Blog

Buđenje

Posted on by Redakcija

Kuća koju je odabrao bila je gotovo savršena. Usamljena na brežuljku, ušuškana zelenilom i bezbedno udaljena od ostalih zgrada. Jedna od onih koje pružaju mir i privatnost, ali i uvid u sve što se događa u kraju.

Što je najvažnije, znao je da je prazna.

Pripadala je njegovom ujaku, srećniku koji već mesecima prebiva u svojoj večnoj kući, daleko od  ovog zla. Ujak mu se među prvima zarazio, umirao je u nadi da će ga izlečiti, a nakon smrti je čovečanski sahranjen. Njegovi ukućani, kao i svi koji se se razboleli kasnije, nisu mogli da računaju na to. Ni on ne računa, uopšte ne misli na smrt. Ne razmišlja ni o životu, samo živi. Ili luta kroz pakao u zabludi da je živ.

U početku se svesno borio. Hteo je da beži u selo, u šumu, bilo kud. Samo da više ne preskače leševe, jede otpatke i skriva se po napuštenim kućama.

Nekad slabunjavi dečko, potom nespretan mladić i zreo čovek osrednjih sposobnosti, nadživeo je sve koji su mu značili, pa verovatno i svako ljudsko biće koje je poznavao. Telo mu nije pristajalo na bolest, um se opirao ludilu. Još da mu nije nesanice, možda bi se okrepio, pribrao snagu i napokon otišao iz grada.

Pri svakom stupanju među zidove koji će mu pružiti utočište, maštao je o udobnoj postelji, sanjao je o snu. A onda bi sebi dopustio tek laki dremež, kratku šetnju između jave i sna.

Tako i sad. Sklupčao se u tuđem krevetu, spustio glavu na torbu i zatvorio oči. Večernja svežina nagnala ga je da zavuče ruke u džepove i da zagnjuri lice u okovratnik kaputa. Slušao je vetar u krošnjama mladih breza u dvorištu, krik neke ptice i zujanje debele muve, koja mu je kružila oko glave, približavala se i udaljavala, da bi let završila u paučini iznad prozora.

A onda je čuo taj šum.

Pridigao se, pogledao oko sebe. Ništa nije video, iako su mu oči bile naviknute na mrak. Zaspao je, napokon sanja ili… šta?

Šum se ponovio.

Pokret, udah, nije bio siguran šta je to, tek šum je ličio samo na jedno: prisustvo drugog čoveka. Živog i zdravog. Bolest ima slatkasti vonj koji bi osetio još na pragu i ne bi ni zavirio u ovu kuću. Zavukao je šaku u torbu i potražio nož.

Minuti su prolazili, šum je postao jači i određeniji. Čulo se drhtanje i plitko, ubrzano disanje.

Uplašen je. Ne oseća se kao lovac, pre kao plen.

Mora da je mlad. Dete možda. Za trenutak mu se javila glupa želja da naiđe na dete, iako je znao da to ne može biti. Najmlađi su prvi podlegli. Krhka detinja tela su padala bez otpora, već na prvi znak bolesti.

Zagledao se u veliku peć na suprotnom kraju sobe. Tamo je mrak najdublji i svi zvuci odatle dolaze. U dva koraka došao je do prozora, sklonio prašnjavu zavesu i raskrilio roletne.

Mesečina otkri svu rugobu ugašenog doma. Bio je to prizor od kog se grči utroba, ali nije dozvolio da ga savlada bol. Zamućenim pogledom pratio je biće iza peći; u ruci je stezao nož. Nije uspeo da vidi lice, ali pruga blede svetlosti pokaza nežan zglob i stopalo u ukrašenoj papučici. Žensko! Tome se baš nije nadao. Ipak, beše mu milo. Žena, kakva god bila, nije opasna kao drugi zdrav muškarac.

’’Izađi slobodno’’, rekao je.

’’Ti izađi iz moje kuće!’’

’’Tvoja je zato što si ovde prva ušla?’’

’’Moja je. Stvarno.’’

Htela je da govori oštro, ali joj je glas bio duboko nesiguran. Zvučala je tako očajno i pobeđeno, da joj je smesta oprostio i provalu i laž.

’’Ova kuća je moja koliko i tvoja,’’ odgovorio je. ’’Ili je čak nešto više moja, ako gledamo na pravne odnose kakvi su bili. Moj ujak nema naslednika. Osim mene. Dobro mi došla.’’

Devojka se povuče još dublje u mrak.

’’Ne plaši se, priđi’’.

’’Možda ti imaš više razloga za strah.’’

’’Možda imam, ali ću rizikovati. Hodi, pričaj mi o sebi. Ko si, odakle si došla? Izađi na svetlo, odavno nisam video ljudski lik.’’

’’Nećeš ni sad! Ja ne ličim ni na šta. Grozna sam, odvratno izobličena!’’

’’Hajde, uplaši me!’’

Ćutala je.

’’Izgleda da ipak nisi toliko strašna.’’

’’Bolesna sam.’’

Nasmejao se novoj laži. Devojka ne samo da nije ’’mirisala’’, nego se nije ni ponašala kao oboleli. Niko od njh, jadnika, nije slutio da je zaražen sve dok ne bi pao u postelju da iz nje više ne ustane. Umiralo se za dva do tri dana ili čak brže (poslednji bolesnici nisu uspevali da preguraju dan), a jedino olakšanje im je bilo to što su kraj dočekivali u beslovesnom stanju.

’’Njegova’’ devojka nije bolesna, ne.

Ipak, treba priznati da je njeno ponašanje, najblaže rečeno, čudno. Čudno čak i za košmarne prilike i nestvarnost u kojoj su se zatekli u ovaj čas.

Časovi su prolazili, a ona nije napuštala skrovište kod peći. Nisu pomagale ni pretnje ni obećanja. Vrpoljila se, šmrcala i uzdisala, ali nijednom nije izašla iz senke. Na pitanja mu je jedva odgovarala. Sasvim šturo ili nikako. Probao je da joj se približi, ali je na taj pokušaj, jedini koji je učinio, odgovorila paničnim strahom i besom za koji je znao da se ne može obuzdati, a da ne upotrebi nož.

Pred zoru je zaspao i to nije bio samo dremež, nego pravi pravcati san. Sanjao je ujakovu kuću kakva je bila nekada, svetla i topla. Plakao je bez glasa i pitao se u snu zašto se ranije nije dosetio da živi u njoj. Biće da ga je smrt omamila i osvojila toliko da više nije pamtio kako mimo nje postoji drugo, nešto što joj svakako prethodi, bez čega je ne bi bilo na svetu… Kako mu se dogodilo da kao prorok iz Biblije “zaboravi dobro“? Zašto diše kad je već umro, čemu teži telo otporno na bolest kad se života plaši više nego smrti? Zar ga je porazila stara istina da je rođenje veća i strašnija neizvesnost?

Ujakova kuća je bila topla od velike, naložene peći, a svetlost je dolazila od novog života u njoj.

Probudio ga je prigušeni jauk žene, udružen sa plačem novorođenčeta.

Brzo je ustao, rešen da pronađe drva za veliku vatru. Treba mu mnogo tople vode, a i nož se mora očistiti u plamenu. Starom sečivu, koje je do ovog jutra davalo samo smrt, bilo je suđeno da bude upotrebljeno na sasvim nov način.

 

Autor: Galadriel

Noć u samotnom oktobru

Posted on by Lazar Vuković

Dragi moji, dobrodošli nazad na naša predavanja o klasicima žanra. Znam da ste se uželeli i da ste ovo vreme iskoristili da pročitate neke klasike sa kojima ste se upoznali ili ćete se tek upoznati na ovim predavanjima pošto nam zbog novonastale situacije nisu otvorena vrata za popularna letovališta. Sada je vreme da nastavimo sa našom zajedničkom misijom od koje nećemo odustati.

Verujem da vam je ime Rodžera Zelaznija (Roger Zelazny) poznato jer je skoro zahvaljujući Laguni (ne mogu da verujem da sam ovo rekao) doživeo ponovno izdanje serijal koji je prva asocijacija na ovog genija pisane reči, Hronike Ambera (The Chronicles of Amber), i koji mnogi smatraju za jedan od najboljih fantastičnih serijala. Nećemo sada govoriti o Amberskim hronikama iako sam i sam ljubitelj istih. Stoji da su uticajan i originalan serijal, ali Zelazni ima još dela koja zaslužuju da se o njima priča. Gospodar svetlosti (Lord of Light), Stvorenja svetlosti i tame (Creatures of Light and Darkness), Ostrvo mrtvih (Isle of the Dead), Zovem se Konrad (… And Call Me Conrad), On koji oblikuje (He Who Shapes)… Spisak je predugačak tako da ću se ovde zaustaviti. Ne treba pominjati ni brojne priče koje nam je ostavio u amanet.

Koliko je Zelazni bio produktivan i maštovit pisac idu u prilog brojni svetovi koje je stvorio kroz svoje knjige, pritom crpeći inspiraciju iz svetskih mitologija od grčke i egipatske do mitologije Navaho Indijanaca i Hindu mitova, koji i dan danas služe kao izvor inspiracija mnogim piscima i zahvaljujući kojima broj poštovalaca ovog pisca raste iz dana u dan. Godišnje je objavljivao po jednu knjigu i nekoliko priča koje su osvajale Hugo, Nebula i Lokus nagrade, o nominacijama da ne govorim.  Od gore pobrojanih dela sam izdvojio poslednji roman koji je napisao za života i ,koji mu je, ujedno, bio jedan od omiljenih.

Zamislimo naš omiljeni mesec i radnju koja se odvija u viktorijanskom Londonu. Dodajmo tu stvarne likove poput Džeka Trboseka, Raspućina i Mekgregora Matersa, likove sa kojima smo imali prilike da se družimo u delima Meri Šeli, Brema Stokera, Artura Konana Dojla, Roberta Bloha i drugih pisaca gotskog horora (verujem da su vam poznati tako da ih neću imenovati) i ritual koji treba da se izvrši na naš omiljeni praznik. Sve to je zanimljivo jer svako od njih ima svoju ulogu u ritualu i zato što je priča ispričana iz perspektive njihovih demonskih ljubimaca. Junak naše priče je Snaf, demonski pas koji radi za Džeka Trboseka. Iz njegove perspektive saznajemo o ritualu u kome učestvuju dve grupe okultista od čijeg ishoda zavisi sudbina našeg sveta. Ovde ću se zaustaviti jer ne želim ništa više da otkrivam jer je ovo zaplet romana koji je predmet našeg predavanja, Noć u samotnom Oktobru (A Night in the Lonesome October.) Lično mislim da bi ovaj roman, uz valjanog režisera, doživeo odličnu ekranizaciju kao serija i da bi nadmašio Penny Dreadfull, ali to je opet samo moje mišljenje.

Ovaj roman ima zanimljivu konstrukciju. Sastoji se od uvodnog i tridesetijednog poglavlja od kojih svako predstavlja po jedan dan u mesecu. U svakom od njih su opisani Snafovi doživljaji i misterija koja počinje da se obavija oko njega i njegovog vlasnika Džeka i drugih učesnika „Igre“ kako sam Snaf govori.  Dodajmo tu i ilustracije Gahana Vilsona (Gahan Wilson) na osnovu kojih možemo da zaključimo da je pred nama zanimljiva knjiga.

Sa uživanjem ćete čitati o sklapanju saveza i o kršenju istih i postepenom uklanjanju konkurencije. Bićete uvučeni u svet Viktorijanskog Londona kojim hodaju magovi i veštice, a to sve zahvaljujući Zelaznijevom poetskom i ležernom stilu i njegovoj čaroliji da nam pred očima prenosi radnju, poput čarobnjaka sa magičnim štapom. Sa odličnom razradom likova i bez preteranih detaljisanja, Zelazni je bio majstor pisane reči što dokazuje činjenica da je ovaj roman bio nominovan za Nebulu nagradu za najbolji roman 1994. godine.

Koliko je Zelazni poštovan među svojim kolegama idu u prilog i brojne pohvale i antologije koje su priređene u njegovu čast. Nil Gejmen je sam izjavio da je Zelazni uticao na njegovo stvaralaštvo što se da videti po njegovim delima. Semjuel Dilejni je svoje najpoznatije delo Nova i brojne priče napisao u odgovor na erupciju Zelaznijevih ideja. Mnogi teoretičari žanra su Zelaznija, pored Semjuela Dilejnija, Džejmsa Grahama Balarda i Brajana Oldisa smatrali za nosioce novonastalih promena u žanru i rodonačelnike Novog Talasa.

Ovaj roman je pred domaće čitaoce izašao 1997. godine u ediciji Znak Sagite kao 41 knjiga u prevodu Ljubomira Damjanovića koji je, po mom mišljenju, odlično obavio posao. Hahaha, nije samo Kentaur predstavljao klasike žanra.

Za kraj mi ostaje da vam predložim da pročitate ovaj roman i da počnete da odbrojavate dane do sledeće Noći Veštica. Garantujem da ćete mu se vraćati. Do tada ja ću spremiti još jedan specijalitet koji ide u duhu meseca.

 

Knjiga odraza – uzbudljivo putovanje u srce užasa

Posted on by Redakcija

Negde između Ničeovog bezdana i onog Danteovskog „Ostavite nadu svi vi koji ulazite“ krije se Labris i Knjiga odraza Miloša Mihailovića. Groteskno, živo i psihološki napeto štivo deluje kao da je u pitanju delo starih majstora horora, a ne jednog tako mladog bića. Pisac piše, to je ono što on ume i njegovo oživljavanje napisanog stoji između nas kao čitalaca i njega kao demijurga sopstvenog sveta. Maestralno nas vodeći kroz odaje svog uma od apsolutnog užasa do potpunog blaženstva Mihailović nam otvara vrata svih svojih soba. Od sladostrašća života do mazohizma u smrti, od životnog bila koje tuče do spoznanja svakog smisla i besmisla u teroru, koji život rastače, mi smo zarobljeni među koricama knjige.

Iskonski užas pred nama je proživljen i stoga vrlo blizak. Za razliku od onoga što se trenutno smatra mejnstrimom, a u suštini je mešavina i žanrova i pravaca, koja nas ostavlja na pola jer nam sve vreme sugeriše zdrav razum, ova knjiga će vam pomoći da prigrlite ludilo u sebi. Jedino kao ludak razumećete više i proživeti više. Nadasve, pred nama je vrlo uzbudljivo putovanje u srce tame, u one nivoe ljudske svesti koje su neistraženi i carstvo starih i zaboravljenih bogova, koji su bogovi gneva, žrtve i poroka.

Ličnosti, koje srećemo su tako žive i bliske, da ćemo deliti njihove živote. Bili skandalizovani ili ne, preplašeni ili u iščekivanju volećemo ove redove. Misao vodilja koja se u pričama ponavlja i spaja ih negde u savršenu misaonu slagalicu je drevna, od boga Savaota, Ilurjanke, do drevnih kipova i artefakata, sa ogromnom razornom moći. Stara božanstva se bude od Velike majke Vavilon do mitske zveri iz Otkrovenja na kojoj ona jaše. Neke priče su obojene nepatvorenim psihološkim užasom, koji parališe dok je u drugima prisutan tabu, divlji i htonski Eros.

Bogato motivima, slojevito i uzbudljivo do najdubljih ponora ljudske prirode, Miloš Mihailović je napunio vrč ljudskih životnih sokova za istinske ljubitelje horora.

Anakin Skajvoker u Srbiji (Izgubljena misija) – Branislav Jović

Posted on by Redakcija

Poglavlje I (Mora li tako Obi van?)

„Sila u njemu izuzetna je, koliko god da je mlad mislim da je zreo za misiju“. Izusti gospodar Kenobi ne verujući sasvim sam sebi.

„Detaljnim ispitivanjem dosadašnje intergalaktičke istorije utvrdili smo da je godina 2019. pravi izbor u smislu vremena, a planeta Zemlja u smislu mesta, istraživanja su pokazala, takođe, da je tamna strana te godine na toj planeti dominirala u delu sveta koji se zvao Srbija“.

Yoda samo ušmrknu metan negostoljubive Degoba močvare te zatim prdnu kiseonik, ne otvorivši oči. Obi Van nije razumeo ove poruke ni posle ozbiljnog džedajskog staža, (da li ovo nešto znači?) prenu se, te nastavi.

„Gospodaru i sam si govorio da strah vodi besu, bes vodi mržnji a mržnja vodi patnji“.

„U tom smislu“ nastavi Obi Van „ Da bi mladi Anakin naučio ovu lekciju odlučio sam da ga pošaljem na planetu Zemlju u mesto zvano Srbija, 2019. godine “

Neprijatna tišina potraja nekoliko desetina minuta možda i ceo sat pre nego gospodar Yoda otvori oči te reče svojom slomljenom sintaksom:

„Metan nije a i Nemačka i kiseonik Srbija nije“.

***

Tri dana kasnije mladi Anakin Skajvoker ulazi u odaje svog učitelja Obi Vana, vani je hladno kao i u duši Obi Vana.

„Misija je sledeća, mladi Skajvokeru, ideš na planetu Zemlju mesto Srbija, godina 2019, zadatak misije deluje jednostavno: godinu dana živiš kao običan čovek, ne smeš da koristiš silu i moraš da se odupreš tamnoj strani“.

„Razumem, gospodaru Kenobi“, reče mladi Anakin, uvek je bio spreman na žrtvu i misije u kojim se glava ne vadi iz torbe, međutim nivo smirenja izuzetno visok za njegovih krhkih 26 godina poremeti se donekle kad mu dođe sledeća pomisao („kakve su ovo slabe misije, ne poštuju me dovoljno, ovo je previše jednostavno“). Osetiviši ovu pomisao na razdaljini od 17 svetlosnih minuta, u tami Degoba močvare Gospodar Yoda ispravi svoje zelene uši polunasmehnu se te reče “ Oh, zajebao kako si samo se“…

Poglavlje II (Razlomak)

Već sedam meseci Aleksandar Nebohodić živi u Gornjem Milanovcu i radi u srednjoj tehničkoj školi „Jovan Žijović“ kao profesor informatike i matematike. Ustvari Nebohodić je prošao veći deo galaksije, putovano brzinom većom od brzine svetlosti, borio se u pustinjskim i svemirskim bitkama, krotio i ubijao divlje zverove gigantskih dimenzija, poznaje 354 jezika, poznaje potpuno teoriju napredne kvantno-elektrodinamičke-bio-socio-hiperkibernetike, međutim, ovog puta strpljenje mu je na ozbiljnom testu dok na dopunskoj nastavi pokušava Milinku iz Donje Vrbave da objasni sabiranje razlomaka.

„Pogledaj još jednom pažljivo”, reče Nebeski Hodač obuzdavajuć rastuće nestrpljenje „imaš 1/4 + 2/4, dakle, ako je isti imenilac tada sabiraš brojioce”

U tom momentu Aleksandar Nebohodić zasta i zamisli se duboko, prvi put u svom životu oseti se kao razlomak, osetio je da nije ceo, nego tri četvrtine sebe. Ugledao je sebe jasno kao odnos dve sile i upitao se šta je brojilac a šta imenilac tj koji je odnos svetle i tamne strane u njemu. Već dosta vremena ide u kladionicu i pije vikendom (ustvari, svakim danom sve više), oćutao je već mnoge sitne nepravde nanete drugima čuvajući svoju guzicu. Bio je nesvestan da nije vitez spreman na žrtvu, opredelio da između pravednog i lakšeg da bira lakše. U svojoj nestrpljivosti da završi glupu misiju, dopustio je da ga okolina uzme pod svoje.

„aaammmm uh! to je 3/8 cola“, prekide mu misli nesretni Milinko sin vodoinstalatera.

„Izvini, Milinko“, reče Anakin Skajvoker lakim potezom smrvi kredu u ruci istrča iz učionice i u hodniku lupi sebi ozbiljan šamar. U tom trenutku dođe sebi i uvide da je baš daleko od sebe. Crvenilo obraza ublažila je belina smrvljene krede. Stajao je tako u hodniku nekoliko minuta i bio je prazan, prazan kao hodnik oronule škole. Kad odjednom…Otvoriše se vrata susedene učionice i izađe devojka crne kose u srednjim dvadesetim i nasmeja se blago.

„Kolega Nebohodiću, jeste li dobro?“

Mladi džedaj oseti u jednom mikrosekundu da mu ne trebaju supermoći, niti slava, ni ravnoteža između sila dobra i zla u univerzumu, jedino što mu treba je da trenutak tog prvog osmeha produži u večnost…

Poglavlje III (Boja kafe)

„Između Betelgeza i Belatriksa, dve susedne zvezde iz sazvežđa Oriona, postoji mala planeta na kojoj raste samo kafa, kažu da je vrlo ukusna i pospešuje pamćenje, gospodar Windu mi je doneo nekoliko ćupova”, reče Obi Van prelivajući vodom ljubičasto–zeleni prah čudesnog mirisa.

Padme Namiri, buduća kraljica Amidala od Nabua i nesuđena zaručnica Anakina Skajvokera sumnjičavim pogledom skenira Obi Vana. Koliko god da je njen muškarac u drugom prostoru i vremenu, miljama i godinama daleko od nje ona oseća da nešto nije u redu.

„On mene vara”, reče Padme glasom čija je frekvencija imala energiju beskonačno eksplozivne smeše suza i kosmičkog PMS-a. Ženska intuicija ne podleže zakonima fizike i ona je jednostavno bila u pravu. Obi Van se zagrcnu po prvi put u životu.

„Između Autobuske stanice i kafane kod Vase ima mala pržionica kafe, kažu da je baš dobra da je ne razblažuju sa sojom, doneo mi za džabe Sinke diler kaže da od sad radi samo sa kafom” reče Aleksandar Nebohodić mešajući kafu pogledom, da li zbog toga što nije imao kašikicu ili zbog toga što je hteo da ostavi utisak, po prvi put je na zemlji počeo da koristi silu.

Eleonora Prut, profesorica književnosti, šarmatna mlada kulturna pripadnica niže srednje klase, imala je tamno žutu majicu i plavi šešir, plave oči i vrlo male zenice u kojima su se sudarala sunca i pune kao nacrtane usne boje poljubca. Sedela je na terasi kod njega u stanu i osećala se slobodna.

„Je l’ znaš da je svemir u stvari ljubičaste boje?” Upita ga osmehnuvši se

„Pročitala sam u nekim novinama.”

“Ustvari više je boje kao kapućino”, sa stopostotnom sigurnošću reče Anakin nagnu se da servira kafu, ona mu stavi levu ruku preko desnog obraza i uveta, ustade graciozno i poljubi ga. U tom momentu svet prestade da postoji…ostade samo osećaj potpune ispunjenosti i miris kafe.

Poglavlje IV (Kružni tok)

„Izvolite, gospodine”, polunadrkano upita cura sa crvenom keceljom iza pulta sa mesom i mesnim prerađevinama.

Gospodin Sekulić, zastavnik u penziji, pogrbljen u zelenoj ishabanoj jakni, sivom džemperu i svojoj osamdesettrećoj podiže pogled sa kolenice i blago i poput deteta koje je kažnjeno tiho reče

„Ništa, samo gledam”, okrenu se i nestade u šarenim policama noseći kesu sa hlebom i dva paradajza sa sniženja.

Stavljajući ajvar u svoju korpu Aleksandar Nebohodić svedok ovog kratkog dijaloga krenu za dedom, sustignu ga i vešto mu da ovaj ne primeti u džep ubaci par hiljada. Prođe kasu, izađe napolje, sede na klupu izvadi cigaru i zapali. Znao je da je potpuno nelogično uvlačiti dim sagorelog duvana isto kao što je znao da je potpuno nelogično da je pomogao gospodinu Sekuliću. Prestao je da razmišlja o razlozima svojih postupaka oslonio se samo na osećaje da ga vode. Nije osećao da je džedaj, niti da je on odabrani, heroj spasilac svemira. Zadovoljila ga je misao da mu je dosta da se bori protiv lokalne nepravde a ne kosmičke nepravde.

„Svet će se već nekako spasiti a ja ću da počnem sa spašavanjem komšiluka.”

Dan posle, izlazeći iz kružnog toka u Nebohodićev Fiat Punto zabi se beli džip pri brzini od oko 65km/h. Sa blagom frakturom kolena i sad već ozbiljno besan jer retko ko poštuje kružni tok Skajvoker izađe iz Punta kom su visila desna vrata. Iz belog džipa izađe klipan kratko šišan, istetoviran, u kolima ostade devojka sa velikim sisama i pogledom štuke.

„Vidi, dečko, žurim nemam vremena zajebi sve ovo, evo ti 500 evra za ovaj tvoj krš. Sredi to govno zakrpi i budi srećan da ne bi imao problema”…..zzzzzzz!!!!!!!……

U nekoliko sekundi, devojka-štuka sa velikim sisama podigla je pogled sa svog Instagrama i videla svog dečka na asfaltu kako se drži za vrat i kako nema vazduha, iznad njega stajao je (možda pomalo i lebdeo)  mladić oko 26 godina, izgledao je kao da drži nešto nevidljivo u ruci, oko njega je sijala plavičasta svetlost. Njen novi ajfon je krcnuo i pukao posred displeja.

 

Autor: Branislav Jović

Sve boje horora

Posted on by Kristijan Šarac

 

ŽANR: horor/epska fantastika

ORIGINALNI NAZIV: Le Grand Mort

IZDAVAČ ZA REGION: Čarobna knjiga

SCENARISTI: Režis Loazel i Žan – Blez Džijan

CRTAČ: Vensan Malije

KOLORISTA: Fransoa Lapjer

ZEMLJA: Francuska

GODINA IZDAVANJA: 2007-2012.
OCENA:

 

Edicija Čarobne knjige Stari kontinent donosi još jedno remek delo devete umetnosti. Evropski strip poseduje jednu važeću školu a to je Francusko-belgijska. Ovo je vrhunski predstavnik…

…te škole u koju se, prema velikodušnijoj interpretaciji, ubrajaju sva dela koja su, bez obzira na poreklo i nacionalnost umetnika, prvobitno publikovana u časopisima belgijskih ili francuskih izdavača: Dipi, Dargo, Lombar, Delkur, Glena, Kasterman, Norma, Dupuis, Dargaud, Le Lombard, Delcourt, Glénat, Casterman, Norma Editorial. Sa ovim pravcem stripa je usko povezan i naziv za strip deveta umetnost (franc. Le Neuvième Art), pošto se u Evropi, za razliku od Amerike gde je moderan strip nastao, strip zaista tako i tretira. To je između ostalog i razlog eskalacije evropskog stripa, koji je prebrodio tehničke i generacijske krize i uspešno se adaptirao novom vremenu. U startu, pravac je bio dečije orijentisan ali je vremenom stvoreno mnoštvo dela i u fantastičnom i u realističnom maniru. Tradicija evropskog stripa nastala u atipičnoj kulturnoj i jezičkoj sredini uticala je na naše crtače i ljubitelje stripa mnogo više nego američki strip. Odlikuje ga perfekcionistička podrobnost. Kod nekih autora je čak i toliko realističan da je zasigurno cilj apsolutističko dosezanje realnosti

Režis Loazel – poznat po radu na stripovima U potrazi za pticom vremena, Petar Pan i Trgovina. Takođe i po radu na animiranom filmu Mulan.

Žan – Blez Džijan – Jedan od najvažnijih strip scenarista. A ovo je naš prvi susret sa njim.

Vensan Malije – kod nas poznat po radu na stripu U potrazi za pticom vremena, ostali njegovi radovi još nisu stigli do nas.

Priča počinje kao i svaki treš horor, odlaskom u neku zabitu selendru, u ovom slučaju Bretanje. Glavnoj junakinji Polin se kvari spaček i sreće Ervina. Tu počinje avantura. Polin je teška smaračica i realista. Iznervirani momak je odlučuje uveriti u postojanje magije. Bolje bi bilo da to nije radio, upadaju u epsku misiju zajedno. A onda se sve pretvara u košmar. Znate onu strašnu đavolsku decu? E, pa Polin dobija Blanš koja je čista nepatvorena jeza. I ugrožava samo postojanje našeg saveta. Jasno da priča ne bi bila toliko dobra bez ljubavnog trougla. Na kraju sve priče su o ljubavi, na ovaj ili onaj način.

Intrigantan spoj epske fantastike i horora, magije i jeze. Neverovatno čitka priča, lagana, nije preterano komplikovana, ali priča koja ima sve što treba. Svaki segment jednog velikog dela. Kada na to dodate koloristu koji briljira i daje nam sve boje horora. Onda je jasno da je užitak potpun. A ovo je tek polovina priče, drugi tom u kom sledi rasplet još nije izašao. Lično sam veoma nestrpljiv jer hoću još ove sjajne pripovesti.

No, Deda Mraz mi ne ispunjava želje, pa ćemo na drugi tom malo sačekati. Ali to nikako ne znači da ćete ove zime biti bez mojih tekstova, kao što rekoh u prethodnom pisanju obezbedio sam zimnicu kao i svaki dobar čitalac, i povukao se u svoje tople odaje sa slatkišima, kafom i materijalom za čitanje.

Analiza tetralogije Devojčica sa Šestog Meseca

Posted on by Natalija Tanasković

Za sve one koji su ljubitelji knjiga o Hari Poteru, fantastike (u ovom slučaju alhemija je udružena sa elementima fantastike) ili družine koja ima predvodnika u raznim avanturama, čitanje knjiga o devojčici sa Šestog Meseca može da bude poprilično zanimljivo štivo. Sam serijal je tetralogija, a delovi se ređaju po sledećem rasporedu:

„Devojčica sa Šestog Meseca“;

„Nina i Tajna Osme note“;

„Nina i kletva Pernate zmije“;

„Nina i Tajno oko Atlantide“;

Autorka knjiga zove se Roberta Riko, ali se potpisuje pod pseudonimom Muni Vičer. Serijal o Devojčici sa Šestog Meseca je prvenac u njenoj spisateljskoj profesiji.  Muni Vičer svoju veliku kuću deli sa dvanaest mačaka i dve male guske, i često kaže da svako od nas može biti alhemičar, dovoljno je imati maštu, strpljenje i jednu malu sovu koja se namesti na rame u jesenjim zalascima sunca. Mnogo putuje, i svaki put se vraća kući sa teglom zemlje s mesta koje je posetila.

Kratki siže radnje

Nina i njeni prijatelji treba da oslobode takozvane Tajne vatre, vazduha, zemlje i vode koje su skrivene u najstarijim ljudskim civilizacijama (Uskršnjem Ostrvu, drevnom Egiptu, civilizacijama Maja i Inka i Atlantidi). Grof Karkon blokirao je ove Tajne i tako onemogućio razvoj dečijih stavova, misli i maštanja. Samim tim je onemogućio razvoj planete Ksoraks- mestu gde obitavaju alhemičari kad se njihov život na Zemlji završi. Avantura počinje kada Nina sazna za neočekivanu smrt svoga dede.  Prijatelji će koristiti Alhemiju svetlosti da bi se borili protiv Karkona koji, sa druge strane, koristi Alhemiju mraka.

Iako je sama knjiga namenjena deci, onim malo starijim zaljubljenicima u fantastiku i poznavaocima simbola i alegorija  takođe bi bilo zanimljivo da čitaju ove knjige. Ono što ovu knjigu čini dobrim štivom je to što se na pitkom jeziku govori o univerzalnim temama. Neke od njih su ljubav, lepota, izdaja, hrabrost, sudbina, poverenje, način na koji funkcioniše jedinka i mnoštvo kad ih vlast kontroliše, borba sa sopstvenim sumnjama i slabostima na putu do cilja, kao i nadvladavanje istih.

Sam članak biće podeljen na nekoliko delova. Na početku će se istaći neke sličnosti između ovog serijala i serijala knjiga o Hari Poteru. Ovo će biti i neki uvod u celokupni siže priče. Dalje će se govoriti o alhemijskim simbolima koje je Muni utkala u svoje delo. Jedna celina biće posvećena tome kako potencijalno ova knjiga na jedan alegoričan način govori o uređenju jednog državnog poretka. Biće malo i reči o tome o nekim jezičkim zanimljivostima koje se sreću u knjizi. Najzad, poslednja celina biće posvećena moralnim poukama i dilemama sa kojima se čovek susreće na putu do cilja.

 

Hari Poter i Nina de Nobili

Od malena oba junaka nose beleg koji im određuje identitet i dalju sudbinu. Dok u slučaju Hari Potera imamo ožiljak u obliku munje koji ga definiše kao jedinog koji je preživeo smrtonosnu kletvu i jedinog koji može da pobedi lorda Voldemora, Nina na svom dlanu ima beleg u obliku male, crvene zvezde. Isti taj beleg ima i njen deda Miša. Ova zvezda je pokazatelj da je neko alhemičar. Nina takođe ima misiju da pobedi glavnog negativca, alhemičara mraka, simbol apsolutnog zla- grofa Karkona Ka D’Oroa. Dok u Harijevom slučaju ožiljak zaboli u slučaju opasnosti, Ninina zvezda postaje crna i povećava se. Kao što je Hari imao pomoć dvoje prijatelja u borbi protiv Voldemora, tako će Ninu na svim njenim putovanjima pratiti četiri prijatelja. U obe knjige govori se o smrti bližnjeg, ljubavi, izdaji od strane onih od kojih smo to najmanje očekivali, kao i ličnim dilemama koje izaziva tamna strana da bi junake navela na stranputicu.

Ipak, uprkos svim poteškoćama, oboje uspevaju da pobede sve prepreke na svom putu.

 

Alhemijski pojmovi i pojave u knjizi

Pre svega, treba postaviti pitanje: zašto je autorka izabrala alhemiju kao glavnu disciplinu koja se pominje u knjizi? Najlogičniji odgovor bio bi da se alhemija u svoje vreme smatrala naukom čiji je cilj otkrivanje zakona univerzuma. Verovalo se da će taj cilj biti ostvaren naučnim eksperimentima (pretvaranjem olova u zlato i nalaženjem formule za stvaranje kamena mudrosti) i formiranjem složenog filozofskog sistema. Neretko su filozofi svoje eksperimente poistovećivali sa fazama razvoja pojedinca. Stoga nije čudno što se alhemija još nazivala ars regia (kraljevskom naukom) i scientia dei (božjom naukom).

Pet prijatelja – simbolika broja pet je mnogostruka. Broj pet simboliše sklad i ravnotežu. Pored četiri osnovna alhemijska elementa (vatre, vazduha, zemlje i vode), verovalo se da postoji još jedan element- etar (ili kvintesencija). Prema alhemičarima, unutar etra nalaze se svi elementi kosmosa, a kvintesencija označava suštinu neke stvari, najdelotvorniji sastojak neke supstancije.

Broj pet takođe simbolizuje čoveka. Može se reći da petoro prijatelja, sa svojim vrlinama i manama, simbolišu čoveka sa svim njegovim dobrim i lošim stranama.

Potraga za Tajnama vatre, vazduha, zemlje i vode isto tako nije slučajna. Prema alhemičarima, vatra, vazduh, zemlja i voda sjedinjeni daju ono što se naziva materia prima. Ovaj pojam označava različita stanja materije i može da se transformiše u jedan od ta četiri elementa. Takođe se u knjizi pominje peć Atanor

Tema svemira i tarot karata- stari alhemičari proučavali su temu svemira, jer se upravo ovde nalaze odgovori na pitanja kako univerzum funkcioniše. Stoga nije čudno što je jedna od tema knjige život u svemiru. U tetralogiji o devojčici sa Šestog meseca pominju se takođe tarot karte koje se nazivaju alhetarot. Naziv postaje jasniji ako se uvidi da se prefiks alhe- odnosni na alhemiju, pa postaje očigledno da se govori o alhemijskim tarot kartama. Tih karata ima dvanaest, a ni to nije slučajno, jer broj dvanaest simboliše kosmički poredak. Pitagora je smatrao da broj dvanaest upravlja prostorom i vremenom, zbog čega je i poznat kao kosmički broj.

Nina je u pravljenju napitaka koristila različite hemijske elemente koji imaju svoju dublju simboliku i u alhemiji, jer se opet povezuje sa svemirom i nebeskim telima. Naime, sama alhemija priznaje sedam metala. Dva metala simbolizuju savršenstvo: zlato i srebro. Zlato simboliše Sunce dok se srebro povezuje sa Mesecom. Razlog tome je što se Sunce smatra „ocem” svih metala, dok se Mesec smatra njihovom „majkom”. Ostalih pet metala su takozvani „nesavršeni” metali, a oni se povezuju sa božanstvima. Bakar simbolizuje Veneru (rimska boginja ljubavi, lepote, blagostanja i plodnosti), gvožđe simbolizuje Marsa (rimski bog rata), kalaj simboliše boga Jupitera (vrhovni bog u rimskoj mitologiji), olovo simboliše boga Saturna, oca Jupitera (Jupiter ga je svrgnuo sa vlasti) i živa simboliše Merkura (Merkur je bio glasnik bogova). Sa druge strane, pominju se i drugi elementi, koji isto imaju svoju ulogu u alhemiji. Sumpor (koja ima sposobnost da gori) i živa (koja je u tečnom stanju) smatraju se prvobitnim elementima. Antimon je među alhemičarima označavao materiju mudraca.

Ako uzmemo u obzir dublju simboliku metala, nije čudno što je magični skiptar koji je Nina koristila (to mu dođe kao čarobni štapić za dobre alhemičare) Taldom luks  izrađen od zlata. Takođe, na njemu se nalazi ptica Gugi koja dosta podseća na sovu. Sama sova simboliše mudrost koju su u ranije doba morali da poseduju i alhemičari.

Kao što je Nina imala svoj skiptar za borbu, tako je i Karkon imao takozvani Pandemon Mortalis (što mu dođe kao čarobni štapić za zle čarobnjake)-  skiptar u obliku mača. Mač se, zajedno sa sekirom i nožem u alhemiji asocirao sa krvarenjem.

Uroboros- zmija koja samoj sebi grize rep, uz slogan „Jedan je sve” simboliše jedinstvo materije. Materija je, kao i duhovni život u stalnom pokretu.

Simbolika reči

Na određenim mestima u knjizi može se videti da je autorka koristila poznavanje značenja reči da bi dočarala siže. Ovde će biti nabrojani neki primeri. Na primer, majka alhemičarka naziva se Eterea (što je slično reči italijanskoj reči eterno koja označava večnost). Zatim, Karkon koristi čin SUASIO da bi Nina počela da sanja monaha koji se zove Glas Ubeđivanja, a čija uloga će biti objašnjena malo kasnije. Sama reč SUASIO podseća na italijansku reč suasione, što znači ubeđivanje. U četvrtom delu često se koristi latinski jezik, pa tako Nina mora da se odluči u koju sobu treba da uđe: NIGREDO (crno), RUBEDO (crveno) ili ALBEDO (belo). Magični skiptar dobrih alhemičara Taldom luks sadrži reč LUX, što označava svetlost. Karkonov skiptar  PANDEMON MORTALIS ima takođe svoje značenje. Pandemon može značiti “svi demoni” ili „sva mesta na kojima obitavaju demoni“. Mortalis znači smrtan.

U knjizi se takođe pojavljuje azbuka sa Šestog meseca. Da bi mlađi i stariji čitaoci razumeli određene odlomke u knjizi, moraće da nauče tu azbuku.

Knjiga kao odraz državnog sistema, sukoba individue i mase

Priča o tome kako zaključane Tajne direktno utiču na prestanak razvoja dečjih misli i mašte, može da bude aluzija na to kako brojne državne institucije i sama vlast neretko imaju tendenciju da obezliče čoveka od njegovih malih nogu, da ga navedu da stvari prihvata onakve kakve se prikazuju, bez preteranog ulaženja u dubinu problema. Ovome su podložni i odrasli ljudi, ali je veliki problem kad se ovako obezličavanje i zatupljivanje pojavi kod dece, jer, kako se kaže, na mlađima svet ostaje.

Nije ni slučajno što su Tajne četiri elementa pohranjene baš u ranije navedenim drevnim civilizacijama. Sve te civilizacije su u svoje vreme predstavljale napredak za čovečanstvo zbog svojih izuma i kulturnog dobra koje nas i dan-danas ostavlja bez daha. Međutim, svi ti spomenici kulturne baštine ne bi nastali bez imaginacije ljudi tog doba, a sama imaginacija je nešto što nas prati od ranog detinjstva.

Stoga je jedna od pouka same price sledeća: ne stajati na put dečjoj mašti i razmišljanjima koja se mogu činiti drukčijim. Mnoga od njih mogu biti začetak boljih promena za čovečanstvo.

Takođe, sukob koji su deca imala sa Karkonom i njegovim saučesnikom Lorisom Sibilom Loredanom, u daljem tekstu LSL (koji je formalno imao titulu gradonačelnika Venecije, ali je sve konce vukao Karkon) možemo videti dve stvari. Prva je činjenica da vlast, ma koliko bila opasna (LSL je sklopio opak pakt koji mu je omogućavao transformaciju u zmiju, što mu je davalo brojne moći) iza sebe uglavnom ima postavku, takozvane „vladare iz senke” (u ovom slučaju, vladar iz senke bio je Karkon). Druga stvar je da individue koje vide prave zločine vlasti i koje su spremne da pronađu istinu bivaju nemilosrdno kažnjavane (u knjizi se napominje da je Ninin deda isto imao problema sa vlašću, zatim, Ninino četvoro prijatelja i sama Nina bili su optuživani da se bave okultnom magijom i da šire netačne glasine po gradu). Za razliku od individua koje uviđaju istinu iza laži, imamo mnoštvo koje razmišlja kao stado i zaplašeno je da naglas govori o onome što se dešava. Vlast i oni koji  od nje strepe, žele da ućutkaju one koji uviđaju istinu. Neretko se dešava da takvi individualci budu ubijeni (Ninin deda, zatim ruski alhemičar i pisac naučne fantastike, Birijan Birov). Međutim, žrtva tih ljudi nije uzaludna-ona potire put onima koji su ostali da se bore za pravdu (u ovom slučaju, to su Nina i njeni prijatelji koji su često koristili beleške Nininog dede i knjige ruskog pisca da bi rešili prepreke na svom putu).

Moralne pouke i  alegorije u knjizi

Smrt i život posle smrti- iako smrt predstavlja prekid fizičkog postojanja na Zemlji, knjiga metaforično poručuje da osoba koja nije više sa nama postoji sve dok njena misao ima uticaja na one koji fizički postoje na Zemlji.  U knjigama je predstavljeno da svi alhemičari u smrtnom času, nakon izgovora „konačne rečenice” materijalizuju svoju suštinu u svetlost, i ona, kao takva, živi na Šestom mesecu. Upotreba svetlosti ovde nije slučajna, jer ona simboliše istinu, znanje i sam život.

Glas Ubeđivanja-simbol unutrašnje čovekove borbe – iako je Karkon „glavni“ negativac celog serijala, možemo slobodno reći da je monah, poznatiji pod imenom Glas ubeđivanja, na momente još opasniji od Karkona (Karkon koji ga je stvorio i priznao je u jednom trenutku da  sam ne može više da ga kontroliše). Zašto? Za razliku od Karkona, kome i stav i spoljašnjost odražavaju čisto zlo, Glas Ubeđivanja je ilustrovan kao zagonetni junak čije se lice ne vidi pod mantijom i čiji umilni glas može da prikrije njegovu pravu prirodu. Monah je osmišljen tako da mori dobre alhemičare u snu, ne bi li ih privukao na stranu zla. Njegove reči i nastup su takvi da su čak i oni čistog srca u iskušenju da mu poveruju da je on simbol dobra. U knjizi se pominje da su i drugi stariji alhemičari morali da se bore protiv njegovog uticaja, ali da nisu svi u tom zadatku uspeli.

Stoga je monah simbol podsvesne borbe svakog čoveka da razluči šta je ispravan put, a šta onaj koji samo na prvi pogled deluje primamljivo. Baš zato nije slučajno što se javlja u snovima-snovi predstavljaju odraz onoga što nam je u podsvesti. Takođe, monah koji iskušava ljude je pokazatelj toga kako je istina vrlo često manje primamljiva od laži. Upravo ovim monah se koristi da obmane svoje neprijatelje.

Postojanje ovog junaka navodi čitaoca na još jedno pitanje: da li je neoprostivo za čoveka da ponekad pomisli da su njegovi  ispravni stavovi neistiniti? U Nininoj borbi sa Glasom vidimo odgovor na to pitanje. Naime, u trenutku kad je za svoje prijatelje pomislila da su mrtvi, Nina je poverovala da su je slagali svi bliski ljudi, što joj je ranije u snovima nagoveštavao Glas. To ju je navelo da prokune i svog dedu i druge dobre alhemičare sa Šestog meseca. Međutim, taj momenat slabosti bio je iskupljen Nininim pokajanjem i još jačom željom da se bori protiv zla. Priča, dakle, poručuje da je u borbi za ispravan cilj imati sumnje, jer nam okolnosti neće uvek ići na ruku, ali da treba skupiti snagu u takvim trenucima i verovati u bolje sutra.

Sudbina i promena životnog puta – govoreći o prethodnom pasusu, ne možemo izostaviti temu sudbine. Svaki junak u knjizi bira svoj životni put i, u skladu sa tim, mora da se suoči sa određenim izazovima i posledicama koje taj izbor nosi. Neki su žrtvovali svoje živote radi opšteg dobra (profesor Miša, Birijan Birov). Deca koja su se borila protiv Karkona i sama su se nalazila pred raznim preprekama. Njihov cilj bio je da ih testira da li su oni zaista predodređeni za put koji su sebi zacrtali. Na tom putu svako od njih bio je u bliskom susretu sa smrću. Svako od njih je na ovaj ili onaj način trpeo lažne optužbe, pretnje, verbalne, čak i fizičke napade. U svim tim trenucima deca su mogla da dignu ruke od svega i prihvate da je druga strana jača i da je njihova borba uzaludna. Ipak, uprkos sumnjama,     na kraju bi uvek nastavili dalje. Sa druge strane, neki junaci su promenili strane- rešili da sluše Karkonu i obrnuto-odlučili da pomognu Nini.

Svaki junak uči nas da izbor za sobom donosi poteškoće, ali i da uvek pred sobom treba imati širu sliku o tome kakve posledice možemo snositi nakon jednog izbora a kakve nakon drugog.

U knjizi se, takođe, govori o temama kao što su lepota (o tome kako ulepšava svet, ali ume da obmane čoveka), hrabrosti ( u kontekstu da za bilo koji cilj koji zacrtamo pored znanja i iskustva i želje da učimo mora postojati hrabrost da se naum pretvori u realnost), neodlučnosti i neizvesnosti (da bismo pobedili neizvesnost i pitanja koja nas muče, moramo sagledati racionalno sve što nas okružuje).

 

Zaključak

Svrha ovog rada bila je da se iz različitih uglova sagleda avantura male Nine i da se daju osnovne smernice za dalje istraživanje njenog magičnog sveta. Međutim, baš kao što se i svemir ne može obuhvatiti, tako će i radoznali čitalac  sigurno za sebe naći još neke teme koje bi ga potencijalno zainteresovale.  Stoga, ovaj članak završavam citatom koji se može naći na samom početku prve knjige i koji se, osim za istraživanje ove knjige može upotrebiti za druge aspekte života:

Mi, mala bića sivih mozgova,

Toliko toga imamo da naučimo.

Mi, kratki životi bez neke svrhe,

Treba da gledamo nebo i razmišljamo.

Wubba lubba dub dub, Rikova egzistencijalna kriza

Posted on by Lana Zlatović

Traženje veze između umetnosti i filozofije je oduvek bila zaista interesantna tema. Uglavom to i ide jedno s drugim, ali za obične smrtnike zvuči kao da smo malo skrenuli s uma, pogotovu ako govorimo o filozofskim načelima u crtanom serijalu!

Kada govorimo o ljudskom postojanju i slobodi, uopšte govoreći o celom apsurdu življenja, da li je iko pogodniji za predstavljanje cele svetske misli egzistencijalizma, dodatno povezanog sa ateizmom, nego Rik Sančez? U redu, ovo je bilo retoričko pitanje i ne želim znati odgovor jer trenutno, zarad ovog teksta – ne, niko nije pogodniji. Uveriću vas da niko ne pati više povodom životnog besmisla i niko nije vredniji u potrazi za smislom do našeg glavnog protagoniste. Filozofija egzistencijalizma nam ne da mira ni na ovom svetu, ostavljajući nas da se pitamo o sopstvenom postojanju i svrsi, ali činjenica da Rik neprestano postoji i obitava u drugim univerzumima u kojima otkriva i druge širine nama poznatog i nepoznatog sveta, samog  postojanja, možemo zamisliti tek koliko to utiče na psihu jednog zemaljskog bića koje konstantno preispituje sebe.  Kakva pitanja bi to pokrenulo u bilo kome od nas? Da li apsurd postaje još veći ili se smanjuje? Da li možemo reći kako Rik ide u svakodnevne avanture, poražavajući čudovišta radi sledećeg koraka koji znači poražavanje glavnog čudovišta- a to je on sam? Da li je to način sa kojim se on bori sa samim sobom da zaboravi na neizbežnost postojanja i zatim neizbežnost smrti?

Započećemo od, pa početka. U prvoj sezoni i epizodi pod nazivom “Meeseeks and Destroy” vidimo rane naznake tog čuvenog egzitencijalizma. U toku obavljanja poslova i izdrvšavanja usluga za koje su namenjeni, jedan od plavih čudaka, zvani Meeseeks, kaže da je postojanje bol.

Veoma je simbolično koliko se Rikova ličnost i njegova inače neizražena mišljenja oslikavaju u robotima koje on stvara. Na samom kraju te episode Rik nam otkriva svoju uzrečicu “Wubba lubba dub dub”. Zarad razjašnjenja te fraze, prebacićemo se na epizodu “Ricksy Business” u kojoj, još jedno od krajnje čudnih stvorenja paralelnih univerzuma predstavljeno kao polu pticavanzemaljac polu čovekvanzemaljac, pod nazivom Birdperson otkriva Mortiju da ta rečenica, u prevodu na njegov jezik, znači “I am in great pain please help me” (U velikim sam bolovima, molim vas pomozite mi). Birdperson smatra da je Rik zaista u velikim psihičkim bolovima i da zato mora da se umrtvi, ili bolje rečeno da zaustavi svoju bol, svoj mozak, da Rik zato i želi žurku, koja i jeste glavna radnja cele episode, radi zaborava. On oslikava svoje samouništenje, ušmrkava vrstu tamošnjih narkotika I time spasava sebe od svojih nagomilanih misli i pitanja svrhe pojedinca, u tom momentu on izgovara rečenicu “Wubba lubba dub dub”, i možda tu jedini put ima smisla. U toku tog razgovora sa Birperson-om, Morti je siguran da Rik to ironično govori, ali ipak ostavlja mesta mogućnosti da je to istina, što vidimo kada se Morti obraduje jer Rik do kraja epizode, koji provodi sa unucima par meseci, ne govori tu frazu.

Kada smo spomenuli Rikove tvorevine, bilo bi sjajno da se osvrnemo na epizodu “Something Ricked This Way Comes” u kojoj se pojavljuje jedan mali robot, Rikov eksperiment, čija je svrha samo da dodaje puter. On postavlja konkretno pitanje: “Koja je moja svrha?”, što nas navodi da se zapitamo isto. Da li smo svi nekome samo ‘dodavatelj putera’? Da li se Rik igra Boga predstavljajuci nam beznačajnost života i naše svrhe. Samospoznaja robota da je njegova svrha samo da dodaje puter stvara vrstu osećanja u njemu. Rik, po samoj robotovoj spoznaji, kaže: „Dobrodošao u klub, druže“, asocirajući na sopstveno shvatanje svoje svrhe, on sebe vidi isto tako.

 U toj istoj epizodi, kao jedan od likova, pojavljuje se i sam Đavo, u čijoj antikvarnici radi Samer (Rikova unuka, a Mortijeva rođena sestra). Stvari koje “kupci” odatle uzimaju se ne plaćaju novcem, već dušom, dobiju predmet za sebe ali zauzvrat su oštećeni, nešto im se oduzima. Možemo li reći da je to vrsta medveđe usluge, iako ona prevashodno nema ni dobru nameru –  Đavo je svestan šta radi. Na neki način i taj čin nam daje pouku o životu, nešto ćemo dobiti dok ćemo platiti nečim vrednijim od novca. Rik uvek zbija šale koje imaju veze sa tim kakav je život, slično ovoj tematici. Rik se bori protiv Đavola i time igra pozitivnog lika, rekli bismo Anđela ako vršimo poređenje na tom nivou. Njegova unuka uzima stranu Đavola ističući kako Rik utiče na njihovu zajednicu, samo je parazit, nju nije briga što radi za Đavola. Da li i nas nije briga što radimo za đavola ili više njih? Jesmo li mi slepi? Njen izgovor za to je da ništa nema veze, jer i brza hrana daje ljudima dijabetes, svi su loši, zašto bi onda bilo loše raditi za Đavola?  Rik je čak i Đavola naterao da poželi da se vrati u Pakao, nesrećnik je čak pokušao i da se ubije. Rik izgovara čuveno “Wubba lubba dub dub” dok pokazuje srednji prst Đavolu, boreći se protiv njegovih ukletih predmeta. Ovde je teško je naći povezanost ove rečenice i njegovih postupaka tokom izgovaranja iste, zato je prethodno istaknuto kako fraza dobija najveći smisao u samoj epizodi gde se i objašnjava njeno značenje. Takođe, u ovoj istoj epizodi Džeri otkriva svoju svrhu, tačnije postaje cenjeniji na Plutonu, cenjeniji nego što je ikada bio na Zemlji I u svojoj porodici. Koliko samo simbolizma ima u tome da što je Džeri bitan na Plutonu, koji se tada više ne svrstava ni u Solarni sistem kao planeta. Koliko to govori o tome da je Džeri zapravo beznačajan? Da li je Rik zlobiniji od Džerija jer shvata koliko smo mali, on je inteligentni naučnik i shvata prolaznost ljudskog života, shvata da svi mi imamo ali kao da nemamo svrhu, nismo tu za sebe, tu smo da služimo, kao pravi dodavatelji putera. Džeri kao manje inteligentan možda ne shvata to, niti ga brine, stoga se on često oslikava kao srecniji I uzbuđeniji oko ‘beznačajnih sitnica’.Na samom kraju episode sa Đavolom, Rik nastavlja da se pravi da ga ni za šta nije briga i govori kako je to zapravo najbolji osećaj. robot za puter se više ne odnosi sa pažnjom, kada Rik ostane sam u kući pita ga da gledju film i robot odgovara sa: „Nisam programiran za prijateljstvo”. Kada zavirimo ispod nacrtanih likova I dvodimenzijonalnih slika, vidimo da je Rik ljubomoran na Đavola jer je Samer bliža sa njim I ostvarili su vezu deda-unuka, dok Rik to nije uspeo. Vidimo da ispod bezosećajnosti ipak leži nešto povredivo. Mnogi ljudi imaju ove rikovske karakteristike – skrivanje osećanja zbog konstantnog straha o tome kako svako može da nas povredi ako smo imalo osećajni. Od života nam nema skrivanja, ne postoji “baš me briga” koje možemo uputiti apstraktnom, zato ga upućujemo ljudima koji imaju moć da prodru do nas jer zapravo uvek smo uplašeni.

Rik uglavnom svoju uzrečicu (i dalje govorimo o “Wubba luba dub dub”) koristi prilikom izgovaranja neke uvredljive šale, neprikladno i prilično glasno. Ovoga puta, u epizodi “Raising Gazorpazorp” je govorio o tome kako je “posao” muškarca da pobegne od žene nakon što su bili intimni, a ne obrnuto. Time nam govori  da je on to vrlo verovatno i uradio u svojoj prošlosti, da li on žali zbog toga? Mislim da je nepogrešivo ako kažemo: Da, žali. Ne samo zbog istinskog prevoda uzrečice, već i zbog načina na koji to kaže- baš kao da mu uopšte nimalo nije žao, jer on potiskuje svoja osećanja, a iz daljih sezona i epizoda znamo da poseduje osećanja prema ženama, kao i prema svima, iako to najradije skriva. On se ponaša i ističe kako je to samo njegova uzrečica, da li radi zavaravanja drugih, a možda malo i samog sebe ili je zaista toliko sarkastičan koliko Morti tvrdi?

U epizodi “Rixty Minutes” Morti, u nadi da će prikazati koliko je život čudan, prolazan i kratak, pokazuje Samer svoj grob, u kojem leži njegovo telo koje je morao sam zakopati, jer su on i Rik jednom prilikom uništili celu planetu i preuzeli mesta samim sebi. On svako jutro jede doručak u kući pored koje je njegov leš koji truli. „Nobody exists on purpose. Nobody belongs anywhere. Everybody’s gonna die. Come watch TV?“ (Niko ne postoji s namerom. Niko nigde ne pripada. Svi će umreti. Hajde da gledamo TV?) – Rečenica koja je doživela malo veću popularnost, takođe ukrštajući se se egzistencijalizmom. Možemo slobodno reći i da je Samer upala u egzistencijalnu krizu saznavši da nije bila željena od strane roditelja. Mortijeva rečenica, ne samo što teši njegovu fiktivnu sestru u fiktivnom crtanom serijalu, ona teši sve nas koji se ponekad zapetljamo u koncima ovozemaljskog života koji retko kad (tumačiti kao NIKAD) ide po našim pravilima i putanjom koju smo mi ucrtali. Najbolji način je da se pomirimo sa svime na šta ne možemo uticati i da budemo srećni onako kako znamo, jednostavno – da živimo. Ne znamo da li išta zaista ima svrhu, da li iko ima svrhu niti da li je sve zaista toliko bitno.

U celom serijalu Morti je prikazan kao slaba karika tog timskog dua. U epizodi “Close Rick-counters of the Rick Kind” javlja se mnoštvo Mortija, oni su tu napokon generalno prikazani, tada vidimo da su svi oslikani kao oni koji su mučeni, oni koji trpe radnju. Oni nemaju nikakvu šansu da pobede Rika, nemaju šansu prvobitno da se oslobode njegovih šaka. Mnoštvo Mortija se koristi kao ljudski štit, oni predstavljaju objekat koji je iskorišćavan. Na samom kraju otkriva nam se Morti koji je kontrolisao svog Rika, kao veliki plot twist jer do tada nam je delovalo da je drugačije. I mi sami, kao gledaoci, navikli smo da Rik kontoliše sve. Kada bismo Rika I Mortija tumačili kao jednu, jedinstvenu osobu, kao na primer, sebe samog projektovanog kroz dve, skroz različite, ličnosti – možda bi to imali smisla. Možda smo neki malo više Morti, a drugi oko nas malo više Rik, ali kada bismo zamenili uloge u jednoj epizodi naših života, I mi bismo oslikavali moć.

U drugoj sezoni, epizodi “Total Rickall” jedan od glavnih junaka postavlja pitanje: “Da li sam ja stvaran?”. Pitanje koje zvuči skroz normalno u epizodi u kojoj se javlja bujica parazita u vidu raznih osoba koje ti zamagle mozak mnogim neopostojećim uspomenama, svako pocinje da se pita da l je on parazit. Inficirajuci uspomene paraziti čine da više ništa ne znamo zasigurno. Ako se osvrnemo na ceo serijal, kao i na stvaran život, pitanje “Da li sam stvaran” se javlja, boldirano, istaknuto. Da li smo stvarni? Koliko možemo biti sigurni da ne igramo ulogu u lažnom svetu u okviru nečijeg stvarnog sveta? Sama činjenica da postoje banalni paralelni univerzumi nam govori o besmislenosti. Primer: Pica naručuje čoveka-> Telefon naručuje stolicu->Stolica naručuje telefon. Zamena uloga.

Zatim kada govorimo o malom Riku (Tiny Rick) i epizodi u kojoj je on centar pažnje, zapazićemo rečenicu „Universe is a little too big to care about something so small“ (Univerzum je malo prevelik da bismo brinuli o nečemu tako malom) koja se usko vezuje za našu tematiku.

Dok obitava u svom tinejdžerskom telu, kako bi pomogao unucima da uhvate vampira u školi, Rik ostaje radi žurke jer to odgovara Samer i vređajući starog sebe (svoje parvo telo) izgovara frazu koja jeste varijanta pređašnje uzrečice (“Wubby lubby doob doob”) time izražavajuci patnju zbog zarobljenost u telu koje nije (trenutno) njegovo i iz koga želi izaći. To nam daje do znanja I u pesmi sa glavnim izrazima poput “Pustite me napolje” i “Pomozite mi“ koju peva na istoj žurci.  Njegova podsvest je zarobljena, želi da se vrati u svoje pravo telo a ne u klona. Njegovo pravo telo za to vreme umire. Samer jedina razume da su loše misli pogurane njegovim mozgom koji se prilagodio na mladju dob i da je to istaknuto kroz tinejdžerski bes. Mali Rik smišlja i ples koji sam naziva “Pustite me napolje” . Da li svi mi kroz vidove umetničkog izražavanja kao što je muzika i slikanje, kroz vizuelne i auditivne izraze, pokazujemo duboka osećanja i patnju? Mali Rik želi ubiti starog sebe. On potiskuje svoju podsvest toliko da više nije ni svestan ko je on. U svojoj realizaciji mali Rik kaže: „Nisam tražio da budem rođen“. Da li on pati samo zbog zarobljenosti u drugom telu, sa kojim već mentalno srasta ali ne sasvim, ili pati zbog zarobljenosti u životu? Možemo li napraviti poređenje tog malog tela u kom je Rikov um zarobljen sa malim svetom u kom smo svi zarobljeni? Da li pati što je stvoren, sa beznačajnom svrhom ili bez nje, da li za njega bilo šta ima smisla I da li je zbog toga toliko zao I nezadovoljan? On nije srećan što je rođen, kako bi ikada bio predstavljen kao drugačija ličnost. Rik nije bezosećajan ludi naučnik, on želi da to bude, I u neku ruku jeste, ali nije. Jeste I nije, I nije I jeste. On je sve I on je ništa, kao mi, kao svi. Njemu je lakše da bude bezosećajan, ne mora da pati, patiće kroz smešne fraze I to je jedan od direktnih načina zahvaljujući kojima možemo znati šta se dešava sa njim.

Kada govorimo o Riku I njegovom shvatanju teizma, on nam u posebnim trenucima on nam očigledno stalja do znanja da ne veruje u Boga. Kao u sceni u kojoj Rik pokušava da spasi sebe I Mortija u nepreglednoj tami svemira I shvata da samo jedan može biti spasen, on odlučuje da to bude Morti I miri se sa sopstvenom smrću. Kada ugleda tračak nade on kreće da se moli Bogu. Posle preživljavanja, posle bivstvovanja na ivici sa tako strašnom smrću, Rik izgovara “J**i se, Bože” a zatim i: “Nema Boga”.  Kao što vidimo, kada se nađe u teškim situacijama Rik se oslanja na spasioca i najveceg stvoritelja (kako ga sam naziva) – „Ja ne verujem u njega ali on veruje u nas“.

Da li se sarkazmom Rik bori protiv svoje samospoznaje i straha? Da li ne veruje u Boga zbog tog straha od smrti i odbijanja iste, kao što odbija i samo postojanje Boga?

Mislim da nam slika u kući porodice Smith (I Rika), govori dosta o pogledu na život zastupljenom u čitavom crtanom serijalu.

Još nije kraj

Posted on by Redakcija

Telom neograničen skup čula i misli se upravo probudio. Lebdeo je, ne znajući koliko dugo i da li vreme uopšte postoji i dalje za njega. Smrt nije opravdala njegova očekivanja. Huan svakako nije očekivao raj, naročito ne nakon onoga što je učinio. Pokušao je da oseti sebe. Nije mogao. Tela nije bilo da mu pruži utočište. Telo je ubio. Kako je čudan taj osećaj, ne disati, a plašiti se. Strah je u potpunosti prožimao ono što je ostalo od njega. Kao da je on sam bio klupko straha bez kraja i početka. Toliko je puta razmišljao o smrti i nije je se plašio, ipak je sebe uvek smatrao racionalnom osobom, ali to je bilo dok je bio živ. Smrt je strašna, mučna i zbunjujuća. Kao da hoda kroz maglu punu ledenih oštrica. Bio je go, izložen i ranjiv, bez mogućnosti da se sakrije ili pobegne.

Vidom bez očiju pokušao je da pojmi prostor oko sebe. Kroz trake nekakvog dima ugledao je obrise zidova velike dnevne sobe iz koje je vodio prolaz do kuhinje, troje vrata, stari kauč sa gomilom jastučića, polica sa televizorom i knjigama, ormar sa ogledalom i sto za kojim je nekad sedeo. Ali ona nije tu. Gde je ona? Bio je u sobi gde je umro. Video je sve kao da ima pogled od 360 stepeni. I nije bio sam. Osetio je bestelesni pogled.

– Gle, društvo!

Šta… ko je to rekao?

– Hej, ne plaši se, neću ti ništa. Mrtav sam kao i ti, ali mnogo duže. Ne brini, navići ćeš se na taj osećaj, na mrtvilo. Imaš vremena, hoću reći ono za nas drugačije protiče. Izvini, nisam navikao na razgovor. Nedostajalo mi je to, shvataš, dugo sam sam ovde, a i izgleda mi još duže. Navikao sam na žive, a oni mi slabo uzvraćaju, pa bi bilo lepo da dođeš k sebi i budeš bolji sagovornik, moj mladi mrtvače – govorio je glas koji je dolazio odnekud oko njega.

Glas i pogled su počeli da se stapaju sa senkama, formirajući obris nekog ljudskog bića. Još koji trenutak i od njega nastade bled, proziran čovek od nekih 70-ak godina. Ili je bar toliko godina imalo njegovo telo koje sada grickaju crvi i bube u memljivoj zemlji.

Mladi mrtvac oseti jezu iako više nije imao kožu.

– Fantomski osećaji – reče.

– Da, stvarno je tako. Treba vremena da se navikneš, ali znaš, živ se čovek na sve navikne… a i mrtav takođe – matori je brbljao gotovo veselo. Huan je čak mogao da ga vidi kako otvara usta.

– Šta je ovo? Jesmo li mi zaista mrtvi? Možda sanjam. I, ako jesmo mrtvi, kako onda… kako govorimo? Ja te čujem i vidim, a i ti mene, kako je to moguće?

Oči starijeg duha, iako prozirne, delovale su čvrsto, smeštene ispod niskih gustih obrva. Skoro da je mogao da im utvrdi i boju. Poput lešnika, možda? Taj pogled je bio gotovo opipljiv.

– Znaš, razmišljao sam o tome, nije da sam imao nekih obaveza, pa da nisam mogao da se posvetim razumevanju svog trenutnog stanja. Vidiš, ja to ovako shvatam: Naša tela su mrtva, materija trune i pretvara se u ko zna šta tamo u zemlji. Mislim da smo mi sad nekakva energija koja je preostala, ali uz svest… možda je to zaista ono što zovu dušom. Ostali smo bez tela, ali dobili moć da prolazimo kroz čvrste predmete, da komuniciramo bez glasa i još ponešto. Rekao bih da i u smrti kao i u životu nešto izgubimo, a nešto dobijemo.

– Ti mora da si baš dugo mrtav – reče svežiji mrtvac.

– Što, je l’ izgledam matoro? – iskusniji mrtvac se nasmeja.

Ovaj je lud pomisli Huan i shvati da mu tu misao nije odaslao, već ju je nekako zadržao u svom bestelesnom umu. Da li zna? Da li je bio ovde? Rešio je da nešto isproba.

– Da li me vidiš? Kako izgledam?

– Trenutno kao sivi dim uz poneku varnicu plavičasto zelene boje – matori reče žmirkajući.

– A kako da postanem kao ti? Ti si tako izgledao kad si bio živ, zar ne?

Matori mu se približi.

– Misli o tome kako si izgledao, misli na svoje telo. Živo, naravno. Ne znam za tebe, ali ja sam video svoje nakon napuštanja i, čoveče, to nije nimalo zabavan prizor bio. Haha, da mogu da sanjam, sigurno bi me ono progonilo u morama.

Pogledao je u ogledalo, ali nije video ništa što bi ukazivalo na njegovo postajanje.

– Ogledalo ti neće pomoći, jedino duh može da vidi drugog duha i ostale pojave u ovom našem malom zabavnom parku. Samo polako – reče starac.

– Kako to misliš ostale pojave?

– Hajde za početak da se sastaviš, ne mogu da pričam više ovako dok te ne vidim – matori se zabavljao, klizajući se po zamišljenom ledu u vazduhu levo-desno.

Koncentriši se, hajde, da počnemo od glave… . Polako je postajao svestan tvari koja ga čini. Odjednom kao da je počeo da oseća neku barijeru kako počinje da ograničava dim koji je on i oblikuje ga prema njegovom sećanju.

– E pa dobro je, vidim ti oči, krupne, nos oštar, usne tanke, čvrsta vilica. Šteta, zaista, izgleda da si bio simpatičan momak. Ne naročito visok i snažan, ali dobro. Hej, nemoj da se mrštiš, sad je to sve nebitno, zar ne? Tako, sad će sve biti mnogo lakše.

Mladi duh oseti kako popuštaju stege straha, ali je on ipak opstajao, kao deo njega, kao zamena za krv.

– Pa sad da se upoznamo, može li? Ja sam Artur.

– Huan.

Starčeve oči začkiljiše.

– Viđao sam te, ti nisi iz ove zgrade, ali ovde si bio više puta kod Kler.

– Da li si bio tu, kad… – Huan oseti knedlu u nepostojećem grlu.

– Nisam, ne boravim stalno u ovoj sobi, znaš. Ja sam sa petog sprata. Pa, koja je tvoja priča?
Huan je ćutao. Osećao se kao balon na ivici pucanja. Setio se kako je otvorio bočicu i sipao otrov u vino. Pomislio sam tad da je to gotovo poetski, a sad mi se čini da je najgori kliše. Gledao je po sobi. Nikoga osim njih dvojice nije bilo, ni živih ni mrtvih. Ni ostalih pojava. Kakvih, dođavola, pojava?

– Ja… pa ne znam, mi smo odlučili da … Kler i ja, bila je to njena ideja – pokušao je. – Teško mi je da se još pomirim sa tim i da govorim…

– Romeo i Julija, a? Al’ ste originalni, u pičku materinu.

Huan je ćutao. Neće valjda večnost provesti sa ovim kretenom? Umesto sa njom. Gde je pogrešio? Zašto ne može da se seti svega?

– Oh, izvini mali, nije to baš taktično od mene bilo. Nova tema za razgovor, može? Znaš, ja nisam verovao u duhove, raj, pakao, ništa od toga. Ti?

Huan je opet ućutao. Panika mu se prikrala i počela da ga guta. Pokušao je da se koncentriše na ono što je matori govorio i da ne misli na Kler. Često je mislio o smrti. Zar ona nije trebalo da bude odmor od svega? Kraj, tama, praznina, mir ili tako nešto. Ali, ne, smrt je bar prema njemu do sada bila grozna, ništa bolja od života. I kakve su sad to gluposti – duša, svest bez tela – to ništa nije imalo smisla.

– Meni to ništa nije imalo smisla. Još odavno sam prestao da verujem u boga, a ni postojanje života nakon smrti mi se ne čini naročito logičnim. Mislim možda u obliku neke energije, ali svest? Kako? – Huan pokuša da protrlja slepoočnice, kao što je često radio kada bi se koncentrisao. Nije bio siguran da li je išta osetio pod svojim prozirnim prstima.

– I ja sam tako mislio, iako sam više puta čuo neke neobjašnjive zvuke u svojoj staroj kući. A možda sam se samo nadao da ih nema. Mislim, baš bi bilo grozno da me je mrtva baba videla kako drkam – reče Artur i nasmeja se.

Ali Huan ga nije slušao. Odjednom je postao svestan nečijeg prisustva. Ne neko, već nešto. Ugledao je mrak kako se zgušnjava i pretvara u neke čudne nestalne oblike nalik na velike insekte sa dugačkim pipcima poput dima. Približavalo se, milelo, skupljalo se oko njega. Čuo je škripav, krckav, šištav zvuk. Kškrihe, kškrihi, škraaah.

– Šta se dešava? Šta je to?! – Huana je ponovo hvatala panika.

– Nisam očekivao da će se tako brzo pojaviti, ali da, eto i njih. Zovem ih crnomraci, jer ne znam, nekako mi izgledaju crnje od mraka. Šta ti misliš?

– Šta ja mislim?! Šta su oni i šta hoće od mene?!

Kškrihe, kškrihi, škraaah. Približavali su se polako, ali uporno.

– Slušaj, probaj da se smiriš, znaš? Ovo je jako važno, slušaj me pažljivo, važi? Misli na nešto lepo.

– Na šta jebeno lepo da mislim kad me napadaju ove grozote?!

Pakao je stvaran i demoni su tu. Ne, ne, lepe misli, srećne misli. Dođavola. Možda je i on tu negde. Ne, đavoli ne postoje. Gde je ona? Moja prelepa Kler, samo moja, njena kosa duga crna među mojim prstima, pogled ispod šiški. Samo lepe misli. Njene usne na mojima, njeno telo…

– Ne vredi, ja ću –reče A i svoju avetinjsku ruku zavuče u ektoplazmatični džep, izvuče nešto, pa baci levo od sebe.

Demoni otrčaše, odlebdeše, odmigoljiše ka mamcu poput psa kome je bačena loptica. Kao Tolstoj, pomisli Huan setivši se svog psa. Huan se nasmeši, oseti olakšanje. Čupavi Tolstoj.

– Kako si to izveo? – upita napokon.

– Zveri k’o zveri… ako ih nahraniš neće te napasti – Artur odmahnu rukom ka crnomracima koji su se stapali sa senkama zidova.

– Kako?

– Dao sam im zamišljenu hranu, pošto si se ti mučio da ih se otarasiš. Ali dobro tek si umro, ima vremena. Naučićeš bar nešto.

– Da, tek sam umro. Ali nisam jedini umro, pa molim te reci mi, da li svi koji umru budu ovde, ovakvi kao mi? – Huan je proučavao svoje poluprozirne šake.

– A da, tvoja devojka Kler. Uh, pa zapravo, do sada sam video možda tri-četiri duha, ali su oni odmah otišli, nisam mogao čak ni da im se javim. Vidiš, jesam ja ovde, pa godinama, verovatno, ali mnoge stvari još ne znam. To mi je donekle i, kako da kažem, zanimacija. Da shvatim kako funkcioniše ovo posmrtno stanje. Da, zapravo osim mene i evo sada tebe, niko se nije zadržao, mislim, koliko ja znam… Hej, slušaš li me mali?

Huan nije mogao da progovori. Šta? Ona nije ovde. Misli, misli, ne, ne, ne, ovo ne može ovako, nije trebalo da bude ovako, trebalo je da budemo zajedno. Mrtvi, ništavilo, ali zajedno.

– Gde je ona?!

– Hej, hej, trgni se! Vratiće se crnomraci, a to ne želimo, zar ne? Vidi, ako je ona prešla dalje, preko u večna lovišta, siguran sam da ćeš i ti uskoro otići. Samo, ovde imaš nešto nedovršeno, nešto što te sprečava da odeš na daleki put u večnost kakva god da te čeka. Hajde sad malo se saberi.

Ćutali su. Mladi duh je pokušao da se smiri. Bar da može nekako da diše, da udari pesnicom u nešto. Gluposti, pa mrtav si.

– Imam obavezu kao starosedelac da ti objasnim neka pravila ovog našeg bivstvovanja u mrtvoj dimenziji. Mislim, ja sam je tako nazvao, ako ti se ne sviđa, zovi je kako hoćeš, šta me briga. Elem, pogledaj kroz prozor.

Huan pogleda. Kao da je neko ubrzavao snimak izlaska sunca. Približio se prozoru. Dole na ulici ljudi su se ubrzano kretali, neprirodno. Sve je posmatrao kroz neki tamno sivi dim. Mrtva dimenzija.

– Sranje – reče.

– Da, rekao sam ti da vreme drugačije teče. Nama se čini kao da mnogo brže teče živim ljudima. Vidiš, mi se nalazimo u posebnoj dimenziji, ali možemo da vidimo svet živih. Bar dok smo ovde. Ali, Huane, nije samo to da možemo da ih vidimo – zastao je, prostrelio ga pogledom, pa dolebdeo do njega i zaustavio se pred prozorom. Na ulici su se sad igrala deca. Huan je samo na trenutke ugledao loptu. – Mi možemo i da prolazimo kroz materijalne stvari, pa i da napustimo našu dimenziju i uđemo u njihovu.

– Stvarno? Znači, hoćeš da kažeš da su ljudi zaista imali susrete sa duhovima?

Artur klimnu glavom.

– I? Kako se to radi? Šta mogu sve da radim? Koliko daleko odavde mogu da odem? – upita Huan osetivši tračak uzbuđenja. Možda ipak i ne bude toliko loša ova smrt.

– Polako, čoveče. Na šta prvo da ti odgovorim? Hah! Kako si živnuo odjednom! Izvini, šala. Dobro, ne mršti se, nije ti valjda i smisao za humor umro. Okej, slušaj me. Iz mrtve dimenzije je moguće izaći kada si ovako, da tako kažem, materijalizovan. Moraš da je rastrgneš – Artur savi prste desne ruke ka dlanu.

Huan učini isto.

– Lako je. Ne razumem ni ja kako su te stvari moguće, ali eto. Smrt je čudo – Artur pokaza kez, po ko zna koji put, a zatim bešumno pljesnu rukama.

– Znaš, ja bih sad morao malo da se vratim svojoj kući, jer ne mogu dugo da se udaljavam, već osećam kako me vuče natrag. Kao što rekoh postoje stvari koje nas drže ovde, zato moram da opsedam svoj dom gore. Poslušaj me i dobro se zapitaj zašto si ti još ovde. Vidimo se – Artur ispari.

– Čekaj, vrati se molim te! Šta ću sa crnomracima? – uzalud povika Huan nečujnim glasom.

Bio je sam i nemoćan da se odbrani od svojih misli i nervoze.

Smrt? Je li to samo ovo? Mrtva dimenzija, crnomraci i matori mrtvac koji je pamet izgubio davno pre života? Matori je govorio o stvarima koje nas drže ovde. Zašto bi me išta više vezivalo za ovaj bedni svet?

Pokušao je da se seti lepih trenutaka iz života, ali mu nije išlo. Ništa od svega toga nije bilo vredno daljeg življenja. Pomislio je na majku i oca. Prežaliće me brzo. Biće srećni što to nije Danilo. Divni, savršeni Danilo, sa svojom firmom, odelima, “Gle šta sam kupio, italijanska je”, sa šalama kojima se svi smeju, glasno, preglasno kao da je stvarno tako duhovito i dovitljivo to njegovo jebeno sranje…”Znaš, bilo bi ti lakše u životu da si malo više na brata, to ti kažem dobronamerno”. Hvala ti, mama, na lepim željama. Oh, Danilo. Evo i ja da u nečemu budem ispred tebe. Stigao sam pre tebe, Danilo. Je l’ ovo moja pobeda?

Besciljno je lebdeo po sobi, gore-dole, u krug, pa je rešio da ispita svoje nove sposobnosti. Bestelesni let mu je gotovo prijao, ali bi povremeno osetio kao da je vezan nekom tankom vrpcom za koju nije znao gde joj se nalazi kraj. Ako bi ubrzao let, osetio bi kao da ga nevidljiva ruka cima unazad.

Formirao je kandžu od svoje desne ruke i koncentrisao se na sivi dim oko sebe. Zagrebao je i dim se pred njim rastvarao u prolaz. Iskoračio je kroz prolaz i zapljusnuše ga boje sveta živih. Iza njega prolaz se sužavao sve dok nije i poslednja tračica sivila nestala. Pogledao je kroz prozor. Ljudi su se sada kretali kao na usporenom snimku.

Metal je zagrebao po metalu. Zveckanje ključeva. Kvaka ulaznih vrata se neodlučno spuštala, praćena nerazumljivim glasovima. Odlebdeo je iza vrata. Smiri se, ne mogu da te vide. Vrata kliznuše ka unutra, a sa njima i ženska noga sa cipelom ravne pete, u tankoj čarapi, pa rub crne suknje i ostatak tela, živog. Kler. Ušla je u stan, sporo, ali veoma živo. Ne, ne, ne, šta se dešava? Nije bila sama. Sanjam, ovo je jedna prokleta noćna mora, to je sve, probudi se idiote!

Nije se probudio. On je i dalje bio mrtav, a ona živa. Danilo je bio živ, naravno, dok je ulazio za njom. Huan je verovao da bi on preživeo ebolu, ptičji grip i nuklearni rat zajedno. Usporeno su se kretali. Danilo je zatvorio vrata. Da nisam danas sahranjen? Mogli bi da budu i tužniji. Danilo je mileo ka stolu, Kler ka kuhinji. Huan je lebdeo za njom. Stao je tik iza nje. Njena ruka je lagano vadila kašičicu sa kafom iz tegle i kretala se ka džezvi, dok je njegova pokušavala da je dodirne. Huanovi prsti prođoše kroz njenu kosu, lobanju, mozak. Pomerao ih je. Ništa nije osetio. Kad je izvukao prste, ona se lagano okrenula ka njemu. Na trenutak se sledio. Očima je prešla preko njega, slepo. Njene beonjače su bile crvenkaste, a kapci naduti. Nasmešio se. Plakala si zbog mene. I treba. Zašto nisi mrtva?

Gledao ju je kako kuva kafu i sipa je u šolje. Pratio ju je sve do stola u dnevnoj sobi za kojim je sedeo Danilo, koji je zamišljeno trljao slepoočnice. Danilo prihvati šolju sa kafom i zahvali joj se uz osmeh. Previše nežan osmeh. Šta planiraš, gade?

– Ne mogu ni da zamislim kako je tvojoj mami – reči su suviše sporo napuštale njeno grlo, ali Huan ih je strpljivo slušao, gledajući njene usne.

Bio je u pravu, vratili su se sa njegove sahrane. Majci je pozlilo, otac ju je pridržavao dok je prilazila njegovom sanduku. Za trenutak mu ih je bilo žao, ipak su izgubili dete. Doduše ono koje nisu mnogo voleli. Nasmešio se. Tračak sažaljenja u njemu se prebrzo ugasio. Svi oni su i dalje živi.

– Kako je mogao to da uradi? Svima nama. I to pred tobom – Danilo pređe dlanovima po licu. – Izvini, ja … nisam te ni pitao kako si ti.

Huan je gledao kako joj se oči polako ispunjavaju suzama.

– Osećam se krivom, znaš. Volela sam ga, ali to je bilo davno. Nisam mogla više da trpim njegovu ljubomoru i osećaj da me on zapravo ne voli, ne znam. Nisam to mogla da objasnim. Mislila sam da je preboleo. Delovao je drugačije. Govorio je da želi da budemo prijatelji i ja sam to želela, stvarno jesam, ipak smo i radili zajedno, zašto da nam bude neprijatno na poslu? – njen pogled je tražio potvrdu od mladića.

– A tog dana? – upita Danilo između dva gutljaja kafe.

Kler uzdahnu glasno.

– Uspešno smo završili projekat i rekao je da treba da proslavimo. Doneo je vino, sipao nam je po čašu. Pričali smo o poslu, o tome šta dalje – zastala je.

Huan je nekoliko puta u glavi premotavao falični snimak svojih poslednjih trenutaka, kao film sa presnimljenim delovima, dok je ona govorila, činilo mu se sve sporije. Hajde više! Hoću jebenu istinu!

– Odjednom je rekao da treba da budemo zajedno. Rekao mi je da ne može da živi bez mene. Nisam mogla da verujem. Trudila sam se da budem što pribranija, znaš? Objasnila sam mu da smo probali i da nije išlo i da bismo bili nesrećni. Ćutao je, plašila sam se njegovog odgovora, znaš kakav ume da bude kad pobesni – reče Kler.

Danilo je klimnuo glavom.

– Ipak, složio se sa mnom. Čak se i nasmešio i izvinio, mislim da je rekao nešto u smislu “ne znam šta me spopalo” i rekao da bismo mogli da popijemo još po čašu jer mora da ide negde. Ustao je i sipao nam vino, kucnuli smo se i popili. Nisam ni slutila

– Kler nije više mogla da se uzdrži. Lice joj se iskrivilo od plača.

– Ne, ne, molim te nemoj sebe da kriviš. Ti si najmanje kriva za bilo šta – Danilo joj uze šake u svoje i poljubi. – Niko od nas nije kriv.

Nećeš i nju da mi uzmeš! Huan stisnu pesnice i krenu da udara Danila, ali one su samo prolazile kroz njegovog živog brata i razlivale se kao siva akrilna boja sa četkice umočene u vodu.

Danilo skloni pramen kose sa devojčinog lica i izgovori najbesmisleniju rečenicu koju ljudi izgovaraju kad nekog pokušavaju da uteše: – Biće sve u redu.

Za Huana ništa prokleto nije bilo u redu i ništa nije imalo smisla.

Danilo je govorio nešto o tome kako nikada nije mogao da razume brata, da je pokušavao da razgovara sa njim, ali nije umeo. Huan ih više nije slušao. Pokušavao je da obuzda bes i osećaj nemoći.

Danilo je ustao i krenuo ka vratima. Mora da bude sa roditeljima. Kler ga razume, naravno. Zahvalna mu je što ju je saslušao. Dogovorili su se da se čuju i vide za neki dan. Danilo joj je držao ruku i gledao je dugo u oči. Duh je pokušavao da zgrabi šolju i gađa brata. Ruka mu je sekla kroz nju jednom, dvaput, treći put, a onda se šolja delimično odvojila od stola i udarila nazad. Toliko brzo da niko nije primetio. Osim Huana. Pomerila se! Matori je rekao da je moguće! Probao je ponovo, ali nije uspevao da je skroz podigne, tek toliko da je odvoji od stola. Hajde, prokleta bila! Ništa.

Danilo je izašao, Kler zatvorila vrata i sela na kauč da dovrši kafu. Zamišljeno je dirala pramen kose i gledala kroz prozor.
Huan se spustio ispred nje.

– Kako si to uradila? Odgovori mi kučko! – besneo je najglasnijim mogućim oglašavanjem za jednog duha.

– Ne vredi ti to, mali – odgovor mu je došao sa leđa, kao nož izdaje.

Huan je ćutao.

– Možda živi mogu da viču toliko da probude mrtve, ali obrnuto ne važi – Artur mu se približio. Dva duha su lebdela ispred devojke koja je šolju primicala usnama.

– Nije ona ništa uradila. Sećanje ume da bude varljivo kad si mrtav. Priseti se još jednom svog poslednjeg dana među živima, nešto čudno se desilo tada, zar ne? – reče matori.

– O čemu pričaš? – Huan upita istovremeno uplašen i uzbuđen, svestan da mu je odgovor na jedino pitanje koje ga je mučilo u smrti bio bliži nego što je mislio. Šta sam to zaboravio?

 

****

– Pogrešili smo što smo raskinuli. Probao sam da ti budem prijatelj, ali ne mogu. Trebalo bi da probamo ponovo – govorio je Huan, a Kler mu je izbegavala pogled i odmahivala glavom.

– Prestani molim te, nemoj sad sve da pokvariš. Pričali smo o tome, razmisli i videćeš da sam u pravu. Tebi treba nešto drugo. I meni. Samo treba da daš šansu nekoj drugoj i zaboravićeš da smo ikad bili zajedno. Zašto da jedno drugom upropastimo život i da se mrzimo, kad možemo da budemo dobri prijatelji?

– Nikad ne bih mogao da te mrzim – rekao je Huan tiho.

Nekoliko minuta su ćutali. To je to, znači, pomislio je. Tišina ih je stezala kao omča, sve dok je Huan nije presekao.

– Izvini, ne znam šta mi je bilo, u pravu si. Molim te oprosti mi, nisam to mislio. Stalo mi je do tebe, ne želim da te izgubim kao prijatelja. Malo sam usamljen, to je sve – Huan se nasmeja. Bio je siguran da je delovao uverljivo.

– Pa, što ne reče! Imam prijateljicu baš za tebe, mogu odmah da je pozovem da vidim kad je slobodna…

– Neki drugi put. Ajde da popijemo još po jednu, pa da idem polako, imam neke obaveze. Ne ustaj, molim te, ja ću – uzeo je njihove čaše i otišao u kuhinju.

– Huane, razumeš me, zar ne? – čuo je njen glas iza leđa dok je otvarao vino. Osetio je težinu bočice u džepu.

– Da, da, sve je u redu – spustio je ruku u džep. Sve razumem.

Na trenutak je zastao, sa prstima oko stakla koje je u sebi čuvalo smrt za njih dvoje. Samo na trenutak. U sledećem je već otvarao bočicu, zatim nakapao nekoliko kapi u jednu, pa u drugu čašu i odneo ih na sto.

– Živeli! – rekao je i namestio najprijateljskiji osmeh.

Ona nije stigla da mu uzvrati. Prekinuo ju je zvuk kucanja na vratima. Spustila je čašu i krenula ka njima. Huan je stezao pesnice ispred sebe dok mu zglobovi nisu pobeleli. Pre nego što je otvorila vrata, trgnuo ih je novi zvuk. Melodija Huanovog mobilnog telefona je cvrkutala iz džepa njegove jakne. Ustao je, sada već vidno besan i zgrabio telefon, ali na njemu nije bilo ničega, čak ni oznake da je imao propušten poziv. Zbunjen, pogledao je ka vratima sa kojih mu je istim izrazom lica uzvratila Kler.

– Nema nikog. Baš čudno – rekla je.

– Da, baš čudno – Huan je gledao telefon još neko vreme, pa se vratio za sto.

– Nego, da mi nazdravimo, da te ne zadržavam više. Živeli! – Kler podiže čašu.

Još jednom se zagledao u njeno lice. Nema nazad. Čaše zvecnuše i niz grlo mu kliznu vino i otrov čiji je ukus mogao samo da zamisli. Nekoliko minuta kasnije počela je agonija.

 

****

– Ne, ona nije znala šta si uradio i video si je kako pije, ali evo nje ovde i dalje u svetu živih, a ti si samo posetilac iz mrtve dimenzije – Artur prođe rukom kroz Klerino rame.

Huan odmahnu glavom. Pa naravno. Počeo je da se smeje, prvi put otkako je umro. Smejao se, a bes je rastao. On polete uvis.

– Ti, matoro đubre! Spasao si nju, a mene pustio da umrem! Otkud ti to pravo? Ti si mrtav! – osećao se kao da mu bes daje novo telo, telo koje gori.

Artur je i dalje mirno lebdeo ispred devojke.

– Pretpostavljam da misliš da si samo ti imao pravo da odlučuješ o tome – reče Artur.

Huan je na njegovom licu ugledao izvijanje usne u prekoran osmeh. Želeo je da se sjuri odozgo na njega, ali stampedo misli ga je paralisao. Može li da pobegne odatle? Može li da ubije duha?

– Hajde, vreme je da se vratimo – Artur se podiže i zagrabi vazduh ispred sebe. Rastrgao je nevidljivi zid i kroz njega Huan ugleda ponovo ono sivilo mrtve dimenzije. Nevidljiva vrpca ga cimnu.

– Ne! Želim da ostanem ovde – Huan skrenu pogled ka devojci koja je sada usporeno ustajala sa kauča. Osećaj cimanja i stezanja je bio sve jači.

– Nemaš izbora, ne možeš da se previše zadržavaš među živima i sam to osećaš – Artur mu pokaza rukom prolaz. – Posle tebe.
Huan oseti prezir prema njegovoj mirnoći i samozadovoljnom osmehu deteta, koje je pronašlo tuđi dnevnik. Nije imao izbora.

Zakoračio je i prošao kroz otvor, dok ga je Artur pratio. Otvor se zatvorio iza njih. Kroz sivu tamu i dalje je mogao da vidi Kler. Izgubljeni trofej sa kojim će se sada Danilo igrati. Sve zbog jednog mrtvaca koji je odlučio da se umeša u njegovu poslednju igru. Njegov novi neprijatelj.

– Zašto si se pretvarao da ništa ne znaš? Prvo si izigravao heroja, a sada šta? Izigravaš policajca, tražiš priznanje? Hoću li dobiti olakšavajuće okolnosti na suđenju ako priznam? Dobro, onda evo ga: Hteo sam da nas oboje ubijem, okej? – Huan se unosio u lice Arturu.

– Znaš, za sve ove godine, nikad nisam video ni bogove ni đavole, ni posmrtna suđenja, ali jesam demone – Artur zaobiđe Huana. – Oni su deo nas.

– O čemu pričaš?

– Viđao sam mnoge ljude koji se pokaju zbog onoga što su činili za života. Bude im žao i počnu da mole za oproštaj žive i mrtve

– Artur je kružio oko Huana. – Oni odu negde, ne znam gde, u neki drugi nivo, ali osetio sam njihov mir pre nego što su otišli. A viđao sam i one koji se nisu pokajali. Kao ti – njegova ruka gotovo dotaknu Huanove grudi.

– Šta lupaš idiote? Naravno da sam se pokajao! Da sam znao sve ovo…

– Ne. Nisi. Žao ti je samo što si ti mrtav, a ona nije. Mene možeš da lažeš, ali ne i sebe i svoje demone – Artur se polako udaljavao od njega.

– Šta si ti dođavola? – u Huanu su se sada prepletali strah, bes i mržnja.

– Samo običan duh koji je za sebe smislio radno mesto u čistilištu. Znaš već, stariji i iskusniji koji pomažu mlađima. Ne naiđoh na psihopompa, pa sam pomislio, okej slobodna radna pozicija, taman za mene – Artur podiže ruke sa dlanovima nagore kao da se pravda.

– Je l’ tebi sve ovo šala? –u Huanu se pletenica straha, besa i mržnje stezala sve čvršće.

– Naravno da nije, pa zar ti nisam pomogao? Stvarno sam želeo da se pokaješ, ali ne mogu da te spasem. Oni dolaze – govorio je Artur, ali Huan je čuo samo škripav, krckav, šištav zvuk sićušnih koraka. Kškrihe, kškrihi, škraaah. Bilo ih je mnogo, mnogo više nego onda.

– Neeeee! Oteraj ih, molim te, kajem se, kunem se, samo ih oteraj! – vrištao je dok se tama zgušnjavala oko njega.

– Ne mogu. Ono su bili moji crnomraci, shvataš? Sa njima je bilo lako, ja sa njima izlazim na kraj već dugo. Ali ovo su tvoji crnomraci, ti si ih sa sobom doveo ovde.

Huan je vrištao u agoniji. Demoni su ga obavijali poput anakonde. Sitni pipci, nožice, zubi, jedva ih je video, ali ih je osećao kao da je u fizičkom telu, dok su ga gutali od nogu, vukli, kidali, ždrali.

– Spasi me, imaj milosti! – glas mu je bio sve viši i tanji, kao da su i njega razvlačili i cepali poput testa.

– To si ti Huane, zar ne vidiš? Tvoja mržnja, bes, prezir, zavist, tvoj otrov – Artur se nije mrdao, gledao je Huana pravo u oči sve dok i one nisu nestale u sitnim čeljustima, nestale sa vriscima. Demoni su proždrali svog čoveka, a onda, pošto im više ničega nije ostalo, nestali su.

 

*****

Opet je bio sam. Artur pomisli kako je u jednom trenutku poverovao da će se mladić promeniti. Ali u njemu nije video ni trunku iskrenog pokajanja. Opet je sam sa svojim crnomracima. Činilo mu se da mu je sada prišao još jedan koga ranije nije viđao. Nahranio je i njega jednim svojim delićem. Ovaj crnomrak je bio agresivniji nego većina. Artur zamišljeno klimnu glavom, pa se podiže gore. Prolazio je kroz tavane, podove, hodnike, zidove, svet mrtvih i svet živih, sve dok je nije našao. Njena duga seda kosa prekrila je pola jastuka, a sitno telo se krilo ispod ćebeta. Noć je prolazila, kazaljke na budilniku jurile. Legao je pored nje, nadajući se da će ovog puta moći da oseti toplinu njenog tela. Spustio je ruku na njen obraz prošaran sitnim borama.

– Ti me nikada nećeš pustiti da odem, zar ne? – šapnuo je i samo na trenutak pomislio da joj se usna blago izvila nagore.

Autor: Lucideve

U sećanju na Stripoteku

Posted on by Kristijan Šarac

ŽANR: epska fantastika

ORIGINALNI NAZIV: La Quête de l’oiseau du temps

IZDAVAČ ZA REGION: Čarobna knjiga

SCENARISTA: Serž LeTandr

CRTAČ: Režis Loazel

ZEMLJA: Francuska

GODINA IZDAVANJA: 1982-1987.

OCENA:

 

Još jedno veliko delo Evropske stripske umetnosti u ediciji Stari kontinent. Ovog puta je to čista epska fantastika bez primesa drugih žanrova. Interesantno je za ovo delo da je kod nas poznatije pod imenom Ratnici sa Akbara, a izlazio je u delovima, u crno-beloj tehnici, u ugašenoj novosadskoj strip reviji…

Stripoteka – to ime nosi miris detinjstva svakog ljubitelja devete umetnosti sa ovih prostora. Izlazila je jednom mesečno 1.174 meseci, odnosno od 1969. godine do 1991. Pa sledi pauza, u onom ludom vremenu koje su pojeli skakavci. Ponovo je pokreće Marketprint 1999. godine, a od 1099. broja počinje saradnju sa beogradskim Darkvudom, da bi je na kraju Darkvud sasvim preuzeo i opet ugasio 2019. Što će svakako ostati upamćeno kao najbolje i najgore odluka izdavača u Srbiji. Prvi put izašla pod nazivom Stripoteka Panorama. Kao posebno mesečno izdanje nedeljne strip revije Panorama. Za razliku od Panorame koja je objavljivala stripove u nastavcima Stripoteka je donosila cele epizode. Shema se menjala, kao i dinamizam izlaženja. Inkorporirano je objavljivanje više različitih stripova u broju. Akcenat je bio na francusko-belgijskom stripu, ali su izlazila i dela američkih, italijanskih, i španskih umetnika. Neka od remek dela koja smo čitali u našoj omiljenoj i nikad prežaljenoj reviji su: Mandrak, Asteriks, Cisko Kid, Tarzan, Gaša, Torgal, Konan, Princ Valijant, Fleš Gordon, Iznogud, Fantom, Crnobradi i mnogi drugi. Iako smo ih većinu potonje dobili u strip albumima, kao integrale, velike vrednosti. Zauvek će ostati sećanje na Stripoteku.

Serž LeTandr – jedan od najcenjenijih evropskih strip scenarista današnjice. Autor dela Reči zvezda.

Režis Loazel – poznat po radu na stripovima Veliki mrtvac, Petar Pan i Trgovina. Takođe i po radu na animiranom filmu Mulan.

Mračni bog Ramor je na ivici da se oslobodi sužanjstva. To bi bio kraj za sve na Akbaru, ali imaju jednu nadu. Da pronađu Pticu Vremena. Čarobnica Mara šalje malu družinu na put, a za to vreme ona sprema magični ritual. U družini su ostareli vitez, ‘njegova kćer’ i dvojica maskiranih. Ni okupljanje ne teče glatko, sve je jedna ogromna avantura. Ovo spasavanje neobičnog sveta ne bi bilo ni upola interesantno bez mnoštva živopisnih likova koje družina sreće tokom svoje potrage. Vredi da otkrijete sami da li su uspeli u nakani.

Nisam ranije mislio o tome, ali iz ove perspektive posmatrano, ovom delu se desilo isto što i Valerijanu. Odnosno, toliko su pozajmljivali iz njega da sada ono deluje klišetizirano i obično. Ali to jasno nije istina, jer videti deliće Točka vremena, Igre prestola i drugih nije slučajno. Često opažam ovo pozajmljivanje iz francusko-belgijskog stripa u sve ostale medije. Što ga u neku ruku lansira u visoku umetnost. Izuzetno osmišljen svet, i to u vreme kada se epska fantastika tek razvijala i odrastala.

Uzimajući sve ovo u obzir, velika preporuka za ovu izvrsnu priču i, naravno, najviša ocena. Nećete dugo čekati na novi prikaz, šapuće mi na uvce gomila dela iza mene i preda mnom. Što nikako ne treba da vas iznenađuje, ako makar malo pratite moje pisanje.

Domaćinska fantastika u vreme prelaska na zimsko računanje vremena

Posted on by Stefan Brezar

Pozdrav, hello, haug, buongiorno, dragi/e Autostoperi/ke. Stigli smo, evo, i do novembra a sa Helloween-om (nije bilo grandioznih žurki, znam znam) je stigla i najavljena promena  – Nešo se, posle tri duge godine, povlači iz pisanja ,,Čitaonice’’ i odlazi, kako on sam reče, na neko bolje mesto… negde u dubokim redakcijskim lagumima.

Svaki početak je težak ali kako je naš i vaš Nešo pretrpan novim obavezama na mene i, grešnog raba Stefana i moju koleginicu Jovanu je pala nezahvalna dužnost da vas iz meseca u mesec vodimo na ludu vožnju kroz književnu fantastiku….

Ja ću se baviti svetskim (a našim) izdanjima fantastike. Iako kug… ovaj korona, nikako da prođe, ima nas ovde koji još uvek fantastiku uporno pišemo (a bogami i izdajemo) pa smo vam za mesec novembar pripremili nekoliko interesantnih izdanja domaće fantastike.

Pa da počnemo.

Mladen Milosavljević –  ,,Jezava ’’

Mladen Milosavljević izazvao je dosta pažnje sa svojim prvim romanom ,,Kal juga’’ u kojem je vešto spojio istorijske činjenice iz vremena velikog austrijskog osvajača Eugena Savojskog, srpski folkor i Lepenski vir. Sada stiže nam njegova druga knjiga –  ,,Jezava’’.

Kao i prošli put, Milosavljević nam donosi sve osim uobičajenog. ,,Jezava’’je i roman i zbirka priča i pripovest o porodicama iščezlog sela Livat… Realno se slobodno meša sa folklornom fantastikom a prošlost sa sadašnjošću.

Da vam malo zagolicam maštu – u ,,Jezavi’’ se pojavljuje čak deset mitskih bića iz srpske narodne mitologije koji upravo u ovoj knjizi imaju svoj književni debi.

Koja su to bića, možete otkriti među stranicama ,,Jezave’’.

Dušan Paučković – ,,Podnebesje’’

Sada ćemo se pozabaviti jednim nastavkom… U drugoj knjizi triologije, Dušan Paučković nastavlja sa pripovešću o civilizaciji Samrata koja postoji u nama bliskoj paralelnoj dimenziji a čija budućnost, posle smrti Boga postaje sve samo ne izvesna. Glavni junaci će se naći pred nemogućim zadatkom da spasu obe dimenzije dok smrt i mrak preplavljuju Astralnu ravan.

Hoće li uspeti u tom preteškom zadatku? Pažljiv čitalac će možda uspeti da prozre kroz autorove namere.

Danijel Jovanović ,,Gospodinova kuća’’

 

Za najmlađe Autostopere kroz fantastiku smo takođe nešto pripremili. Autor popularnog serijala ,,Severna kapija’’ donosi nam intrigantan naslov u kom se spajaju san i mašta, fantastika i realnost. Glavnog junaka, dečaka Nila, sudbina dovodi do beskrajne kuće, bez prozora. Da bi izašao iz tako neočekivane situacije, Nil će biti prinuđen da sklopi savezništva sa nepoznatim stvorovima i do kraja iskuša svoju hrabrost i umešnost.

Toliko za ovu vožnju kroz fantastični univerzum. Ostajte nam zdravi i veseli do sledećeg viđenja.