Slučaj „Biblioteke“, Glena Kupera, predočen kroz tri knjige u nizu, kod mene je iznedrio oscilacije spoznaja i osećaja koji su šetali kao grafikon biznis kluba.
BIBLIOTEKA MRTVIH
„U davnom srednjem veku, u dalekoj Britaniji, na zabačenom ostrvcetu Vajt, jedne se mračne noći rodio sedmi sin sedmoga sina koji je po drevnim verovanjima na ovaj svet došao sa posebnim darom. Sakriven u podrumima jednog mirnog manastira, on će otpočeti stvaranje biblioteke – biblioteke mrtvih, sa knjigama koje sadrže datume rođenja i smrti ljudi iz svih zemalja, iz svih vekova, iz svih epoha: prošlih, sadašnjih…i budućih. Tajna obavijena velom sudbine, istorije, zla i korupcije…i jedna strašna istina koju niko nikada ne treba da sazna.“
(ovo se nalazi na koricama, tako da ne spojlujem, svejedno ćete to videti)
Malo je reći da sam se ozbiljno pomučila sa nekih 350 stranica prvog dela. Kasnije, otkrivši ponešto iz njegove biografije, dolazim do zaključka da je pisac ovde izveo jednu od kardinalnih grešaka u literarnom stvaranju. Prenaglasio je svoja (moram priznati, zavidna iskustva i obrazovanja) kroz tekst. Od Harvarda preko karijere lekara specijaliste za infektivne bolesti pa sve do pozicije direktora farmaceutske kompanije (kako navodi u bio) priznajem, ta stručnost zvuči impozantno. Sa koledža je poneo diplomu arheologa i očigledno je dosta vremena proveo na raznim iskopinama. Bavio se medicinskim istraživanjima pa naposletku kad je rešio da se bavi pisanjem osnovao je producentsku kuću gde je „Biblioteka mrtvih“ zamišljena kao filmski scenario. Kasnije preobličen u roman se na tržištu SAD pojavljuje pod nazivom „Tajna sedmog sina“ i vrlo brzo osvaja bestseler liste na dva kontinenta i oživljava u preko dvadeset prevoda.
Šta je greška? U njegovom upornom pokušaju da nam dočara svaki detalj iz sfera koje dobro poznaje, u kome isplivava sijaset nepotrebnih informacija. Kako se ovo delo, prožeto misterijom ipak svrstava u neku vrstu trilera razumem ja da je za dobrog profilističara neophodan svaki detalj. Ali da li je baš neizmerno važno da znamo marku pertli ili svaki šraf kakve mašinerije? Nepotrebno detaljisanje koje nije ni ključno za priču rastresa fokus i interesovanje. Kao i prenaglašenost (moguće da je ovo profesionalna deformacija scenarista koji dočaravaju scenu, kulise, i slično rekviziterima). Pa da se nekome ko je bio žrtva, apsolutno motivno nebitna (bukvalno je mogao biti bilo ko s obzirom na zamisao dela) za tok cele priče (a kojoj je posvećeno bar dvadeset strana), pred samo umiranje odveže pertla sa naglašavanjem da je ista na Nike patikama (model taj i taj sa svim perfomansama).
Cenim da je ovo trebalo da zapravo bude krupan kadar. Ali, na filmskom platnu. Svi gledamo u zumiranu patiku uz onu jezivu muziku koja se sistematski pojačava pa ne vidimo počinioca (kako da ga i vidimo kad je zumirana patika, al dobro sad, pesničke slobode). To nam pisac radi kroz celu knjigu i moram priznati da to umara. Stvarno sam morala pronaći dosta snage da isteram tu knjigu do kraja. Pritom ne znam da li je problem u našem prevodu ili je to pisac namenski tako ostavio (nisam imala prilike da u rukama držim originalne verzije) ali knjige nisu „debele“ kako je više puta naglašeno u tekstu (prasci su debeli, knjige su obimne). I tako devet žrtava zamalo sa sve mojom.
Naravno, kao i u svakom američkom trileru ključan je FBI sa onim jednim visoko kvalifikovanim mozgom profilističara koji koleginice doziva sa Bejbi, Mače, Luče i koji, naravno, izgleda kao da bi mu trebalo jedno par meseci kursa bontona ili bar rehabilitacije od neke zavisnosti. Ali hej, njegova genijalnost je tolika da mu se gleda kroz prste. Ne bi mi ovo smetalo (svako gradi lik trudeći se da ga zavolimo ili da nas izluđuje) da pisac nije toliko insistirao na realnim detaljima. U tom slučaju, takav lik ne bi radio u nekom takvom timu pa da je genijalan „sto gradi“.
Od detalja do naglašenog šovinizma i detaljnog opisa bogatuna i njihovih fensi navika. Zar je stvarno neophodno da znamo šta je neko večerao, koliko je puta i do detalja spavao sa svojom ženom da bi na posletku izveo pudlu u šetnju i bio ubijen? Kod „Celestinskog proročanstva“ takvi momenti, na primer, vode nekuda kroz celu knjigu. Ovde ne. Predpostavljam da se aludiralo na osećaj „nepovezanosti“ slučajeva ali možda ja i nisam mnogo pametna. Ipak, bogati broker oženjen advokaticom i venecuelanska spremačica sa drugog kraja grada zaista ne deluju povezano na prvu loptu i bez opisa navika i mogućnosti u detalj. Ajmo klasik potez: jedna ultra bogata žrtva i jedna potpuno siromašna i sasvim dovoljno da se nabaci nepovezanost. S tim da prikaz njenog života nismo imali toliko detaljno (piscu očigledno nisu zanimljive venecuelanske spremačice a kako stvari stoje nisu preterano zanimljive ni njegovom glavnom agentu). Naravno, na brokera se vraćaju stalno. I na njegovu plastificiranu gospođu, iskarikiranu u pokušaju da izgleda sofisticirano. Bukvalno se ne sećam da li je neko ispitao porodicu sirote emigrantkinje. Razglednice sa nacrtanim mrtvačkim sanducima i datumom smrti bi bili intriganntni da agentima ne treba čitava večnost da se presaberu i da se ne bave sa zilion usputnih stvari dok rade na slučaju. I da malo manje podrivaju jedni druge (ali to je nešto nezaobilazno u trilerima zapada, uvek neko radi za još nekog).
No, ma koliko bilo naporno, postojalo je ono nešto u tom tekstu što me je ostavilo u neizmernoj količini znatiželje. Sama ideja romana je sjajna. Poglavlja koja su od savremenih smeštanja radnje najedanput postajala u gornjem desnom uglu označena godinama kao što su „782-a“ ili „1297-a“, su ono što vas drži u optimizmu da ova priča ipak ide u nekom zanimljivom smeru. Ta poglavlja su izlet u neverovatnu priču. Potpuno drugi svet. I konačno smisao celog teksta. Ostala poglavlja su uglavnom okrug LA -a, sa svim onim predpostavkama koje sam pokupila usput sa ID kanala. Dobro sad, ako baš volite to detaljisanje i znači vam nešto, onda će te ovde uživati. Ne zameram, samo je meni bilo posve opterećujuće.
Serijski ubica ubija naizgled nepovezane žrtve. Kad gle čuda, jesu povezani. E, tu sad nastupa onih nekoliko poglavlja iz daleke prošlosti. Za to mu stvarno čestitam. Prikaz samog izvora priče o svim tim naizgled nasumičnim ubistvima je zaista proistekla iz jedne sasvim osvežavajuće ideje. Prikaz karaktera i odnosa unutar bogomolja i samostana britanskih ostrva je nestvarno lako zamisliva dok čitate (eto, sa manjkom informacija nije se fokusirao na broj kamenih blokova manastira nego na njihove dijaloge i shvatanja tog vremena).
Tajna koju je tek naglasio je imala sve pravo ovog sveta da odgovara naslovu knjige. Besomučno ističući fanatizam usled nečega što nisu mogli da objasne. A kako to obično biva, nešto ispred svog vremena skoro pa predpostavkom da je onostrano, se pojavilo baš u eri ne baš svetle logike umova. Mučka ubistva, zlostavljanja, podvođenja i usmrćivanje novorođenčadi (e ovo je bila scena…teška za svariti), robovski odnos, žrtvovanje, iskorišćavanje u vaganju šta je bogougodno ako se od toga ima koristi i sve to pod okriljem vere u Boga u sred jedne bogomolje sa blagoslovom najvišeg vrha iste… su ostavili dovoljno jak utisak da se pomolim svim znanim i neznanim bogovima, uzmem nastavak i ponadam se da neće izneveriti moja očekivanja kao ni moje očigledno s mukom utrošeno vreme. Da baš vidim šta je mislio pod „sedmi sin sedmoga sina“. Čemu služe sve te izvitoperene spodobe. I kako će uopšte sve to da raspetlja?
KNJIGA MRTVIH DUŠA
„Nakon otkrića biblioteke mrtvih sa datumima rođenja i smrti svih ljudi na planeti (na maternjim jezicima istih, moja primedba), život agenta Vila Pajpera trajno se menja. Taman kad je pomislio da je sve muke ostavio za sobom i otišao u penziju, iznenadni pronalazak nestale knjige iz biblioteke mrtvih vodi ga u novu pustolovinu. Kako bi rešio misteriju od koje zavisi sudbina celog čovečanstva, Pajper saznaje da je nestala Knjiga mrtvih duša ostavila dubok trag u istoriji, nadahnuvši mnoge velike umove od Šekspira i religioznog Žana Kalvina, pa sve do čuvenog Nostradamusa, koji je oduševio svet svojim večičanstvenim predskazanjima.“
Hvala nebesima ili kome god da je bio dežuran tog časa kad je pisao drugi deo. Knjiga vas bukvalno drži prikovanim za fotelju. Odjednom, stil ni nalik predhodnom koji prosto klizi. Predpostavljam da mu je neko skrenuo pažnju na neke stvari jer u drugom delu pomenutih propusta uopšte nema. Nastavak je nafilovan misterijama, obrtima i onom pravom izistinskom rešavanju zagonetke samim umom i sklapanjem kockica.
Ovaj deo sadrži i mnoga iznenađenja. Sem što smo iz prašnjavih kancelarija Biroa konačno krenuli po zamkovima i iskopinama, ovde imamo i saznanje da za ovu tajnu su znali mnogi (dobro ovo malo asocira na Dena Brauna i njegove Da Vinči momente ali dajte Glenu šansu ovaj put). Vilijem Šekspir krije odgovore u svom sonetu (zgodno upotrebljeno, jer se inače ne zna da postoji ijedan primerak ručno pisanog njegovog stvaralaštva).
Dobro, ima propusta tu i tamo (ovo će sigurno podići obrvu vrsnim odgonetačima koji su vežbali da odgonetnu Poaroa ili Šerloka pre njih samog). Tipa, traže svećnjak iz 16. veka i gle zgode ostareli aristokrata od svih svojih nasleđenih milion svećnjaka je sačuvao baš taj jedan sa skrivenim kodom unutra (nemajući pojma da je to taj niti da su ikada išta skrivali). Da je međ’ hiljadu svećnjaka pretragom naišao na taj bitni nekako bi bilo uverljivije (jer da je baš taj odnet davnih dana knjiga ne bi mogla dalje pa je sasvim trivijalno da ga postavi na puku sreću). Ali dobro sad, ova i još po koja „greška“ su opet zanemarljive u odnosu na izuzetno poboljšanje celokupne priče.
U ovom delu se pojavljuje mnogo detaljniji opis manastirskog življa i prošlih epoha koji su obavijeni velom te tajne. Kakav napredak! Verodostojno sklapanje slika u glavi dok čitate, onaj osećaj jeze i neverice na šta je sve spremno ljudsko biće u svojim magnovenjima. Bonus je neverovatan prikaz epohe. Nema tu deva i princeza. Prodane kćeri, previše gladnih usta i duboka uverenja da su svi pod oštrim okom Boga. Nešto između Umberta Eka u „Imenu ruže“ i „Jadnika“ Viktora Igoa. I, naravno, ovaj put tajna je sve jasnija, grublja, nosi sa sobom mnoge žrtve a ako se setimo serijskog ubice iz prvog dela, e pa taj i dalje skida glave naizgled nepovezanih ljudi.
A onda obrti. Nikad niste mirni, niti ste načisto šta ste ustvari odgonetnuli. Na skoro samom kraju pisac nam servira potpuni rasplet. Njih ipak nešto povezuje. Ne nešto, čitava biblioteka najneverovatnije skupine „matičnih“ knjiga koje je svet ikada video. Taj sedmi sin sedmoga sina je početak nečega što dok čitate ne možete da se otmete utisku kom entitetu zapravo služi. Od svih tajnih društava i sekti kroz beletristiku ova ideja je, bar za mene, bila vrlo intrigantno predstavljena i u ovom drugom delu vrlo dramatično izvedena (znam, sedmi sin sedmog sina se može naći i kod Terija Pračeta pa nije baš patentirana ideja, doduše u njegovom stilu haos je nastao kad je to zapravo bila ćerka i sve je imalo smešnu konotaciju).
Zlokobno je, napeto, zastrašujuće i moram priznati ogavno kad shvatite šta su uradili. I šta su ponavljali. Šta su gajili. Uz blagoslov. I šta to tako mahnito čuvaju između kamenih zidina i u podrumima. Od svih „proročanstava“, ono koje se nalazi u ovoj knjizi me je iznenadilo, zaista. Zbog svog oblika održavanja. Naravno, i ovde se provlači osećaj da ako se neko dokopa svega toga….zloupotrebiće…posebno vojske sveta… (klišea svuda, zar ne?). No, čak i da se neko dokopa toga malo bi mu koristilo (ovo je vrlo interesantan prikaz). Pa čemu onda tolike smrti? Zašto je sve to toliko važno? E, to nešto je u ovom delu, što bi rekli mlađi, „pokidao“.
Drugi deo sam bukvalno progutala u dahu. Biblioteka iz Vektisa (Britanija) je ovde zaista izdominirala u svom svom užasu i strahu koji donosi. O, još nešto, kad je bilo najnapetije pisac je rasčistio scenu na krajnje neočekivan način. Brutalno. Sasvim jednostavno a da nije ušao u kliše. U moru svega već viđenog ostadoh zatečena idejom kojom je pokosio gužvu. Zaključak, drugi deo kida.
ČUVARI BIBLIOTEKE
„Budućnost čovečanstva je misterija skrivena na stranicama jedne knjige, knjige u kojoj je skriven datum Sudnjeg dana. I dok se svet pita šta će se stvarno dogoditi 9. februara 2027, nekoliko ljudi dobija razglednicu sa crtežom mrtvačkog sanduka i datumom: danom kada će umreti. Baš kao na početku neverovatnog niza događaja koji su doveli do otkrivanja Biblioteke mrtvih. Ipak, postoji jedna razlika: sve žrtve kineskog su porekla.“
Predpostavljam da ponesem uspehom knjige stvara njen treći deo (jer realno mogao je da zaokruži i sa drugom knjigom). Sad smo u 2027. godini ako se oslanjamo na tekst (prva je pisana 2010. u realnom vremenu, ako se ne varam), daleko naizgled od odgonetnutog slučaja. Glavni junaci pecaju, u penziji su i slično. Sin jednog od njih nailazi na poziv u pomoć putem društvenih mreža. I kao što obično biva kod tinejdžera, posebno onih sa područja gde se misli da određeno državljanstvo ostvaruje i nedodirljivost, upada u nevolju ne javlja se nikome da je igde krenuo kao i zbog čega je na prečac napustio topli dom. Otac ostavlja pecaljke i suočava se sa obrtom cele priče.
Ne, tajno društvo nije uništeno (zapanjeni ste sad, jel da?). I te kako ima preživelih koji i dalje sprovode svoj cilj, incestualno se razmožavajući ne bi li loza ostala. Imamo prikaz klasične „hili-bili“ porodice u nekoj nedođiji (postarao se da dočara i njihovu nepismenost u dijalozima), zatucanu verskim fanatizmom i uverenjem da je sve to sasvim u redu (malkice je mirisalo na „I brda imaju oči“ ili neko od onih „Pogrešnih skretanja“).
Šta su mane: Ma ko sa suženom svesti i psiho ponašanjem pregovara sa taocima i izvinjava se? Ko to čuva viševekovnu tajnu žrtvujući sopstvenu decu u ime iste a dopušta internet konekcije toj istoj deci i ostavlja žive očevice? O da, siloviti agent FBI-a i te kako vezan i otet odbrusuje kidnaperima objašnjavajući im da su uhapšeni i da se predaju. Ima čak i momenata kad ih maltene sprovode u turistički obilazak pokazujući im sve svoje tajne. I mole ih da ih razumeju. Predpostavljam da nisu opstali toliko dugo da su prema svima bili tako dirljivo otvoreni. Ipak i ovde postoji jedna lepa povezanost sa izuzetno zanimljivim likom iz drugog dela. Očekivano ali i ovde se pisac „izvadio“ na vraćanje u prošlost koju zaista lepo prikazuje (stilski, naravno, inače ništa tu lepog nije bilo u toj priči).
Nakon niza peripetija ipak rešismo i ovaj slučaj. Malo plamena za pročišćenje i, naravno, onaj večiti rasplet u kome svi ostanemo (opet uticaj scenariste u duši pisca) da se pitamo da li su zaista svi nestali ili je opet neko pretekao (iako nije, pisac vas samo plaši sa tom mogućnošću kroz napet momenat). Neke priče treba zaokružiti na vreme ili makar malko posle vremena pa mu hvala što ipak nije ovo razvukao u večiti serijal.
Šta zapravo znači taj Sudnji dan? I da li je na pomolu treći svetski rat na kontinentu Azije, spada pomalo u klasik teme (Amerikanci ako ne pobeđuju Ruse u filmovima onda traže sve druge i po knjigama).
Zaključak, preživite prvi deo. Kad malo bolje razmislim nije baš da presvisnete jer bez njega drugi nema mnogo smisla (iako je pomalo prezentovao skraćeno prvi deo na početku druge knjige). Zaista sam mišljenja da bi vam nedostajala uživancija čitanja glava iz drugih epoha. Kad izboksujete prvu knjigu u drugoj ćete se totalno prepustiti odličnom filmu u glavi. Globalnoj konspiraciji jedne sekte kojoj nisu bili strani ni velikani poput Šekspira, Žan Kalvina, Nostradamusa ili Tomasa Mana (dobro sad i Njutn i Da vinči su se bavili sličnim kod Dena Brauna), sudelujući u skrivanju ili pak indirektnom razotkrivanju tajne. U trećoj ćete se osećati kao kad čitate knjige sa više završetaka. Ako vam nije odgovarajuć kraj iz druge potražite svežiju verziju iz treće. Ima tu obrta, nije da nema. Sve zajedno Biblioteka je divna zamisao, intrigantna i mistična. Ali kamen temeljac nosi druga knjiga u nizu.
A da, i pored svih mana ili mojih ličnih nezadovoljstava ipak je trilogija opravdala svoje naslove u potpunosti. E za to, naklon. Mišljenja sam da bi „Klik bejt“ i „misliding“ naslove trebalo zakonom ukinuti.
Ocena 8/10 (da nema knjige broj dva bila bi 6/10).
S ljubavlju, Elena Alexandra
D (Priča dva sveta) – Majkl Fajber
Sala puna dima – H.M. Long
Brat Crveni – Adrian Selbi
Stanica Persefone – Stina Liht
Ukratko, prema predanju, veličanstvena kraljica neba i zemlje, boginja ljubavi, plodnosti i seksualne ekstaze, ratnica i prosvetiteljka ljudi, „upravlja svoju misao’’ ka podzemnom svetu i odlučuje da siđe u grobnice da sretne svoju tamnu bliznakinju Ereškigal. Znajuči da je putovanje rizično i da se iz Donjeg sveta niko nije vratio, zaklinje prijateljicu Ninšubur (Ninu Šubur) da zatraži pomoć od otaca (bogova), ukoliko se u grobu zadrži duže od tri dana. Doterana i naoružana magičnim predmetima moći, Inana prolazi kroz sedam podzemnih kapija, te na svakoj, prema pravilima Donjeg sveta, ostavlja deo svog dostojanstva i moći. Pred sestru izlazi naga i nezaštićena, tako da ne uspeva da joj se suprotstavi. Podzemna gospodarica Ereškigal, ljubomorna i okrutna, pogledala je Inanu ledenim okom smrti i isisala joj svu životnu energiju, a potom je njeno telo obesila o kuku, na kjoj će ostati tri dana. 
Malo malo pa smo suočeni ne sa promišljanjem drugih, već otvorenim stavovima koji se propagiraju na vrlo demokratski osion način. Ako data tvrdnja ima dovoljno glasnih istomišljenika spremnih na ignorisanje činjenica, opstruiranje izrečenog i pokušaje posramljivanja neistomišljenika, (mada uopšte ne mora da ih bude dovoljno da formiraju stav suštinske većine) stvoriće se percepcija da je to mišljenje, kakvo god ono bilo naravno, tačno. Bilo da se radi o kvalitetu proizvoda u marketu, ocjeni rada Ministarsva sporta i kulture, kvalitetu umjetničkog djela ili percepciji dešavanja u svijetu, svaka od ovih i ostalih svih oblasti promišljanja koje vam mogu pasti na um, imaju svoje heroje podražavanja i nemezise manjinske kritike. Mjesto (koje nerijetko nedostaje za mnoge) koje vam pripada u tim hijerarhijama, sem ako nijeste u prvim redovima ideološke podrške, je ona apstinenta i tihog prećutnog odobravanja izrečenog (jer ako ne reagujete mora da odobravate ili se tako reklo). Zašto ovo kažem? Jer je temeljna osnova komunikacije izgubljena, naročito one konstruktivne i jer se, naročito u ovom ludom dobu (Gle, stav!), svaki interes (bilo da je vaš lični, bilo da je u ime spasenja prirode date stvari) koji ne odgovara dominantnom narativu gasi i kritikuje…
Svako može uvrediti umetnika, a autor fantastičnog horora 
Svojim fantastičnim hororom 
Tvorac fantastičnog filma 
Turska je pravila jeftine i smešne kopije holivudskih hitova pre nego što je to postalo moderno. Dakle, film 
