Svima je poznata igrica „Mortal Kombat“, ali i nekoliko filmova iz devedesetih koje je igrica inspirisala. Sigurno se sećate likova kao što su Liu Kang, Sonja Blejd, Džoni Kejdž, Goro, Rajden, Sab Ziro, Škorpion i Kitana. Vraća vas u detinjstvo, zar ne? Verujem da se sećate i Hirojukija Tagave u legendarnoj ulozi glavnog negativca u filmu „Mortal Kombat“ iz 1995. Dok ovo čitate, da li čujete muziku iz igrice i filma? Mora da je se sećate, bila je čest zvuk zvona na telefonu. Znate ono: Dun, dun, dun, da-ra-ra-ra-ra, Dun, dun, DUN – Mortaaaal Kombaat!
Ovaj tekst se neće baviti igricama i likovima njenih novijih instalacija i nastavaka. Govoriću o animiranom filmu u produkciji Vorner Bros Animacija pod naslovom „Mortal Kombat: Osveta Škorpiona“.
Film Itana Spaldinga, izašao je 12. aprila 2020 ako je verovati IMBD i ima ocenu 7. Čisto poređenja radi, igrani film „Mortal Kombat“ (1995) ima ocenu 5.8 i manje poznat nastavak „Mortal Kombat: Istrebljenje“ (1997) ima ocenu 3.7 na IMDB. Zašto je tako velika razlika pojasniću u daljem tekstu.
Film počinje scenom u kojoj kolonija mrava napada škorpiju na zemljanom brežuljku. Dečak od svog oca traži da pomogne škorpiji, ali otac iz te borbe izvlači poruku i njom podučava sina. Ako ste fan igrica, dečakovo ime Satoši Hasaši dovoljno govori o tome ko je njegov otac. Ipak, za one koji nisu ispratili igrice, valja spomenuti da se Satošijev otac zove Hanzo Hasaši, vođa klana Širaji Ju. Hanzov alter ego je Škoprion i ovo je pojašnjeno u jednom nastavku igrice. Hanzo u sledećim scenama pri povratku kući, svedoči nizu ubistava i smrti klana, što će biti i razlog njegove osvete.
Te prve scene se odvijaju u „Zemaljskom kraljevstvu“, svetu koji se nalazi u sistemu od nekoliko dimenzija. Ovde dobijamo više informacija o mitologiji i predanju Mortal Kombata, svedenih u logičan niz ekspozicija koje se lako prate. Naredni deo se odvija u „Donjem kraljevstvu“, svetu nalik Paklu, gde gospodari božanstvo Šinok i njegova desna ruka Kvan Či. Upravo u tom svetu Hanzo Hasaši se odriče svog imena i gonjen osvetom on uzima drugo ime, Škorpion. Na polovini filma, iz usta Šang Cunga saznajemo koja su pravila Mortal Kombata i zašto to takmičenje postoji. Igrana dela su propustila priliku da pojasne koliko ima svetova i kakve korelacije postoje između njih. Mislim da je to moralo biti tako, jer sumnjam da su informacije o mitologiji i predanju tada postojale, već da se tek posle devedesetih razvio univerzum Mortal Kombata.
U „Osveti Škorpiona“ dobijamo postepeno uvođenje drugih likova u radnju kao što su Liu Kang i Lord Rajden. Na red zatim dolaze Sonja Blejd i Džeks, i za kraj Džoni Kejdž za koga je rezervisana uloga šaljivdžije u družini. Iako su ovo predstavnici Zemlje na takmičenju u borbi do smrti, akcenat se ipak stavlja na Hanza. Kroz film, pratimo dva toka radnje koji se međusobno prepliću do kulminacije. Jedan tok prati zemaljske borce, drugi je rezervisan samo za Škopriona.
Igrani filmovi nemaju toliko izloženu priču kao ovo animirano delo, što ujedno daje na šarmu i dubini likova. Od važnosti je da svaki lik predstavi svoju istoriju, jer se tako bolje upoznajemo s njima. Jedino Liu Kang i Rajden nemaju posebne priče o tome kako su oni stigli do trenutka kada odlaze na ostrvo gde će se turnir održati. Sonja i Džeks, ali i Džoni imaju momente gde pokazuju svoje sposobnosti, što opet prati njihov opis karaktera iz igrica. Princeza Kitana ovde nema zapaženu ulogu kao Talisa Soto u filmu iz 1995. Zapažam sličnost u tome da se princeza bori s Liu Kangom kao i u igranom delu, ali posle toga nema uzajamnog pomaganja, jer realno, nije ni potrebno, pošto Liu nije glavni lik.
Filmom preovladava akcija, vidimo autentične zahvate likova kojima se koriste i u igrici, ali su ti potezi adaptirani prema toku priče. Videćete dosta krvi, čerečenja, brutalnih scena smrti, ali su scene obrazložene i deluju primereno. Pored toga, u borbi se pravi pauza, slično kao u novijim instalacijama igre, gde možete videti šta jedan zahvat čini na protivnikovom telu, lobanji, ligamentima i utrobi. Kroz film, zapazićete dosta takvih detalja kao omaž igrici koja je inspirisala ovo delo. Scenaristi su suptilno ubacili i objašnjenje kako to da Škorpion posle tolikog mučenja i sa toliko slomljenih kostiju ostane živ. Ni ja nisam primetio u prvom gledanju, tako da… pogledajte ga dva puta.
Animacija je drvena, skoro da je iseckana u slike. Boja i scene opšteg kasapljenja, presvučene su u drugačije tonove i komplementarne boje, te kadrovi zrače drugačijim intezitetom dok traje borba. Scene nam ne dopuštaju da ispratimo borbu iz jednog ugla, ali uvek ima nekoliko statičnih scena sa gnusnim rezultatom. Režija dobro zna da će šta god animirano gledati i deca, pa verovatno otud i modifikacija boja.
Likovi su arhitipski, što se dalo očekivati. Sonja je muškarača, komandos bez premca, ali emotivna i lojalan prijatelj. Rajden je misterija. Liu Kang je naivan učenik kome treba vođstvo i konstantno traži savet. Šang Cung je podlac čije igrice dodatno produbljuju radnju, tako da je priča dinamična i drži pažnju. Džoni Kejdž je primadona, filmska diva i tupan koji ne propušta priliku da udeli dovitljivu opasku. Komedija se zadržavala samo na Kejdžu, da ne bi oduzela od važnosti Škoprionove priče i glavnog toka. Svi likovi imaju prenaglašene atribute, bili oni fizičke ili psihičke vrste. Čak i Sonja Blejd izgleda muževnije od Bridžet Vilson Sampas koja je tumačila taj lik u „Mortal Kombatu“ iz 1995. Dobro, zovite to „kockasta animacija“, svejedno to ovde funkcioniše.
Škorpion… kako ga definisati i s kim uporediti? Znate ko je Guts iz „Berserkera“? E, to je i Škorpion, samo mračnija verzija i potpuno zaobličen lik sa predanjem iz igrice. Ako je kao Hanzo bio sila s kojom se treba meriti, Škorpion je onda demon neutoljive žeđi za krvlju. Čak i dok usitnjava lobanje svojih neprijatelja, primećuje se žar i bes s kojim se upušta u borbu, sve zbog ljubavi i bola koji ga slama. Njegova priča o osveti, ma koliko puta već prepričana, ovde je postavljena na jedan simpatičan način.
Kao misija Škorpionove osvete, javlja se klan Lin Kvej koji predvodi Sab Ziro. Igra oko drevne netrpeljivosti ova dva klana i osvete nudi još zanimljivosti vezanih za tok radnje. Kada bi se kaskader iz igranog „Mortal Kombata“ Kris Kasamasa u ulozi Škopriona susreo sa kolegom Frencisom Petitom koji je tumačio lik Sab Ziroa, bio bi to pravi poklon fanovima. Naravno, najviše bi se priželjkivala pojava Hirojukija Tagave, možda čak i Robina Šoa u ulozi Liu Kanga.
Meni je „Osveta Škorpiona“ bila praznik za oči. Priča o postanku Škorpiona, u ovom vremenu kada skoro svake godine dobijemo jedan takav film, ovog puta je nešto drugačija od ostalih. Ne bih da svu zaslugu pripišem tome da konačno postoji akcija u stilu slešera, ili da se radi o animaciji lika kog sam uvek birao kada igram Mortal Kombat, jer svi prvo uzmu Sab Ziroa. Mada, moram da kažem da je film ponudio priču iz igrice i uspešno je spakovao mitologiju na čitavih sat i kusur.
Od „10 Marvina“, s jednicom kao promašaj, a desetkom kao pun pogodak, film „Mortal Kombat: Osveta Škorpiona“ ocenjujem sa neverovatnih „10 Marvina“. Priča je dovoljno zamršena, dovoljno zanimljiva, ali i dovoljno uprošćena da je i neko ko nije fan može ispratiti na pravi način. Na ocenu je uticalo to i da se, eto, provukao i koji akcioni film s dosta krvi, jer takvih ne viđamo tako često. Delo je možda primerenije malo starijoj publici, recimo od šesnaest pa naviše, zato prvo pogledajte neke od scena pre nego što sednete s dečurlijom da jedete kokice. Svakako je dobra zabava, ako hoćete da mi verujete na reč.
Do sledećeg čitanja, ostanite kod kuće, perite ruke, uživajte u dobrim knjigama i filmovima.
Volite li Witcher video igre? Svidjela vam se i Witcher serija? Znači li to da će vam se i jednako svidjeti i knjige? Ako si postavljate ista ili slična pitanja, ovo bi mogao biti osvrt za vas.
Unatoč dobrom poznavanju Witcher svijeta iz drugih medija, ova me knjiga svejedno uspjela pozitivno iznenaditi. Nisam znala što bih od ove knjige očekivala, od stila pa do pristupa priči, no ono što sam među stranicama ovog (krasno prevedenog hrvatskog) izdanja našla poprilično me očaralo.
Priče ne obiluju optimizmom i naivnim zanosom Grimmovih obrada koje je naknadno proslavio i Disney, već modernim retuširanjem u kojem je zaista teško razdvojiti zlikovce od junaka. Sretni završetci izmiču ovim likovima i čine ih, sasvim sigurno, bližima stvarnom svijetu te puno zanimljivijim modernom čitatelju.
Poznato je da su se žanrovi naučne fantastike, epske fantastike i horora razvijali nezavisno jedan od drugih, kao i da mešanje ovih žanrova nije bilo popularno zbog zgražavanja žanrovskih čistunaca, ali su se pojedini pisci odvažili na ovaj korak iz ekonomskih i kreativnih razloga. Jedan od njih čiji celokupni opus upravo počiva na spajanju žanrova naučne fantastike i horora je Ričard Metison (Richard Matheson), pisac i velikan žanra o kome će, kako ste već navikli, vaš profesor da kaže par reči u uvodu.
Koliko je veliko ime u žanru idu u prilog i brojne nagrade u njegovom vlasništvu od kojih vredi izdvojiti Svetsku fantazi nagradu za životno delo 1984. godine i Brem Stoker nagradu za 1991. godinu od Udruženja američkih horor pisaca i prijem u Kuću slavnih naučne fantastike 2010. godine. Ipak, uprkos svemu pobrojanom, prva asocijacija na pomen Ričarda Metisona je predmet našeg sadašnjeg predavanja i njegov magnum opus, roman Ja sam legenda (I Am Legend) napisan davne 1954. godine.
Sam roman je doživeo tri filmske adaptacije koje se bitno razlikuju od izvornog dela. Prva i jedna od najupečatljivijih je Poslednji čovek na Zemlji (The Last Man on Earth) iz 1964. godine sa Vinsentom Prajsom (Vincent Price) na kojoj je i sam Metison radio, ali se zbog prepravki scenarija povukao i zatražio da se ukloni njegovo ime. Druga adaptacija je Poslednji čovek (The Omega Man) iz 1971. godine sa Čarltonom Hestonom (Charlton Heston) i treća i ujedno najslabija od ovih dve je Ja sam Legenda (I Am Legend) iz 2007. godine sa Vilom Smitom (Will Smith) u glavnoj ulozi. Takođe, ne treba zanemariti ni strip adaptaciju iz 1991. godine scenariste Stiva Nilsa (Steve Niles) poznatog po radu na vampirskom stripu 30 dana noći (30 Days of Night) i crtača Elmana Brauna (Elman Brown).
Priča nas vraća u drugu polovinu 19. veka, kada je Austrougarskom vladao Franc Jozef I. Carevina je još pod utiskom teškog rata u Bosni koji je odneo mnoge živote sa obe strane, ali i doneo mnoge traume, te potajnu mržnju među nekim redovima vojske. Upravo zato, Beč, kao centar monarhije i kao evropske kulture, postaje stecište mnogih ineresantnih i brutalnih tajnih društava koja ne prezaju ni od kakvog čina kako bi postigli svoje visoke, ali mračne ciljeve. U toj plejadi koja okuplja i neke od najviših austrougarskih državnih zvaničnika, pa i članove same carske porodice, izdvaja se mađarski bračni par koji čine Viktor i Sofija Sapari. Pod okriljem slobode i dobrih odnosa, Mađara i Nemaca u Austrougarskom carstvu, oni organizuju razne seanse na kojima se dešavaju čudne, neobjašnjive stvari. Medijum na tim seansama je mlada i prelepa Fler Salome ( koju maestralno tumači švajcarska glumica Ela Rumf). Fler je manje-više silom prilika deo ovih okupljanja, jer ima izvesne talente o kojima mnogi mogu samo da sanjaju.
VS: U slobodno vreme se družim sa nekoliko dobrih prijatelja, jer mi to jako prija i ispunjava, pogotovo kada smo negde u prirodi. Volim da igram na žurkama u „Jumpstyle”, „Shuffle” i „Drumm and Bass” (stil đuskanja) pa, shodno tome često i posećujem mesta sa psy, trance i drum and bass muzikom.
VS: „Feba“ kao nadimak nema veze sa mojim imenom, navikama ili karakterom. Sasvim slučajno sam ga dobio još u osnovnoj školi. Na malom odmoru su me jurili po učionici pa preletoh preko klupe na kojoj je drugar iz odeljenja prepisivao domaći. Svesku mu pocepam, olovke popadaju na pod – ma, haos sam mu napravio i naravno pobegao (smeh). Uputio mi je nekoliko psovki sa konstatacijom „Ma bre, gori si od onog matorog Febe“.
U dvanaest epizoda, koliko anime broji, zaista je ispričana neverovatno sjajna priča. Dakle, Satoru, glavni junak serijala, poseduje moć da se, kada se nešto loše dogodi vrati unazad kroz vreme, minut do dvanaest, i spreči da se ista stvar dogodi.
