Blog

U neku ruku domaća fantastika je ekvivalent jednog od sedam svetskih čuda starog sveta. Osamdesetih godina prošlog veka fantastika kod nas je bila na vrhuncu i jedan zemljotres ju je prelomio baš kao i Kolosa sa Rodosa. No, činjenica je da smo istovetno kao i Grci sa Rodosa imali resurse i čvrste temelje na kojima se lako mogla uraditi obnova ili restauracija. Ali, nestalo je elana i idealizma, glavni akteri predstave su ‘odrasli’ i počeli gledati sebe, a ne krajnji cilj.

Propuštene šanse po običaju bivaju vrlo brzo kažnjene, Kolos je otišao na kamilama, a srpska fantastika je svoj put na margine književnih kuloara započela sa prvim altruistom koji je pomislio: „ja ovo mogu sam“ i otvorio sebi izdavačku kuću da se igra. Urušavanje je poput lavine, kada jednom krene nezaustavljivo se vodi inercijom, takoreći domino efektom. Nestale su sve organizacije i koalicije koje su ugled mukotrpno gradile godinama, otvorena su vrata paklu, otvorena su vrata novom svetu.

Taj svet donosi sa sobom novinu – dekadenciju buke, što si glasniji više si u pravu. Mudraci starog sveta ne samo da ne osuđuju ovaj fenomen već ga asimiluju i apsorbuju. Tako su se uklopili u trendove koje diktira nova moda. Biti vidljiv, glasan i ne obazirati se na leševe iza sebe. Cilj opravdava sredstvo. To jest, sredstva se ne biraju, lični uspeh je iznad svega. Delikt počinjen time ima dokaz: truplo u blatu sa idenfikacionom pločicom srpske fantastike.

Pokret buka u modi je u potpunosti svestan ograničenja svog talenta i znanja. Buka zaglušuje one slične njima, sindrom rulje. I to ne bilo kakve; više puta sam se uverio u to da je  rulja spremna na linč neistomišljenika. Da takvim ljudima dozvolimo aneksiju naše voljene fantastike? Preuzimanje bez da prstom mrdnemo, samo zato što su glasni? Neće da može dok sam ja na straži, a moja straža je počela!

Kažem no pasaran neznalicama, profiterima, egoistima, i svim nižim vrstama koje se usuđuju nazvati urednicima i piscima sa potpunom samosvešću šta su zapravo. Skorojevići i hohštapleri. Sveća je dogorela do prstiju, recimo bobu bob, a popu pop. Agresivnost napadačkog manevra više neće pomoći. Ovo je naša zemlja, makar i mrtva, nemamo kud i da hoćemo.

Rat baćo, rat! Dan kada kreće u boj ceo „narod“ moj, nema predaje nema povlačenja. Junaci, izbrisani smo sa svih mapa, samožrtvujemo se, otadžbina zove, fantastika zove. Vas nema više, ne brinite za živote, oni više ne postoje. Dosta je bilo, neću stati dok god ne pretvorim buku u modi u šekspirovsko mnogo buke ni oko čega. Neću stati dok ne restauriram Kolosa!

Kristijan Šarac

Približava se novembar, vreme je sve lošije, a ionako smo prinuđeni da ove godine nekako suviše vremena provodimo kod kuće, pa možda ne bi bilo loše da gvirnemo u ovu zanimljivu opciju za autore.

NaNoWriMo – National Novel Writing Month odnosno Nacionalni mesec pisanja romana je internet projekat za podsticanje kreativnog pisanja koji se održava jednom godišnje – tokom novembra. Učesnici imaju na raspolaganju 30 dana – između 1. i 30. novembra – da pokušaju da napišu rukopis od 50.000 reči.

Projekat je pokrenuo Kris Beti u julu 1999. godine sa još 21 autorom da bi ga sledeće godine premestio za novembar „kako bi u potpunosti iskoristio odvratno vreme“. Do danas, u NaNoWriMo događaju učestvovalo je skoro 800.000 učesnika koji su završili 367.913 romana. NaNoWriMo je 2006. godine i zvanično registrovan kao neprofitno udruženje za podršku autorima a samo u 2019. godini, u njihovim programima učestvoalo je 455.000 autora iz 669 regiona.

Pa dobro, šta je onda tačno taj NaNoWriMo?

Ideja je – pisati. I samo pisati, što više, svakoga dana. Da biste ’osvojili’ NaNoWriMo, tokom novembra morate da napišete u proseku približno 1.667 reči dnevno (69 na sat, 1,2 u minuti), odnosno oko 5 strana, da biste postigli zadati cilj – rukopis od 50.000 reči. Ideja nije da 30.11. predate gotov roman, već je je cilj da vas zadati rokovi podstaknu na pisanje. Isto tako, ideja je da oni koji učestvuju, kao i neki profesionalni autori, pružaju jedni drugima podršku i podsticaj na forumima i u diskusijama. Nema naknade za učešće ali je potrebna registracija na NaNoWriMo sajtu.

Autori koji žele da učestvuju, nakon što se registruju mogu da naprave profil i postave informacije o svojim romanima, uključujući sinopsise i odlomke. Brojanje reči se proverava na sajtu, s tim što autori predaju kopiju svog romana za automatsko brojanje, koje sprovodi tako u potpunosti štiti poverljivost vašeg rukopisa (pomoću softvera, a mogu se kodirati ili drugačije zaštititi pre nego što se pošalju na verifikaciju, iako softver ne beleži nigde unos teksta. Npr. programi za pisanje poput yWriter-a imaju opciju da automatski šifruju tekst za NaNoWriMo. Dakle, moguće je verifikovati broj reči, a da niko osim vas nikada nije imao uvid u tekst ili pročitao vaš roman).

Lokalni lideri i regionalni forumi pomažu u povezivanju lokalnih pisaca i pružanju podrške i motivacije. Forumi su dostupni za registraciju i razmenu od oktobra do septembra naredne godine kada se arhiviraju i pripremaju za sledeći ciklus. Tu su i razni članci, alati, propratni događaji, ali i zanimljivi načini da pratite svoj napredak.

Pošto NaNoWriMo nije takmičenje, već se koristi da bi ljudi pisali i naterali sebe da pišu – pravila su postavljena prilično široko i jasna su svima:

1. Pisanje počinje: 1. novembra u 12:00 ujutru i završava se 30. novembra u 23:59:59 po lokalnom vremenu.

2. Niko ne sme započeti ranije, a izazov završava tačno 30 dana kasnije.

3. Romani moraju dostići najmanje 50 000 reči pre kraja novembra da bi pobedili. Pod ‘pobedili’, podrazumeva se da ste uspeli da za mesec dana proizvedete rukopis sa ovim brojem reči. To može biti kompletni roman ili samo prvih 50 000 reči.

4. Dozvoljeno je planiranje i opsežne beleške i priprema, ali nijedan materijal napisan pre datuma početka (1. novembra) ne može ući u telo romana. Sve reči moraju biti napisane tokom izazova.

5. Romani mogu biti na bilo koju temu, bilo kog žanra i na bilo kom jeziku. Dozvoljeno je sve, pa i fanfikcija; autori NaNoWriMoa kažu: „Ako verujete da pišete roman, i mi verujemo da vi pišete roman“.

Ne dodeljuju se zvanične nagrade za dužinu, kvalitet ili brzinu, pa su na sajtu dostupne samo dodeljene značke – svako ko dostigne granicu od 50.000 reči proglašava se pobednikom. Već od 20. novembra, otvara se opcija automatske verifikacije, pa učesnici mogu da pošalju svoj roman i dobiju sertifikat koji mogu sebi odštampati, ikonicu koju mogu da prikažu na svom profilu i da budu uvršteni u listu za tu godinu.

Ne preduzimaju se nikakve mere predostrožnosti da bi se sprečilo varanje budući da je jedina nagrada za pobedu u stvari gotov roman, odnosno draft romana. Od 2007. godine, CreateSpace  se pridružio projektu, a od 2011. godine, nudi pobednicima pet besplatnih primeraka njihovih rukopisa (mek povez). Pored CreateSpace-a, svake godine se javljaju sponzori koji nagrađuju pobednike i učesnike, uglavnom raznim popustima i simboličnim nagradama.

Kako vreme prolazi i raste broj učesnika, tako osim ovog jednomesečnog ’rada na romanu’, NaNoWrimo nudi i druge događaje i aktivnosti – Noć opasnog pisanja, Kamp NaNoWriMo, Program za mlade pisce i sl, ali i organizuje brojne druge programe i akcije u zajednici.

„Šta sada?“ 

Kako je cilj novembarskog pisanja da sami sebe naterate da pišete i da isporučite određeni broj reči u zadatom roku, januar i februar se smatraju „Šta sada?“ mesecima. Sadržaji tokom ova dva meseca, osmišljeni su da pomognu romanopiscima tokom naknadnih procesa uređivanja i revizije.

Da biste učestvovali, morate se obavezati da ćete izvršiti reviziju svojih romana, potpisivanjem NaNoWriMo ugovora, a zatim pohađate internet seminare sa savetima o sledećim koracima, imate mentore, razmenjujete iskustva s drugim autorima, i sl.

Od 2006. godine, gotovo 400 NaNoWriMo romana objavljeno je u tradicionalnim izdavačkim kućama (nama možda najpoznatiji „Voda za slonove“, Sare Gruen), a preko 200 romana je objavljeno u manjim tiražima ili je samoobjavljeno.

Iskustva?

Hm, moje iskustvo od pre neku godinu je, pa u najmanju ruku – zabavno. U početku je bilo lako ćemo, inspiracija je bila tu, želja je bila tu, a onda je negde na polovini počelo da bude naporno i stresno, da bi se na kraju ipak pretvorilo u zabavu i izazov. Zaključila sam da je potrebna ozbiljnija priprema (hej, uletela sam slučajno u to, usled viška vremena i u sred srede bolničkog lečenja), ali i da je za 5 do 6 strana koliko je potrebno da napišete svakog dana, obavezna određena disciplina. Što me je dovelo do toga da se uspešnom pisanju pristupa kao i svemu drugom u čemu želite biti uspešni – red, rad i disciplina. Talenat je samo olakšavajuća okolnost. Da, uspela sam da pokupim značkicu te prve godine, sledeće stigla do pola i posle nisam dalje učestvovala, mada priznajem da me vuče da se i ove godine upustim u avanturu, ako ništa drugo, onda zbog ’stvaranja navike’. A roman? – zabavno štivo, ali ipak neće iz podruma na svetlost dana ni uz sve revizije ovog sveta. XD

U svakom slučaju, ohrabrujem autore da se oprobaju, ako ništa drugo, zabave radi. A svaka zabava u kojoj nešto korisno naučite, nije protraćeno vreme. Testiranje sopstvenih granica je, takođe, zanimljivo iskustvo. Svakako tu je ono već pomenuto: novembar, loše vreme, moguć ponovni karantin… recimo da se izgovori za NaNoWriMo sami navode… Probajte, pa mi javite iskustva!

Nisam do sad pisao za Autostoperski vodič kroz fantastiku, a dobio sam poziv da napišem nešto o tribinama i promocijama na kojima sam bio učesnik. I krenućemo o tome, ali da se prvo nešto dogovorimo… Shvatam da ne bi bilo zgodno pominjati neka imena, možda i zato što je dosta godina prošlo, pa pitanje da li bi mi odgovorili, a još više zbog toga što ekipa AVKF ne bi volela da vidi kontre i rekontre. Uostalom, preferans ili riziko se može igrati na drugim mestima… Što se pozitivnih stvari tiče, možda nije na mesto da se hvalim saradnjom sa nekima. Sa druge strane, stvarno mi je mrsko da pišem u stilu „neko je rekao“ ovo ili ono. Stoga ću u ovom tekstu koristiti inicijale.

Elem, prva tribina organizovana meni u čast bila je baš to – kritička tribina a ne promocija. Ja jesam pisao neku vrstu nastavka LOTR. Danas sam gledam na svoju prvu trilogiju Večna vatra kao na dečije bolesti pisanja. Ali Š, koji je organizovao tribinu, nije imao to da mi zameri. Uostalom, da je tako „Lazaru Komarčiću“ ne bi bio dosta svaki dan u godini (da pokrpi sve pisce-debitante sa lošim stilom), a ne samo skoro svaki ponedeljak, kad se inače okupjaju. Iskreno, danas ne znam ni koja je ideja bila za kritičku tribinu, šta mi se imalo reći. Tada jesam to shvatio kao nešto što nije promocija, ali me mrzelo da objašnjavam prijateljima, kolegama i rodbini (ovo poslednje u najmanjem broju, mada sam posle napadan kako sam pozvao celu familiju). Dosta njih me je pitalo „kad je promocija“ i dobili su priliku da dođu.

I došao je i taj dan. Tadašnji predsednik „Komarčića“ V. bio je prisutan i reče da još nisu imali toliko ženskog sveta na tribini. Uključujući i moju tadašnju, ali nije bilo problema sa ljubomorom. Rekao sam prvi šta sam imao, a rekao je i Š. Onda su moje obožavateljke krenule da napadaju njega. Recimo, prjateljica koja radi na RTS-u i zna sve marifetluke pitala ga je „A šta si ti napisao?“ Na šta je on rekao „Ja nisam napisao ništa, ali sam ekspert“. Posle tribine kaže mi koleginica „Ko još za sebe kaže da je ekspert?“ Rekoh joj „Bože svašta, pa eto ti Dinkić…“ I Mlađa i mnogi drugi „eksperti“. Uopšte dobro je rekla hinduistička Višnu-purana da će doći vreme kada će svako za sebe misliti da je guru, odnosno ekspert, da ne kažem pisac…

Kažu da sam tamo dobro prošao. Bilo je slučajeva kada su na tribinama cepali knjige. Kažu, sreća moja što tamo nije bio B, mrzelo ga da dođe. Zato je on bio na jednoj drugoj tribini. Tamo sam bio sa još dva pisca, a pozvala me je G. koja je vodila radio emisiju „Pogled iz svemirskog broda“. Ako se dobro sećam tribina je bila u Studenjaku i zvala se „Mladi pišu fantastiku“, a ja sam već tada bio mlad kao rosa u podne. Bio je tu neki klinac, sedamnaestogodišnjak koji je napisao knjigu fantastike na engleskom. Ni pet ni šest, nego sedam…. B. ga je priupitao ima li seksa u njegovim knjigama. Mali je pocrveneo k’o bulka. Posle je došao da ga slika iz neposredne blizine. Mnogo kasnije pitao sam ga šta mu bi da spopada dete.

Mene, „pisca u pokušaju“, kako sam reče, B. je tog puta poštedeo. Zato se oglasio njegov nemezis G. (inicijale pišem između ostalog da se ne bih referenciralo na epski sukob njih dvojice). Ne odmah, nego je na svom čuvenom blogu dao prikaz (ili beše „Znak sagite“, gde je dogurao do preko trideset hiljada postova). Reče da je onaj stidljivi klinac sušta suprotnost meni. A ja sam opisan kao neko bučan (rekoh tada da sam sebi izdavač pa uleteh u koliziju, si claro, sa predstavnikom izdavačke kuće), neko od onih što smaraju pisce po promocijama. No najgore je prošao A.M. koji je napisao neku vampirsku trilogiju. On je opisan kao neko između nas dva ekstrema, neko ko nit’ smrdi nit’ miriše, dakle neko koga će Bog kad dođe vreme „izbljuvati iz usta svojih“ (Apokalipsa). Treba reći da je tada zvezda večeri bio Ž.O. koga tad još nisam čitao, ali kad jesam (njegovu priču u serijalu „HAARP i druge priče o teorijama zavere“), morao sam da opletem (na svom blogu).

Imao sam ja i „prave“ promocije. No da bih se približio njima moram pomenuti V.Đ. poznatog kao Đ.M. Dok je bio pevač, a mi tinejdžeri pankerskih svetonazora, naletesmo na njega na Divljanovom koncertu. Moj najbolji školski drug reko da mu tražimo autogram. I Đ. se potpisao na ulaznici za cert. Od onda je prošlo mnogo godina… Kad vidim kako mi se koleginica u hodniku smeška i kaže „Kolega pisac, kupi ‘Vodič za život“. I kupim, kad tamo vidim V.Đ. navodi sto knjiga sa svoje police, među njima moju Agartu za koju je napisao „Odlična studija stelarnih, solarnih i lunarnih kultova“. Dakle, čovek kome sam ja svojevremeno tražio autogram! (Nisam mu čak ni poslao primerak, niti znao da ga… ti kultovi uopšte zanimaju – čovek video u izlogu i kupio knjigu).

Stupili smo u kontakt, preko lista u kojem je objavljivao kolumne. Pisali smo kasnije prikaze knjiga, ja njegovih (pa i moja tadašnja, koja je radila na Trećem programu Radio Beograda), on mojih. Bio je na nekoliko mojih promocija. Najzad, što se toga tiče, treba reći da sam se promovisao kao Pisac-o-svom-trošku (skraćeno POST), što je Umberto Eko opisao u svom delu „Fukoovo klatno“ – uzgred, ali dovoljno opširno. To sam bio i kada sam imao „svoju“ izdavačku kuću. No o tome šta jedan POST može da učini (za sebe, naravno) ćemo drugom prilikom. Dotle možda pročitate šta Eko reče.

A pre nego se oprostimo, da odgovorim na neka pitanja. Verovatno neće nikome koristiti ali ne može da škodi (a ako ne škodi, onda verovatno nije legalno, ili goji – kako reće Lane Gutović – uopšte, malo je primamljivih stvari a da su „košer“). Šta ne treba nikako raditi? Ne treba propuštati prilike. Nema loše reklame, osim ako je ime pisca ili dela loše napisano. Ipak, treba imati u vidu da previše žučna rasprava može da udalji neke ljude, a neki vas posle neće „uzimati ozbiljno“ (mada pitam se čemu sve to?). Dakle, šta još ne treba raditi? Paradoksalno – ne treba privlačiti previše pažnje, barem ne odmah. Recimo, neka to umesto vas uradi vaše delo. Ili neki vaš prijatelj. Šta treba uraditi na promociji? Pre svega, treba je održati na viđenom i prometnom mestu. Dobro je da niste jedina tema (odnosno vaše delo), uostalom i treba da čuju oni koji nisu došli zbog vas. Bolje nego oni koji vas već znaju. Treba znati da jedna vrata otvaraju druga. Možda vam dođe samo petoro ljudi na promociju, ali neko od njih vodi radio emisiju. Mislim da je poenta jasna…

Ova priča se nastavja…

Možda.