Avantura sa ovom knjigom počela je i pre nego što sam je otvorio. Na slikama mi je delovalo da se potpuno uklapa u uobičajen format. Međutim, ogromna je, teška i neobična. Ilustracije na naslovnici su zanimljive, živopisne i delovale su mi nekako poznato. Doneo sam je kući i nastavio da je posmatram. Njen izgled privukao je pažnju i mog brata, a verujte, njemu je pažnju teško privući.
Obično se ne obazirem ni na korice, ni na predgovor dok ne pročitam knjigu, pa onda, u bolu što je gotovo, pročitam ko je urednik, izdavač, štamparija pa čak i koliki je tiraž. Sa Pratnjom je bilo drugačije. Njena vizualnost je zavodila i čikala. Zbunjivao me je način pripovedanja. Uprkos zanimljivom početku, nešto me je teralo da stanem. Kao da sam doživljavao deja vu. A onda su mi sinuli Jelenini uzori i čitanje je postalo lagano.
Jelena je rasla na Mijazakijevim filmovima, studirala je animaciju i obožava mange. Izvor njene inspiracije krije se u animeu koji imaju specifičan stil. Opisi su joj filmični i živi, radnja razvijena i razigrana a karakterizacija raznolika. Jelena je uspela da stil animea nekako utka u svoje pisanje, što je učinilo da mi ono što piše deluje poznato. Kada sam to shvatio, bilo je lako da se otisnem na notama njene priče, otkrivajući nešto novo i zanimljivo, što će verujem, tek postati veoma popularno.
Ova knjiga će osvojiti srca svih gejmera i zaljubljenika u anime. Ono što me raduje jeste činjenica da Pratnja može postati prolaz u svet knjiga svima onima koji se još nisu pronašli u čitanju, ali ako pročitaju Jeleninu knjigu, želeće još.
Važno je istaći da će je voleti svi oni čitaoci kojima je pre svega bitna priča.
Svet Neba je prelep u svojoj jednostavnosti. Imamo ljude istoka i zapada. Svetlooke i kosooke. Dva naroda u večitom sukobu – naizmenično pokreću rat i uspostavljaju mir. Suvereni dva kraljevstva u svojoj krvi nose kod za otključavanje Neba. Između dve teritorije postoji tajanstveni grad Driz čije sluge uporno pokušavaju da premoste ratove ovih sila ljudi. Mitske figure sa upečatljivim maskama koje im daju moći elementala i besmrtnost.
Priča je bogata spletkama, zagonetkama, prijateljstvima i nagoveštajima propasti. Otkrićete dirižable, čarobnjake, antimagove, topove i zanimljive kulture dva naroda čiji su postulati međusobno suprotstavljeni.
Karakterizacija likova je na pojedinim mestima bleda i uopštena, dok je na drugim toliko dobra i duboka da se propusti kod onih prvih ne primećuju. Usuđujem se da tvrdim da je Jelena Vučić to uradila namerno. Voleo bih da pomenem neke od glavnih likova kroz čije ćete oči pratiti avanturu.
Da počnemo od najboljeg.
Ming: Kosooki zapadnjak, sa razvijenim osećanjem za čast, poslat je u drugu zemlju da obavi zadatak koji se činio krajnje jednostavnim ali i opasnim. Trebalo je nekoga ubiti, a to nije teško kada ti kralj zapoveda. Trebalo se uvući u dvor protivničke prestonice i ukloniti naslednika koji će uskoro postati ključonoša Neba. Rođeni ubica, odrastao da bude nečujan i neprimetan, bez ikakvih poteškoća je ušao u zamak i došao do svog plena. Trebalo je samo da potegne nož na neprijatelja svog kralja, čime bi celome svetu obezbedio mir i blagostanje. Ali, kada je pogledao neprijatelja u oči, zaledio se. Odjednom je shvatio da je sve ono u šta je verovao i čemu su ga naučili bilo potpuno pogrešno. Zamislite osobu, čija su lična moralna načela u sukobu sa naučenim. Zar samo duhovni preobražaj ovakvog mentalnog sklopa nije avantura sama po sebi? Ming je osoba čijim se odlukama i ponašanju beskonačno divim.
Žan Žak Pijol: Misteriozni čarobnjak bezazlenog držanja i ponašanja, sa amnezijom definitivno je moja šolja kafe. Voleo bih da kažem kako podseća na mene. Ali… Nešto u njegovom držanju, neobičnim gestovima i pogledima nagoveštava mrak koji preti da potpuno preokrene tok priče. Žan je hrabar, zaboravan, lud i neizmerno moćan. Jelena Vučić nas navodi da steknemo utisak kako je bezazlen, vedar, detinjast, a onda nas gurne u ambis njegove odlučnosti i snage. Da li takvo biće uopšte sme da hodi svetom bez nadzora?
Teksas: Prateći komentare fanova, ispostavilo se da je ovaj lik jedan od najomiljenih karaktera u knjizi. Ne bih se složio. Ako po strani ostavimo greh koji je počinio u prošlosti, ova osoba u sebi sadrži sve one osobine klasičnog siledžije koji u svom malenom svetu veruje isključivo u zakon jačeg. Objektivno, on može biti osoba koja se trudi da veže nespojive karaktere i vodi grupu do cilja. Njegove priče i saveti zvuče smisleno i obzirno i na momente je iskren. Samo što je u njima sadržana iskonska želja da takvim ponašanjem pokuša da se iskupi pred sobom iako uporno sam tvrdi drugačije.
Maske: Besmrtna bića čije prisustvo budi parališući strah. Iako se autorka dovoljno pozabavila njima da ostanu mistični i zanimljivi, ja želim da saznam još. Zanimljivo mi je što su imena dobile po mesecima u godini. Iako su vezane za tajanstveni grad i isključive su po pitanju volje neba, Jelena je uspela da nam dočara njihove različite karaktere čak i kada deluju kao jedan. Moja omiljena maska je Oktobar, a pored Januara, Avgust ima potencijal da bude najupečatljivija, čemu se i nadam u nastavku.
Nedostaci ove sage su zanemarljivi ako se uzme u obzir Jelenina mladost i činjenica da joj je ovo prvi roman. Ona u sebi nosi potencijal i ambiciju koji je mogu vinuti visoko na naše književno nebo.
Pored pisane forme, knjiga vrlo lako može da se pretvori u multimedijalni sadržaj, jer Jelena nije nadarena samo za pisanje, već i za crtanje stripova i animaciju, što dokazuju nagrade koje je dobila.
Od jedan do deset, ova knjiga je jaka sedmica u okviru žanra fantastike i čista desetka kao young adult roman.
Autor: Juhan Hašta
Iako se Kolodijevo ostvarenje ubraja u bisere dečije književnosti, ovde treba napomenuti da je sam Pinokio nastao u vremenu kad se dečja književnost tek formirala kao žanr. Stoga nije neobično što se rečenice u knjizi grade na način koji je još svojstven književnosti za odrasle. Takođe, osobe koje imaju osnovno znanje iz književnosti, videće da je na Kolodija imala uticaj razna književna ostvarenja.
Pinokijev životni put podseća na priču o bludnom sinu koja se pojavljuje u Bibliji. Isus svojim apostolima govori o ocu koji je imao dva sina. Jedan je bio uzoran, dok je drugi sin nasleđen deo imanja proćerdao umesto da ga koristi da sam izgrađuje svoj život. Na kraju se sin vraća ocu i kaje se, a otac priprema veliko slavlje i naređuje da se on odene u najlepše odore. Sa druge strane, Đepeto prodaje svoj kaput ne bi li Pinokiju kupio bukvar bez koga nije mogao da krene u školu. Pinokio će taj isti bukvar prodati, ne bi li imao kartu za pozorište koje se ovde asocira sa raskalašnim životom. Isto kao i bludni sin, Pinokio želi da živi jedan život bez teškoća i odgovornosti, što ga dovodi u mnoštvo neprilika. Ipak, nakon što je spasao oca iz čeljusti kita, Pinokio želi da se iskupi tako što će učiti i teškim radom izdržavati. Najzad, kad je Pinokio čuo da je njegova zaštitnica plava vila bolesna, on se odriče novca koji je zaradio ne bi li se nabavili lekovi za njeno izlečenje. Vila mu, pored toga što ga pretvara u dečaka, daruje novu odeću i komforniji dom. Isto tako, treba napomenuti da je vila još ranije, kad je Pinokio bio tako blizu da postane dečak (što bi i postao, da nije otišao u zemlju razbibriga), htela da organizuje slavlje u tu čast. Svi ovi detalji aludiraju na sličnosti u ranije napomenutoj priči o bludnom sinu.
Jona je starozavetni junak kome je Bog rekao da ide u grad Nineviju da bi govorio protiv nečastivog. Međutim, Jona ne sluša zahtev Boga, već se ukrcava na brod koji je zaplovio u Tarsis. Bog je poslao buru na more ne bi li ga kaznio, i on se baca u more ne bi li spasao druge članove posade. Tada ga, prema prevodu, guta „velika riba“ i on dospeva u njenu utrobu. Jona se tad kaje i biva izbavljen. Pinokio, sa druge strane, pronalazi oca u utrobi kita i uspeva da ih oboje spasi, i taj momenat bio je ključan da on zauvek prekine sa ranijim načinom života. Kod oba junaka vidimo da je momenat njihovog trajnog pokajanja nastupio nakon što su se našli u utrobi nemani.
Govoreći o situaciji u Rusiji tog vremena, ne možemo da zaobiđemo temu pozorišta. Za razliku od prethodnih umetničkih ostvarenja o Pinokiju gde se o pozorištu govorilo pogrdno, u knjizi Alekseja Tolstoja ono zauzima posebno mesto. Treba imati u vidu kulturno-istorijski kontekst u kome se nalazila Rusija. Pozorišna umetnost krenula da cveta u Rusiji krajem devetnaestog, početkom dvadesetog veka, i u toku dvadesetog veka doživela je potpunu ekspanziju. Tad su se pojavila različita učenja o tome kako bi pozorišna predstava trebalo da izgleda i kako bi glumci trebalo da se u njoj ponašaju. Pozorišna umetnost tog vremena uticala je kasnije i na svetsku pozorišnu scenu. Između ostalog, Aleksej Tolstoj je u Parizu video pozorište lutaka koje ga je oduševilo. Svojevremeno je čak dobio molbu da pomogne uređenju trećeg lutkarskog pozorišta u Rusiji. U toku stvaralačke krize, Aleksej je želeo i da napiše komad koji bi se izvodio u takvom pozorištu. Možemo slobodno reći da se sama knjiga bavi temom umetnosti i položajem umetnika u svetu.
U rukama nekog manje vještog pisca, ovakva bi premisa zvučala prilično pravolinijski: bila bi to priča o trijumfu čiste i vječne ljubavi nad opresivnim društvom i socijalnim konvencijama koje su Ferminu natjerale da protiv svog srca za muža uzme uglađenog doktora, a ne siromašnog poštara. No u rukama genija poput Gabriela Garcije Marqueza, ta je premisa izigrana, izobličena i skoko pa posve negirana kako bi postala predložak jednog od najvećih literatarnih klasika recentne književnosti. Niti je Florentinova ljubav čista i nevina, niti se Femina udala protiv svoje volje. A to je tek početak, jer roman zalazi duboko u naše glavne likove i intimno – zapravo i nemilosrdno u svojoj intimnosti – secira njihove ljubavne osjećaje i misli kroz više od pola stoljeća.
Vredelo bi putem ovog stripa (i/ili serije, mada moram naznačiti da je adaptacija serije razblažena, a utoliko i bolja verzija stripa) osvrnuti se na poteškoće koje sa sobom nosi život jednog neiskusnog superheroja. Ili možda ipak ne superheroja, već osobe sa natprirodnim moćima, preciznije telekinezom. Tinejdžerske osobe. Naravno, ne bilo kakve tinejdzerke, već, kao i uvek suočeni smo sa večitim toposom drugačije devojke od svojih vršnjaka: slušajući andergraund muziku, ne podnoseći pola sveta i najinteresantnije – opisujući ljude po mirisu.
Možda naizgled beznačajna sitnica, ali u trenu kada u stripu ode da razgovara kod školskog, pretpostaviću, psihologa (koji joj na samom početku i daje pomenuti dnevnik), ona joj govori da se ne vraća dok ne popravi ocenu iz matematike – možda i previše realna scena u današnjem društvu isvetu, govoreći o tome koliko se više vrednuje ocena od mentalnog zdravlja. To je još jedan korak ka Sidninoj autodestrukciji.
