Blog

Telom neograničen skup čula i misli se upravo probudio. Lebdeo je, ne znajući koliko dugo i da li vreme uopšte postoji i dalje za njega. Smrt nije opravdala njegova očekivanja. Huan svakako nije očekivao raj, naročito ne nakon onoga što je učinio. Pokušao je da oseti sebe. Nije mogao. Tela nije bilo da mu pruži utočište. Telo je ubio. Kako je čudan taj osećaj, ne disati, a plašiti se. Strah je u potpunosti prožimao ono što je ostalo od njega. Kao da je on sam bio klupko straha bez kraja i početka. Toliko je puta razmišljao o smrti i nije je se plašio, ipak je sebe uvek smatrao racionalnom osobom, ali to je bilo dok je bio živ. Smrt je strašna, mučna i zbunjujuća. Kao da hoda kroz maglu punu ledenih oštrica. Bio je go, izložen i ranjiv, bez mogućnosti da se sakrije ili pobegne.

Vidom bez očiju pokušao je da pojmi prostor oko sebe. Kroz trake nekakvog dima ugledao je obrise zidova velike dnevne sobe iz koje je vodio prolaz do kuhinje, troje vrata, stari kauč sa gomilom jastučića, polica sa televizorom i knjigama, ormar sa ogledalom i sto za kojim je nekad sedeo. Ali ona nije tu. Gde je ona? Bio je u sobi gde je umro. Video je sve kao da ima pogled od 360 stepeni. I nije bio sam. Osetio je bestelesni pogled.

– Gle, društvo!

Šta… ko je to rekao?

– Hej, ne plaši se, neću ti ništa. Mrtav sam kao i ti, ali mnogo duže. Ne brini, navići ćeš se na taj osećaj, na mrtvilo. Imaš vremena, hoću reći ono za nas drugačije protiče. Izvini, nisam navikao na razgovor. Nedostajalo mi je to, shvataš, dugo sam sam ovde, a i izgleda mi još duže. Navikao sam na žive, a oni mi slabo uzvraćaju, pa bi bilo lepo da dođeš k sebi i budeš bolji sagovornik, moj mladi mrtvače – govorio je glas koji je dolazio odnekud oko njega.

Glas i pogled su počeli da se stapaju sa senkama, formirajući obris nekog ljudskog bića. Još koji trenutak i od njega nastade bled, proziran čovek od nekih 70-ak godina. Ili je bar toliko godina imalo njegovo telo koje sada grickaju crvi i bube u memljivoj zemlji.

Mladi mrtvac oseti jezu iako više nije imao kožu.

– Fantomski osećaji – reče.

– Da, stvarno je tako. Treba vremena da se navikneš, ali znaš, živ se čovek na sve navikne… a i mrtav takođe – matori je brbljao gotovo veselo. Huan je čak mogao da ga vidi kako otvara usta.

– Šta je ovo? Jesmo li mi zaista mrtvi? Možda sanjam. I, ako jesmo mrtvi, kako onda… kako govorimo? Ja te čujem i vidim, a i ti mene, kako je to moguće?

Oči starijeg duha, iako prozirne, delovale su čvrsto, smeštene ispod niskih gustih obrva. Skoro da je mogao da im utvrdi i boju. Poput lešnika, možda? Taj pogled je bio gotovo opipljiv.

– Znaš, razmišljao sam o tome, nije da sam imao nekih obaveza, pa da nisam mogao da se posvetim razumevanju svog trenutnog stanja. Vidiš, ja to ovako shvatam: Naša tela su mrtva, materija trune i pretvara se u ko zna šta tamo u zemlji. Mislim da smo mi sad nekakva energija koja je preostala, ali uz svest… možda je to zaista ono što zovu dušom. Ostali smo bez tela, ali dobili moć da prolazimo kroz čvrste predmete, da komuniciramo bez glasa i još ponešto. Rekao bih da i u smrti kao i u životu nešto izgubimo, a nešto dobijemo.

– Ti mora da si baš dugo mrtav – reče svežiji mrtvac.

– Što, je l’ izgledam matoro? – iskusniji mrtvac se nasmeja.

Ovaj je lud pomisli Huan i shvati da mu tu misao nije odaslao, već ju je nekako zadržao u svom bestelesnom umu. Da li zna? Da li je bio ovde? Rešio je da nešto isproba.

– Da li me vidiš? Kako izgledam?

– Trenutno kao sivi dim uz poneku varnicu plavičasto zelene boje – matori reče žmirkajući.

– A kako da postanem kao ti? Ti si tako izgledao kad si bio živ, zar ne?

Matori mu se približi.

– Misli o tome kako si izgledao, misli na svoje telo. Živo, naravno. Ne znam za tebe, ali ja sam video svoje nakon napuštanja i, čoveče, to nije nimalo zabavan prizor bio. Haha, da mogu da sanjam, sigurno bi me ono progonilo u morama.

Pogledao je u ogledalo, ali nije video ništa što bi ukazivalo na njegovo postajanje.

– Ogledalo ti neće pomoći, jedino duh može da vidi drugog duha i ostale pojave u ovom našem malom zabavnom parku. Samo polako – reče starac.

– Kako to misliš ostale pojave?

– Hajde za početak da se sastaviš, ne mogu da pričam više ovako dok te ne vidim – matori se zabavljao, klizajući se po zamišljenom ledu u vazduhu levo-desno.

Koncentriši se, hajde, da počnemo od glave… . Polako je postajao svestan tvari koja ga čini. Odjednom kao da je počeo da oseća neku barijeru kako počinje da ograničava dim koji je on i oblikuje ga prema njegovom sećanju.

– E pa dobro je, vidim ti oči, krupne, nos oštar, usne tanke, čvrsta vilica. Šteta, zaista, izgleda da si bio simpatičan momak. Ne naročito visok i snažan, ali dobro. Hej, nemoj da se mrštiš, sad je to sve nebitno, zar ne? Tako, sad će sve biti mnogo lakše.

Mladi duh oseti kako popuštaju stege straha, ali je on ipak opstajao, kao deo njega, kao zamena za krv.

– Pa sad da se upoznamo, može li? Ja sam Artur.

– Huan.

Starčeve oči začkiljiše.

– Viđao sam te, ti nisi iz ove zgrade, ali ovde si bio više puta kod Kler.

– Da li si bio tu, kad… – Huan oseti knedlu u nepostojećem grlu.

– Nisam, ne boravim stalno u ovoj sobi, znaš. Ja sam sa petog sprata. Pa, koja je tvoja priča?
Huan je ćutao. Osećao se kao balon na ivici pucanja. Setio se kako je otvorio bočicu i sipao otrov u vino. Pomislio sam tad da je to gotovo poetski, a sad mi se čini da je najgori kliše. Gledao je po sobi. Nikoga osim njih dvojice nije bilo, ni živih ni mrtvih. Ni ostalih pojava. Kakvih, dođavola, pojava?

– Ja… pa ne znam, mi smo odlučili da … Kler i ja, bila je to njena ideja – pokušao je. – Teško mi je da se još pomirim sa tim i da govorim…

– Romeo i Julija, a? Al’ ste originalni, u pičku materinu.

Huan je ćutao. Neće valjda večnost provesti sa ovim kretenom? Umesto sa njom. Gde je pogrešio? Zašto ne može da se seti svega?

– Oh, izvini mali, nije to baš taktično od mene bilo. Nova tema za razgovor, može? Znaš, ja nisam verovao u duhove, raj, pakao, ništa od toga. Ti?

Huan je opet ućutao. Panika mu se prikrala i počela da ga guta. Pokušao je da se koncentriše na ono što je matori govorio i da ne misli na Kler. Često je mislio o smrti. Zar ona nije trebalo da bude odmor od svega? Kraj, tama, praznina, mir ili tako nešto. Ali, ne, smrt je bar prema njemu do sada bila grozna, ništa bolja od života. I kakve su sad to gluposti – duša, svest bez tela – to ništa nije imalo smisla.

– Meni to ništa nije imalo smisla. Još odavno sam prestao da verujem u boga, a ni postojanje života nakon smrti mi se ne čini naročito logičnim. Mislim možda u obliku neke energije, ali svest? Kako? – Huan pokuša da protrlja slepoočnice, kao što je često radio kada bi se koncentrisao. Nije bio siguran da li je išta osetio pod svojim prozirnim prstima.

– I ja sam tako mislio, iako sam više puta čuo neke neobjašnjive zvuke u svojoj staroj kući. A možda sam se samo nadao da ih nema. Mislim, baš bi bilo grozno da me je mrtva baba videla kako drkam – reče Artur i nasmeja se.

Ali Huan ga nije slušao. Odjednom je postao svestan nečijeg prisustva. Ne neko, već nešto. Ugledao je mrak kako se zgušnjava i pretvara u neke čudne nestalne oblike nalik na velike insekte sa dugačkim pipcima poput dima. Približavalo se, milelo, skupljalo se oko njega. Čuo je škripav, krckav, šištav zvuk. Kškrihe, kškrihi, škraaah.

– Šta se dešava? Šta je to?! – Huana je ponovo hvatala panika.

– Nisam očekivao da će se tako brzo pojaviti, ali da, eto i njih. Zovem ih crnomraci, jer ne znam, nekako mi izgledaju crnje od mraka. Šta ti misliš?

– Šta ja mislim?! Šta su oni i šta hoće od mene?!

Kškrihe, kškrihi, škraaah. Približavali su se polako, ali uporno.

– Slušaj, probaj da se smiriš, znaš? Ovo je jako važno, slušaj me pažljivo, važi? Misli na nešto lepo.

– Na šta jebeno lepo da mislim kad me napadaju ove grozote?!

Pakao je stvaran i demoni su tu. Ne, ne, lepe misli, srećne misli. Dođavola. Možda je i on tu negde. Ne, đavoli ne postoje. Gde je ona? Moja prelepa Kler, samo moja, njena kosa duga crna među mojim prstima, pogled ispod šiški. Samo lepe misli. Njene usne na mojima, njeno telo…

– Ne vredi, ja ću –reče A i svoju avetinjsku ruku zavuče u ektoplazmatični džep, izvuče nešto, pa baci levo od sebe.

Demoni otrčaše, odlebdeše, odmigoljiše ka mamcu poput psa kome je bačena loptica. Kao Tolstoj, pomisli Huan setivši se svog psa. Huan se nasmeši, oseti olakšanje. Čupavi Tolstoj.

– Kako si to izveo? – upita napokon.

– Zveri k’o zveri… ako ih nahraniš neće te napasti – Artur odmahnu rukom ka crnomracima koji su se stapali sa senkama zidova.

– Kako?

– Dao sam im zamišljenu hranu, pošto si se ti mučio da ih se otarasiš. Ali dobro tek si umro, ima vremena. Naučićeš bar nešto.

– Da, tek sam umro. Ali nisam jedini umro, pa molim te reci mi, da li svi koji umru budu ovde, ovakvi kao mi? – Huan je proučavao svoje poluprozirne šake.

– A da, tvoja devojka Kler. Uh, pa zapravo, do sada sam video možda tri-četiri duha, ali su oni odmah otišli, nisam mogao čak ni da im se javim. Vidiš, jesam ja ovde, pa godinama, verovatno, ali mnoge stvari još ne znam. To mi je donekle i, kako da kažem, zanimacija. Da shvatim kako funkcioniše ovo posmrtno stanje. Da, zapravo osim mene i evo sada tebe, niko se nije zadržao, mislim, koliko ja znam… Hej, slušaš li me mali?

Huan nije mogao da progovori. Šta? Ona nije ovde. Misli, misli, ne, ne, ne, ovo ne može ovako, nije trebalo da bude ovako, trebalo je da budemo zajedno. Mrtvi, ništavilo, ali zajedno.

– Gde je ona?!

– Hej, hej, trgni se! Vratiće se crnomraci, a to ne želimo, zar ne? Vidi, ako je ona prešla dalje, preko u večna lovišta, siguran sam da ćeš i ti uskoro otići. Samo, ovde imaš nešto nedovršeno, nešto što te sprečava da odeš na daleki put u večnost kakva god da te čeka. Hajde sad malo se saberi.

Ćutali su. Mladi duh je pokušao da se smiri. Bar da može nekako da diše, da udari pesnicom u nešto. Gluposti, pa mrtav si.

– Imam obavezu kao starosedelac da ti objasnim neka pravila ovog našeg bivstvovanja u mrtvoj dimenziji. Mislim, ja sam je tako nazvao, ako ti se ne sviđa, zovi je kako hoćeš, šta me briga. Elem, pogledaj kroz prozor.

Huan pogleda. Kao da je neko ubrzavao snimak izlaska sunca. Približio se prozoru. Dole na ulici ljudi su se ubrzano kretali, neprirodno. Sve je posmatrao kroz neki tamno sivi dim. Mrtva dimenzija.

– Sranje – reče.

– Da, rekao sam ti da vreme drugačije teče. Nama se čini kao da mnogo brže teče živim ljudima. Vidiš, mi se nalazimo u posebnoj dimenziji, ali možemo da vidimo svet živih. Bar dok smo ovde. Ali, Huane, nije samo to da možemo da ih vidimo – zastao je, prostrelio ga pogledom, pa dolebdeo do njega i zaustavio se pred prozorom. Na ulici su se sad igrala deca. Huan je samo na trenutke ugledao loptu. – Mi možemo i da prolazimo kroz materijalne stvari, pa i da napustimo našu dimenziju i uđemo u njihovu.

– Stvarno? Znači, hoćeš da kažeš da su ljudi zaista imali susrete sa duhovima?

Artur klimnu glavom.

– I? Kako se to radi? Šta mogu sve da radim? Koliko daleko odavde mogu da odem? – upita Huan osetivši tračak uzbuđenja. Možda ipak i ne bude toliko loša ova smrt.

– Polako, čoveče. Na šta prvo da ti odgovorim? Hah! Kako si živnuo odjednom! Izvini, šala. Dobro, ne mršti se, nije ti valjda i smisao za humor umro. Okej, slušaj me. Iz mrtve dimenzije je moguće izaći kada si ovako, da tako kažem, materijalizovan. Moraš da je rastrgneš – Artur savi prste desne ruke ka dlanu.

Huan učini isto.

– Lako je. Ne razumem ni ja kako su te stvari moguće, ali eto. Smrt je čudo – Artur pokaza kez, po ko zna koji put, a zatim bešumno pljesnu rukama.

– Znaš, ja bih sad morao malo da se vratim svojoj kući, jer ne mogu dugo da se udaljavam, već osećam kako me vuče natrag. Kao što rekoh postoje stvari koje nas drže ovde, zato moram da opsedam svoj dom gore. Poslušaj me i dobro se zapitaj zašto si ti još ovde. Vidimo se – Artur ispari.

– Čekaj, vrati se molim te! Šta ću sa crnomracima? – uzalud povika Huan nečujnim glasom.

Bio je sam i nemoćan da se odbrani od svojih misli i nervoze.

Smrt? Je li to samo ovo? Mrtva dimenzija, crnomraci i matori mrtvac koji je pamet izgubio davno pre života? Matori je govorio o stvarima koje nas drže ovde. Zašto bi me išta više vezivalo za ovaj bedni svet?

Pokušao je da se seti lepih trenutaka iz života, ali mu nije išlo. Ništa od svega toga nije bilo vredno daljeg življenja. Pomislio je na majku i oca. Prežaliće me brzo. Biće srećni što to nije Danilo. Divni, savršeni Danilo, sa svojom firmom, odelima, “Gle šta sam kupio, italijanska je”, sa šalama kojima se svi smeju, glasno, preglasno kao da je stvarno tako duhovito i dovitljivo to njegovo jebeno sranje…”Znaš, bilo bi ti lakše u životu da si malo više na brata, to ti kažem dobronamerno”. Hvala ti, mama, na lepim željama. Oh, Danilo. Evo i ja da u nečemu budem ispred tebe. Stigao sam pre tebe, Danilo. Je l’ ovo moja pobeda?

Besciljno je lebdeo po sobi, gore-dole, u krug, pa je rešio da ispita svoje nove sposobnosti. Bestelesni let mu je gotovo prijao, ali bi povremeno osetio kao da je vezan nekom tankom vrpcom za koju nije znao gde joj se nalazi kraj. Ako bi ubrzao let, osetio bi kao da ga nevidljiva ruka cima unazad.

Formirao je kandžu od svoje desne ruke i koncentrisao se na sivi dim oko sebe. Zagrebao je i dim se pred njim rastvarao u prolaz. Iskoračio je kroz prolaz i zapljusnuše ga boje sveta živih. Iza njega prolaz se sužavao sve dok nije i poslednja tračica sivila nestala. Pogledao je kroz prozor. Ljudi su se sada kretali kao na usporenom snimku.

Metal je zagrebao po metalu. Zveckanje ključeva. Kvaka ulaznih vrata se neodlučno spuštala, praćena nerazumljivim glasovima. Odlebdeo je iza vrata. Smiri se, ne mogu da te vide. Vrata kliznuše ka unutra, a sa njima i ženska noga sa cipelom ravne pete, u tankoj čarapi, pa rub crne suknje i ostatak tela, živog. Kler. Ušla je u stan, sporo, ali veoma živo. Ne, ne, ne, šta se dešava? Nije bila sama. Sanjam, ovo je jedna prokleta noćna mora, to je sve, probudi se idiote!

Nije se probudio. On je i dalje bio mrtav, a ona živa. Danilo je bio živ, naravno, dok je ulazio za njom. Huan je verovao da bi on preživeo ebolu, ptičji grip i nuklearni rat zajedno. Usporeno su se kretali. Danilo je zatvorio vrata. Da nisam danas sahranjen? Mogli bi da budu i tužniji. Danilo je mileo ka stolu, Kler ka kuhinji. Huan je lebdeo za njom. Stao je tik iza nje. Njena ruka je lagano vadila kašičicu sa kafom iz tegle i kretala se ka džezvi, dok je njegova pokušavala da je dodirne. Huanovi prsti prođoše kroz njenu kosu, lobanju, mozak. Pomerao ih je. Ništa nije osetio. Kad je izvukao prste, ona se lagano okrenula ka njemu. Na trenutak se sledio. Očima je prešla preko njega, slepo. Njene beonjače su bile crvenkaste, a kapci naduti. Nasmešio se. Plakala si zbog mene. I treba. Zašto nisi mrtva?

Gledao ju je kako kuva kafu i sipa je u šolje. Pratio ju je sve do stola u dnevnoj sobi za kojim je sedeo Danilo, koji je zamišljeno trljao slepoočnice. Danilo prihvati šolju sa kafom i zahvali joj se uz osmeh. Previše nežan osmeh. Šta planiraš, gade?

– Ne mogu ni da zamislim kako je tvojoj mami – reči su suviše sporo napuštale njeno grlo, ali Huan ih je strpljivo slušao, gledajući njene usne.

Bio je u pravu, vratili su se sa njegove sahrane. Majci je pozlilo, otac ju je pridržavao dok je prilazila njegovom sanduku. Za trenutak mu ih je bilo žao, ipak su izgubili dete. Doduše ono koje nisu mnogo voleli. Nasmešio se. Tračak sažaljenja u njemu se prebrzo ugasio. Svi oni su i dalje živi.

– Kako je mogao to da uradi? Svima nama. I to pred tobom – Danilo pređe dlanovima po licu. – Izvini, ja … nisam te ni pitao kako si ti.

Huan je gledao kako joj se oči polako ispunjavaju suzama.

– Osećam se krivom, znaš. Volela sam ga, ali to je bilo davno. Nisam mogla više da trpim njegovu ljubomoru i osećaj da me on zapravo ne voli, ne znam. Nisam to mogla da objasnim. Mislila sam da je preboleo. Delovao je drugačije. Govorio je da želi da budemo prijatelji i ja sam to želela, stvarno jesam, ipak smo i radili zajedno, zašto da nam bude neprijatno na poslu? – njen pogled je tražio potvrdu od mladića.

– A tog dana? – upita Danilo između dva gutljaja kafe.

Kler uzdahnu glasno.

– Uspešno smo završili projekat i rekao je da treba da proslavimo. Doneo je vino, sipao nam je po čašu. Pričali smo o poslu, o tome šta dalje – zastala je.

Huan je nekoliko puta u glavi premotavao falični snimak svojih poslednjih trenutaka, kao film sa presnimljenim delovima, dok je ona govorila, činilo mu se sve sporije. Hajde više! Hoću jebenu istinu!

– Odjednom je rekao da treba da budemo zajedno. Rekao mi je da ne može da živi bez mene. Nisam mogla da verujem. Trudila sam se da budem što pribranija, znaš? Objasnila sam mu da smo probali i da nije išlo i da bismo bili nesrećni. Ćutao je, plašila sam se njegovog odgovora, znaš kakav ume da bude kad pobesni – reče Kler.

Danilo je klimnuo glavom.

– Ipak, složio se sa mnom. Čak se i nasmešio i izvinio, mislim da je rekao nešto u smislu “ne znam šta me spopalo” i rekao da bismo mogli da popijemo još po čašu jer mora da ide negde. Ustao je i sipao nam vino, kucnuli smo se i popili. Nisam ni slutila

– Kler nije više mogla da se uzdrži. Lice joj se iskrivilo od plača.

– Ne, ne, molim te nemoj sebe da kriviš. Ti si najmanje kriva za bilo šta – Danilo joj uze šake u svoje i poljubi. – Niko od nas nije kriv.

Nećeš i nju da mi uzmeš! Huan stisnu pesnice i krenu da udara Danila, ali one su samo prolazile kroz njegovog živog brata i razlivale se kao siva akrilna boja sa četkice umočene u vodu.

Danilo skloni pramen kose sa devojčinog lica i izgovori najbesmisleniju rečenicu koju ljudi izgovaraju kad nekog pokušavaju da uteše: – Biće sve u redu.

Za Huana ništa prokleto nije bilo u redu i ništa nije imalo smisla.

Danilo je govorio nešto o tome kako nikada nije mogao da razume brata, da je pokušavao da razgovara sa njim, ali nije umeo. Huan ih više nije slušao. Pokušavao je da obuzda bes i osećaj nemoći.

Danilo je ustao i krenuo ka vratima. Mora da bude sa roditeljima. Kler ga razume, naravno. Zahvalna mu je što ju je saslušao. Dogovorili su se da se čuju i vide za neki dan. Danilo joj je držao ruku i gledao je dugo u oči. Duh je pokušavao da zgrabi šolju i gađa brata. Ruka mu je sekla kroz nju jednom, dvaput, treći put, a onda se šolja delimično odvojila od stola i udarila nazad. Toliko brzo da niko nije primetio. Osim Huana. Pomerila se! Matori je rekao da je moguće! Probao je ponovo, ali nije uspevao da je skroz podigne, tek toliko da je odvoji od stola. Hajde, prokleta bila! Ništa.

Danilo je izašao, Kler zatvorila vrata i sela na kauč da dovrši kafu. Zamišljeno je dirala pramen kose i gledala kroz prozor.
Huan se spustio ispred nje.

– Kako si to uradila? Odgovori mi kučko! – besneo je najglasnijim mogućim oglašavanjem za jednog duha.

– Ne vredi ti to, mali – odgovor mu je došao sa leđa, kao nož izdaje.

Huan je ćutao.

– Možda živi mogu da viču toliko da probude mrtve, ali obrnuto ne važi – Artur mu se približio. Dva duha su lebdela ispred devojke koja je šolju primicala usnama.

– Nije ona ništa uradila. Sećanje ume da bude varljivo kad si mrtav. Priseti se još jednom svog poslednjeg dana među živima, nešto čudno se desilo tada, zar ne? – reče matori.

– O čemu pričaš? – Huan upita istovremeno uplašen i uzbuđen, svestan da mu je odgovor na jedino pitanje koje ga je mučilo u smrti bio bliži nego što je mislio. Šta sam to zaboravio?

 

****

– Pogrešili smo što smo raskinuli. Probao sam da ti budem prijatelj, ali ne mogu. Trebalo bi da probamo ponovo – govorio je Huan, a Kler mu je izbegavala pogled i odmahivala glavom.

– Prestani molim te, nemoj sad sve da pokvariš. Pričali smo o tome, razmisli i videćeš da sam u pravu. Tebi treba nešto drugo. I meni. Samo treba da daš šansu nekoj drugoj i zaboravićeš da smo ikad bili zajedno. Zašto da jedno drugom upropastimo život i da se mrzimo, kad možemo da budemo dobri prijatelji?

– Nikad ne bih mogao da te mrzim – rekao je Huan tiho.

Nekoliko minuta su ćutali. To je to, znači, pomislio je. Tišina ih je stezala kao omča, sve dok je Huan nije presekao.

– Izvini, ne znam šta mi je bilo, u pravu si. Molim te oprosti mi, nisam to mislio. Stalo mi je do tebe, ne želim da te izgubim kao prijatelja. Malo sam usamljen, to je sve – Huan se nasmeja. Bio je siguran da je delovao uverljivo.

– Pa, što ne reče! Imam prijateljicu baš za tebe, mogu odmah da je pozovem da vidim kad je slobodna…

– Neki drugi put. Ajde da popijemo još po jednu, pa da idem polako, imam neke obaveze. Ne ustaj, molim te, ja ću – uzeo je njihove čaše i otišao u kuhinju.

– Huane, razumeš me, zar ne? – čuo je njen glas iza leđa dok je otvarao vino. Osetio je težinu bočice u džepu.

– Da, da, sve je u redu – spustio je ruku u džep. Sve razumem.

Na trenutak je zastao, sa prstima oko stakla koje je u sebi čuvalo smrt za njih dvoje. Samo na trenutak. U sledećem je već otvarao bočicu, zatim nakapao nekoliko kapi u jednu, pa u drugu čašu i odneo ih na sto.

– Živeli! – rekao je i namestio najprijateljskiji osmeh.

Ona nije stigla da mu uzvrati. Prekinuo ju je zvuk kucanja na vratima. Spustila je čašu i krenula ka njima. Huan je stezao pesnice ispred sebe dok mu zglobovi nisu pobeleli. Pre nego što je otvorila vrata, trgnuo ih je novi zvuk. Melodija Huanovog mobilnog telefona je cvrkutala iz džepa njegove jakne. Ustao je, sada već vidno besan i zgrabio telefon, ali na njemu nije bilo ničega, čak ni oznake da je imao propušten poziv. Zbunjen, pogledao je ka vratima sa kojih mu je istim izrazom lica uzvratila Kler.

– Nema nikog. Baš čudno – rekla je.

– Da, baš čudno – Huan je gledao telefon još neko vreme, pa se vratio za sto.

– Nego, da mi nazdravimo, da te ne zadržavam više. Živeli! – Kler podiže čašu.

Još jednom se zagledao u njeno lice. Nema nazad. Čaše zvecnuše i niz grlo mu kliznu vino i otrov čiji je ukus mogao samo da zamisli. Nekoliko minuta kasnije počela je agonija.

 

****

– Ne, ona nije znala šta si uradio i video si je kako pije, ali evo nje ovde i dalje u svetu živih, a ti si samo posetilac iz mrtve dimenzije – Artur prođe rukom kroz Klerino rame.

Huan odmahnu glavom. Pa naravno. Počeo je da se smeje, prvi put otkako je umro. Smejao se, a bes je rastao. On polete uvis.

– Ti, matoro đubre! Spasao si nju, a mene pustio da umrem! Otkud ti to pravo? Ti si mrtav! – osećao se kao da mu bes daje novo telo, telo koje gori.

Artur je i dalje mirno lebdeo ispred devojke.

– Pretpostavljam da misliš da si samo ti imao pravo da odlučuješ o tome – reče Artur.

Huan je na njegovom licu ugledao izvijanje usne u prekoran osmeh. Želeo je da se sjuri odozgo na njega, ali stampedo misli ga je paralisao. Može li da pobegne odatle? Može li da ubije duha?

– Hajde, vreme je da se vratimo – Artur se podiže i zagrabi vazduh ispred sebe. Rastrgao je nevidljivi zid i kroz njega Huan ugleda ponovo ono sivilo mrtve dimenzije. Nevidljiva vrpca ga cimnu.

– Ne! Želim da ostanem ovde – Huan skrenu pogled ka devojci koja je sada usporeno ustajala sa kauča. Osećaj cimanja i stezanja je bio sve jači.

– Nemaš izbora, ne možeš da se previše zadržavaš među živima i sam to osećaš – Artur mu pokaza rukom prolaz. – Posle tebe.
Huan oseti prezir prema njegovoj mirnoći i samozadovoljnom osmehu deteta, koje je pronašlo tuđi dnevnik. Nije imao izbora.

Zakoračio je i prošao kroz otvor, dok ga je Artur pratio. Otvor se zatvorio iza njih. Kroz sivu tamu i dalje je mogao da vidi Kler. Izgubljeni trofej sa kojim će se sada Danilo igrati. Sve zbog jednog mrtvaca koji je odlučio da se umeša u njegovu poslednju igru. Njegov novi neprijatelj.

– Zašto si se pretvarao da ništa ne znaš? Prvo si izigravao heroja, a sada šta? Izigravaš policajca, tražiš priznanje? Hoću li dobiti olakšavajuće okolnosti na suđenju ako priznam? Dobro, onda evo ga: Hteo sam da nas oboje ubijem, okej? – Huan se unosio u lice Arturu.

– Znaš, za sve ove godine, nikad nisam video ni bogove ni đavole, ni posmrtna suđenja, ali jesam demone – Artur zaobiđe Huana. – Oni su deo nas.

– O čemu pričaš?

– Viđao sam mnoge ljude koji se pokaju zbog onoga što su činili za života. Bude im žao i počnu da mole za oproštaj žive i mrtve

– Artur je kružio oko Huana. – Oni odu negde, ne znam gde, u neki drugi nivo, ali osetio sam njihov mir pre nego što su otišli. A viđao sam i one koji se nisu pokajali. Kao ti – njegova ruka gotovo dotaknu Huanove grudi.

– Šta lupaš idiote? Naravno da sam se pokajao! Da sam znao sve ovo…

– Ne. Nisi. Žao ti je samo što si ti mrtav, a ona nije. Mene možeš da lažeš, ali ne i sebe i svoje demone – Artur se polako udaljavao od njega.

– Šta si ti dođavola? – u Huanu su se sada prepletali strah, bes i mržnja.

– Samo običan duh koji je za sebe smislio radno mesto u čistilištu. Znaš već, stariji i iskusniji koji pomažu mlađima. Ne naiđoh na psihopompa, pa sam pomislio, okej slobodna radna pozicija, taman za mene – Artur podiže ruke sa dlanovima nagore kao da se pravda.

– Je l’ tebi sve ovo šala? –u Huanu se pletenica straha, besa i mržnje stezala sve čvršće.

– Naravno da nije, pa zar ti nisam pomogao? Stvarno sam želeo da se pokaješ, ali ne mogu da te spasem. Oni dolaze – govorio je Artur, ali Huan je čuo samo škripav, krckav, šištav zvuk sićušnih koraka. Kškrihe, kškrihi, škraaah. Bilo ih je mnogo, mnogo više nego onda.

– Neeeee! Oteraj ih, molim te, kajem se, kunem se, samo ih oteraj! – vrištao je dok se tama zgušnjavala oko njega.

– Ne mogu. Ono su bili moji crnomraci, shvataš? Sa njima je bilo lako, ja sa njima izlazim na kraj već dugo. Ali ovo su tvoji crnomraci, ti si ih sa sobom doveo ovde.

Huan je vrištao u agoniji. Demoni su ga obavijali poput anakonde. Sitni pipci, nožice, zubi, jedva ih je video, ali ih je osećao kao da je u fizičkom telu, dok su ga gutali od nogu, vukli, kidali, ždrali.

– Spasi me, imaj milosti! – glas mu je bio sve viši i tanji, kao da su i njega razvlačili i cepali poput testa.

– To si ti Huane, zar ne vidiš? Tvoja mržnja, bes, prezir, zavist, tvoj otrov – Artur se nije mrdao, gledao je Huana pravo u oči sve dok i one nisu nestale u sitnim čeljustima, nestale sa vriscima. Demoni su proždrali svog čoveka, a onda, pošto im više ničega nije ostalo, nestali su.

 

*****

Opet je bio sam. Artur pomisli kako je u jednom trenutku poverovao da će se mladić promeniti. Ali u njemu nije video ni trunku iskrenog pokajanja. Opet je sam sa svojim crnomracima. Činilo mu se da mu je sada prišao još jedan koga ranije nije viđao. Nahranio je i njega jednim svojim delićem. Ovaj crnomrak je bio agresivniji nego većina. Artur zamišljeno klimnu glavom, pa se podiže gore. Prolazio je kroz tavane, podove, hodnike, zidove, svet mrtvih i svet živih, sve dok je nije našao. Njena duga seda kosa prekrila je pola jastuka, a sitno telo se krilo ispod ćebeta. Noć je prolazila, kazaljke na budilniku jurile. Legao je pored nje, nadajući se da će ovog puta moći da oseti toplinu njenog tela. Spustio je ruku na njen obraz prošaran sitnim borama.

– Ti me nikada nećeš pustiti da odem, zar ne? – šapnuo je i samo na trenutak pomislio da joj se usna blago izvila nagore.

Autor: Lucideve