Hladno blato je prska po licu; Jelena zatvara oči pred žitkim grudvicama. Nekoliko kapi joj dotiče usne ukusom prezrelog tla. Žudno udiše dok Marko nastavlja da joj beži. Jarka strujanja njegove telesne toplote prelivaju se u daljini a potom nestaju, skrivena okukom šumskog puta za koju je zamakao. Ona jače naleže na pedale. Mali bicikl cvili pod sučeljenim pritiscima neravnog tla i njenog tela. Lišće šušti, grančice pucaju pod točkovima dok joj srce sve jače lupa. Crveni bleskovi prestrašenih životinjica varniče, blešte, trepere i zamiru pod sivim obrisima rastinja. Ako poželi, može da čuje korake njihovih nožica, krhki ritam njihovog straha ali, svesna da joj je ta mogućnost nadohvat misli, ostavlja je za kasnije. Ranac na leđima lako poskakuje; igračke, plastična flaša sa vodom, kesa bombona i mnoštvo sitnica šušte znanim komešanjem. Razmišlja kada se zadnji put poigrala omiljenom lutkom, koja se pretura sa stvarima u rancu, shvativši da je otad prošlo više od nedelju dana. Tog sad već dalekog jutra, pre no što su brat i ona dobili dar odrastanja, Ana joj je poslednji put značila kao nekad: već po povratku iz bolnice, zanimanje za lutke je splasnulo. Mnoge dotad bitne stvari su izgubile čar, ali došle su neke nove, i radoznalost je postala… drugačija.
Registruje Markov poziv udaljenom vibracijom uma, ali ne želi da priča: kasnije, kad stignu na odredište. Ionako nema još mnogo. I ona želi da razgovara ali, mada se za ovih nedelju dana mnogo promenila, ne zna kako se o nekim stvarima uopšte govori.
O baki, recimo, koja već nedeljama leži bolesna i uglavnom sama. Kad baka gleda u mrak ona, kao i Jelena i Marko do pre sedam dana, vidi samo tamu. Baka više ne može lako da zaspi, jer je boli: kad padne mrak, ostaje budna duboko u noć. Slutila je ona to i ranije, ali sad zna jer, kad god poželi, može da čuje i vidi baku, čak i da oseti njene bolove u svakoj najtananijoj pojedinosti. Ali to više ne radi – jednom je bilo dovoljno.
Mama i tata krišom razgovaraju o baki, ali njen stariji brat i ona ih čuju razgovetnije nego pre. Bez obzira na to, još uvek ne razumeju mnogo. Kad padne noć, a oni u svojoj sobi pričaju pred spavanje, razgovori su im i dalje nepovezani i nevino neusmereni, poimanje još dečije, opčinjeno i ushićeno, samo su razlozi očaranosti sad neki drugi. Jelena se sve češće pita koliko će proći pre no što razgovori više ne budu takvi; sluti da se, ma koliko želela drugačije, taj čas bliži. I plaši se da, kad konačno dođe, neće ni osećati žal za gubitkom.
Baka joj je poklonila Anu: još se živo seća tog rođendana. Ali koliko će joj, sad kad se sve što vidi i oseća promeni čim poželi, on biti važan? Kad su se vratili iz bolnice, u bakinim očima je videla nešto novo: nešto što bi želela da zaboravi, ali od tog dana zaborav nije postojao. To je uznemirava, a naročito slutnja da će nezaborav, potpomognut i osnažen stvarima koje će život tek doneti, vremenom poprimiti neuporedivo ozbiljnije oblike.
Baka je ležala u postelji a Jelena, kao i svake večeri, otišla da provede vreme sa njom. To su bili trenuci uživanja, mada zadnjih nedelja drugačiji, sve setniji i nedovoljniji, nepotpuniji na neki neobjašnjiv način. I mada još nije počela da koristi svoje ugrađene sposobnosti, niti je te večeri imala i najblažu predstavu o njima, tople oči pune suza su je gledale drugačije, preko najednom otvorenog jaza. Suze nisu tekle, već stvarale vlažni pokrov koji ih je činio svetlijim. Kao i uvek, prišla je baki da je poljubi, ali hodala je otežano, samoj sebi utrnula i teška. Kad je primakla usne starom obrazu i osetila poznati prijatni, slatkasti miris, u utrobi joj se otvorila jama. Kolena su joj zaklecala. Neočekivano snažnim, žustrim pokretom, baka ju je očajnički privila uz sebe. Nekoliko trenutaka je visila u zagrljaju; intenzitet staričinog drhtanja ju je užasnuo. Tada je čula još nešto što nikad neće zaboraviti: jecaj strašniji od svega što je mogla da zamisli. Svom snagom je zagrlila baku, pokušavajući da je umiri toplotom svog malog tela.
“Čedo moje milo…” Jedva čujan, šapat je venuo zatomljen jecajima. Želela je da nestane, da ne bude tu – i istovremeno ostane uz baku sve dok je ne umiri. A onda su se jecaji stišali i zagrljaj popustio. Meke stare šake obujmile su joj lice, i pomislila je kako su i one jednom, baš kao i njene, bile male, glatke i nežne.
Činilo joj se da baka pokušava da pronikne u nju i tamo nešto pronađe. Pitala se šta li to traži; učinilo joj se da će starica progovoriti, ali ona sklopi već otvorene usne. Baka joj poljubi jedno, pa drugo oko, i ona izađe iz sobe, najtužnije dete na svetu, bez očekivanog razgovora, bez smeha, bez odlaska na počinak u kakvom je naučila da uživa. Već sutradan će baku videti sasvim drugim očima, i ni ta starica koju je toliko volela, kao ni sve ostalo, više neće biti ista.
Sada odbacuje te misli, odlaže ih za kasnije. Vratiće se one, oseća, vrlo brzo. Kako to da, svakim danom sve silovitije, ovakve misli sustižu jedna drugu? Naslućuje odgovore na to, ali trudi se da ih drži na odstojanju. Umesto toga snažnije naleže na pedale, pozdravlja bol u cevanicama i listovima, i zamiče za ugao šumske staze. Dobija kratak signal da je Tijana zove i da je veza otvorena; odlučuje da ne odgovori i mislima sužava ulazni opseg. Ne priča mi se, Tijana, misli, znajući da drugarica može da je čuje.
Marko je čeka na obali, baca nešto u reku. On je vatreni dečak čija telesna toplota isijava žutim, narandžastim i jarkocrvenim prelivima. Srce mu ubrzano kuca; pulsiranje je očaravajuća slika ritmičnih naplava vreline.
Ona se zaustavlja, polaže bicikl na tlo, prilazi mu. On pokušava da joj se obrati mentalno, ali ona odbija. Shvata da njena odbojnost prema novoj komunikaciji raste iz trena u tren.
„Tu si“, izgovara on, mrzovoljno jer mora da govori. Glas mu je od onog dana drugačiji, uvek zamišljen, hladniji ili, kako bi baka rekla, „drveniji“. Uprkos tome, još je iznenađena svaki put kad priča sa njim, jer očekuje onaj znani, drag joj i omiljen, razigrani, mudrijaški glas mladog obešenjaka. Sve manje će biti tog glasa, svesna je svaki put kad ga čuje. A i kad, tu i tamo, on možda i dođe, sve više će postajati nešto strano i udaljenije. Pita se kada će prestati da se seća njegovog dečačkog govora. Naravno, kad se sledeći put javi, mogla bi da ga snimi i zauvek sačuva, ali znala je da to neće učiniti. Sećaću ga se, odlučuje. To je umiruje.
„Šta to bacaš?“, pita ga.
Dečak se ceri širokim osmehom. U termoviziji, to podseća na otvaranje proreza u vatrenom jajetu, koji otkriva unutrašnjost od bele lave.
„Kamenje. Bacam ga i, kad pljusne, na osnovu zvuka odredim koliko daleko sam bacio. Dosad je najdalje bilo 23,457 metara. Probaj i ti – prebaci bar petnaest.“
Umesto odgovora, ona gleda preko reke. Razbacana po obodima Fruške Gore, svetla retkih kuća su daleka i sićušna. Lako može da im odredi daljinu i, zumirajući ih, približi; ni to ne želi. „Kasnije“, odgovara.
Plameni dečak sleže ramenima, saginje se, uzima još nekoliko kamenčića i baca ih.
„Da!“, uzvikuje radosno. „25,112! Marko, šampione!“
Evo onog glasa, misli ona. Ta misao je tužna, kao osvrtanje za mestom koje voliš, kad polaziš i ne znaš da li ćeš ga opet videti.
Smeje se zajedno s njim. Ali to nije smeh na koji su navikli, i oboma je to jasno. On zamire brzo, prigušen nečim gustim i teškim. Nakon trena tišine, ona kaže:
„Šta misliš, kako je baka?“
„Dobro je.“ Marko odgovara brzo, bez razmišljanja, bacajući sledeći kamenčić; očigledno mu je neugodno. „Kad smo bili u bolnici, uopšte se nisam plašio. Stavili su svašta u nas, ali znao sam da će sve biti dobro. I bilo je. Tako i sad, doktori znaju šta rade. Baka nije u bolnici, ali biće dobro. Doktori znaju šta rade.“
Ali on se plaši da sestrica ne otkrije koliko je nesiguran u to što priča. Zna da je drukčije kad si mali i imaš operaciju koju sad svi imaju, i kad si star kao baka i imaš zaista velikih problema.
Jelena ga gleda ćuteći; po spektru njegove telesne temperature registruje koliko mu je nelagodno. To je osećanje koje dele. Prestao je da sakuplja kamenčiće; samo nemo stoji i teče vrelinom.
„Tijanina mama kaže da, kad neko umre, onda je stvarno umro.“
„Kako ona to može da zna?“
„Čitala je u nekoj knjizi, i to rekla čika Draganu. Ostavila je knjigu na stolu, i pričali su o tome, a mi smo izašle napolje. Uplašila sam se i jedva čekala da izađem.“
Dečak se saginje i ponovo grabi kamenčiće. Pokreti su mu brži no inače. I Jelena mu se pridružuje, birajući među mnoštvom zagasitih oblutaka.
„Šta ti misliš o tome?“ pita ga.
„Ne znam“, odgovara Marko, verovatno oštrije no što je nameravao. I njemu misli polaze pravcima koje ne želi, ali ko ih može zaustaviti kad se otrgnu? Ona pomišlja na lava u kavezu kog je videla na televiziji. Tada je poželela da pomogne lavu, a sad želi da pomogne bratu i sebi. Ono što zaista misli o svemu joj još nije jasno, samo je čini veoma nervoznom.
„Hoću da nas baka i sledeće zime vodi kod deda Boška“, izgovara tiho. „Da sedimo u vozu, pijemo sok i jedemo sendviče, i gledamo kako pada sneg.“
Marko ćuti. Ona zna da bi se radovao tome, samo mu je glupo da to sad kaže.
„A šta“, nastavlja ona, „ako baka stvarno umre? Jesi li video to… To u njoj, to što je boli? Više neću smeti da uđem u njenu sobu i igram se starim makazama, slušam radio kad tako lepo krči, ni gledam kroz prozorčić…“ Glas joj, iako se trudi da zvuči staloženo, podrhtava.
„Ja ću smeti. Zamišljaću da je još tu. I biće kao da jeste; igraću se isto kao nekad.“
Svaka njegova reč joj se čini većom laži. Da li zaista očekuje da mu poveruje? Shvata da se Marko i ne obraća njoj, da su to priče koje sâm želi da čuje i u njih veruje. U mislima vidi brata i sebe, kao odrasle ljude, koji razgovaraju pred bakinim spomenikom.
„Tijanina mama“, kaže Jelena, „možda nema pojma, ne zna ništa o tome.“ Smeši se kao da je pronašla odgovor koji nudi bar trenutni smisao. Brat je gleda ćuteći, nastojeći da joj ne dozvoli da pronikne u njega. Kasno, misli ona tužno – znam tačno šta misliš i kako se osećaš.
„To je Tijanina mama“, odgovora joj Marko. „Što bi ona znala više od naše? A mama kaže da, sad kada možemo da vidimo sve ove nove stvari, možemo da budemo mirni, jer ima toliko toga što ne znamo, i što nikad nećemo moći da znamo.“
Glas mu postaje strastveniji, i ona prihvata deo te nade.
„Pre deset dana“, nastavlja on, „nismo imali pojma o svemu ovom, a sad to vidimo i osetimo. Kad su nam pričali o tome i pripremali nas, sve što smo zamišljali bilo je pogrešno. I za ovo što vidimo još smo tako mali… A neke stvari možda niko ni ne zna.“
„Pa da!“, radosno prihvata ona. „Tako je! “
„Šta misliš“, kaže Marko izazivački, tonom koji ona tako voli, „ako sad u isto vreme pogledamo u nebo, ko će brže izbrojati zvezde koje vidimo?“
„U svim spektrima? “, prihvati ona izazov, radujući se više no što je očekivala.
„Ne, samo UV i radio. Kreći.“
Ali, pre no što počnu, on zaustavlja pogled na tlu.
„Hej, vidi njega!“ Marko iskoračuje u stranu, i ona vidi maleno jarkožuto stvorenje gde žurno hita peskom. „Gledaj ovo!”
Pod vatrenim stopalom njenog brata, oblutak pulsirajućeg žara se slabašno napinje i puca. Ona na tren pomišlja da pojača zvuk, pa odustaje. Na sivocrnom tlu zgažena buba drhti, pa se potpuno smiruje. Ona opčinjeno gleda umiruću grudvu, pokušavajući da u talasima koji se stišavaju nađe odgovore na stvari koje je muče. Šta su ti talasi? Odakle dolaze? Zašto uvek nismo tako videli život? Ona podiže šaku: crvenonarandžaste struje sopstvenog tela ispunjavaju joj vidno polje. Tako posmatrano, čini se da je telo toplije nego što zaista jeste. Dlanom na nekoliko trenutaka zaklanja pogled ka umirućem insektu, a potom povlači prste, upoređujući boje dva tela, jednog koje čili, i svog koje jarko plamti. Oba još uvek sijaju – kako je to moguće?
“Hoćemo li brojati zvezde?”, pita Marko, kao da se ništa nije dogodilo. Za nju se, međutim, sve promenilo. Ne kaže ništa.
“Ih, kakva si! Šta je to s tobom?” Ona ćuti. “Hajdemo”, čuje brata, “roditelji nas zovu. Mama pita zašto si isključena?”
Ona ne odgovara, opčinjena plamičkom koji gasne, a još više slutnjama koje, i dalje nejasne, poprimaju određeno obličje. Do maločas tako žive, plime malog organizma ubrzano kopne.
Mišlju isključuje termalnu viziju, uprkos preporukama lekara i željama roditelja da nova čula, zbog adaptacije, što više ostanu uključena. Okolina postaje šumovito priobalje u noći. U odsustvu svetla, uginuli insekt je nerazaznatljiv. Krajnjim naporom prirodnog vida, bezuspešno pokušava da ga pronađe. Misli o činjenici kako joj novo čulo omogućava da vidi život, i njegove odbleske, duže no što taj život traje. Te misli su neoblikovane i još tako dečije, ali odaju obrise spoznaje bremenite značenjima. Kao da svako čulo, koliko god savršeno bilo, seže do neke granice, koja je ipak samo to – granica.
Isključuje modifikacije na režimu čekanja, ultrazvučnu slušnu frekvenciju, senzore nanomašina koje krstare organizmom i analiziraju krv i opsege vitalnih parametara, prepodešena ojačanja čulnog epitela. Odbacuje sva poboljšanja. Zatvara sve portove.
Sa obale Dunava, stopala utonulih u vlažni pesak, devetogodišnja devojčica gleda zvezde odražene u blago ustalasanoj površini vode. Noć je skroviti predeo tajnovitih mesta i tihih senki koji može da bude bilo šta i skriva pregršti značenja. Reka mirno, spokojno protiče. Čuju se zrikavci, i mnoštvo žaba. Iz daljine, visoko na nebu, glas neke ptice. Pita se kako ptica izgleda i shvata da nema ni približnu predstavu o tome. Zna da svakog trena, ako poželi, može da je vidi i sazna svaku njenu zamislivu karakteristiku. Umesto toga, pripisuje joj obličje ptice koju je videla u davno izgubljenoj slikovnici – iako zna da ptica iz slikovnice ne postoji, u ovakvoj noći čini joj se jedino prikladnom. Udiše duboko; svež vazduh ispunjava mala pluća. Vazduh je nešto što ti pomaže da dišeš, a ne sistem gasova uravnoteženih u određenoj razmeri, sa specifičnim težinama i gustinama. Vazduh joj prija, kao i noć.
Marko prilazi biciklima na travnatom nagibu, šutirajući nešto na tlu. On ne isključuje nova čula, i ona to zna. Tužna je zbog toga.
Zato je tužna i baka, zbog toga joj je njena Jelena sad zauvek drugačija.
Ona još jednom udiše, pa polazi. Oprezno traži put kroz kamenje obraslo travom. Sluša svoje srce, njegov ravnomerni, duboki zvuk koji se istovremeno i čuje i oseti.
Razmišlja o vremenu kad mnogi više neće ni želeti da ga čuju, jer on podseća na stvari od kojih se ne može pobeći. Oseća da joj ta, kao i druge nove misli, samo donosi samoću, ali i da je to neminovno. I zna da ako Marko, ako i mama i tata i bilo ko drugi, pa makar i svi na svetu, zaborave na taj zvuk i prestanu da ga slušaju, razumeju i vole, ona nikad neće.
Još sam tvoja Jelena, bako. Sad još više tvoja.
Autor: Momir Iseni
Pozdrav, razrede. Drago mi je što se pripremate za specijalnu noć i da već razmišljate kako ćete provesti taj praznik. Neki će sa svojim lepšim i jačim polovinama gledati maraton filmova prigodan toj noći uz crno vino i odgovarajući stajling, drugi će čitati priče Edgara Alana Poa i ostalih gotskih pisaca pošto nas je korona omela da tradicionalno odemo na neku žurku u gradu i provedemo se. Što se mene tiče, za naš drugi čas, osmišljen u duhu ovog praznika, spremio sam vam jedan klasik koji je skoro doživeo ponovno izdanje na našem tržištu, a čiji pisac vam je dobro poznat.
Na prvi pogled, zaplet vam deluje poznato, ali imajući u vidu kada je roman objavljen (svetlost dana je ugledao 1962. godine) ovo je delo koje je uticalo na brojne buduće romane i autore koje ću kasnije pomenuti. U sledećim pasusima ću navesti važnost ovog klasika.
Interesantno je da pored šekspirovskih Sestara po metli, u pračetovski metatekstualni opus spada i roman Erik (precrtani Faust, u kome se Pračet poziva na Getea)), što pokazuje kako metatekst i tehnika intertekstualnosti pomoću kojih se gradi specifični umetnički svet Diska imaju mnogo značajniju ulogu u Pračetovom stvaralaštvu nego što bi se na prvi pogled reklo. Drugim rečima, za one koji imaju imalo čitalačkog osećaja, ili trunku empatičkog prosvetljenja, ovi intertekstualni slojevi otkrivaju kako Pračet nije puki komičar, niti pisac koji epohalne književne uzore podvrgava čistoj parodiji, već je jedan od onih umetnika koji se zaklanjaju ironijom i humorom dok demaskiraju svu krhost (ali i snagu) ljudskih bića. Pračet u svoj roman prilično uspešno unosi elemente drame i time otvara mogućnost žanrovskog sinkretizma, koji se odražava i na karakterizaciju junka i poigravanje tragičkim elementima i aktancionim modelom, koje Pračet na specifičan način filtrira u humoristički karakter.
Projekat je pokrenuo Kris Beti u julu 1999. godine sa još 21 autorom da bi ga sledeće godine premestio za novembar „kako bi u potpunosti iskoristio odvratno vreme“. Do danas, u NaNoWriMo događaju učestvovalo je skoro 800.000 učesnika koji su završili 367.913 romana. NaNoWriMo je 2006. godine i zvanično registrovan kao neprofitno udruženje za podršku autorima a samo u 2019. godini, u njihovim programima učestvoalo je 455.000 autora iz 669 regiona.
Autori koji žele da učestvuju, nakon što se registruju mogu da naprave profil i postave informacije o svojim romanima, uključujući sinopsise i odlomke. Brojanje reči se proverava na sajtu, s tim što autori predaju kopiju svog romana za automatsko brojanje, koje sprovodi tako u potpunosti štiti poverljivost vašeg rukopisa (pomoću softvera, a mogu se kodirati ili drugačije zaštititi pre nego što se pošalju na verifikaciju, iako softver ne beleži nigde unos teksta. Npr. programi za pisanje poput yWriter-a imaju opciju da automatski šifruju tekst za NaNoWriMo. Dakle, moguće je verifikovati broj reči, a da niko osim vas nikada nije imao uvid u tekst ili pročitao vaš roman).
Hm, moje iskustvo od pre neku godinu je, pa u najmanju ruku – zabavno. U početku je bilo lako ćemo, inspiracija je bila tu, želja je bila tu, a onda je negde na polovini počelo da bude naporno i stresno, da bi se na kraju ipak pretvorilo u zabavu i izazov. Zaključila sam da je potrebna ozbiljnija priprema (hej, uletela sam slučajno u to, usled viška vremena i u sred srede bolničkog lečenja), ali i da je za 5 do 6 strana koliko je potrebno da napišete svakog dana, obavezna određena disciplina. Što me je dovelo do toga da se uspešnom pisanju pristupa kao i svemu drugom u čemu želite biti uspešni – red, rad i disciplina. Talenat je samo olakšavajuća okolnost. Da, uspela sam da pokupim značkicu te prve godine, sledeće stigla do pola i posle nisam dalje učestvovala, mada priznajem da me vuče da se i ove godine upustim u avanturu, ako ništa drugo, onda zbog ’stvaranja navike’. A roman? – zabavno štivo, ali ipak neće iz podruma na svetlost dana ni uz sve revizije ovog sveta. XD
Dobro je ono što je iz jedne duše iskrojeno. Kad autor zna što želi, makar približno, i kad usto zna kako to kani ostvariti, a pritom mu se posreći da putem nijednom ne zaluta, onda imamo valjanu knjigu. Dogodilo se i meni par puta, ne prečesto da se ne uobrazim. Nakon toga dolazi onaj drugi, složeniji problem da nije isto dobro svima dobro, da netko može napisati najbolju knjigu na svijetu a da meni, recimo, uslijed kilava raspoloženja ili drukčijih životnih iskustava, bude posve nezanimljiva. Najbolje knjige, mislim da bi se moglo dokazati, nikad nisu najprodavanije (premda najprodavanije uvijek misle da su najbolje) i valjda je dobro što je tako, inače bismo umrli od nirvane.
U inspiraciju vjeruju početnici, jer se njima događa. Onaj tko se pisanjem poželi baviti profesionalno ne može si priuštiti luksuz čekanja na od neba podareno nadahnuće već mora razviti pouzdane mehanizme stvaranja ideja. Razlika je, recimo, nalik onoj lovca i farmera: prvi je slobodan umrijeti od gladi, drugi od rutine. Kad profesionalac, pak, postane matori arbajter događa mu se da ima više ideja (jednom uključen, mehanizam se ne da isključiti) nego ih što ima vremena i volje (nadasve volje!) ostvariti. Zato radije sjedi u kafiću (virtualnom), gleda ideje kako prolaze i mašta o tome što bi im radio, da mu se radi.
