Blog

I lice sveta bi promenjeno

Posted on by Kristijan Šarac

ŽANR: mitološki/ratni/istorijski

ORIGINALNI NAZIV: Xerxes: The Fall of the House of Darius and the Rise of Alexander

IZDAVAČI ZA REGION: Makondo i Beli put

AUTOR: Frenk Miler

KOLORISTA: Aleks Sinkler

ZEMLJA: SAD

GODINA IZDAVANJA: 2018.
OCENA:

 

Ovo izdanje Makondo objavljuje u saradnji sa Belim putem. Što je nekako i logično sa obzirom da je Beli put izdao prvi deo Milerove epopeje 300. Jako mi je drago što ipak još uvek egzistiraju kao izdavač. To je kuća od enormnog značaja za strip u Srbiji, prvi su nam pokazali stripove koji nisu kiosk izdanja. Možda su to pokušali u nevreme i prerano, ali su prvi pokušali. Već neko duže vreme ih nema na sceni i nadam se da ovo znači da su se vratili i da su opet na našoj ratnoj stazi u borbi za strip. Ima i simbolike u tome što je to ovo izdanje gde Aleksandar menja lice sveta spaljujući  persijsko carstvo i ubijajući vladara celog sveta.

…Kserksa – persijski car vladar Persije od 486. do 465. p. n. e.. Za razliku od svojih prethodnika nije pokazivao empatiju i trpeljivost za druge kulture i konfesije, pa je time onemoćao carstvo. Posle antagonizma sa Grcima dolazi era u kojoj njegova država prestaje biti dominantna svetska sila. Sin Darija Velikog i Atose, kćerke Kira Velikog, postao je kralj 485. p. n. e. Nakon gušenja pobune u Egiptu postavlja svog brata kao satrapa i time zavodi tamo brutalnu vladavinu. Iz Vavilona odnosi zlatnu statuu Marduka, i topi je. Od tog momenta postaje kralj svih zemalja. Darije je ostavio svom sinu zadatak kažnjavanja Atinjana za njihovo učešće u Jonskom ustanku i pobedi na Maratonu. U proleće 480. p. n. e. kreće iz Sarda. Pobeđuje, Grčka flota je potučena kod Artemizija, Termopilski klanac je pao i pored otpora Spartanaca, Atina je osvojena i razorena, a Sparta je svedena na zadnju liniju odbrane. U pomorskoj bici kad Salamine, Grci pobeđuju, pa se Kserks povlači. Persijskom armijom u Grčkoj nadalje komanduje Mardonije, koga su dotukli kod Plateje. Pobeda Grka je dovela carstvo u stanje sporog umiranja i letargije, od čega nije došlo k sebi. Kserks je ubijen u atentatu 465. p. n. e.

Frenk Miler – scenarista i crtač čija dela oduševljavaju ljubitelje devete umetnosti i istovremeno užasavaju apologete hiperrealističnog crteža i stare škole superheroizma. Mi smo se upoznali sa njegovim  Derdevilom osamdesetih godina u Eks almanahu, no da bi se podrobno upoznali trebalo je da prođe dodatnih dvadesetak godina. Iako već 40 godina prodrmava učmalu (američku) i klišetiziranu strip-scenu koja je zatrpana stotinama redovnih izdanja raznih izdavača, starih, novih i osveženih likova, ljudima izvan stripovskog miljea postaje poznat, tek sa filmskim ekranizacijama svojih radova. Sve je počelo sa Nolanovom trilogijom, obnovom franšize o mračnom vitezu. Filmovima koji sadrže deliće atmosfere Batmana iz njegovog opusa. Sledi opako mračni Grad greha, u režiji Roberta Rodrigueza, da bi kao kruna ulaska u mejnstrim došla i ekranizacija epskog stripa 300, priče o trista neizmerno hrabrih koji su kod Termopila zaustavili, barem na kratko, napredak silne persijske vojske. Kao crtač nije bogzna šta, ali je nenadmašan u kadriranju, a i u tome da svoje slabosti pretvori u prednosti. Anatomske nepreciznosti postaju deo legitimne stilizacije, čak odlika karaktera likova. U Betmenu ima naznaka stila koji crpi u Kserksu, s mračnim siluetama, i sa isticanjem ženskih figura senkama.

Priča prati uporedo Kserksa i Grke. Gotovo od reči do reči prateći istorijske činjenice. Mada su one nepouzdane kada je u pitanju tako daleka prošlost. Malo koji događaj se može potvrditi sa stoprocentnom sigurnošću, i tu dobijamo sivu zonu u kojoj istorija prelazi u mit, a mit u istoriju.

To je idealan teren za autora kao Miler. Mada, mora mu se priznati dobro je uradio domaći, drži se onog šta spisi znaju. Umešno pretvarajući strip u pravu milerovštinu punu cinizma, krvi i mraka. Ni crtežom se preterano ne udaljava od svojih prethodnih radova, ali je na trenutke previše apstraktan. Verovatno je da to upada u oči jer Sinkler nije na nivou fantastične Lin Varli, a boja je u ovom slučaju vrlo bitna.

Sve u svemu još jedan jako dobar strip album je iza mene, ako se strpite uskoro ćete moći čitati koji su još stripovi iza mene.

Iže jesi na nebesi

Posted on by Elena Alexandra

Na popisu stanovništva (2012) otkrili smo da živimo među 186 vanzemaljaca i ukupno 5.312 Indijanaca, štrumpfova, Marsovaca (268), vilenjaka, pirata, domorodaca, pingvina, džedaja (640), magaraca, vampira, teletabisa, prinčeva i princeza, zmajeva, …a šta je sa verskim uverenjima?

Hindu mnogi smatraju najstarijom religijom na svetu (4.000, hindu je exonym), ipak, mnogi upiru prstom na Sanatana Dharmu (večni način) koji pominje izvor samog ljudskog postanka. hrišćanstvo trenutno vodi (ima 37 miliona crkava u svetu sa 34.000 podkategorija i čini 31.2%), zatim ide islam (24.1%), hinduizam (15.1%), budizam (6.9%), narodna verovanja (5.7%), judaizam (0.2%), kikhism, animizam,…Kina ima najmanji religijski status (9% kineski budizam i narodna verovanja a 67% se izjasnilo kao ateista. Pritom ovde su zabranjene neregistrovane crkve zaključno sa kućnim oltarima (Falun Gong, tibetanski budizam, prikriveni Katolicizam i Uyghur muslimani) a prekršaj ovog zakona dovodi do maltretiranja, zatvora i torture. U Rusiji su Jehovini svedoci zabranjeni zakonom. Religija je zabranjena u Tadžikistanu, Turkmenistanu (doduše u generalnom smislu)…

I tako u nedogled ostasmo da se raspravljamo ima li ga/je/ih  ili nema i kojim ćemo ga/nju/njih  imenom nazvati…

Neka naučna istraživanja su potvrdila da u mozgu imamo centar u kom je potreba da verujemo u Boga (a da li je to od Boga ili su se Alieni osiguravali od pobune to je već za dublje rasprave). U svakom slučaju pojam religije nije nepoznat, od pamtiveka kad je trebalo umilostiviti više sile ili obezbediti žetvu pa do danas kad na društvenim mrežama udaramo lajkove na slike svetaca. Od šamana, spiritualnih vidara, balsamera, zaštitnika od pomračenja, komunikatora sa onostranim i svetom mrtvih,… do jednostavno utehe i podrške onima kojima je to potrebno i prestavnika vere koji zaista nisu pokazali materijalno interesovanje. Pošto svako ima pravo na svoja prava ovo nema veze sa religijskim uverenjima koje imate ili nemate. Ovo su najneobičnije registrovane verske zajednice sveta.

 

Jehovini svedoci: Veruju da je Bog kreator i vrhovno biće. Biti svedok znači odbaciti trojstvo kao skupinu. Vrlo naporna ekipa koja ide od vrata do vrata propovedajući svoju veru (ako vidite negde primerak „Kule stražara“ to su oni), ne priznaju žal za preminulima, ne slave slave, odbijaju transfuzije pa da im rođeni umire, zabranjuju homoseksualnost i predbračne odnose a mrski su im i alkoholizam, narkomanija, prevare i konzumacija cigareta. Oni veruju da samo 144.000 duša odlazu u Raj (od 33AD do danas gledano) pa je sve manje mesta. Njihovi hramovi (Kraljev dom) nemaju prozore jer su često vandalizovani. Sva njihova imovina ide crkvi a nemaju nikakvih emotivnih interesovanja ni za šta sem toga (uključujući porodice).

Oneness Pentecostals: Odbijaju učenje Svetog pisma videvši ga kao paganizam pa se drže Isusa kao doktrine iz respekta prema baptizmu. Poznati su kao Modalisti, Sabellianci, i „Jedino Isus“.

Omnisti: Poštuju sve religije tvrdeći da u svakoj ima istine ali im ni jedna ne nudi sve istine.

Unitarian: Ne veruju da je Isus imao predljudsko postojanje odnosno da jeste božiji sin ali ne i Bog lično pa ga nema u trojstvu već je ovde trojstvo Bog, Bog i još jednom Bog.

Agnostički teizam: Agnoteizam ili agnostiteizam je filozofski pogled na teizam i agnotizam zajedno (šta god). Ovi sledbenici veruju u postojanje Boga ili bogova ali odbijaju da prihvate religiju odnosno objašnjenje koje daje ijedna religija na svetu.

 

Jainizam: Glavni princip je Ahimsa, izbegavanje gde god je moguće fizički ili mentalno da se povredi bilo koje živo biće. Ovo je religija koja nema verovanje da je Bog kreator. Tačnije da nema Boga  uopšte.

Kult banane: Religija i seks često idu zajedno kad je u pitanju potreba da se obezbedi plodnost useva ali druga je priča kad posrednik sa višim silama osmisli i kako. Na Papua Novoj Gvineji sveštenici ovog kulta teraju ljude na masovno, javno polno opštenje da bi banane rodile bolje. Šta na ovo kažu banane, nisam uspela da saznam.

Bullet Baba’s Motorbike: Religija koja obožava misteriozni motocikl. Seljani Chotile u Radžastanu su podigli svetilište za motor (Royal Enfild Bullet 350cc) i vlasnika istog (Om Singh Rathore) koji je poginuo na njemu vozeći nacionalnim autoputem br. 65. Prema lokalcima, motor ima mistične moći jer se misteriozno pojavljuje već nekoliko puta na mestu ove nesreće iako ga policija svaki put vrati u hram. Inače stoji na betonskom pijedestalu prekriven vencima u hramu Om Banna (Bullet Baba).

Pana Wave: Godine 1977, Juko Čino je započela religiju Čino-Šoho u Tokiju sa aspektima budizma, hrišćanstva i verovanjima novog doba. Verovali su da je ona mesija, odmah posle Bude, Isusa i Mojsija. Kad se razbolela optužili su labaratoriju za ispitivanje radiomagnetnih talasa (1990) koja im je bila kriva i za klimatske promene. Oni nose samo belu odeću verujući da to sprečava ove talase a danas se kriju pod imenom „Društvo koje misli da bradata foka (Tama chan) koja se pojavila u reci Tama u Tokiju treba da se vrati na Artik“. Gospoja je sopstvenu paranoju od ovih zraka od predhodne Čino Šoho (pravi zakon China) vremenom pretvorila u borbu protiv komunista koji pokušavaju da je zracima ubiju a nakon što je promašila datum smaka sveta (15. maj 2003) preminula je u svojoj 72. (2006). Ako vidite negde po Japanu ljude opsednute belom garderobom i belim vozilima da znate nemojte im dati telefon da vas slikaju jer će ga razbiti.

Vudizam: Ovo su sledbenici alkoholizma i travestije a reditelj Ed Vud im je sveta figura. Osnovani su 1996. godine (Steve Galindo) a slava im je 10. oktobra kad je ovom reditelju rođendan. Vud je, inače, proglašen svojevremeno najgorim rediteljom na svetu ali sledbenici u njegovom delu vide neviđene filozofske dubine.

Nuwaubianism: Doktrina i učenje sledbenika Dwight York. Prvobitno su se deklarisali kao crni muslimani (Nju Jork, 1970) da bi u Džordžiji (Putnam okrug, 1993) na vrhuncu pokreta propovedali nešto drugo. Osnivač je trenutno u zatvoru zbog pranja novca i zlostavljanja dece. Religija kombinuje pokret Astare, Rosicrucians, slobodne Masone, Moorish Qadiani kult Mirze Ghulam Ahmada, numerologiju Rašada Kalife i drevne stronaute Zakarija Sitčina. Bele ljude pominju samo u jednom mitu koji kaže da su isti potomci ubica a da su stvoreni samo da bi služili crncima kao armija roblja. Mit spominje i kako je ta ideja pošla naopako. Veruju da treba pokopati placentu u zemlju da Satana ne bi klonirao dete, da abortirani fetusi prežive u kanalizaciji pa se ujedinjuju i dogovaraju kako da zavladaju svetom, da su ljudi bili simetrični i ambidekstrozni ali im je veliki meteor udarom izmestio srce na levu stranu, da svi imamo sedam klonova koji žive u različitim delovima sveta, da žene postoje mnogo generacija duže od muškaraca koji su nastali genetskom manipulacijom, da je Homo Sapiens rezultat kloniranja na Marsu korišćenjem Homo Erektusa, Da Nikola Tesla dolazi sa Venere, Da su Iluminati odgajili sataninog sina (rođen 6. Juna 1966-e u Dakoti, 72-a ulica od majke Žakline Kenedi Onazis i dadilje Ričarda Niksona) koji sad živi u Belgiji i telom je zakačen na ogroman kompjuter pod nazivom „Beast3M“ ili 3666,… Njihov „grad“ u Putamu je napravljen po uzoru na stari Egipat i već je dobrano urušen ali oni postoje i dalje. Osnivač  je bazirao na miksu superiornih crnačkih uverenja, obožavanja egipćana i piramida, verovanja u NLO i teorije zavera (od Iluminata do Bildebergersa). Aprila 2004. je dobio 135 godina zatvora zbog zlostavljanja dece i drugih zločina ali oni još postoje.

Pokret Princa Filipa: Na ostrvima u Vanuatu živi mala grupa Yaohnanen plemena koja se klanja ovom čoveku. Oni originalno veruju da postoji planinski duh izrazito bele boje kože koji može da putuje preko velikih voda i ide na daleka mesta. Kada je princ Filip od Edinburga svratio sa flotom, bledunjavi englez je odmah prepoznat kao legenda. Princ je obećao da će se vratiti čim oženi vrlo moćnu ženu. Nakon venčanja sa kraljicom Elizabetom svratili su zajedno (1974) na Nove Hibride. Opčinjeni ostvarenjem legende njegov rođendan slave sa pićem Kava (od korena drveta bibera) od koga trnu usta a princ im redovno šalje poklone i potpisane fotke. Pri posetama mogu iz daljine da ga vide samo oni koji su prošli teške obrede a par puta su mu bili u poseti.

Cao Dai: Po prirodi ovo je visoko politička religija. Godine 1943. u Vijetnamu je formirana religijska grupa unutar vojske tokom Japanske okupacije Indokine. Vojska je ražalovana tokom 1955-56. od strane premijera Diema koji se od njih osetio ugroženim. Ova grupacija veruje da postoji 36 nivoa Neba, 72 planete sa inteligentnim životom. Nivo 1 je najbliži Nebu a nivo 72 najbliži Paklu. Zemlja se nalazi na nivou…68. Simbol im je levo oko Boga.

Subud: Religijski pokter baziran na spontanim i ekstatičnim vežbama. Osnivač je indonežanin Muhamed Subuh (1920). Bila je zabranjena u Indoneziji sve do 1950. kad se raširila po Evropi i Americi. Centralna figura je Latihan odnosno spontana spiritualna aktivnost koja se odvija sat vremena dva put nedeljno. Da, ovo je i figura i aktivnost….

Crkva svih svetova: Oberon Zell Raven Heart i njegova supruga Morning Glory Zell su osnovali ovu neo pagansku religiju gde se obožava Zemlja u obliku Gaje (1960). Osnivač nosi titulu „Primate“ a ostali su „Waterkin“. Njihova sveta znanja se čuvaju u Annwfy svetoj zemlji (severna Kalifornija u prevodu). Ovo su ljubitelji sf novele „Stranac u stranoj zemlji“ Landa Roberta A. Heinlejna (Cotati grupa). Veruju i u oca Boga, dimenziju vila i božanstava mnogih panteona a mnogim ritualima slave bogove i boginje antičke Grčke. Otvorili su školu „The grey shool of wizardry“ po uzoru na Hari Poter ediciju.

Aghori: Vrlo nezgodni likovi koji su se podelili od Kapalika (Hindu) u 14. veku ponevši sa sobom „kapalu“ odnosno sveti pehar od ljudske lobanje. Spavaju na grobljima, izvode rituale sa ljudskim kostima, jedu trulu hranu i ljudsko meso, žvaću glave živih životinja, meditiraju na leševima, piju iz ljudskih lobanja a sve to da bi dostigli najviši nivo prosvetljenja. Idol im je Kina Ram, asketa koji je i započeo ovu ujdurmu. Njegov grob je svetilište.

Vampirizam: Pijači krvi sa gotik performansom i emo frizurama su osnov svoje religije pronašli u romanu „Drakula“ Brama Stokera (1897). U njihovoj pastvi se nalazi tri vrste vampira: oni koji se hrane ljudskom krvlju, oni koji se hrane životinjskom krvlju i psihički vampiri koji se hrane aurom drugih persona. Ovde veliku ulogu ima prestavljanje svetu kao i seksualizam.

Pokret za restauraciju 10 zapovesti: Odvojeni od Rimske Katoličke crkve osnovani su kasnih 80-ih u Ugandi. Strogo se drže 10 zapovesti da bi izbegli Apokalipsu. Poste i više nedelja za redom a ne upražnjavaju polne odnose kao ni sapun (da, sapun). Njihovi propovednici su predvideli neuspešan kraj sveta jednom prilikom što je nateralo sledbenike da  masovno ubijaju i sebe i druge, truju se i bodu ali i da masovno pale svoje crkve. Još uvek postoje i još uvek nisu sasvim svoji.

Freedomites: Originalno osnovani u Saskatčevanu (1902) nakon cepanja različitih religioznih grupa koje su se raspršile preko Rusije da izbegnu progone. Insistiraju na tri bitne stvari. Život u komuni, nudizam i anarhija. Poznati su po svojim nudističkim ispadima u javnosti i golim demonstracijama (20-te i 30-te) a od skoro su počeli i da podmeću požare u vladinim institucijama ispred kojih neretko protestuju goli.

Order of Solar Temple: Tajnovita religija koja je mešavina ranog hrišćanstva, NLO-a, verovanja novog doba i masonskih rituala. Veruju da je smrt samo iluzija i da se život nastavlja na drugim planetama. Kada su žrtvovali tek rođenog sina jednog od članova verujući da je Antihrist upali su u nevolju. Ubrzo zatim ljudi iz uskog kruga su izvršili samoubistvo dok su zatečena tela ostalih članova nađena upucana ili zadavljena. Svi su bili u svečanim odorama. Jedan njihov ogranak postoji i danas.

Chen Tao: Kult pravog puta osnovao je bivši profesor sa verovanjima da je Univerzum star 4.5 triliona godina, da je naš solarni sistem nastao nuklearnim ratom, da svi imamo po tri duše a da je čovečanstvo zbrisavano pet puta od strane Boga u letećem tanjiru. Prvobitnih 160 članova je napustilo ovaj kult nakon propalog proročanstva (1988) kad je profa Hon Ming Chen predvideo pojavu Boga (11. mart, 12:01 am, Južna Amerika). No, ljudi i dalje pristižu.

Ho No Hana Sanpoqyo: Moderna japanska religija poznata kao kult čitanja tabana bazirana je na tvrdnji da njen osnivač je reinkarnacija Isusa i Bude i da vam može dijagnostikovati probleme… čitanjem tabana. Ako to ne radite redovno i temeljno možete umreti a on svojim sledbenicima rado izlazi u susret za tričavih 900 dolara po „pregledu“.

Aetherius: Džordž King je iskombinovao tvrdnje o NLO objektima sa idejama hinduizma, budizma i hrišćanstva stvorivši religiju (1950). Tvrdi da ga je posetilo vanzemaljsko biće sa ovim imenom i da sad treba da se posvetimo učenju o „naprednoj vanzemaljskoj inteligencji“. Tvrde da se spiritualna energija (tako zovu i elektricitet) i fizičko isceljenje mogu spakovati u „energetske baterije“. Veruju da je Zemlja živa. Sedište im je u Australiji gde drže službu dva puta nedeljno a vole karma jogu, molitve, mantre, tehnike disanja, hrišćanstvo i filozofiju. Od kad je osnivač preminuo (bivši britanski taksista) oni vraćaju spiritualnu energiju Majci Zemlji kao zahvalnost što nas drži toliko dugo. Alieni sa Saturna i Venere kontrolišu Zemlju pa se ovi jako fokusiraju na molitve da bi  „novog gospodara, mesajsku figuru koja će posetiti Zemlju u letećem tanjiru naoružan magijom jačom od svih naših vojski zajedno“ dočekali kako treba. Ono, istina na njegovo upozorenje izašli su iz Černobilja 4 sata pre katastrofe.

Frizbitarijanizam: Univerzalno verovanje da kada umremo naša duša ode na krov kuće i tamo ostane čitavu večnost (kako to opisuje Džordž Karlin) i da „duša ostane zaglavljena gore sve dok neko je ne obori dole sa dugačkim štapom na kome su naša nova uverenja“. Posvećena je gore spomenutom liku koji je nakon celog života provedenog po verskim internatima izjavio „organizovana religija je najveća sra*e priča ikada ispričana“.

Pastafarijanizam: Obožavaoci Letećeg Špageti Monstruma imaju samo jedno verovanje a to je da nema verovanja. Bobi Henderson je uputio otvoreno pismo školskom odboru Kanzasa sa zahtevom da se njegova teorija inteligentnog dizajna (sa sve grafikonima i crtežima) predoči učenicima zajedno sa teorijom o Evoluciji. Zakon je rekao svoje pa sledbenici danas imaju puno pravo da kad se slikaju za lična dokumenta, to urade sa svojim verskim obeležjem, cediljkom za rezance na glavi (Holandija, Novi Zeland). Čak imaju i zakonska verska venčanja.

Neo Druidism: Promovišu harmoniju i obožavanje prirode kao i poštovanje svih bića. Delimično je bazirana na drevnim Keltskim običajima ali uključuje i šamanizam, ljubav prema Zemlji, panteizam, obožavanje Sunca i verovanje u reinkarnaciju.

Haitian Vodou (ne Hoodoo i ne Woodoo): Ovo je ublendana religija sa Haitija i haićanske dijaspore  koju su osmislili afrički robovi dovedeni na Haiti i pokršteni (katolici, 16-17. vek). Ova religija je bila pokretač obaranja kolonizatora omogućivši Haitiju da postane druga nezavisna država u Americi.

Zoroastrianism: Jedna od najstarijih monoteističkih na svetu. Osnivač je Zoroaster (Zaratrusta) u drevnom Iranu pre 3.500 godina. Skoro 1.000 godina je bila jedna od najmoćnijih u svetu i zvanična religija Persije (od 600BCE do 650CE). Danas ima 100.000 sledbenika.

Džedajizam: Insirisana „Ratovima zvezda“ osnovana je od strane Danijel Džonska i njegovog brata Barnija (2008). Zbog incidenata gde su izbacivali džedaje koji su odbijali da skinu kapuljače krenulo je prvo kao kampanja. Vrhovni idol im je „sila“, ona je i realnost a moral najveći kvalitet čoveka. Upozoravaju svoje sledbenike na „tamnu stranu“ koja dovodi do mržnje ili patnje. Nemaju svete spise (šta će im imaju čitave ekranizacije istih) ali postoji vodič za Džedaj brakove. Registrovani su zakonski, sad nose kapuljače gde hoće a sedma su religija u UK sa 175.000 članova.

Hrišćanska naučna crkva: Mary Baker Eddy (1879) je osnovala ovo nakon svoje skoro fatalne nesreće od koje se oporavila stalnom molitvom i čitanjem Biblije. Njena knjiga „Nauka i zdravlje sa ključem za svete spise“ je osnovni vodič kao i uverenje da „svako može pronaći Boga kao vrlo prisutnog pomagača u nevolji“. Sledbenici ne veruju da postoji bol („jedina realnost greha, bolesti ili smrti je užasna činjenica da nerealnosti izgledaju realno čoveku, uvrštenim uverenjima, dok Bog ne svuče njihovu masku“). Propovedaju izlečenje verom a zdravstveno osiguranje vam nije zabranjeno. Pametno, u ime oca i sina i zdravstvene knjižice.

Temple of the true inner light: Baza im je na Menhetnu i veruju da psihoaktivne supstance kao što su: dipropiltriptamin, kanabis, LSD, meskalin, psilocibin, psihodelične pečurke,… pravo meso Boga. Misle da su sve religije osnovane na ovim supstancama.

Happy Science: Alternativna japanska vera (Ryuho Okawaon, 1986) ozvaničena je 1991. sa jakom verom u Boga Zemlje po imenu El Cantare. Da bi dostigli istinsku sreću poznatu kao prosvetljenje praktikuju učenja osnivača svaki dan po ceo dan, mole se i meditiraju.

Discordianism: Disko religija Teorije Haosa koju su osnovali hipici Keri Tornli i Greg Hil (1960) a proslavlja je autor Robert Anton Vilson koji je na ovome bazirao satirični sf „The Illuminatus!Trilogy on Discordianism“.

Univerzumski ljudi: Osnovani 1990. (Ivo A. Bendi) veruju u NLO. Vanzemaljci upravljaju flotom svemirskih brodova predvođeni Ashtar galaktičkom komandom u orbiti oko Zemlje blisko posmatrajuću ljude gde pomažu dobrima. Sledbenici čekaju transport u drugu dimenziju. Ne veruju u tehnologije (kako?) i hoće da se reše svog novca. Osnivač ima astralno ime Astar i tvrdi da je više puta sreo bića iz svemira koja su protiv negativnih ideja i samo bi da šire ljubav. Dele ih na iskrene i lažljive dok im je Isus sasvim fin čova. Posebno vole teoriju zavere o smanjenju populacije prisilno.

John Frum: Malo ostrvo (Pacifički okean) je najsretnije mesto na svetu (hepi indeks 40.6) ali je i dom religijskog kulta ovog tipa. U pitanju je vojnik iz WWII a sve je počelo 30-ih godina. Sastaju se svakog 15.02. na vrhu planine gde su napravili pistu za sletanje u nadi da će im se on vratiti…sa radijima, TV-ima, kamionima, čamcima, satovima, ledomatima, medicinom, koka-kolom i drugim divnim darovima.

Nation of Yahweh: Crni „Hebrew“ Izraeliti (Yahwey Ben) svoju ideologiju baziraju na Bibliji ali se odvajaju od glavnog toka hrišćanstva i judaizma. Smatraju ih rasističkom grupom punom mržnje.

Sajentologija: Odgovaraju na verska pitanja kroz nauku (Ron Hubbard, 1954) i nastala je nakon što je osnivač objavio „Dianetics“ čija tematika se svodi na „šta duša radi telu“. Prvobitno pokret ovog psihologa postaje vera koja teži da povrati čovekovo znanje o samom sebi i duhovnim naukama. Čoveka tretiraju kao spiritualno biće čije se iskustvo širi tokom njegovog jedinog života. Mnogi Holivudski superstarovi su članovi (npr: Tom Kruz) a iz nje se izgleda izlazi samo mrtav i beo, što nije tajna. Da bi vam predočili tajne morate napredovati kroz nivoe pa ćete tako na nekima otkriti kako da prevaziđete traume iz prošlosti (čak i milionima godina unazada stvorene) ili čuti neverovatne istine o postanku (Pre 75 godina je Xenu, vanzemaljski vladar galaktičke konfederacije, doveo bilion ljudi na Zemlju u svom svemirskom brodu pa ih zaglavio između vulkana. Pri erupciji zbog hidrogenske bombe koju je bacio, na njihova tela su se zalepili tetani i na visokom nivou u ovoj crkvi će vam otkriti kako da ih skinete).

Thee temple of Psychick youth: Sem nepoznavanja gramatike i osnivači su čudni (Psihik Tv, Coil, Current 93,…1981). Očigledno ovo je vera na „mreži“, vrlo rastući umetnički kolektiv sa praktičarima magije (magičan koncept bez misticizma i bez obožavanja bogova). Fokusiraju se na moći ljudskog mozga i vrlo su uticajni u „podzemnoj“ sceni Haos magije i okultizma. Izučavaju puteve desne i leve ruke istovremeno a idoli su im Alister Krouli, Austin Osman Spare i Brion Gysin.

Telo Hrista: Veruju u Božiju dobru volju sa krilaticom po noveli „Rođeni u Zionu“ (Karol Balizet, sedam sistema mejnstrim društva) a pastor Robidouks i žena mu karen E. su (2002) optuženi za usmrćivanje svog sina glađu. Čekali su da im Bog nahrani dete.

Iglesia Maradoniana: Sa preko milion sledbenika u više od 60 zemalja veruju da kalendar počinje od godine rođenja ovog fudbalera (1960), on je vrhovno božanstvo a neka od pravila su da uzmete za srednje ime njegovo i da vam se prvorođeni sin zove po njemu.

Satanistička crkva: Zakonski prijavljena institucija „Satanina crkva“ (Arkanzas), zvanično prisutna od 1966. godine. Obavljaju crne mise i kako sveštenici iste kažu ne prelaze granice dobrog ukusa (šta god da je njima granica). Postoji ista takva u Abiji (Nigerija).

Crkva Eutanazije: Veruju da treba ustati protiv zla pod nazivom:  nezadrživ prirast stanovništva. Omiljeni slogan im je: „Spasi planetu i ubi se“. Kad su postavili hard porno video sa snimkom kula bliznakinja u pozadini počela je hajka na njih ali ih to nije mnogo poremetilo. Maskota im je leming, imaju svoje novine a najaktivniji su u Bostonu. Temelje se na Samoubistvu, Kanibalizmu (mrtvih tela), Abortusu i Sodomiji. Veruju u terapiju urinom a na sajtovima dele detaljna uputstva  oko suicida.

Rastafarijanizam: Vera koja diže glas protiv opresivnog kolonijalizma. Veruj uda je Etiopijski kralj Hajle Selasije Bog svega postojećeg. Zion je početna tačka čovečanstva, Babilon sedište materijalističkog zla. Bob Marli je najistaknutiji predstavnik a ova grupa izbegava alkohol, nosi dredove, puši marihuanu i izvodi rituale. Čekaju da Hajle vrati sve crnce nazad u Afriku.

Realizam: Klod Vorilhon (1974) osniva religiju verovanja u NLO. Ljudi su poreklom od vanzemaljaca, Elohim je odgovoran za našu genezu kao i za dezinformacije smrtnicima da su ljudi anđeli, proroci za koje znamo su zapravo proroci Elohima, moramo biti miroljubivi i spremni a to se postiže smao ako probudimo um i telo. Vodeći simbol im je svastika pa itekako imaju problema u Izraelu. Osnivaču je alien lično (Rael) pomogao da razume sve religije i objasnio da neće doći alieni dok ne prihvatimo da su stvarni i da nam je ok da živimo sa njima. Vole svetski mir, nenasilje, demokratiju, liberalizam i slično a opet su 90-ih otvorili fabriku za kloniranje ljudi gde su navodno 2000. godine klonirali čoveka.

Mormoni: Oni ne bi stali ni na deset strana ovde pa ću navesti samo jedno. U njihovoj Crkvi Svetaca Sudnjeg Dana ključan je anđeo Moroni. Moroni je uskrsnuo nakon smrti, postao anđeo i odveo Jozefa Smita do lokacije gde su bile zakopane zlatne ploče (1980) sa Božijim tajnama.  Dve frakcije crkve se raspravljaju da li je Moron anđeo ili alien.

Nuestra Senora de la Santa Muerte: Naša gospa Sveta Smrt (Meksiko) je zapravo božanstvo koje leči, štiti, i bezbedno prenosi u posthumni život. Opstala je i pored prisile katoličke crkve još iz pre-kolumbijskog perioda (Asteci, Maje, Miksteci I drugi). Na Dan mrtvih je njen dan iako je originalno bila muško. Danas je to skelet u bogatoj odeždi i nakitu sa pregršt cveća. Nosi kosu ili globus. Nju poklonici slave i u svojim domovima na mini oltarima pa ih sada ima 10-20 miliona samo u Meksiku, USA i delovima centralne Amerike. Slične crkve smrti: San La Muerte se može naći i u Paragvaju kao i u Rey Pascual U Gvatemali.

Aum Shinrikyo: Shoko Asahara (1984, Japan) tvrdio je da je jagnje božije, da može da skida grehove i da jedino on može spasiti sledbenike od nuklearnog Armagedona koji će izazvati USA. Koristio se Asimovom literaturom i Nostradamusovim spisima da bi naposletku izveo teoristički napad na metro u Tokiju antraksom (sarinom iz kućne izrade).

The Creativity Movement: Baza im je u Ilinoisu (Ben Klasen, Svetska crkva kreatora, 1973 kasnije Metju F. Hale Nova crkva Kreatora) ) a cilj im je da ujedine bele ljude u rasistički pokret. Prirodna filozofija i zdrav način ishrane i života kriju uverenje da Bog belih ljudi najveći od svih. Za njih Bog nije kreator već beli čovek pa su ateisti iako su vera. Prvi čovek je Potifex Maximus (visoki sveštenik) a malo po malo padaju u ruke zakona zbog zavera oko ubistava i atentata na prestavnike lokalnih vlasti (recimo federalni sudija zamalo da strada, sreća telohranitelj crkve bio doušnik FBI-a).

Church of the SubGenius: Osnivač je pisac i filmadžija Ivan Stang (1970) odbacujući ideju o apsolutnoj istini. Učenje je kompleksna filozofija J.R. „Bob“ Dobsa koji se vodi kao prorok ove crkve (mornar iz crtaća i stripa). Rugaju se religiji i teorijama zavera, NLO-u i modernoj kulturi. Underground pop kultura ovo masovno prihvata kao i studenstski kampusi i internet. Predviđaju smak sveta redovno (Men from X planet), sveštenik je Paul Reubens trenutno (Pee Wee Herman) a Patrik Volkerding (osnivač Linuksa) vrlo aktivan član a ova crkva mu je bila inspiracija za „Slackware“.

Dionicizam, Neoplatonizam, Mitraizam, Gnosticizam, Manichaeanism,…su neke od filozofija ili načina i pogleda življenja koje su se našle u zvaničnoj religiji dopuštenoj slovom zakona.

Skoro pa, u ime oca i sina i bensedina.

S ljubavlju,  Elena Alexandra

Odrastanje – Momir Iseni

Posted on by Redakcija

Hladno blato je prska po licu; Jelena zatvara oči pred žitkim grudvicama. Nekoliko kapi joj dotiče usne ukusom prezrelog tla. Žudno udiše dok Marko nastavlja da joj beži. Jarka strujanja njegove telesne toplote prelivaju se u daljini a potom nestaju, skrivena okukom šumskog puta za koju je zamakao. Ona jače naleže na pedale. Mali bicikl cvili pod sučeljenim pritiscima neravnog tla i njenog tela. Lišće šušti, grančice pucaju pod točkovima dok joj srce sve jače lupa. Crveni bleskovi prestrašenih životinjica varniče, blešte, trepere i zamiru pod sivim obrisima rastinja. Ako poželi, može da čuje korake njihovih nožica, krhki ritam njihovog straha ali, svesna da joj je ta mogućnost nadohvat misli, ostavlja je za kasnije. Ranac na leđima lako poskakuje; igračke, plastična flaša sa vodom, kesa bombona i mnoštvo sitnica šušte znanim komešanjem. Razmišlja kada se zadnji put poigrala omiljenom lutkom, koja se pretura sa stvarima u rancu, shvativši da je otad prošlo više od nedelju dana. Tog sad već dalekog jutra, pre no što su brat i ona dobili dar odrastanja, Ana joj je poslednji put značila kao nekad: već po povratku iz bolnice, zanimanje za lutke je splasnulo. Mnoge dotad bitne stvari su izgubile čar, ali došle su neke nove, i radoznalost je postala… drugačija.

Registruje Markov poziv udaljenom vibracijom uma, ali ne želi da priča: kasnije, kad stignu na odredište. Ionako nema još mnogo. I ona želi da razgovara ali, mada se za ovih nedelju dana mnogo promenila, ne zna kako se o nekim stvarima uopšte govori.

O baki, recimo, koja već nedeljama leži bolesna i uglavnom sama. Kad baka gleda u mrak ona, kao i Jelena i Marko do pre sedam dana, vidi samo tamu. Baka više ne može lako da zaspi, jer je boli: kad padne mrak, ostaje budna duboko u noć. Slutila je ona to i ranije, ali sad zna jer, kad god poželi, može da čuje i vidi baku, čak i da oseti njene bolove u svakoj najtananijoj pojedinosti. Ali to više ne radi – jednom je bilo dovoljno.

Mama i tata krišom razgovaraju o baki, ali njen stariji brat i ona ih čuju razgovetnije nego pre. Bez obzira na to, još uvek ne razumeju mnogo. Kad padne noć, a oni u svojoj sobi pričaju pred spavanje, razgovori su im i dalje nepovezani i nevino neusmereni, poimanje još dečije, opčinjeno i ushićeno, samo su razlozi očaranosti sad neki drugi. Jelena se sve češće pita koliko će proći pre no što razgovori više ne budu takvi; sluti da se, ma koliko želela drugačije, taj čas bliži. I plaši se da, kad konačno dođe, neće ni osećati žal za gubitkom.

Baka joj je poklonila Anu: još se živo seća tog rođendana. Ali koliko će joj, sad kad se sve što vidi i oseća promeni čim poželi, on biti važan? Kad su se vratili iz bolnice, u bakinim očima je videla nešto novo: nešto što bi želela da zaboravi, ali od tog dana zaborav nije postojao. To je uznemirava, a naročito slutnja da će nezaborav, potpomognut i osnažen stvarima koje će život tek doneti, vremenom poprimiti neuporedivo ozbiljnije oblike.

Baka je ležala u postelji a Jelena, kao i svake večeri, otišla da provede vreme sa njom. To su bili trenuci uživanja, mada zadnjih nedelja drugačiji, sve setniji i nedovoljniji, nepotpuniji na neki neobjašnjiv način. I mada još nije počela da koristi svoje ugrađene sposobnosti, niti je te večeri imala i najblažu predstavu o njima, tople oči pune suza su je gledale drugačije, preko najednom otvorenog jaza. Suze nisu tekle, već stvarale vlažni pokrov koji ih je činio svetlijim. Kao i uvek, prišla je baki da je poljubi, ali hodala je otežano, samoj sebi utrnula i teška. Kad je primakla usne starom obrazu i osetila poznati prijatni, slatkasti miris, u utrobi joj se otvorila jama. Kolena su joj zaklecala. Neočekivano snažnim, žustrim pokretom, baka ju je očajnički privila uz sebe. Nekoliko trenutaka je visila u zagrljaju; intenzitet staričinog drhtanja ju je užasnuo. Tada je čula još nešto što nikad neće zaboraviti: jecaj strašniji od svega što je mogla da zamisli. Svom snagom je zagrlila baku, pokušavajući da je umiri toplotom svog malog tela.

“Čedo moje milo…” Jedva čujan, šapat je venuo zatomljen jecajima. Želela je da nestane, da ne bude tu – i istovremeno ostane uz baku sve dok je ne umiri. A onda su se jecaji stišali i zagrljaj popustio. Meke stare šake obujmile su joj lice, i pomislila je kako su i one jednom, baš kao i njene, bile male, glatke i nežne.

Činilo joj se da baka pokušava da pronikne u nju i tamo nešto pronađe. Pitala se šta li to traži; učinilo joj se da će starica progovoriti, ali ona sklopi već otvorene usne. Baka joj poljubi jedno, pa drugo oko, i ona izađe iz sobe, najtužnije dete na svetu, bez očekivanog razgovora, bez smeha, bez odlaska na počinak u kakvom je naučila da uživa. Već sutradan će baku videti sasvim drugim očima, i ni ta starica koju je toliko volela, kao ni sve ostalo, više neće biti ista.

Sada odbacuje te misli, odlaže ih za kasnije. Vratiće se one, oseća, vrlo brzo. Kako to da, svakim danom sve silovitije, ovakve misli sustižu jedna drugu? Naslućuje odgovore na to, ali trudi se da ih drži na odstojanju. Umesto toga snažnije naleže na pedale, pozdravlja bol u cevanicama i listovima, i zamiče za ugao šumske staze. Dobija kratak signal da je Tijana zove i da je veza otvorena; odlučuje da ne odgovori i mislima sužava ulazni opseg. Ne priča mi se, Tijana, misli, znajući da drugarica može da je čuje.

 

Marko je čeka na obali, baca nešto u reku. On je vatreni dečak čija telesna toplota isijava žutim, narandžastim i jarkocrvenim prelivima. Srce mu ubrzano kuca; pulsiranje je očaravajuća slika ritmičnih naplava vreline.

Ona se zaustavlja, polaže bicikl na tlo, prilazi mu. On pokušava da joj se obrati mentalno, ali ona odbija. Shvata da njena odbojnost prema novoj komunikaciji raste iz trena u tren.

„Tu si“, izgovara on, mrzovoljno jer mora da govori. Glas mu je od onog dana drugačiji, uvek zamišljen, hladniji ili, kako bi baka rekla, „drveniji“. Uprkos tome, još je iznenađena svaki put kad priča sa njim, jer očekuje onaj znani, drag joj i omiljen, razigrani, mudrijaški glas mladog obešenjaka. Sve manje će biti tog glasa, svesna je svaki put kad ga čuje. A i kad, tu i tamo, on možda i dođe, sve više će postajati nešto strano i udaljenije. Pita se kada će prestati da se seća njegovog dečačkog govora. Naravno, kad se sledeći put javi, mogla bi da ga snimi i zauvek sačuva, ali znala je da to neće učiniti. Sećaću ga se, odlučuje. To je umiruje.

„Šta to bacaš?“, pita ga.

Dečak se ceri širokim osmehom. U termoviziji, to podseća na otvaranje proreza u vatrenom jajetu, koji otkriva unutrašnjost od bele lave.

„Kamenje. Bacam ga i, kad pljusne, na osnovu zvuka odredim koliko daleko sam bacio. Dosad je najdalje bilo 23,457 metara. Probaj i ti – prebaci bar petnaest.“

Umesto odgovora, ona gleda preko reke. Razbacana po obodima Fruške Gore, svetla retkih kuća su daleka i sićušna. Lako može da im odredi daljinu i, zumirajući ih, približi; ni to ne želi. „Kasnije“, odgovara.

Plameni dečak sleže ramenima, saginje se, uzima još nekoliko kamenčića i baca ih.

„Da!“, uzvikuje radosno. „25,112! Marko, šampione!“

Evo onog glasa, misli ona. Ta misao je tužna, kao osvrtanje za mestom koje voliš, kad polaziš i ne znaš da li ćeš ga opet videti.

Smeje se zajedno s njim. Ali to nije smeh na koji su navikli, i oboma je to jasno. On zamire brzo, prigušen nečim gustim i teškim. Nakon trena tišine, ona kaže:

„Šta misliš, kako je baka?“

„Dobro je.“ Marko odgovara brzo, bez razmišljanja, bacajući sledeći kamenčić; očigledno mu je neugodno. „Kad smo bili u bolnici, uopšte se nisam plašio. Stavili su svašta u nas, ali znao sam da će sve biti dobro. I bilo je. Tako i sad, doktori znaju šta rade. Baka nije u bolnici, ali biće dobro. Doktori znaju šta rade.“

Ali on se plaši da sestrica ne otkrije koliko je nesiguran u to što priča. Zna da je drukčije kad si mali i imaš operaciju koju sad svi imaju, i kad si star kao baka i imaš zaista velikih problema.

Jelena ga gleda ćuteći; po spektru njegove telesne temperature registruje koliko mu je nelagodno. To je osećanje koje dele. Prestao je da sakuplja kamenčiće; samo nemo stoji i teče vrelinom.

„Tijanina mama kaže da, kad neko umre, onda je stvarno umro.“

„Kako ona to može da zna?“

„Čitala je u nekoj knjizi, i to rekla čika Draganu. Ostavila je knjigu na stolu, i pričali su o tome, a mi smo izašle napolje. Uplašila sam se i jedva čekala da izađem.“

Dečak se saginje i ponovo grabi kamenčiće. Pokreti su mu brži no inače. I Jelena mu se pridružuje, birajući među mnoštvom zagasitih oblutaka.

„Šta ti misliš o tome?“ pita ga.

„Ne znam“, odgovara Marko, verovatno oštrije no što je nameravao. I njemu misli polaze pravcima koje ne želi, ali ko ih može zaustaviti kad se otrgnu? Ona pomišlja na lava u kavezu kog je videla na televiziji. Tada je poželela da pomogne lavu, a sad želi da pomogne bratu i sebi. Ono što zaista misli o svemu joj još nije jasno, samo je čini veoma nervoznom.

„Hoću da nas baka i sledeće zime vodi kod deda Boška“, izgovara tiho. „Da sedimo u vozu, pijemo sok i jedemo sendviče, i gledamo kako pada sneg.“

Marko ćuti. Ona zna da bi se radovao tome, samo mu je glupo da to sad kaže.

„A šta“, nastavlja ona, „ako baka stvarno umre? Jesi li video to… To u njoj, to što je boli? Više neću smeti da uđem u njenu sobu i igram se starim makazama, slušam radio kad tako lepo krči, ni gledam kroz prozorčić…“ Glas joj, iako se trudi da zvuči staloženo, podrhtava.

„Ja ću smeti. Zamišljaću da je još tu. I biće kao da jeste; igraću se isto kao nekad.“

Svaka njegova reč joj se čini većom laži. Da li zaista očekuje da mu poveruje? Shvata da se Marko i ne obraća njoj, da su to priče koje sâm želi da čuje i u njih veruje. U mislima vidi brata i sebe, kao odrasle ljude, koji razgovaraju pred bakinim spomenikom.

„Tijanina mama“, kaže Jelena, „možda nema pojma, ne zna ništa o tome.“ Smeši se kao da je pronašla odgovor koji nudi bar trenutni smisao. Brat je gleda ćuteći, nastojeći da joj ne dozvoli da pronikne u njega. Kasno, misli ona tužno – znam tačno šta misliš i kako se osećaš.

„To je Tijanina mama“, odgovora joj Marko. „Što bi ona znala više od naše? A mama kaže da, sad kada možemo da vidimo sve ove nove stvari, možemo da budemo mirni, jer ima toliko toga što ne znamo, i što nikad nećemo moći da znamo.“

Glas mu postaje strastveniji, i ona prihvata deo te nade.

„Pre deset dana“, nastavlja on, „nismo imali pojma o svemu ovom, a sad to vidimo i osetimo. Kad su nam pričali o tome i pripremali nas, sve što smo zamišljali bilo je pogrešno. I za ovo što vidimo još smo tako mali… A neke stvari možda niko ni ne zna.“

„Pa da!“, radosno prihvata ona. „Tako je! “

„Šta misliš“, kaže Marko izazivački, tonom koji ona tako voli, „ako sad u isto vreme pogledamo u nebo, ko će brže izbrojati zvezde koje vidimo?“

„U svim spektrima? “, prihvati ona izazov, radujući se više no što je očekivala.

„Ne, samo UV i radio. Kreći.“

Ali, pre no što počnu, on zaustavlja pogled na tlu.

„Hej, vidi njega!“ Marko iskoračuje u stranu, i ona vidi maleno jarkožuto stvorenje gde žurno hita peskom. „Gledaj ovo!”

Pod vatrenim stopalom njenog brata, oblutak pulsirajućeg žara se slabašno napinje i puca. Ona na tren pomišlja da pojača zvuk, pa odustaje. Na sivocrnom tlu zgažena buba drhti, pa se potpuno smiruje. Ona opčinjeno gleda umiruću grudvu, pokušavajući da u talasima koji se stišavaju nađe odgovore na stvari koje je muče. Šta su ti talasi? Odakle dolaze? Zašto uvek nismo tako videli život? Ona podiže šaku: crvenonarandžaste struje sopstvenog tela ispunjavaju joj vidno polje. Tako posmatrano, čini se da je telo toplije nego što zaista jeste. Dlanom na nekoliko trenutaka zaklanja pogled ka umirućem insektu, a potom povlači prste, upoređujući boje dva tela, jednog koje čili, i svog koje jarko plamti. Oba još uvek sijaju – kako je to moguće?

“Hoćemo li brojati zvezde?”, pita Marko, kao da se ništa nije dogodilo. Za nju se, međutim, sve promenilo. Ne kaže ništa.

“Ih, kakva si! Šta je to s tobom?” Ona ćuti. “Hajdemo”, čuje brata, “roditelji nas zovu. Mama pita zašto si isključena?”

Ona ne odgovara, opčinjena plamičkom koji gasne, a još više slutnjama koje, i dalje nejasne, poprimaju određeno obličje. Do maločas tako žive, plime malog organizma ubrzano kopne.

 

Mišlju isključuje termalnu viziju, uprkos preporukama lekara i željama roditelja da nova čula, zbog adaptacije, što više ostanu uključena. Okolina postaje šumovito priobalje u noći. U odsustvu svetla, uginuli insekt je nerazaznatljiv. Krajnjim naporom prirodnog vida, bezuspešno pokušava da ga pronađe. Misli o činjenici kako joj novo čulo omogućava da vidi život, i njegove odbleske, duže no što taj život traje. Te misli su neoblikovane i još tako dečije, ali odaju obrise spoznaje bremenite značenjima. Kao da svako čulo, koliko god savršeno bilo, seže do neke granice, koja je ipak samo to – granica.

Isključuje modifikacije na režimu čekanja, ultrazvučnu slušnu frekvenciju, senzore nanomašina koje krstare organizmom i analiziraju krv i opsege vitalnih parametara, prepodešena ojačanja čulnog epitela. Odbacuje sva poboljšanja. Zatvara sve portove.

Sa obale Dunava, stopala utonulih u vlažni pesak, devetogodišnja devojčica gleda zvezde odražene u blago ustalasanoj površini vode. Noć je skroviti predeo tajnovitih mesta i tihih senki koji može da bude bilo šta i skriva pregršti značenja. Reka mirno, spokojno protiče. Čuju se zrikavci, i mnoštvo žaba. Iz daljine, visoko na nebu, glas neke ptice. Pita se kako ptica izgleda i shvata da nema ni približnu predstavu o tome. Zna da svakog trena, ako poželi, može da je vidi i sazna svaku njenu zamislivu karakteristiku. Umesto toga, pripisuje joj obličje ptice koju je videla u davno izgubljenoj slikovnici – iako zna da ptica iz slikovnice ne postoji, u ovakvoj noći čini joj se jedino prikladnom. Udiše duboko; svež vazduh ispunjava mala pluća. Vazduh je nešto što ti pomaže da dišeš, a ne sistem gasova uravnoteženih u određenoj razmeri, sa specifičnim težinama i gustinama. Vazduh joj prija, kao i noć.

Marko prilazi biciklima na travnatom nagibu, šutirajući nešto na tlu. On ne isključuje nova čula, i ona to zna. Tužna je zbog toga.

Zato je tužna i baka, zbog toga joj je njena Jelena sad zauvek drugačija.

Ona još jednom udiše, pa polazi. Oprezno traži put kroz kamenje obraslo travom. Sluša svoje srce, njegov ravnomerni, duboki zvuk koji se istovremeno i čuje i oseti.

Razmišlja o vremenu kad mnogi više neće ni želeti da ga čuju, jer on podseća na stvari od kojih se ne može pobeći. Oseća da joj ta, kao i druge nove misli, samo donosi samoću, ali i da je to neminovno. I zna da ako Marko, ako i mama i tata i bilo ko drugi, pa makar i svi na svetu, zaborave na taj zvuk i prestanu da ga slušaju, razumeju i vole, ona nikad neće.

Još sam tvoja Jelena, bako. Sad još više tvoja.

 

Autor: Momir Iseni

LEGENDA O GALAKTIČKIM HEROJIMA: ANALIZA EPIZODA 21-26

Posted on by Pavle Horvat

Epizode 21-26 prodstavljaju kraj prve od četiri sezone Legende o galaktičkim herojima – i to kakav kraj! Ratovi, spletke, twistovi i smrti dostojna su kulminacija svega što se polako kuhalo prvih dvadesetak epizoda. Revolucije su došle i prošle, puno likova je mrtvo, državni sustavi su promijenjeni – i sada, kada je oluja barem privremeno prošla, na preživjelim likovima je da se snalaze kako znaju i umiju. Poželjeli bismo im sreću, ali LOGH nas je dosad već i predobro naučio da nije serija u kojoj sreća dolazi sama od sebe.

Možemo krenuti od Alijanse, koja je u ovih nekoliko epizoda doživjela konačni slom vojnog puča i ponovnu uspostavu slobode i demokracije – tih svetih gralova na čijim je principima i zasnovana. Alijansini političari već su puno i previše puta pokazani kao fundamentalno pokvareni, lažljivi, licemjerni i bešćutni oportunisti koji ni pet posto ne šljive dobrobit države – i sigurno nisam jedini kojem su se zgadili do te mjere da sam priželjkivao bilo kakvu promjenu, bilo kakav novi režim, samo da oni izgube vlast. Pa, novi režim je došao – i pokazalo se da nije nimalo bolji, dapače. Dok su protekle epizode dobro izribale arhetip lažljivog političara, sada su na red došli generali.

Na prvu ruku, oni su se doista i činili kao osvježenje. Nasuprot napadno gadljivim političarima koji ne vjeruju ni u što osim u vlastiti status i privilegije, vojnike koji su preuzeli vlast zaista su i krasile određene hvalevrijedne osobine: hrabrost, požrtvovnost, iskreni (iako krivo usmjereni) patriotizam i spremnost služenja višem cilju. Nažalost, ništa od toga nije ih učinilo boljim vladarima. Kao i sve druge, glave su im došle vlastite mane – krutost i vjerovanje u silu kao jedini mehanizam promjene. Pretpostavljam da je to bilo i za očekivati: ljudi čija se cijela karijera sastoji od borbe protiv neprijatelja u velikoj su opasnosti da na sve i svakoga gledaju baš tako – kao na neprijatelja kojeg treba silom slomiti. Čak i na miroljubive prosvjednike protiv njihove vlasti. Kako su se uspeli, tako su na kraju i pali: vladali su silom i svrgnuti su silom. Sic semper tyrannis.

U biti, podrobniji pogled otkriva nam kako generali failaju ne samo kao vođe, već i kao ljudi i to po njihovim vlastitim standardima. Iako su im puna usta vojničke časti i hrabrosti, njihov se plan bitke sastojao od slanja lažnog izaslanika koji će pokušati pridobiti povjerenje protivničkog generala i zatim ga ubiti iz zasjede. Ne znam za vas, ali meni ovo ne zvuči odviše časno ni po kakvom vojničkom kodeksu. Ovdje nije riječ samo o etici ratovanja – njihova nemogućnost da smisle išta pametnije od ovakvog petparačkog plana (zar su zaista mislili da će Yang nasjesti?) dovodi u pitanje i njihovu sposobnost kao vojskovođa.

Paralelno s Alijansom, Carstvo je također prošlo kroz građanski rat i smjenu režima. No za razliku od Alijanse u kojoj se svrgavanjem vojnte hunte sve vratilo na staro, ono je zaista i doživjelo korjenitu revoluciju. Propast plemića i feudalnog sustava kojeg su predstavljali postavlja temelje za dalje suštinske promjene koje će Carstvo doživjeti pod Reinhardovom vlašću. Tematski gledano, glavni antagonisti naših junaka kroz prvu sezonu upravo su Truniht (za Yanga) i Braunschweig (za Reinharda). Svaki u njih u sebi doslovno utjelovljuje svu trulost i pokvarenost sustava protiv koje se oni bore. Stoga je znakovito uočiti kako anti-Reinhard sezonu završava u mrtvačkom sanduku, dok je anti-Yang opet na visokoj poziciji moći. Kad se sve zbroji i oduzme, ovo predstavlja veliku prednost za Carstvo.

Najviše prostora od likova dobili su Oberstein i Kircheis, kao i razvoj njihovih odnosa s Reinhardom. U jednu ruku njih su dvojica sušte suprotnosti, poput  malog anđela i vraga koji sjede na Reinhardovim ramenima i šapuću mu savjete. Kircheis je veliki idealist, dok je Oberstein oličenje makjavlističkog cinika. Prvi je otvoren i iskren, dok je drugi zakulisni spletkaroš. Prvi je drag i topao, drugi šutljiv i prepreden. No uza sve to, dijele i izneneđujuće mnogo sličnosti: obojica su recimo vrlo sposobni i odani Reinhardu. Nijedan mu se ne oklijeva proturiječiti mu u lice – možda jedina dva lika u cijelom Carstvu za koje se to može reći. Obojica su poptuno lišeni ikakvih ambicija osim nesebičnog služenja Reinhardu. I jedan i drugi bili su spremni čak i žrtvovati život za njega – da Kircheis nije na vrijeme zaustavio ubojicu Ansbacha, Oberstein bi bio taj koji bi poginuo. Što se osobina tiče, njih dvojice dijele mnogo više nego što bi ijedan od njih htio priznati.

Lik Paula von Obersteina mi je posebno zanimljiv s jednog aspekta. Većina bi mu drugih serija, suočena s likom poput njegovog, dala neku ključnu manu kako bi opravdala odbojnost koju kao gledatelji osjećamo prema njemu. Prikazala bi ga kako, recimo, u tajnosti spletkari protiv Reinharda. Moguće je da bio bio kukavica. Ili nesposoban, možda i korumpiran. A i u slučaju da je pošten, bio bi prikazan kao neučinkovit makjavelist čiji bi se pragmatični savjeti uvijek pokazali pogrešnima. LOGH ne radi ništa od toga, pokazajući Obersteina kao iskreno lojalnog, izrazito izravnog i hrabrog savjetnika čiji oportunistički savjeti u pravilu (iako ne i uvijek) donose rezultate. To nas kao gledatelje prisiljava da se suočimo s neugodnom spoznajom da nema objektivnih razloga za prezir prema Obersteinu, osim subjektivnog osjećaja antipatije koju izaziva.

Kircheis je, pak, posve druga priča. Veoma sposoban, plemenit i odan, on je možda i lik koji u sebi najviše manifestira sve tradicionalne vrline koje heroji obično imaju. Skoro pa nagonski navijamo za njega, i rijetki su gledatelji koje njegova iznenadna smrt nije potresla. Ostali likovi unutar serije dijele to mišljenje. Želite li iz nekog čudnog razloga postati kronični alkoholičar, dovoljno je da popijete jednu čašu svaki put kad netko od likova nostalgično izjavi „If only Kircheis was here…“ u daljnjem toku serije.

Pala mi je na pamet ideja da svaki od glavnih Reinhardovih pristaša u sebi utjelovljuje neku osobinu koju dobra država mora imati. Oberstein predstavlja lukavi pragmatizam, Reuental ambiciju, Mittermeyer poštenje itd. Tako Kircheis, naravno, simbolizira iskrenu plemenitost i ideale na kojima svako dobro društvo mora biti zasnovano. Stoga nije ni čudo da je njegova smrt nastupila upravo nakon Reinhardove, budimo blagi i recimo moralno vrlo dvojbene odluke da žrtvuje stanovnike planeta Westerlanda. Serija nije samo ubila Kircheisa, već skupa s njim i nadu da će Reinhardova nova država ikada do kraja biti nevina i čista od grijeha.

Zanimljivo je promotriti kako je Kircheisova smrt utjecala i kako će u budućnosti utjecati na Reinharda. Zasad ne sluti na dobro – njegova svirepa naredba kojom je članove Lichtenladeove obitelji osudio na izgon ili smrt jedna je od vrlo rijetkih suštinski nemoralnih akcija koje je Reinhard počinio u čitavoj seriji. S aspekta Reinhardovog razvoja kao lika ostaje za vidjeti u kojem će ga smjeru prijateljeva smrt odvesti: možda će ga potaknuti da se drži plemenitih ideala koje je Kircheis predstavljao, a možda će ga i pretvoriti u ogorčenog tiranina. U ovom trenutku još nismo sigurni. S aspekta njegovog odnosa prema drugim likovima stvari se također kompliciraju. Kircheisova smrt sili Reinharda da počinje razvijati odnose – ujedno i poslovne i osobne – s ostalim likovima oko njega: recimo Hildom, Mittermeyerom ili Reuentalom.

Što još vrijedi primjetiti? Možda da ove epizode sadrže dvije od rijetkih rupa u radnji inače briljantno pisane serije. Kao prvo, Merkatzova odluka da se pridruži Alijansi izgleda vrlo nategnuto i nelogično. I kao drugo, činjenica da je Reinhardov najbolji prijatelj morao proći inspekciju i predati svoje oružje prije audijencije, dok je neprijateljski vojnik uspio prošvercati ne jedno, već dva oružja (laserski prsten i pazite sad… mini-bazuku) također djeluje kao trenutak gdje su scenaristi silom htjeli odvući radnju u nekom smjeru, a nisu se mogli sjetiti nijednog logičnog načina kako da to izvedu.

Hilda, nadalje, je jedna od rijetkih dovoljno širokih osoba da na krvavi građanski rat ne gleda isključivo negativno, već kao sredstvo koje će donijeti nužne promjene i revitalizaciju umirućeg Carstva – stoga se i osjeća zahvalnom kako živi u „zanimljivim vremenima“. A Lichenlade… Lichtenlade je prepredena stara lasica za koju nemam nikakve sumnje da je zaista i spletkario protiv Reinharda, no što se tiče Kircheisove smrti – tu je posve nevin. Vjerojatno mu je Oberstein smjestio znajući da će kad-tad doći do sukoba između Lichtenladea i Reinharda, te stoga odlučio pospješiti proces. E da, i 25.-a epizoda definitivno je jedna od najboljih u cijeloj seriji.

Toliko za sada. Kakve li će promjene Reinhard uvesti u Carstvo? Na koje će načine Truniht i ekipa nastaviti mrcvariti već ionaku izmučenu Alijansu i kako će Yang to podnijeti? To su pitanja za sljedeće epizode. Do čitanja.

 

Nešto zlo nam se privlači

Posted on by Lazar Vuković

Pozdrav, razrede. Drago mi je što se pripremate za specijalnu noć i da već razmišljate kako ćete provesti taj praznik. Neki će sa svojim lepšim i jačim polovinama gledati maraton filmova prigodan toj noći uz crno vino i odgovarajući stajling, drugi će čitati priče Edgara Alana Poa i ostalih gotskih pisaca pošto nas je korona omela da tradicionalno odemo na neku žurku u gradu i provedemo se. Što se mene tiče, za naš drugi čas, osmišljen u duhu ovog praznika, spremio sam vam jedan klasik koji je skoro doživeo ponovno izdanje na našem tržištu, a čiji pisac vam je dobro poznat.

Verujem da vam je svima poznato ime Reja Bredberija (Ray Bradbury) i da ste čuli za mnoga dela koja nam je ostavio iza sebe. Svoj literalni zanat je počeo da peče u vreme pre i posle Drugog svetskog rata. U pričama (za koje se nagađa da ih je napisao preko 500) se nije oslanjao na nauku već na ljudske reakcije i zaplet što nije bilo po volji tadašnjim kritičarima. To ga je nateralo da se okrene horor žanru u kom se vešto snalazio i vrlo brzo je postao velikan žanra, uprkos tome što je mešavinom fantastike i horora iritirao žanrovske čistunce.

U godinama koje su bile pred njim je napisao svoja najpoznatija dela od kojih vredi izdvojiti Marsovske hronike (The Martian Chronicles), jednu interesantnu ideju o kolonizaciji Marsa, zbirku priča Tetovirani čovek (The Illustrated Man) u kojoj se nalaze neke antologijske priče (biće predmet nekog od naših budućih predavanja), svoj magnum opus Farenhajt 451 (Fahrenheit 451), antiutopiju o društvu u kom su knjige zabranjene radi jednakosti, a masa se podvrgava rijaliti programima i drogama kako bi se uništila individualnost, nostalgičan roman o odrastanju Maslačkovo vino (Dandelion Wine) i horor roman Nešto zlo nam se prikrada (Something Wicked This Way Comes) koji je tema našeg današnjeg predavanja.

Sad, zamislite gradić u bespućima Amerike koji živi svojim rutinskim životom. Stanovnici se međusobno poznaju, svako o svakome sve zna, omiljene gradske teme su ko se sa kime viđa i ogovaranje drugih. Ta kolotečina ubrzo biva narušena dolaskom putujućeg karavana predvođenih misterioznim gospodinom Darkom koji stanovnicima obećava ispunjavanje njihovih najdubljih želja. No, dvojica dečaka, najboljih drugova, ubrzo otkrivaju pravu istinu o karnevalu i njihovom vođi pa se zajedno sa ocem jednog od njih udružuju kako bi pobedili zlo koje je došlo u njihov grad.

Na prvi pogled, zaplet vam deluje poznato, ali imajući u vidu kada je roman objavljen (svetlost dana je ugledao 1962. godine) ovo je delo koje je uticalo na brojne buduće romane i autore koje ću kasnije pomenuti. U sledećim pasusima ću navesti važnost ovog klasika.

Šta je tema ovog romana? Naizgled deluje kao klasična alegorija o borbi između dobra i zla. Na jednoj strani imamo dečake i oca koji predstavljaju moral i dobrotu, a na drugoj misterioznog gospodina Darka i njegove nakaze koji predstavljaju suprotnost svemu onome što predstavljaju naši junaci. Ovde u borbi protiv zla naši junaci nemaju kao oružje parapsihološke i super fizičke moći već običnu čistotu srca i dobrotu.

Druga tematika je rano odrastanje. Dečaci su, suočeni sa užasima, primorani da ranije pređu iz detinjstva u odraslo doba. Otac koji im pomaže je, uprkos tome što je u srednjim godinama, srcem na njihovom nivou, ali i on ima strah od preuzimanja odgovornosti pošto je dobio sina u kasnim tridesetim godinama.

Nadovezao bih se na poslednju rečenicu u prethodnom pasusu. Jedna od tema ovog besmrtnog dela je i suočavanje sa našim strahovima. Kao što se gorepomenuti otac plaši odrastanja tako i svi stanovnici grada imaju svoje strahove kojima se Karneval hrani i iz kojih crpi energiju.

Kolika je važnost ovog besmrtnog dela svedoče i brojni uticaji koje je izvršilo na autore koje volimo da čitamo, poput Nila Gejmena i Stivena Kinga. Gejmen je u Američkim Bogovima dao veliki broj referenci na ovo delo, dok se toga nije libio ni King u svom najpoznatijem delu To i u Zamci za snove, prikazujući obične ljude u borbi sa prastarim zlom. I u svojoj knjizi Dance Macabre se osvrnuo na ovaj roman kao knjigu koja je uticala na njegovo stvaralaštvo. Još jedan od brojnih pisaca na koga je ova knjiga uticala je i R.L. Stajn koji je izjavio da je upravo Nešto nam se zlo prikrada njegova omiljena knjiga i koji je hvalio Bredberija.

Ova knjiga je doživela brojne adaptacije od kojih je svakako najpoznatija filmska iz 1983. godine na kojoj je i sam Bredberi radio i za koju je smatrao da je jedna od najboljih adaptacija nekog njegovog dela.

Pred domaćom publikom je doživela dva izdanja. Prvo 1990. godine u okviru edicije Znak Sagite kao 20 knjiga po redu u odličnom prevodu Zorana Jakšića dok nas je drugim izdanjem počastio izdavač McMilan 2016. godine pred Beogradski sajam knjiga.

Ovime smo završili naš ciklus oktobarskih predavanja. Nadam se da ste uživali u ovom karakterističnom dvočasu, kao i na prošlim predavanjima. Meni ostaje da vam pripremim jedan klasik kojim ćemo otvoriti kišni novembar.

Šekspirovski metaduh u tekstu Terija Pračeta

Posted on by Kristina Kecman

Malo je onih koji danas nisu čuli za Terija Pračeta, a još manje onih koji nemaju pojma ko je Vilijam Šekspir, tzv. Veliki Bard (mada se iz nekog razloga uvek nađe neko, možda je to ona neminovna i sigurna „šansa“, od jedan prema milion, o kojoj govori Pračet). I verovatno se možete pitati zašto bi se povukla komparacija između humorističkog tvorca Disksveta i najvećeg elizabetanskog dramaturga, a odgovor je – zašto ne? Vidite, ne mora se terati mak na konac kako bi se uspostavio paralelizam između Pračeta i Šekspira, niti ćemo ovde mikroskopski porediti poetske odlike između dva stvaraoca koje jednog od drugog dele vreme, prostor, manir pisanja ili izraz. Nećemo čak ni pomenuti da Šeksipra i Pračeta pored svih tih razlika ipak spaja duboko poznavanje čovekove unutarnje osobenosti, sve gluposti i sve uzvišenosti, koju su uspešno prikazali kroz karakterizaciju mnogobrojnih likova, niti ćemo posredno ukazati na činjenicu da se oba pisca poigravaju hijazmima, da koriste igre reči kako bi demistifikovali poroke i pobudili vrlinu i katarzu u publici, a nećemo ni da se setimo kako su im sva ostvarenja prožeta snažnom simbolikom i maštovitošću koja definitivno nadzilazi epohalnu uslovljenost i pokazuje kako se istinski talenat ne može etiketirati. Niti ćemo se nakašljati tiho i upreti prstom u činjenicu da su obojica umetnika iz nekog razloga volela da nose čudne odevne dodatke – Bard onu njegovu smešnu renesansnu kapicu, a Pračet njegov omiljeni slameni šešir. Ni reči o tome, dakle, jer nije potrebno. Zapravo, dovoljno reći samo jedan jedini Pračetov naslov – Sestre po metli (u originalu Wyrd Sisters), i shvatiti gde leži metatekstualni čvor velikog Pračetovog dijaloga sa Bardom, o kojem ćemo ovde raspravljati.

 

Naime, Sestre po metli su Pračetov roman napisan 1988. godine, koji je jedan od prvih iz serijala o Disksvetu, a koji tematizuje „veštičiji kružok“ i govori o dogodovštinama tri vrlo sarkastične ali simpatične veštice – Bake Vedervaks, Nane Og i Margat Garlik. Ujedno, ovo je jedan od onih romana u kojima se Pračet prilično direktno poigrava metatekstualnim, pa čak i hipertekstualnim strategijama (poput nekog virtuoza iz stilske formacije postmodernizma, recimo Borhesa i njegovog Pjer Menara koji je „pisac“ Don Kihota), budući da u svoj tekst direktno unosi delove iz Bardovih poznatih tragedija, uvijajući u taj splet i citat, aluziju ili pastiš, što je upravo ona vrsta intertekstualne konekcije o kojoj je govorio Žanet. (Žanet, 1985).

Interesantno je da pored šekspirovskih Sestara po metli, u pračetovski metatekstualni opus spada i roman Erik (precrtani Faust, u kome se Pračet poziva na Getea)), što pokazuje kako metatekst i tehnika intertekstualnosti pomoću kojih se gradi specifični umetnički svet Diska imaju mnogo značajniju ulogu u Pračetovom stvaralaštvu nego što bi se na prvi pogled reklo. Drugim rečima, za one koji imaju imalo čitalačkog osećaja, ili trunku empatičkog prosvetljenja, ovi intertekstualni slojevi otkrivaju kako Pračet nije puki komičar, niti pisac koji epohalne književne uzore podvrgava čistoj parodiji, već je jedan od onih umetnika koji se zaklanjaju ironijom i humorom dok demaskiraju svu krhost (ali i snagu) ljudskih bića. Pračet u svoj roman prilično uspešno unosi elemente drame i time otvara mogućnost žanrovskog sinkretizma, koji se odražava i na karakterizaciju junka i poigravanje tragičkim elementima i aktancionim modelom, koje Pračet na specifičan način filtrira u humoristički karakter.

Dakle, tri veštice koje imaju sabat već na početku Pačetovog romana mogu da nas asociraju neopisivo na tri veštice-proročice iz Megbeta, koje prve usmeravaju glavnog junaka ka njegovoj sudbini i žeđi za Dankanovom krvlju, pa će čitalac na prvi pogled primetiti kako vojvoda Felmet liči na odraz samog Mekbeta (ali i da istovremeno ima osobine lejdi Mekbet (npr. opsesivno pranje ruku kako bi se sprala „imaginarna“ krv sa njih), što ga stavlja u zanimljivu poziciju), a lik krvoločne vojvotkinje, Felmetove žene na prvi pogled deluje kao preslikana lejdi Mekbet dok se magijski otkrivaju izgovarene čuvene reči pomoću kojih vojvotkinja stavlja bodež u muževljeve ruke:  „Uzmi ovaj bodež, mužu – za sečivo si udaljen od kraljevine“…. „Gle, tu je samo noć bez očiju. Uzmi bodež sad, kraljevinu uzmi sutra. Ubij ga, čoveče“. (Pračet, 2000: 269).

Više nego paralelizam na primeru likova, i sama struktura Sestara asocira na siže i fabulu koje srećemo kod Megbeta, što nije iznenađenje budući da je glavni motiv oba književna dela ubistvo kralja koje pokreće domino efekat tragedije/komedije. Pračet ovakav „tradicionalni“ dramski zaplet senči uvođenjem motiva proročanstva i aluzijom  na motiv šume koja dolazi da se sveti za počinjeni greh (direktno pozivanje na Šekspirov tekst), čime se još jednom ogleda tehnika pastiša i citata Šekspirove drame. Takođe, prilično lako se uočava i korelacija Pračetovog teksta sa Kraljem Lirom (to je npr. uvođenje lika „mudre lude“, što je aspolutno najpoznatiji šekspirovski trik, a kod Pračeta luda postaje kralj na kraju romana), Ričardom Trećim (ludilo zločinca kojeg izjeda savest).

Poseban saodnos Pračetov tekst ostvaruje sa Hamletom, što se najlakše uočava kroz analizu motiva duha koji zove sina na osvetu (Verens je pandan Hamletu starijem, dok je sam Tomdžon danaskom kraljerviću), zatim tu vezu ilustruje i složena metaigra hamletovske Klopke, tj. ideja pozorišta u pozorištu gde se otkriva istina o zataškanim zločinima, što se sjajno nadovezuje na ideju da Pračetov Tomdžon, „izgubljeni princ“ koji je i glavni rezoner ostaje glumac i odbija krunu – dakle, poput Hamleta i Tomdžon je onaj koji okleva, tj. pripoveda, a ne dela. Korelacijas dva teksta se vidi i u ideji zločinca – npr. Klaudija i vojvotkinje, koji se ne kaju istinski za svoje grehe jer uživaju u dobiti od njih, i koje neka viša pravda/volja uspeva da kazni. Pračet kroz pozivanje na šekspirovske motive i teme konstruiše vrlo originalne refleksije o najbitnijim i suštinskim pitanjima ljudske egzistencije, kao što su pitanje smisla, ljubavi, moći, pravde, umetnosti, smrti. U Pračetovom romanu vidimo kako su reči one koje istinski oblikuju istoriju i stvarnost, imaju moć da je fabrikuju, konstituišu, izmene, što se najbolje ogleda u onim scenama kada se opisuje magija pozornice (tzv. Glouba, ovaj Diska). Istovetni postupak je zastupljen u drami Bura, poslednjem Bardovom delu, gde se sažima lik Prospera-maga sa inkarnacijom umetnika, i gde se prikazuje čitav svet (taj vrli, novi) u vidu pozornice kroz  Bardov uzvik – „Mi smo građa koju čine snovi, i naš mali život snom je zaokružen“. (Šekspir, 1995).

 

Pračetov roman Sestre po metli dakle svakim ispisanim retkom govori Bardovim perom, ali u Pračetovoj knjizi niti je reč o parodiji, niti o pukom prepisivanju Šekspirove ideje, već sve metatekstualne spojnice i paralelizme ovaj pisac vrlo vešto uspeva da ukopi u humoristični izraz i tako stvori jedinstveni utisak prelamanja tragičkog i komičkog, uzvišenog i niskog, svečanog i lakrdijaškog, karnevalskog, groteksnog, filosofskog i metafizičkog.

 

Literatura:

Teri Pračet: Sestre po metli, Laguna, Beograd, 2000.

V. Šekspir: Sabrana dela, Zavod za udžbenike, Beograd, 1995.

Žerar Žanet: Figure, Vuk Karadžić, Beograd, 1985.

„Kolos sa Rodosa“ i buka u modi

Posted on by Kristijan Šarac

U neku ruku domaća fantastika je ekvivalent jednog od sedam svetskih čuda starog sveta. Osamdesetih godina prošlog veka fantastika kod nas je bila na vrhuncu i jedan zemljotres ju je prelomio baš kao i Kolosa sa Rodosa. No, činjenica je da smo istovetno kao i Grci sa Rodosa imali resurse i čvrste temelje na kojima se lako mogla uraditi obnova ili restauracija. Ali, nestalo je elana i idealizma, glavni akteri predstave su ‘odrasli’ i počeli gledati sebe, a ne krajnji cilj.

Propuštene šanse po običaju bivaju vrlo brzo kažnjene, Kolos je otišao na kamilama, a srpska fantastika je svoj put na margine književnih kuloara započela sa prvim altruistom koji je pomislio: „ja ovo mogu sam“ i otvorio sebi izdavačku kuću da se igra. Urušavanje je poput lavine, kada jednom krene nezaustavljivo se vodi inercijom, takoreći domino efektom. Nestale su sve organizacije i koalicije koje su ugled mukotrpno gradile godinama, otvorena su vrata paklu, otvorena su vrata novom svetu.

Taj svet donosi sa sobom novinu – dekadenciju buke, što si glasniji više si u pravu. Mudraci starog sveta ne samo da ne osuđuju ovaj fenomen već ga asimiluju i apsorbuju. Tako su se uklopili u trendove koje diktira nova moda. Biti vidljiv, glasan i ne obazirati se na leševe iza sebe. Cilj opravdava sredstvo. To jest, sredstva se ne biraju, lični uspeh je iznad svega. Delikt počinjen time ima dokaz: truplo u blatu sa idenfikacionom pločicom srpske fantastike.

Pokret buka u modi je u potpunosti svestan ograničenja svog talenta i znanja. Buka zaglušuje one slične njima, sindrom rulje. I to ne bilo kakve; više puta sam se uverio u to da je  rulja spremna na linč neistomišljenika. Da takvim ljudima dozvolimo aneksiju naše voljene fantastike? Preuzimanje bez da prstom mrdnemo, samo zato što su glasni? Neće da može dok sam ja na straži, a moja straža je počela!

Kažem no pasaran neznalicama, profiterima, egoistima, i svim nižim vrstama koje se usuđuju nazvati urednicima i piscima sa potpunom samosvešću šta su zapravo. Skorojevići i hohštapleri. Sveća je dogorela do prstiju, recimo bobu bob, a popu pop. Agresivnost napadačkog manevra više neće pomoći. Ovo je naša zemlja, makar i mrtva, nemamo kud i da hoćemo.

Rat baćo, rat! Dan kada kreće u boj ceo „narod“ moj, nema predaje nema povlačenja. Junaci, izbrisani smo sa svih mapa, samožrtvujemo se, otadžbina zove, fantastika zove. Vas nema više, ne brinite za živote, oni više ne postoje. Dosta je bilo, neću stati dok god ne pretvorim buku u modi u šekspirovsko mnogo buke ni oko čega. Neću stati dok ne restauriram Kolosa!

 

Kristijan Šarac

Lepo spavaj, Alison

Posted on by Redakcija

 

1.

 

„Džek, hoćeš li već jednom prestati da lupaš tom loptom.“ Udarila sam ljutito dlanom o zid. Sutrašnji test iz istorije zadavao mi je dovoljno muke i bez njegovog ometanja. Ne želim imati loše ocene kao on.

„Džek,“ vrisnula sam a onda bacila knjigu i pošla do njegove sobe. „Prest…“ zastala sam iznenađeno na pola reči. Soba je bila u mraku i tada sam se setila, otišao je kod prijatelja čim je mama javila da će kasniti s posla. Tata je bio na službenom putu. Bila sam sama.

Ponovo se začulo lupanje lopte o zid a sada ga je pratila i dečja brojalica. Pogledala sam kroz prozor na ulicu zalivenu kišom. Ni žive duše. Vratila sam se u svoju sobu, dohvatila udžbenik iz istorije a onda je neko pretrčao hodnikom. Strah je projurio kroz mene i zaustavio se u petama.

Plaho sam otvorila vrata i tada sam je ugledala. Mršava devojčica stajala je na samom kraju hodnika. Nije imala više od deset godina. Bila je obučena u crvenu haljinicu sa belim dugmencima a smeđa kosa bila joj je upletena u dve pletenice vezane crvenim mašnicama. U rukama je držala plavu loptu i gledala je negde iza mene.

„Šta radiš ovde? Ko si ti?“ pitala sam.

Nije odgovorila. Počela je ponovo da se igra loptom i pevuši staru dečju pesmicu.

Polako sam joj prišla. Delovala je tako stvarno a ipak je bilo nečeg čudnog u njoj. Ledeni žmarci su počeli da gmižu duž moje kičme. U trenu kad sam je trebala dodirnuti, iscerila je zube na mene poput pobesnele mačke a onda nestala kroz zid.

Otrčala sam natrag do svoje sobe, zaključala vrata, pokrila se ćebetom i čekala mamu.

 

2.

 

Draga Alison,

Mislim da sam Te najzad pronašla i nadam se da će i ovo pismo naći Tebe. Rekli su mi da hoće.

Nedostaješ mi. Ko bi pomislio da ćeš ostaviti ovoliku prazninu u meni. Svesna sam da je moja krivica što su Te oterali, ali bilo je već kasno zaustaviti ih. Znam da smo počele pogrešno. Ti si bila zbunjena i ljuta, a ja uplašena. Svaki put kad se setim našeg prvog susreta nasmejem se na samoj sebi i strahu koji sam tada osetila. Danima sam se plašila izaći u hodnik. Tada Te nisam poznavala i drago mi je što si mi pružila priliku da upoznam pravu Tebe. Onu pametnu i zabavnu Alison. Sećaš se kako si zadnji put uplašila Džeka? Moj veliki brat se upišao u krevetu od straha. Na žalost, to je bila ona sitnica koja je prevagnula i mama je pozvala onu ženu. Isto kao i Ti, mislila sam da je najobičniji šarlatan. Znam da su mnogi pokušavali da Te isteraju iz kuće, ali gospođa Tačela je na kraju uspela u tome.

Prodali smo kuću nakon Tvog odlaska. Roditelji, a posebno brat, trzali su se na svaki jači zvuk. Mislili su da si to Ti. Sada je kuća srušena i kažu da će tamo biti parking.

I ona kuća je srušena. Našla sam je kad sam otpočela novu potragu za Tobom. Prošle su godine a mene još uvek muči obećanje koje sam Ti dala. Tvoja želja je bila da konačno zaspiš i da ga više ne vidiš. Želim Ti pomoći u tome. Obećala sam to i mislim da sam najzad našla način kako da to napraviš. Neće biti teško. Trebaš biti samo malo zločesta i preplašiti ga. Znam da to možeš. I ne brini, nećeš ići sama. Bila si u pravu, nisi jedina. Našla sam i ostale. Sve sam vas pronašla i pomoći ću vam da najzad nađete svoj mir.

Razgovarala sam sa gospođom Tačelom, ona mi je savetovala da Te potražim kraj Tvog tela i da Ti napišem ovo pismo i ostavim ga kod nadgrobnog spomenika. Pozdravlja Te i nada se da se ne ljutiš na nju. Rekla mi je da se za svoj mir moraš sama izboriti a ja želim da Ti u tome pomognem. Kaže da sve što treba da uradim je da uzmem jedan grumen zemlje sa Tvog groba i da ćeš me na taj način pratiti. Nadam se da hoćeš.

Molim Te, nemoj da se plašiš. Veruj mi, on će se uplašiti Tebe. Plašiće se vas. Sve ću vas odvesti k njemu. Vreme je da plati za ono što vam je učinio.

Kad sve bude spremno, doći ću po Tebe.

Budi spremna.

Tvoja prijateljica

Tina

 

3.

 

Lagala bih kad bih rekla da me nije bilo strah. Gurnula sam ruke u džepove kaputa i ponovo proverila da li su tu. Napipala sam po tri mala paketića u svakom džepu. U desnom su bile grudvice zemlje pažljivo umotane u papirnate maramice koje sam uzela sa grobova Alison, Džoan i Mini, a u levom džepu sam sa sobom povela Monu, Elizabet i najmlađu od njih, Saru Džejn.

Koliko li sam samo laži izrekla, koliko ljudi prevarila, kako bih se našla u ovoj uzanoj zagušljivoj prostoriji. Sada, kada sam najzad sedela naspram isušenog starca, imala sam želju da pobegnem od njegovog bledunjavog pogleda.

Dohvatio je slušalicu i sačekao da i ja podignem onu s moje strane i upitao pomalo nezainteresovano, „vi ste novinar?“

„Ne, nisam,“ priznala sam. Samoj sebi sam zvučala plaho a onda sam osetila ledeno strujanje vazduha iza sebe i skupila svu svoju hrabrost. Morala sam, zbog njih.

Njegov pogled se sada izoštrio i zabio u mene. „Jedna ste od mojih obožavateljki?“ pretpostavio je pogrešno uz slabašan osmeh.

„Ne. Nisam ni jedna od njih,“ odgovorila sam gadljivo. Propali pijanista je možda kao mladić bio lep i harizmatičan, ali i pored toga, nisam shvatala žene koje su bile zaluđene ovim monstrumom.

„Šta hoćeš onda?“ procedio je.

„Ja ne želim ništa.“ Ustala sam i u staklu ugledala šest devojčica kako stoje iza mene držeći se za ruke. Razmenila sam pogled sa onom u crvenoj haljinici.

„Hvala,“ čula sam Alison pre nego što sam izašla.

 

4.

 

„Višestruki silovatelj i ubica, osuđen na doživotni zatvor, pronađen je mrtav u svojoj ćeliji,“ pročitala sam naslov u današnjim novinama.

Otvorila sam zgužvanu maramicu sa oznakom A i istresla zemlju natrag na njen grob. Zadenula sam isečak iz novina iza svežeg buketa belih rada i pogladila hladan kamen nadgrobnog spomenika.

„Lepo spavaj, Alison.“

 

Autor: Oktobar

Idila ili smrt?

Posted on by Kristijan Šarac

 

 

ŽANR: horor/triler

ORIGINALNI NAZIV: Lavennder

IZDAVAČ ZA REGION: Čarobna knjiga

AUTOR: Đakomo Beviklava

ZEMLJA: Italija

GODINA IZDAVANJA: 2020.
OCENA:

 

 

Treća knjiga u ediciji Riznica Boneli grande donosi horor. A svi znaju koliko volim horor, posebno onaj pomalo seksi. U stripu to dobija još jednu dimenziju, mislim na umetničku, baš imate pokvarenu maštu. Tema ove horor priče je ostrvo. Pusto ostrvo. A to i nije toliko nova priča.

Naime, iz cuga vam mogu navesti pet poznatih romana sa temom ostrva, pretežno omladinske i avanturističke literature: Robinzon Kruso, Ostrvo s blagom, Džeri sa ostrva, Ostrvo dana pređašnjeg, Ostrvo doktora Moroa. Ovi romani su učinili moje detinjstvo srećnijim, naravno Ekovo vanvremensko delo sam, čitao dosta kasnije, ali je tu jer je upečatljivo. Fascinacija ostrvskim avanturama je nekako prilično dečačka, valjda zato što oslobađa društvenih stega i vraća nas čistom divljem opstanku. Disanju punim plućima. Ni danas nisam siguran zašto je to tako. No, za sve dečake savet, otputujte na svoje ostrvo i uživajte. Možda za početak upravo i ovo pred vama.

Đakomo Beviklava, tvorac stripa A Panda Piace, koji je u početku objavljivan samo na blogu, a potom sakupljen i objavljen u dve knjige. Pored karijere ilustratora i stripadžije, bavi se glumom i pisanjem za pozorište, kao i pisanjem storibordova za filmove, marketingom, dizajniranjem majica, izradom igara za ajfon i ajped. Godine 2015. je dovršio svoj prvi strip-roman Il suono del mondo a memoria, koji je časopis Forbs svrstao među 10 najboljih objavljenih u SAD 2017. godine.

Mladi par stiže na pusto ostrvo, raj rezervisan samo za njih. Odmor od gradske vreve i tehnologije. Zvuči savršeno, pa makar je trebalo biti… Udaljenost od sveta ima mnogo mana, a najveća je da pomoći nema kada je potrebna. Užasi su samo vaši. To će upravo shvatiti i naši ljubavnici kada naslute da ostrvo nije toliko pusto koliko su im rekli u turističkoj agenciji. Strava vreba njih, ali i nas.

Dobar je ovo strip, ne sjajan, ali dobar. Dovoljno intrigirajuća priča i dovoljno strašna, sa razbacanim tragovima rešenja, i naravno pregršt scena obnažene junakinje da vam skrenu pažnju sa njih. Uz fantastičan kolor ovo bi bilo odlično, da nije te male sitnice zvane ego autora. Ne postoji nijedan drugi razlog za nabrajanje tragova koje je ostavio po priči, osim da nam kaže kako sam veliki i pametan, a vi mali i glupi. To je upravo ono što nijedna publika ne prašta, a pogotovo ne žanrovska. Mislim stvarno, da ne umemo prepoznati Petra Pana bez da nam se nacrta. Autor sedi, kec k’o vrata.

Ako zanemarimo ovaj popriličan eksces, delo će nas zabaviti, nije preterano filozofsko niti novo kako autor smatra, ali ga vredi imati kao primer kako umetnik ubija svoje čedo. Kad već čitam za vas, zašto da se ne nerviram i oduševljavam umesto vas? Nema razloga, u tome je čar, ma koliko stručni bili, na kraju emocije kritikuju. Nadam se da ću u sledećem stripu imati malo veći procenat oduševljenja, jer ga je ovde ubila poslednja stranica.

NaNoWriMo – Šta je to?

Posted on by Mira Satarić

Približava se novembar, vreme je sve lošije, a ionako smo prinuđeni da ove godine nekako suviše vremena provodimo kod kuće, pa možda ne bi bilo loše da gvirnemo u ovu zanimljivu opciju za autore.

NaNoWriMo – National Novel Writing Month odnosno Nacionalni mesec pisanja romana je internet projekat za podsticanje kreativnog pisanja koji se održava jednom godišnje – tokom novembra. Učesnici imaju na raspolaganju 30 dana – između 1. i 30. novembra – da pokušaju da napišu rukopis od 50.000 reči.

Projekat je pokrenuo Kris Beti u julu 1999. godine sa još 21 autorom da bi ga sledeće godine premestio za novembar „kako bi u potpunosti iskoristio odvratno vreme“. Do danas, u NaNoWriMo događaju učestvovalo je skoro 800.000 učesnika koji su završili 367.913 romana. NaNoWriMo je 2006. godine i zvanično registrovan kao neprofitno udruženje za podršku autorima a samo u 2019. godini, u njihovim programima učestvoalo je 455.000 autora iz 669 regiona.

Pa dobro, šta je onda tačno taj NaNoWriMo?

Ideja je – pisati. I samo pisati, što više, svakoga dana. Da biste ’osvojili’ NaNoWriMo, tokom novembra morate da napišete u proseku približno 1.667 reči dnevno (69 na sat, 1,2 u minuti), odnosno oko 5 strana, da biste postigli zadati cilj – rukopis od 50.000 reči. Ideja nije da 30.11. predate gotov roman, već je je cilj da vas zadati rokovi podstaknu na pisanje. Isto tako, ideja je da oni koji učestvuju, kao i neki profesionalni autori, pružaju jedni drugima podršku i podsticaj na forumima i u diskusijama. Nema naknade za učešće ali je potrebna registracija na NaNoWriMo sajtu.

Autori koji žele da učestvuju, nakon što se registruju mogu da naprave profil i postave informacije o svojim romanima, uključujući sinopsise i odlomke. Brojanje reči se proverava na sajtu, s tim što autori predaju kopiju svog romana za automatsko brojanje, koje sprovodi tako u potpunosti štiti poverljivost vašeg rukopisa (pomoću softvera, a mogu se kodirati ili drugačije zaštititi pre nego što se pošalju na verifikaciju, iako softver ne beleži nigde unos teksta. Npr. programi za pisanje poput yWriter-a imaju opciju da automatski šifruju tekst za NaNoWriMo. Dakle, moguće je verifikovati broj reči, a da niko osim vas nikada nije imao uvid u tekst ili pročitao vaš roman).

Lokalni lideri i regionalni forumi pomažu u povezivanju lokalnih pisaca i pružanju podrške i motivacije. Forumi su dostupni za registraciju i razmenu od oktobra do septembra naredne godine kada se arhiviraju i pripremaju za sledeći ciklus. Tu su i razni članci, alati, propratni događaji, ali i zanimljivi načini da pratite svoj napredak.

Pošto NaNoWriMo nije takmičenje, već se koristi da bi ljudi pisali i naterali sebe da pišu – pravila su postavljena prilično široko i jasna su svima:

1. Pisanje počinje: 1. novembra u 12:00 ujutru i završava se 30. novembra u 23:59:59 po lokalnom vremenu.

2. Niko ne sme započeti ranije, a izazov završava tačno 30 dana kasnije.

3. Romani moraju dostići najmanje 50 000 reči pre kraja novembra da bi pobedili. Pod ‘pobedili’, podrazumeva se da ste uspeli da za mesec dana proizvedete rukopis sa ovim brojem reči. To može biti kompletni roman ili samo prvih 50 000 reči.

4. Dozvoljeno je planiranje i opsežne beleške i priprema, ali nijedan materijal napisan pre datuma početka (1. novembra) ne može ući u telo romana. Sve reči moraju biti napisane tokom izazova.

5. Romani mogu biti na bilo koju temu, bilo kog žanra i na bilo kom jeziku. Dozvoljeno je sve, pa i fanfikcija; autori NaNoWriMoa kažu: „Ako verujete da pišete roman, i mi verujemo da vi pišete roman“.

Ne dodeljuju se zvanične nagrade za dužinu, kvalitet ili brzinu, pa su na sajtu dostupne samo dodeljene značke – svako ko dostigne granicu od 50.000 reči proglašava se pobednikom. Već od 20. novembra, otvara se opcija automatske verifikacije, pa učesnici mogu da pošalju svoj roman i dobiju sertifikat koji mogu sebi odštampati, ikonicu koju mogu da prikažu na svom profilu i da budu uvršteni u listu za tu godinu.

Ne preduzimaju se nikakve mere predostrožnosti da bi se sprečilo varanje budući da je jedina nagrada za pobedu u stvari gotov roman, odnosno draft romana. Od 2007. godine, CreateSpace  se pridružio projektu, a od 2011. godine, nudi pobednicima pet besplatnih primeraka njihovih rukopisa (mek povez). Pored CreateSpace-a, svake godine se javljaju sponzori koji nagrađuju pobednike i učesnike, uglavnom raznim popustima i simboličnim nagradama.

Kako vreme prolazi i raste broj učesnika, tako osim ovog jednomesečnog ’rada na romanu’, NaNoWrimo nudi i druge događaje i aktivnosti – Noć opasnog pisanja, Kamp NaNoWriMo, Program za mlade pisce i sl, ali i organizuje brojne druge programe i akcije u zajednici.

„Šta sada?“ 

Kako je cilj novembarskog pisanja da sami sebe naterate da pišete i da isporučite određeni broj reči u zadatom roku, januar i februar se smatraju „Šta sada?“ mesecima. Sadržaji tokom ova dva meseca, osmišljeni su da pomognu romanopiscima tokom naknadnih procesa uređivanja i revizije.

Da biste učestvovali, morate se obavezati da ćete izvršiti reviziju svojih romana, potpisivanjem NaNoWriMo ugovora, a zatim pohađate internet seminare sa savetima o sledećim koracima, imate mentore, razmenjujete iskustva s drugim autorima, i sl.

Od 2006. godine, gotovo 400 NaNoWriMo romana objavljeno je u tradicionalnim izdavačkim kućama (nama možda najpoznatiji „Voda za slonove“, Sare Gruen), a preko 200 romana je objavljeno u manjim tiražima ili je samoobjavljeno.

Iskustva?

Hm, moje iskustvo od pre neku godinu je, pa u najmanju ruku – zabavno. U početku je bilo lako ćemo, inspiracija je bila tu, želja je bila tu, a onda je negde na polovini počelo da bude naporno i stresno, da bi se na kraju ipak pretvorilo u zabavu i izazov. Zaključila sam da je potrebna ozbiljnija priprema (hej, uletela sam slučajno u to, usled viška vremena i u sred srede bolničkog lečenja), ali i da je za 5 do 6 strana koliko je potrebno da napišete svakog dana, obavezna određena disciplina. Što me je dovelo do toga da se uspešnom pisanju pristupa kao i svemu drugom u čemu želite biti uspešni – red, rad i disciplina. Talenat je samo olakšavajuća okolnost. Da, uspela sam da pokupim značkicu te prve godine, sledeće stigla do pola i posle nisam dalje učestvovala, mada priznajem da me vuče da se i ove godine upustim u avanturu, ako ništa drugo, onda zbog ’stvaranja navike’. A roman? – zabavno štivo, ali ipak neće iz podruma na svetlost dana ni uz sve revizije ovog sveta. XD

U svakom slučaju, ohrabrujem autore da se oprobaju, ako ništa drugo, zabave radi. A svaka zabava u kojoj nešto korisno naučite, nije protraćeno vreme. Testiranje sopstvenih granica je, takođe, zanimljivo iskustvo. Svakako tu je ono već pomenuto: novembar, loše vreme, moguć ponovni karantin… recimo da se izgovori za NaNoWriMo sami navode… Probajte, pa mi javite iskustva!