Blog

Farseer trilogija

Posted on by Pavle Horvat

Godina je 2011. i prva sezona Igre prijestolja upravo je završila. Čak i ako nitko nije mogao predvidjeti da će serija postati jedna od najpopularnijih svih vremena, svima je bilo jasno da se radi o globalnom fenomenu. Fantastika je na velika vrata ušla u svjetsku kolektivnu svijest. Upravo je dobila vojsku novih fanova, ljudi koji su vidjeli kako ovaj žanr, osim uobičajenih vilenjaka, patuljaka, zmajeva i doze eskapizma, može ponuditi i vrlo kvalitetnu te kompleksnu radnju, vrhunske likove i raznoliku tematiku koju obrađuje. Seriju su već pogledali. Neki su i kupili knjige. No svi su bili gladni za još: još dobrih likova, još magije, još zanimljivih svijetova koje mogu istraživati – ukratko: još kvalitetne fantasike. I kad god bih se našao u poziciji da me takav novopečeni ljubitelj fantastike željno pita za preporuku, moj bi prvi savjet obično bio: probaj čitati Robin Hobb.

Iako je već godinama bila aktivna kao spisateljica fantastike, Robin Hobb nije polučila značajnije uspjehe sve do 1995. godine, kada mijenja pseudnom pod kojim piše i objavljuje prvu knjigu Farseer triologije. Ostalo je, kako bi se reklo – povijest. Knjiga je postala uspješnica među tada još relativno malom žanrovskom zajednicom – ovdje govorimo o vremenu prije Harrya Pottera te triologije filmova o Gospodaru prstenova – i postavila svoju autoricu kao nezaobilaznog igrača na fantasy sceni. U međuvremenu je Hobb izdala još dvadesetak romana koji su je zasluženo vinuli među panteon žanrovskih pisaca.

Priču pratimo kroz oči našeg glavnog i naslovnog junaka – FitzChivalrya Farseera, kojega još u dječačkoj dobi odvedu na dvor i predstave kao nezakonitog sina kraljevog prijestolonasljednika. Pošto dotada nitko nije ni znao za njegovo postojanje, pojava mladog Fitza izazove opću pomutnju na dvoru. Kao novopečenom članu kraljevske obitelji – njemu po pravu propadaju mnoga prava i privilegije. No pošto je ipak nezakonit, nema govora o obnašanju standardnih prinčevskih dužnosti koje bi ga inače čekale. Stoga ga njegov djed kralj potajno odluči dati školovati kao kraljevskog agenta – to jest špijuna i ubojicu.

Malo po malo, Fitz odrasta rastrgan između nekoliko uloga: on je i ubojica i nepriznati princ, baštinik moćne kraljevske telepatske magije no i korisnik druge, poluzabranjene magije koja mu omogućuje komunikaciju i dijeljenje misli sa životinjama. Istovremeno, on je po svemu ostalom običan adolescent, koji raste, uči, zaljubljuje se i pokušava se snaći u svijetu kao i svatko drugi. I dok Fitz muči muku s dvorskim intrigama, sretnim i nesretnim ljubavima te pamćenjem različitih vrsta otrova, nad kraljevstvo se nadvila nova prijetnja. Napadači s mora sve su smjeliji u svojim upadima: sve manje i manje pljačkaju, a sve više osvajaju. Dugotrajni rat je na vidiku, a čini se da će upravo Fitz imati jednu od ključnih uloga u njemu…

Fascinatna je lakoća s kojom autorica žonglira između više različith tema i priča, sve ih zajedno objedinjujući u jedinstvenu radnju. Farseer triologija je prvenstveno drama o mladom Fitzu, njegovom karakteru, odrastanju i odnosima koje uspostavlja s drugim likovima. No isto tako, to je i ratna priča o obrani od nemilosrdnih osvajača koji kraljevstvu nanose veliku ljudsku, materijalnu i psihološku štetu. Priča prepuna političkih saveza i dvorskih intriga. Priča o fantastičnom rasizmu, ničim zasluženoj diskriminaciji jedne klase ljudi koju glavni junak vrlo bolno osjeća i na vlastitoj koži. Priča o moći, liderstvu, odanosti i koječemu drugome.

Pisane kompletno u prvom licu – i knjige i teme prezentirane kroz njih veome ovise o glavnom junaku. Srećom, Farseer triologija ni tu ne podbacuje, dajući nam odlično razrađenog protagonista, dostojnog klasika fantastične literature. Sposoban, dobronamjeran i perceptivan, no ujedno i nesiguran, povučen i nedovoljno proaktivan, FitzChivarly Farseer jedan je on onih likova koji se lako uvuču pod kožu te tamo i ostaju. Zahvaljujući kvaliteti Hobbina pisanja i stupnju Fitzove razrade kao lika, lako se poistovjetiti te skupa s njime proživljavati njegove misli, emocije i postupke. Da knjiga nema nikakvu radnju, da se ograničila samo na slice-of-life pripovjedanje o Fitzovom životu, i dalje bi bilo vrijedna čitanja.

Triologija je relativno polagana i atmosferična, puno više drama negoli triler. Fabula nigdje ne žuri, graciozno dajući likovima dovoljno prostora da se razviju prije nastavljanja s radnjom. Upravo su likovi jedan od najvećih aduta knjiga – kvalitetno razrađeni, višeslojni, oni su ljudi od krvi i mesa sa svim svojim snagama i slabostima. Radnja, iako zanimljiva i bez rupa, podređena je likovima. Lako bih mogao zamisliti nekog drugog pisca fantastike – poput recimo Sandersona –  kako bi za priču s jednako sadržaja potrošio duplo manje stranica. Takav polagani tempo autorici daje prostora za još jedan od njezinih omiljenih elemenata: worldbuilding. Svijet Šest kneževina, kako se zove Fitzovo kraljevstvo – jedan je od najzanimljivijih i najrazrađenijih fantasy svijetova u koje sam imao priliku uroniti. Radi se o državi sa svojom vlastitom kulturom i poviješću, svojim sustavom vladanja, svojim običajima i predrasudama. Osim priča pojedinih likova, autoricu također zanima i šira slika: to jest, kako društvo i civilizacija utječu na njih i njihov karakter. Takav odnos između pojedinca i kulture jednako je izražen i u kasnijim nastavcima, gdje imamo priliku upoznati druge kulture i civilizacije, posve drukčije od Šest kneževina – na koje likovi reagiraju na zanimljive načine.

Uspjeh prve tri knjige dao je vjetar u leđa Robin Hobb, koja je provela veći dio ostatka svoje karijere pišući nove romane koji se više ili manje nastavljaju na originalnu triologiju. Kolekciju tako upotpunjuju Tawny Man te Fitz and Fool triologije, koje nastavljaju pratiti Fitzove dogodovštine kroz sljedeće godine i desetljeća njegovog života; kao i Liveship traders te Rain Wild Chronicles serije, smještene u istom svijetu kao i Šest kneževina, no stotinama kilometara daleko na drugom kraju kontinenta, s posve novom paletom likova i priča.

Farseer triologija zauzima posebno mjesto u beskrajnim prostranstvima fantastike. Polagana i atmosferična, sa zanimljivim likovima i izvrsnim worlbuidlingom, osvojila je mnoštvo čitatelja diljem svijeta i zauzela svoje zasluženo mjesto među klasicima fantastike. Gdje će bez sumnje i ostati.

Najgori mogući scenario?

Posted on by Adrijana Ranković

Strpljenje je strip Danijela Klauza o ljudskoj patnji zamaskiranoj šarenilom svetova, koji objedinjuje naučnofantastično, detektivsko i ljubavno. Odlikuju ga snažan kolorit i pažljivo građena psihologija junaka. Ovu tešku priču upotpunjava i dašak duhovitosti koji se ogleda u otklonu junaka prema sižeu u kojem se našao. Džek će nekoliko puta pomenuti koliko mu je naporan saj-faj scenario, ali i da je zasićen igrama pogađanja i zagonetkama. Pogledajmo šta se krije ispod tankog sloja istorijskog i zakoračimo u neke od beskonačnih svetova Strpljenja.

Prvo šta privlači pažnju kada otvorimo ovaj strip jeste kontrast kolorita i tematike. Klauz se izuzetno vešto služi bojama. Obratimo pažnju na sam početak stripa i okruženje u zelenoj, žutoj, plavoj i roze, dok Džon i Pejšens ostaju u senci i njihovi obrisi prikazani su crnom. Da se junaci ne uklapaju u taj svet u bojama gumenih bombona videćemo i kasnije kada i sami progovore o tome kako ne žele komunikaciju sa drugima. Ne treba zaboraviti ni likove prostitutki, čija koža je u živim bojama okruženja, podsećajući na iluziju zadovoljstva ispod koje su skriveni grubost i nasilje. Scene nasilja izvedene su tako da izazivaju jezu. U kadru su velike šake koje pritiskaju glavu ili oko. Kompozicija je najčešće dijagonalna, tako da nasilnik bude u poziciji iznad žrtve, a kolorit ostaje nepromenjen i svet zadržava svoju šarenu masku.

Nakon prve i druge table, gde su junaci u senci, naredna nam donosi njihove likove. Pejšens i Džek prikazani su anfas, dvama krupnim kadrovima, ogoljeni pred čitaocima sa svojim strahovima i nemirima. Zatim, kroz nekoliko upečatljivih scena, ukratko saznajemo njihovu priču. Prikazana nam je uznemirenost junakinje, nervoza i uporno vraćanje u prošlost, kao i pokušaji da uveri sebe da će biti drugačije. S druge strane je Džek, sa svojim problemima da nađe adekvatan posao, mučen lažima kojim pokušava da uteši trudnu Pejšens. Kada odluči da se suoči i prizna joj u kakvoj se situaciji nalazi, biće prekasno jer će je pronaći mrtvu. Tada Džek izgovara: „I tu počinje moja priča“, i zaista, prethodni deo stripa možemo shvatiti kao uvertiru, a ono što je suštinsko tek dolazi, jer počinje njegova potraga za istinom, a priča koju smo već čuli sada se razgranava i dobija fantastičnu notu. Takođe, pojedine situacije prikazane su iz ugla oba junaka, jer se kasnije kao pripovedači smenjuju i Džek i Pejšens.

Kao jedno od najvažnijih pitanja nameće se problem vremena. Strpljenje počinje datiranjem u 2012. godinu, u kojoj Pejšens strada i Džek otpočinje potragu. Potom je umešno izveden skok u 2029. Sve vreme videli smo Džeka kao mladića i odjednom na sledećoj slici shvatamo da je pripovedač zapravo sredovečni Džek. Naglo smo se prebacili skoro deceniju unapred, a njegovo pripovedanje se prirodno nastavlja kao da ovog skoka nema. Na taj način, ekonomično i ubedljivo, prikazano je ono što će junak kasnije, kad počne bolje da razume vreme, naslućivati – iako ono protiče, nema promene, nemoguće je upravljati događajima i sve je predodređeno. Ta 2029. izdvaja se po tome što Džek otkriva Bernija i njegovu vremensku mašinu, u čemu će mu pomoći prostitutka, koja, kao i druge žene sa kojima ostvaruje kontakt, u nekim momentim gotovo potpuno poprima obličje Pejšens. Inetresantno je što i Berni i Džek nose naočare, kojima kao da žele da se odele od stvarnog sveta, jer je za obojicu sreća smeštena negde u prošlosti. Nakon otkrića vremenske mašine, Džek putuje u 2006, 1985, gde sreće Vulfa, koji je parnjak Berniju, što je još jedan dokaz da se istorija ponavlja, pa ponovo u 2012, čime će se krug zatvoriti.

Već smo uočili da psiholoija junaka daje posebnu težinu ovom stripu. Nemir koji oseća Pejšens gotovo je opipljiv – strah u njenim krupnim očima, namrštene obrve, prćast nos (često je prikazana iz profila kada treba da osetimo njenu ljutinu) i iskrivljene usne. Ona je stalno ustreptala, a raspoloženje joj se često menja, s druge strane, Džekove spuštene oči reflektuju mirnu, ali duboku patnju. Njegovo dominantno osećanje otkad pronađe Pejšens mrtvu predstavljeno je znojem koji mu pokriva lice. U nekim trenucima to poprima i malo drugačiji oblik i stičemo osećaj da se junak rastače, gubi svoj oblik. Ne samo lica, već i položaj tela junaka reflektuje njihovo stanje. Za Džeka je karakterističan skupljen položaj tela sa spuštenom glavom, a za Pejšens fetus položaj. Treba obratiti pažnju na scene Džek kleči pored mrtve Pejšens, Džek u zatvoru, Pejšens nakon što je napadne Vili i sl. Interesantna je i ona kada Džek odbije seks sa prostitutkom. On prvo zauzima položaj kakav je imao i kada je pronašao Pejšens mrtvu, kleči glave spuštene na pod, a zatim nepomično leži na podu zatvorenih očiju, pri čemu je struktura njegove majice takva da deluje potpuno treperavo, kao da odražava nemir junaka. Njihovo ponašanje motivisano je i teškim odrastanjem, o kojem saznajemo retrospektivno. Pejšens mama ne dočeka kada se vrati kući posle dosta vremena, rođaka joj se uselila u sobu, uvek je u vezi sa problematičnim momcima, nailazi na nerazumevanje i nedostatak podrške, dok je Džek odrastao bez oca.

Priču o Džeku i Pejšens prekidaju apstraknte slike koje razbijaju monotoniju i pružaju stripu dinamiku. To su Džekovi snovi, priviđenja i boravak u međuprostoru prilikom putovanja kroz vreme. Akcenat je na nervima, mišićima, organima, srcu, mozgu, crevima, venama, raspadanju i rastakanju. Džekovi strahovi najbolje dolaze do izražaja u njegovim snovima i halucinacijama. U njima se oni ukrštaju. Ponavlja se scena kada ulazi u stan da se suoči sa Pejšens, kao i san da hoda go, što je sve povezano sa njegovom sumnjom u sopstvenu muškost, ali ga muči i strah da će se raspasti, nestati u vremenskom procepu ne uspevši da ostvari svoj cilj. Kada odluči da prizna Pejšens da nije pronašao bolji posao, govori sebi: „Biću muškarac“. Na trenutak čak želi da se ostvari kao svoj otac i muž svoje majke, od čega beži. Zapravo, ta potreba da potvrdi svoju muškost je taj „nesveti impuls koji je pomogao da se ne raspadne“ koji ga vodi kroz avanture.

Vidimo da je ovde značajno pitanje identiteta. Ono se pokreće i u vezi sa samim putovanjem kroz vreme. Džek u nekim trenucima ima osećaj kao da nešto nedostaje, izgubilo se prilikom putovanja i on je sad kopija. Kasnije, stičući iskustvo i samopouzdanje, čini mu se kao da je meso, hrskavica, nešto što pokreće odvijanje događaja. Iako poseduje Bernijevu svesku, to ne znači da zna sva pravila igre. Pred njim su nepoznanice i pitanja na koja će odgovoriti tek stičući iskustvo. Svoje prvo putovanje opisuje kao ponovno rođenje, što je i razumljivo jer stupa u novo, nepoznato i samim tim opasno područje. Njegovo putovanje možemo shvatiti i kao put inicijacije, jer on na njemu prolazi kroz različite stupnjeve ne bi li se potvrdio kao muškarac.

Iako će Džeka ohrabriti činjenica da nije ništa pokvario bez obzira na to što nije uspeo da se suzdrži od delanja, postavlja se pitanje da li on zapravo upravlja događajima. Odgovor je – ne. To smo videli kada pokuša da ukloni Adama, koji je još dete. Tada mu se čini da ga je zaustavila neka sila. Obratimo pažnju i na skicu koja treba da predstavi ubicu Pejšens, na kojoj ga Džek, poput razjarenog dečaka, udara nemoćno pesnicama po leđima, a kasnije ga naziva nadljudskim demonom. Junak često sumnja na to da događajima upravlja neka viša sila. Treba obratiti pažnju na momenat kada se i sam sklanja od Pejšens pomišljajući da nekim čudom može postati ubica, a na kraju shvata da nije njena smrt ono što je nepromenljivo, jer postoji mnoštvo varijanata sa različitim ishodima, ali se ne može izmeniti njegova sudbina, za koju mu se čini da predstavlja najgori mogući scenario.

Tako smo došli do još jednog važnog pitanja, a to je pitanje istine. Ono šta je interesantno je to što Džek traga za svojom malom istinom – odgovorom na pitanje ko je ubica njegove žene, a otkriva veliku istinu o univerzumu sačinjenom od beskonačnog niza varijacija i obrazaca. Te razlike među međusobno sličnim svetovima prikazane su i variranjem scena, za koje je ostavila dosta prostora kružna kompozicija stripa. Katkad se menja perspektiva iz koje posmatramo, katkad tekst, nekad su događaji izmenjeni drugačijim ponašanjem junaka. Sve to doprinosi tome da steknemo utisak o mnoštvu svetova koji se međusobno razlikuju i trenucima koji se ponavljaju beskonačno puta. Čini se da je Džek mali, obični čovek, jer iako je delovalo kao da ima priliku da unese veliku promenu u istoriju čovečanstva, ostaje veran svojim ličnim ciljevima. Ipak, otkriva mu se nešto veliko i univerzalno. Setimo se da on na početku mora da „pređe tanki sloj istorije“ da bi našao istinu. Kada je spozna, on nestaje iz istorije. Dakle, ona se pojavljuje kao nekakva protivteža univerzalnom, jer je za svaki mogući svet različita. Tako da, iako se junak pitao da li njegov put ima za cilj osvetu, ostvarenje porodične sreće ili možda potvrđivanje muškosti, na kraju ipak ništa od toga, već otkrivanje istine, što i jeste bilo prvo za čim je pošao. Dakle, junakov put se osmišljava na jedan viši način nego što je mogao da pretpostavi.

Za kraj istaći ću i to da, zbog pažnje koju Klauz posvećuje detaljima, ovaj strp zahteva nekoliko čitanja kako bismo uočili sve znakove koje nam šalje. Variranjem događaja autor nas izaziva da se vraćamo prethodnim stranicama. Npr. prvo ne primećujemo da Pejšens ima drugačiju frizuru kada je ubijena, već pomišljamo na to tek kasnije kada nam je prikazana scena njenog odlaska kod frizera. Zatim, na početku ne obraćamo pažnju na sadržaj kutije koju joj je dao Džek, ali kasnije, kada upoređuje dve identične fotografije, jednu iz kutije i jednu nastalu tog dana, imamo potrebu da pogledamo šta je bilo u kutiji kada smo je prvi put videli. Dakle, ne putuje samo junak čas unapred, čas unazad, već je Klauz i čitaocu namenio sličnu avanturu.

Legenda o velikom admiralu Tronu

Posted on by Kristina Kecman

Na galaktičkoj šahovskoj tabli po kojoj se igraju ratovi zvezda, jedna od najboljih zlikovačkih figura je svakako figura velikog admirala Trona (fanovima poznatijeg kao Grand Admiral Thrawn ili Mitth’raw’nuruodo). Tron je jedan od najmoćnijih stratega koji su služili Palpatinovu Imperiju, a u „galaksuju daleko“ stigao je još 1991. godine zahvaljujući piscu Timoti Zanu (Timothy Zahn), prvom čoveku koji je napisao nastavke Lukove i Lejine sudbine, za razliku od dotadašnjih autora koji su se fokusirali na događaje pre originalne filmske trilogije. Tron je do danas ostao jedan od najgenijalnijih negativnih junaka koje je serijal Zvezdanih ratova ikada imao, i to ne samo zato što se toliko razlikovao od ostalih zamajaca Imperije i galaktičke mornarice. Najpre, Tron je bio jedini vanzemaljac koji je uspeo da zadobije jedan od najviših činova u militarnom sistemu Carstva, što je u rasističkom, palpatinovskom hijerarhijskom društvu predstavljalo neverovatno dostignuće. Opisan kao visoki muškarac, plave kože i crvenih svetlećih očiju, Tron je pripadnik rase Čis (Chiss), potekao sa planete Cisilija, daleko izvan granica carstva. Njegova rodna planeta je ledenija od Hota, a društvo pomalo nalikuje na kruto uređenje japanskih samuraja. Tron je bio prognan sa svog maternjeg sveta, baš zato što je sklon neuobičajenim i inovativnim taktikama i ne voli previše da slepo sledi naređenja. Igrom slučaja na njega je nabasao Vos Park, jedan od kapetana Imperije, tokom lova na krijumčare. Drugo, Tron je bio jedan od retkih zapovednika koji nisu žrtvovali svoje borce radi prazne slave i sopstvenog ega, i bio je jedina osoba koja je rekla caru da neće poslušati takva naređenja. Treće, preživeo je to odbijanje, i iako je u više navrata bio izgnan, ipak je Palpatin svaki put oprostio Tronovu „drskost“, budući da je admiral bio izuzetno koristan vlastohlepljivom situ. Četvrto, našao je način da se suprostavi Sili, a da nikad nije imao nikakvu džedajsku moć, pa čak ni trunčicu potencijala za Silu. I peto, možda najveće čudo, toliko je bio popularan negativac u širem krugu fanova da je Dizni pre tri godine platio Zanu da ga vrati u kanon. Možda se pitate kako je Tron sve to uspeo da učini, i to u jednom kosmičkom tiranskom društvenom sistemu, sistemu koji je smatrao Zvezdu smrti pametnim rešenjem, a Tarkinovu nemilosrdnu doktrinu kao validnu taktiku protiv svih buntovnika?

Vrlo jednostavno, Tron je bio toliko dobar ratni strateg i taktičar, toliko je uspešno čitao protivnike i procenjivao njihove sledeće poteze da je Zan u originalnoj trilogiji morao da ga se reši kroz specifičnu upotrebu postupka deus ex mahina – te je Trona morao da uništi sopstveni telehranitelj, kako bi zvezdani junaci pobedili. Zan objašnjava da je Tron svoju neviđenu sposobnost stratega razvio kroz tumačenje umetnosti neprijatelja, kao i dubinska razmatranja i proučavanja njihove filozofije, kulture, istorije, navika i naravi. Visoka pronicljivost u spoju sa natprosečnom inteligencijom, smirenost i logičnost, blagi cinizam i sarkazam, visok stepen etikecije i kulture, skromnost, ljubav prema običnom pivu, kao i velika sposobnost vođstva jesu ono što oduševljava kod ovog fiktivnog lika. Tron je surov, ali nikad bez razloga. Na primer, u jednoj sceni iz „stare“ trilogije postoji momenat kada Tron pogubi oficira zbog toga što ovaj nije uspeo u svom zadatku da zarobi Luka Skajvokera. Odmah potom se razotkrije da je isti oficir počinio fatalnu grešku tokom operacije i još pokušao da okrivi druge za nju. A zatim je i lagao Trona u lice, zbog čega je admiral rešio da mu ilustruje razliku između neuspeha i greške. Kada je drugom prilikom Luk još jednom izbegao zamku, a oficir koji je bio zadužen za zadatak omanuo (uprkos tome što je pokušao inovativno rešenje tokom potere za mladim džedajem), te skrušeno, pomiren sa sudbinom, priznao svoj neuspeh Tronu, admiral ga je nagradio unapređenjem, govoreći kako su samostalno razmišljanje, savesnost u radu i kreativnost neophodni za dobrog oficira galaktičke mornarice. Pored odanosti svojim vojnicima, Tron ne veruje u nepotrebno (ključna reč – budući da je ipak negativac) nasilje nad civilima, ali ne libi se da iskoristi čitave planete ako će mu to pomoći da ostvari cilj. Na primer, dok istovremeno iskorišćava plemena Nogrija u svojstvu plaćenih ubica, obećava Lejinu decu poludelom džedajskom klonu, Tron takođe uništava robovlasnike, pirate, teroriste, ali i tirane kao što su Nuso Esva, dok nasilne vojnike koji se istresaju na nedužnim ljudima ume da opauči kundakom po licu. Ipak, najveća razlika između Trona i ostalih imperijalističkih vođa jeste njegova spremnost da pretrpi poraz kako bi spasio one koji mu služe, kao i osećaj časti do izvesnog stepena, zbog čega je bio omiljen kod svojih oficira i vojnika. Zan je priznao da je Tranov lik hibrid prototipa admirala Nelsona, zatim generala Romela – čuvene fašističke „Pustinjske lisice“, kao i Ji Sun sina, korejskog vojnog komadanta i admirala, koji je i sam bio više puta izgnan i smenjivan zbog politike, uprkos svojoj velikoj taktičkoj veštini. Svakako, postavlja se pitanje ako je Tron bio toliko pametan, zbog čega je igrao šah na strani Imperije?

Pa, u starom kanonu, sada tzv. legendama, Tron je verovao da će militarna moć carstva omogućiti galaksiji da ujedinjena preživi kad stigne stvarni neprijatelj – rasa nadmoćnih i krvoždenih vanzemaljaca koja kosi sve pred sobom i koju je on susreo još ranije, a to su tzv. Yuuzhan Vong osvajači. On je stavio efikasnost ispred humanosti, i duboko bio ubeđen kako je Imperija najsnažnije oružje protiv pretnje što opravdava surovost, a to je njegova najveća greška. U novom, diznijevskom kanonu, Tron je pomalo bondovski dvostruki agent, koji radi i za Palpatina, ali i za svoj narod, kako bi takođe istražio rasu Grysks  i pobedio moguće pretnje za svoj svet, pa čak i pocenu da žrtvuje Palpatinovu galaksiju.

Tronov lik je izuzetno fascinantan u moru negativaca koji se javljaju u knjigama Ratova zvezda, i ako se ostave po strani animirani Pobunjenici (Star Wars Rebels) koji su iskasapili šta god su mogli uprkos Filoniju, Tron je upamćen kao jedan od najiteligentnijih i najgalantnijih zlikovaca čitavog Lukasovog univerzuma. Drugim rečima, slobodno odajući hvalu Zanovom stvaralaštvu možemo i da citiramo završne Tranove reči iz knjige Poslednja zapovest (The Last Command), i da kažemo  –  „It was so artistically done“.

Strane knjige među šljivama, jun 2020.

Posted on by Nešo Popović

Gde ste, dobri ljudi? Kako ide? Škole gotove, sad će odmori i uživanje u lepotama drage nam otadžbine. Nije to loše, ima mnogo lepog da se vidi i poseti na ovim prostorima. Širimo lokal patriotizam. Srećan vam današnji dan. Koji dan? Ponedeljak, naravno. Najneomiljeniji dan u nedelji kod većine zaposlenih. Za nas iz podruma, svaki dan je isti, svaki dan nam je ponedeljak. Pored toga što je ponedeljak, danas je i Međunarodni dan vetra, ali ne onog iz stomaka. Mi, podrumski pacovi, retko osećamo vetar u kosi (malo je i ta kosa problematična), ali nije ni važno. Nek ste samo vi srećni. Hoćete da vam malo zagolicam maštu novim knjigama?

Duhovi Šervuda – Keri Von (The Ghosts of Sherwood – Carrie Vaughn)

Sećate se Robina Huda, Šerifa od Notingema, Malog Džona, Marijane i ostalih likova uz koje odrastaju generacije?

Vratili su se!

Robin i Marijana se vole i nakon dvadeset godina. Kralj Džon je preuzeo tron. Naravno, to Robinu nije po volji, ali ko ga pita. Robin se zakleo na vernost, da bi zaštitio ne samo svoju porodicu i plemiće, koji ga podržavaju, već i seljake. Vlada vrlo labavo primirje. Sve se menja kad nepoznate persone otmu Robinovu decu. Robin i Marijana će morati da potraže pomoć gde god je moguće, čak i kod duhova, za koje se priča da žive u dubinama Šervuda.

Predaja: Izveštaj iz prve ruke o masakru Rejnerskog Bigfuta – Maks Bruks (Devolution: A Firsthand Account of the Rainier Sasquatch Massacre by Max Brooks)

Sećate se Svetskog rata Z? Simpatična knjiga i zanimljiv filmić (glumio je čak i Đuričko dve sekunde). Elem, stiže nam nova knjiga pisca spomenutog besCelera.

Planina Rejner je preživela erupciju, pepeo se slegao i masakr na Grinlupu je prošao neprimećeno, do sada.

Otkriće dnevnika Kejt Holand, otvara stare priče, suviše strašne da bi ljudi želeli da ih se sećaju.

Pisala o neočekivanoj snazi otkrivenoj u zla vremena, o humanosti suočenoj sa opakim predatorom, o hrabrosti, o smrti.

Bigfut je i dalje sa nama, ali nemojte ga potceniti, nije on tamo neki slatki čupavko.

Pesma besa i uništenja – Rozana A. Braun (A Song of Wraiths and Ruin by Roseanne A. Brown)

U poslednje vreme se sve češće pojavljuju knjige inspirisane Afrikom. Ipak je crni kontinent kolevka civilizacije i večita misterija.

Malik sa nestrpljenjem iščekuje solstanijanski festival, jer u njemu vidi spas od rata i šansu da sa sestrom započne novi život u pustinjskom gradu Ziranu. Naravno, planovi često padaju u vodu. Njegovu mlađu sestru Nadiju, zaposeda zao duh. Da bi je spasio moraće da sklopi pakleni dogovor po kom treba da ubije princezu Karinu (Tišina u zadnjim redovima!), naslednicu ziranskog prestola.

Međutim, princeza ima svoje planove sa smrću. Nakon što je atentator ubio njenu majku kraljicu, vlada otkazuje polušnost i princezi je jasno da neće večno živeti. Spasonosna ideja se rađa. Koristeći drevnu magiju, oživeće svoju majku. Da bi to uradila, neophodno joj je kucajuće srce kralja. Karina je smislila kako da nabavi taj sastojak. Pobednik solsatanijanskog takmičenja, dobiće njenu ruku.

 

Red čistog meseca koji se ogleda u vodi – Zen Čo (The Order of the Pure Moon Reflected in Water by Zen Cho)

Bandit ulazi u čajdžinicu i od tog trenutka, sve ide samo nizbrdo. Guet Im, je mlada iskušenica Reda čistog meseca koja se priključuje eklektičkoj grupi lopova (svidelo se to njima ili ne) ne bi li sačuvala tajnu svetinju. Nije ni slutila da će tako upasti u još ozbiljnije nevolje.

Bibliotekarska pozajmica – Džin Vulf (Interlibrary Loan by Gene Wolfe)

Ovo je poslednji roman čuvenog pisca fantastike, koji je prošle godine otišao u večna lovišta.

Nastavak Pozajmljenog čoveka.

U budućnosti udaljenoj vekovima od današnjice, naša civilizacija se smanjila, ali se ipak nekako snalazimo. Tu je napredna tehnologija, tu su roboti. Tu su i klonovi.

E. A. Smit je pozajmljena osoba, nečije vlasništvo, pravno nije čovek. Njegova ličnost (velikog pisca) je snimljena i može biti iznajmljena.

Često ga iznajmljuju različitim klijentima. U pratnji još dvojice iznajmljenih klonova, kuvara i romantičarskog pisca, otpremaju ga u Polis Kouv. Tamo će upoznati devojčicu koja želi da spasi majku od oca koji je mrtav, a možda i nije.

Boginja u mašini – Lora Bet Džonson (Goddess in the Machine by Lora Beth Johnson)

Andra se probudila, daveći se. Ali to nije najveći problem. Obrela se u vrućoj, prljavoj pećini i svi je zovu boginjom (ovo i nije loše). Kada je tokom međugalaktičkog putovanja utonula u kriogenski san, očekivala je da će se probuditi za stotinjak godina, a ne skoro hiljadu.

Najgore od svega je što je njena porodica, uključujući i ostale koloniste, odavno mrtva. Iz nekog razloga, njihovi potomci misle da je Andra boginja. Nije joj jasno zašto, pošto je još uvek sasvim obična. Odlučila je da prihvati ulogu dok ne vidi šta će dalje i kako će da se vrati na Zemlju.

Zejd, prognani princ Irenseda, ima drugačije planove. Pre četiri godine, stakleni kovčeg uspavane boginje, nestao je iz zamka. Zacrtao je sebi da mora da ga pronađe i nada se da bi ona, ako prihvati svoju ulogu, mogla da mu pomogne oko osvajanja prestola. Ako njegovi budući podanici saznaju da boginja nema moći, da spasi njihovu umiruću planetu, mogli bi da je skrate za glavu.

Zejd i Andra moraju da se čuvaju surovog vladara, a istovremeno da pokušaju da saznaju Andrinu prošlost.

Znam da znate, ali da vas podsetim. Pošto mi je na kraju meseca rođendan, možete na vreme da pripremate poklon. Ako ne znate čime da me obradujete, BEZ PANIKE, Feničani su još davno izmislili univerzalni poklon. Ne postoji ni minimum ni maksimum, što bi rekao vic o kokošci – ko koko da.

Samonikle na temelju narodne lirike

Posted on by Ana Ubavić

Ne objavljujemo često poeziju ali verujemo da ovaj eksperiment naše saradnice Bojane zavređuje vašu pažnju. Naime, u pitanju su narodne lirske pesme, onako kako ih ona vidi i priređuje u jednom novom ruhu.

 

KO TEBE, MAJKO, PITA

 

I izbiću ti luk tvoj iz leve ruke,

i prosuću ti iz desne ruke strele.

Na gorama ćeš Izrailjevim pasti

ti i sve čete tvoje i narodi koji budu s tobom;

pticama, svakojakim pticama krilatim

i zverima poljskim daću te da te izjedu.

Jezekilj 39:1-6

 

Pase pase zelenko travu

Devojka pod borom odmara glavu

Zelenku na rame orao sleće

Slušaju šta devojke hoće a neće

Ne miriše trava, ni zeleni bor

Ne razgovara se s vilama niti peva ptica hor

U tišini devojka oči otvara

Na usni joj prljava reč izgara

Nakon hiljadu godina

Ustajem odmorna

Govori ćerka vatre i krajnjeg severa

Ustajte da pokažemo ko je nevera

Psujem Boga i njegov rod

Potomkinja svile i nedragog

Bilo jednom u dolini Harmon-gog

 

ZIDALA VILA GRAD

 

Ošinu kosom i odrubi Sunce Nebu.

 Zadrhta telom i od planine odroni led.

Obuče drveće u lisice i žbunje u ježeve.

 Porodi dva zla i jedno dobro, pa se umori.

 

U starosti je odsedala u hotelu

i mislila o napuštenim crvenim cipelama u šumi

i krilatim željama na nebu.

Deca su joj se ponekad javljala na tri različite žice,

dok se jednog dana nisu nadigrali sa životom,

pre njene apokalipse.

 

Autor: Bojana Cvetković

 

Ovaj eksperiment je uspeo pre svega jer narodna lirska pesma ima univerzalni jezik, jezik ljudskih emocija. Ljudski život između neba i zemlje, pod okriljem magije i Boga, tema je kojom se igra pesnikinja. Savremena poezija je na tragu narodne i uspešno se uliva u predačke korene, od stila pisanja do poštapalica. Radujemo se da vidimo još autorskih bravura na ovu temu a vi nam napišite svoje utiske.

Konan i izgnanici

Posted on by Nenad Pavlović

Dan 1

Zovem se Titana. Moj otac je govorio da to ime znači žena titana, božanskih divova. Ujak mi je jednom kazao da znači „ona sa velikim sisama“, na nekom od kaurskih jezika sa severa. Ali sada to nije bitno. Sada sam samo još jedna od izgnanih. Hiborejci, Stigijanci, Kušiti… svi smo bili isti ovde – nesrećnici kojima je sve oduzeto.

Vezali su me za krst i ostavili na nemilost suncu i pustinji. Nadali su se da će mi oluja pojesti kožu, a bube i lešinari ostatak telesine.

Tako bi i bilo da se nije pojavio on, iznenadno poput fatamorgane iz vrelog vazduha. Nikad ga ranije nisam videla ali sam znala ko je čim sam ga ugledala. Priče o njemu kružile su od mora do mora. Varvarin. Cimerijanac. Uništitelj. Bes u ljudskom obliku. Konan mu je bilo ime. Isekao je moje okove treptaj pre nego što je oluja udarila, a zatim i peščane zveri koje su sa njom dolazile. Dok sam povratila razum, nestao je.

Našla sam čuturu sa vodom. Verovatno mi ju je on ostavio. Išla sam stazom od vrelog prašnjavog kamena, koja se uvijala kroz pustinju, okružena divovskim kamenim lukovima. Sunce mi je peklo nago telo, te sam isplela prnje od trave, da se pokrijem. Glad sam utolila bubama. Pojela sam ih, umesto one mene.

Dan 2

Naselila sam se u pitomoj dolini reke. Čiste vode je bilo na pretek, kao i hrane. Mislila sam isprva da ovde nema opasnosti, sem od kojeg gladnog krokodila, ali noću su vetar i voda nosili zvuk bubnjeva. Darfari. Ljudožderi. Bili su blizu, u ruševinama na dnu doline. Klonila sam ih se. Njihov bog, Jog, bio je nečist. Molim se Setu, Staroj Zmiji, da me zaštiti i pomiluje.

Dan 12

Rane su mi zarasle, a stomak mi je se opet zaokruglio. Načinila sam sebi kolibu od blata, alat, oklop i nešto oružja. Ali nigde nisam našla železo, a bez oštrice u rukama nisam se osećala bezbedno. Jednog jutra, spakovaću sve što mi je najpotrebnije i napustiću ove plićake.

Dan 15

Već tri dana pratim široki potok koja se uliva u reku u dolini. Obale su pune krokodila i džinovskih paukova, ali visoravni koje ih okružuju još su gore. Na severu lutaju čopori hijena, a na južnoj strani uzdižu su se zidine drevnog grada bez imena. Dlake na rukama mi se ježe samo od pogleda na njih – nečist izbija iz njih poput sjaja otrovnog sunca. Iznad severne obale uzdiže se mračna kula, skroz do nebesa. Videla sam šišmiša velikog poput zmaja kako nosi ljudsku telesinu gore i polaže je u svoje gnezdo na kamenom oltaru. Klonim se od tad severne strane koliko i južne. Krokodili i paukovi mi se više ne čine tako užasnim.

Dan 20

Došla sam do klanca koji se otvara na tri strane. Veliki potok se tu račva u dva mala, jedan od njih je ovaj koji sam do sada pratila. Rešila sam da se ovde skućim. Potoci su bistri, puni ribe i rakova, a videla sam u blizini i plave stene sa crvenim flekama, koje u sebi kriju rudu. I dalje čujem bubnjeve Darfarija, noću kada mesec izađe. Ne znam da li su samo u mojoj glavi ili iza brda.

Dan 25

Udaram temelje, dižem zidove. Kopam kamen i sečem drva. Jednolični teški rad topi mi razum. Ali mi je zato telo ojačalo – sada mogu da ubijem hijenu jednim ubodom koplja. Kuća se polako diže. Ne kuća, toranj, sazidaću toranj! A zatim i hram Staroj Zmiji, u hladu ispod kamene litice.

Dan 33

Darfari su svuda oko mene. Njihova koplja lete ka meni čim se približim njihovim naseobinama.  Ali ne bojim ih se više kao nekad. Noću im koljem nojeve i kradem železo. Ubila sam ih dosta. Moje strele su preciznije od njihovih kopalja. Mislim da počinju da me se boje. I treba.

Dan 71

Darfari me zovu Veštica- Rečna Zmija. Više ne prilaze mojoj kuli, boje se čegrtaljki i osušenih glava zveri koje sam na nju okačila. Svojoj deci pričaju da ću ih ukrasti noću ako nisu poslušna. Ali ja ne kradem decu, samo odrasle, jake i zdrave. Upregnem ih u točak boli i hranim kašom, dok im se um ne pretvori isto u kašu a mišići u čelik. Ako neko od njih umre, izvadim mu srce i ponudim ga Staroj Zmiji, na kamenom oltaru iza kuće. Ovi koji žive, moji su sužnji – tucaju kamen, deru lešine, bore se pod mojim barjakom – dok ne umru. A onda im opet iščupam srce iz grudi.

Dan 82

Sačinila sam koplje sa glavom od železa i oklop od debele kože nosoroga – spremna sam da krenem u istraživanje dalekih brda.

Dan 111

Ove zemlje možda nisu najlepše na svetu, ali jesu čudo.

Na istoku, rastu visoke guste šume pune džinovskih buba, majmuna i ljudi koji su im nalik. Pirati drže istočnu obalu.

Na zapadu, iza ukletog grada koga i dalje zaobilazim, nalazi se još jedna manja pustinja, a u njoj grad izgnanika. Srela sam tamo ponovo ratnika Konana u jednoj krčmi, guše pune vina. Nisam ostala u tom mestu jer je nečisto – temelji su mu svi od krvi i kostiju.

Na severu, iza srušenog vodovoda, izdiže se vulkan okovan snegom i ledom. U njemu osećam prisustvo Stare Zmije, ali jako, prejako! Kada se zagledam u tu planinu koja bljuju vatru i pepeo, u glavi svojoj nisam više sluga Setov, nego samo plen za njegovu decu koja su bila drevna još kada je Atlantida potonula u talase.

Dan 121

Otkrivam ruševine, drevne zapise. U tmini noći, dolaze mi sjajne prikaze, duše mrtvih, da kukaju nad svojom sudbinom. Hiljadu biblioteka ne bi bilo dovoljno da se zapiše tragična sudbina ovih zemalja. Oplakujem Džinove, čija se rasa zatrla, iako znam da bi oni meni pljunuli na grob. Gradili su čuda, dali su nam dom, a mi smo im uzvratili smrću i uništenjem.

Ovo nije zemlja da u njoj budeš sam. Brutalna je i ne prašta greške. Da su tu moja braća i sestre iz Kitana, osnovali bismo klan, i sve bi bilo lakše. Samoća je dovoljno težak teret čak i kada nisi na ukletom tlu. A ovo tlo je ukleto.

Moram da skinem ovu narukvicu i odem odavde.

Dan 178

Istražila sam utrobu grada bez imena. Posekla sam demonskog belog šišmiša i pričala sa utvarom iz arhiva. Sada znam šta mi je činiti. Ali svakim danom sam sve više sigurna da ću ostaviti svoje kosti u ovim prokletim predelima.

Dan 186

Oluja koja luta ovim zemljama je živa i ima dušu demona. I ona je, poput mene, zatočenik drevne crne magije, samo što za razliku od mene, ona ne može umreti. Njen gnev je gnev vekova. Pitam se da li i ona nosu okove u obliku narukvice? Kako bi oluja uopšte nosila narukvicu?

Dan 236

Nisam više sigurna šta je stvarno a šta samo u mojoj glavi. Mislim da sam izgubila razum.

Posekla sam zmaja koji bljuje vatru. Hodala sa mrtvima. Iščupala stotine srca iz grudi muškaraca i žena. Puzala kroz mračna ždrela planine. Kovala mač od zvezde padalice. Videla stvari koje ne bi smele da postoje.

Na vrhu snežne planine, jedan džin mi je rekao da je sve ovo samo san.

Dan 301

Obukla sam debeli oklop od krzna hiljadu medveda. Poređala sam strele od kostiju i čelika i namazala se ratničkim bojama. Sada jedem poslednju gozbu: masnu krtinu, jaja, supu, ljute začine, med. Zalogaje zalivam gustim gorkim nordskim pivom. Sa prvom zorom krećem u grad u centru vulkana. Ne mogu više da odolim palacavim, šištavim glasovima koji me odatle svake noći dozivaju. Do sledeće zore, vraćam se ili kući ili Setu.

Marinci na parni pogon

Posted on by Ranko Trifković

Pre šest godina, sam samcijat, izvesni Gospodin Burns napravio je opako dobru igru „Marinci na parni pogon” (Steam Marines). Trenutno se bliži obljavljivanju nastavka, pa će ova igra verovatno biti na nekom popustu, pratite razvoj situacije, a u međuvremnu pročitajte ovaj prikaz, možda vam se igra dopadne.

Igra pruža zanimjiv spoj luckastih elemenata i ozbiljnog nivoa težine. Nema gnjavaže sa pričom, uvodima i koječime. Nekakvi vanzemaljci su zauzeli svemirsku krstaricu, te vaša družina uleće unutra da ih utamani. Osim što su protivnici mnogo opaki, a vi imate samo četvoricu čikica.

Budući da igra nema tutorijal, gaziće vas i ubijati (često na vrlo smehotresne načine) dok ne naučite neke osnovne poteze i kombinacije, a onda ćete da shvatite da ste još na „normal” nivou težine i da ima još dva groznija nivoa koji će vas propisno preznojiti. 

E sad, za razliku od uobičajenih poteznih taktičkih zagonetalica, Marinci se zasnivaju na pametnom postavljanju zaseda. Stara izreka kaže da ako poznajete sebe kao i protivnika, ne možete izgubiti. Tako je i ovde. Naučite li kako rade različita oružja i sposobnosti, koji su im dometi, te proučite predvidiva ponašanja protivnika, biće vam kudikamo lakše da se oduprete poprilično brojnoj hordi sasvim čudnjikavih vanzemaljaca.

Važno je i napraviti dobru kombinaciju. Grenadiri su marinci koji bacaju bombe. Izviđač može da prostreli nekoliko protivnika u nizu. Tu su i Predvodnik koji sačmarom može da pomera protivnike, Inžinjer koji može da prati kretanje protivnika i Pozadinac koji ima slabašan mitraljez, ali bije k’o kopitom.

Ko je ljubitelj Svemirskih marinaca (Space Marines) shvatiće čar ironijskog pristupa ove igre. Za razliku od Svemirskih, Marinci na parni pogon su nezgrapni, parobrodni, pojedinačno nesposobni i vrlo hrskavi, ali zato kao dobro naštimovan tim mogu da nagomilaju sitne prednosti u krunu pobede.

Brod kojim se krećete pun je vanzemunaca koje treba eliminisati da biste se probili do komandnog mosta. Premda je brod podeljen na postorije, protivnici, kao i vaši marinci mogu da ruše zidove, što donosi dodatne taktičke čarolije, kao npr. mogućnost da protivnike izbacite u vrelu hladnoću svemira.

Povremeno, marinci nalaze novac, dodatnu opremu ili oružje, a na kraju svakog nivoa dobroćudni vanzemaljac omogućuje vam da trgujete. Marinci na parni pogon prošli su dug put od početne verzije do upeglanog proizvoda, ali i dalje nisam siguran da mogu da vam svima preporučim. Ako bih je uporedio sa tortom, ova igra nema ni šljokice ni bombonice ni šlag, samo crnu čokoladu i maslac, onako samo za okorele nevaljale sladokusce koji vole da se najedu fila pre nego što ga rerna „pokvari”.

Kletva sestara Papin

Posted on by Elena Alexandra

Početkom 1900. godine, u Francuskoj rođene su sestre: Emilija, Kristina i Lea. Njihov otac Gustav je bio nasilni alkoholičar a majka Klemens ni blizu majke a još dalje od primera za moral. Kada se rodila Kristina, Klemens je odlučila da joj je to previše pored Emilije i poslala je bebu kod sestre svoga muža. Nakon što je Emilija napunila 10 godina, Klemens saznaje da ju je njen muž napastvovao i surovo kažnjava dete tvrdeći da je mala Emilija zavela svog oca. Razvodi se i šalje Emiliju u manastir „Dobri pastir“, poznat po surovosti prema štićenicama,  na „očišćenje“ grehova. Poludela od ljubomore i besa, iskaljuje se i nad Kristinom poslavši je da se pridruži sestri u manastiru pa na kraju najmlađu, Leu šalje kod praujaka rešivši sebe svih obaveza.

Devojčice su bile jako vezane oslanjajući se jedna na drugu u svojim teškim vremenima. Neki zapisi tvrde da se Emilija zamonašila jer je potpuno poklekla pod manastirskom strogoćom a drugi da je sigurnost videla jedino iza tih zidina. Kristina je s radošću čekala dan kad će stasati da sledi primer svoje starije sestre. No, Klemens nije bila oduševljena odlukom svoje najstarije kćeri da se zamonaši jer je imala u planu da joj manastir odgoji decu i kad stasaju za rad da ih uposli kao služavke. Plašeći se da ne izgubi buduće prihode ona smesta povlači Kristinu iz samostana i zapošljava je u domaćinstvu porodice Le Mans. Kako je u manastiru naučila dosta o vođenju domaćinstva, a u tetkinom domu o brižnosti i pristojnosti, devojčica se lepo snašla ne odajući ničim da su traume imale efekta. Oni su ljubazno brinuli o njoj, ali njenoj majci njena primanja nisu bila dovoljna pa ju je prebacivala od kuće do kuće. Ubrzo i Leu uzima iz mnogo sretnijeg doma i zapošljava je. Iako su Kristina i Lea bile dugo razdvojene razvile su prisnost i svaki slobodan trenutak su provodile zajedno.

Konačno je Klemens bila zadovoljna „isplatama“ svoje dece i Kristina 1926. dobija majčinu dozvolu da ostane na radnom mestu u porodičnom domu penzionisanog advokata Lancelina. Ubrzo postaje miljenica njegove supruge Leone i njihove mlađe ćerke Genoveve koja je još uvek živela sa njima. Taj odnos je omogućio da  Leona primi na službu i Kristininu mlađu sestru kao sobaricu. Ukratko, sad imate predstavu o njihovom nesretnom životu. I taman kad bi smo pomislili da su našle kakvo takvo fino okruženje i neki mir ispašće da smo se prevarili. Sirota Emilija je u manastiru do te mere ubeđena da je  grešnica umesto žrtve da je na kraju fanatično propovedala o veri i iskupljenju što je Kristinu dovelo do verskog fanatizma. Vrlo brzo njena opsednutost rajom i paklom je probudila nova interesovanja, kao što je okultno. Naime, negde je tragajući za odgovorima zalutala u nove svere potpuno sama i nedovoljno edukovana da ih razume. Uplašena paklom, tražila je način da ga izbegne, maštajući kako sama „sređuje“ đavola.

Sestre su retko izlazile. Nedeljom su išle u crkvu a ono malo slobodnog vremena provodile su kod raznih okultista tražeći način da zaustave đavola. Posebno su bile fascinirane vračarama i medijumima kojima bi plaćale novac skriven od svoje pohlepne majke da bi saznale šta kažu duhovi iz pakla ili pak šta ih čeka sutra. Jednom prilikom, sestre su dobile „pouzdanu“ informaciju od neke gatare da su zapravo u prošlom životu bile muž i žena što ih je obuzelo novom euforijom.

Za to vreme Lancelini su bili presretni što pod krovom imaju dve vredne i drage devojke koje ne jure udvarače niti slobodno vreme provode na igrankama. Da se razumemo, svi su pomalo radoznali i nema ničeg lošeg da sa društvom okrenete šolju od kafe ili unesete malo misterije tu i tamo. Niti su svi vernici bezgrešni niti su svi okultisti satanisti, to je valjda jasno. Ne izađe na dobro kad poput ovih sestara pobrkate stavke i hobi vam postane seciranje živinčadi u ime Boga. Bilo kog „boga“. Vremenom su se sestre pomalo osilile i porodica je počela da primećuje da se Kristina breca kad joj ukažu da je neki posao propustila ili traljavo odradila. Svedoci van kuće su za kasniji policijski izveštaj naveli da su njih dve bile mračne i hladne prema svima i da su zazirali od njihovog pogleda ili veštačkog osmeha kao i od njihovog novog hobija. U kući, njih dve su bile oličenje dragosti pa se porodica čudila što kad ih hvale svi su nekako uzdržani. Imale su toplu sobu, jele su koliko žele a plata im je bila iznad prosečne, gospođi Lancelin su se svojevoljno obraćale sa „mama“ dok su svoju majku nazivale „ona žena“. Imale su čak i sobu sa balkonom što je u ono vreme bio ozbiljan prestiž za poslugu. Njihov nov majčinski uzor se založio sa posebnom pažnjom da devojke ne šalju majci sav svoj novac što je rezultiralo da njihova pohlepna „majka“ Klemens Papin ostane bez ičega.

Međutim, domaćica kuće je vremenom postajala sve neprijatnija. Stalno je zakerala i opominjala ih. Jednom prilikom je Leu uštinula toliko jako da su joj ostale masnice, terajući je da klekne na kolena ne bi li podigla papir koji je propustila. Tada su se setre zaklele da sledećeg puta neće biti jer će gazdaricu da promene veštim magijama. Sestre su lokalnom isledniku kasnije rekle da su sigurne da su pogrešile u čaranju. Želeći da ih ona obožava dobile su suprotan efekat. I umesto kajanja više ih brinulo šta su izvele pogrešno. Naravno da dotični to nije stavio u policijski izveštaj a videćete i zašto.

Početkom februara 1933. godine, gđa Lancelin je sa ćerkom izašla na ceo dan u kupovinu a njen suprug je otišao u svoju kancelariju kao i obično. Lea je kasnije tvrdila da je struja nestala zbog njenog nesmotrenog uključivanja pegle ali zašto je cela kuća bila u potpunom mraku kad se porodica vratila nikad nije utvrđeno. Sem što bi se moglo reći da je bilo namenski. Nakon Kristininog objašnjenja za kratak spoj, gospođa je pobesnela do te mere da su devojke pobelele.

Kristina se našla u magnovenju. Možda se prisetila nasilja i vike, uspaničila ili je to uradila sa namerom no učutkala je gospođu tako što je jedan vrč iz svoje blizine slomila o njenu glavu. Ćerka je poletela da pomogne majci a Lea sestri. Kristina je van sebe od besa a Lea podvodljiva pa njihove žrtve nisu imale šanse. Kristina je izdala naređenje Lei da gospođi smska glavu o pod i da im obema izvadi oči. Skupljale su moguće naoružanje po kući dok je Kristina urlala da će ih sve masakrirati. Na gospođi je „isprobala“ čekić i nož u više navrata. Apsolutno ih nije dotaklo što su sirote žene vrištale i zapomagale. Kad je krvavi pir bio gotov sestre su istranžirale gazdaricu i njenu ćerku i spremile ih kao ručak  po receptu za zeca iz kuvara (izdanje 1901). Od onoga što je ostalo, a to su intimni delovi, zabavljale su se praveći ukrase. Na kraju, sestre su se okupale, doterale i mirno pošle na spavanje. Iste večeri, gospodin Lancelin nailazi na zaključanu kuću i produžava na neku ugovorenu večeru predpostavljajući da mu je porodica već tamo. Kad ih nije zatekao, uznemiren sa prijateljem se vraća u pratnji žandarma. Jedino svetlo koje se naziralo bila je sveća u sobi služavki. Žandar je preskočio baštensku ogradu, provalio u kuću i ostao trajno traumatizovan kad pri svetlosti njegove baterijske lampe ukazala očna jabučica nataknuta na držač za sveću. Ovaj šok je samo doprineo opštoj euforiji oko njihovog vračanja. Ono što je ostalo od tela, nalik na kašu, su pronašli na drugom spratu umotano u jorgane. Plašeći se isprva da je strašna sudbina odnela i služavke on je pohitao na sledeći sprat. Kako nije dobijao odgovor na svoje kucanje, razvalio je vrata i zanemeo. Sestre su zagrljene sedele na jednom od kreveta dok je iz ljudskog mozga na sred sobe zjapio čekić.

Priznale su zločin skoro odmah braneći se samoodbranom ali ih to nije spasilo hapšenja za ubistvo. Sećate se doktora koji je uzimao anamnezu? Dogodilo se nešto neočekivano. Prvobitno se mislilo da je doktor prećutao priču o veštičarenju ili njihovom „braku“ iz prošlog života za kojim su žalile, da bi one umesto da odu u sanatorijum zapravo „omastile“ konopac. Ne, prećutao plašeći se… kletve koju bi mogle da bace ako ih raskrinka. Ne bi se ni crkvi dopalo da takvo svedočenje dospe na sud. Toliki je strah izazvan šaputanjima da su njih dve umele sa okultnim da je skoro cela čaršija odjednom svedočila kako im je žao njih dve i da zapravo ne misle ništa loše o svemu tome, što je zapanjilo vlasti nad očiglednim masakrom. Čak su i velikani tog doba, Žan Pol Sartr, Simon de Bovaje i Jan Genet pravdali devojke kao žrtve večite klasne podeljenosti. Naravno, njihov advokat ih je branio ludilom pominjući njihovo teško detinjstvo i kakve rođake koji su bili nasilni ili završili u ludnicama. One su insistirale da ona druga nema veze sa tim štiteći jedna drugu. Tri psihijatra su ukrstila mišljenja proglasivši ih potpuno svesnim svojih postupaka, kao hladnokrvne ubice. Zanimljivo je da to što su skuvale i jele ljudsko meso nigde nije pomenuto na suđenju ali je ta činjenica dodatno uterala strah u kosti već naplašenim vernicima u kletvu.

Na javnom trgu Le Mans, Kristina je trebalo da bude giljotinirana (1933) dok je Lea osuđena na desetogodišnju robiju teškog rada jer se smatralo da je bila pod moćima svoje starije sestre. Da, upravo moćima. Na tajnom većanju se i te kako i među sudstvom razmatrao uticaj okultnog iako nisu mogli to zdravorazumski da kažu naglas za zapisnik. Pre izvršenja presude, Kristina je doživela mentalni slom. Zakopčana u ludačku košulju jer je pokušala sebi da izvadi oči, vrištala je da želi da vidi sestru odbijajući i da jede. Dozvoli su im da se vide. Novi šok je usledio, Kristina je počela da okopčava Leu moleći je da pristane na telesni odnos. Molila ju je da se seti prošlog života i da joj ne slama srce. Sada vam je već jasno da je „proroštvo“ da su bili supružnici u prošlom životu donelo još nesreće u njihove već zbunjene umove. Mnogima, pa i meni, regresija i reinkarnacija su fascinantne teme, pa ne idu okolo viltajući poput centuriona koji su bili u nekom od prošlih života. Valjda je važno znati gde si u kom momentu, šta znam.

Priča o kletvi se širila, čak i najedukovaniji nisu ostali imuni na to pa je predsednik Lebron preinačio giljotiniranje u Kristinin doživotni teški rad. Nisu joj dozvolili da bude blizu Lee. Ponovo je štrajkovala glađu što je ovaj put urodilo plodom i ona umire u svojoj 32. godini dok je Lea puštena zbog dobrog vladanja ranije (1941). Lea odlazi kod majke u Nantes i zapošljava se kao služavka pod lažnim imenom. Ne postoji podatak kad je preminula ali postoji fotografija nje u poznim godinama.

Ono što se zna, je pregršt čudnih događaja koji su usledili. Razboljevanja, baksuzi, smrti ali ništa od toga nije moglo da se poveže dokazima sem možda zvanične stavke da se sve to dešavalo baš tamo gde je Lea, odnosno gde su se tri sestre kretale još od malena. No, takve stvari se dešavaju svuda pa ih za to ne možemo osuditi. Već su dovoljno osuđene „kletvom“ koja je izgleda njima naškodila najviše još od rođenja.

Veruje se da su sestre patile od psihijatrijskog problema, takozvanog ludila u paru koje je poznat kao paranoidni poremećaj. Kada su male grupe ili parovi otuđeni od spoljnog sveta ili izolovani od društva to dovodi do napetosti. Ta tenzija može dovesti u nekim slučajevima do iskrivljene perspektive okolnog sveta. Mnogi parovi koji su ubili su zapravo bili vođeni nesigurnošću, paranojom i opsesijom da se veza izoluje od drugih. Čest je slučaj i da u ovakvim odnosima jedan partner ima autoritet nad drugim.

Sahranjene su na groblju La Bouteillerie u Nantu. Njihovi spomenici su očuvani i uređeni što izgleda neobično za ostatke tako gnusnih ubica. Jedni kažu da to uređuje kakav poklonik radničke klase koji nije ljubitelj bogatih a drugi da ljudi to čine u strahu od kletve. Kako bilo, njihov nesretni život se na ovom mestu završava. Ja prva volim da „kopam“ po okultnom, nesvakidašnjem pa čak i bizarnom. Pomalo je to fasciniranost a pomalo iz mene progovara radoznali pisac vazda u potrazi za inspiracijama pa mogu negde da zaključim da njih dve do ovakvog kraja nije odvelo verovanje u nešto već nada da imaju prave „reči“ koje će ih spasiti.  Svi bi mi hteli da nas pozovu u Hogvorts, manje više, pitanje je u koju „kuću“ će vas poslati šešir. Ipak je do nas.

S ljubavlju Elena Alexandra

Ja, robot

Posted on by Lazar Vuković

Ne znam za vas, ali ja sam jedva čekao ovaj čas. Tokom predavanja o Simakovom Gradu, pomenuo sam „Veliku trojku SF-a“ koji čine Asimov, Klark i Hajnlajn i sigurno ste se pitali da li će biti predavanja i o njihovim delima. Cilj mi je prvobitno bio da polaznicima predstavim manje poznata dela žanra koja su nepravedno zapostavljena, što zbog izdavača i njihove politike, što zbog mlađe publike koja se nije upoznala sa njima, ali sam shvatio da kurs ne može proći bez pomena trojke koja je definisala ovaj žanr. Zato sam, u konsultaciji sa školskim odborom, odlučio da vam predstavim jedan nezaobilazni klasik koji bi svaki istinski ljubitelj fantastike trebalo da pročita.

Ime Isaka Asimova nije potrebno posebno predstavljati jer i vrapci na grani znaju o kome se radi. Za ovog američkog pisca ruskog porekla valja reći da je doktorirao hemiju i do 1958. godine predavao na Bostonskom univerzitetu da bi se posle toga potpuno posvetio pisanju. Po nekim poznavaocima njegovog lika i dela napisao je ukupno 500 knjiga, što iz dometa naučne fantastike što iz naučno popularnih dela. Treba izdvojiti da je bio dugogodišnji član Mense i da su njemu u čast Asteroid 5020 Asimov, krater Asimov na Marsu i jedna osnovna škola u Bruklinu dobili ime.

U njegova svakako najpoznatija dela spadaju serijali o Zadužbini, o Robotima i o Galaktičkom carstvu koji predstavljaju njegovu zajedničku viziju budućnosti. Naravno, i zasebni romani ne kaskaju za kvalitetom, pogotovo roman Bogovi lično o kom sam već pisao na sajtu i koji zbog toga neće biti tema našeg današnjeg predavanja. Umesto toga pričaćemo o jednom delu koje predstavlja uvod u tzv. Asimovljevu istoriju budućnosti i naučne grane koju je sam osmislio, Robotike. Dame i gospodo, pred vama je roman Ja, robot (I, Robbot).

Jedna grupa ovu knjigu gleda kao na zbirku priča, dok je drugi posmatraju kao još jedan fix-up roman. Priče su prvobitno objavljene između 1940 i 1950. godine u časopisima Super Science Stories i Astounding Science Fiction da bi 1950. godine doživele objedinjeno izdanje u jednoj knjizi. Pred nama je početak našeg magičnog putovanja u svet robotike, imaginarne nauke koja se bavila proučavanjem robota i njihovim razvojem kroz istoriju. Radnja se odvija kroz razgovor između Suzan Kalvin, glavnog robopsihologa u Američkim robotima, vodećem proizvođaču robota i neimenovanog novinara, naratora ovih priča, u dvadesetprvom veku iz koga imamo uvid u razvoj robota kroz godine. Još jedna spona ovih priča je i tandem Povel – Donovan, tim testera sa zadatkom pronalaženja kvarova kod modela robota. Ova knjiga je čuvena i po tome što se u njoj prvi put pominju tri osnovna zakona robotike (neću vas pitati koji su jer verujem da znate.)

Našu avanturu otvara priča Robi (Robbie), koja govori o prijateljstvu između jedne devojčice i njegog ljubimca robota iz naslova koje dolazi na probu kada njena majka prema robotu počne da izražava animozitet i otvorenu tehnofobiju.

U naredne tri priče se upoznajemo sa tandemom Povel – Donovan koji su svojom domišljatošću rešili najkomplikovanije probleme vezane za robote i očuvali verodostojnost tri zakona robotike. U Kolu – naokolo (Runaround) odlaze na Merkur kako bi ispitali da li postoji mogućnost da se otvore rudnici na sunčanoj strani i jednostavan posao postaje komplikovan. Sledeća priča Logika (Reason) predstavlja jedan od najinteresantnijih izazova za naš tandem koji ulazi u filozofsku raspravu sa robotom koji negira postojanje sveta koga poznaje i svoju svrhu. Još interesantnija je i priča Prvo uhvati zeca (Catch That Rabbit) gde vrše testiranja na robotima koji slušaju ljudska naređenja, ali kada se ljudi udalje prestanu sa radom i počnu čudno da se ponašaju.

U sledećoj priči Lažove! (Liar!) Suzan Kalvin preuzima ulogu protagoniste. Ulazi u koštac sa robotom koji navodno može da čita misli. Da li je to tako, nećete saznati do kraja priče.

Mali izgubljeni robot (Little Lost Robbot) predstavlja novi izazov za Kalvinovu. Ovaj put problem je robot kome je tester u nastupu besa rekao da se skloni. Inflitirao se među ostale robote svog modela i  u strahu da je pogrešno protumačio naređenje čime je poremećeno njegovo tumačenje Prvog zakona zovu Kalvinovu u pomoć jer takav robot može vrlo lako da ugrozi projekat hipersvemirskog putovanja.

Bekstvo od stvarnosti (Escape!) se takođe bavi testiranjem hipersvemirskog putovanja. S tim što ovde pored Kalvinove učestvuju i naš poznati tandem testera koji ne znaju da glume zamorce u eksperimetnu proučavanja superkompjutera poznatog kao Mozak.

U Dokazu (Evidence) na scenu stupa Stiven Barli, političar sa visokim ambicijama, za koga njegovi protivnici sumnjaju da je robot. Pošto su željni da ga maknu jer roboti ne mogu da vladaju ljudima angažuju Suzan Kalvin da dokaže njihove tvrdnje.

Sukob koji se može izbeći (The Evitable Conflict) je direktni nastavak prethodne priče. Zemlja je podelejna u četiri geografska regiona kojima upravljaju moćni superkompjuteri prateći ekonimiju tog dela sveta. Problem nastaje kada mašine počinju da greše, a sumnja pada na pokret otpora koji se protivi primeni robota.

Namerno sam se trudio da opisom priča ne otkrivam previše kako ne bih pokvario uživanje. Asimov se potrudio, da svojim laganim stilom, približi roman ljubiteljima kojima nauka nije jača strana i da ih ne davi previše naučnim podacima. I sami ćete videti da će radnja ići bez silazne putanje i u divljenju bujnoj Asimovljevoj mašti kako bi mogla da izgleda budućnost koja se, polako ali sigurno, ostvaruje. Pogledajte samo napredak u korišćenju robota i sve će vam biti jasno.

Ipak, iza priča koje mogu proći kao zabava i uživanje može da se nazre ozbiljna tema o ljudskosti i moralnosti. Kroz imaginarni napredak robotike prisustvujemo interakciji između ljudi i robota iza koje se krije izražena tehnofobija koja je i danas prisutna. Najuočljiviji primer se može videti u prvoj priči Robi gde majka izražava zabrinutost što se njeno dete više druži sa robotom nego sa ostalom decom ili u Dokazu gde jednog ambicioznog političara konkurencija želi da sruši dokazavši da je on mehaničko biće. Primera u pričama ima mnogo više, ali ne želim ništa da otkrijem. Sami ćete zaključiti ko je više humaniji u nekim pričama, ljudi ili roboti koji služe kao test subjekti. Gledajući današnje strahove od mobilnih telefona, interneta, antena i 5G mreža zaključujemo da su se Asimovljeve vizije obistinile.

Takođe, treba pohvaliti istoriju Robotike. Kroz knjigu prisustvujemo njenom imaginarnom razvoju, od modela robota koji nisu mogli da komuniciraju nego da slušaju komande do savršeno svesnih bića koja često ulaze u nadmetanja sa ljudima. Asimov je razbio sliku robota iz palp časopisa koji su bili ubilački nastrojeni sa crvenim očima i kleštima željnim nekoga da raščereče po naređenju svog gospodara. Ovde toga nema već se sve svodi na filozofsku interakciju i često nadmudrivanje uz poštovanje osnovnih zakona robotike.

Što se tiče ekranizacija, izdvojio bih neuspelu ekranizaciju iz sedamdesetih godina  na kojoj je Asimov sarađivao sa Harlanom Elisonom. Razlog zašto nije došlo do realizacije projekta je nedostatak budžeta i tehnologije koju je projekat zahtevao i kako je Asimov tvrdio neslaganje Elisona sa producentima koji su zahtevali značajne izmene koje bi odstupale od originalne priče. Može se izdvojiti i istoimeni film iz 2004. godine sa Vilom Smitom, ali on, osim imena, nema dodirnih tačaka sa knjigom. Iako ima elemenata iz priče Mali izgubljeni robot, nekih likova iz priča i zakona robotike scenario je originalan i nepovezan sa Asimovljevim pričama. Više naliči Čeličnim pećinama, prvoj knjizi iz serijala o Robotima. Jedino ga možete pogledati za razibrigu kada nemate ništa drugo pametno na filmskom repertoaru.

Kao i u serijalu o Zadužbini i pisanje prequela nije zaobišlo ni serijal o robotima. Za to se pobrinula Miki Cuker Rajhart (Mickey Zucker Reichert), autorka naučne fantastike sa diplomom medicinskog fakulteta, koja je po nalogu Asimovljeve zadužbine napisala trilogiju koja prethodi dešavanjima originalne knjige. Istoimenu trilogiju čine sledeće knjige: I Robbot: To Protect (2011), I Robbot: To Obey (2013) i I Robbot: To Preserve (2016). Nijedna od pomenutih nije prevedena na naš jezik.

O uticaju knjige i zakona robotike na opštu kulturu ne treba trošiti reči jer se vrlo lako mogu uočiti u popularnim serijama poput Simpsonovih, Futurame, Zvezdanih staza, Doktora Hua, Osmog putnika…. Ovo je jedno revolucionarno delo zahvaljujući kome imamo brojne naučnofantastične serije koje volimo.

Naravno, knjiga je kod nas izašla u ediciji Kentaur (znam da zvučim kao gramofonska ploča ali ova edicija je zaslužna za pojavu većine SF klasika kod nas) 1976. godine čime je otvorila drugu seriju SF klasika u tadašnjoj Jugoslaviji. U ediciji Polaris je 1991. godine izašla i zbirka priča Sabrani roboti u kojoj su se našle i priče i iz Ja, robot i koja je drugo izdanje doživela pod pokroviteljstvom Čarobne Knjige 2012. godine.

Došli smo do kraja našeg predavanja. Ako kojim slučajem do sada niste čitali Asimova, mada verujem da je takvih malo, preporučujem da počnete od ove knjige. Za sledeći čas spremam predavanje o jednom specifičnom klasiku koji će vas naterati na razmišljanje.

Na čaju sa Milicom Milanović

Posted on by Redakcija

Ovog puta na čaju u AVKF naša gošća je autorka Milica Milanović, koja je početkom godine samostalno objavila svoj roman prvenac Pomračenje plavog meseca.

Kako je nastao tvoj prvi roman Pomračenje plavog meseca i koliko ti je vremena trebalo za njega?

Prvi nagoveštaj ideje za „Pomračenje plavog meseca” se javio 2013. godine, prilikom igranja jedne kompjuterske igrice, ali sam se novorođenoj ideji tek tri godine kasnije zaista posvetila. Pri prvom javljanju ideje, zapisala sam pet poglavlja koja su izgledala sasvim drugačije nego što izgledaju danas, ali mi je kasnije to bilo dovoljno da se podsetim uopštene zamisli. Pronašla sam sve beleške koje sam povremeno zapisivala, i ozbiljno krenula da razmišljam o priči – da razrađujem detalje, a onda i da pišem. Početak ozbiljnog procesa pisanja se dešavao dok sam završavala prvu godinu Psihologije. Uglavnom svim brucošima prva godina bude priličan šok. Ni ja nisam bila izuzetak, i kada je leto konačno došlo, ‘lečila’ sam se čitanjem svega što mi je padalo pod ruku, a ponajviše fantastike. Tako sam nakon čitanja jednog YA distopijskog romana bila vrlo nezadovoljna krajem i porukama koje su bile poslate. Želela sam da preduzmem nešto po tom pitanju, i jedino što mi je padalo na pamet, bilo je da napišem nešto svoje, onako kako ja mislim da treba. Tako sam se setila ideje za roman, i bez ikakve provere i ponovnog čitanja sam poslala drugarici da pročita pomenutih pet poglavlja. Ona se oduševila, i pitala da li ima još. To mi je bila dovoljna motivacija da nastavim dalje, i da se ponovo zainteresujem za ono što mi je palo na pamet nekoliko godina ranije.

Čitav proces do konačne verzije je potrajao oko dve godine. Za to vreme je roman pretrpeo više ozbiljnih promena i dorada. Prvu verziju romana sam imala nakon godinu i nekoliko meseci intenzivnog i neprekidnog rada. Tada sam još mislila da je to konačna verzija, da nema potrebe da se išta menja i dorađuje, ali sam ipak želela da dobijem i potvrdu od čitalaca. Pronalazila sam ljude koji su bili voljni da pročitaju roman, i dobijala nekada iste, a nekada različite komentare. Svi su mi rekli da ih je knjiga vukla da nastave sa čitanjem, i da im je bilo jako zanimljivo, ali su neki od njih imali sugestije i kritike da bi na romanu trebalo još raditi. Kad sam sela i pročitala njihova zapažanja, shvatila sam da su bili u pravu, i posle nekog vremena je nastala druga, dorađena verzija romana, a postupak traženja čitalaca je bio isti kao i prvi put. To je potrajalo sve dok nisam upoznala svoju urednicu, koja mi je pomogla da dođem do finalne verzije.

 

Da li je roman inspirisan nekim već postojećim realmom iz sveta književnosti, mitologije i istorije ili za nastanak valja da zahvalimo samo mašti?

Drugi svetovi su možda imali implicitan uticaj na stvaranje Akvalonije, ali je svet u kome se odvija radnja „Pomračenja plavog meseca” najviše plod moje mašte. Ovaj svet ima svoja pravila, svoje vladare, gradove, mapu, grb, i slično. Detaljima je posvećena velika pažnja, a kako trenutno pišem drugu knjigu iz istog sveta, ali hronološki smeštenu hiljadu godina ranije, ti detalji se dodatno razrađuju i produbljuju. Sada je svakako lakše implementirati nešto novo u već poznat svet, nego što je bilo osmisliti sve od nule, a istovremeno i uklopiti tako da ima smisla.

 

Koliko tebe ima u ovom romanu ili misliš da pisac treba da isključi subjektivni faktor kad piše?

Mislim da pisci uvek ubacuju bar malo sebe u ono što pišu, čak i ako to ne žele. ’Količina sebe’ zavisi od mnogih faktora kao što su: nivo svesnosti, iskustvo, vrsta dela, žanr, ciljevi koje pisac ima, itd. Pisac svakako može da pokuša da se drži po strani, ali samom činjenicom da reči izlaze upravo iz njegovog pera on ubacuje deo sebe u svoje delo, i to je ona najminimalnija doza sebe bez koje se ne može. Ne mora to uvek da bude kroz likove ili narativ.

U „Pomračenju plavog meseca” mene ima dosta, najviše u dva junaka, ali je to uplitanje bilo prilično svesno. Sličnost će primetiti samo oni koji me poznaju, premda su i tu mišljenja bila podeljena. Pošto mi je ovo prvi roman, možda nisam ni mogla da ubacim sebe suptilnije u radnju, a možda nije ni trebalo. Moram da naglasim da i te sličnosti koje postoje između mene i junaka mog romana ne znači da smo u potpunosti isti. Naprotiv! Ono što nas najviše povezuje je put razvoja kroz koji smo zajedno prolazili tokom pisanja.

 

Koliko je bitno raditi sa urednikom i kako je urednik pomogao tvom pisanju?

Rad sa urednikom je izuzetno bitan. Mislim da je ovaj korak ključan u zaokruživanju dela, i da može mnogo da poboljša roman, bez obzira na to koliko je bio dobar u startu. Naravno, sve pod uslovom da urednik zna šta radi, i da ne piše umesto autora. Moj roman je uređivala Stanislava Radosavljević, sa kojom sam imala izuzetno dobru saradnju. Ukazala mi je na mnoge suvišne reči, na nedoslednosti koje sam previdela, na ono što treba produbiti, šta je neuverljivo, a šta nepotrebno. Ni u jednom trenutku se nije mešala u radnju, niti je pokazivala želju da piše umesto mene. Imam utisak da je to jedan od najvećih strahova autora – da im neko ‘ne upropasti’ delo mešanjem u samu radnju, ali kao što sam rekla, pravi urednici to neće ni pokušati.

 

Da možeš da živiš na nekom mestu iz svog romana koje bi to mesto bilo?

To bi definitivno bio Loiho, samostalni grad-država na teritoriji Akvalonije, ali istovremeno odvojen od nje. Loiho ima drugačija pravila od ostatka Akvalonije, ne može ga svako pronaći, i niko nepozvan i neželjen ne može da uđe u njega. Tamo žive drugačiji ljudi, koji imaju svog vladara, i u potpunosti se drže po strani u ratu protiv Zlih sila. U Loihu su svi prihvatajući, iskreni, vredni i odvažni. Naseljeni deo je besprekorno sređen, uređen, održavan i čist. Nećete naći nikakvo smeće na ulicama, nijednu ruševinu, niti napuštenu kuću. Nema zaboravljenih ćoškova, niti nebezbednih kvartova. Loiho je bogat i divnom prirodom. Krase ga najlepše livade i šume, prepune zelenila i šarenog, mirisnog cveća. Najdominantnije cveće u sadašnjem Loihu je lavanda, čiji miris se oseća na svakom ćošku. Poreklo toga ide do sadašnje, 37. padiše Loiha – Lorekse, vrlo hladne i stroge vladarke, ali izuzetno cenjene i poštovane od strane svog naroda. Sve u svemu, kada malo bolje razmislite, Loiho je idealno mesto. Prava utopija, a ko ne bi želeo da živi u utopiji?

 

Kakvi su tvoji utisci o domaćoj sceni? Da li je lako stići do izdavača?

Po mom dosadašnjem iskustvu nije lako. Pogotovo za neafirmisane autore. Moj pokušaj kontaktiranja je bio preko mejlova, a jednom prilikom i uživo na sajmu knjiga. Tražila sam izdavača više od godinu dana. Kada sam konačno našla jednog, potpisala ugovor sa njim i pomislila to je to, on je umro, a novac koji sam uložila, još nisam dobila nazad. Samo nekolicina izdavača je prihvatila da im pošaljem rukopis na uredničko razmatranje (ranije verzije rukopisa), ali niko od njih nije pročitao isti. Kad god bih im pisala, oni bi rekli da još nisu stigli da pročitaju. Neki izdavači su ga odbili jer ne objavljaju fantastiku, što je sasvim opravdano, ali najveći broj njih nije odgovorio ni na obično pitanje: „Da li primate rukopise na uredničko razmatranje?”

Neposredno pre odluke o samostalnom izdavanju, dobila sam ponudu od još jedne izdavačke kuće, ali je trebalo sve sama da finansiram, a izdavača sam tražila upravo da bih to izbegla. U slučaju samofinansirananja preko izdavača uslovi za autora nisu baš povoljni jer sve sam plaća, a dobar deo zarade odlazi na druge strane. Na kraju sam odlučila da samoj sebi budem izdavač, jer sam na taj način mogla da odlučujem o svemu. Sve je ispalo onako kako sam htela. Naravno, koštalo je još i više nego što bi bilo preko izdavača, ali verujem da se isplatilo. Imati izdavača neosporno ima svojih prednosti, ali može se i bez njih.

 

Šta inače voliš da čitaš?

Volim da čitam klasike, u njima možda čak i najviše uživam. Volim i romane sa istorijskim podlogama, posebno one za koje nikad niste sigurni jesu li se stvarno desili. Što se tiče fantastike, ranije sam je mnogo više čitala nego sada. I dalje je volim, ali ne svu, i ne uvek. Mnogo mi je više ležala naučna od epske, kao i one knjige koje se ne deklarišu ništa detaljnije od samo fantastika. U suštini se ne bih vezivala za sam žanr jer se dešava da mi se dopadne i nešto za šta nikad ne bih pomislila da će me privući. Osim romana volim da čitam i knjige iz oblasti društvenih nauka, studije društva, a povremeno i naučne radove iz oblasti psihologije.

 

Šta si želela da budeš kad porasteš?

Pevačica. Kasnije se to uobličilo u operska pevačica i tako je ostalo do dana današnjeg. U potpunosti sam se usmerila na tu stranu. Zaljubila sam se u operu na prvo slušanje, i ta ljubav svakodnevno raste i jača.

 

Pored svog romana Pomračenje plavog meseca koji je u sferi fantastike ti pišeš i druge žanrove. Da li da očekujemo nešto novo u tom pogledu uskoro?

Volela bih da u nekom trenutku objavim zbirku kratkih priča, od kojih do sada nijedna nije eksplicitno iz oblasti fantastike, ali ih još uvek nema dovoljno. Osim toga, imam plan i za jedan roman, ali ću još videti šta će sa njim biti. Trenutno radim na prequel-u „Pomračenja plavog meseca”, tako da pretpostavljam da će to biti najskorije, iako će se i na njega čekati još dosta vremena.

Poručite svoj primerak direktno kod autora. Pronađite Milicu na Facebook-u ili Instagramu.