Blog

Ja sam legenda – Ričard Metison

Posted on by Lazar Vuković

Nažalost, i dalje smo u karantinu zbog korona virusa, ali nas to neće sprečiti da se podsećamo nekih klasika koje neki od vas vole i rado im se vraćaju, dok će se drugi upoznati sa njima i postati članovi prve grupe. Zato sam za današnji čas spremio jedan roman koji je pravi dokaz da se kombinacijom dva slična žanra, naučne fantastike i horora, može napisati kvalitetno štivo.

Poznato je da su se žanrovi naučne fantastike, epske fantastike i horora razvijali nezavisno jedan od drugih, kao i da mešanje ovih žanrova nije bilo popularno zbog zgražavanja žanrovskih čistunaca, ali su se pojedini pisci odvažili na ovaj korak iz ekonomskih i kreativnih razloga. Jedan od njih čiji celokupni opus upravo počiva na spajanju žanrova naučne fantastike i horora je Ričard Metison (Richard Matheson), pisac i velikan žanra o kome će, kako ste već navikli, vaš profesor da kaže par reči u uvodu.

Ime Ričarda Metisona je sinonim za veliko poštovanje među ljubiteljima naučne fantastike i horora. U tome u prilog ide njegov plodan opus koji se sastoji od tridesetak romana od kojih su najpoznatiji Ja sam legenda, Čovek koji se smanjuje, Paklena kuća, Komešanje odjeka i Kad budan sanjam i stotinak priča sakupljenih u zbirkama. Uspeh njegovih priča i romana ga je odveo u scenarističke vode gde je pisao epizode za kultne serije poput Zone sumraka čije su antologijske epizode Čelik i Teror na 20,000 metara njegovih ruku delo, Zvezdanih staza i Marsovskih hronika rađenih po knjizi Reja Bredberija, još jednog velikana. Njemu, takođe, možemo da zahvalimo za brojne ekranizacije priča Edgara Alana Poa, poput Gavrana, Jame i klatna i Pada kuće Ašer, kao i na scenariju za Spilbergov prvenac Duel.

Koliko je veliko ime u žanru idu u prilog i brojne nagrade u njegovom vlasništvu od kojih vredi izdvojiti Svetsku fantazi nagradu za životno delo 1984. godine i Brem Stoker nagradu za 1991. godinu od Udruženja američkih horor pisaca i prijem u Kuću slavnih naučne fantastike 2010. godine. Ipak, uprkos svemu pobrojanom, prva asocijacija na pomen Ričarda Metisona je predmet našeg sadašnjeg predavanja i njegov magnum opus, roman Ja sam legenda (I Am Legend) napisan davne 1954. godine.

U romanu pratimo Roberta Nevila, poslednjeg čoveka na Zemlji, koji dane provodi popravljajući barikade na svojoj kući i u potrazi za hranom i neophodnim namirnicima, dok je noću primoran da se krije zabarkadiran od horde vampira željnih njegove krvi. Priča ima i drugi narativni tok koji nas vodi u Nevilovu prošlost neposredno pre epidemije vampirizma izazvane nepoznatim virusom. Ubrzo saznajemo da su vampiri najmanja opasnost i da se glavni neprijatelj krije duboko u njemu i počinje polako da ga izjeda, a mi možemo samo da prisustvujemo njegovom laganom sunovratu.

Dakle, šta izdvaja ovu knjigu od romana slične tematike? Upravo radnja kojom pratimo jedinog normalnog čoveka i njegovu očajničku borbu za opstanak. Robert Nevil nije super junak koji se naoružan kočevima, belim lukom i krstovima zaleće na hordu vampira. U pitanju je čovek od krvi i mesa koji se bori sa svojim demonima i sa samoćom koja počinje da ga iscrpljuje i da od njega pravi veće čudovište nego ona od kojih se krije i koje danju ubija. Sve ovo je verno prikazano Metisonovom laganim stilom kojim nas je naterao da sa Nevilom proživljavamo teške trenutke i da saosećamo sa njim, posebno u poslednjem poglavlju knjige sa završnom antologijskom rečenicom koja će vas navesti na razmišljanje. U prilog kvalitetu ide i to što je Nevil nosilac celokupne radnje romana. Dijaloga ima veoma malo, sve se svodi na pratnju njegove dnevne rutine.

Sam roman je doživeo tri filmske adaptacije koje se bitno razlikuju od izvornog dela. Prva i jedna od najupečatljivijih je Poslednji čovek na Zemlji (The Last Man on Earth) iz 1964. godine sa Vinsentom Prajsom (Vincent Price) na kojoj je i sam Metison radio, ali se zbog prepravki scenarija povukao i zatražio da se ukloni njegovo ime. Druga adaptacija je Poslednji čovek (The Omega Man) iz 1971. godine sa Čarltonom Hestonom (Charlton Heston) i treća i ujedno najslabija od ovih dve je Ja sam Legenda (I Am Legend) iz 2007. godine sa Vilom Smitom (Will Smith) u glavnoj ulozi. Takođe, ne treba zanemariti ni strip adaptaciju iz 1991. godine scenariste Stiva Nilsa (Steve Niles) poznatog po radu na vampirskom stripu 30 dana noći (30 Days of Night) i crtača Elmana Brauna (Elman Brown).

Koliki je uticaj Metisonovog romana ide u prilog tome što su mnogi poznati pisci i režiseri navodili upravo Ja sam Legenda kao izvor inspiracije. Jedan od njih je i Stiven King koji je upravo svoj roman Mobilni telefon posvetio Metisonu izjavivši da je Ja sam legenda i celokupan Metisonov opus direktno uticao na njegov rad. Takođe, treba izdvojiti i Džordža Romera (George Romero) kome su vampiri iz prve filmske verzije poslužili za kreiranje zombija u svojoj najpoznatijoj zombi franšizi počevši od Noći živih mrtvaca. O napisanim scenarijima i epizodama ne treba trošiti reči, kao i o specijalnoj nagradi koju je knjiga dobila 2012. godine od Američkog udruženja horor pisaca za najbolji vampirski roman.

Knjiga se prvi put pred domaćim čitaocima pojavila 1979. godine, u ediciji Kentaur, zahvaljujući Zoranu Živkoviću koji je i preveo ovo remek delo. Drugo izdanje je doživela 2003. pod okriljem izdavačke kuće Kojot, da bi četiri godine kasnije izašao u izdanju Čarobne knjige.

Uprkos tome što se ljubitelji fantastike i horora otimaju oko pripadnosti Ričarda Metisona Ja sam legenda je remek delo koje svaki ljubitelj mora da pročita i da ima u svojoj kolekciji. Kupiće vas za sva vremena pisanom reči i, kako sam već naveo, antologijskim završetkom.

Ispovjest iz karantene – Dina Strojček

Posted on by Redakcija

Sto trećeg  dana izolacije u karanteni  morao sam izaći  do marketa. Mrzim biti vani. Samo zbog prijeke potrebe sam izašao iz kuće do apoteke  po lijekove i u market po hljeb svojoj osamdesetdvogodišnjoj baki.  Bio je sunčan i topao dan. Ništa čudno za sredinu mjeseca Jula. Posljednja  trideset i dva  dana, niti sam se vidio, niti sam pričao s drugom osobom, osim što sam povremeno razmijenio pokoju riječ sa svojom katatoničnom bakom u trenucima dok bi sjedili ispred televizora u večernjim satima. Ostatak dana vjerovatno bih više ja izgledao kao katatoničar većinu svog  vremena u ovom skromnom stančiću koji smo djelili.

Uživao sam i ja nekada u otvorenom prostoru. U šetnji kroz naselje uz prizvuk galame razigrane  djece u parkovima. Koliko mi je sada falila buka automobila kroz noć pa sve do pred svitanje.  Najljepša uspavanka. Po nastupanju vanrednog stanja zbog probijanja virusa „COVID-19“ među ljude i stvaranja globalne pandemije, sve popraćeno mass medijima, koji su servirali filtrirane informacije u domove ljudi širom planete, sve što smo smatrali normalnim životom i ustaljenom rutinom, preko noći je postala čista egzotika.

Prvih dana nastupanja policijskog sata na snagu, prvobitna panika je oprala svaki dio mog tijela, a u glavi mi je bila tolika zbrka da je moj delirijum upao u  svoj delirijum. Onda je nastupila anksiozna klaustrofobija od zatvaranja cijele planete i gašenja svega onoga što nas čini ljudima. U prvom redu, naša prirodna potreba da se krećemo u društvu. Koliko god sam prije za sebe smatrao da sam po prirodi vuk samotnjak i da druženje u čoporu nije moj đir, da su samoća i otuđenost moja sudbina u ovom hladnom i okrutnom svijetu, toliko sam se duplo i prevario.  Najviše mi je falila toplota blizine drugog ljudskog bića u šetnjama kroz grad.

U ovom momentu cijelo Sarajevo je ličilo na uvod u apokaliptičnu odmazdu nevidljivog osvetnika. Na početku su stanovnici ovog grada drsko odmahivali rukom na sve mjere i zabrane u skladu s novonastalim, prijetećim, okolnostima po zdravlje – klasični balkanski kliše. Postepeno, uz panične ispade počeli su se pridržavati pojedinih pravila – uglavnom onih najlakših. Nakon saopštenja imperativnih higijenskih smjernica i zatvaranja javnih institucija, škola i privrednih pogona, došla je na red i zabrana kretanja. Možda najteže provodljiva mjera, jer ljudi vole u životno ugroženoj situaciji, na sve načine da promoviraju otpor.

Tih prvih dana sve je mirisalo na jeftino sredstvo za čiščenje WC-a. Građanska nepošlušnost na početku ove afere s ubilačkim virusom, koji nas silno želi zaposjesti, koštala nas je ovog stanja „na rubu zdravog razuma“ u kojem smo se našli.

Prvo je otišao toalet papir. Mnogi su se zgadili na ljude u svom okruženju. Neracionalna kupnja zaliha papira za brisanje pozadine, obilježila je prvu fazu panične kupovine. Očito je globalna nervoza crijeva uzrokovana iskonskim strahom od smrti, nasmijala i napunila džepove proizvođača toaletnog papira na  cijeloj  Zemaljskoj kugli.

Po nekoj logici, na red su  došli prehrambeni artikli. U prvom redu, ono najosnovnije, brašno i ulje. U tonama i galonima. Poneki su preživjeli bitke u „Prvim ratovima rafova“.  Možda je čak i iznenađujuća činjenica da su brojne domaćice, kao glavne i odgovorne logističarke u svojim kućanstvima, posegnule za sirovinama za izradu hljeba i peciva. S obzirom da su im „rijaliti emisije“ bile kulturno-obrazovni program, a turpijanje predugih, povijenih noktiju sportska rekreacija. Nek se dodaju i  totalno nehigijenski  uslovi za umjesiti hljeb i još to ponuditi nekome da jede. Izvoli, „sarajevski koronaš hljeb od kilograma.“

Nakon sve većeg porasta broja oboljelih, kao i brojnih žrtava virusa COVID-19 u Evropi, ljudi su počeli slušati određene naredbe. Bilo je  budala koje su nastavile sa svojim raskalašenim navikama  pri tome ne razmišljajući o tuđim životima. Najneodgovorniji su bili Talijani. No, nisu direktno krivi za dolazak virusa u njihov zračni prostor, ipak, „svi putevi vode u Rim“, pa tako i virusni. Virusi su jedino za Rusiju morali imati putnu  vizu.

Od pojave nultog pacijenta na tlu Evrope, do ovog stanja u kojem se nalazimo, došli smo poprilično brzo i zabilježena je eksponencijalna brzina u rastu po oboljelima iz sata u sat. Restrikcije su se redale jedna na drugu, od po jedne do desetak u jednom poslijepodnevu, tako da smo se za četrdeset i pet dana našli u stanju totalne paralize društva i od tada smo prihvatili da će se naši dani odvijati u karanteni uz policijski sat i sve strahote koje nosi život pod represijom. Država je bila otkazana!

Ljudi su poslije sedmog dana provedenog u kućnoj izolaciji, počeli čak pljeskati  sa svojih prozora i balkona. Bio je to neki brzoprolazni trend pokrenut na društvenim mrežama. Tako su u osam sati navečer, nakon dnevnika, izlazili na prozore i pljeskali zdravstvenim radnicima koji pokušavaju da pronađu lijek protiv virusa, iako je sve to bilo daleko od istine. Niti su doktori i virusolozi nešto bitno radili na što bržem pronalasku protuotrova, niti su ljudi njima pljeskala i davali svoj naklon simfonijom aplauza. Pljeskali su sami sebi jer su izdržali još jedan dan na rubu pameti u kućnom zatvoru – kao da je to povod za bodrenje i slavlje.

Kada se sjetim, neki je hrvat prošle godine napravio film o zombijima u Hrvatskoj, naravno sve je počelo s virusom. Možda je to bilo neko predviđenje?

Nakon revolucije s toalet papirom i aktuelizacije vodenica za brašno, nakon  privikavanja na sva nova pravila, nastalo je stanje, koje je meni osobno, najteže palo.  Ljudski strah i sebičnost su postali glavni motiv u izražavanju svih devijantnih, sumanutih i nehumanih ideja koje čovjek u neuračunljivom stanju može smisliti.

Možda je kroz medije i lažnu solidarnost, ljudski napor  da suzbije epidemiju izgledao kao bajkovita sloga svih naših sugrađana i sugrađanki u najtežim momentima u kojima se našao cijeli svijet u skorijem vremenu, no, pod tom lažnom krinkom empatije i altruizma, pojedinci su djelovali iz mnogo zloćudnijih I fašistoidnijih razloga, a u tom njihovom djelovanju jedina bitna stvar su bili oni sami bez brige za drugog.  Naravno, bilo je i onih praznoglavih naivaca koji su sve  svoje nade položili u vlast i njene zvaničnike širom ovog plavog planeta. Ja sam se samo nadao da Afrika ne pati još više.

Sav ovaj eksperiment koji je pošao po zlu zbog ljudske greške negdje u nekoj Kineskoj provinciji, dok je doputovao do nas, virus je već naišao na razne nepodobne domaćine, što ga je natjeralo da mutira u otporniji  i jači oblik. Dok je došao do nas već je postao super virus iz porodice Coronae. Do Sarajeva je morao pješke, sigurno nije  avionom sletio.

Doslovno, postali smo „viralni“ kao  neki klip što kruži po socijalnim mrežama  u kojem neka  veleslavna influenserica povraća, u njihovom šik svijetu razuzdanosti i sveopće odsutnosti inteligentnog postojanja. Ljudi su bivali inficirani enormnom brzinom širenja i sa skraćenim vremenom inkubacije u domaćinu, tako bi se od deset novozaraženih u roku manjem od 12h zarazilo još novih sto pacijenata. Nismo imali blage veze s čim se suočavamo. Sada nam  je komplet struktura našeg uber važnog društva, na čelu sa samoprozvanom elitom, izgledalo kao da je sastavljeno od one iste influencerice pomnožene sa deset hiljada. Na kub.

Nisam prepoznavao svoj kvart. Svoje komšije ni svoj grad. Nisam vjerovao da je to moj svijet. Naša Zemlja. Od silne bojaznosti za sopstveni život, zdravi, bolje rečeno – nezaraženi građani, tražili su javno objavljivanje imena zaraženih. Zbog sve većih protestnih zahtjeva poslanih na mail adresu Vlade i njenih dužnosnika, morali su objaviti imena svih zaraženih na području cijele zemlje. Njihova imena su se vrtila ispod programskog sadržaja s adresom stanovanja, a poslije odjavne špice, do jutra su se listala imena s borbenom muzikom u pozadini.

Gdje su nestali svi ti silni herojski doktori kojima se aplaudiralo svaku noć? Gdje su bili da dignu svoj glas protiv glasa razjarene rulje i primitivaca bez mozga ni obzira prema drugom biću. Gdje je sada ta Hipokratova zakletva i pravo na medicinsku tajnu? Za njih  su bili samo bolesna i zaražena hrpa mesa spremna za raskuživanje.

Onda su išli od vrata do vrata. Specijalne  jedinice  opremljene  sa zaštitnim maskama preko cijelog lica i naoružani s automatskim puškama  i snajperima. Na početku su upadali uz gromoglasno lupanje po vratima, ali poslije su nenajavljeno vršili racije, razbijali ulazna vrata, upadali u stanove i izvlačili  sve starije članove porodice. Od šezdeset i pete godine i starije.  Sve su ih izmještali u zajedničke smještaje, improviziranog tipa. Uglavnom su to bile prostorije osnovnih škola, sportske dvorane i sl. Nakon zatvaranja granica i obustavljanja Evropske trgovinske razmjene, bilo je sve manje medicinskih radnika koji su se brinuli o gerijatrijskoj zajednici, sve dok  jednog dana nisu više brinuli. Od jednog zaraženog do kraja sedmice svi bi razvili simptome bolesti. Sada su zajednički smještaji za stare i nemoćne postali vječno prebivalište za stare i napuštene. Niko se nije bunio. „Ionako su stare prdonje, pa neće vječno živjeti.“ Tako su neki govorili. Voditelji  vijesti su izjavljivali da je sve pod kontrolom, ali svako ko je bio imalo prisutan glavom u ovom histeričnom svijetu, je znao pravu istinu o masovnim ubijanjima naših starih. Orkestriranih pod zapovjedništvom generacija koje su donijeli na ovaj svijet i odhranili. A oni neubjeđeni, ako im ništa nije davalo naznake za masovnu eutanaziju, onda im je sedmično spaljivanje  crnih vreća možda odalo o čemu se zaista radi.

Ja sam svoju baku dobro sakrio. Nije mi bilo teško niti sam imao problema  sa staricom ne višom od metar i po, teškom ko malo veće dijete i s mirnom naravi starice zaostale u svojoj glavi u nekim boljim vremenima. Naravno da bih ubio svakoga ko bi mi je pokušao oteti i ostaviti da umre u mukama. Mirno smo i živjeli. Nama je bio dovoljan komad hljeba i čaša čiste, hladne vode iz vodovoda na brdu iznad grada.

Zatim je krenulo totalno grupno ludilo. Zbog policijskog sata, koji je bio na snazi veći dio noći, po nekom normalnom nagonu za preživljavanje, a u skladu sa nestašicama hrane, zbog prvog vala panične kupovine, počele su pljačke širom grada. Prvo je krenulo laganim tempom, zatim je groznica otimanja zarazila cijelu državu, a oni najjači su promaknuti u vođe novih Uličnih klanova. Trgovalo se sa svim’ i svačim osim s toalet papirom i sapunom. Čak je došlo do inverzije u nastupanju policijskog sata – umjesto po noći, trajao  je po danu. Od rane zore do zalaska zadnjih Sunčevih zraka. Noć je uvijek više odgovarala „uličnim psima“.

Vlada i vlastodršci postali su nemoćni u naredbama i njihovom sprovođenju. Svu moć su izgubili u drugoj sedmici  uspostave karantene na nivou države. U trećoj sedmici smo se zarazili novim „super virusom Coronae“ i ubijali našu najstariju populaciju, pardon, eutanizirali. U četvrtoj smo počeli pljačkati i praviti nerede po gradu u potrazi za hranom. U petoj sedmici smo imali preko polovine stanovništva zaraženog virusom, a ostatak su činili imunizirani i kliconoše. U šestoj sedmici  svi važni dužnosnici i oni koji se bave rješavanjem pandemije, na čelu sa glavnim i odgovornim ispred Svjetske zdravstvene organizacije, izjavili su da nemaju blagu vezu protiv čega se bore. Najsigurnije bi  bilo da se socijalno distanciramo. U ovom ludilu možda još jedino da se ispalimo na Mars.

Od ovog trenutka, svi preživjeli  su ovisili samo o svojim sugrađanima i svojoj vlasti, koja je bila poprilično paralizovana u idejama i moći za konkretne najnovije i  najrigoroznije mjere. Doduše, nikome više nije stalo do radikalnih zabrana. Pošto se  svaka nova mjera morala donositi u dogovoru sa vođama podzemnih klanova.

Tih dana svaki čovjek je bio sam za sebe. Ponovo smo živjeli pod komunističkom parolom bivšeg sistema-„Druže, snađi se!“ kao da prije ove pandemije nije bilo tako. Samo se to zvalo „zdravo nadmetanje“. Kretalo se po noći na svoju odgovornost. Noć  nije bila vrijeme za nabavku namirnica. Bolje  da se to radi po danu nego uz divljanje pijane i nekontrolisane mase kriminalaca. Još nijednom mi nije palo na pamet da idem u potragu za  toalet papirom.

U momentima teške nepogode, nesreće, vanrednog stanja društva i cijelog kontinenta u zaleđu, onima iz državnog vrha, kojima  je još uvijek stalo da se ovo sumanuto i surealno stanje vrati na prijašnje, u ovim očajnim vremenima, padale su i očajne ideje na pamet. Ali, u doba velikih nepogoda, kada je svaka suradnja s ostatkom svijeta ukinuta i svaka država je bila sama u svome jadu, prisustvo bilo kakve ideje, pa makar i one smišljenje u trenucima  mentalnog mraka, čak ideje bez ikakvih racionalnih uporišta i dokaza, bile su dobrodošle.

Takvu jednu ideju je dobio jedan od prostodušnih članova Vanredne vlade, ruralnog  svetonazora. Pošto su sve racionalne i suvisle ideje isprobane, ne samo od domaćih već i od svjetskih stručnjaka. Neki članovi Vlade, dubokih vjerskih uvjerenja sa ezoteričnim hobijima, dali su svoj magični prijedlog na razmatranje ostalim članovima. Naime, kad već toliko hvaljena struka, od medicine do biološkog inženjeringa, nije donijela odgovor na virus, prijedlog  su dale vrhovne osobe iz vjerskih redova.

Poglavari crkve i džamije, su tvrdili da je  na pojedinim mjestima došlo do paranormalnih ukazanja. Uzrok je neprisustvo ljudi. Tvrdili su  da su pojedinci  prijavljivali ukazivanje duhova, kako golim okom, tako su i donosili fotografije na kojima su „uhvaćeni“ kao dokaz. Na fotografijama su se vidjeli u obliku okrugle, svijetle kugle koja lebdi u zraku, a bez nekog mjerodavnog prisustva reflektovane svijetlosti.

Ono što je vjerskim starješinama došlo kao ideja je totalni debakl misaone osobe da osmisli racionalnu ideju. To je prvo što sam pomislio nakon javnog priopćenja, ali nisu se šalili. Naime, tvrdili su da imaju sve instrumente potrebne da se izvrši ovaj drveni alhemičarski eksperiment i po hiljaditi put do sada spasimo čovječanstvo, ne naukom već magijom. Samo što su oni to parafrazirali u „Božije čudo“. Ukoliko bi ova metoda za likvidaciju virusa bila uspješna, lijek bi bio proširen u sve kutke  Zemlje.

Ideja se sastojala u tome da se duše uznemirenih mrtvaca, koje su se navodno počele pojavljivati u ranim jutarnjim satima po pustim Sarajevskim ulicama, prizovu uz odgovarajući ritual, predvođen poglavarom Katoličke crkve, te ih obvežu  činima „obavezivanja duše“ koje  bi bacio Islamski poglavar, hodža, u momentu dok duhovi prolaze kroz portal između dva svijeta koji ce otvoriti Katolički pop uz pomoć svog pravoslavnog kolege Patrijarha Bosanskog. Nakon uspješno obavljenog prvog dijela rituala, konačne čini će baciti pripadnik Jevrejske vjerske podzajednice, uvaženi Sarajevski kabalista poznat po  eksperimentiranjima u nekromansiji. Ćelavac s masnim brčićima iznad gornje usnice, koji  bi obvezao mrtve duše na pohod u eliminiranje „nevidljivog neprijatelja virusa“.

Zašto su vjerovali da duhovi mogu eliminirati viruse iz našeg vazdušnog prostora? Za čudo, priznajem da im je odgovor, teoretski, podupirao sve fizičke zakonitosti prirode. Ali samo ako duhovi postoje.

Dokaze o neuobičajenoj pojavi duhova predstavljali su ostaci ektoplazme, po ulicama i ćoškovima napuštenih objekata, koji su pred samo tri mjeseca itekako bili puni ljudi. Po brojnim pseuodonaukama kao spiritualizam i ezoterija, ektoplazma je bila stvarna i predstavljala je materijaliziranu energiju duhova, koja bi se mogla izlučiti iz samog duha koji je ostao u našem svijetu ili se pojavljivala iz medija, kojeg  bi duše koristile kao kanal da prođu među žive.

Naime, u početku odsustva ljudi, s okolnih brda i planina, sve više su napredovale divlje životinje. U satima kada se niko nije kretao pustim ulicama grada, životinje su vladale novom teritorijom. Jedino su se svojih skrivenih navika držale gradske životinje, mačke i  psi, još uvijek ne vjerujući najkrvoločnijoj životinji od svih, čovjeku.

Poslije izvjesnog vremena, sve više ljudi je prijavljivalo pronalazak ostataka ektoplazme, koju bi duhovi ostavljali za sobom nakon nevidljivog haranja po prigradskom naselju. Ispostavilo se kao istinita pojava.  S obzirom na neposrednu blizinu groblja, dosta daleko u unutrašnjost grada su napredovale duše umrlih.

Od duhova  se očekivalo da će odbiti pružiti pomoć  živima. Mnogi su bili nepravedno ubijeni od ubojica koje su nekažnjeno prošle, ali činima kabalističkog Maga morali bi ispuniti zahtjev koji im se pretpostavlja.

Ponekad sam se osjećao nestvarno kao oni likovi iz zombi serija. Pod pretpostavkom da ritual prizivanja i vezivanja bude uspješan, zašto su baš duhovi mogli pomoći? Tu nastupa naučno-fantastični dio rješenja. Dakle, pošto su duhovi građeni od ektoplazme, sluzave bioenergetske stvari, u suštini se paranormalni eksperiment bazirao na toj činjenici. Sastojao se u tome da duhovi pređu svaki milimetar države i upiju u sebe viruse, koji će se osjećati ugodno u energiziranom okruženju ektoplazme duha, kao da su ušli u ćelijsku citoplazmu kod ljudi. Čista varka.  Nakon što se adaptiraju i krenu množiti, duhovi će svojom potencijalnom energijom dovesti do povišenja temperature, što će uzrokovati otapanje virusa u ektoplazmi, a duhovi  će nakon obavljenog zadatka, evapoirati na „Drugi svijet“ s proćiščenom energijom. Gledajući ovu vanrednu zamisao i smisao samog postupka, koji je u potpunosti pratio logiku stvaranja i razaranja, plan se činio kao pobjednički za obje strane. Još nam je samo falio strip crtač.

Jučer su u live prenosu koji smo pratili preko TV prijemnika, četvorica časnih obavljala nečasni posao i sklapali dogovor s uznemirenima. Šta je moglo poći po zlu?

Koji trenutak duže i vjerovatno bih ugasio televizor, ali nešto kao da se počelo dešavati oko Maga u crvenoj odori koji je stajao u sredini pentagrama iscrtanog po podu crkve. Duhovi su zaista došli. Gledao sam sve svojim očima, čak su i pisali odgovore i zaklinjali se na obavljanje dužnosti koja će, ako uspije, spasiti sva buduća pokoljenja. Doista je bio veličanstven prikaz.

Dogovor je postignut i duhovi su jutros s prvim zrakama Sunca poharali svaki pedalj grada, a onda su otišli dalje, sve dok svaki pedalj naše zemlje nije bio pređen. Nakon par sati, mogle su se vidjeti svjetlucajuće zrake koje su uspinjujući se ka nebu izgledale kao tek zapaljene prskalice, koje  se raspršuju po zraku, kao kiša šljokica koja krasi nebo. Nebom su treperile duše pokojnika odlazeći na bolje mjesto, a virusi su eliminirani u blještavom prasku. Kakva proslava života i nade!

Svi su slavili. Ulice su ponovo ispunili dječiji osmjesi. Žene su plesale, muškarci su pjevali, nazdravljali su životu mladi i stari, a  vječna nada u ljudima je opet pobjedila. Svi naši karan(kre)tenski dani su se činili blijedim i dalekim. Dan poslije slavlja, već se život ponovo vraćao u normalu, ili su se ljudi makar trudili da se ponovo povežu sa stvarnošću. Baš onako kako nismo u sinoćnjem slavlju, kada smo sve prihvatili zdravo za gotovo.

Tu našu ljudsku osobinu je kaznila nekolicina duhova, samo zato jer su mogli i jer ih zabavlja. Kako smo mi ljudi egocentrični. Tako se jučer buntovna skupina duhova, nezapaženo, odvojila od ostatka. Duhovi su odletjeli na ono brdo s početka priče na kojem se nalazi vodovod i pumpa koja snabdijeva grad vodom.   Umjesto da se rasprše po nebu i budu dio svjetlosnog spektakla, rastopili su  sebe zajedno s virusima u bunaru s vodom.  A ja sam baki otišao da sipam u čašu hladne vode.

Mi smo skromni. Mojoj baki i meni je dovoljan komad hljeba i čaša vode.

 

Autor: Dina Strojček

Priča iz pete dimenzije iliti Zona sumraka

Posted on by Tamara Petrović

Legenda kaže da je kompozitor Marius Konstant čuvenih 30-ak sekundi prepoznatljive melodije napisao za jedno popodne. Bili ili ne bili obožavaoci TV serije „Zona sumraka“, njenu muzičku temu ćete uvek prepoznati. I verovatno pevušiti u sebi (ili naglas) kad god se nešto neočekivano, neobično ili bizarno dešava oko vas. Nije iznenađujuće ako je često pevušite u poslednje vreme. Aktuelno stanje vapi za takvim soundtrack-om.  Ceo svet kao da je jednom nogom u petoj dimenziji. Onoj van vremena i prostora, između svetlosti i senke, nauke i sujeverja. Onoj što leži između ponora ljudskog straha i strmoglavih vrhova ljudskog znanja.  Kad je već pominjemo, interesantno je da je sam autor i prvi narator serije, Rod Serling, na snimanju pilot epizode naveo postojanje šeste dimenzije koju valja istražiti i bio iskreno iznenađen kad mu je napomenuto da realno, postoje četiri dimenzije koje se broje. Srećom, po tom pitanju nije bio naročito sujetan te je pristao da imaginarni prostor u vremenu/vreme u prostoru označi brojem pet. Ili samo nije mnogo mario za fiziku. Bilo kako bilo, ovo TV remek – delo je ostalo, evo već više od pola veka, da nas zabavlja, plaši, nasmejava, začuđuje, ali i podseća na tu petu dimenziju u nama samima, da nas uči i upozorava.  Na nas same.

U nameri da izrazi lične političke stavove, pedesetih godina prošlog veka Rod Serling napisao je scenario za jednu od epizoda tada aktuelnog serijala „Sjedinjene Američke Države-gvozdeni sat“  Epizodu je nazvao „Noon of the Doomsday“ i predstavljala je autorev komentar ubistva Emeta Tila. Epizoda je prošla potpuno nezapaženo, reklo bi se gotovo namerno prekrivena brojnim drugim sadržajima, a sam tekst izmenjen do neprepoznatljivosti. Naučivši na teži način da iskrenost i lični stav, naročito ako su nepopularni ili bar nepodobni po aršinu aktuelne vlasti nema šta da traži u tzv non-fiction sferi Serling se okrenuo fantastici. Najpre u okviru zajedničkih projekata a ubrzo i sa sopstvenim kapitalnim ostvarenjem „Zona sumraka“. Otključavši vrata pete dimenzije, Serling je otvorio kapije percepcije. Naizgled iskrivljena, „nemoguća“ stvarnost omogućila je umu slobodu da analizira i kritikuje, da se preoblikuje i pokrene, da se zapita ali i da postavi pitanja drugima, da se izrazi i da šansu novoj ideji.

Iako mu je putovanje kroz vreme jedna od omiljenih tema, Serling je bio usredsređen na aktuelni trenutak ili blisku budućnost. Ispod pene od zabavne ili zastrašujuće priče o (a takve su najzabavnije, zar ne?!) putovanju u prošlost ili budućnost, on izražava strah, hroničnu zabrinutost i smešnu usredsređenost na nebitno tadašnjeg čoveka. I/ili sadašnjeg? Njegovi junaci stanovnici alternativnog univerzuma podjednako su glupi, pametni, obični ljudi ili čudaci kao i mi. Opšta mesta ostaju baš to, opšta mesta, da bi ste, jednom kad im se vratite, shvatili koliko često ih je koristio da bi se nam narugao, podučio, upozorio ili nas prosto nasmejao. U epizodi „Time Enough-at least“ glavnom junaku, nakon nuklearne katastrofe, konačno se ostvaruje životni san: ostaje potpuno sam u biblioteci. Napokon ima sve vreme sveta da čita bez da ga iko ometa. Saginje se da dohvati knjigu, naočare mu ispadaju i razbijaju se. Ostaje mu sve vreme, do kraja života, bez igde ikoga. Bez reči. Štampane ili izgovorene.

Epizoda „The Obsolete Man“  donosi nam priču o budućnosti gde vas država nadzire, brutalno uskraćujući privatnost, degradira vas kao ljudsko biće, rutinski zatvara bez opravdanja i na koncu ubija, ali na način na koji sami izaberete. Zvuči poznato? Nije zgoreg podsetiti se da priča se završava tako što se onima koji oduzimaju prava na ljudskost sistem obija o glavu. „Svaka država, svaki sistem, svaka ideologija koja ne priznaje vrednost, dostojanstvo i prava čoveka relikvija je prošlosti.“ Dubokim ravnim tonom završava Serling te davne 1961. godine.

Čak i ako zanemarimo produžetke franšize, iz 1985-1989, kao i najnoviji koji je bolje ne samo zanemariti, nego i potisnuti iz sećanja, gotovo da ni jedna karakteristična tema žanra nije zaobišla Petu dimenziju. Tehnički napredak, odnos mašine i čoveka, putovanje kroz vreme,  istraživanje i osvajanje svemira, plastična hirurgija, paranormalni fenomeni, vanzemaljci, Sami birajte! Tople i dirljive priče kao što je „I sing the body electric“ o električnoj baki kupljenoj za novac s namenom da nadoknadi propušteno deci udovca, koja postaje važan član porodice. Voli i voljena je. A zatim upotrebljena vraćena u fabriku gde ili će biti prodana drugoj porodici ili će njena memorija biti spojena sa elektronskom kolektivnom memorijom drugih, sličnih elektronskih baka. Ako proces ponovi dovoljno mnogo puta i dovoljno dobro biće nagrađena. Ljudskošću i životom. Naravno da je scenario pisao Rej Bradberi!

Među omiljenim epizodama su sigurno i one strašne, kao što je „It’s a good life“ gde šestogodišnji dečak kontroliše stanovništvo izolovanog gradića. Svako ko ne misli o njemu „sve najbolje“ biva kažnjen i proteran u beskonačno kukurzuište odakle nema povratka. Upotrebljavajući samo svoj um, monstrum je odveo mestašce u mračno doba: nema struje, automobila, mašina. Muzike, svega onoga što nije po volji šestogodišnjem Entoniju. Jednom nedeljno emituje se TV program. Odrasli se okupljaju oko malih ekrana u svojim dnevnim sobama. Program diktira isključivo mašta čudovišta. Ljudi nemaju mogućnost da izraze stvarne misli i emocije. Groteskni osmesi svedoče u užasu koji proživljavaju. Oni su kazna jer su se makar mišlju suprotstavili diktatoru. Poslednja rečenica koji izgovara Entonijev otac, posmatrajući sneg koji neprekidno pada izazvan dečakovom frustracijom, a koji će sasvim sigurno izazvati veliku glad u izolovanom mestašcetu: „ ..a. Sutra će biti stvarno dobar dan!“ izaziva žmarce i ostavlja nas u Petoj dimenzije duže od 23 minuta koliko sama epizoda traje.

Obzirom da je Serling imao višegodišnje iskustvo sa komedijom ne iznenađuje ni humor, kao odlika serijala. Kao i sve u Zoni sumraka, ni humor nije jednobrazan, on levitira između političke ili društvene satire, crnog humora i  američkih komedija s kraja 50-ih. Epizoda „To serve men“ upoznaje nas sa simpatičnim, visokim komšijama iz svemira. Dolaze da nam pomognu, upoznaju sa svojom naprednom tehnologijom, zaustave glad, bolesti i nesreću. Sve one koji žele prevešće svojim zadivljujućim svemirskim brodom na svoju rodnu planetu koja je kako se čini, pravi raj. Njihove dobre namere su potvrđene i na poligrafu. Doneli su na poklon  knjigu, napisanu na svom jeziku. Kuvar, kako se kasnije ispostavilo. S receptima za ukusne obroke. Od ljudi.

U priči „Hocus-pocus and Frisby“ vanzemaljci jednostavno nemaju sreće. Nakon što greškom otmu osvedočenog lažova i šaljivdžiju suočavaju sa groznom i bolnom smrću prouzrokovanu – zvucima njegove harmonike.

Za omaž epskoj fantastici pobrinuli su se nešto mlađi pisci. Ako Džordža R. R. Martina možete da zamislite mlađim. Poslednja epizoda produženog serijala  „The last defender of Camelot“ dovodi  čarobnjaka Merlina, Morganu i ser Lanselota u London, 80-ih godina prošlog veka.  Nakon što se izrazgovaraju o modernim vremenima, ulozi kralja i činjenici da ljudi danas sami biraju svoje vođe dolazi do stare dobre, epske tučnjave. „Nekada davno, postojalo je carstvo mita i magije, veličanstveni san koji je blistao nakratko a zatim nestao, ostavljajući samo sećanja i jednog ostarelog, umornog, pomalo izmučenog junaka koji je konačno dokazao da mudrost i hrabrost idu ruku pod ruku, na Zemlji, u Kamelotu, u Zoni sumraka“. Ako ste čitali Zelaznijevu priču po kojoj je epizoda nastala verovatno ste se, kao i sam Zelezni iznenadili razvojem inicijalne ideje. U odbranu Martinu valja reći da su i pisci koji su upetljani u čitav proces TV produkcije pod izuzetnim pritiskom. Ipak potrebno je svesti sve ono što pisana priča donosi u 20-ak minuta TV programa koji se emituje petkom uveče. I to gleda ceo svet. A znate, kakav je, uglavnom, ceo svet.

Kada je Fil Deger 1985. odlučio da obnovi čuvenu Zonu sumraka pozvao je veliki broj renomiranih pisaca fantastike da originalnim pričama i/ili adaptiranim scenarijama osvetle obraz kultnom serijalu. Međutim, i pored evidentnog truda i nekih vrlo kvalitetnih priča poteklih iz pera književnih veličina kao što su Stiven King, Rej Bradberi, Džordž R. R. Martin, Ralf Fils nastavak serijala doživeo je slabašan uspeh, gotovo fijasko. Epizode su trajala duže, 46 minuta (ako ne računate reklame), svaka se sastojala iz dve ili tri međusobno nepovezane priče, a serija je trajala gotovo tri sezone (poslednja 1988-1989), svaka sa sve manjom gledanošću. Šta god da je bilo uzrok ovome, projekat je surovo ugašen 1989.

Pokušaj iz 2019. teško da može se nazove Zonom sumraka. Počevši od dugometražne forme do izvedbe, ovaj uradak mogao bi se tim dovesti u vezu jedino u rubrici „razočaranje“ uz osećaj izdaje koji bi se mogao uporediti jedino s emocijom nakon gledanja VII, VIII i IX epizode „Zvezdanih ratova“ te ga je takvog, najmudrije potisnuti.

Karakteristika čitavog  alternativnog univerzuma koji je Serling stvorio jeste upravo ta paralela sa svetom koji pomalo arogantno nazivamo stvarnim: lakoća mogućnosti da izgubimo sebe bilo u strahu, paranoji, sebičnosti, mržnji, pohlepi ili komforu. Iskorakom u Petu dimenziju stičemo priliku da zavirimo u glavu nekog dubljeg sebe i naučimo da vozimo po toj ivici. I preživimo. Na jednom od predavanja, 1975, Serling je, obraćajući se studentima rekao: „Postoji ogroman strah da ne možemo verovati sebi samima. Najgori strah je strah da nešto nepoznato utiče na nas i da ga ne možemo podeliti s drugima.“ Zona sumraka je prijateljska ruka za vratom. Tu, je da nas zgrabi i prodrma. I drži budnima. Više od 50 godina.

Samurai Rebellion (1967)

Posted on by Miloš Mihailović

Samurai Rebellion (上意討ち 拝領妻始末) jedan je od filmova koji su presudno uticali na moje interesovanje za japansku kinematografiju. Po kvalitetu uporediv je sa bilo kojom Kjubrikovom tvorevinom, odnosno, u pitanju je paradigma besprekorne režije i dramaturgije, koju bi trebalo koristiti u nastavne svrhe: možda bi tada domaći reditelji shvatili kako se barata sa filmskim medijem? Prizori i kadrovi; sve je savršeno ukomponovano u jednu besprekornu celinu.

Ono što je još lepše jeste što estetika služi kao osnova za prikazivanje istinski ljudske i subverzivne priče; sam Masaki Kobajaši (Kwaidan) poznat kao je tihi otpadnik u japanskoj kinematografiji (nikada tako popularan kao Kurosava), koji se protivio strogom formalizmu i militarizmu svoje kulture; za vreme rata zalagao se za pacifizam, a kako je mobilisan u vojsku, odbijao je sva unapređenja i sam kraj rata dočekao kao običan vojnik, pruživši tako tihi otpor svemoćnoj mašini koja upravlja našim životima.

Ovaj film subverzivan je na isti način; nisu u pitanju grozomorni splatter, odvratne scene, krvava mučenja, telesne tečnosti koje šikljaju na sve strane, kopro-, nekro-, pedo- i slične -filije (vidi pod Pink Flamingos i sličan treš koji u svoju banalnost učitava dublje značenje), već pre svega jedna priča o odnosu čoveka i autoriteta; da li ćemo radije učiniti ono što je moralno, bez obzira na posledice, ili ćemo se povinovati višoj instanci? Poslušništvo je u japanskom društvu veoma bitno, a hijerarhija se ne dovodi u pitanje; stoga radnja ovog filma još više privlači pažnju. Ono što je već očito jeste to da se ova priča, u prenesenom smislu, odnosi na sve nas.

Isaburo Sasahara (u fantastičnoj glumačkoj kreaciji Toširea Mifunea) najveštiji je mačevalac svog kraja i vazal daimjoa klana Aizu; on živi u nesrećnoj braku bez ljubavi. Jednog dana, stiže naredba da se daimjoova konkubina (majka njegovog sina), proterana sa dvora, mora udati za Jogoroa, Izaburovog sina. Isprva to odbija; ipak, na kraju prihvataju daimjoovu odluku i lepa i nadasve plemenita Ići postaje deo porodice. Na kraju, ona i Izaburov sin se zavole i dobiju kćerku; stari mačevalac dirnut je njihovom ljubavlju. Međutim, daimjoov naslednik umire; novi naslednik je sin Ići. Daimjo zapoveda da je vrate dvoru; Sasahare, otac i sin, uprkos protivljenju ostatka svoje porodice, odlučuju da to ne dopuste…

Zaplet, prepričan, uopšte ne može dočarati efekat koji ovaj film ostavlja na gledaoca; mene je fascinirao, oduševio i potresao do te mere da sam skoro zaplakao na kraju (ja, bezosećajan!); tiha hrabrost i otpor nepravdi koje ispoljavaju glavni junaci veoma su dirljivi i svako od nas može sa time korespondirati; štaviše, mislim da ovaj film prenosi jednu izuzetno važnu poruku svima nama. Nadasve ga preporučujem svima; samo me je još više učvrstio u uverenju da Kobajaši-san spada u red najboljih svetskih režisera. Arigato & sayonara!

Frojd

Posted on by Nikola Tripković

Ukoliko želite da ove dane karantina provedete uz dinamičnu seriju, punu misterija i akcije kroz koju se prožimaju natprirodne sile, a da pritom dobijete priliku da naučite koju reč nemačkog jezika i/ili da usavršite isti, onda Vi čitate pravi tekst, a serija „Frojd“ („Freud“) je pravi izbor za Vas!

Ipak, pre nego što krenemo, jako je bitno da na samom početku naglasimo da je ovo serija koja je predviđena za starije od šesnaest godina, jer uključuje vulgarnost, erotske scene i konzumiranje teških droga.

Kao što i sam naziv serije kaže, centralna ličnost ovog remek-dela je Sigmund Frojd, jedan od utemeljivača moderne primenjene psihologije. To je čovek koji je svojim nesebičnim zalaganjem i danonoćnim radom zadužio svet svojim otkrićima, tezama, kao i raznim eksperimentima, među kojima su se neki graničili „sa onom stranom verovatnog“. Sve je to Frojd godinama marljivo skupljao i svetu ostavio u amanet mnoga svedočenja, iskustva, mišljenja, zapažanja… ali i neke događaje koji su duboko uzdrmali temelje tadašnje moćne Austrougarske monarhije.

Priča nas vraća u drugu polovinu 19. veka, kada je Austrougarskom vladao Franc Jozef I. Carevina je još pod utiskom teškog rata u Bosni koji je odneo mnoge živote sa obe strane, ali i doneo mnoge traume, te potajnu mržnju među nekim redovima vojske. Upravo zato, Beč, kao centar monarhije i kao evropske kulture, postaje stecište mnogih ineresantnih i brutalnih tajnih društava koja ne prezaju ni od kakvog čina kako bi postigli svoje visoke, ali mračne ciljeve. U toj plejadi koja okuplja i neke od najviših austrougarskih državnih zvaničnika, pa i članove same carske porodice, izdvaja se mađarski bračni par koji čine Viktor i Sofija Sapari. Pod okriljem slobode i dobrih odnosa, Mađara i Nemaca u Austrougarskom carstvu, oni organizuju razne seanse na kojima se dešavaju čudne, neobjašnjive stvari. Medijum na tim seansama je mlada i prelepa Fler Salome ( koju maestralno tumači švajcarska glumica Ela Rumf). Fler je manje-više silom prilika deo ovih okupljanja, jer ima izvesne talente o kojima mnogi mogu samo da sanjaju.

Sudbina na čudan način spaja Fler Salome i Sigmunda Frojda (sjajni Robert Finster) jedne noći i od tad, pa sve do kraja serije, njih dvoje postaju najbitniji akteri u događajima koji slede. Frojd biva fasciniran ličnošću i misterijom kojom zrači Fler, te se upušta u avanturu koja će ga kasnije koštati mnogo, ali koja će mu nesumnjivo doneti ogromno lično i profesionalno iskusvo. Našem glavnom junaku u pomoć stižu dva visoka vojna funkcionera u Beču, simpatični Pošaher i inspektor Kiš, čovek čija priča i gubici iz ratova u Bosni čine ovu priču još zanimljivijom i zagonetnijom.

Šta se dešava u nekima od mnogobrojnih bečkih kutaka i ko se sa kakvim namerama tuda kreće? Na koje načine porodica Sapari uspeva da potrese tada moćnu Habzburšku monarhiju, koja okuplja toliko različitih kultura, vera, nacija, ali i davno zaboravljenih sekti? Ko je moćna Taltos, stara mongolska boginja, koja je sa Hunima došla na prostore Panonske nizije i postala najveći neprijatelj, ali i najveći prijatelj u situacijama koje će se odigrati? Zašto bira da baš deluje preko Fler Salome i kako to da je Frojd jedini koji se ne plaši nje?

Sigmund Frojd kreće u otkrovenje jedne od najneverovatnijih zavera u istoriji Evrope i sveta, ali i u nemilosrdnu borbu sa nepoštednim ljudskim i neljudskim neprijateljima kojima će biti okružen, gde će njegova ingenioznost i lucidnost u nekim momentima dostići savršenstvo ljudskog uma. Da li će Frojd uz pomoć svog magičnog i često nerazdvojnog „pomoćnika“ – kokaina, uspeti da spasi Austrougarsku monarhiju i zanosnu Fler, otkrijte na Netfliksu, u seriji „Frojd“!

Želimo Vam dobro zdravlje i užitak u seriji!

Verni naš (skoro) mrtvi drug – Intervju s Vladimirom Stojkovićem Febom

Posted on by Sofija Grebenarović

Umirao je na sceni bezbroj puta, a nikad intervjuisan. Danas sam tu da ispravim ovu grešku, jer sad guram nos u posla Vladimira Stojkovića, prijateljima poznatijeg kao Feba.

 

AVKF: Poznati ste po tome da ako neko treba da „umre” na sceni, Vi ste njegov čovek. Kako je započela ta vrsta asistencije?

 

VS: Sve je počelo 2017. na Games.con-u, gde smo predstavljali i promovisali naše udruženje ,,Angeleon’’ kroz razne vrste aktivnosti. Određenim takmičarima na kosplej takmičenju je bila potrebna osoba da im asistira i mene su pozvali. Pristao sam sa zadovoljstvom jer volim glumu, zabavu, i , naravno, da pomognem prijateljima. ,,Umirao” sam na razne načine na nekoliko nastupa. Dao sam sve od sebe da izgleda impresivno, što je prizvalo ovacije iz publike koja je vrištala i aplaudirala. To mi je, na neki način, bila najveća nagrada.

Takođe su mi imponovale pohvale od strane žirija, takmičara kojima sam pomagao i organizatora takmičenja od kojih sam na kraju dobio, na moje opste iznenađenje, nagradu koja nije bila uopšte u planu da se dodeljuje, a to je nagrada za „najboljeg asistenta na bini“. Tada su me prozvali „Srpski Šon Bin” (po proslavljenom američkom glumcu ) jer on je u većini  filmova umirao.

 

AVKF: Čime se bavite u slobodno vreme?

 

VS: U slobodno vreme se družim sa nekoliko dobrih prijatelja, jer mi to jako prija i ispunjava, pogotovo kada smo negde u prirodi. Volim da igram na žurkama u „Jumpstyle”, „Shuffle” i „Drumm and Bass” (stil đuskanja) pa, shodno tome često i posećujem mesta sa psy, trance i drum and bass muzikom.

Pošto sam gejmer, dešava mi se da jedan deo vremena provodim za kompjuterom, ali naravno u granicama normale. Takođe, preko kompjutera istražujem mnoge teme vezane za UFO, istoriju, politiku, određene teorije zavere… Ma, sve me zanima. Ovim putem preporučujem kanale koji su jako zanimljivi za pogledati, a to su „Balkan Ufo”, „Idiokratija”, „Svet tajni”, „Balkan Info”, „Fes TV”, „Srbija Global”, „Srpske bitke”… Možda sam neki i zaboravio.

Nemam naviku da čitam, što je tužno, ali sam upravo započeo sa zanimljivom knjigom „Dvanaesta Planeta’’ Zeharija Sicina. „Na čekanju” je knjiga „Jug Srbije“ fenomenalnog Slobodana Pajića, koji je, kao kapetan vojske, prošao sva ratna dešavanja na Kosovu i ta iskustva, zajedno sa podacima, preneo u knjigu. Volim da pogledam dobar horor, SF, komediju, epsku fantastiku – bilo da je film ili serija, kao i duge šetnje i trčanje. Do nedavno sam trenirao kikboks ali sam trenutno na pauzi zbog sitnih povreda sa fudbala. Čim se oporavim, vraćam se opet na treninge jer je sport ono sto naš duh čini jačim i zdravijim.

 

AVKF: Da li bi mi pojasnili poreklo nadimka „Feba’’?

 

VS: „Feba“ kao nadimak nema veze sa mojim imenom, navikama ili karakterom. Sasvim slučajno sam ga dobio još u osnovnoj školi. Na malom odmoru su me jurili po učionici pa preletoh preko klupe na kojoj je drugar iz odeljenja prepisivao domaći. Svesku mu pocepam, olovke popadaju na pod – ma, haos sam mu napravio i naravno pobegao (smeh). Uputio mi je nekoliko psovki sa konstatacijom „Ma bre, gori si od onog matorog Febe“.

U tom periodu je taj mladić imao problema sa jednim starijim gospodinom iz komšiluka kojeg su prozvali Feba. U tom momentu kada je pomenuo rečenicu iz gore navedenog teksta nekoliko njih je počelo da se smeje. Par njih je, iz šale, krenulo da me zove „Feba“. Nadimak se širio brzinom vaški pa me danas me mnogo ljudi zove tako. U početku mi je smetalo jer mi se nadimak nije dopadao ali vremenom se čovek na sve navikne. Danas mi je zanimljivo kada je u drustvo nekoliko Vladimira pa ja kažem da slobodno mogu da me zovu Feba. Postao sam unikat jer nema takvog nadimka – „Može biti samo jedan.” kao iz ,,Gorštaka“ (,,There can be only one.“, ,,Highlander’’)

Pre nekoliko godina sam, iz šale sa drugarima, ukucao ,„Feba” u internet pretraživač i, uz eksploziju smeha, video da je to indijsko žensko ime. Feba je bila boginja Meseca koja oličava sjaj i čistoću. Moj nadimak čak i krasi brendove ženskog donjeg rublja, kozmetike, itd. Zbog svega navedenog, danas sa ponosom nosim ovaj nadimak.

 

AVKF: Otkad se bavite LARP-om i kosplejem?

 

 

 

VS: Kosplejem se bavim od 2017. ali se nisam nešto zainteresovao za izradu stvari, Ipak, imao sam jedan takmičarski nastup u kojem sam predstavio lik Aragorna iz „Gospodara Prstenova’’. Više sam se fokusirao na LARP, što je interaktivna igra koja je bazirana na epskoj fantastici sa segmentima glume i borbe. Bukvalno kao „World of Warcraft“ ali sve uživo. To me je jako zainteresovalo još 2015. gde sam preko Fejsbuka pratio Marka Živanovića koji je danas predsednik udruženja „Angeleon“. Priključio sam se grupi koja se tada zvala „Bratstvo svetlosti“ u novembru 2015, dok je prva larp-igra u kojoj sam učestvovao održana početkom marta 2016. Od tada sam zaljubljenik u tu igru.

 

AVKF: Čula sam i da ste vrstan glumac, pa da pitam kako i kad ste shvatili da je gluma ono što Vas ispunjava?

 

VS: Gluma je počela da me interesuje još od malih nogu. Glumački afinitet se javio imitiranjem likova iz skeč-predstave „Audicija“. Mislim da sam tada imao oko 7-8 godina, možda i manje. Godinama posle nisam imao podršku, uz izgovore roditelja, bližih prijatelja i rodbine da tu nema novca i da „prolaze” samo deca poznatih glumaca, režisera ili ostalih ljudi koji su pripadali nekoj određenoj eliti. Obeshrabren, nisam se mnogo fokusirao na glumu.

Druga etapa interesovanja za glumu je započela početkom marta 2016,  kada sam kroz LARP dobio tu vrstu glumačke satisfakcije (na šta sam odgovorio u pređašnjem pitanju) a kulminiralo je početkom 2017, kada sam dobio glavnu ulogu u epizodi „Krvavi Balkan-Poslednji Don“ dokumentarne emisije „Dosije’’. Uloga je usledila jer sam se pre toga prijavio na kasting za seriju „Nemanjići“.

Iako me nisu odabrali, podaci i slika su ostali u arhivi sve dok nisu tražili nekoga ko bi mogao da glumi ulogu takozvanog Branislava Šaranovića. Moja slika u arhivi je pomogla da me odaberu jer sam jako licio na Branislava iz prošlosti. Snimanje u zatvoru u Sremskoj Mitrovici 10 sati na +40 mi nije smetalo, čak sam i uživao. Tada sam uvideo koliko volim taj posao jer mi ništa nije teško i da mogu više sati da radim punom energijom, jer, ako volite određeni posao, sati će proći kao da ništa nista radili. Sva zaposlenja koja sam imao bila su samo zbog finansijske stabilnosti, ali ovo je prvi put da radim posao koji volim, iako nije dobro plaćen. Ipak, nadam se i verujem da će biti sve bolje i bolje jer „Nada je dobra stvar, možda najbolja od svih, a dobre stvari nikada ne umiru.“ (citat iz filma „Bekstvo iz Šošenka“).

 

Nadam se i držim fige da sve bude tako kako proričeš, Gorštače.

A do tada, ne paniči, ne zaboravi peškir, peri ruke i luduj i dalje.

 

 

 

 

 

Do sledećeg puta,

Vaša Gospa Smrt (u civilu i karantinu)

ERASED (2016)

Posted on by Bojana Džantovski

U poslednje četiri godine, što je otprilike od kako sam krenula u srednju školu, nekako sam uvek uspevala da upadnem u društvo ljudi koji gledaju anime makar upola onoliko koliko ja gledam serije, što je, moglo bi se reći, van svake granice normale. Tako da sada, rekla bih grubo, osamdeset posto ljudi sa kojima se družim gledaju anime i vrlo su posvećeni tome.

I tek pre nekoliko nedelja palo mi je na pamet da pogledam i ja jedan anime i vidim ima li smisla sve to o čemu ljudi govore. Kako sam ga izronđala, ne znam, gde sam ga pronašla i kako sam došla do njega, najiskrenije se ne sećam, ali prvi anime koji sam ikada zapravo pogledala je ‘Erased (‘Boku dake ga inai machi’ u originalnom naslovu), pa prema tome, nisam sigurna koliko se moja trenuta recenzija važi kao validna, ali mislila sam da bi bilo zanimljivo videti kako je apsoluti početnik to doživeo.

U dvanaest epizoda, koliko anime broji, zaista je ispričana neverovatno sjajna priča. Dakle, Satoru, glavni junak serijala, poseduje moć da se, kada se nešto loše dogodi vrati unazad kroz vreme, minut do dvanaest, i spreči da se ista stvar dogodi.

Dvadesetdevetogodišnji Satoru po povratku kući shvata da mu je majka ubijena. On uspeva da se vrati unazad kroz vreme, ali niz nesrećnih okolnosti koje su dovele do ubistva njegove majke počinje osamnaest godina ranije, kada je Satoru ima samo jedanaest godina i kada će tri devojčice iz njegovog razreda biti otete, a kasnije i ubijene. Kako mora da spreči da tri devojčice, od kojih je prva u nizu Kajo Hinazuki budu otete, tako da uz dvadesetdevetogodišnjeg Satorua paralelno pratimo i svest jedanaestogodišnjeg dečaka.

Iskrena da budem, pre nego što sam pustila prvu epizodu značajno sam spustila očekivanja da ne bi došlo do neprijatnog razočaranja. Budući da serijal ima samo dvanaest epizoda, nisam očekivala nikakva specijalna odudaranja od prethodno navedene radnje. Očekivala sam da će se Satoru vratiti kroz vreme, spasiti Kajo I tim činom spasiti i svoju majku. Nikako nije zvučalo nemoguće ispričati takvu priču u dvanaest epizoda. Ali mnoge tačke ove prave poprilično su odudarale od nje. Tako da sam do kraja prve epizode došla do zaključka da mi se ova stvar dopada mnogo više nego što sam uopšte mogla i da pretpostavim.

Epizode se sjajno nadovezuju jedna na drugu i stvaraju neverovatnu i divnu priču, a ono šta mi posebno dopada kod ovog animea jeste to što čak i ako priča deluje pomalo predvidljivo, on je sve samo ne to.

Prateći kako je Satoru, kome pomažu njegova majka (koja je u jedanaestogodišnjoj verziji Satorua još uvek živa), učitelj i njegovi prijatelji, kroz prvih nekoliko epizoda prilično samouveren da će stvari proći kako treba budući da ima mesec dana da sve stredi, očekujete da na njegovom putu neće postojati mnogo prepreka, ali on zapravo ne uspeva da spasi Kajo iz prvog pokušaja, što je, sa moje tačke gledišta bio sjajan trenutak.

Između Satorua i Kajo u originalnoj prošlosti ne postoji nikakva veza, nikakva komuikacija, čak iako idu u isti razred, ali u novoj sadašnosti koju on stvara, u kojoj se trudi da spase Kajo od otmičara, oni stvaraju jedno zaista divno prijateljstvo i sasvim je jasno da tu postoje neke iskrice.

Jedna vrlo slatka rečenica, pitanje zapravo, koje Kajo postavlja Satoruu prati svih dvanaest epizoda- ‘Are you stupid?’ (‘Si ti glup?’). To pitanje postavila mu je zaista svim tonovima, počela je od drskog i ravnodušnog a kako se prijateljstvo između njih razvijalo stigla do nekog punog naklonosti I zaljubljenosti, slatkorečivosti, rekla bih.

Sasvim je jasno da će do kraja, možda kada se stvari vrate u normalu, kada ih Satoru ispravi I kada ponovo bude imao dvadeset devet godina oni biti srećno zaljubljeni, ali, HA!, to se neće desiti.

Budući da se naglasak stavlja na pitanje kako će Satoru sprečiti da Kajo bude oteta I kasnije ubijena, a ne na pitanje ko ju je u originalnoj prošlosti oteo, nakon što proanalizirate svakog lika i shvatite da otmičar možda i nije jedan od glavnih likova, događa se upravo suprotno.

Iako je sasvim sigurno da ste u nekom trenutku proanalizirali apsolutno svakog lika koji se pojavio u seriji, imalo smisla da on/ona bude otmičar ili ne, neke sporedne sitnice će vam tu misao oterati tamo odakle je i došla. Ali događa se to da je Kajin otmičar i ubica Satoruove majke upravo onaj lik na kog su, iz nekog razloga, reflektori najmanje upereni, što je zaista bio izvanredan preokret i snažan udarac nepredvidljivosti u lice.

Kada ubica shvati da mu je Satoru za petama, daće sve od sebe da zataška svoj trag i makne ga sa puta, tako da će dečak usled niza neprijatnih okolnosti koje se dogode nakon toga završiti u komi iz koje će se probuditi osamnaest godina kasnije, sa punih dvadeset devet, sada odrastao i sa živom majkom pored sebe.

Verujem da će zvučati vrlo čudno, ali stvar koja je mene posebno oduševila bile su uvodna i odjavna špica, koje sam ja, iskreno, slušala i gledala sa punom pažnjom svih dvanaest epizoda od početka do kraja.

Dakle, sumirala bih sve u jednu ili dve rečenice. Celovita priča, animacija, muzika i karakteri zaista su sjajno odrađeni i zaslužuju zaista visoku ocenu. Čak iako sam nova u svemu ovome, sigurna sam da anime nije dobio pažnju koju je zaslužio.
Nadam se da će se to uskoro promeniti, štaviše, ja bih zaista želela da jednom ponovo pogledam ovaj anime, pun je preokreta i sjajnih detalja koji će vas sasvim sigurno u nekoliko navrata apsolutno ostaviti bez teksta.

Kao što sam već napomenula na početku, ovo je bio moj prvi anime, tako da zaista nisam sigurna koliko je ovaj prikaz važeći kao bitan faktor, ali u svoju odbranu, iznela sam svoje najiskrenije mišljenje.

Objavljene nominacije za nagradu Hugo 2020

Posted on by Redakcija

Sjajne vesti za sve one, koji prate najveće nagrade iz domena fantastike.

Objavljene su nominacije za nagradu Hugo 2020, Lodestar Award za najbolju knjigu za mlade i Astounding Award za najboljeg novog pisca. Ako niste znali šta da čitate za vreme vanrednog stanja evo prilike da odaberete neke fine kvalitetne naslove.

• The City in the Middle of the Night, Charlie Jane Anders (Tor; Titan)
• Gideon the Ninth, Tamsyn Muir (Tor.com Publishing)
• The Light Brigade, Kameron Hurley (Saga; Angry Robot UK)
• A Memory Called Empire, Arkady Martine (Tor; Tor UK)
• Middlegame, Seanan McGuire (Tor.com Publishing)
• The Ten Thousand Doors of January, Alix E. Harrow (Redhook; Orbit UK)

• Anxiety Is the Dizziness of Freedom, Ted Chiang (Exhalation (Borzoi/Alfred A. Knopf; Picador))
• The Deep, Rivers Solomon, s Daveedom Diggsom, Williamom Hutsonom & Jonathanom Snipesom (Saga Press/Gallery)
• The Haunting of Tram Car 015, P. Djèlí Clark (Tor.com Publishing)
• In an Absent Dream, Seanan McGuire (Tor.com Publishing)
• This Is How You Lose the Time War, Amal El-Mohtar i Max Gladstone (Saga Press; Jo Fletcher Books)
• To Be Taught, If Fortunate, Becky Chambers (Harper Voyager; Hodder & Stoughton)

• The Archronology of Love, Caroline M. Yoachim (Lightspeed, April 2019)
• Away With the Wolves, Sarah Gailey (Uncanny Magazine: Disabled People Destroy Fantasy Special Issue, September/October 2019)
• The Blur in the Corner of Your Eye, Sarah Pinsker (Uncanny Magazine, July-August 2019)
• Emergency Skin, N. K. Jemisin (Forward Collection (Amazon))
• For He Can Creep, Siobhan Carroll (Tor.com, 10 July 2019)
• Omphalos, Ted Chiang (Exhalation (Borzoi/Alfred A. Knopf; Picador))

• And Now His Lordship Is Laughing, Shiv Ramdas (Strange Horizons, 9 September 2019)
• As the Last I May Know, S. L. Huang (Tor.com, 23 October 2019)
• Blood Is Another Word for Hunger, Rivers Solomon (Tor.com, 24 July 2019)
• A Catalog of Storms, Fran Wilde (Uncanny Magazine, January/February 2019)
• Do Not Look Back, My Lion, Alix E. Harrow (Beneath Ceaseless Skies, January 2019)
• Ten Excerpts from an Annotated Bibliography on the Cannibal Women of Ratnabar Island, Nibedita Sen (Nightmare Magazine, May 2019)

• The Expanse, James S. A. Corey (Orbit US; Orbit UK)
• InCryptid, Seanan McGuire (DAW)
• Luna, Ian McDonald (Tor; Gollancz)
• Planetfall serijal, Emma Newman (Ace; Gollancz)
• Winternight Trilogy, Katherine Arden (Del Rey; Del Rey UK)
• The Wormwood Trilogy, Tade Thompson (Orbit US; Orbit UK)

• Becoming Superman: My Journey from Poverty to Hollywood, J. Michael Straczynski (Harper Voyager US)
• Joanna Russ, Gwyneth Jones (University of Illinois Press (Modern Masters of Science Fiction))
• The Lady from the Black Lagoon: Hollywood Monsters and the Lost Legacy of Milicent Patrick, Mallory O’Meara (Hanover Square)
• The Pleasant Profession of Robert A. Heinlein, Farah Mendlesohn (Unbound)
• 2019 John W. Campbell Award Acceptance Speech, Jeannette Ng
• Worlds of Ursula K. Le Guin, Arwen Curry

• Die, Volume 1: Fantasy Heartbreaker, Kieron Gillen i Stephanie Hans, tekst Clayton Cowles
• LaGuardia, scenario Nnedi Okorafor, crtež Tana Ford, boja James Devlin (Berger Books; Dark Horse)
• Monstress, Volume 4: The Chosen, scenario Marjorie Liu, crtež Sana Takeda
• Mooncakes, Wendy Xu i Suzanne Walker, tekst Joamette Gil (Oni Press; Lion Forge)
• Paper Girls, Volume 6, scenarij Brian K. Vaughan, crtež Cliff Chiang, boja Matt Wilson, tekst Jared K. Fletcher
• The Wicked + The Divine, Volume 9: Okay, Kieron Gillen i Jamie McKelvie, boja Matt Wilson, tekst Clayton Cowles (Image)

• Avengers: Endgame, scenario Christopher Markus i Stephen McFeely, režija Anthony Russo i Joe Russo (Marvel Studios)
• Captain Marvel, scenario Anna Boden, Ryan Fleck i Geneva Robertson-Dworet, režija Anna Boden i Ryan Fleck (Walt Disney Pictures/Marvel Studios/Animal Logic (Australia))
• Good Omens, scenario Neil Gaiman, režija Douglas McKinnon (Amazon Studios/BBC Studios/Narrativia/The Blank Corporation)
• Russian Doll (Season One), Natasha Lyonne, Leslye Headland i Amy Poehler, režija Leslye Headland, Jamie Babbit i Natasha Lyonne (3 Arts Entertainment/Jax Media/Netflix/Paper Kite Productions/Universal Television)
• Star Wars: The Rise of Skywalker, scenario Chris Terrio i J.J. Abrams, režija J.J. Abrams (Walt Disney Pictures/Lucasfilm/Bad Robot)
• Us, scenario i režija Jordan Peele (Monkeypaw Productions/Universal Pictures)

• The Good Place: “The Answer”, scenario Daniel Schofield, režija Valeria Migliassi Collins (Fremulon/3 Arts Entertainment/Universal Television)
• The Expanse: “Cibola Burn”, scenario Daniel Abraham & Ty Franck i Naren Shankar, režija Breck Eisner (Amazon Prime Video)
• Watchmen: “A God Walks into Abar”, scenario Jeff Jensen i Damon Lindelof, režija Nicole Kassell (HBO)
• The Mandalorian: “Redemption”, scenario Jon Favreau, režija Taika Waititi (Disney+)
• Doctor Who: “Resolution”, scenario Chris Chibnall, režija Wayne Yip (BBC)
• Watchmen: “This Extraordinary Being”, scenario Damon Lindelof i Cord Jefferson, režija Stephen Williams (HBO)

• Neil Clarke
• Ellen Datlow
• C.C. Finlay
• Jonathan Strahan
• Lynne M. Thomas and Michael Damian Thomas
• Sheila Williams

• Sheila E. Gilbert
• Brit Hvide
• Diana M. Pho
• Devi Pillai
• Miriam Weinberg
• Navah Wolfe

• Tommy Arnold
• Rovina Cai
• Galen Dara
• John Picacio
• Yuko Shimizu
• Alyssa Winans


• Beneath Ceaseless Skies, urednik Scott H. Andrews
• Escape Pod, urednici Mur Lafferty i S.B. Divya, pomoćni urednik Benjamin C. Kinney, audio producenti Adam Pracht i Summer Brooks, voditelji Tina Connolly i Alasdair Stuart
• Fireside Magazine, urednik Julia Rios, pomoćni urednik Elsa Sjunneson
• FIYAH Magazine of Black Speculative Fiction, izvršni urednik Troy L. Wiggins, urednici Eboni Dunbar, Brent Lambert, L. D. Lewis, Danny Lore, Brandon O’Brien i Kaleb Russell
• Strange Horizons, Vanessa Rose Phin, Catherine Krahe, AJ Odasso, Dan Hartland, Joyce Chng, Dante Luiz i Strange Horizons osoblje
• Uncanny Magazine, glavni urednici Lynne M. Thomas i Michael Damian Thomas, urednici Michi Trota i Chimedum Ohaegbu, podcast producenti Erika Ensign i Steven Schapansky

• The Book Smugglers, urednici Ana Grilo i Thea James
• Galactic Journey, osnivač Gideon Marcus, urednik Janice Marcus
• Journey Planet, urednici James Bacon, Christopher J Garcia, Alissa McKersie, Ann Gry, Chuck Serface, John Coxon i Steven H Silver
• nerds of a feather, flock together, urednici Adri Joy, Joe Sherry, Vance Kotrla, i The G
• Quick Sip Reviews, urednik Charles Payseur
• The Rec Center, urednici Elizabeth Minkel i Gavia Baker-Whitelaw

• Be The Serpent, Alexandra Rowland, Freya Marske i Jennifer Mace
• Claire Rousseau’s YouTube channel, by Claire Rousseau
• The Coode Street Podcast, Jonathan Strahan i Gary K. Wolfe
• Galactic Suburbia, Alisa Krasnostein, Alexandra Pierce i Tansy Rayner Roberts
• Our Opinions Are Correct, Annalee Newitz i Charlie Jane Anders
• The Skiffy and Fanty Show, Jen Zink i Shaun Duke

• Cora Buhlert
• James Davis Nicoll
• Alasdair Stuart
• Bogi Takács
• Paul Weimer
• Adam Whitehead

• Iain Clark
• Sara Felix
• Grace P. Fong
• Meg Frank
• Ariela Housman
• Elise Matthesen

• Catfishing on CatNet, Naomi Kritzer (Tor Teen)
• Deeplight, Frances Hardinge (Macmillan)
• Dragon Pearl, Yoon Ha Lee (Disney/Hyperion)
• Minor Mage, T. Kingfisher (Argyll)
• Riverland, Fran Wilde (Amulet)
• The Wicked King, Holly Black (Little, Brown; Hot Key)

• Sam Hawke
• R.F. Kuang
• Jenn Lyons
• Nibedita Sen
• Tasha Suri
• Emily Tesh

Imate li vi neke favorite? Slobodno ih podelite sa nama u komentarima.

Igra beskonačne zakrivljenosti – knjiga o nama, o ljubavi, igri i slobodi

Posted on by Redakcija

Pročitala sam deo knjige iz fajla tokom popodneva, sa jednim noćnim buđenjem. Negde oko dva sata ujutru sam nastavila, uz kafu naravno. A zatim sam ponovo nastavila tokom prepodneva.

„Ah, blagodet zaborava i okrutnost pamćenja leže van naših vlasti,“ deo je iz knjige koji me je podsetio Vladana Desnice i podstakao da uzmem olovku i zapisujem kako bih možda lakše mogla da skiciram utiske.

Glavni junak knjige Zoran Lalić je pisac, apsolvent književnosti i kasnije profesor koji se seća  detinjstva. On pokušava da piše i da stvori ženu koju će voleti. O ljubavi je, dakle, knjiga.

„Je li ljubav inspiracija i komunikacija jedne čestice sa drugom u kucima svemira?“ Posle ove zapitanosti lik traži prolaz u vremenu i prostoru, za koji naslućuje da se do njega stiže dijagonalnim putem.

Katapultira se posle jedne vesele noći sa prijateljima, iako je najčešće usamljen i neshvaćen i doživljava putem svesti dublje uvide u poruke koje su na verbalnom nivou, verujući ponekad da su stvarne.

Stiže na mesto odakle je moguće doživeti samo refleksiju vremena i prostora sa planete Zemlje. Glas mu govori da „naše i njihovo nebo su poput onih čestica što međusobno komuniciraju.“ U dubokoj kontemplaciji sa sobom shvata „da je svest matriks realnosti.“ Susret sa lepom Anom, pijanistkinjom, negde između jave i sna – za njega je jedini izvor sreće. Sve što piše ubuduće liči na pokret njenih ruku dok svira. Spava da bi sanjao nju. Želi da je materijalizuje i shvata da je „svest fundamentalna esencija samog kosmosa, fundamentalna kao vreme, kao prostor kao materija.“

 

Provejava jedan nihilistički stav: „Šta ako je čitav život jedna fikcija?“

Tu je naravno lik Doktorke, prve žene sa kojom je bio, koja ga prati čak i kada odlazi predaleko u svojim putovanjima. Azra je pre svih bila njegova mladalačka simpatija.

Najvredniji deo knjige (koja je pisana na oba pisma, latinici i ćirilici) su sočne rasprave o metafizici, filozofiji, teorijama univerzuma i sl. Tu je naravno Albert Ajnštajn koji je svojevremeno uzburkao naučnu javnost svojim teorijama. Ali naziru se i zapisi drugih autora o paralelnim realnostima. Neki od junaka pokazuju plitkost poput brojnih teorija koje se danas pojavljuju na društvenim mrežama.

Neke filozofske rasprave u romanu Igra beskonačne zakrivljenosti prevazilaze nivo i najnovijih naučnih otkrića. Briljantno.

Šokantno i nadrealno deluje scena povratka u rodnu kuću. Televizor radi bez struje, poput današnjeg laptopa a on piše na mašini „Olimpija“ iz dedinog ormara, koju je napokon odlučio da otvori, piše na njoj i da se suoči sa uspomenama – smaknućem porodice pred njegovim očima, u Drugom svetskom ratu. Ili bilo kom ratu.

Metafizički uspon dobija na snazi kada se nagoveštava da će knjiga koju piše preći u druge ruke koje će je dopisivati, što je sam zaplet unakrsnih događaja koje vešto vodi autorka knjige, saopštavajući nam na kraju da je ovde zapravo reč o trećoj knjizi, a da će ako se dobro sećam napisati, četvrti, peti pa šesti deo, a zatim prvi i drugi.

Ali, gde je Ana? Da li su se junaci ikada uopšte sreli, ili su se na tim vremenskim pločicama mimoišli? Kada će ponovo skinuti svoje maske u velikom dvorcu i prepoznati se dok akordi klavira zanosno sviraju njihovu melodiju? Kako će se ljubiti? Strasno.

Čestitam Zorani Manić na uravnoteženom stilu i pitanjima koja su me inspirisala da i sama zaronim u korice ove knjige i pronađem odgovor na njih.

Svakako, knjiga pleni pažnju veštim dramaturškim radnjama koje se nižu polagano, gotovo minimalistički, strpljivo se odmotavaju gotovo filmske scene i potrage za svojom drugom polovinom. Za sopstvom.

Najvitalniji deo romana Zorane Manić pretapa krhotine sećanja Nadčoveka u zvuk moćnih orgulja, kojim se saopštava da je moguće uhvatiti „dijagonalu“ i prepustiti se moćnom fotonu svetlosti kojim bruji Univerzum satkan od snova i nadanja. Jer, kako zaključuje na kraju obimne studije o čoveku Leonardove konstitucije, spiralnu poruku kojom ilustruje ugao Univerzuma, zvučni zapisi čestice kojom vibrira svet, dati su nam u tonalitetu i smeru kazaljke sata.

Dečak se zove Reč, a devojčica Muzika. Oni pišu knjigu sa Zoranom Manić. Najčudesniju od svih u ovom poznatom delu matriksa. Jer, o nama je reč.  Kako se naznačava pred kraj knjige: „Samo, ne treba da zaboravimo da se ponovo rodimo.“

Igra beskonačne zakrivljenosti nudi obrt događaja. I pesmu. I sliku. Hrabar ulazak u podsvest, da snovima i mislima možemo da kreiramo jednu potpunu novu realnost. Našu realnost. U kojoj je sve moguće, pa i ljubav, radi i zbog ljubavi.

Događaji se povezuju preispitivanjem izazova i jednim od zaključaka da su svi koji su se naselili na planeti Zemlji hrabri. Da, hrabri. Božanstveni u svojoj nevinosti i igri.

Zaplešimo.

 

 

Autor: Milka Katašić

Stiven King – Horor je u odrastanju

Posted on by Ana Ogrizović

Pisac Stiven King oformio je svoje ime kroz žanr fantastike i horora. Inspirisan je B hororima 50-ih, što se vidi u njegovim grotesknim i živopisnim čudovištima i monstruoznim slikama. Ipak, većina njegovih užasa rađaju se iz samog čoveka i postaju zlo – otržu se od ljudskog u nama i postaju bauci.

Ljudi govore da se čovek leči kada se izleči dete u njemu. Kingovi junaci su upravo ta neizlečena deca – oni se bore sami sa sobom, dok za njima šetaju senke iz prošlosti i ne daju im da žive svoje živote.

Roman „To“ Stivena Kinga se više posmatra kao horor nego coming of age (tj. roman o odrastanju), a istina je da spada u oba žanra. Za ovo je mahom zaslužna prva ekranizacija ovog romana iz 1990. godine. Kjurijeva fantastična izvedba Penivajza, praćena jezivom „kingovskom“ muzikom je bez sumnje odgovorna za kolektivni strah od klovnova kod generacije milenijalaca. Ovaj film je, pre svega, film o Penivajzu, u skladu sa nazivom koji nosi, dok su klinci (i odrasli klinci) u senci njegovog zla.

Roman o personifikovanom bauku iz Derija u Mejnu doživljava istoimeni rimejk 2017. godine, gde „luzeri“ stiču ravnopravan status sa Penivajzom. Ovom filmu smo zahvalni na svemu: glumi, adaptaciji, režiji, ali pre svega na tome što je roman „To“ prikazao kao priču o odrastanju. Penivajza ovog puta tumači Bil Skarsgard, i daje svom klovnu jednu detinjastu notu (a po obožavateljkama i seksepil). S druge strane, novi „luzeri“ su pojedinačno nezaboravni likovi, a zajedno su jedna prava Kingova ekipa dece iz Mejna.

Sam King tvrdi da niko pametan i normalan ne može da voli srednju školu. U svojoj knjizi „O pisanju“, za njega je napuštanje ove ustanove konačna mogućnost da se čovek posveti smislenim stvarima u životu – kao što je pisanje. Međutim, King je odrastao i zreo čovek, i zna da svu tu decu iz „štreberskih debilana“ prave neki odrasli. I zna kako je zlo deo naslednog materijala.

Odličan primer derijevskog zla, ljudsko zlo, je Henri Bauers. Henri potiče iz porodice zatucanih redneka, na čelu s poremećenim ocem. Otac je rasista s toliko mržnje da žudi za smrću porodice Majka Henlona. Bauersovi krive crnce za svaki baksuz, što je u to vreme bila česta podloga za rasizam. Henri je klinac koji preslikava mržnju svog oca, i kad odraste je primi kao svoju. „To“, ipak, postoji zahvaljujući slabostima građana Derija. „To“ je čudovište koje sami građani hrane svojim najmračnijim stranama. Ono se hrani strahom, pa za hipohondričnog Edija nekad postane gubavac, dok se Bilu javlja živi leš malog brata. Odrasla Beverli ga vidi kao novog stanara u svom bivšem stanu, jer je to stan koji više nije njen dom, i ona više nije tatina mala Bevi, već odrasla Beverli koja se udala za psihopatu.

Nemogućnost da se ostavi prošlost za sobom uzročno-posledično je povezana sa postojanjem demona Penivajza. On se pojavljuje na 27 godina, pa su i „luzeri“ morali tad da se vrate. Oni su prošlost zaboravili, međutim ostali su determinisani njome. Dok se Bev udaje za nasilnika sličnog svom ocu, hipohondrični Edi Kaspbrak se našao u braku sa slikom i prilikom svoje paranoične majke. Iako uspešni i dobrostojeći s novcem, svi do jednog su pali u zamke svojih dečjih strahova, i tek posle tih 27 godina i povratka kući su ih pobedili.

Bil Denbrou je postao Veliki Bil kada mu je stradao brat Džordži, jer je tada okusio žeđ za osvetom. Nekad vesela kuća je upala u depresiju i Bilovo detinjstvo se završilo. Bil je shvatio kako odrasli mrze, i tu mržnju okrenuo na uništenje zla, istovremeno pronašavši novu braću u prijateljima za ceo život.

King je upotrebio mrtvog brata kao kraj detinjstva još pre romana „To“. Četiri godine ranije objavljuje kratki roman „Telo“ koji će se kasnije proslaviti kroz ekranizaciju pod nazivom „Stand by Me“. U ovoj priči, četiri 12-godišnjaka traže leš stradalog tinejdžera.

Ovaj roman, pa i film rađen po njemu, zaista su priče o odrastanju. Ni jedan leš ovde nije „strašan“, već žalostan – glavni junak, Gordi, izgubio je brata, dok je i telo koje nalaze pripadalo običnom klincu. Telo je povod za avanturu, koja zbližava četiri dečaka – prvenstveno Gordija i Krisa, ali pre svega podsetnik konačnosti detinje sreće. Ovo je realistična priča, međutim sentiment i poruka su umnogome isti.

Još jedan poznati slučaj Kingovog ubijanja detinjstava je, prikladno nazvan, roman „Groblje kućnih ljubimaca“. U ovoj priči, King se vraća na dramu odraslih, i protagonista mu je odrastao čovek. Luis Krid, doktor i čovek po sredini, pokušava da s porodicom nađe mir u malom mestu u (ponovo) Mejnu. Naravno, nemogućnost da prihvati smrt će ga navesti da se igra Boga i podiže mrtve iz grobova.

U ovom romanu, koji je do sada doživeo dve filmske adaptacije, motivi detinjstva i smrti su gotovo groteskno spojeni. Groblje kućnih ljubimaca su napravila deca za svoje ljubimce, koje je „potrošio“ prometni put u naselju. Originalno se zove „Grobje kucnih jubimaca“, a u originalu „Pet Sematary“ jer su ulaznu tablu sklepali polupismeni mališani. Luis od dobroćudnog komše saznaje za lokalni štos – prebaci leš na staro indijansko groblje u blizini, i leš će oživeti.

Ovaj štos će Luis iskoristiti na svom mačku, a potom i na porodici.

„Groblje kućnih ljubimaca“ ne spada u roman odrastanja, međutim odrastanje Luisove ćerke biće Luisov veliki pokretač. Eli Krid je slatka i bistra devojčica koja polako kapira konačnost i smrt. Vraćamo se na Bila Denbroua iz „To“ i Gordija iz „Tela“ – kapiraš da svet nije lep kad ti neko umre. U Elinom slučaju, prvo umire mačak, što kod nje izaziva bes i dečiju posesivnost. Nešto njeno i što je volela više nije tu, neko ga je uzeo, i nju to i žesti i rastužuje.

Pravo odrastanje stupa kad pogine Gejdž. Ovog puta, gine nevino, još uvek savršeno ljudsko biće, i to stvarno nema smisla i razloga.

Luis ni jednu ni drugu smrt nije mogao da objasni sebi i ćerki, pa je obe pokušao da poništi. Rejčel, Luisova žena i Elina majka, neprestano misli na mrtvu sestru, čime je po istom principu ne pušta da umre.

Problem je u tome što su Rejčel i Luis odrasli, a ne prihvataju smrt kao normalan stadijum života. Njihov dečji strah stvorio je zlo, žive mrtvake koji pohode žive. Zbog toga je njihova ćerka ostala sama, kao jedini odrasli (i, na kraju, jedini preživeli) Krid.

Komšija Džad pokušava da oduveri Luisa od vaskrsavanja sina kazavši „Nekad je bolje da ostane mrtvo“. Ova filozofija naizgled direktno kontrira romanu o bauku-klovnu, međutim sama stvar je drugačija. To, ili Penivajz, predstavlja koncentraciju strahova, mržnje i drugih elemenata jednog staklenog zvona. Bil je pronašao utehu i korak dalje u životu upravo u prijateljima koje je stekao. U „Telu“ odrasli Gordi se priseća pokojnog drugara Krisa, tvrdeći da nikad nije imao drugove kao što je imao s 12, a koje je stekao tražeći upravo mrtvo telo.

Moglo bi se reći da je najstrašnije odrasti, međutim, još je užasnije ne suočiti se sa sopstvenim demonima. Oni bauci koji dovoljno dugo spavaju i hrane se imaju prostora da rastu u nedogled. S druge strane, pronaći demona u sebi znači okrenuti se i videti ko smo bili s 12 godina. Kada se sve sabere i oduzme, da li je vredno ponovo videti krvavi voskirani brodić i znati sve?