Blog

Nema Sajma, ali ima stranih knjiga, oktobar 2020.

Posted on by Nešo Popović

Hey you guys, što bi rekao Slot u jednom od najboljih dečijih filmova svih vremena. Ne znate film? Stvarno? Gunisi, pali li vam to lampice? Genijalan film, gledao sam ga sigurno dvadesetak puta…

Jeste li možda nakupovali knjige na ovom „Korona sajmu knjiga”, koji se održava po knjižarama i sajtovima izdavača? Nije baš da je isto kao kad idete po onom Sajmu, pipkate knjige, gurate se sa ljudima, sa svima pričate samo o knjigama, budu vam tu svi izdavači na jednom mestu, napunite kofere knjigama, pojedete pljesku…  Opet, sa druge strane i ta sumanuta gužva mi je često najviše smetala. Dobro, ne znam kako je bilo na Sajmu poseldnjih godina, pošto sam zatvoren u ovom podrumu. Pričaju mi šmekeri, da ima manje pljeksavica, a više selfija… Tja…

Inače, na današnji dan pre 79 godina je izolovan streptomcin. To je bila velika stvar za čovečanstvo… Da nam živi nauka i pronalazaštvo. Videćmo kako će se struka izboriti sa ovim, i budućim,  koronama…

No, da počnem sa nekim najavama inozemnih izdanja….

 

 

 

Carski vukovi – Mišel Sagara (The Emperor’s Wolves – Michelle Sagara)

Kažu da pre nego što pročitate ovu knjigu, treba da se prihvatite hronika Elantre, jer će vam sve biti mnogo jasnije.

Elantra je svet ispunjen brojnim različitim rasama, raznovrsnih karakteristika.

Carski vukovi su pre svega udarna carska ruka. Možda bi bilo bolje da ih nazovemo jednostavno – ubicama. Svaki vuk mora da prođe brojne testove. Jedni od najnezgodnijih Tha’alani, koji mogu da čitaju misli. Većini kandidata su čitači misli nepremostiva prepreka.

Severn Handres je odlučio da prođe sva iskušenja, iako mora pronaći način da sakrije svoje mračne i duboko sakrivene tajne.

 

 

Crno sunce – Rebeka Roanhors (Black Sun – Rebecca Roanhorse)

Nismo dugo čitali priče o starosedeocima Amerike, onima koji su naseljavali ta prostranstva pre dolaska Španaca i drugih Evropljana.

U svetom gradu Tovi, zimski solisticij je obično vreme za proslave. Međutim, ove godine, redak nebeski događaj je poremetio rutinu. Na Sunčevim sveštenicima je da svet ponovo dovedu u ravnotežu.

U međuvremenu, ka Tovi se zaputio brod kojim upravlja Ksijala. Njena pesma može da zaledi vodu, ali i da obavije ljudski um. Ksijala vodi jednog putnika, koji je predstavljen kao bezopasan. Serapio, slepi i uplašeni mladić, ne može nikako da predstavlja opasnost. Zar ne? Ali svi znamo da oni, koji su opisani kao bezopasni, najčešće se pretvore u teške psihopate.

 

 

 

 

Senke kratkih dana – Aleksander dan Vijalmson (Shadows of the Short Days – Alexander dan Vilhjálmsson)

Čudo je da nemamo više knjiga sa Islanda, jer kažu da je tamo skoro svaki stanovnik napisao svoju knjigu (mada ni mi ne zaostajemo mnogo)…

Revolucionari i pobunjenici nestaju u Devetci, tajnom zatvoru. Oni koje tamo odvuku, više se ne vraćaju. Maskirana policija obilazi ulice, mračna magija se krije u senkama, a nezamenljiva leteća tvrđava sve nadgleda sa visina.

Semundur, zavisnik i čarobnjak, izbačen je sa univerziteta. Takođe mu je zabranjeno da proučava magiju. Garun, otpadnički umetnik, očajnički želi društvo i učinio bi sve da ga stekne.

Obojica traže revoluciju na svoj način. Obojica žele moć. A zajedno, oni mogu zauvek da promene Rejkjavik.

Bolje oni nego Bjork…

 

 

Jedinstveni feniks – Yun Ha Li (Phoenix Extravagant by Yoon Ha Lee)

Gjen Vebi nisu ratnici. Oni samo žele da slikaju. Jednog dana su besposleni i očajni, a drugog su regrutovani od strane Ministarstva oklopa, da naslikaju mistične simbole na vojnim oklopima. Međutim, kada Vebi otkriju kriminalne razmere raznejske vlade, kao i užasavajuće poreklo magičnih pigmenata koje koriste za oslikavanje, shvataju da više ne mogu da ostanu izvan politike.

Jedino što mogu da urade je ukradu Arazija, moćnog zmaja ministarstva, i da pronađu najbolji način za borbu…

 

 

 

Za kraj, evo srećne/tužne vesti za sve. Vrlo je izvesno da je ovo moj poslednji tekst iz memljivog redakcijskog pordruma. Tri godine sam vam sa više ili manje uspeha predstavljao književne fantastičarske novitete. Eto, ili idem na bolje mesto ili ću nestati negde u mračnim i vlažnim redakcijskim lagumima. Ostajte mi zdravo…

Van Gog na liniji fronta: Teskoba predstavljena uz previše žute

Posted on by Adrijana Ranković

Napokon voljen i shvaćen, a pre svega izrabljen, već neko vreme Vang Gog je svuda, na majicama, kišobranima, paletama za šminkanje i, naravno, čarapama. Van Gog na liniji fronta je nešto sasvim drugo. Mani Larsene autor je serije od pet rokamboleski, među kojima je i ona posvećena upravo ovom umetniku. Mali, karikaturičan, nervozan, namračen tako da mu ne vidimo oči, osim kad ih razrogači da se čudi svetu koji ga ne razume i koji on ne razume, slikar bije svoju bitku četkicama i bojama. Šarmantna i duhovita, Rokamboleska Vinsenta van Goga u početku stvara privid lakoće da bi nas potpuno zaokupila, postajući sve snažnija i snažnija. Pod velom humora, podseća nas na sve naše besmisle i na kraju ostavlja teško i tamno osećanje. U skladu sa tim su i tri faze kroz koje se Van Gog približava prvoj liniji fronta i tri svažnja slika, ali i razvoj junaka od nervoznog, plahovitog i pomalo smešnog do pomirenog sa životom i smrću.

Za početak, treba razjasniti pojam rokamboleska, pa ću preneti objašnjenje iz predgovora stripu:

Reč ’rokamboleska’, koja se nije (još!) odomaćila u srpskom jeziku, nastala je od imena Rokambol, imena prvog antiheroja, a zatim junaka serijala romana pisca Pjera Ponsona di Teraja. […] Rokamboleska je s vremenom počela da označava preterane i neverovatne avanture koje nisu previše zasnovane na stvarnosti.

Dakle, kao što ovaj fikcionalni Van Gog kaže objašnjavajući kako to da je živ u vreme Velikog rata – sve je lažno kao Kurbeov crtež. Larsene je Van Goga smestio u prostor i vreme kojem nije pripadao, ali je zadržao neke osbenosti njegovog karaktera, karikirajući ih i preuveličavajući, i prizvao detalje iz njegove biografije. Pored toga, autor zahteva od čitaoca solidno poznavanje istorije umetnosti da bi mogao da uživa u svim dosetkama koje nam je priredio, odnosno, kako to Eko kaže, da bi bio pozvan na bogatiju gozbu.

Prvo što upada u oči jeste kolorit. Larsene se opredelio za omiljene Van Gogove boje – plavu i žutu, što je svojevrsni omaž slikaru. S druge strane, kada je potrebno istaći neki prizor, žuta, odnosno narandžasta, prerastaju u svoje jarkije i upadljivije varijante i tada ih često prate crno-beli detalji. Reč je o slikama ljudi-noćnih lasta ili prikazima borbe i stradanja. To posebno dolazi do izražaja kada Larsene ponavlja kompozicije uz manje varijacije, tako da stičemo utisak da likovi u očima posmatrača na trenutke doživaljavaju metamorfozu u noćne laste, što najavljuje nadolazeću smrt. Tako oživljava jedna od priča koju na prvoj liniji fronta ispreda strah.

Strip počinje dinamičnom slikom bojnog polja, nakon koje se „selimo“ u štab, sve se stišava i posmatramo razgovor predsednika i generala, a završiće se na bezbednom – procenjivanjem poslednjeg svežnja slika kaplara Van Goga. Dakle, kontrast koji je u osnovi ovog stripa primećuje se vać na prvoj stranici. Van Gog kao slikar treba da bude medijum i prenese „duh rata“, tako da oni koji nikada nisu prišli bojnom polju razumeju šta je to što uliva strah vojsci, jer Dešava se da, kad granate pljušte po prvoj liniji fronta, i onima u pozadini bude prpa.

Likovi u ovom stripu prikazani su karikaturično. Po stilu se razlikuju samo Majka Granata i njena majka, koje ne ostavljaju prostora za humor. Sam Van Gog predstavljen je sa bezbroj mana – nezadovoljan svojim položajem na likovnoj sceni, on se svađa, bije i psuje. Do izražaja dolazi humor koji potiče od karikiranja i prenaglašavanja. Obratimo pažnju na sliku kada Van Gog dokazuje da nije buržuj slikajući suncokrete. To je njegov način da izrazi teskobu koju buržuji, naravno, nemaju. Insistiranje na teskobi postaje komično, samim tim što je to omiljena Van Gogova reč, koju svaki čas vadi iz rukava, a sve to prate preterana patetika, ali i ironijski otklon od nje. Ipak, njegova nesavršenost, preosetljivost i zajedljivost ne isključuju naklonost čitalaca, pre svega zbog junakove ljudskosti.

Daleko od linije fronta su predsednik i dva generala sličnih imena, tako da bismo ih teško razlikovali da se jedan nije sticajem čudnih okolnosti našao na bojnom polju i postao predmet opšteg čuđenja. Ušuškani u gotovo idiličnoj atmosferi, ako ne baš idiličnoj, onda bar mirnodopskoj, u bajkovitoj kući ili za stolom u vrtu komentarišu napredovanje vojske sa bezbedne distance, zanimaju se površnim raspravama o umetnosti i tumačenjem slika. Ono što posebno dolazi do izražaja je ustaljena retorika i lažni moral, u čemu se traži opravdanje – Narod bira svoje, Rat je deo ljudske prirode, govoriće Morans. Pored toga, za njih je rat nešto estetično, poetsko, lepo. O tome govore i direktno, ali o njihovim stavovima saznajemo i indirektno, kroz tumačenje slika. U jednom momentu predsednik posmatra jedno od Van Gogovih dela i komentariše: „Tu i tamo nekoliko eksplozija radi ravnoteže kompozicije“. Duha rata kao da nema ako Van Gogove slike nisu dovoljno senzacionalističke da ga u trenutku prenesu pravo u njihove odaje. Dakle, rat deluje kao igra, umentnost kojoj su dorasli bogati više nego slikari. Izdvojila bih sjajnu kompoziciju kada Van Gog razovara sa dezerterima u kojoj je Larseneova veština došla do izražaja na najbolji način. Tada skriveni general izgovara reči na usta Van Goga o nemoralnosti dezertiranja i u prvi plan dolazi licemerje onih koji nisu bili na liniji fronta, ali slave rat. Ubrzo se prvi put pojavljuju noćne laste kao simbol smrti.

Pričom o noćnim lastama najavljen je lik Majke Granata, koji predstavlja alegoriju smrti. Ipak, kada nam je Larsene napokon prikaže, ostajemo iznenađeni. Taj snažan i moćan lik smešten je u telo devojčice. Ona je čudna, blagog osmeha i hipnotišućeg pogleda, naglih promena raspoloženja, čas neobično smirena, čas razbuktale zlobe, u njenoj osnovi je ambivalentno i groteksno. Infantilnost i shvatanje smrti kao igre čine ovaj lik toliko snažnim. Treba obratiti pažnju na sliku njenog stapanja sa tlom. Ona pruža ruke da pomiluje čudovište od blata i kostiju, crta mu nasmejano lice na mestu gde bi trebalo da bude glava, da bi ono postepeno zahvatalo njeno telo. To Larsene prikazuje u nekoliko uskih kadrova, koji postaju sve krupniji i krupniji, kako bi akcentovao devojčicine sve zlobnije i zlobnije oči. Iz nasmejanih usta čudovišta, koje leti nebom poput zvezde padalice, na sledećim kadrovima poleteće granate. Na taj način i sama smrt prikazana je kao igra i pitanje slučajnosti. S tim u vezi je i važno pitanje koje se postavlja pred kraj – ko zaslužuje smrt i nije li nasumičan odabir jedino ispravan. Ipak, autor ne dozvoljava da na liniji fronta zaživi bilo kakav smisao – iako deluje kao da su u smrti svi jednaki, bogati ne umiru kao siromašni.

Kao ilustracija besmislenosti smrti na liniji fronta dolazi nekoliko priča koje u sećanju čuva majka Majke Granata. Ove priče takođe su upečatljive, istovremeno komične i potresne u svojoj bizarnosti. One su i vizuelno izdvojene, kolorit je nešto drugačiji, dominiraju zelena i narandžasta u kombinaciji sa crnom, tako da se postiže utisak senki. U ovim sećanjima, u sablasnom drvetu sa predmetima poginulih, leži naknada za besmislenu smrt. Možda je to uteha zbog koje Van Gog tako pomirljivo pruža svoje četkice majci Majke Granata.

Prenoćište (pušenje ubija)

Posted on by Redakcija

Sjela je uplašeno na krevet. Desnu ruku ispruži prema stočiću na kom su stajale cigare. Izvuče jednu, zapali je, i povuče dim jako kao da je željela napraviti zalihe nikotina u plućima.

„E sutra ću napustiti posao!”- promrmlja dok je dovršavala tek upaljenu cigaretu. Brzo je izvukla drugu i nastavila da se truje nikotinom. Znala je da neće napustiti posao, previše je voljela svoj život i nije željela ništa u njemu da mijenja.

„Opet od spavanja nema ništa”-mislila je dok je posmatrala igru svjetlosti i sjenki po zidovima.

„Još samo jednu da ispušim pa liježem, bar da malo oči odmorim”.

Voljela je svoj posao, najviše zbog ovih putovanja. Voljela je putovati iako se nikada nije mogla odmoriti i naspavati u hotelima. Prijala joj je toplina i bezličnost hotelskih soba, uživala je kada bi otvorila vrata sobe hotela u kojem je prvi put boravila, ali ni u jednom od njih se nije naspavala.

Sanjala je čudne i zastrašujuće snove, koji bi je probudili, a poslije od straha više nije mogla ponovo zaspati. Nije to bio jedan isti san. Snovi su bili uvijek drugačiji, ali u svakom snu neko je želio da joj naudi. Ovaj put su to bili zidovi. Poput vakuma su je privlačili kao da su je htjeli zarobiti.

Znala je da njeni strahovi nisu realni, samo to saznanje je nije sprječavalo da nastavi da se plaši. Pokrila se po glavi i zažmirila. Činilo joj se da je sigurnija ispod pokrivača.

Pritisak i stezanje na zglobovima podsjetiše je na san koji je sanjala. Sad se sjeća neka bića rastegljiva poput sira na vreloj pici, doduše imali su ljudske obrise izlazili su iz zidova i vukli su je unutra… Kakva budalaština, ali svejedno i dalje se plašila. Pritisak na zglobovima se pojačavao…

„Evo sad joj je i pokrivač pretežak, možda su opet ona plavičasta bića? Možda je to sve zbog cigara. Moguće je da tek u snu postaje svjesna svojih pretjerivanja. Morat će da smanji pušenje, al prvo da ode u wc.” Sklonila je pokrivač, i ponovo osmotrila sobu. Vidjela je samo svjetlost koja je treperila na vratima.

„Prestat ću da pušim.”Znala je da ni od toga nema ništa, kao ni od promjene posla. Previše je voljela i jedno i drugo. Nije palila svjetlo, voljela je da posmatra ples svjetlosti usnulog grada po nepoznatim zidovima. Nije bila sigurna ali ponekad u ranim jutarnjim satima osjećala je umor. Kao da je cijelu noć sa zrakama svjetla plesala.

Samo da se vrati iz wc-a, opet će da zapali. Možda joj pomogne da se odmori. Plavičasta sjenka je skliznula niz ogledalo, nestala je u mračnom ćošku iza ormarića sa peškirima. Mislila je da se to samo svjetlost sa njom igra. Nije joj palo na pamet da su vrata wc-a skoro zatvorena, a unutra nije bilo prozora. Požurila je da opere ruke i vrati se u sobu, a onda pade na pod. Nije joj bilo najjasnije za šta je zapela. Nije upalila svjetlo pa se nije mnogo ni zamarala oko toga. Brzo izađe i sjede na krevet kao da bježi od nečega,,, zatim ponovo zapali cigaretu. Vrhom kažiprsta pređe preko nekoliko cigara rasutih u kutiji.

„Valjda će joj paklica trajati do jutra.” Plavičasti dim lelujao je oko nje. Znala je da pretjeruje, ali pušenje je odmaralo. Žurno je povlačila dimove a onda se dim oko nje počeo formirati u obrise. Podsjetili su je na bića koja su je vukla i gušila. Dim se polako izvijao i plesao nad njom dok su joj zjenice postajale ukočene. Grgljala je i trzala nogama, ruke nije mogla pomjeriti. Nije mogla disati, ni braniti se, samo slabašno upita:

„Kuda me vodite?”

„Na put stazom duhova,

duša izgubljena je krenula.

Samo sebe je voljela

nikome nije trebala,

u pepelu je nestala”

Šapat stihova odzvanjao joj je u ušima.

 

U ranim jutarnjim satima oglasio se alarm za dim. Recepcioner naglo skoči sa sećije.

„Jebem im  mater nenormalnu opet puše po sobama. E jesmo stoka neviđena!” Baci pogled na kompjuter da vidi broj sobe i zgrabi ključ sa vješalice. Sad ću joj naplatiti i za onoga što je pobjego prošlog mjeseca.

Prošli mjesec jedan je gost uspio pobjeći, ne plativši račun za sobu. Nadzorne kamere nisu ništa snimile. Nije im bilo jasno kad i kako je napustio hotel. Stvari su mu ostale ali to je bio samo ručni prtljag par košulja i neseser sa neophodnim stvarima za higijenu. Šef im je svima odbio deset posto od plate da bi izmirio hotelske troškove. Ovo je bila njegova šansa da bar sa nekim izravna račune.

„Gospođo ne možete unutra da pušite!” Nije primijetio da viče, potpuno je zaboravio na ostale goste, a onda je stao ko ukopan. Donja vilica je ostala da mu visi u vazduhu. Soba je bila prazna. Nije bilo nimalo dima u njoj. Prošao je polako od kupatila do terase pokušavajući da shvati šta je to aktiviralo alarm.

Nije bilo nikoga, stvari su bile bačene preko otvorenog kofera. Prekrivač je bio zgužvan na sredini kreveta. Na niskoj komodi pored uzglavlja bila je pepeljara puna opušaka. Jedna cigareta je izgleda ostala upaljena. Na to je ukazivala formirana cigareta od pepela, i filter koji je spao pored pepeljare. Na  ćošku odmah pored prekrivača stajala je hrpica pepela.

„Otkud pepeo ovdje jebo te???” -viknu zaprepašteno i mahinalno poče tresti pepeo sa kreveta na pod. Čaršaf je bio netaknut samo siva mrlja od pepela ukazivala je na činjenicu da je tu nešto gorilo.

“Jebem joj mater gdje je?”Otvori vrata od terase,,, ni tamo nije bilo nikoga. Još jednom provjeri sve, a onda ode da obavijesti šefa.

„Suzana Marković nestala je prije dva dana. Mole se svi koji znaju nešto o njoj ili su je vidjeli da se jave lokalnoj policijskoj stanici ili na broj telefona 065…….” Nije dalje slušao, dohvatio je daljinski i ugasio televizor.

„Jebem joj mater ona da se vuca, a ja da joj plaćam račune!”- mrmljao je recepcionar iznervirano. Dohvati pivu sa stola i ispi je, ako gosti nastave da bježe ovim tempom morat će napustiti posao. Nije planirao da svakog mjeseca troši platu na nečija noćenja. Nije čuo šuštanje u pozadini.

„Na put stazom duhova,

duša izgubljena je krenula…“

 

Autor: Kasper

Promovisati se na sceni srpske fantastike

Posted on by Ivan Vukadinović

Nisam do sad pisao za Autostoperski vodič kroz fantastiku, a dobio sam poziv da napišem nešto o tribinama i promocijama na kojima sam bio učesnik. I krenućemo o tome, ali da se prvo nešto dogovorimo… Shvatam da ne bi bilo zgodno pominjati neka imena, možda i zato što je dosta godina prošlo, pa pitanje da li bi mi odgovorili, a još više zbog toga što ekipa AVKF ne bi volela da vidi kontre i rekontre. Uostalom, preferans ili riziko se može igrati na drugim mestima… Što se pozitivnih stvari tiče, možda nije na mesto da se hvalim saradnjom sa nekima. Sa druge strane, stvarno mi je mrsko da pišem u stilu „neko je rekao“ ovo ili ono. Stoga ću u ovom tekstu koristiti inicijale.

Elem, prva tribina organizovana meni u čast bila je baš to – kritička tribina a ne promocija. Ja jesam pisao neku vrstu nastavka LOTR. Danas sam gledam na svoju prvu trilogiju Večna vatra kao na dečije bolesti pisanja. Ali Š, koji je organizovao tribinu, nije imao to da mi zameri. Uostalom, da je tako „Lazaru Komarčiću“ ne bi bio dosta svaki dan u godini (da pokrpi sve pisce-debitante sa lošim stilom), a ne samo skoro svaki ponedeljak, kad se inače okupjaju. Iskreno, danas ne znam ni koja je ideja bila za kritičku tribinu, šta mi se imalo reći. Tada jesam to shvatio kao nešto što nije promocija, ali me mrzelo da objašnjavam prijateljima, kolegama i rodbini (ovo poslednje u najmanjem broju, mada sam posle napadan kako sam pozvao celu familiju). Dosta njih me je pitalo „kad je promocija“ i dobili su priliku da dođu.

I došao je i taj dan. Tadašnji predsednik „Komarčića“ V. bio je prisutan i reče da još nisu imali toliko ženskog sveta na tribini. Uključujući i moju tadašnju, ali nije bilo problema sa ljubomorom. Rekao sam prvi šta sam imao, a rekao je i Š. Onda su moje obožavateljke krenule da napadaju njega. Recimo, prjateljica koja radi na RTS-u i zna sve marifetluke pitala ga je „A šta si ti napisao?“ Na šta je on rekao „Ja nisam napisao ništa, ali sam ekspert“. Posle tribine kaže mi koleginica „Ko još za sebe kaže da je ekspert?“ Rekoh joj „Bože svašta, pa eto ti Dinkić…“ I Mlađa i mnogi drugi „eksperti“. Uopšte dobro je rekla hinduistička Višnu-purana da će doći vreme kada će svako za sebe misliti da je guru, odnosno ekspert, da ne kažem pisac…

Kažu da sam tamo dobro prošao. Bilo je slučajeva kada su na tribinama cepali knjige. Kažu, sreća moja što tamo nije bio B, mrzelo ga da dođe. Zato je on bio na jednoj drugoj tribini. Tamo sam bio sa još dva pisca, a pozvala me je G. koja je vodila radio emisiju „Pogled iz svemirskog broda“. Ako se dobro sećam tribina je bila u Studenjaku i zvala se „Mladi pišu fantastiku“, a ja sam već tada bio mlad kao rosa u podne. Bio je tu neki klinac, sedamnaestogodišnjak koji je napisao knjigu fantastike na engleskom. Ni pet ni šest, nego sedam…. B. ga je priupitao ima li seksa u njegovim knjigama. Mali je pocrveneo k’o bulka. Posle je došao da ga slika iz neposredne blizine. Mnogo kasnije pitao sam ga šta mu bi da spopada dete.

Mene, „pisca u pokušaju“, kako sam reče, B. je tog puta poštedeo. Zato se oglasio njegov nemezis G. (inicijale pišem između ostalog da se ne bih referenciralo na epski sukob njih dvojice). Ne odmah, nego je na svom čuvenom blogu dao prikaz (ili beše „Znak sagite“, gde je dogurao do preko trideset hiljada postova). Reče da je onaj stidljivi klinac sušta suprotnost meni. A ja sam opisan kao neko bučan (rekoh tada da sam sebi izdavač pa uleteh u koliziju, si claro, sa predstavnikom izdavačke kuće), neko od onih što smaraju pisce po promocijama. No najgore je prošao A.M. koji je napisao neku vampirsku trilogiju. On je opisan kao neko između nas dva ekstrema, neko ko nit’ smrdi nit’ miriše, dakle neko koga će Bog kad dođe vreme „izbljuvati iz usta svojih“ (Apokalipsa). Treba reći da je tada zvezda večeri bio Ž.O. koga tad još nisam čitao, ali kad jesam (njegovu priču u serijalu „HAARP i druge priče o teorijama zavere“), morao sam da opletem (na svom blogu).

Imao sam ja i „prave“ promocije. No da bih se približio njima moram pomenuti V.Đ. poznatog kao Đ.M. Dok je bio pevač, a mi tinejdžeri pankerskih svetonazora, naletesmo na njega na Divljanovom koncertu. Moj najbolji školski drug reko da mu tražimo autogram. I Đ. se potpisao na ulaznici za cert. Od onda je prošlo mnogo godina… Kad vidim kako mi se koleginica u hodniku smeška i kaže „Kolega pisac, kupi ‘Vodič za život“. I kupim, kad tamo vidim V.Đ. navodi sto knjiga sa svoje police, među njima moju Agartu za koju je napisao „Odlična studija stelarnih, solarnih i lunarnih kultova“. Dakle, čovek kome sam ja svojevremeno tražio autogram! (Nisam mu čak ni poslao primerak, niti znao da ga… ti kultovi uopšte zanimaju – čovek video u izlogu i kupio knjigu).

Stupili smo u kontakt, preko lista u kojem je objavljivao kolumne. Pisali smo kasnije prikaze knjiga, ja njegovih (pa i moja tadašnja, koja je radila na Trećem programu Radio Beograda), on mojih. Bio je na nekoliko mojih promocija. Najzad, što se toga tiče, treba reći da sam se promovisao kao Pisac-o-svom-trošku (skraćeno POST), što je Umberto Eko opisao u svom delu „Fukoovo klatno“ – uzgred, ali dovoljno opširno. To sam bio i kada sam imao „svoju“ izdavačku kuću. No o tome šta jedan POST može da učini (za sebe, naravno) ćemo drugom prilikom. Dotle možda pročitate šta Eko reče.

A pre nego se oprostimo, da odgovorim na neka pitanja. Verovatno neće nikome koristiti ali ne može da škodi (a ako ne škodi, onda verovatno nije legalno, ili goji – kako reće Lane Gutović – uopšte, malo je primamljivih stvari a da su „košer“). Šta ne treba nikako raditi? Ne treba propuštati prilike. Nema loše reklame, osim ako je ime pisca ili dela loše napisano. Ipak, treba imati u vidu da previše žučna rasprava može da udalji neke ljude, a neki vas posle neće „uzimati ozbiljno“ (mada pitam se čemu sve to?). Dakle, šta još ne treba raditi? Paradoksalno – ne treba privlačiti previše pažnje, barem ne odmah. Recimo, neka to umesto vas uradi vaše delo. Ili neki vaš prijatelj. Šta treba uraditi na promociji? Pre svega, treba je održati na viđenom i prometnom mestu. Dobro je da niste jedina tema (odnosno vaše delo), uostalom i treba da čuju oni koji nisu došli zbog vas. Bolje nego oni koji vas već znaju. Treba znati da jedna vrata otvaraju druga. Možda vam dođe samo petoro ljudi na promociju, ali neko od njih vodi radio emisiju. Mislim da je poenta jasna…

Ova priča se nastavja…

Možda.

I heroji umiru zar ne?

Posted on by Kristijan Šarac

ŽANR: superheroji/naučna fantastika

ORIGINALNI NAZIV: Batman: The Dark Knight Returns

IZDAVAČ ZA REGION: Čarobna knjiga

SCENARISTA: Frenk Miler

CRTAČ: Klaus Janson

KOLORISTA: Lin Varli

ZEMLJA: SAD

GODINA IZDAVANJA: 1986.
OCENA: 9

 

Ovo je vrlo posebno izdanje za sve one koji su dublje zagazili u materiju devete umetnosti. Čarobna knjiga ga objavljuje u biblioteci DC GOLD specijal, dakle, među najuticajnijim DC ostvarenjima. Politika Čarobne knjige je takva da nam donose dosta novih izdanja, takoreći direktno ispod prese. Ali ne zaboravljaju dela koja su menjala devetu umetnost. Kad smo već kod toga…

Čak i oni koji ne prate strip sa nekom ogromnom pažnjom bi na pitanje ko su najpoznatije strip face odgovorili sa imenima Frenka Milera, Alana Mura i najverovatnije Nila Gejmena. Za ovo postoji dobar razlog, prva dvojica su uvela strip žargonski rečeno u mračno doba donoseći mu ono šta su šesta i sedma umetnost odavno bile uvele. To jest, sivilo i mogućnost smrti. Strip pre grafičkih romana Povratak mračnog viteza i Nadzirači je uglavnom strip u kom su junaci nedodirljivi iz epizode u epizodu i mladoliki, vreme za njih stoji, a ovo je posebno važilo za superheroje. Slobodno se može reči da su ovo ljudi koji su strip izveli iz vrtića i uveli ga u ozbiljnu umetnost, time što su svojim herojima dali mogućnost da se odaju mračnim i niskim osećanjima, a junaci su počeli da stare, mogli su umreti… Ušli smo u novo doba, u kom je izgradnja karaktera važnija od moći koju poseduje junak ili izgradnje sveta – nestalo je nedoslednosti i jednodimenzionalnosti, lice superheroja i stripa se zauvek izmenilo. Zato je ova grafička novela toliko važna jer, na neki način, ovo je svojevoljni početak izlaska iz geta podzemlja, kako stripa, tako i fantastike. Jednom okušena sloboda se ne ispušta olako, pa su se vremenom ljudi poput Gejmena pobrinuli i da sa zemljom sravne zidine zatvora mejnstrimizujući žanr i umetnost do krajnjih granica, do mere gde više ništa čudno nema ako čitaš fantastiku i stripove sa četrdeset godina ili ako ste žena. Mnogi će reći da su nam napravili medveđu uslugu, zbog pojave mnogo loših i prosečnih dela na tržištu, praktično potcenjivačkih i na nivou onom od pre ovoga, jer su fantastika i strip za decu i lako su štivo. Lično, ne slažem se sa tim, sloboda nema cenu. Sve šta se dešava je normalno, proces evolucije u kom rastemo, na kraju krajeva, književnost i film na početku nisu smatrane umetnostima, pa tako ni strip. Ključ je u razvoju, sve kroz šta prolazimo mejnstrim je prošao stotinama godina ranije. Naoružajte se strpljenjem i budite uvek zahvalni ovim hrabrim ljudima koji su izmenili naš svet nabolje.

Frenk Miler – scenarista i crtač čija dela oduševljavaju ljubitelje devete umetnosti i istovremeno užasavaju apologete hiperrealističnog crteža i stare škole superheroizma. Mi smo se upoznali sa njegovim  Derdevilom osamdesetih godina u Eks almanahu, no da bi se podrobno upoznali trebalo je da prođe dodatnih dvadesetak godina. Iako već 40 godina prodrmava učmalu (američku) i klišetiziranu strip-scenu koja je zatrpana stotinama redovnih izdanja raznih izdavača, starih, novih i osveženih likova, ljudima izvan stripovskog miljea postaje poznat, tek sa filmskim ekranizacijama svojih radova. Sve je počelo sa Nolanovom trilogijom, obnovom franšize o mračnom vitezu. Filmovima koji sadrže deliće atmosfere Batmana iz njegovog opusa. Sledi opako mračni Grad greha, u režiji Roberta Rodrigueza, da bi kao kruna ulaska u mejnstrim došla i ekranizacija epskog stripa 300, priče o trista neizmerno hrabrih koji su kod Termopila zaustavili, barem na kratko, napredak silne persijske vojske. Kao crtač nije bogzna šta, ali je nenadmašan u kadriranju, a i u tome da svoje slabosti pretvori u prednosti. Anatomske nepreciznosti postaju deo legitimne stilizacije, čak odlika karaktera likova. U Betmenu ima naznaka stila koji crpi u Gradu greha, s mračnim siluetama, i sa isticanjem ženskih figura senkama.

Klaus Janson – Milerov saradnik u radu na Derdevilu, kao i crtač Zaštitnika, Osvetnika, Spajdermena, Vulverina i Panišera. Kolorista je mnogih drugih junaka.

Lin Varli – kolorista koji koristi mutne akvarele, segment koji je dominantan na mnogo tabli, što je čini ravnopravnim autorom stripa kao uostalom i u skoro svim Milerovim radovima. Naročito je upečatljiv njen polokovski pristup okrvavljivanja scena.

Prošlo je deset godina od kad u Gotamu nije viđen Betmen – i postao je samo mit za mlađe žitelje. A grad se pretvorio u leglo ludila i zločina. Tako da, uprkos bremenu demona koji ga progone i godinama, Brus opet oblači osvetničko šišmiš odelo. Iz Arkama puštaju sve koje je tamo smestio, jer je novo doba u kome su heroji zločinci, političko nekorektni. Novo doba u kom su heroji lovina, progonjeni i….u kom umiru.

Ovo delo nikako nije savršeno, ali baš to ga i čini savršenim. Bilo je neverovatno progresivno u svoje vreme, današnji čitalac će mu gotovo sigurno naći mane ili manje rupe. Autorima je mnogo otežan rad sa dostupnošću informacija, ništa ne sme proizvoljnosti podleći. Vrednost ovog stripa ni ne treba da bude posmatrana isključivo kroz priču i crteže, već kroz borbu za ono što imamo danas. I vrlo je važno to naglasiti mlađima, jer teško da se mogu saživeti sa arhetipom zlikovca u liku sovjeta. Crtež je u odnosu na današnje sveden i bez detalja, i da nije fantastičnog kolora, možda bi nam i promaklo da je to i namera. Priča se isticala u prvi plan. Tako je ovo i delo postalo klasik devete umetnosti. Znam, previše analiziram kvalitetno delo, ali to jedino i možeš sa kvalitetnim delima na više nivoa, i jedino to vodi do progresa.

Ovaj komadić istorije kada su heroji prestali biti bogovi morate imati u kolekciji kao podsetnik, jer se sve češće vraćamo na svemoćne bogove, umesto da idemo ka onom, ljudskom herojstvu koje je ovo delo i unelo kao novinu u superherojski svet.. Biti drugačiji je najteže, ali i najviše vredi, ma čime se bavili. Mislite o tome do narednog stripa ili knjige o kojima ću pisati.

Iskorenjena

Posted on by Lazar Vuković

Volite li bajke i da li im se vraćate? To su one priče koje su bile naš uvod u magične svetove obogaćene vilama, zmajevima, divovima i drugim bićima. Mnogi su odrastajući zaboravili na njih i posvetili se svojoj karijeri, porodicama i stvarima u kojima pronalaze zadovoljstvo. Doduše, ima i nas koji se često vraćamo bajkama i legendama koje su bile odskočna daska ka Narniji, Srednjoj Zemlji, Zemljomorju, Vesterosu, Malazanu i ostalim magičnim svetovima nastalim iz pera najvećih majstora epske fantastike.

Zašto sam ovako počeo tekst? Zato što je većina bajki i mitova poslužila kao inspiracija mnogim piscima da stvore svoja najpoznatija dela. Uzmite za primer grčku, egipatsku i nordijsku mitologiju. Mitovi imaju dosta elemenata koje su pisci „pozajmljivali“ i nadograđivali ih u svojim delima. Toga nije ostala imuna ni slovenska mitologija koja je i dalje u senci uprkos brojnim delima domaćih i stranih pisaca koji su iz nje uzimali elemente. Knjiga koja je pred nama je izašla prošle godine za beogradski sajam knjiga i predstavlja prvu knjigu u novopokrenutoj ediciji jednog kvalitetnog i poštovanog izdavača. Ali, polako.

Svedoci smo da su i žene pisci plodni stvaraoci koje mogu da stanu rame uz rame sa svojim muškim kolegama po kvalitetu. Neretko su pobrale broje nagrade i iznele kvalitetan opus na kome bi im pozavidele i brojne muške kolege. Setimo se samo Ursule Legvin, En Mekarfi, Robin Hob, Džuli V. Džouns, Džoan Vindž, Meri Kej Rasel, Oktavije Batler…. Spisak je predugačak i nema potrebe da nabrajam.

Među gore pomenutim damama može sa ponosom da stoji i ime Naomi Novik (Naomi Novik), koja je pobrala brojne nagrade i čiji opus je naširoko poštovan od strane čitalaca. Najpoznatija je po svom Temerarskom serijalu, mešavini fantastike i alternativne istorije koja se dešava u doba Napoleonovih ratova sa zmajevima kao dodatkom celoj priči. Serijal trenutno broji devet knjiga od kojih su samo tri prevedene kod nas zahvaljujući proceni izdavača da se ne isplati nastavak objavljivanja (u ovom slučaju u pitanju je Vulkan). Ali, da nije sve tako crno, pobrinuo se Orfelin koji je pokrenuo novu ediciju Belladonna koju je otvorila Iskorenjena (Uprooted) od pomenute autorke koja je svetlost dana ugledala 2015. godine.

Za razliku od Napoleonovih ratova, ova knjiga nas vodi u  bajkoviti svet kraljevstva Poljna, sličnom svetu iz slovenskih bajki. U centru naše priče je naša junakinja Agnješka koja živi u Dverniku, selu koje se nalazi u blizini Uklete Šume koju nastanjuju grozomorna čudovišta. Njeno selo je posebno po tome što se u blizini nalazi kula u kojoj živi Zmaj, čarobnjak koji ga štiti od uticaja Šume uz nadoknadu putem rituala pri kom dolazi u selo i uzima po jednu devojku koju u svojoj kuli drži deset godina nakon čega je vraća kući promenjenu. Naša priča počinje kada Agnješka sasvim nenadano bude odabrana od strane Zmaja. Kako vreme prolazi vremenom postaje bliska sa njim i počinje da uči zanat čarobnjaštva pritom otkrivajući istinu o Šumi, kao i veliku opasnost koja preti njenom kraljevstu i rodnom selu.

Ovo je knjiga koja će vas u svoj magični svet uvući već prvim pasusom jer ima jedan od najlepših početaka u fantastičnoj književnosti. Neću da navodim nikakve citate, sami uzmite knjigu i uverite se u to. Što se tiče magičnog sveta naizgled deluje kao svet srednjevekovnog kraljevstva iz mnogih bajki koje ste čitali kao mali, ali opet je Novikova stvorila svoj originalni svet vešto kombinujući elemente iz slovenskih legendi, u ovom slučaju poljskih.

Drugo po čemu je ova knjiga odlično prihvaćena je stil pisanja. Krajnje bajkovit i izmaštan, bez suvišnih opisa, sasvim jasne rečenice tako da čitaocu nije teško da zatvori oči i u mislima hoda zajedno sa Agnješkom i ostalim junacima predelima Poljne i jezivom Šumom u kojoj vrebaju originalna čudovišta iz noćnih mora tako da će u ovoj knjizi uživati i ljubitelji horor literature.

Takođe bih pohvalio i odličnu karakterizaciju likova, naročito Agnješke i Šargana, odnosno Zmaja. Sasvim je odlično odrađena njihova katarza kroz knjigu, kako naših junaka, tako i sporednih likova. Ne želim mnogo da otkrivam zato što ne želim da potencijalnim čitaocima pokvarim uživanje u čitanju jedne od najlepše napisanih epskofantastičnih knjiga.

Dodatni plus, u mom slučaju, je što je knjiga standalone. Drago mi je što Novikova nije bespotrebno razvukla priču, što nije retkost među današnjim piscima, već knjiga ima svoj početak i kraj. Kao što sam već rekao, početak je jedan od najlepših u epskoj fantastici, dok završetak predstavlja odličnu završnicu gde je sve objašnjeno bez rupa.

Zahvalnost da čitamo ovu knjigu dugujemo izdavačkoj kući Orfelin, specijalizovanoj za knjige iz horor književnosti. Ovo im je odlična odskočna daska jer je dizajn korica odličan kao i prevod Save Kuzmanovića koji je ujedno i urednik Orfelinove nove edicije.

Koliko je Iskorenjena odlična knjiga idu u prilog i nagrade  koje je osvojila: Nebula nagrada za najbolji roman 2015. godine, Lokus nagrada za najbolji roman 2016. godine, nagrada Mitopoetičkog društva 2016. godine za najbolju adult roman i nagrada Britanskog udruženja fantastike za najbolji roman 2016. godine. Takođe se može pohvaliti i nominacijom za Hugo nagradu za najbolji roman 2016. godine i nominacijom za svetsku fantazi nagradu za najbolji roman 2016. godine. Dodajmo i pohvale brojnih njenih kolega, poput Ursule Legvin, Patrika Rotfusa, Kasandre Kler i Leva Grosmana koji su se divili njenom stilu i sposobnosti pripovedanja.

Veliko mi je zadovoljstvo što ovo nije jedina Naomina knjiga koju će Orfelin objaviti. Uskoro nam stiže i njeno Srebrno tkanje kome se unapred radujem i koje je visoko cenjeno. Do tada, ako niste čitali Novikovu, počnite od ove knjige. Ako jeste, podsetite se Iskorenjene i njene moći da gradi fantastične svetove dok nam ne stigne Srebrno tkanje..

 

Više nego ljudski

Posted on by Mira Satarić

 

 

Naslov: VIŠE NEGO LJUDSKI

Autor: Teodor Sterdžen

Žanr: naučna fantastika

Izdavač za Srbiju: Čarobna knjiga

Godina izdanja: 2019.

 

 

U ispitivanju ljudske evolucije, autori naučne fantastike obično fokus stavljaju na izvranredne, najčešće fizičke sposobnosti pojedinca. Ljudska evolucija pokazuje da se, uporedo sa razvojem fizičkih sposobnosti, glavnu evolutivnu prednost u razvoju ljudske vrste čini upravo evolucija njegovih mentalnih i intelektualnih sposobnosti, iako su postupci homo sapiensa kojima svedočimo u ovim modernim vremenima pomalo upitni.

Teodor Sterdžen u svom romanu „Više nego ljudski“ iz 1953. godine, ispituje upravo hipotezu novog evolutivnog skoka u razvoju ljudske vrste. Iako se evolutivni skokovi dešavaju naglo, prepoznavanje i ustoličenje tih skokova u svakodnevicu je relativno spor proces, od prepoznavanja anomalije, preko definisanja novoutvrđenog pojma, do ustrojstva. Namerno ili ne, autor prati ovu putanju, predstavljajući nam roman koji u svom narativu ima tri zasebne i stilski veoma različite celine: Čudesni idiot, Beba ima tri godine i Moralnost.

Sam početak deluje otuđeno, nejasno, konfuzno. Poput Foknera, Sterdžen nas uvodi, u neartikulisani unutrašnji svet jednog idiota, i prateći ikrzani tok misli, upoznaje nas sa njegovim delimičnim buđenjem i dovodi pred nas niz veoma nesvakidašnjih likova, kojima je jedno zajedničko – oni su čudni, nestandardni, odbačeni od svoje okoline. Oni su anomalija, ne uklapaju se u prosek, nefunkcionalne jedinke društva. Ovaj deo zahteva punu pažnju, strpljenje i posvećenost čitaoca, da prođe kroz niz naizgled nepovezanih delova, koji imaju za krajnji cilj da uspostave osnove čudne simbioze jednog idiota telepate, devojčice sa telekinezom, mongoloidne bebe i bliznakinja koje imaju sposobnost teleportacije.

 

„Gde je svaki organizam deo celine, ali odvojen? Mislim da ne postoji… osim ako ne misliš na društvene organizacije, kao recimo ekipe, ili možda grupu ljudi koja radi i svi dobijaju naređenja od istog šefa.“

„Ne“, odmah je rekao, „ne tako. Kao jedna životinja.“ Napravio je pokret skupljenom šakom koji sam razumela,

Pitala sam: „Misliš geštalt oblik života? To je izmišljotina.“

 

Drugi deo, koji se vremenski dešava nekoliko godina kasnije u odnosu na prvi, pravi stilski otklon i menja lice iz kog pripoveda. U simboličnom razgovoru između psihijatra i glavnog junaka, koji pokušava da probije barijeru sećanja i utvrdi šta se to bitno dogodilo kada je ’beba napunila tri godine’. Razgrađujući i rekonstruišući događaje, postupno dolazimo do suštine i do definicije simbioze u kojoj mesto Samog, kao glave ovog novonastalog organizma, sada zauzima 15-godišnji dečak – Homo geštalta. Organizam koji je nastao odraz je njegovog najjačeg dela – ako mu je glava idiot, i on će biti idiot. Sam roman nastao je kao nadogradnja oko ove, centralne novele.

 

„I porašćemo, Bebo. Tek smo se rodili!“

„Kaže, ni slučajno. Kaže, ne s takvom glavom. Možemo da uradimo praktično bilo šta, ali najverovatnije nećemo. Kaže da jesmo nešto, ali da je to nešto idiot.“

 

Zaključni deo se ponovo vraća trećem licu i donosi nov zaplet. Regresijom u prošlost, korak po korak, jedan bolesnik uspostaviće i završni, konačni stepenik u evoluciji homo geštalta – uspostavljanje morala za jedinstveni evolutivni organizam.

Sterdžen zahteva od čitaoca poverenje i posvećenost do samog kraja. Ne ostavlja slobodne krajeve ali i ne vodi priču linearno, vrlo često dajući samo naznake onoga o čemu nam govori, predstavljajući nam kontektst koji formira lika, njegove postupke ali i celu priču i na taj način nas vodeći do same ideje. Neupućenom čitaocu, početak može delovati odbojno i nesuvislo, ali autor u stvari samo pametno pomera priču.

„Ko ste vi?

Homo Geštalt.

Ja sam jedan; deo; pripadam…

Dobro došao.

Zašto mi niste rekli?

Nisi bio spreman…“

Sajam u Čarobnoj knjizi od 16. do 31. Oktobra

Posted on by Redakcija

Svim ljubiteljima knjiga i stripova Čarobna knjiga sprema iznenađenje: 33% popusta i mnogo privlačnih akcija.

Sajma ove godine, nažalost, neće biti, ali priliku da dođete do obilja novih izdanja Čarobne knjige i da iskoristite njihove sjajne popuste i akcije imaćete i ovog oktobra u njiihovim klubovima čitalaca, na njihovom sajtu i u striparnici „Alan Ford“, u trajanju od čak dve nedelje.

Pripremili su za vas 19 novih izdanja: 7 knjiga i 12 stripova. Svi ti naslovi idu po ceni s Letećeg starta, na 33% popusta, ali veruju da će vas najviše obradovati to što će u tom periodu svako dostupno izdanje Čarobne knjige koje nije na nekoj od akcija biti takođe u prodaji na 33% popusta.

Novi naslovi stići će u tri talasa, koja će unapred objaviti, tako da ćete tačno znati kad možete da odete da ih kupite.

Među novitetima se svakako ističu knjige koje najviše zanimaju ljubitelje fantastike: roman „Peščani crvi Dine“, kojim zaokružuju serijal DINA, zatim drugi nastavak trilogije BELI GRAD, „Rituali vode“, a ljubitelje horora očekuje prava poslastica, „Puste duše“, roman koji su zajedno napisali Čak Hogan i Giljermo del Toro.

Ljubitelje stripa očekuje pravi maraton izvanrednih naslova. U biblioteci „Stari kontinent“ izlazi dvotomno izdanje Magnusovog „Neznanca“, koje će obuhvatiti kompletan Magnusov opus, uz pregršt dodatnog materijala, skica i zanimljivih tekstova i intervjua. U istoj biblioteci izlaze i drugi i treći tom „Komanče“. Stripsku publiku će svakako obradovati i osmi tom „Asteriksa“. Iz Bonelija nam stiže „Čambara“ u dva toma, kao i „Komesar Ričardi 7“. Ljubitelji superherojskog stripa biće sigurno zadovoljni dvotomnom pričom o Spajdermenu, „Totalni masakr“, ali veruju da će mnoge izuzetno obradovati prva dva toma Snajderovog i Kapulovog rada na „The New 52“, „Saga o Sovama“ (koja sadrži priče „Sud Sova“ i „Grad Sova“), kao i „Smrt porodice“. U mesecima koji slede, očekujte njihov celokupan trk, a takođe će objaviti „Belog Viteza“ i „Prokletstvo Belog Viteza“, kao i „Crno ogledalo“. Ali to nije sve što će vam Čarobna knjiga predstaviti od DC-ja do kraja ove godine i u prvoj polovini sledeće.

Kao i uvek, možete očekivati veliki izbor knjiga u akcijama „3 knjige za 500 dinara“ i „2 knjige za 500 dinara“, kao i izuzetan izbor stripova za 500 dinara.

Detaljne spiskove novih naslova, kao i raspored u kom talasu stižu na njihov sajam, podeliće s vama uskoro, a tada će biti i više reči o akcijama i naslovima koji učestvuju u njima.

Sajam u Čarobnoj knjizi biće održan u klubovima čitalaca Čarobne knjige u Dečanskoj 5 (Eurocentar) u Beogradu i Bulevar Books (Bulevar Mihajla Pupina 6) u Novom Sadu, kao i na njihovom sajtu www.carobnaknjiga.rs.

Knjižara Alan Ford (Bulevar Arsenija Čarnojevića 85b) učestvuje samo stripskim naslovima.

Anatomija piskaranja: Prva rečenica

Posted on by Marija Nenezić

Seciranje književnosti je moja strast. Promatranje svih elemenata koji čine postojanje nekog narativa predstavlja (bar za mene i moj doživljaj) veliku čast, a još veću kada me neko pozove da pružim konstruktivno mišljenje o onom što je napisao. Nije to pitanje ega koji kod svih nas egzistira, već jednostavno — pitanje časti, pitanje toga kako će tekst na kraju ispasti. Taj tekst naš je obraz, ili u mom slučaju, džeferdar. (Oni koji me poznaju na neki način, znaju emotivnu vrijednost džeferdara). Zadržimo se za početak na nekim terminima (hajde, recimo i riječima) kao što su: pisac, književnik, autor, stvaralac i dodajmo novi izraz: drafter[1] (pozivam da se upustimo svi u otvorenu diskusiju zarad promatranja nijansiranosti ovih značenja).

Šta su te riječi? One su oznake za zanatlije, jer biti pisac znači — biti sapijens od zanata. Neko je tvorac vrhunskog džeferdara, a neko samo običan zanatlija koji egzistira na granicama bivstvovanja. Pisati znači stvarati; bilo umjetnički, bilo kritički — mada, svako je pisanje stvaranje, jer polazi se od praznog prostora koji treba ispuniti. Nekim ljudima nije teško ispuniti prostore. Njihove glave odveć su pune svega i svačega, sažvakanog i nesažvakanog, koje pretaču u prazninu. Ta praznina zapravo je — veoma diskutabilan prostor, a našu veliku žalost, podložan tome da primi sve. U književnosti, pored proučavanja forme i naratoloških komponenti, najzanimljivije mi je promatranje prostora, te praznine koje poput ljuske oraha čvrsto drži svjetove unutar sebe.

No, da krenem nekim redom koji počesto i nije svojstven meni i mom izlaganju. Prvo i prvo, odrekla sam se umjetničkog pisanja. Nije da sam to uradila pompezno i uz kojekakve velike riječi – to je došlo prirodno. Pisala sam čitavog života, i poeziju i prozu, a sve sam to nekako čvrsto držala unutar svojih svjetova. Možda sam nekada i imala ambiciju i pokazati nešto od toga, ali… Onda sam upoznala drugu stranu stvaralaštva koju mi je donijelo formalno obrazovanje.  Naučila sam cijeniti formu, sadržinu; naučila sam poštovati auktorijalnu personu, naučila sam promatrati one rečenične djelove koji nisu savršeni i gurati ih ka savršenstvu. To sam radila godinama unazad; zato su neki i izbjegavali dijeliti sa mnom svoje napisano. Počev od najbližih pa onda idemo dalje…. (nota bene: najviše se radujem kada jedan mladi pisac traži od mene mišljenje. Ponavljam, nije riječ o egu, već o savršenstvu forme i sadržine).

Međutim, ništa nije važno osim onoga trenutka kada se susretnem sa tekstom, gotovim proizvodom koji je završio glavni dio razvojnog puta. Glavni dio. Većinski dio. Onaj dio koji je intima. Da, pisati znači biti intiman sam sa sobom. A kada dođe taj tekst do mene, vjerujte, gledam ga sa velikim poštovanjem. To je jedan veliki draft koji je preživio. Preživio je retrogradni Mars i Merkur, i PMS i oštru kritiku autorovog ega (ah, šta je to?) i na koncu — došao kod mene. Čitam naslov, zamišljam šta me čeka — i  dolazim do prve rečenice.

Prva rečenica

Vjerujem u prve rečenice. Bogobojažljivo ih promatram. Zaljubljeno ih analiziram. Ta prva rečenica mora biti u najmanju ruku čarobna. Ali pričajmo jezikom koji razumijemo. Prva rečenica mora biti bezgrešna — dovoljno jasna a opet mistična, nesuvisla i efektna. Mora biti ubojita. Džeferdarski nastrojena.

Spisak nekih meni omiljenih početaka i prvih rečenica. Od klasike, preko fantastike do kanona.

„Godina je 1945.

Dana 26. maja došao je šef policije iz Arendala u Norholm i odredio za moju suprugu i mene kućni pritvor u trajanju od trideset dana.“ (Hamsun Knut: Po zaraslim stazama)

„Mora da je neko oklevetao Jozefa K., jer je jednog jutra bio uhapšen, iako nije učinio nikakvo zlo.“ (Franc Kafka: Proces)

„Upravo počinješ da čitaš najnoviji roman Itala Kalvina Ako jedne zimske noći neki putnik.“ (Italo Kalvino: Ako jedne zimske noći neki putnik)

„Ovaj natpis mogao se videti na staklenim vratima jedne male prodavnice, ali tako je naravno izgledao samo kada se iz unutrašnjosti mračnog prostora gledalo na ulicu kroz okno“ (Mihael Ende: Beskrajna priča)

„Nekom čoveku umirahu deca: neka jedva krštenje dočekaju, a neka ni petnaest dana“ (Narodna bajka; Kum riba).

„Gospodin i gospođa Darsli iz Šimširove ulice, broj četiri, s ponosom su isticali kako su oni sasvim normalni, moliću lijepo.“ (Dž. K. Rouling: Hari Poter i kamen mudrosti)

„Nek se ovaj vijek gordi naad svijem vjekovima.“ (Petar II Petrović Njegoš: Gorski vijenac)–

Znam da svi mi koji volimo čitati pamtimo te neke prve rečenice koje su nas oduvale i prikovale za neko štivo. Znam, nije lako doći do te prve rečenice; do nje se obično dolazi tek kada završimo čitavu priču ili tekst. I rijetko kad ta prva rečenica bude baš ono prvo što ostane na kraju. Onaj koji piše shvatiće. Prva rečenica je magija stvaranja. Ona pokreće, ona koči, ona predočava. Dok se dođe do prve rečenice obično se izvadi materica od muke. O kosi da ne pričamo. Sjećam se jedne svoje prve rečenice. „Nedostaje mi moja senka.“ Toj rečenici koja će me uvući u čtav svijet koji me je odveo jednom nezavršenom romanu prethodili su grčeviti dani. Zato kažem, pisanje je porađanje. Do pisanja i porađanja sve je majeutika. Sjećam se tog fantastičnog trenutka kada mi je sjenovito prišla. Prethodilo joj je bar stotinu rečenica i bar dvadeset pasusa. Niti jedan nije bio savršen. Ni jedan nije bio fantastičan. Dok sam hodala po sobi, gledajući zidove kao da će iz njih izaći ta famozna prva rečenica, čitave priča bila je razmotana u mojoj glavi. Obrisi su bili oko mene, uvijali se poput sjenovitih bića, ali nisam im popuštala. Ne, ne. Čvrsto sam se držala te prve rečenice od koje ću da počnem. (Nikako krenem, dragi pisci. Izbjegavajte konstrukcije sa „krenem pisati, krenem govoriti, krenem ovo, krenem ono“.)

Od te jedne rečenice sъtvorila sam svijet. I tu ću rečenicu pamtiti, kao što ću pamtiti čitav stvaralački proces koji se odvijao godinama. I danas pišem tu priču za sebe. I ne, nikada neće biti savršena, jer smo mi nesavršeni. I tako, prva rečenica. Formalni početak teksta. Prološka granica sa najvećim semantičkim opterećenjem – najzabavniji dio života, i najteži. Plava zvijezda i labudova pjesma ujedno. Okamova oštrica. Kada posmatramo rečenicu, mi gledamo njen primarni, medijalni i finalni dio. Svaki taj dio je bitan. Bitno je da li je rečenica prosta, složena; nezavisno-složena? Zavisno složena? Mjesna, poredbena, vremenska – granična. Na njoj leži sav teret i zato je važna. Svo to opipavanje terena, opipavanje načina ulaska u prazninu. Prvom rečenicom ulazite u avanturu. Važno je da li je primarni dio rečenice imenica ili glagol. Nije baš preporučljivo početi sa veznikom. Takođe, nije baš ni preporučljivo početi sa ličnim imenom:

Dimitrije je volio proljeća kao što je volio Zlatokosu. Da ne ulazim u to ko je sposoban da voli proljeće i Zlatokosu. Možda Ravijojlu. Samo da nema krila, dragi pisci. Od prve rečenice lako se dođe do druge. Druga povlači za sobom trudovima i treću, i četvrtu; nižu se u pasuse. A pasuse obično prve brišem. Jer, prvi se pasusi bacaju u vodu. Paganska filozofija. Ako mogu kučići i mačići, dragi pisci, mogu i pasusi. Nerijetko je tek drugi pasus dovoljno dobar da se „popravi“ i dobije status prvog pasusa. Tu bi dvadeseta rečenica zapravo bila prva rečenica, i početak je, možemo reći tek tada uspio. A znate li zašto? Jer prvi draft se baca u vodu. I sad dok razmatram filosofiju prve rečenice proznog teksta moram priznati da je piscima rečnika najlakše. A je prvo slovo, od njega sve kreće utvrđenim redom.

 

Nastaviće se…

[1] Upitana da promijenim u neki naš izraz ili riječ, koja bi bila bliska našem govornom području, morala sam odbiti jer prateći baš onu savremenu stvaralačku nit, drafter ostaje u duhu drafta, odnosno nacrta.

Proročanstvo jednog hiljadugodišnjeg „J“

Posted on by Kristina Kecman

Kada je pre sto trideset i jednu godinu Dragutin Ilić napisao delo Posle milijon godina, nije ni sanjao da će njegovo delo zadobiti status prve svetske NF drame, a on sam, kao stvaralac, biti uvršten u vesnike fantastičnog žanra, na čemu bi mu i Žil Vern pozavideo – samo da nije činjenice da je zbog takve titule šira književna publika nepravedno etiketirala Ilića pisca kao „zabavnog, žanrovskog“(sa nekom negativnom konotacijom, mora se priznati). Ilić je zbog toga dospeo na marginu našeg kritičkog proučavanja (kakvo god ono bilo), i osim tu i tamo poneke blistave stručne studije tokom poslednje decenije, pa i (već) fraze u kulturnoj rubrici novina o tome kako je on prvi NF pisac, novijih, ozbiljnijih, analitičkih radova o Ilićevom stvaralaštvu gotovo uopšte i nema. Takva situacija je više no tužna, pogotovu kada se uzme u obzir da je Ilićeva poetika vrlo jedinstvena, i sa sadržinske (estetske i  metafizičke) i sa kompozicione strane, te se njegovo delo odlikuje suptilnim žanrovskim sinkretizmom (primetno se mešaju tragičko i komičko, što asocira na dramu u užem smislu, sa lirskim, ali i esejskim deonicama teksta, najočiglednijim u Natanovim monolozima), inovativnim pristupom i idejnom širinom koja se retko sreće, a koja svagda ukazuje da je nemoguće okovati one dobre pisce u teorijski okvir stilske formacije ili istorijske epohe i njenih dominantnih odlika. Da se razumemo, Ilić nije inovativan zato što usred devetnaestog veka piše o vanzemaljcima i stvara jednu antiutopijsku atmosferu, ili što „predviđa“ genetski usavršene ljude bez istinske humanosti (kakvi su stanovnici Duho-sveta), jer takvih je ostvarenja bilo i ranije u književnosti:[1]

„Sam motiv mnoštva naseljenih svetova, putovanja na druge planete (mada kod Ilića sve ostaje na zemlji), susreta sa vanzemaljskim bićima, ili fantastično usavršenim ljudskima, može se, kao što je i pokazano u literaturi, pratiti vekovima unazad, kod različitih autora označenih kao preteče naučne fantastike (Sirano de Beržerak, Fontenel, čak i Lukijan u antici“. (Radulović, 2007: 207)

 

Ilić ostaje originalan jer je njegovo stvaralaštvo pre svega kvalitetno, prožeto je snažnim emotivnim nabojem koji ne briše potencijal dela, niti smanjuje težinu tematskog ili pak tehničkog spektra teksta, i poput onih najboljih ostvarenja fantastike (a govorimo o Dini Frenka Herberta, Dikovim snovitim električnim ovcama i androidima, Simonsovom Hiperionu, Stanici  Perdido Čajne Mejvila, itd), pripoveda o jednoj i jedinoj, ključnoj temi – čoveku, njegovoj samopotrazi i padu.

 

Tragika prepariranog čoveka i fusnota spiritizma

 

Napisana u svega tri čina Ilićeva drama daje vrlo tragičnu sliku čitave sudbine i evolutivnog puta čovečanstva. I to nije samo „puka“ tragična formula distopije, gde će daleka savršena bića (koja možda jesu, a možda i nisu srodnici ljudi) staviti ljudskost i emocije pod mikroskop, a kad mikroskopska analiza po pravilu zakaže, odlučiti da posegnu za nožem i prefinjenim tehnikama taksidermije kako bi Danijel i Natan, poslednja ljudska bića na Zemlji, izgledali kao privlačniji eksponati na kosmičkoj izložbi retkih zveri. Tragika čoveka kao vrste, ali i kao pojedinca, odvija se na primeru tzv. tragičke krivice ovih junaka, što je možda uticaj iz romantičarske struje koja je prethodila Ilićevom dobu, budući da se dva glavnadramska lika i nosioca radnje, otac i sin, Natan i Danijel (koji postaju simboli čoveka i u njima se metaforički sabira kolektivni lik izgubljenog čovečanstva) pre svega padaju pod teretom sukoba u samom sebi, a tek posle se težište stavlja na težinu sukoba između glavnih junaka i njihove spoljašnje sredine. Drugim rečima, za Danijela i Natana je mnogo veće mučenje to što najuzvišenije osobine u čoveku, najplemenitije u njima samima, kao što su ljubav, moral, mašta, hrabrost, nada, bivaju nepotrebne, podvrgnute ruglu i obesmišljene u svetu Duho-stvorova čime se evocira promašenost ljudske egzistencije, nego što ih muči činjenica da su zarobljeni, neshvaćeni i tretirani kao igračke:

„DANIJEL: (Ne videći je.) Pa ipak neki unutrašnji glas nade kao da mi kaže: „Nemoj verovati!“ Možda su drugi pojmovi, kojima oni označavaju svoje osećanje; možda je drugi način, kojim se kod njih zatalasava more sreće i bolova ljubavnih, a ja ne znam da ga pronađem samo? Ko zna? Možda ja nisam imao pravo do sada? Živeti a ne osećati! Ne znati za borbu u duši, to je nemoguće! Ne, ne, ona mora osećati! Ako su ti osećaji kod nje i uspavani, ja ću ih probuditi. Vatrom moje ljubavi zapaliću dušu njezinu! Ta jedan zračak što u meni plamti, kad bi se dotakao srca njezinog, ne bih požalio da umrem. Strašno je to živeti među neosetljivim leševima, koji se kreću; među kamenim kipovima, koji su večito hladni“. (Ilić, 2008)

Sa druge strane, vrlo je lako uočiti paralelizme između Ilićevih glavnih junaka i čuvenog Divljaka iz Hakslijevog Vrlog, novog sveta, budući da se i hakslijevskom i ilićevskom heroju pridaju animalne crte u očima „razvijenijeg“ kolektiva, a da je sam junak vrlo senzibilizovan (Divljak tvrdi kako nečeg posebnog mora biti u mesečini i litici na kojoj sedi, a Danijel biva opsednut Svetlaninim očima i lepotom, prividnom inkarnacijom ljubavi i erosa, a zapravo je hipnotiziran lepotom jednog grčkog kipa, savršenog, ali ledenog u svojem mrtvilu) što svakako otvara put ka jednom zanimljivom intertekstualnom dijalogu dva vrlo različita umetnička dela iz dva različita vremenska razdoblja. Složenosti i tragičkom potencijalu doprinosi i simboličnost imena ova dva junaka, Danijel je biblijski prorok snova, a Natan mudrosti, ali i proricatelj Davidove kazne zbog preljube, što se nadovezuje na funkciju likova – Danijel sanja o ljubavi, ali je ne dostiže, a Ilićev Natan se izruguje besplodnosti nauke i religije, dok istovremeno predviđa sinovljev slom kad se razočara u Svetlani). Dakle, Ilićev glavni junak je koncipiran vrlo složeno (kreće se na putanji od romantičarskog tragičnog, ka jednom sartarovskom egzistencionalnom kriku koji se ipak gubi u apsurdu hakslijevske tišine, bez sizifovskog osmeha), a čak su i ostali likovi u delu slojeviti ili imaju složenu funkciju, tj. Duho-ljudi su alegorizovana i demistifikovana ideja Natčoveka, Bodisatve, tehnopapa i svih ljudskih nadanja da ćemo kao vrsta biti usavršeni i prekoračiti usud smrtnosti (ako se ta Ilićeva bića koja žive eonima i mogu mislima prozirati tkanje univerzuma mogu uopšte nazvati ljudima). Stanovnici Duho-sveta koji se dele na stanovnike Nove Zemlje i Merkura, pomalo su podeljeni karakterno šablonski (Merkurijanci su kradljivci, naučnici, koji vole da razbiju u paramparčad svoje „zamorce“ kako bi videli na koji način oni funkcionišu, čime se ismeva navodna svemoć racionalizma, empirijskog formalizma i ideje o evoluciji, a „novi“ stanovnici zemlje i pripadnici Duho-sveta su krajnje emotivno distancirani i pored sve svoje moći ostaju empatički kastrirani, čime se udara žig i spiritističkoj, teozofskoj viziji o kojoj govori Eraković, kada tvrdi da je spiritizam uticao na Ilića kao stvaraoca). Ta demistifikacija moći nauke, umetnosti, verovanja i religije, na kojoj insistira Ilić u svojoj drami, primetno se nadovezuje i na lokalizaciju u specifičnom prostoru i vremenu, dakle vidimo kako se radnja odvija posle milion godina u jednom razorenom svetu negdašnjeg Pariza (simboličnog centra enciklopedista i prosvetiteljske nauke, ali i toponima grada ljubavi), što evocira i Natanov monološki lament nad krajem čovečanstva, kada se izruguje ocima ljudske misli:

„Otvaram knjigu prošlosti! Čovečanstvo je u njoj zapečatilo težnje i pute, po kojima je hodilo. Slava njegova utrnula je kao poslednji plamičak dogoreloga luča. Mrak, večiti mrak, obuzeće sve! Poslednji trag nekadanjeg Čoveka izgubiće se a novi, nepoznati, svet evo gde je obvio Vasionu. Živi i ne umire! O pobedo Čovečanstva! Ti koja zamišljaše, da se savršenstvo prirode iscrplo u tebi; čija je mašta letela u visine nebesne, ronila u dubine morske, slazila u utrobu Zemlje, danas se skrivaš u pećine i kao nekadanji Adam, go i nag, boriš se sa zverovima oko krvavog zalogaja! Svršetak tvoj leži u začetku; a prostor između njih? Nema ga On je bio puka mašta; reč bez pojma, pojam bez Fakta, za čim se ohole glave umnog ništavila zanosiše. Gle, na knjizi „postanja“ piše: „Mojsej, Darvin!“ Ha, ha, ha! Magla, sama magla! Ništavni Čovek sanjaše da stvara večne istine; pa šta je stvorio? Ništa! Na ovom divljem mestu uzdizaše se nekada gnjezdo mudrosti ljudske, Pariz; i kao buktinja ozaravao je svojom svetlošću večne istine veleuma Čovečanstva. Pa gde je sada taj slavni grad? Gde se sakriše večne istine? Prah i sami prah! Čovek je hteo da prozre Vasionu, a ni samoga sebe nije mogao prozreti. O, kukavna gluposti, prikrivena u slavi Mojseja i Darvina, Spinoze i Kanta!“ (Ilić, 2008)

Zahvaljujući detronizaciji i demistifikaciji doktrina i filosofskih struja XIX veka, Ilićeva drama nadilazi sve uticaje ezoterične orijentacije i predstavlja „dramu sa tezom, duh pobune protiv materijalizma i pozitivizma“ (Radulović, 2007: 2008), ali zbog svog tragičnog potencijala predstavlja i veliki vapaj čovečijeg dostojanstva, kao i žal za humanošću, odnosno kritički glas koji tvrdi da će istinsko ljudsko biće pre poći prkosno u carstvo smrti, nego što će se odreći ideala, duha i srca. Drugačije rečeno, Ilić ne samo da detronizuje darvinovsku i biblijsku viziju ljudske „odabranosti“, ideju evolucije, sveukupnost filosofije, psihologije, već on detronizuje kroz Svetlanin lik i kultni umetnički ideal – ideal lepote, osporavajući načelo kalokagatije i esteticizma. Upravo zbog te idejne pobune, ali principa dekonstrukcije i premeravanja vrednosti koje će tek Majakovski ili Derida započeti u punoj formi, Ilićeva poetska snaga u svom vanvremenskom umetničkom tkanju povlači i antiutopijske niti, kao i futurističku konotaciju, pa ta alegorizovana Nova Zemlja (novo doba, anticipacija budućnosti), koja se tako olako uzima kao začetak arhetipske fantastične slike razrušenog i dehumanizovanog sveta koji dolazi, jeste još i simbolični prikaz užasavajuće tvrdnje da istinski čovek može postojati isključivo kao preparirani eksponat, savršen u svojoj tragici i gubitku, jer za njega više nema mesta ni na jednom svetu.

 

Literatura:

 

  1. Dragutin Ilić: Posle milijon godina. Projekat Rastko. [2008]. Online. Dostupno na: https://www.rastko.rs/ [29. 8. 2020].
  2. Nemanja Radulović: Okolutni svet Dragutina Ilića, Filološki fakultet, Beograd, 2007.

[1] A bilo ih je i posle, setimo se samo Murkokovih Legendi sa kraja vremena, i „vrlih“ besmrtnika kojima je toliko dosadno da ne znaju šta će sa sobom i svojom božanskom moći, što vrlo asocira na likove iz drame poput Svetlane, Zorana i Sanka. Ipak, učestalost motiva života na drugim svetovima i planetama podvlači činjenicu da smo oduvek gledali u zvezde i čekali taj sudbonosni kontakt sa drugim civilizacijama, plašeći se istovremeno njihove slike kao iskrivljenog ogledala koje se ceri našim sopstvenim nedostacima vrste, i anticipira promašeni kraj čoveka.