Blog

Lavkraftova zemlja

Posted on by Kristijan Šarac

ŽANR: horor

ORIGINALNI NAZIV: DCEASED: Lovecraft Country

IZDAVAČ ZA REGION: Čarobna knjiga

AUTOR: Met Raf

ZEMLJA: SAD

GODINA IZDAVANJA: 2016.
OCENA:

 

Sigurno već znate da sam veliki obožavatelj horora i mračne fantastike, pošto uglavnom i pišem o takvim izdanjima. Ovoga puta ću vam predstaviti Lavkraftovu zemlju, izdanje Čarobne knjige koja radi neverovatan posao, zadovoljavajući sve ukuse, ali posebno one fantastične. Iskoristiću priliku da im čestitam, zahvalim, i poželim da ne posustanu u svom dobrom radu.

E sad, sigurno svi znate i to da sam glavni urednik Autostoperskog vodiča kroz fantastiku. No, pre te grozno-divne ideje da postanem urednik koji se bavi fantastikom šta sam bio? Ne znate? Pasionirani čitalac svega šta mi padne pod ruku, a to što je veći deo toga bila fantastika je čista slučajnost, pa… sve ostalo su glasine i naklapanja. Zašto vam ovo pričam, to se pitate, zar ne? Bez brige sledi razjašnjenje. Otkada se bavim uređivanjem i  uopšte ovim šta radimo, imam jedan problem. Nisam u stanju da budem samo čitalac, uvek su uključeni urednik, kritičar i recenzent. Da, da to je trebalo ovako, to je moglo onako – sve je moglo bolje. To može da potpuno uništi čitaoca u vama. Što je u mom slučaju bilo u poodmakloj fazi. Ali ova knjiga, ova knjiga je to razbila. Posle dugo vremena sam proveo noć čitajući dok ne pročitam. Nije u pitanju to da je knjiga savršena, ima svojih mana kao i svaka. Više je u pitanju da je ovo dobra priča, ono baš dobra sve sa pozadinskim dešavanjima. Svaki segment je pokriven, knjiga ima sve od jeze do čiste akcije. Dobro, ni ovo nije potpuna istina, nema ljubavnu priču, barem ne kod glavnih likova, i to je, zapravo, prijatno osveženje, knjizi to ni ne nedostaje. Uglavnom, sasvim sigurno nije džabe nagrađena, zaslužila je to. A što se mene lično tiče, zahvalan sam što mi je dospela u ruke, vratila me je čitanju. Što verovatno vodi i do toga da i vi publiko, i vi autori treba da joj budete zahvalni, dobijaćete više tekstova, i urednik u meni je konačno zaćutao. Eto imate i vi razloga za zadovoljstvo pored knjige koju vam preporučujem.

Met Raf – Prvi roman Fool on the Hill je napisao kao tezu iz engleskog jezika na univerzitetu Kornel. No, drugi roman Sewer, Gas & Electric: The Public Works Trilogy nije toliko dobro primljen. Tek sa trećom knjigom Set This House in Order: A Romance of Souls ostvaruje skok u karijeri. Roman dobija tri-četiri nagrade, između ostalog nagradu države Njujork za književnost. Sa četvrtim romanom, Bad Monkeys, već je postao ozbiljno nagrađivani autor. Ipak, peto njegovo delo, The Mirage, ponovo nije baš dobro prihvaćeno. Ali sve to nadoknađuje Lavkraftovom zemljom koja dobija nagradu Endeavor, i biva finalista Lokus i Svetske fantastične nagrade, uz nekoliko manjih priznanja – po ovoj priči snimaju seriju Džej Džej Abrams i HBO. Sedmi, ovogodišnji roman, 88 Names, tek treba da nam se dokaže.

Priča se odvija u Čikagu pedesetih godina, a glavni likovi su crnci ili obojeni. Tačnije, jedna porodica i njima bliski ljudi. Dovoljno je teško biti crnac pedesetih, dodajte još i magiju i saznaćete u kolikoj je Atikus nevolji. No, zanemarimo na sekund radnju i dešavanja unutar korica knjige, pročitaćete je i sami. Obratimo pažnju na jedan zanimljiv detalj u priči. Kada se Rubi pretvori u Hilari čini se da sa promenom boje kože može sve, čak i postati – stjuardesa. Hoću reči – taj neznatni detalj govori više o stavu prema ženama u prošlosti nego tomovi knjiga. Čitava knjiga je u fazonu vaspovaca. Što govori u prilog tome da je autor dosta autentično preneo tadašnju stvarnost na sadašnji papir.

Da rezimiramo, knjiga je brza, zanimljiva i lako se čita. Imate onaj osećaj da vas je uvukla u period u kome se priča odvija. Ipak, ima i nekoliko mana. Prva su imena (ovaj je rekao, onaj je uradio), to je možda nužno na engleskom jeziku, i čak se preporučuje od strane američko-britanskih urednika pod izgovorom da je to zbog audio knjiga. Lično mislim da je to samo izgovor, a da su čitaoci postali lenji da misle – treba im crtati, ali dobro. Sa druge strane, to je stilski užas na našem jeziku, i možda bi prevodiocima trebalo dati veću slobodu da ne prenose baš sva imena, posebno ne ona koja započinju rečenice. Računam da su prevodioci uglavnom filolozi, trebalo bi da se snađu sa izbacivanjem takvih stvari. Drugi, manji nedostatak je brzina – da gore jesam rekao da je to vrlina i jeste, ali kraj je zbrzan na dvadeset strana, zaista ga je mogao razvući na barem duplo. Plus jedna sitnica koja mi je zasmetala, prevoditeljka u fusnoti prevodi naslov Velsovog romana bukvalno, Vremenska mašina, a izdavač za koga radi prevod ga je izdao kao Vremeplov. Naravno, sve ovo moje cepidlačenje ne umanjuje količinu onog dobrog u knjizi, kao ni to koliko se meni lično dopala. Pošto je karantin ukinut otiđite do knjižare ili biblioteke i proverite moje navode, a mi se uskoro čitamo opet.

Vojni Marsonik

Posted on by Redakcija

Nakon devet godina po prvi puta nećemo napuniti Brodsku tvrđavu i dati joj sjaj znanstvene fantastike. Neki misle jedno, drugi drugo, ali situacija je treća. Sutra bi trebale popustiti mjere zaštite od covida – 19, ali samo do 100 ljudi u zatvorenom prostoru, a 300 na otvorenom. Iako ni to nije sigurno. Kroz ove mjesece, bilo je dosta šumova, ali organizirati nešto ovako ne može se u dan dva nego nam je uvijek potrebno nekoliko mjeseci. Za one koji žele znati više, početak organizacije počinje intenzivno u siječnu, a završi u lipnju. Zašto online sada? Zašto se nije odgodilo za jesen? Pa zbog toga što danas ne možemo sa sigurnošću tvrditi hoće li to uopće biti moguće tada organizirati, a ako bude moguće, sve manifestacije su se odgodile za jesen (ne samo SF konvencije) pa će vjerojatno biti preklapanja, gužvi oko vikenda, dana u tjednu i svega ostaloga što smo s ovim načinom izbjegli. Nama, u Slavonskom Brodu, Marsonikon je kruna godišnjeg rada, i emotivno smo prazni jer nećemo moći vidjeti sve vas, naše prijatelje, nećemo ugostiti autore, nećemo piti jutarnju kavicu itd… Sa svime navedenim, napravit ćemo najbolje što možemo u obimu u kojem možemo. Pa će ovo i ostati zapamćeno kao jedini (nadamo se) online Marsonikon u povijesti.

6.6.2020. posjetite naše facebook stranice, bit će nekoliko zanimljivih stvari. Živjeli svi!

Program ovogodišnjeg online Marsonikona:

12:00h – UŽIVO – Otvaranje online Marsonikona 2020

12:30h – Predstavljanje zbirke Marsonic 17 i izdavaštva Alienus – urednik Leon Maglić

13:00h – Promocija knjige „Zemlja vukova“ – lektorica Ina Ćurković i autor Krešimir Čorak

14: 00h – Vojni SF na filmu – Hrvoje Gažo

15:00 h – Vojni SF u književnosti – Ivan Lutz

16:00h – Tribina s SF piscima – Mira Satarić (Srbija), Jurica Ranj (Hrvatska), Nenad Palvlović (Norveška) i Mirnes Alispahić (Ujedinjeni Arapski Emirati) – moderira Gordan Sundać

17:00h – Dodjela nagrade „Pero Marsonica“ (ove godine dodjeljujemo samo Zlatno pero Marsonica za najbolju priču iz 16. i 17. broja)

17:30h – Nagradna igra ili Antikviz(osvojite vrijedne nagrade)

Izvor: Marsonik

In memoriam: Milena Benini (1966-2020)

Posted on by Redakcija

Danas je žanrovska scena regiona ostala bez jednog od svojih velikana. Prerano, nakon kraće i teške bolesti, napustila nas je Milena Benini, autorka, urednica i prevodilac. Pisala je i objavljivala od svoje 14. godine, a glavna područja interesa su joj bila spekulativna fikcija i žanrovska književnost uopšte, kao i rodna pitanja i jezici. Živela je od reči i za reči, uz moto „I linguify for a living”, izraz koji je, kako je sama rekla, „ukrala” od Stivena Fraja, a koji „čini mi se da dobro opisuje ono što ja radim: pojednostavljeno, ako se nešto radi s riječima, bavila sam se time“.

Obogatila je regionalnu scenu svojim brojnim kratkim pričama (objavljivanim u časopisima: Sirius, Homo Volans, NOSF magazinu, Parseku, Monolithu, Ubiqu, Istrakonskim i Sferakonskim zbirkama) i romanima (Kaos (1998), Djelomična pomrčina (2012), Svećenica mjeseca (2014), Da en (2015), Prodavač snova (2015), Zmajska zora (2016), Kvadrila (2017), Djeca vječnosti i kaosa (2017), Mletački sokol (2019), Nokturno za krpelja (2019)). Koautor je knjiga The Complete Guide to Writing Fantasy vol. 1, gde je napisala poglavlje Fantasy Without Clichés-Writing Effectively, kao i The Complete Guide to Writing Science Fiction vol. 1: First Contact, s poglavljima Attack of the Monster Plot: Ideas, Settings and Plots te I Don’t Know That Bug-Eyed Monster from Adam: Clichés in SF.

Podržavala je druge autore kroz urednički angažman, ali se i trudila da nam kroz prevode s engleskog, francuskog i ruskog približi najveće autore fantastike današnjice: Stivena Kinga, Terija Pračeta, Roberta E. Hauarda, Filipa K. Dika, G.G. Keja, Teda Viliamsa, Daglasa Adamsa,…

Višestruka je dobitnica nagrada „Sfera“ i „Artefakt“, a za izvanredan doprinos u žanru naučne fantastike i fantazija, prošle godine nagrađena je nagradom „Hudi Maček“, Grossmann Fantasy, SciFi and Comics Festivala.

Bila je iskreni prijatelj našeg udruženja i podržavala nas od samog početka u našem radu i aktivnostima. Volela je fantastiku, volela je istoriju, ljude, život…

S velikom tugom u srcu, izražavamo saučešće njenoj porodici i prijateljima.

Draga Milena, počivaj u miru

 

„Pjesma je bila divljija no prije, i tužnija, i radosnija. Pjevala je o suncu koje miluje prve pupoljke loze na padinama. Pjevala je o kiši koja zemlji donosi suze radosnice i hrani lozu dok raste, teška od svoje sočne djece. Pjevala je o znoju i smijehu ruku koje beru čudesno preobraženo sunce, o krvi grožđa koja kipti dok bobice eksplodiraju pod bosim nogama. Pjevala je o rođenju, kad se krv skupi u bačvama i čudo života zaiskri, pretvarajući sok u vino i pjesmu. Pjevala je život.“

 

Vanredna stripomanija

Posted on by Redakcija

Želeli bi da najavimo vanrednu prolećnu Stripomaniju izdavačke kuće Čarobna knjiga.

U periodu dok je zbog koronavirusa bio smanjen obim objavljivanja novih knjiga, ljudi iz ČK su vredno radili i pripremali za vas nove naslove, i to u tolikom broju da su smatrali da je zrela prilika za vanrednu Stripomaniju! Stoga ćete već od 5. do 12. juna moći da uživate u novom izdanju popularne strip-manifestacije Čarobne knjige!

Očekuje vas čak 10 novih sjajnih izdanja!

Za početak, izdvojićemo dva.

Kad je reč o stripovima, biće tu 6. tom Asteriksa, s nezaboravnim avanturama vašeg omiljenog junaka i njegovog neustrašivog drugara Obeliksa.

Što se knjiga tiče, prava poslastica za sve ljubitelje stripova, knjiga i filmova: prvo enciklopedijsko izdanje Čarobne knjige – „Marvel Studios: ilustrovana enciklopedija“ – jedinstveni vodič kroz bogatu riznicu likova, predmeta i lokacija iz Marvelovog filmskog univerzuma.

Pored toga, čeka vas još mnogo stripskih naslova po povoljnim cenama u okviru akcije „Kompletiraj kolekciju“.

VANREDNA PROLEĆNA STRIPOMANIJA odvija se u striparnici „Čarobna knjiga“ u Dečanskoj 5 u Beogradu, na sajtu www.carobnaknjiga.rs, u striparnici „Alan Ford“ na Novom Beogradu i u Klubu čitalaca Čarobne knjige „Bulevar Books“ u Novom Sadu.

 

ASTERIKS

Epizoda 16 – Asteriks u Helveciji

U Helveciji, koja je pojam čistoće i reda, rimski vlastodršci igraju prljave igre. Tako guverner Pokvarenjakus podmeće otrov kvestoru Neprimamitusu kako bi ga sprečio da otkrije njegove marifetluke. Kvestor, međutim, boreći se za život, traži pomoć od druida Aspiriniksa, koji će zatim poslati Asteriksa i Obeliksa na jedan specijalan zadatak…

Epizoda 17 – Grad bogova

Želeći da nametne nepokornim Galima rimsku kulturu i civilizaciju, Cezar odlučuje da njihovo malo selo zatvori u okruženje rimskog gradskog naselja, a da u tom cilju njihovu voljenu šumu okrči i uništi. I, dok je većina Gala isprva zavedena tekovinama rimske civilizacije, oni najmudriji će se Cezarovom naumu suprotstaviti na raznorazne načine, od čarolija do psihološkog rata…

Epizoda 18 – Cezarove lovorike

Šta biva kad se Drmatoriks opkladi s mrskim mu šurakom da će ga poslužiti gulašom začinjenim Cezarovim lovorikama? Naravno, Asteriks i Obeliks tad moraju da se zapute u Rim kako bi se nekako dokopali tog sasvim posebnog začina i doneli ga svom plahovitom starešini…

Izvor: Čarobna knjiga

 

NAOPAČKE

Od autora poznatog Bonelijevog serijala Dragonero stiže ova uzbudljiva naučnofantastična priča izuzetne narativne i vizuelne snage, smeštena u bizarni svet u kom je gravitacija naprasno odlučila da promeni smer delovanja. Dok je veći deo prestravljenog i zbunjenog stanovništva zabarikadiran u svojim domovima i tržnim centrima, postoje i oni koji na čudesnu promenu gledaju kao na božji znak, te smatraju da se treba pustiti sili drugačije gravitacije i otisnuti u nepoznato. Među svima njima sudbinu traži dvoje dece, siročići te naopake stvarnosti, koji se trude da prežive uprkos paradoksalnim okolnostima novog sveta.

Izvor: Čarobna knjiga

 

 

INKVIZITOR

Galicija, Španija, 1610. godina. Život inkvizitora koji ne veruje u veštičarenje težak je. Za Luisa de Santjaga – hladnog kao kamen – vera ne sme da bude osenčena nikakvim kontradikcijama ni mrljama, sve i ako mora da se suprotstavi crkvi ne bi li razrešio sumnje koje ga progone. Kad prelepa Amanda, optužena za crnu magiju, osvane pred njim, Luis će dati sve od sebe ne bi li je spasao…

Iz pera Đanfranka Manfredija (Skriveno Lice) i Antonija Lukija stiže ova snažna priča, smeštena u podrobno istražen i uverljivo prikazan period španske kontrareformacije. U njoj se ljudska drama kombinuje sa elementima fantastike i horora, donoseći nam zanimljivu i napetu avanturu sa upečatljivim protagonistom i brižljivo osmišljenim sporednim likovima.

Izvor: Čarobna knjiga

 

MERKURIO LOI

Merkurio Loi je mnogo šta: profesor, ljubavnik, filozof… ali pre svega je znatiželjna osoba. Ta ga znatiželja neizbežno dovodi u neobične i opasne situacije. Njegove beskrajne šetnje papskim Rimom 19. veka često se završavaju tako što se on uplete u mračne poslove nekog od brojnih tajnih društava. Njegov mladi asistent, Otone, i sam pripada jednom takvom društvu…

Prefinjene i uverljive priče ovog serijala plene pažnju čitalaca i dobijaju pohvale kritike zbog sugestivne italijanske scenografije, dinamične radnje i punog kolora.

Izvor: Čarobna knjiga

 

 

PANOV LAVIRINT

U bajkama postoje ljudi i postoje vukovi, postoje zveri i mrtvi roditelji, postoje devojčice i mračne šume.

Ofelija zna sve to, kao i svaka mlada žena s glavom punom priča. Stoga od prvog trenutka zna šta je kapetan zapravo, i pored njegove divne uniforme, sjajnih čizama, kožnih rukavica i širokog osmeha. On je vuk.

Ipak, ništa je nije pripremilo na grozničavu stvarnost kapetanove jezive kuće, usred guste šume pune mnogih skrivenih stvari: napola zaboravljenih priča o izgubljenim bebama, odmetnutih boraca za slobodu koji se kriju od vojnika i, pre svega, jednog lavirinta sa zverima i vilama.

Niko ne može sačuvati Ofeliju od lavirinta koji je uvlači u sopstvenu priču, gde su čudovišno i ljudsko nerazdvojno povezani i gde kroz žile mitova teče topla krv.

Ovaj uzbudljivo mračan i maštovit roman, inspirisan istoimenim filmom iz 2006. godine, divna je moderna bajka za sve uzraste, iz pera vizionarskog režisera i čuvene književnice, koja pokazuje da je fantastika najbolja alatka za istraživanje užasa i čuda ljudskog srca.

Izvor: Čarobna knjiga

Lansiranje Falcon IX i Dragon II – Zmaj i soko u zvezdanom gnezdu

Posted on by Redakcija

Ko od nas nije sanjao da otputuje u svemir, bilo radi odmora, avanture ili kolonizacije novih i neistraženih planeta? E pa, zahvaljujući raketi Falcon 9 sa kapsulom Dragon 2, koja je poletela ka Međunarodnoj svemirskoj stanici 30. maja u 21:22 časova, taj san je za korak bliže javi! Dakle, Soko i Zmaj, posle pauze od čitavih deset godina, zajedno sa astronautima Dag Harlijem i Bob Benkenom, otisnuli su se na još jedno kosmičko putovanje, koje bi ovaj put trebalo da traje između jednog i četiri meseca. Bob i Dag, kako tehničari, ali i javnost jednostavno nazivaju ovu dvojicu zvezdanih putnika, poznati su kao bivši vojni piloti, a NASA ih je uvrstila u svoje redove 2000. godine zajedno sa svega još 17 odabranika. Interesantno je da su pored militarne i astronautske obuke obojica ujedno i upućeni, akademski obrazovani inženjeri (jedan građevinski, a drugi mašinski), kao i da su obojica svoje bolje polovine našli među koleginicama astronautima. Bob i Dag su poznati po svojoj porodičnoj posvećenosti, ali smislu za humor, što je pokazala i fotografija iz kapsule koja pokazuje da se u kabinu, pored astronauta, na dan lansiranja rakete, smestila i plišana igračka dinosaurusa. Naime, i Dag i Bob imaju po sina i obojica mališana obožavaju dinosauruse, a želja im je bila da pošalju omiljene igraške sa svojim očevima u kosmos. Doduše, dinosaurus je zapravo „opravdao“ svoje mesto pošto je poslužio i kao indicator nulte gravitacije.

Među mnogim sličnostima i paralelama koje imaju Bobi i Dag, najznačajnija je da su zajedno sa NASA i Spejs Iks timom čekali vrlo dugo i entuzijastično da se ostvari ovaj let na Međunarodnu svemirsku stanicu, i da se se tokom godina suočavali sa brojnim odlaganjima i pomeranjima planova za lansiranje, ali da nikad nisu gubili snagu i volju za projekat. Najčešće su pomeranja iskakala zbog problema sa opremom (npr. imali su kvar sa padobranom za rakete, morali su da se dodatno pozabave bezbednosnom opremom, gorivom i sl), a zanimljivo je da je i samo lansiranje Falcon 9 rakete proteklo po principu “druga sreća” – budući da je bilo planirano još za sredu, 27. maja, ali zbog lošeg vremena pomereno je za subotu, koja će od sad ostati pa nadalje upamćena kao istorijski datum za komercijalna svemirska putovanja, budući da je Spejs Iks prva privatna kompanija koja je lansirala ljude na orbitu.

Naime, Falcon 9 i Dragon 2 su rezultat dugogodišnjeg rada kompanije Spejs Iks (SpaceX), koja je i američka privatna kompanija što se bavi izradom svemirskih letelica, i koja je bacila oko na osvajanje kosmičkih prostora. Sedište kompanije se nalazi u Kaliforniji, a njen osnivač Elon Mask je poput galaktičkih konkviskadora rešio da u budućnosti najpre kolonizuje Mars, a onda i galaktički komšiluk. Elon veruje kako će se komercijalni letovi ostvariti ako se smanje troškovi svemirskih putovanja i tehnologije potrebne za izradu raketa-nosača i letelica, a to se može učiniti tako što bi se napravile rakete za višekratnu upotrebu. Elonovoj viziji su se suprostavljali stručnjaci, govoreći da takve rakete uopšte ne bi bile upotrebljive, ali kada je Falkon raketa 2015. godine uspešno sletela na lansirnu rampu, da bi samo godinu dana kasnije sletela na autonomni brod za sletanje raketa-nosača (eng. Autonomous spaceport drone ship, ASDS), većina tih stručnjaka je obrisala osmeh sa lica, a Elon je započeo svoju saradnju sa Nacionalnom vazduhoplovnom i svemirskom administracijom, poznatijom kao agencija NASA. Inače, zanimljivo je da je Falcon 9 dobio ime po čuvenom Milenijumskom sokolu, Hanovom brodu iz Ratova Zvezda, što je još jedan u nizu tragova koji otkrivaju Elonovu veliku ljubav prema SF žanru, iz kojeg čini se crpi inspiraciju za svoje projekte.

Ako se pogleda današnji rezultat primećuje se kako se zadušni trud i rad koji je Spejs Iks uložio u lansiranje Sokola i Zmaja isplatio, a sa ulaganjem u slične poduhvate počele su i druge kompanije poput npr. Boinga. Možemo reći slobodno da je lansiranje Zmaja i Sokola jedan istorijski trenutak, ali istovremeno i znak da vreme privilegovanih zvezdanih letova prolazi, i da polako ali sigurno nastupa epoha kosmičkih putovanja kakva su zamišljali i majstori SF ostvarenja poput Žil Verna, Den Simonsa, Orsona Skota Karda ili Filipa K. Dika.

Knjige, deca i mleko… jun 2020

Posted on by Nešo Popović

Dobar vam bio ovaj prvi junski dan. Deca završavaju školu (kao da i išli u ova poslednja dva meseca), još malo, pa ćete moći na plaže (ali samo pod određenim uslovima).

Inače, danas je Dan dece. Srećna nam bila onda naša/vaša/njihova deca. Jer sva su deca naša, govorilo se nekada. Pored toga, danas je i Dan mleka, pa da popijemo jedno u to ime. Ja ću iz prljave čaše. Ne zato što sam opak momak, već zato što u redakcijskom podrumu već neko vreme nema vode…

Mršava je ponuda ovog meseca, vrlo mršava, ali šta da se radi.

 

 

Entoni Rajan – Gavranova sena, 2. deo – Gospodar kule

Vejlin Al Sorna nastavlja neumitno putešestvije ka svojoj sudbini.

Vizija ujedinjenog kraljevstva kralja Janusa skrhana je, utopljena u krvi hrabrih ljudi koji su se borili za cilj sazdan na lažima. Bolesne duše, Vejlin Al Sorna, ratnik Šestog reda, vraća se kući čvrsto rešen da više nikad ne ubije. On traži mir daleko od intriga uskomešanog kraljevstva.

Ali onima s pesmom krvi u žilama nije suđeno da vode miran život. Vejlin postaje meta – ne samo onih koji žude za osvetom već i onih koji znaju za njegov dar. Kad se nova pretnja nadvije nad kraljevstvom, Vejlin shvata da, suočena s potpunim uništenjem, čak i najnevoljnija ruka mora da se lati mača.

 

Izdavač – Čarobna knjiga

 

Stiven King – Institut

Verovatno ćete se setiti da smo ovu knjigu najavljivali prošle jeseni, kada se pojavila sa one strane grane.

U sred noći, neko  upada u kuću koja se nalazi u mirnoj ulici u predgrađu Mineapolisa. Provalnici tiho ubijaju roditelje Luka Elisa i ubacuju ga u crni džip. Sve se završilo za dva minuta. Luk se probudio u Institutu, u sobi koja liči na njegovu, osim što nema prozor. Iza njegovih vrata se nalaze brojna  druga vrata. A ta vrata kriju decu sa posebnim talentima – telekinezom i telepatijom – koja su sva došla na Institut na isti način kao i Luk. Kališa, Nik, Džordž, Iris i desetogodišnji Dikson žive u Predvorju. Luk će saznati da postoje i drugi, koji su prebačeni Iza.

Institutom upravlja gospođa Sigsbi, koja zajedno sa svojim osobljem, nemilosrdno izvlači sve što može iz dečijih talenata. Ako deca prihvate pravila, dobijaju novčiće za aparate sa hranom i pićem. Ako ne, kazna je surova i teška. Luk, iz straha da ne završi Iza, sve očajnije pokušava da pobegne iz Instituta i da pozove bilo koga u pomoć. Ali nikad niko nije pobegao iz Instituta.

Izdavač – Vulkan

 

 

Maša Kolanović – Poštovani kukci i druge jezive priče

Natrčah na ovu zbirku, pročitah jednu priču i čini mi se sasvim obećavajuća. Mašine priče, i nepretenciozne i pomno promišljene, uistinu su jezive (ne poziva se uzalud u jezičkom lapsusu na Kafku), na momente i stravične, taman koliko i stvarnost u kojoj živimo, ali i neopisivo smešne – za nasmejati se na sav glas, sebi i svemu oko sebe.

Izdavač – Booka

 

 

Endru Pajper – Uništenje

Doktorka Lili Dominik je psihijatrijski veštak u Kirbiju, vodećem njujorškom Centru za sudsku psihijatriju, gde procenjuje mentalno stanje nekih od najopasnijih prestupnika pogođenih psihozom. Njen najnoviji pacijent neobično je sugestivan – čovek bez imena, optužen za čudovišan, naoko ničim motivisan napad, čije su tvrdnje, iako krajnje neuverljive, uzdrmale doktorku Dominik. „Pacijent sa brojem“ tvrdi da ima više od dvesta godina, kao i da je lično nadahnuo Meri Šeli, Roberta Luisa Stivensona i Brama Stokera, autore tri čuvena romana iz XIX veka, koji su postavili temelje čudovišnog u mašti savremenog čoveka… Da bi otkrila istinu o svom pacijentu, smrti svoje majke i samoj sebi, doktorka Dominik otisnuće se na putovanje koje će dovesti u pitanje njenu karijeru, duševno zdravlje, a na kraju i sam život. Otkrića do kojih će na tom putovanju doći, okidač su za rat nerava između doktorke Dominik i „pacijenta s brojem“.

Mmm, i ovaj bih roman rado čitao…

Izdavač – Evro book

 

 

Dođosmo do kraja. Kažem vam, kratko i siromašno… Srećom, čini se da su naslovi zanimljivi i rado bih pročitao bar tri od četiri nabrojana romana. A vi? Kako ste? Čitate li neku dobru knjigu? Preporuka? Zdravlje služi? Držite se, oštrite se za leto i samo BEZ PANIKE!

 

 

Poslednji dani na zemlji – Mile Radić

Posted on by Redakcija

Tuđinska letelica izgledala je kao nešto živo, spoj kitovskog tela i ustalasanih mašinskih delova sa animiranim oznakama Agencije. Procenio sam da ima desetak metara u dužini, plus još pet ako se uračunaju i metalni pipci što su se uvijali za njenim repom. Tik iznad sporadičnih i suvih stabala, nečujna, pratila je krdo slonova, tuce odraslih sa jednim mladunčetom. Životinje nisu bile uznemirene njenim prisustvom. Nehajno su brstile lišće i živele svoje slonovske živote.

Zvezda se zakucala u zenitu. Rashladni sistem moje uniforme nije mogao da se izbori sa temperaturom. Tužno sam razmišljao o hladovini baze i ledenom pivu, istovremeno prijavivši dežurnom kvar odela. Znoj mi je lio niz čelo, ali sam odbijao da ga obrišem. Svaki suvišan pokret bio je – pa, u svakom slučaju suvišan.

„Na nišanu mi je“, progovorio je Džambo iza mene.

Osvrnuo sam se da ga osmotrim. Zaista je uperio trocevca u vanzemaljca.

„Da li ti je neko“, umorno sam uzvratio, „skoro rekao da si budala?“

„Jeste“, iskezio se svirepo. „Ma, ko će saznati?“

Ravnodušno sam slegnuo ramenima. „Samo pola kosmosa. Ili čitav.“

„Da proverimo?“

„Slobodno.“

Zacerekao se. „Bitange vasionske!“

Otkačio sam čuturicu sa opasača i otpio gutljaj mlake vode. „Hej“, pozvao sam vozača, šakom lupnuvši po usijanom oklopu, „Roko?“

„Oj, šefe?“ javio se iz unutrašnjosti vozila.

„A da nas pomeriš malo?“

Motor je zabrundao i uz trzaj smo krenuli. Džambo i ja smo se zanjihali na kupoli, pa sam morao da se pridržim za minobacač. Lagano smo se počeli primicati slonovima. Krupna ženka se ljutito ustremila na nas, šireći uši poput lepeze i mlateći surlom. Vanzemaljski objekat se izvio, prateći je u potpunosti nesvojstveno mašini, kao da pliva u vazduhu. Njegova nemirna senka pokrila je krdo. Prednji deo mu je zaista podsećao na glavu ulješure, četvrtast i sa mnoštvom izbočina koje su mogle biti i oči. Trenutak je bio nerealan.

„Stani“, doviknuo sam Roku. Stali smo. „Nećemo da ih uplašimo.“

„Koga?“ pitao je Džambo.

Komunikator mog odela se oglasio majorovim glasom. „Poručniče?“

„Tu sam, gospodine.“

„Dovoljno ste se približili posmatračkoj jedinici.“

„U redu.“

U štabu su sve nadzirali preko kamera naših uniformi i samog vozila. Ko zna koliko se još dronova vrzmalo oko nas i koliko je satelita uperilo senzorske aparate u ovaj komad afričke zemlje. Da su UN odlučile da je u interesu planete da baš ovde zaratimo, sumnjam da bismo mi bili ti koji bi prvi zapucali. Prvi bismo poginuli, ali to je neka druga tema.

„Potrebni ste drugom vodu“, nastavio je major iz udobnosti svoje klimatizovane kancelarije. „Učitavamo vam koordinate.“

„Onda smo ovde završili?“ rekao sam.

„Mislim da će se životinje snaći i bez vas.“

„Razumem, gospodine.“

Roko je ubacio u rikverc, bučno nas okrenuo, pa onda legao na gas. Oblaci prašine su se digli za nama. Ne povlačimo se – tako smo se ponašali – samo vam zadnjicu pokazujemo.

Džambo je dugo gledao za nama. „Ne prati nas“, razočarano je konstatovao par kilometra kasnije.

„Naravno da ne“, odgovorio sam. „Klasa devetnaest, preko stotinu zabeleženih pojavljivanja, uglavnom u Keniji i Tanzaniji, bez interakcije sa ljudima.“

„Zaista?“

„Da.“

„Svakakvim informacijama ti raspolažeš.“

„To su ti, dečko, oficirske privilegije.“

Vozili smo se pola sata kroz vrelinu i suvu travu. Afrika se tu činila beskrajnom. Povremeno smo u daljini viđali nepomične bivole i helikoptere u lovu na kamuflirane tenkove. Roko je rutinski izbegavao minska polja. Nismo previše razgovarali, uglavnom smo razmenjivali pošalice na račun svemiraca i kukali da ćemo lipsati od žeđi. Nebo je u pravcu Najrobija bilo tamno. Ne, ne tamno. Crno. Parče noći što neće da mine. I juče su tamo tukli prljavim oružjem, udari su se osetili čak u našem sektoru. Izlivi radijacije sigurno nisu bili minimalni kao što je vlada tvrdila, ne bi nas badava kljukali lekovima. Čuo sam da je iznad ruševina stacioniran ogroman brod Agencije. Možda su hteli da nam pomognu da izbrojimo mrtve.

Na izlasku iz nacionalnog parka prošli smo pored uništenog konvoja Ujedinjenih nacija. Kamioni sa obeležjima argentinsko-brazilskih trupa su bili gurnuti pored utabanog puta, dva su se i prevrnula. Izrešetani u toku jednog od bezbrojnih primirja. Nije bilo leševa, neko je već prošao tuda.

Džambo je prezrivo otpljunuo. „Đubrad!“

Oćutao sam. Pomislio sam kako kući nisam pisao već nedelju dana.

„Na sedam sati“, prenuo me je Roko, „kolona.“

Spustio sam vizir šlema i uključio uvećanje.

U grupama su išli, muškarci prteći zavežljaje i kofere, a žene noseći decu. Neki su terali stoku ispred sebe jer ona je bila sve što im je preostalo. Primetio sam i nekoliko osoba u prašnjavim uniformama, nenaoružanih. Moj VI-pomoćnik je procenio da ih je nepune dve stotine i da ne predstavljaju pretnju. Iskreno sam sumnjao da će stići do granice.

„Vidi“, siknuo je Džambo.

Klimnuo sam glavom. „Aha.“

Sledila ih je Agencijina sonda, neki od onih malih jednookih sferoida. Klasa četiri, za snimanje ljudske populacije u svim sredinama. Niko od izbeglica nije obraćao pažnju na nju. Verovatno su se pomirili sa činjenicom da je gluva za njihove vapaje i da ih neće zaštititi. Žitelji svemira nisu ni u jednom momentu dokazali da pate od sažaljenja.

Prisetio sam se njihovog dolaska od pre pola godine, časa kada smo zanemeli, da bi smo već narednog jutra nastavili po starom. Bratanici nije bilo jasno zašto ih zovemo Agencijom, a ja sam joj objasnio da su se tako predstavili, da je ta reč najpribližniji opis onome za šta se izdaju. Šta to znači, pitala je. Ništa dobro, rekao sam i nisam nijednog momenta promenio mišljenje.

Roko je naglo zakočio. Zamalo da odletim pod točkove, a Džambo je već spretno doskočio na tlo. Hitro sam pošao sam za njim, Roko za mnom. Tri oklopnjaka i Tojotin blindirani terenac bili su parkirani ispred zgarišta neimenovanog sela. Samo je deo ograde od kolja nekim čudom ostao netaknut, sve ostalo premetnulo se u pepeo. Vatra je još mestimično tinjala i smrdelo je na gumu i izmet. Stražar, pegavi i riđokosi novajlija, smeteno nam je salutirao, a onda se naslonio na pušku i povratio dušu sa doručkom.

Kolege su nam nemo stajale u krugu oko bunara. Kapetan Crveni je prekinuo vezu sa štabom i sačekao da priđemo.

„Zadržao nas je prokleti snajper“, ljutito je rekao, terajući muve od sebe. Lice mu je bilo opaljeno suncem. „Botovi su ga lovili petnaest minuta.“

Opsovao sam u sebi.

Džambo je iz džepa izvadio maramicu. Pokrio je nos i usta, pa prišao bunaru.

Neko mu se obratio na nemačkom.

„Deca?“ pitao sam.

Kapetan je čvrsto stisnuo usne. Progutao je odgovor, kao da nismo govorili i strašnije stvari. „Prepuštamo lokalcima. Tu su za dva sata.“

Nisu stigli ni za tri.

Vrućina je postala nesnosna. Afrika je treperila od jare oko mene, krvava i nikad mirna. Sedeo sam, naslonjen na točak transportera, ispijao Rokovu vodu i razmišljao da upucam lešinara što se šepurio u blizini. Kapetan se udaljio toliko da ne čujemo šta govori. Nije prestajao da priča.

Džambo se sručio do mene.

„Šest hiljada osamdeset jedan kontakt“, rekao je.

„Podaci nisu zvanični“, usprotivio se Roko.

„Upravo sam proverio.“

„Svejedno.“

Kapetan se vratio. Rukom je pokazivao da se okupimo.

Poslednji sam mu prišao. Smatrao sam da mi čin to dozvoljava.

„Gotovo je“, objavio je kapetan, čovek koji je najmanje imao pravo da mi to saopšti, „kupimo se i idemo. Ljudi, prodali smo Zemlju.“

Autor: Mile Radić

Stvaranje Sveta (APOKRIFI)

Posted on by Redakcija

Žar peska među prstima. Vetar sunca proteže se i izležava nepreglednim dinama, premeštajući ležište s istoka na zapad. Nemilosrdna, beskrajna tišina steže i muči staklene duše retkog života koji se promalja iz dubina kopajući u oba smera ka jednom cilju – ka paklu. Topi se vidik. Pretapaju se boje i sve postaje beskrajno crvenilo, a u njemu se stvrdanjava i peče glina čoveka.

Davna godina. Na korak do Svete Zemlje. A nje nigde. Vođen dušom, bez kompasa, bos i opaljen suncem, pretvara se od mleka u tamu, gustu i mirisnu poput tame Afričkih gologrudih lepotica. On ne staje. Žar peska na tabanima. Bela svila s glave popala po ramenima; okrateli pokrov tercira vetru pesmu utehe smrti. Na samo korak…

Poluslep i potpuno gladan, ispunjen verom, Jorej, isposnik i hodočasnik, podiže ruke krsteći sebe, nebo i pesak, i pada.

Skramnato oko se ne zatvara. Njime vidi majku – ona pere meke čaršafe u reci Rej i nadgleda decu, neke tek otkinute od dojke, neke već sa prvim pepelom pod usnama i kao srna vidi sve, čuje sve i trza svoje još gipko telo na neprirodan šum. On pliva pod budnim okom srne i jede slatke crvene višnje, tek ubrane – mirišu na devojačke snove. Krije reka njegove misli i njegove mladićke ekstaze i pljusne tek po obrazu da ga podseti na stvarnost. Penušavi talas na obrazu, ponovo i ponovo. Zdravo oko se budi i otvara pod pljuskom lista sred pustinje. List i na njemu mrak znakova – teških linija i poletnih zavijutaka.

Pasti na kolena pred čudom i kajati se za sramne misli na blaženstvo mladosti. Oslepeti. Da! Biti slep! Ne videti. Osećati. Kajati se. Želeti spas. Čekati spasenje. Kajati se.

Poslednjom snagom se kaje i uzima list. Otvara se svet do sad nepoznat, nepismenom Joreju pod velom slepila i neobične svete svetlosti:

 

 

 

Legenda o prvoj Adamovoj ženi Lilit,

nepomenutoj u Bibliji, okaljanoj u Talmudu

 

 

Sazdanog ni od čega uspela si da pretvoriš u pesak

 i stvoriš visinu koja je dosegla duboko.

Obešen krst oko vrata,

 bio ti je znak kojim si lupala o čelo malog i bledog koji nije umeo ništa da stvori osim besa.

Tvorac si i uništitelj.

Majka i čedomorka.

Vampir i krhko ogledalo neba koje nosiš u džepovima, a u plamenu stradaš.

Prva neponištiva ženo LILIT!

 

 

 

APOKRIF    I  :  I bi greh

 

Strah!

Osetio sam strah stvarajući Te.

Jedini put kada sam zatvorio oči bilo je kada sam Ti stvorio saputnika  –  ADAM.

Prvi čovek stvoren po mom liku.

Suparnik sam samom sebi bio.

Gledala si u nebo svakodnevno listajući Bibliju u stvaranju – Zemaljska kurvo.

I nisam Te prognao.

Sama si pobegla. Imala si smelosti.

Ja nisam…

U zoru si načela Adama dok sam Te gledao.

TEBE!

U sumrak si napustila Eden i nasmejala se glasno.

Pljunula si Nejakom u lice i odrekla se svojih grudi da bi ih ostavila meni… da me podsećaju na greh Tvoj i moj.  Da udahnem ljubomoru svaki put kad ih neko zagrize. A zamirisale su prvo iz usta Nejakog i Pokorne koju stvorih tako da me ne podseća na Tebe.

Pod mesečinom si u kosu uplela demone.

Gluvo doba noći i Odmetnik je postao Tvoj.

Zavela si miris i smrad upijajući ih duboko u sebe, u neodoljivu pohotu.

I ja sam čovek spram Tebe

KĆERI MOJA…

 

 

  APOKRIF    II  :  (a ) DAN

 

Propuzio sam iz peska gledajući Tebe

Zaželeo sam vetar, jer nosi požudu Tvoje kose što miriše na med i gavranove

Krio sam se iza vuka i majmuna gledajući te kako se kupaš u nebu

Grlio te On – naš Otac

Zalivao sam golubove suzama žaleći

SEBE

Prvi put udahnuo sam bes misleći na Njega

Prvi put grčio sam se u snu sanjajući Tebe

Grešna si zbog mojih misli i Njegovih dela

Prokleta Lilita!

Imao sam Te na tren – Požudna

Ljubomorom sam Te oterao – Ponosna

Vajao sam drugu ližući sa sopstvenog lica nektar kojim si me pljunula u lice odlazeći u sumrak, lomeći mirisni Eden u samoću dvojice zarobljenih.

„NEJAKI“

kliknula si poput sokolice

Nada je sebe u meni tada tako nazvala

Dok sam u trenu prosanjao sve tvoje beline

„Nebo je ljubomorno ukralo moje srce!

Zaviri u još jednu rupu zbog koje sam NAJBOLjA ŽENA“

…i jesi…

NEPREŽALjENA MOJA

  APOKRIF    III  :   Ispo – Vest

– Stvorena iz radoznalosti u radoznalost odbegla –

JA

 

Varenje I

 

Buljeći slepe oči, Jorej misli i plače rukama poslednje suze, privlači žile pustinje da se napoje solju suza. Pobele pustinja od soli Jorejeve i Mesec okrenu leđa… Ljubomorni Mesec.

Jorej ne misli više. Jorej ide ka Svetoj Zemlji, bez kompasa. Apokrif ne sme postojati. Apokrif se ne sme širit! Apokrif se mora unititi!!!

Jorej jede apokrif.

Jorej jede istinu.

Halapljivo.

Kao Mars svoju decu.

Ponovo živ, opijem strašnim saznanjem, obeljen svilom do pod grudnu kost, postaje pustinja. Rasprkava se i sada vidi. Leva ruka na ulegnuću ružinog drveta sopstvenog tela. Oči visoko, noge pod zemljom. Presavijen i istovremeno ispružen vidi. Gleda: u njemu se priča piše; apokrif raste hraneći se pljuvačkom, sokom pluca, kiselošću stomaka, dolazi do pupka i porađa se odvijajući Jorejev pupak. Činija ružinog drveta seje za sobom sramni, neuništivi  porod istine.

 

Poniženi i potlačeni

 

Sazdana od zemlje i Stvorena od kosti podigoše lice i grudi:

 raspuštenih kosa, razrezane odeće koja otkriva zabranjeno,

 blesnuše pogledom zahteše kožom i namignuše mišlju da osvoje neosvojeno.

 Za opkladu zaigraše igru nazvanu:

 Ave Ženo!

 

 

Eva: Previše si raspuštena.

Lilit: Ne skreći pogled s igre!

Eva: Haha, mogu ja više stvari odjednom.

Lilit: I onda sam ja grešnica.

 

Zavrteo se prvi krug

 

Lilit: Kocka je bačena. Koga biraš za ulog Plavokosa?

Eva: Hmmm, pa mogla bih onog…

Lilit: Svako kog oslovljavaš sa ONAJ je mali ulog u startu, a ti dobro znaš da ja ne plešem s malima!

Eva: Pa koga onda???

Lilit: Znaš koga želim!

Eva: Mog ADAMA?

Lilit: I on je u mom katalogu pod slovom – ONAJ.

Eva: OCA?

Lilit: Znala sam da nisi naivna kao što izgledaš plavojko.

Eva: Previše je.

Lilit: Nisi čula moj ulog: moj Crni Princ je tvoj izazov u zamenu za izazov Uzvišenog kog tako ljubomorno čuvaš za sebe.

Eva: Ne čuvam za sebe… on je meni onaj, ha!

Lilit: Da, da, kako da ne grešnice. Dogovoreno!

Eva: Dogovoreno, Lilita.

 

 

Zalista proleće gde kroči njena noga,

uzdahnu sve što diše gde pogleda njeno oko.

Eva je okusila Lilitine grudi u Edenu i prognana se predala igri Lilitinoj.

Lepo su iskoristile za grešno – tako bi,

tako i jeste.

 

Lucifer: Odavno ne razgovaramo Brate. Šta me udostojilo tvog glasa? Da nisi zgrešio, o SVEMOĆNI?! Hahahaha!

Bog: Nije ŠTA, nego KO!

Tvoja… i moja stvorena, predana, pokorna…

Lucifer: I ja sam ti bio pokoran pa se odmetnuo.

Bog: Da ali ovo je… ovo je, nečuveno! Ona se meni nudi… Ona… posle toliko… Ona – TVOJA! Zna da sam… Zna da ne sme! Zna da ne smem! Oh, kome ja da se pomolim kad mi je potrebno?!

Lucifer: Pomoli se meni, jer od đavola te jedino Đavo može spasiti.

 

 

 

Drugi krug – ponovno stvaranje, jer je sve ponovljivo

Diše duboko i polako,

 steže dlan i u njemu srce.

 Iz njega iscuri pesak i od peska Lilit.

 

Lilit: Nisam se pojavila sama. Opet si me stvorio (podrugnu se Bogu)

Bog: UKRALA SI EVU!

Lilit: Dozvolio si mi da vidim budućnost. Znao si šta ću biti i ipak si me stvorio. Kako to da shvatim?

Bog: Odvukla si Evu pre stvaranja i odenula je svojim smradom…

Lilit: Ali smradom koji voliš – on se posle Inkvizicije neće tako zvati,  već mirisom strasti.

Bog: I to si… pa ti si nemoguća!

Lilit: Zato sam i najbolja. Nego, odlučila sam da se rešim Crnog.

Bog: Ne razumem.

Lilit: Poslala sam tvoju, pardon – SVOJU kreaciju da mu odvuče pažnju s posla. Tvoj posao je da smisliš diverziju ako mala omane… ipak je plavuša, hahaha.

Bog: DOSTA! To bi značilo da neće biti zlog, a ako ne postoji zlo, neće moji podanici uvideti dobro.

Lilit: Ali neće patiti kroz vekove i moći ćeš da nacrtaš cvet svakome na čelu i pustiti ih da se sudaraju u neznanju. Bolje neznanje nego bol, zar ne?!

Bog: U redu…

 

I nastade Adam – od opklade

I strada Adam – od ljubavi (tužni Adam)

 

Bog: Da bog da gorela u Paklu i nebo ne videla nikad od svog jada! Zavrišta Bog, zaplaka Đavo, zasmeja se Lilita… prećuta Eva.

 

            Naivno stvoreni svete,

kad poverova ženi koja nastade od greha,

 al’ zavlada svetom i nebom – drži Lilita žezlo Paklenog ponora,

 miriše Božje srce dok piše Bibliju, opijaju je suze Adamove,

 vodi Evu kroz svet, a ona njenim očima gleda.

 

 

– Stvorio si svet po slici svojoj – kad nisi mogao bolje, bolje ti se ni ne piše – UgrabiJa (parodija na BibliJa – BlaBlaJa) – nije apokrif –  svakoj ženi u misli, svakom muškarcu na čelo –

U potpisu Lilit

 

Varenje II

Sit i zbog sitosti grešan, rasprsnuti Jorej otvorenog pupka, luta svetom. Traži Zemlju, a nanovo je stvara. Prste gura besomučno u otvor na telu, neprirodno od svojih zapeklih ruku čini pupčanu vrpcu. Večito sit. Večito grešan. Večito ponovljiv. Neuspešni uništitelj apokrifa. Uspešni rasadnik neželjenog.

Ljudi se od njega sklanjaju. Plaši ih slika njegova. Ali, uvek radoznalo sakupljaju njegov porod i nose apokrife u praznim džepovima, sade ih kao cveće u svoj um, u kuću, svojoj deci u zemlju sumnje. Ne znaju ko je Jorej i zašto je on tu prošao. Ali osećaju da je baš tako moralo biti. Lak i težak, beo kao oblak i mračan kao šuma, nestalan a večan kao pesak, Jorej postaje Zemlja, u zemlju se vraća, grešan jer je svetost van sebe tražio.

 

Usnula Lilit

 

Bledilo jutra.

Ptica zavija noćašnji bol:  dok je na sablasti bora stajala,  zima joj je slomila krila i vlažne oči zaledila. Tek kad je jasnije svanulo, njena otopljena suza kanu na rever poranelog prolaznika.

Umornim pokretom na putokaz sam kročila… kao svakog jutra.

Graja. Ne sećam se da sam je ikada čula tako rano.

Vidim ljude – stoje u krugu časovnika i ponavljaju besmislene reči.

 

Sklonite se! To je moja staza! Bežite!

Zamrznuta ptica stoji mi na ramenu.

Kristal njenih očiju ja oplakujem. (Znam ih odnekud.)

Blesak s Golgote.

Guram se kroz nepreglednu vrišteću masu:

Stajala je prekrštenih ruku iza leđa gledajući u nebo. Na licu imala je prljavštinu i ispljuvanu haljinu. (Znam je odnekud…)

Imala je utisnut metal krsta na usnama.

Prestrašena devojka.

Nebo je videlo! Zvezde su ugasle kad si se rodila!

Gledala sam kako kamenuju Poznatu, ne znajući zašto… ne preduzimajući ništa.

 

(Zašto sam samo nemi posmatrač?!)

Zar ne osećate mraz ovog jutra

dok vam decu na krstove zakivaju u ime lažne nade,

straha, i svetog greha? – Vikala je.

(Sa balkona vise Jude, deca

vrište i kopa se krug oko zastalog sata. )

 

***

 

Osećam bol u glavi i grudima, osećam ruke skrštene iza leđa.

 

Otvaram oči i ne budim se.

Stoje ljudi u krugu časovnika – oko mene.

 

Da li ti je žao Lilit? – čujem glas u glavi. (Već sam ga čula negde)

Da li ti je žao što si živa?

Sama si gurnula glavu u osinjak!

Sama si kriva!

 

***

Ne znam šta se dešava. Plašim se.

Žao mi je što je Tvoje nebo pocrnelo i reklama sa Raspećem nije uspela! – Vrisnula sam.

 

I u tom trenu klonuše glasovi.

Srebro smrtnike sjajem dariva.

Otkinula sam konopce i raskrstila ruke.

 

***

Bude me reči zapele u grlu, utrnule na usnama.

Mirisom širokih zena drhtavu utrobu tešim.

 

Autor: Bojana Cvetković

Sve će biti dobro – Dina Strojček

Posted on by Redakcija

Nije više mogla sjediti u tijesnoj sobi sa mislima koje su već postale osobe. U brzini je obukla kaput, zalupila vrata iza sebe, pa trkom sišla niz stepenice. U žurbi, naglo je otvorila ulazna vrata zgrade. Osjetila je hladan i rezak decembarski zrak na licu. Duboko je udahnula, ali okus je bio totalno razočarenje. Pun gradskog smoga u kojem se osjećala sva ljenost grada koji je utišao riječi i gušio slobodu koju je toliko tražila. Krenula je u šetnju dok su misli zaostajale jedna za drugom, kao djeca u ljetnom danu čiju pažnju je tako lako pridobiti da te ostave samoga za tili čas. Nastavljala je svoju besciljnu šetnju u noć.

Ulice su bile čiste ali je zrak zagađen. Činilo se da gravitacija dodatno otežava hodanje. Kosti su se slijegale sve niže, pa se teško kretalo kroz polupuste ulice kojima hodaju samo oni koji moraju. Zamišljala je sebe kao jednog od tih slučajnih prolaznika. S kapom spuštenom do pola glave i šalom namještenim preko usta. Pomislila je, samo jedna misao im se mota po glavi… kako doći kući? Pa sve ispočetka sljedeće jutro. Zapitala se, šta ako je to ono od čega bježi? I trebala bi nastaviti dalje.

Buka auta je postala preglasna. Uskovitlani zrak se pretvorio u neprirodni vjetar teško podnošljiv za njene obraze zbog čega se iznervirala. Morala se udaljiti od saobraćaja i neprirodnog svjetla uličnih lampi. Zaputila se kratkim puteljcima, koji su postajali sve mračniji i kraći dok se nije pojavila čistina. Samo zelena površina i u daljini buka gradskog života.

Svjetla je sve manje napokon se mogla opustiti. Mrzila je što joj treba mrak. Od toga je željela pobjeći. Više nije bilo ni kutka u toj tami koji bi joj mogao pružiti mir. Tama je postala nemir. Mrzila je nju zbog toga što joj se desilo. Pitala se, zašto? Prije je drveće zimi bilo veličanstven prikaz svega što je bilo, ali će opet biti. Monument vremenu da se sve iznova rađa, veće i raskošnije. Ništa oko nas nije stvoreno da ne raste. Glupo je i pretpostaviti da nije tako. Čak i ono što nije dio nečega uzvišenog. Da , zlo kao i strah rastu. Samo podmuklo i skriveno. Nešto što se osjeti, obično kada je već kasno.

Sandra je vidjela zlo kako raste. Bila je svjedok osobnog buđenja svijesti na nivoima o kojima je nekada čitala u stručnim knjigama ili časopisima. Sve pročitane radove beznačajnog porijekla, po impulsu, većinom je odbacivala, kao nešto što nije vrijedno bilo kakve predanosti u proučavanju. Grdno se prevarila. Da je makar imala ikakvo iskustvo u ovom času. Ostali su joj samoća i hodanje kroz noć, kao jedina opcija za izlazak iz mentalnog mraka.

Hodala je sve dalje. Toliko je stvari za posložiti u glavi. Svaka pomisao istovremeno je navirala bez kraja ni početka. Nije mogla odlučiti koju od njih slijediti do rješenja. Pognute glave i otkopčanog kaputa, dok joj je kosa padala niz ramena ispod crne kape, koračala je po polusmrznutoj zemlji. Sada je već postala crna i samo bi se ponegdje presijavali kristali leda po matiranoj crnoj travi. Kao da sunca više nema i trava ne može biti zelena.

Disanje je smirila,a misli su nestale. Praznina. Um joj se razbistrio, nevjerovatno, šta se desilo? Nije mogla povjerovati da se teški oblak sumnje,straha i odbačenosti podigao. Sve je postalo … lakše.(!?) Čak se i blaga, krivudava linija nazirala na Sandrinom licu kao da želi da se raširi u osmijeh. Odjednom, od tog nenadanog osjećaja sreće nastupila je panika. Ponovo je ubrzano hodala, a zrak je postajao hladniji i ugodniji. Kako je došla u ovo radosno stanje koje je donijelo olakšanje ovoj potištenosti? Odakle potječe ovaj mir? Dok se zamarala iznalaženjem odgovora na sva ova pitanja u ponovo uznemirenom duhu,u tom momentu udarila je glavom u granu od drveta! Krivudava i povijena grana drveta sa vlažnom korom intenzivnog mirisa. Gdje se nalazi? Kako se našla na ovom mjestu? Nije joj bilo jasno. Pa ipak je hodala ulicama i stazama koje poznaje cijeli svoj život.

Znala je da se desno od nje nalazi staro groblje, ali ga nije mogla vidjeti s ovog mjesta na kojem se zatekla. Pomisli, da je u zamišljenom putovanju zalutala samo koje skretanje dalje i da je tu negdje izlaz na pravi put. Sada, po prvi put u toku ove noći, zaželjela je da je on pored nje. Provukla se kroz nisko granje i gusto žbunje okruženo s visokim drvećem ne bi li došla do bolje pozicije za izviđanje. Trajalo je dugo i već je mogla osjetiti kako strah ubrzava otkucaje preplašenog srca. Samo da ne krene u paniku, zamisli panično.

Dok se provlačila ispod isprepletenih grana, rukama je podizala posljednje teške grane i provukla je tek jednu nogu, kad joj je kaput zapeo! To ju je natjeralo da se što brže provuče i oslobodi, što je učinila uz blagi uzvik nezadovoljstva. Zatim je u čučnju privukla i drugu nogu k sebi. U tom trenutku kapa joj je ostala visiti na grani dok se iz čučnja podizala na drugoj strani jezivog šumarka. Brzo je provukla ruku kroz gusto raslinje da dohvati kapu. Brzim pokretom ruku vratila je kapu na mjesto, kao da se boji da bi joj neko mogao staviti ruku na glavu. Sada se, s namještenom kapom na glavi, osjećala zaštićeno.

Smrdila je na strah. Osjetila je svoje vlažno tijelo kako znojem natapa odjeću. Pogledala je ispred sebe. Zakoračila je u zamku okruženu šumom bez sjaja i tišinom koja je pritiskala ono jedino što je imala sa sobom. Svoj život. Kad su joj se oči privikle na tamu, bolje je osmotrila drveće oko sebe i šumu obasjanu ledenim sjajem zime. Podigla je pogled ka nebu i ugledala pun Mjesec. Bio je ogroman! U tom trenutku, dosjetila se razloga zbog kojeg je ovdje i šta se desilo. -Tamara.

Toliko se trudila da ju zaboravi jer joj mjesecima ne daje mir, a sada je opet tu. Prisutna u mislima koje su joj mračile um. Zašto mi niko ne vjeruje?! Zar i ostali nisu vidjeli isto što i ja? Kao da ne pripadamo istom vremenu. Zar svako ima svoju stvarnost? Nemoguće. Ma sve je nedovoljno surealno. U ovom trenutku je osjećala nemjerljivu usamljenost i težinu neutješne duše zbog nepostojanja stvarnih dokaza. Strah je od silnog razočarenja nestao.

Kako se vratiti nazad? Sandra je već odavno shvatila da je izgubljena. Putevi su bili neprohodni,a baterija na mobitelu se odavno istrošila. Stazu ne može više vidjeti, samo napipati. Krenula je u suprotnom pravcu od onog kojim je došla. Kada se približila dovoljno blizu da vidi puteve zakrčene gustim raslinjem, odustala je od svake daljnje istrage ne bi li si ostavila makar jednu nadu da će se izvući iz ove klopke.

Zaustavila se da bolje razmisli. Bitno je izvući se i naći put prema nazad, govorila je sebi. Preplašeno je tražila oko sebe poznati trag svjetlosti. Ovo mjesto je bilo novo i jezivo. Zrak kao da nije bio sam. Nosio je nečije riječi. Vrtila se oko sebe ali uzalud! Nista nije mogla prepoznati niti namirisati. Bacajući se u očaju sjela je na zemlju. Okupana u znoju tješila se da će sve biti u redu. Niko joj ništa ne može jer je sama bez ikoga oko nje. Opet joj je falio. On bi makar znao da joj pruži nadu i kaže da životu nije kraj.

U tom očajnom stanju u grču neizlazne situacije dok je u rukama držala izbezumljeno lice… čula je neki zvuk. Cijelim tijelom napravila je trzaj i sjedeći pridigla kičmu. Pogledala u pravcu iz kojeg je dolazio šum.

Bio je to zec! Bijeli zec, krvavih očiju, potpuno čistog krzna kao da ne živi u šumi. Sandra se zaprepastila dok ju je napetost u ramenima popuštala. Zec se skakućući približio nadohvat ruke i umireno je gledao crveno obojenim očima. Sandra je ubrzano razmišljala. Ako je on mogao doći do ovog mjesta kroz naizgled neprohodne puteve, mogla bi se i ona provući! Puzeći, ali to je nebitno ako će pobjeći s ovog groznog mjesta. Ustala je s nadom u srcu po prvi put od kada se izgubila, a zec je otpočeo skakutanje u pravcu iz kojeg se pojavio pred Sandrom.

Kada se približila gustom raslinju i šikari u kojoj je zec ponovo nestao, shvatila je da se i ona može provući. Ostaće joj samo prljava odjeća. S tim se mogla pomiriti. Spustila se niže na koljena te počela rukama uklanjati trnovite grane ispred lica. Spustila se još niže i počela puziti na stomaku. Napokon je bila pri kraju. Kada joj se ruka našla u slobodnom prostoru, brzo i spretno je povukla ostatak tijela te se vidjela kako leži na travi.

Pridigla se, pomalo otresajući zemlju sa sebe i podigla pogled prema zecu koji je stajao na čistom zemljanom putu. Gledao ju je ravno u oči. Opet je nastavio skakutanje niz stazu. Požurila je za njim. Više nije osjećala usamljenost. Šuma je i dalje bila hladna i tamna,ali zrak je bio topliji i nije bila sama. Već tada je znala da ide u nepoznato, ali drugog puta nije bilo i morala je nastaviti dalje.

Uočila je prigušenu svjetlost. Onakvu kakvu je do sada vidjela bezbroj puta u zabačenim šumama. Bila je to vatra! Srce joj je uzbuđeno lupalo. Nije znala da li je očekuje prijateljsko lice ili će joj se ostvariti najgori snovi baš u ovoj noći. Napokon je došla do kraja puta i sve je mogla vidjeti. Od šoka se nije mogla ni prikloniti. Nepomično je stajala zbunjena no zadovoljna. Jer sve ono što joj je nekada kidalo zdrav razum, svaka nerazumna sumnja, bila je opravdana.

Samo, ko bi njoj povjerovao i njenim riječima od svih njih koji su je proglasiili neuračunjljivom. Sada ne samo da je imala „neutemeljene” sumnje koje ukazuju na postojanje nekog zla, već je napokon imala vidljive i opipljive dokaze. Ali nikoga s njom da potvrdi. Opet će biti njena riječ protiv Tamarine. Ponovno je osjetila žalost i otuđenost.

Naredno što je vidjela, nije mogla strpati u domenu normalne osobe, ali je itekako mogla povjerovati. Trudna Tamra je stajala sama i izvodila pokrete koji su sada jasno pripadali onome okultnom. Pred Sandrinim očima se odigravao stvarni okultni ritual u Tamarinoj režiji. Drhtavim te jezivim glasom izgovarala je tekst na nepoznatom jeziku. Oko Tamare i vatre, stajali su brojni bijeli zečevi, a ovaj zec kojeg je Sandra pratila, namjestio se nasuprot Tamare.

Zec se popeo na najuzvišeniji kamen u krugu. U trenutku kada se zec namjestio, Tamara je skinula dugu majicu. Stajala je gola, a ispod grudi punih mlijeka pojavio se trudnički stomak. Raščupane kose usporeno se okrenula licem prema Sandri. Tamara se dijabolično smijala dok je govorila Sandri da ju čeka već satima!

Dok se Sandra pokušavala pribrati i izvući iz ove noćne more, smišljala je način kojim će zaustaviti ovo zlo koje se stvara jednom za sva vremena. Tamara se u narednom djeliću sekunde našla pored vatre u čučnju. Uz glasanje neprirodnim krikom iz sebe je izbacila dijete. Bila je to beba. Naizgled obična beba! Sandra je u grozničavom bunilu nevino pomislila da je ovo neki od načina pojedinaca da upriliče rođenje svog voljenog djeteta. Još uvijek je bila dobra i bedasta naivčina!

U šoku je tražila opravdanja za nju. Pomislila je i o nedužnom djetetu koje nije krivo što na ovakav način dolazi na ovaj svijet. Jedino što to nije bilo nikakvo nedužno dijete. Tamara se našla udaljena na centimetar od Sandre i zabuljila se ravno u Sandrine oči. Počela ju je daviti! Tamara je bila manja konstitucijom od Sandre i puno slabašnija i da su ovo normalne okolnosti, kao što nisu, Sandra bi ju odbacila od sebe. No, Tamara je posjedovala neprirodnu snagu. Imala je pomoć od nevidljivih entiteta, izvan ovog svijeta, koji su se manifestirali kroz Tamarine ruke kad se Sandra dosjetila. Pa i ti si samo sredstvo u Njihovoj službi. Običan smrtni čovjek. Nejak i nesiguran u to što činiš kao i svi ljudi koji su hodali ovom Zemljom prije njih.

Dok joj je Tamara rukama stezala vrat, Sandra se odlučila boriti svom preostalom snagom. Možda je i ona osjećala pomoć i energiju nadnaravnih sila, ali onih s Druge Strane. Postala je svjesna svega što je okružuje. Život je dobio smisao i nije joj bilo važno kako će završiti. Napokon je sebi dopustila spoznaju. Sreća i ljubav su joj ispunili cijelo biće. Prodorna snaga njene blistave duše ju je umirila. Otrgnula se iz Tamarinih ruku koje su postale slabašne kao i njeni Vladari. Dovoljno je bilo samo vjerovati da može!

Sandra je pala na pod oslabljena, ali srca ispunjenog s ljubavi. Razočarani u svoju produženu ruku, Tamaru, sva bića Tame napustila su njezino tijelo. Ostavljena i napuštena, još uvijek je krvarila iz utrobe. Pogled joj je bio užasnut i osamljen. Nije dugo prošlo kad je počela vrištati i očajnički tražiti spas. Ali, pomoć nije došla.

Bile smo same pred vratima Drugog Svijeta. Tamara se nadvila iznad Sandre u agonalnim bolovima i tražila pomoć. Još uvijek nepomirena s činjenicama, neumorno je tražila Njihovu pomoć… još ovaj posljedni put. Sandra je ležala s blistajućim osmijehom na licu.

Dok ju je život polako napuštao, Tamara je prepoznala blagoslov u Sandrinom pogledu. Ni u svojim zadnjim trenucima nije se mogla pomiriti s tuđom srećom, jer svoju je hranila tuđom nesrećom. Zatim joj se primakla bliže i tiho šapnula posljednje riječi na uho: „I opet si sama… jer ti neće niko vjerovati.”

Autor: Dina Strojček

 

Julijin zakon – Sybil Míro

Posted on by Redakcija

Tridesetog aprila 2020. godine pokrenuta je najveća tužba za seksualno uznemiravanje u zabeleženoj pravnoj istoriji čovečanstva. Spletom neobjašnjenih okolnosti, drugog avgusta 2019. godine, u Veroni, u Via Cappello 23, oživela je statua Julije Kapuleti, čuvenog lika iz tragedije Romeo i Julija engleskog pisca Vilijama Šekspira.

Tog dana, statua se neočekivano pomerila, da bi zatim ošamarila iznenađenog nemačkog studenta koji je trenutak ranije držao ruku na Julijinoj desnoj dojci. Zatim se obratila prisutnim turistima psujući ih na dvadeset šest jezika, i potom otišla u restoran niz ulicu, u kome je pojela dva kompletna jela, popila bocu Pinot Grigio i ispušila paklicu cigareta koju joj je ljubazno ustupila jedna gošća restorana. Račun je poslala muzeju u kome je bila izložena dugi niz godina. Iste večeri je prisvojila takozvane Julijine prostorije u istom muzeju.

Ovo dešavanje je preko noći postalo medijska senzacija. Uvidevši priliku, uprava muzeja je predložila statui da nastavi da bude deo izložbe, ali kao plaćeni član tima. Odgovor koji je kustos dobio je bio udarac u stomak i podsećanje na sedamnaest prilika u kojima je dotični dodirivao jednu ili drugu Julijinu dojku. To je, nakon celonoćnog ubeđivanja, shvaćeno kao “ne”.

Interesovanje posetilaca za Julijom Kapuleti, kako se dotična sada zvanično zove, se videlo u višednevnom dozivanju da se pojavi na balkonu svoje sobe. Izvikivani su citati iz Šekspirovog dela, Julijino ime na svim svetskim jezicima, kao i prostačine poput “Pokaži sise!” Julija se doista jeste pojavila na balkonu i na tečnom savremenom italijanskom rekla prisutnima šta misli o njihovim zahtevima, upravi muzeja, praksi nepristojnog dodirivanja i golubovima. U afektu je takođe izjavila da bi, da je finansijski sposobna, tužila svakog ko je ikad takao.

Ova izjava nije prošla nezapaženo usled velikog broja snimaka sa lica mesta koji su se delili putem društvenih mreža. Jedna advokatska kancelarija iz Firence je kontaktirala Juliju i ponudila joj besplatno pravno zastupanje ukoliko odluči da tuži ljude koji su je uznemiravali. Šesnaestog avgusta, Julija se privatno sastala sa predstavnicom te kancelarije, advokaticom Laurom Biađi, kako bi raspravile o pokretanju sudskog procesa i prolanaženju prestupnika.

Narednih osam meseci Julija je bila van pogleda medija. Slučaj je sastavljen detaljno, uz pomoć privatnih istražitelja i stručnjaka za društvene mreže. Kada je tužba predana, sadržala je zapanjujućih 736.914 optuženih za seksualno uznemiravanje. Svi optuženi su stanovnici država u Evropskoj Uniji, što znači da ne uključuje prestupnike iz zemalja Azije, Afrike, Australije, Severne i Južne Amerike i zemalja van Evropske Unije. Konačan broj spremljenih tužbi još nije objavljen.

Sudija Alfredo Lorenco se našao zatečenim u kabinetu punom predmeta. Uvidevši potencijalnu negativnu reakciju javnosti ukoliko odbije, prihvatio je obradu samo prestupa koje su počinili građani Italije. “Za ostalo se obratite Višem sudu u Strazburu”, rekao je pre no što je otpio gutljaj viskija. Bilo je 8:49 ujutru.

Dokazi su bili fotografije i snimci objavljeni na društvenim mrežama. Slučaj je pokrenut. Sve optužbe su pokrivale period od osam godina. Šezdeset osam hiljada petsto dvadeset jedan građanin Italije je dobio poziv da se pojavi na sudu, sa rasporedom davanja izjava. Većina je smatrala da je reč o neslanoj šali i ignorisala sudski poziv. Drugi su burno reagovali na društvenim mrežama i potražili pravnu pomoć, da bi se organizovali i zajedno obratili jednoj uglednoj advokatskoj kancelariji u Rimu. Uveravani su da će tužba biti odbačena na osnovu činjenice da Julija nije ljudsko biće.

Dvadesetog maja 2020. godine u sudnici sudije Lorenca bili su prisutni gospođa Biađi, Julija, jedan pripravnik i dvoje mladih advokata na strani koja tuži. Na strani tuženih bilo je oko tri stotine optuženih, dvoje advokata iz kancelarije u Rimu sa svojim pripravnicima, zapisničar i mnogo medija. Juliju su svi prepoznali. Dočekana je uvredama i pretnjama s jedne strane, povicima podrške i ohrabrenja s druge. Među povicima sa prve strane se čulo “Pokrij se!” Julija je izgledala kao i uvek. Na njenim grudima bronza je bila žuta i uglačana.

Odbrana je tražila da se tužba odbaci zato što tužiteljka nije ljudsko biće i samim tim ne može da bude žrtva. Predstavnici tužiteljke su skrenuli pažnju na činjenicu da žrtve seksualnog uznemiravanja i napada nisu isključivo ljudska bića, navodeći seksualno zlostavljanje životinja kao primer. Zatim su pružili rendgenske snimke Julije kako bi dokazali da u njoj nema mehaničkih delova, te da nije robot pod kontrolom programa ili neke osobe. Nastavili su skretanjem pažnje na mirijadu dokaza na kojima se optuženi vide kako dodiruju Julijino telo bez njenog pristanka.

“Ovo je smešno”, rekao je odsečno advokat odbrane.

“Pitanje pristanka nije smešno”, odgovorio je sudija. Zatim se obratio Juliji.

“Gospođo Kapuleti, da li želite da nastavite sa tužbom?”

Julija je iznervirano podigla obrvu, ali je pristojno odgovorila:

“Da, gospodine sudija, želim da nastavim s tužbom.”

Svedočenja optuženih su se pretvorila u javni spektakl. Svako od njih je to uradio, dokazi su jasno pokazivali, i jedino što su mogli da kažu je “Pa, svi drugi su to radili”. Tih dana je pokrenuta inicijativa da se druga statua Julije, u Minhenu, odvoji od posetilaca ili skloni sa svog postolja. “Iako ona nije oživela, ne želim da druga ja trpi isto što i ja ni dan duže”, Julija je izjavila za štampu. Nemci nisu bili oduševljeni pritiskom iz Italije, ali nisu želeli negativan publicitet, pa su postavili stative oko svoje statue i veliku tablu na dvadeset jezika na kojoj je pisalo “Ne dirajte statuu”.

Presuđeno je Juliji u korist. Moramo napomenuti da je slučaj, neprevaziđen po svom obimu, sproveden i zaključen u rekordnom roku od jedanaest meseci. U međuvremenu se u Parizu probudila statua Viktora Noara na groblju Per Lašez. Stupio je u kontakt sa Julijom, dopisivali su se, uz pomoć prevodioca. Noar nije želeo da ulazi u sudski proces, ali je potpuno podržao Juliju, i objavio vrlo detaljan i emotivan prikaz svog “vremena izloženosti” i uputio apel javnosti da se suzdrži od neprikladnog dodirivanja ikoga, pa i statua.

Prema poslednjim informacijama, Julija je od muzeja i grada Verone dobila odštetu od nekoliko miliona evra. Preselila se u Firencu i bavi se aktivizmom. Odbija da se od njene priče napravi film. Julija u Minhenu nije oživela. Noar živi povučeno.

 

Autor: Sybil Míro