 

I sve to uz otkucavanje onog ličnog sata koji nam svakog dana objavi: Stariji si još jedan dan! A sad nazad u kolotečinu i apatiju! I kad neko postavlja pitanja o prirodi svijeta, onome što je „svima“ navodno tako očigledno, jer neznanje i nemoć priziva to isto, ne kritkuje se taj jer je pitao nešto van pameti, kritikuje se jer se usudio da poremeti onaj teritorijalni mjehur samozadovoljnosti kog malodušni ne žele da se odreknu. Jer šta ako život nije samo „čajnik i šolja“? Šta ako ima više? A opet, kako sam naveo na početku, sada je to sve nebitno. Već neko vrijeme je prošao trenutak kada su ljudi globalno mogli nešto da promijene. Ako se iko pita do koje smo mjere slabi kao vrsta ne morate ići dalje od ove godine da vidite kako jedna vještački indukovana kriza (čak i da je sve doslovno tačno što se objavljuje) može da demokratski ubijedi planetu da nema od čega da živi i da su sve one slobode za koje se čovječanstvo vjekovima borilo (sve one vjekove kojih se sada odričemo) apsolutno vrijedne ukidanja ne bi li spriječili smrt (kao da inače ne umiremo svakog dana). Življenje po svaku cijenu (a dobar dio ljudi živi baš tako) nije dovoljna vrijednost da je svako plati. I kada ulazimo u komunikaciju sa onima o kojima ne znamo ništa, valja imati u vidu granice naše spoznaje i domete jednog ograničenog života. Nekima se životi okreću oko mundanog nekima ne, nije ni važno ultimativno. Svi smo kolektivno jednako nemoćni, kako se i vidi, ali dok čekamo razrešenje naših života (bez našeg učešća) sa malo autonomije nad njima ipak treba imati u vidu da biti skroman i otvoren za nepoznato je ipak bolje (Gle, još jedan stav!) nego biti bahati nezadovoljni internet ratnik svjestan svog klimaksa i svih onih trenutaka kada ga je nemoć natjerala na kompromis sa sistemom…

Glupima nije potrebno više, a „pametni“ samo neka nastave gdje su stali. Više nego dobro vidimo koliko su odmakli od ostalih…

Treš-fantastika prošloga veka koju je nemoguće ne voleti

Posted on by Maša Perić

Fantastika predstavlja zahtevan žanr za filmsko stvaralaštvo, a kada su tvorci drugog remek-dela ograničeni sredstvima, idejama i saradnicima, to je odmah uočljivo. Bilo kako bilo, ne moraju svi loše snimljeni filmovi otići na otpadi, neki od njih su vredni ponovnog gledanja, a neki su dobili čak i kultni status. Odlučih zato da se podsetimo „fantastičnog kinematografskog smeća“ prošlog stoleća, kako bismo još više zavoleli naučnu fantastiku.

Robot Monster (1953)

Svako može uvrediti umetnika, a autor fantastičnog horora Robot Monster, Fil Taker, ni slutio nije da će kritičari razbiti njegovu kasetu u paramparčad. Da, slika, snimljena za samo 4 dana i 16 hiljada dolara, izgledala je nevešto i šarlatanski čak i u to vreme, ali publici se to dopalo i sa tako skromnim budžetom Robot je na blagajnama zaradio preko milion dolara. Javnost je zamoljena da brine zbog skromnih ostataka čovečanstva koja se suprotstavljaju invaziji vanzemaljaca – iz nekog razloga gorila u ronilačkoj kacigi terorisala je Zemljane.

Fire Maidens from Outer Space (1956)

Pedesete godine prošloga stoleća predstavljale su period procvata svemirske fantastike, ali nisu sva ostvarenja ovoga perioda bila prihvaćena sa oduševljenjem. Na primer, avanturistički film Fire Maidens from Outer Space osvojio je nagradu za jedan od najgorih fimova u istoriji kinematografije, mada su njegovi tvorci pokušali da zadive javnost. Njihova priča o zemaljskim astronautima, koji su na jednom od Jupiterovih meseca otkrili potomke drevnih Atlantiđana, praćena je prikazima atraktivnih devojaka u uskim odelima. Istina, kartonski ukrasi su bili korišćeni kao pozadina – što je sve i pokvarilo.

Plan 9 from Outer Space/ Grave Robbers from Outer Space (1959)

Treš-fantastika je dobila svoje posebno mesto pojavom ovog filmskog ostvarenja, snimljenog u neverovatnim uslovima u režiji Eda Vuda mlađeg. Zaplet prikazuje kako vanzemaljci, zabrinuti zbog toga što čovečanstvo namerava izraditi oružje Sudnjeg dana kojim može uništiti univerzum, pokreću tzv. Plan 9, odnosno masovno oživljavanje mrtvaca koji će kao zombiji (u filmu nazvani gulovima) napadati ljude. Kako bi dobili novac za snimanje, autori su morali proći obred krštenja. Glavni glumac filma umro je kada je snimljeno svega 10 minuta od ukupnog filma. Postavka i rekviziti za snimanje su kupljeni u prodavnicama igračaka, a prva projekcija je održana tri godine nakon snimanja. Ako uzmemo u obzir sav prethodno naveden jad, Plan 9 zaslužuje ovacije i poštovanje, a ne prezir.

The Beast of Yucca Flats (1961)

Svojim fantastičnim hororom The Beast of Yucca Flats režiser Koleman Frensis želeo je upozoriti čovečanstvo na strahote nekontrolisanog rasta broja nuklearnih testiranja, ali se ispostavilo da je film grubo snimljen te nije mogao biti pogodna propagandna horor priča. Glavni lik u gilmu je sovjetski naučnik, koji je, špijuniravši američka ispitivanja, ušao u zonu zračenja i pretvorio se u čudovište. Niskobudžetni film bez umetničke vrednosti, ipak vredan gledanja, jer je uvek zanimljivo gledati Ruse u ovakvim komadima.

The Madmen of Mandoras (1963)

Činjenica je da je u početku The Madmen of Mandoras bio televizijski kratak film, koji su studenti snimili za 20 minuta prema vlastitoj priči i sa sopstvenom vizijom. Ispostavilo se da je u pitanju priča o neo-nacistima, koji su pokušali da vrade Treći rajh pomoću otete i oživele Hitlerove glave. Jednostavno je nemoguće snimiti nešto luđe i lošije, a film s razlogom ima 0% pristalica na portalu Rotten Tomatoes, iako izgleda zanimljivo.

The Creeping Terror (1964)

Tvorac fantastičnog filma The Creeping Terror Vik Sevidž, toliko je bio opsednut svojim projektom da ga nisu mogli zaustaviti nedostatak profesionalne audio-opreme, mogući dugovi glumcima ili svađa sa majstorom specijalnih efekata uoči početka snimanja. Kao rezultat toga, umesto dijaloga, gledaoci mogu čuti vojsover, sletanje NLO-a je nastalo od snimaka poletanja rakete, lansiranih u suprotnom smeru, a čudovište prikazuju ljudi prekriveni vunenim tepihom. Premda je premijera filma doživela veliki neuspeh, mnogo godina kasnije je ovo ostvarenje prepoznato kao kultno.

Zaat (1971)

Kada se jedan od kritičara koji je gledao Zaat našalio da je „ovo možda najbolji film o somu-mutantu“, nije se ogrešio o istinu, jer je pitanje da li se iko može setiti drugih filmova o mutiranim ribama. Drugo je to što je sam snimak toliko smešan, a monstruozan tek toliko da izgleda kao čudan umetnički komad, a ne samo smeće. Glavni junak je naučink koji odlučuje da se osveti svojim podrugljivim kolegama na najluđi način: transformiše se u soma i ide da ubija.

Dünyayı Kurtaran Adam (1982)

Turska je pravila jeftine i smešne kopije holivudskih hitova pre nego što je to postalo moderno. Dakle, film Dünyayı Kurtaran Adam nije slučajno nazvan Turski ratovi zvezda. Režiser Četin Inanč ukrao je Lukasu ne samo detalje zapleta, već i nekoliko scena kako bi ukrasio svoje delo. Pored ovoga, fragmenti iz desetak drugih filmova su bili uključeni u film, što je od specijaliteta napravilo bućkuriš. Samo dve decenije nakon što je film ugledao svetlost dana, publika je ovaj neobični projekat procenila kao komad od istinske vrednosti – film je stekao kultni status i (čak!) dobio i nastavak.

Howard The Duck (1986)

Kad već pričamo o Džoržu Lukasu, valjalo bi se podsetiti i njegovih izvanrednih neuspeha. LucasFilm je potrošio dva miliona dolara za kreiranje pačijeg kostima za glavnog junaka fantastičnog filma Howard The Duck, zatim još 35 miliona je uloženo na samo snimanje i iznajmljivaje. No, bez obzira na ova ulaganja, Lukas nije mogao da izdvoji dovoljno novca za ovaj projekat, a publika i kritičari su Hauarda našli za veoma neprijatno i antipatično stvorenje. Ugled junaka stripa spasili su Marvelovi filmovi, kojima se Patak Hauard vratio nakon trideset godina.

Highlander II: The Quickening (1991)

Da se neko na svetu pobrinuo za sastavljanje vrha najgorih nastavaka u istoriji, onda bi nastavak kultnog Gorštaka bio rangiran ne samo među prvih deset, već i postavljen na pijedestal srama. Autori filma Highlander 2 u film su ugurali vanzemaljce, ekološku katastrofu, zle korporacije i lasere – pravi kraljevski odsjaj treš-fantastike. Nije iznenađujuće što je tada film propao na blagajnama i što je sramotno prognan iz kanona, ali danas izgleda krajnje zanimljivo (verovatno zahvaljujući uvek pozitivnom i šarmantnom Šonu Koneriju).

Čudovište spasava svet bajki

Posted on by Kristijan Šarac

 

ŽANR: dečija fantastika / bajka
IZDAVAČ ZA REGION: Čarobna knjiga
ORIGINALNI NAZIV: The Ickabog
AUTORKA: Džoana Ketlin Rouling
PREVODIOCI: Vesna Roganović i Draško Roganović
ZEMLJA: Škotska
GODINA IZDAVANJA: 2020.
OCENA:

Čarobna knjiga je izdavač koji je oživeo našu strip scenu. Ali oni nisu samo strip izdavač, mnogo ulažu i u druge grane izdavaštva. Ponajviše se angažuju u fantastici i nama bliskim žanrovima.

Pandemija je izmenila lice sveta, mnoga shvatanja, pa i izdavaštva. Upravo je knjiga o kojoj pišem vrsta izrođena iz tog novog, čudnog sveta. Naime, proslavljena autorka je, da bi popunila vreme mališanima širom sveta u vreme izolacije, podigla na internet bajku koju je pisala za svoju decu. I ne samo to, objavila je crtački konkurs za klince, a izabrani crteži bi išli u knjigu kada jednom izađe u štampanom obliku. Gest za svaku pohvalu.

No, gest i brza reakcija Čarobne knjige je za još veću pohvalu. Prepoznali su momenat za stvaranje novih čitalaca. Toliko neophodna nova, sveža čitalačka krv, možda je upravo ovom knjigom privučena. Sudeći po ilustracijama unutar priče, jeste. Mali ilustratori Srbije su divno ukrasili knjigu svojim rukotvorinama. Tako pokazujući da mobilni telefoni i igračke konzole ipak ne mogu i neće ugušiti umetnički i čitalački žar rasplamsan u grudima jedne nove generacije, koja će nadamo se biti i novi talas srpske fantastike.

Džoana Ketlin Rouling – autorka dečijeg serijala Hari Poter i tri dodatne knjige iz sveta mladog čarobnjaka Fantastične zveri i gde ih naći, Kvidič kroz vekove i Pripovesti barda Bidla. Kao i knjiga adaptirana u pozorišnu predstavu Hari Poter i ukleto dete, u kojoj su junaci odrasli. A tu je knjiga za odrasle Upražnjeno mesto. Potom pod pseudonimom Robert Galbrejt objavljuje serijal Kormoran koji trenutno čini pet krimi romana.

Kako to obično biva u bajkama, sve počinje u zemlji punoj sreće i imaštine. Izobiljska je jedna takva prosperitetna država, sve dok je ne preuzmu dva zločinačka lorda lažima i smicalicama, i posebno zlim rabotama. Junaci Dejzi i Bert su deca koja trpe zbog poduhvata lordova i uticaja njihovih radnji na njihove roditelje. Unesrećeni junaci i cela zemlja su u strahu od izmišljenog čudovišta (još jedan vrli plan zloća). Ali deca odrastaju, a i čudovišta su stvarna bogami. A nisu uvek čudovišta ona koja su zla. Upravo to će se pokazati i ovde, ali kako i na koji naći će se vratiti sreća i harmonija u zemlju Izobiljsku neću otkriti. Deco, neka vam roditelji čitaju, ili još bolje, naučite sami i otkrijte kako su lordovi dolijali.

Ova knjiga je bila nešto lako i lepo za mene da me opusti nakon silnih nekih nedaća uobičajenih za život odraslih. Za decu, sa druge strane, ona je puna poruka i pouka, većih i manjih. Što je u neku ruku upravo ono što jedna bajka treba da ima. Mladi čitaoci treba da mogu da se nauče moralnim vrednostima kroz priču. Ipak, najveća vrednost ove knjige je što postoji, postoji i na našem jeziku, stvarajući novu generaciju koja će vam sutra pisati o svim ovim fantastičnim svetovima o kojima vam mi danas pišemo. Postoje neke sitne mane lektorske prirode, jer se ne pegla toliko engleski način pisanja i konstrukcija, ali to je u ovom slučaju sitnica. Tome doprinosi izuzetno dobar prevod.

Radujem se što smo ušli u novu godinu i da mi je ovo prvi tekst u njoj i prvi tekst sa novim logom sajta. Red je da vam poželim hiljade stripova, knjiga, novca na bacanje, ljubavi za razbacivanje, zdravlja za neoset i da vas Ikabog čuva cele 2021. godine. A što se nas tiče, želim nam hiljade tekstova i da nas čitate, jer smo tu zbog vas.

LEGENDA O GALAKTIČKIM HEROJIMA: ANALIZA EPIZODA 27-30

Posted on by Pavle Horvat

Nakon sveopćeg kuršlusa proteklih epizoda, poslije silnih ubojstava, spletki, izdaja i prevrata – epizode 27-30 djeluju kao umirujući, breather dio LOGH-a. Jer nakon straha, adrenalina i suza što smo ih isplakali, valjda smo zaslužili svojevrsni povratak u normalu, koji nas pomalo uvodi u nove zaplete i polagano upoznaje s novim likovima.

Osvrt možemo započinjeti s analizom prvih dvaju epizoda, koje suštinski ne pomiču radnju prema naprijed, već prvenstveno služe uvođenju dosad-manje-bitnih likova u priču na velika vrata, kao svojevrsna najava značajnije uloge koju će odsad imati u seriji. Na Alijansinoj strani to je svakako Julian Minci, Yangov štićenik i novopečeni vojnik. Dosad smo ga imali prilike upoznati isključivo kroz prizmu samog Yanga, no ovo je prvi put da se Julian nalazi u prvom planu radnje. I za prvi put, Julian je ostavio i više nego dobar dojam – hrabro se boreći u bici, ne gubeći glavu u opasnim situacijama i čak bivajući promoviranim na temelju svojih ratnih zasluga. Generalno djeluje kao sposoban mladić koji bi vjerojatno uspio u svemu čega se prihvati.

Na carskoj strani, pak, imamo admirale Mittermeyere i Reuentala – dvojicu najboljih prijatelja dijametralno suprotnih karaktera. Mittermeyer je možda i najbliži nekom idealnom klišeju heroja: pošten, iskren i sposoban, sretno oženjen za svoju mladenačku ljubav, pučanin koji se meritokratski uspeo do samog vrha inače klasno vrlo segregiranog carstva. Reuental, s druge strane, je bajronovski lik kojem su prijateljstvo s Mittermeyerom i odanost Reinhardu jedine stalne točke njegovog inače vrlo nestabilnog života. Ambiciozan, kulerski samouvjeren i vrlo vješt u svom poslu; no također i s cijelom vojskom skrivenih frustracija i potisnutih emocija – Reuental na trenutke djeluje kao klon Jamesa Bonda magično prebačen u svijet LOGH-a.

Glavni pomak u radnji ovih inače relativno mirnih epizoda predstavlja Reinhardov amciozni plan o postavljanju motora na dotad nepomičnu svemirsku tvrđavu kako bi ju pretvorio u divovski brod kojim će konačno moći napasti dotad neosvojivi Iserlohn. S praktične strane, ovaj je plan već u startu prikazan kao sumnjiv: dovoljno je vidjeti da troje najsposobnijih Reinhardovih podređenih (Mittermeyer, Reuental i Hilda) iskazuju nemale rezervacije glede njegove ideje i realizacije. Istovremeno, ovaj plan nam pruža odličan uvid u Reinhardov karakter: radi se o čovjeku velikih zamisli i ogromne snage volje koji jednostavno ne može mirno sjediti na mjestu. Stalno ga goni nekekva demonska želja da se sam sebi dokaže realizacijom još jednog ključnog projekta ili pobjeđivanjem sljedećeg neprijatelja u nizu. Sponzoriranje razvoja tehnološkog čuda kako bi mu ono dalo dovoljno moći da pobijedi svog najvećeg rivala Yanga mora da mu je došlo kao naručeno.

Glavnim komandantom cijele operacije imenovan je admiral Kempff, s admiralom Müllerom kao zamjenikom. Mora da nisam jedini kojeg Kempffov lik ispunjava nelagodom: pošten i sposoban, sretno oženjen, obožava svoju djecu, uz dirljivu scenu oproštaja od obitelji… sve ukazuje na to da će mu se sprema pogibelj, i to uskoro. S obzirom na činjenicu da ide u boj upravo protiv Yanga – to se nažalost čini kao vrlo izgledna opcija. U biti, neću okolišati – već su sad nazdraviti Kempffu i proglasiti njegovu skoru smrt. RIP admiral, it was nice knowing you.

No dok je Reinhard zaokupljen svojim megalomanskim planovima a Alijansnini se političari (po tko zna koji put) pokazuju kao prevrtljivi gadovi koji bi i mater prodali ako je to politički oportuno – u pozadini Phezzan neumorno spletkari. Zanimljivo je gledati kako jedan jedini (doduše vrlo bogat i utjecajan) planet može imati tolikog utjecaja na zbivanja u cijeloj galaksiji. U roku od dvije-tri epizode uspjeli su formulirati strategiju, potkopati Alijansinu borbenu sposobnost okrenuvši njezine političare protiv najsposobnijeg vojskovođe, te osmisliti plan kako se riješiti Reinharda nakon što ovaj preuzme vlast nad cijelom galaksijom. Ostaje za vidjeti hoće li i kako njihov plan uspjeti, no ovo što smo dosad imali priliku vidjeti djeluje impresivno. S druge strane, Phezzanci ovdje rade račun bez dvojice krčmara – Yanga i Reinharda – što će im se sigurno nekako obiti o glavu. Nijedan ni drugi nisu prošli kraj Scile i Haribde samo kako bi nastradali od strane gramzivih spletkaroša.

Ovdje također dobivamo i uvid u interno funckioniranje phezzanskog sustava vlasti. Sva moć je naizgled u rukama guvernera Rubinskog, no iza kulisa zapravo je Terranska crkva ta koja drži sve konce u rukama. Kad vidimo s koliko samopouzdanja običan biskup razgovara s guvernerom, usputno mu i zaprijetivši ubojstvom, postaje jasno da je Rubinski obična lutka na koncu. Ili – barem ga takvim crkva doživljava. Prilično sam siguran da sam guverner ne šljivi crkvu ni pet posto i samo čeka prvu priliku kako bi ih se riješio i uspostavio svoju neograničenu vlast nad Phezzanom. Zaista, postoji li manje izlgledan savez negoli onaj između Terranaca i Rubinskog? Prvi su fundamentalistički ideolozi dok je potonji okorjeli kapitalist kojeg zanimaju jedino moć i novac. Radi se o običnom braku iz interesa, i on će puknuti čim se ukaže prilika. I kad pukne – razvod neće biti nimalo ugodan.

U međuvremenu, daleko od Reinharda, Yenga i Rubinskog – krije se jedan od dragulja serije. Eto zašto je Legend briljantno djelo – jer se čak i u C priči poput one o Hildi, barunu Kümmelu i admiralu Mecklingeru kroiej toliko dobih ideja i zamisli. U kratkom vremenu autori nam poručuju sve što nam trebaju poručiti: Mecklinger je svestrani stručnjak, uspješan vojskovođa kao i priznati umjetnik, nešto najbliže renesansnom čovjeku što LOGH nudi; Hilda je poduzetna i odana obitelji; a Kümmel… Kümmel je čovjek s kojim se sudbina okrutno poigrala, davši mu intelekt i živahnost duha, no istovremeno ga i učinivši paraplegičarom koji zbog toga nije u mogućnosti ostvariti ništa što želi od života. Upravo je to ono za čime Kümmel najviše žudi: za nečim trajnim, zapravo svevremenskim, za nečime što će ostaviti trag koji debelo nadmašuje trajanje ljudskog životnog vijeka, za nečim snažnim i moćnim što će transformirati njega i svijet oko njega. Ukratko, Kümmel žudi za umjetnošću koju nažalost sam ne može ostvariti te ju umjesto toga pokušava dostići preko ljudi poput Mecklingera. U samo nekoliko minuta, autori su ispričali priču dostojnu cijele epizode, priču o ljudskim ograničenjima, okrutnosti majke prirodi i ljudskog nagonskoj poterbi za transcedentalnim. Sve to, još uz zanimljivu ideju o Reinhardu kao primjeru živuće umjetnosti. Kapa dolje, LOGH.

To bi uglavnom bilo to. Zapravo, možemo se na ovom mjestu prisjetiti Kircheisa, koji je poginuo relativno nedavno, no kojeg ostali likovi već počinju zazivati i misliti kako bi stvari bile toliko lakše da je još uvijek živ. Dosad sam izbrojao 3 puta kad je neki od likova pomislio već (ne)slavnu uzrečicu: „if only Kircheis were alive…“. Zasad – je samo 3, no kasnije će ih biti i mnogo više. S tim rečenim, opraštamo se do sljedećih epizoda. Kempff zasigurno srlja ravno u smrt, Yang odlazi ravno u ralje korumpiranih političara koji ga se žele riješiti, Rubinski i dalje spletkari… uza sve to, radnja naprosto mora biti zanimljiva. Do sljedećeg gledanja.

Biblioteka Glena Kupera

Posted on by Elena Alexandra

Slučaj „Biblioteke“, Glena Kupera, predočen kroz tri knjige u nizu, kod mene je iznedrio oscilacije spoznaja i osećaja koji su šetali kao grafikon biznis kluba.

BIBLIOTEKA MRTVIH

„U davnom srednjem veku, u dalekoj Britaniji, na zabačenom ostrvcetu Vajt, jedne se mračne noći rodio sedmi sin sedmoga sina koji je po drevnim verovanjima na ovaj svet došao sa posebnim darom. Sakriven u podrumima jednog mirnog manastira, on će otpočeti stvaranje biblioteke – biblioteke mrtvih, sa knjigama koje sadrže datume rođenja i smrti ljudi iz svih zemalja, iz svih vekova, iz svih epoha: prošlih, sadašnjih…i budućih. Tajna obavijena velom sudbine, istorije, zla i korupcije…i jedna strašna istina koju niko nikada ne treba da sazna.“

(ovo se nalazi na koricama, tako da ne spojlujem, svejedno ćete to videti)

Malo je reći da sam se ozbiljno pomučila sa nekih 350 stranica prvog dela. Kasnije, otkrivši ponešto iz njegove biografije, dolazim do zaključka da je pisac ovde izveo jednu od kardinalnih grešaka u literarnom stvaranju. Prenaglasio je svoja (moram priznati, zavidna iskustva i obrazovanja) kroz tekst. Od Harvarda preko karijere lekara specijaliste za infektivne bolesti pa sve do pozicije direktora farmaceutske kompanije (kako navodi u bio) priznajem, ta stručnost zvuči impozantno. Sa koledža je poneo diplomu arheologa i očigledno je dosta vremena proveo na raznim iskopinama. Bavio se medicinskim istraživanjima pa naposletku kad je rešio da se bavi pisanjem osnovao je producentsku kuću gde je „Biblioteka mrtvih“ zamišljena kao filmski scenario. Kasnije preobličen u roman se na tržištu SAD pojavljuje pod nazivom „Tajna sedmog sina“ i vrlo brzo osvaja bestseler liste na dva kontinenta i oživljava u preko dvadeset prevoda.

Šta je greška? U njegovom upornom pokušaju da nam dočara svaki detalj iz sfera koje dobro poznaje, u kome isplivava sijaset nepotrebnih informacija. Kako se ovo delo, prožeto misterijom ipak svrstava u neku vrstu trilera razumem ja da je za dobrog profilističara neophodan svaki detalj. Ali da li je baš neizmerno važno da znamo marku pertli ili svaki šraf kakve mašinerije? Nepotrebno detaljisanje koje nije ni ključno za priču rastresa fokus i interesovanje. Kao i prenaglašenost (moguće da je ovo profesionalna deformacija scenarista koji dočaravaju scenu, kulise, i slično rekviziterima). Pa da se nekome ko je bio žrtva, apsolutno motivno nebitna (bukvalno je mogao biti bilo ko s obzirom na zamisao dela) za tok cele priče (a kojoj je posvećeno bar dvadeset strana), pred samo umiranje odveže pertla sa naglašavanjem da je ista na Nike patikama (model taj i taj sa svim perfomansama).

Cenim da je ovo trebalo da zapravo bude krupan kadar. Ali, na filmskom platnu. Svi gledamo u zumiranu patiku uz onu jezivu muziku koja se sistematski pojačava pa ne vidimo počinioca (kako da ga i vidimo kad je zumirana patika, al dobro sad, pesničke slobode). To nam pisac radi kroz celu knjigu i moram priznati da to umara. Stvarno sam morala pronaći dosta snage da isteram tu knjigu do kraja. Pritom ne znam da li je problem u našem prevodu ili je to pisac namenski tako ostavio (nisam imala prilike da u rukama držim originalne verzije) ali knjige nisu „debele“ kako je više puta naglašeno u tekstu (prasci su debeli, knjige su obimne). I tako devet žrtava zamalo sa sve mojom.

Naravno, kao i u svakom američkom trileru ključan je FBI sa onim jednim visoko kvalifikovanim mozgom profilističara koji koleginice doziva sa Bejbi, Mače, Luče i koji, naravno, izgleda kao da bi mu trebalo jedno par meseci kursa bontona ili bar rehabilitacije od neke zavisnosti. Ali hej, njegova genijalnost je tolika da mu se gleda kroz prste. Ne bi mi ovo smetalo (svako gradi lik trudeći se da ga zavolimo ili da nas izluđuje) da pisac nije toliko insistirao na realnim detaljima. U tom slučaju, takav lik ne bi radio u nekom takvom timu pa da je genijalan „sto gradi“.

Od detalja do naglašenog šovinizma i detaljnog opisa bogatuna i njihovih fensi navika. Zar je stvarno neophodno da znamo šta je neko večerao, koliko je puta i do detalja spavao sa svojom ženom da bi na posletku izveo pudlu u šetnju i bio ubijen? Kod „Celestinskog proročanstva“ takvi momenti, na primer, vode nekuda kroz celu knjigu. Ovde ne. Predpostavljam da se aludiralo na osećaj „nepovezanosti“ slučajeva ali možda ja i nisam mnogo pametna. Ipak, bogati broker oženjen advokaticom i venecuelanska spremačica sa drugog kraja grada zaista ne deluju povezano na prvu loptu i bez opisa navika i mogućnosti u detalj. Ajmo klasik potez: jedna ultra bogata žrtva i jedna potpuno siromašna i sasvim dovoljno da se nabaci nepovezanost. S tim da prikaz njenog života nismo imali toliko detaljno (piscu očigledno nisu zanimljive venecuelanske spremačice a kako stvari stoje nisu preterano zanimljive ni njegovom glavnom agentu). Naravno, na brokera se vraćaju stalno. I na njegovu plastificiranu gospođu, iskarikiranu u pokušaju da izgleda sofisticirano. Bukvalno se ne sećam da li je neko ispitao porodicu sirote emigrantkinje. Razglednice sa nacrtanim mrtvačkim sanducima i datumom smrti bi bili intriganntni da agentima ne treba čitava večnost da se presaberu i da se ne bave sa zilion usputnih stvari dok rade na slučaju. I da malo manje podrivaju jedni druge (ali to je nešto nezaobilazno u trilerima zapada, uvek neko radi za još nekog).

No, ma koliko bilo naporno, postojalo je ono nešto u tom tekstu što me je ostavilo u neizmernoj količini znatiželje. Sama ideja romana je sjajna. Poglavlja koja su od savremenih smeštanja radnje najedanput postajala u gornjem desnom uglu označena godinama kao što su „782-a“ ili „1297-a“, su ono što vas drži u optimizmu da ova priča ipak ide u nekom zanimljivom smeru. Ta poglavlja su izlet u neverovatnu priču. Potpuno drugi svet. I konačno smisao celog teksta. Ostala poglavlja su uglavnom okrug LA -a, sa svim onim predpostavkama koje sam pokupila usput sa ID kanala. Dobro sad, ako baš volite to detaljisanje i znači vam nešto, onda će te ovde uživati. Ne zameram, samo je meni bilo posve opterećujuće.

Serijski ubica ubija naizgled nepovezane žrtve. Kad gle čuda, jesu povezani. E, tu sad nastupa onih nekoliko poglavlja iz daleke prošlosti. Za to mu stvarno čestitam. Prikaz samog izvora priče o svim tim naizgled nasumičnim ubistvima je zaista proistekla iz jedne sasvim osvežavajuće ideje. Prikaz karaktera i odnosa unutar bogomolja i samostana britanskih ostrva je nestvarno lako zamisliva dok čitate (eto, sa manjkom informacija nije se fokusirao na broj kamenih blokova manastira nego na njihove dijaloge i shvatanja tog vremena).

Tajna koju je tek naglasio je imala sve pravo ovog sveta da odgovara naslovu knjige. Besomučno ističući fanatizam usled nečega što nisu mogli da objasne. A kako to obično biva, nešto ispred svog vremena skoro pa predpostavkom da je onostrano, se pojavilo baš u eri ne baš svetle logike umova. Mučka ubistva, zlostavljanja, podvođenja i usmrćivanje novorođenčadi (e ovo je bila scena…teška za svariti), robovski odnos, žrtvovanje, iskorišćavanje u vaganju šta je bogougodno ako se od toga ima koristi i sve to pod okriljem vere u Boga u sred jedne bogomolje sa blagoslovom najvišeg vrha iste… su ostavili dovoljno jak utisak da se pomolim svim znanim i neznanim bogovima, uzmem nastavak i ponadam se da neće izneveriti moja očekivanja kao ni moje očigledno s mukom utrošeno vreme. Da baš vidim šta je mislio pod „sedmi sin sedmoga sina“. Čemu služe sve te izvitoperene spodobe. I kako će uopšte sve to da raspetlja?

KNJIGA MRTVIH DUŠA

„Nakon otkrića biblioteke mrtvih sa datumima rođenja i smrti svih ljudi na planeti (na maternjim jezicima istih, moja primedba), život agenta Vila Pajpera trajno se menja. Taman kad je pomislio da je sve muke ostavio za sobom i otišao u penziju, iznenadni pronalazak nestale knjige iz biblioteke mrtvih vodi ga u novu pustolovinu. Kako bi rešio misteriju od koje zavisi sudbina celog čovečanstva, Pajper saznaje da je nestala Knjiga mrtvih duša ostavila dubok trag u istoriji, nadahnuvši mnoge velike umove od Šekspira i religioznog Žana Kalvina, pa sve do čuvenog Nostradamusa, koji je oduševio svet svojim večičanstvenim predskazanjima.“

Hvala nebesima ili kome god da je bio dežuran tog časa kad je pisao drugi deo. Knjiga vas bukvalno drži prikovanim za fotelju. Odjednom, stil ni nalik predhodnom koji prosto klizi. Predpostavljam da mu je neko skrenuo pažnju na neke stvari jer u drugom delu pomenutih propusta uopšte nema. Nastavak je nafilovan misterijama, obrtima i onom pravom izistinskom rešavanju zagonetke samim umom i sklapanjem kockica.

Ovaj deo sadrži i mnoga iznenađenja. Sem što smo iz prašnjavih kancelarija Biroa konačno krenuli po zamkovima i iskopinama, ovde imamo i saznanje da za ovu tajnu su znali mnogi (dobro ovo malo asocira na Dena Brauna i njegove Da Vinči momente ali dajte Glenu šansu ovaj put). Vilijem Šekspir krije odgovore u svom sonetu (zgodno upotrebljeno, jer se inače ne zna da postoji ijedan primerak ručno pisanog njegovog stvaralaštva).

Dobro, ima propusta tu i tamo (ovo će sigurno podići obrvu vrsnim odgonetačima koji su vežbali da odgonetnu Poaroa ili Šerloka pre njih samog). Tipa, traže svećnjak iz 16. veka i gle zgode ostareli aristokrata od svih svojih nasleđenih milion svećnjaka je sačuvao baš taj jedan sa skrivenim kodom unutra (nemajući pojma da je to taj niti da su ikada išta skrivali). Da je međ’ hiljadu svećnjaka pretragom naišao na taj bitni nekako bi bilo uverljivije (jer da je baš taj odnet davnih dana knjiga ne bi mogla dalje pa je sasvim trivijalno da ga postavi na puku sreću). Ali dobro sad, ova i još po koja „greška“ su opet zanemarljive u odnosu na izuzetno poboljšanje celokupne priče.

U ovom delu se pojavljuje mnogo detaljniji opis manastirskog življa i prošlih epoha koji su obavijeni velom te tajne. Kakav napredak! Verodostojno sklapanje slika u glavi dok čitate, onaj osećaj jeze i neverice na šta je sve spremno ljudsko biće u svojim magnovenjima. Bonus je neverovatan prikaz epohe. Nema tu deva i princeza. Prodane kćeri, previše gladnih usta i duboka uverenja da su svi pod oštrim okom Boga. Nešto između Umberta Eka u „Imenu ruže“ i „Jadnika“ Viktora Igoa. I, naravno, ovaj put tajna je sve jasnija, grublja, nosi sa sobom mnoge žrtve a ako se setimo serijskog ubice iz prvog dela, e pa taj i dalje skida glave naizgled nepovezanih ljudi.

A onda obrti. Nikad niste mirni, niti ste načisto šta ste ustvari odgonetnuli. Na skoro samom kraju pisac nam servira potpuni rasplet. Njih ipak nešto povezuje. Ne nešto, čitava biblioteka najneverovatnije skupine „matičnih“ knjiga koje je svet ikada video. Taj sedmi sin sedmoga sina je početak nečega što dok čitate ne možete da se otmete utisku kom entitetu zapravo služi. Od svih tajnih društava i sekti kroz beletristiku ova ideja je, bar za mene, bila vrlo intrigantno predstavljena i u ovom drugom delu vrlo dramatično izvedena (znam, sedmi sin sedmog sina se može naći i kod Terija Pračeta pa nije baš patentirana ideja, doduše u njegovom stilu haos je nastao kad je to zapravo bila ćerka i sve je imalo smešnu konotaciju).

Zlokobno je, napeto, zastrašujuće i moram priznati ogavno kad shvatite šta su uradili. I šta su ponavljali. Šta su gajili. Uz blagoslov. I šta to tako mahnito čuvaju između kamenih zidina i u podrumima. Od svih „proročanstava“, ono koje se nalazi u ovoj knjizi me je iznenadilo, zaista. Zbog svog oblika održavanja. Naravno, i ovde se provlači osećaj da ako se neko dokopa svega toga….zloupotrebiće…posebno vojske sveta… (klišea svuda, zar ne?). No, čak i da se neko dokopa toga malo bi mu koristilo (ovo je vrlo interesantan prikaz). Pa čemu onda tolike smrti? Zašto je sve to toliko važno? E, to nešto je u ovom delu, što bi rekli mlađi, „pokidao“.

Drugi deo sam bukvalno progutala u dahu. Biblioteka iz Vektisa (Britanija) je ovde zaista izdominirala u svom svom užasu i strahu koji donosi. O, još nešto, kad je bilo najnapetije pisac je rasčistio scenu na krajnje neočekivan način. Brutalno. Sasvim jednostavno a da nije ušao u kliše. U moru svega već viđenog ostadoh zatečena idejom kojom je pokosio gužvu. Zaključak, drugi deo kida.

ČUVARI BIBLIOTEKE

„Budućnost čovečanstva je misterija skrivena na stranicama jedne knjige, knjige u kojoj je skriven datum Sudnjeg dana. I dok se svet pita šta će se stvarno dogoditi 9. februara 2027, nekoliko ljudi dobija razglednicu sa crtežom mrtvačkog sanduka i datumom: danom kada će umreti. Baš kao na početku neverovatnog niza događaja koji su doveli do otkrivanja Biblioteke mrtvih. Ipak, postoji jedna razlika: sve žrtve kineskog su porekla.“

Predpostavljam da ponesem uspehom knjige stvara njen treći deo (jer realno mogao je da zaokruži i sa drugom knjigom). Sad smo u 2027. godini ako se oslanjamo na tekst (prva je pisana 2010. u realnom vremenu, ako se ne varam), daleko naizgled od odgonetnutog slučaja. Glavni junaci pecaju, u penziji su i slično. Sin jednog od njih nailazi na poziv u pomoć putem društvenih mreža. I kao što obično biva kod tinejdžera, posebno onih sa područja gde se misli da određeno državljanstvo ostvaruje i nedodirljivost, upada u nevolju ne javlja se nikome da je igde krenuo kao i zbog čega je na prečac napustio topli dom. Otac ostavlja pecaljke i suočava se sa obrtom cele priče.

Ne, tajno društvo nije uništeno (zapanjeni ste sad, jel da?). I te kako ima preživelih koji i dalje sprovode svoj cilj, incestualno se razmožavajući ne bi li loza ostala. Imamo prikaz klasične „hili-bili“ porodice u nekoj nedođiji (postarao se da dočara i njihovu nepismenost u dijalozima), zatucanu verskim fanatizmom i uverenjem da je sve to sasvim u redu (malkice je mirisalo na „I brda imaju oči“ ili neko od onih „Pogrešnih skretanja“).

Šta su mane: Ma ko sa suženom svesti i psiho ponašanjem pregovara sa taocima i izvinjava se? Ko to čuva viševekovnu tajnu žrtvujući sopstvenu decu u ime iste a dopušta internet konekcije toj istoj deci i ostavlja žive očevice? O da, siloviti agent FBI-a i te kako vezan i otet odbrusuje kidnaperima objašnjavajući im da su uhapšeni i da se predaju. Ima čak i momenata kad ih maltene sprovode u turistički obilazak pokazujući im sve svoje tajne. I mole ih da ih razumeju. Predpostavljam da nisu opstali toliko dugo da su prema svima bili tako dirljivo otvoreni. Ipak i ovde postoji jedna lepa povezanost sa izuzetno zanimljivim likom iz drugog dela. Očekivano ali i ovde se pisac „izvadio“ na vraćanje u prošlost koju zaista lepo prikazuje (stilski, naravno, inače ništa tu lepog nije bilo u toj priči).

Nakon niza peripetija ipak rešismo i ovaj slučaj. Malo plamena za pročišćenje i, naravno, onaj večiti rasplet u kome svi ostanemo (opet uticaj scenariste u duši pisca) da se pitamo da li su zaista svi nestali ili je opet neko pretekao (iako nije, pisac vas samo plaši sa tom mogućnošću kroz napet momenat). Neke priče treba zaokružiti na vreme ili makar malko posle vremena pa mu hvala što ipak nije ovo razvukao u večiti serijal.

Šta zapravo znači taj Sudnji dan? I da li je na pomolu treći svetski rat na kontinentu Azije, spada pomalo u klasik teme (Amerikanci ako ne pobeđuju Ruse u filmovima onda traže sve druge i po knjigama).

Zaključak, preživite prvi deo. Kad malo bolje razmislim nije baš da presvisnete jer bez njega drugi nema mnogo smisla (iako je pomalo prezentovao skraćeno prvi deo na početku druge knjige). Zaista sam mišljenja da bi vam nedostajala uživancija čitanja glava iz drugih epoha. Kad izboksujete prvu knjigu u drugoj ćete se totalno prepustiti odličnom filmu u glavi. Globalnoj konspiraciji jedne sekte kojoj nisu bili strani ni velikani poput Šekspira, Žan Kalvina, Nostradamusa ili Tomasa Mana (dobro sad i Njutn i Da vinči su se bavili sličnim kod Dena Brauna), sudelujući u skrivanju ili pak indirektnom razotkrivanju tajne. U trećoj ćete se osećati kao kad čitate knjige sa više završetaka. Ako vam nije odgovarajuć kraj iz druge potražite svežiju verziju iz treće. Ima tu obrta, nije da nema. Sve zajedno Biblioteka je divna zamisao, intrigantna i mistična. Ali kamen temeljac nosi druga knjiga u nizu.

A da, i pored svih mana ili mojih ličnih nezadovoljstava ipak je trilogija opravdala svoje naslove u potpunosti. E za to, naklon. Mišljenja sam da bi „Klik bejt“ i „misliding“ naslove trebalo zakonom ukinuti.

Ocena 8/10 (da nema knjige broj dva bila bi 6/10).

S ljubavlju, Elena Alexandra

Suočavanje

Posted on by Redakcija

Poslanik je došao. Slutio sam da će se pojaviti pre ili kasnije. Mora da je neko u Centrali motrio koliko je još ostalo do transformacije. Skoro mi je uspelo. Posle tragedije sam izabrao da budem Maclura pomifera, lepo, negostoljubivo drvo. Ali ne daju mi. Neko pamti. Možda dobri Stiks? Uvek se mešao tamo gde ne treba. Išao je za mnom i tog dana. Naravno, poslali su jednog od najsposobnijih mekanih. Ne bi li zaobišli bodlje. Seo je mirno, liznuo šapu i jednostavno čekao. Odavao je utisak nekoga ko je na zadatku i ko ne odustaje, ali ima strpljenja i ne žuri. Znao sam koliko je snage u njima. Čak i kada su bili najumiljatiji, primetni su bili gipki mišići i odlučan stav. Tolike godine bliskog kontakta s njima su učinile svoje. Pružio sam prst, prvi put svestan promena. Ovde sam živeo mimo drugih i nije bilo refleksije u tuđim očima. Mekani nije ustuknuo. U tom trenutku mi se nametnula slika šaputavog glasa: “U sobi sam, čuješ li me!“ I svog isprekidanog daha dok sam preskakao stepenice ne bih li stigao na vreme. Setio sam se dodira mlitavog tela i zategnute ogrlice života koja je slabo pulsirala, preglasnog govora kojim sam prikrivao rastuću paniku dok sam ga nosio. Blebetao sam bez veze, šta ćemo sve zajedno još raditi, trčeći ulicom do bolnice. Setio sam se magle i pogleda prema sivim oblacima, dok sam čekao nakon prijema. Povukao sam ruku: „Ne mogu, neću“. Mekani je ćutao i mirno čekao. Znao sam da je vreme suočavanja došlo.

 

Autor: Mirjana Ilić

Put

Posted on by Redakcija

Ležao sam otvorenih očiju dišući, teško, duboko, neujednačeno. Osećao sam kako mi vazduh struji kroz nozdrve i čekao da prestane. Kada je bol nestala, tuga se sručila na mene, i dok me je tiho mrcvarila, slike su nizale u mraku. Suze nisu htele dalje od trepavica, ne dozvoljavajući mi da se oslobodim tereta.

Mislio sam o svom životu. Nisam bio bezgešan, ali moji gresi nisu bili toliko strašni i veliki. Grešio sam ništa više ili manje, od bilo kog drugog čoveka. Bio sam poročan, ali sam oduvek smatrao da se ni po porocima ne izdvajam. Za dobru hranu i dobro vino nikada nisam imao meru. Voleo sam svoju ženu, i još jednu pored nje. Bio sam zavidan… jesam, ponekad. Voleo sam novac i naporno radio da bih ga zaradio, i često se pitao jesam li pohlepan ili vredan. Bio sam i milostiv, jer to tako treba, često nerado, ili iz straha. Čuvao sam ono što sam sticao, uvek na štedljivosti i škrtosti. Poštovao sam roditelje i decu, išao na službu i pomagao crkvu,slavio slavu, molio se, ponekad, pitajući se sluša li neko… Šta god da sam radio u životu, nikada se nisam pokajao. Je li to moja čista savest, ili gordost?

Bio sam dobar čovek, a ova smrt me je plašila. Tuga se rojila oko moga srca, stezala i gnječila ga. Nije želela od mene, nije želela da ostane, i nisam znao drži li me ona ovde ili se ja držim nje. Pitao sam se, po prvi put iskreno i srcem ispunjenim strahom, ima li Boga, i čeka li me tamo gore, ispred kapija, ili vrata…ili čega već…hoće li mi pružiti ruku i uvesti, ili će me baciti ponor. Jedna suza skliznu mi niz obraz, ja otvorih oči i izdahnuh sav ovaj čemer iz sebe.

Tumarao sam širom zatvorenih očiju, opipavajući prazan prostor oko sebe. Hladnoća me je upijala i gonila na hod. Vrelim dahom pokušavao sam da ugrejem promrzle prste, dok je telo podrhtavalo pod naletima topline. Pokušavao sam da trčim, ali noge, kao pera, savijale su se i vukle pod komandama umirućeg uma. Ne znam da li sam hodao u krug ili napred, nazad ili pravo…ne znam da li sam uopšte hodao. Ruke su se pružale u mrak, malaksale, urnule, tlo je izmicalo svaki put kada bih se sagnuo da ga dodirnem. Ništa oko mene, ništavilo u meni. U daljini, jedva primetno, zjapila je pukotina. Svetlost je isticala iz nje kao reka. Krenuo sam ka njoj, poleteo, možda potonuo, ne znam… Uhvatio sam taj rub svetla, oštar, hladan i beo. Srebrn i prozračan, reflektovao je prazan odraz mog nepostojanja.

Sa druge strane pukotine, svi su bili tu. Stajali su predamnom, gledali u mene kroz sebe i nisu me videli. Ali ja sam video sebe u njihovim očima. I u svačijim sam bio drugačiji. U majčinim sam bio dete, u očevim vojnik. U detinjim sam bio div, a u njenim…nije me bilo. Pokušavao sam da je dozovem, danima sam pokušavao. Danima je prolazila, i nije se obazirala. Samo je jednom zastala, pogledala me na tren, iznenađeno i uplašeno. Prekrila je oči rukama, zaplakala i obrisala suze dlanovima u isto vreme, a onda nastavila da tumara kućom, izgubljena koliko i ja, prelepa i tužna. Lupao sam sa one strane odraza i vikao do iznemoglosti. Vikao sam dok mi se grlo nije pocepalo i prokrvarilo, i na kraju zanemelo. Nije me čula. Možda nije htela da me čuje. Utihnuo sam.

Sećanja su me smrvila. Setio sam se kako sam je voleo. Uvek iskreno, nikada dovoljno. Setio sam se njene ljubavi, bezuslovne, beskrajne. Setio sam se kako me je blizina njenog tela opijala i uzbuđivala. Setio sam se ukusa njenih usana, i kako mi se koža ježila pod njenim dodirom. Zatvorio sam oči…mogao sam da osetim baršun boje karamele pod prstima i njene grudi pod mojim. Mogao sam da osetim njene ruke na mojim leđima i sladak dah na vratu, i zube na ramenu… Mogao sam da osetim njen grč, i nokte kako mi se zarivaju u kožu…i krik prikriven uzdahom. Setio sam se njene kose, raščupane, bele, rasute po jastuku. Setio sam se nje. Bila je kao ni jedna druga. Uvek tu, uvek moja, i uvek poslednja uz mene. I sada je poslednja ostala. Sakupila je prljavštinu koju sam za sobom ostavio, bacila je u peć, izašla i zatvorila vrata za sobom. Molio sam se da poslednji put pogleda ka meni…

Kroz kamenje i cigle onoga što sam nekada zvao svojim domom, poleteo sam u vis. Nisam želeo. Nisam se ni opirao. Uplakani, neiskreni, zabrinuti i oni u žurbi, stajali su pored nje hraneći sopstvene osećaje olakšanja njenom tugom. Gledala je u ponor i postajala sve manja, sve dok je daljina nije progutala… i više je nisam video. Više nisam osećao da postoji. Podigao sam pogled, i uronio u beskrajno plavetnilo. Video sam vazduh i čuo oblake. Ovde gore, daleko od njihovih osećanja, bio sam oslobođen. Bez njihovog mraka, mogao sam da gledam. Sve oko mene odisalo je svetlošću. Više nisam mislio o tome gde su oni, i kuda ja idem.

Prostranstvo rumenila svuda oko mene, i ja u njemu okružen toplinom. Neke blage note i mili glasovi dopirali su do ušiju. Prožimali su me i stapali se sa mojim bićem ispunjavajući svaku prazninu koja je ikada postojala. Prozračnim prstima dodirivao sam ih i pogledom pratio kako promiču. Igrali su oko svetla, prelivajući se i rastačući u nezamislive palete. Boje su se kretale, i prelamale, rušile se i gradile. Svaka bujnija i sjajnija od prethodne, otvarale su pred mojim očima predele tuđih života, njihovih prošlosti i sadašnjosti. Čitav moj život sveo se na treptaj, na momenat između života i boja. Jurile su kroz ovaj beskraj pun svetlosti negde napred, kao vrpca obojena milionima boja. Pulsirala je kroz mene, ka večnosti, i vodila me kraj svega što postoji. Prolazio sam na tom putu pored strahota i lepota, pored neuhatljivih divota i razjarenih zveri, pored sila stvaranja i sila razaranja, sila kakvih za života nisam mogao ni da pomislim da postoje. Sve oko mene je brujalo i živelo, nastajalo i nestajalo, i činilo da postanem svestan koliko sam mali, koliko sam nevažan i slab.

Oči su bile nedovoljno velike da sagledaju početak i kraj sjajne zvezde kraj koje sam jurio. Veličina se nadvijala nad mnom sa svih strana i postajao sam nevidljiv u njenoj svetlosti. Prolazio sam kraj nje, čini mi se satima, a njena veličanstvenost me je opijala svakog trenutka. Toplina njenih talasa prožimala je svaku moju bit i sve na šta naiđe. Bila je zlatan zid koji počinje daleko ispod mene i završava se tamo negde, na ivici tame. Sve oko nje imalo je zvuk, sve je brujalo i vibriralo. Nešto je grejala, nešto je topila, negde je rađala, a negde umirala. Bila je početak i bila je kraj. A ja, pored nje, bio sam zrno. Mrva prašine u sopstvenom univerzumu. Zvezda bljesnu i nastupi tišina. Buka me sakri, i prođoh, kroz tamu, iza leđa zveri neopažen.

Iza mene, divljala je zver. Velika i tamna, gutala je sve na svom putu. Bila je suprotnost onoga što me je okruživalo. Ona nije bila smrt. Bila je zaborav, i kraj.

Postao sam svestan sebe. Bio sam sam. Granice ovog mekanog tela, osipale su se po ivicama i razlivale nebeskim prostranstvom. I nisam osećao strah. Nisam osećao bol. Nije bilo kajanja, ni krivice. Nikoga nisam voleo i niko mi nije falio. U meni nije bilo želje. Nije bilo strasti, ni ravnodušnosti, ni mržnje, ni molitve, ni oproštaja. Ni Boga nije bilo. Samo spokoj i lepota. Samo nepreglediva daljina slobode.

Sazvežđa i galaksije promicale su kao sekunde pokraj mene. Svaka drugačija, svaka svoja, jedinstvena, kolosalna i neponovljiva. Bile su zastrašujuće bučne i agresivne, otkidale su u prolazu komade mesa sa mog tela, pretvarale ga u prašinu i upijale u zvezde. Pulsirale su u ritmu brzine, diktirajući tempo svemu što postoji.

Jedino što nisu dodirivali bile su one. Neprikosnovene gospodarice univerzuma. Jedine koje su postojale sebe radi. Bile su upravo onakve kakvim sam ih zamišljao, i više od toga. Kao more u moru, lebdele su nedodirljive. U ovoj tami ispunjenoj svetlošću, vanvremenske i slobodne, kao sama esencija postojanja vladale su kao nesavladiva sila univerzuma. Satkane od milion boja, koje moje ljudsko oko prvi put vidi, skrivale su u sebi oluje i gromove, svetlost i tamu, mir i tišinu, i bes, i ritam. Oko njih, sve je mirovalo. Ništa se nije usuđivalo da remeti to postojanje. Usporio sam kraj jedne, rastrzan između spokoja kojim je odisala, i žustrinom svetlosti koja me je vukla. Pružio sam ruku i dodirnuo je. Milina me je savladala i zagrlih je. Privih se uz nju nežno i jako, držeći je i tonući u nju u isto vreme…samo na tren. Sila me je otrgla i odvukla dalje, a moje srce osta da kuca u njoj.

Zver je urlala negde iz mraka, i osećao sam da se približava.

Kretanje se usporilo i brzina utihnula. Lebdeo sam u moru magle. Sazvežđa i galaskije svetlucale su kao prašina na Suncu svuda oko mene. Bile su tu, na tik od dlanova, daleke i male. Postojale su tako, okružene jedne drugima, u apsolutnoj tišini i miru. Kretanje je u potpunosti nestalo, i sve što sam osećao i čuo, bili su otkucaji srca u grudima. A onda je sve ponovo počelo da se kreće.

Ne brzo, i ne veličanstveno. Mrak i haos progutaše svu lepotu. Poda mnom se sve rušilo. Sazvežđa su se sudarala, i razbijala, mrvila se u iskre i ulivala u moje oči. Zvezde su se gasile i nestajale, i ono malo bledilo boja, rasplinulo se u crnilo i nestalo. Otvarali su se novi horizonti, zamućeni prašinom galaksija i ostacima ugašenih zvezda. Pokušavao sam da uhvatim ono malo što je od njih ostalo, da ih zaštitim i spasim. Među mojim prstima razlivale su se kao med. Krajičkom oka ugledah nebulu svog srca. Ispružih ruku ka njoj, pokušavajući da je dodirenm. Čitava mi stade na dlan i promače kroz prste. Sve se urušavalo i propadalo, sve je nestajalo i razbijalo se.

Sve što me je okruživalo, postalo je prašina. Mračna, gusta prašina. Kroz nju se nazirao jedan jedini oblik. Bila je to zver. Crna i beskrajna jurila je ka meni. Razjapljenih čeljusti gutala je krhotine mog univerzuma i proždirala ono malo svetla što je ostalo. Svo postojanje propadalao je u tamu koju je sa sobom nosila. Uvijala se oko sebe u beskonačnost, poput zmije, isisavajući život iz svega. Samo se ona šarena vrpca, sada bleda, istrošena i ispijena, i dalje protezala kroz ništavilo i mene. Pokušavao sam očajnički da je uhvatim, da se zadržim i otrgnem zverinjem vrtlogu…ruke su mi bile male i nejake i zver me je dohvatila.

Nisam mogao gore, ni dole, nisam mogao nazad. Nisam mogao da pobegnem, ni da ostanem ovde. Sklupčan, nemoćan, postadoh svestan teskobe oko sebe. Stezala me je, i gušila, razvalačila i uvijala se oko mene. Pritiskala me i sabijala, teglila vrat i lomila kosti. Disanje je postalo teško, naporno. U rukama sam, crpeći poslednje atome snage još uvek stezao vrpcu. Pod naletom tame, i ona ostade bez boja. Uvijala se oko mog vrata, preko čela, i stopila se sa modrilom ispred mene. Osetio sam da je to kraj. Znao sam da je ovo kraj. Pogledao sam zver u oči. Buljila je u mene, razjarena, besna, spremna da me rastrgne. Strah me je savladao i prestao sam da se borim. Svestan neminovnosti, prepustio sam se. Sklopio sam oči i pustio da me teskoba smrvi…

…svetlost i hladnoća me obgrliše. Zver se više nije čula. Protegao sam se u prazan prostor oko sebe i vazduh mi ispuni pluća. Nemoć me je slomila i očajnički krici izleteše kroz grlo. Više nisam mogao da se obuzdam. Suze su se slivale niz obraze, jecao sam i batrgao se, nejak i prstravljen. Dve tople ruke su me zagrlile i privile na grudi. Slatkoća mleka prelila se preko mojih nepca. Njeni otkucaji srca umirili su moje. Pustio sam da me zaborav osvoji. Prestao sam da postojim.

Počela sam da postojim.

 

Autor: Snebivljiva aždaja