Blog

Na čaju sa Jelenom Vučić

Posted on by Redakcija

Autostoperski vodič je imao prilike da na čaju (u kontrolisanim i bezbednim uslovima) ugosti mladu, svestranu autorku fantastike, Jelenu Vučić, animatorku i strip autorku, čiji roman prvenac „Pratnja“ u izdanju System Comics-a i Lokomotive, nedavno ugledao svetlost dana.

 

 

1. Kako ste se zainteresovali za fantastiku i fantastično stvaralaštvo?

 

Kao i svako dete, gledala sam crtane filmove, čitala knjige i stripove i tada se nisam preterano obazirala na to šta pripada kom žanru, niti šta su „pravila“ nekog žanra. Prosto sam uživala u svemu na šta bih naišla. Od samog početka sam volela da smišljam priče, crtam i imitiram ono što sam videla u tim medijima, ali neko ozbiljnije istraživanje i izučavanje svega toga je nastupilo tek kada sam sa 14 godina upisala školu stripa „Đorđe Lobačev“. Tamo sam upoznala ljude najrazličitijih ukusa i iskustava, ljude koji su znali mnogo više od mene i prosto me „gurnuli“ u ogroman svet stripa, filma pa i knjiga. A ja sam bila i ostala „štreber“ pa sam sve njihove predloge, uputstva, savete i kritike ozbiljno shvatala. Maštala sam tada da postanem animator i pisac jer sam obožavala da crtam, a ideje su mi samo nadolazile. Ipak, bila sam svesna da je to samo maštanje.

Kada sam osvojila nagradu Mladi Lav i nagradu za najbolju ideju za učesnike do 15 godina na 6. Međunarodnom salonu stripa u Beogradu shvatila sam da moj san možda i nije nemoguć, da moj trud nije beznačajan. Ostala sam u školi stripa i nastavila da se obučavam i da radim na svom hobiju, a onda je taj hobi postao moja profesija. To mi je dodatno raširilo vidike i kreiralo moj ukus.

Zanimljivo je da sam, kao starija, razumela šta je fantastika kao žanr, ali sȃmo ime žanra nikad nije bilo presudno u mom odabiru knjige kojoj ću posvetiti vreme. To važi i za umetnički pravac, ime umetnika, vrstu muzike i nacionalno poreklo stripa – takve stvari prosto nisu nikada bile razlog zašto me nešto inspiriše. Zbog toga, svi moji umetnički radovi, animirani filmovi, stripovi pa i knjiga „Pratnja“ su uvek neka čudna mešavina svega što mi se u nekom momentu dopalo. Nije čudno da se u mojoj jednoj ilustraciji krije i Freskopis, i nemi filmovi i Gustav Klimt, Takeši Obata, Serđo Topi i svašta nešto drugo. Zato mi je uvek teško da objasnim ljudima kom tačno žanru pripada knjiga „Pratnja“. To je sigurno fantastika, ali ne baš onakva na koju su ljudi možda navikli.

 

2. Odakle crpite inspiraciju za svoj rad?

 

Inspiraciju, kao što sam rekla, crpim iz bukvalno svega. Šta me najviše inspiriše u momentu stvaranja dela, zavisi isključivo od teme dela i mojih emocija u tom trenutku. „Pratnja“ je poseban slučaj zato što sam na njoj radila više od deset godina, pa je spisak uticaja na to delo dugačak i komplikovan. Tema knjige se razvijala istom brzinom kako sam ja odrastala, a za tu deceniju života moja osećanja su se promenila nebrojeno mnogo puta.

Ipak, glavna inspiracija za knjigu jesu bili stripovi i animacija, te je sama knjiga prilično filmično pisana. Zbog toga, mnoge stvari nisu direktno rečene u tekstu, već se priča oslanja na „show, don’t tell“ način pripovedanja. Takođe, trudila sam se da kroz tekst ubacim mnoštvo „nevidljivih“ nagoveštaja onoga što će se tek desiti u priči. Na taj način, nadam se, svako ko bude drugi put čitao knjigu moći će da ima novi doživljaj – kao kada ponovo gledate neki detektivski film.

„Pratnja“ je knjiga koja pripada žanru fantastike, ali, osim što postoje dva kraljevstva koja su u sukobu epskih razmera, to nije epska fantastika koja se može naći u Tolkinovim knjigama. Ne postoje fantastična bića poput patuljaka, vilenjaka i zmajeva. Fantastični elementi su „realniji“, možda kao u knjigama „Hari Poter“ i „Igra prestola“, ali magija i odnos prema magiji u svetu „Pratnje“ funkcionišu potpuno drugačije. Magija, na primer, ima matematičke i hemijske elemente u sebi, a opet, veoma je povezana sa religijom ovog sveta koja u određenom smislu vuče inspiraciju iz pravoslavlja. Maske, besmrtna i legendarna bića, se čak mogu porediti sa anđelima. Ali, ovde dobroćudni anđeli pomalo liče na Nazgule iz „Gospodara prstenova“ i Homunkuluse iz „Fullmetal Alchemist“ mange. I ti anđeli imaju moć da kontrolišu vodu, zemlju, vatru i vazduh.

Knjiga ima primese steam punk-a, ali taj steam punk se samo nazire u knjizi, jer neka vrsta industrijske revolucije tek treba da se desi u „Pratnji“. „Pratnja“ vuče dosta inspiracije iz zapadne i istočne kulture u našem realnom svetu, te se u „Pratnji“ ova dva morala i sistema sukobe. Ali, cilj knjige nije da poduči i „soli pamet“ čitaocima, već samo da iznese stavove i filozofiju likova. Šta je dobro i tačno od toga, ako je išta, na samim je čitaocima da procene, jer u knjizi ni likovi ni njihova dela nisu crno-beli.
Možda je najbolje reći da fantastika u knjizi „Pratnja“ ima atmosferu i emociju kakvu imaju animirani filmovi studija GHIBLI („Howl’s moving castle“, „Kiki’s delivery service“, „Princess Mononoke“ itd).

 

3. Nedavno je u izdanju kuće System Comics i Lokomotive izašao Vaš roman prvenac. Kako je nastao roman „Pratnja“ i možete li nam ukratko reći nešto o samom delu?

 

Prve ideje za „Pratnju“ su nastale kad sam imala 14/15 godina. Tada sam htela da uradim strip na osnovu tih ideja, ali sam ubrzo shvatila da nisam dovoljno vična da ono što mi je u glavi prenesem na papir, pa sam odlučila da zapisujem ideje kako ih ne bih zaboravila do momenta kad budem imala dovoljno veštine. U nekom trenutku sam shvatila da imam zaista mnogo ideja i da bi bilo možda zanimljivo umesto stripa napisati knjigu. Otvorila sam Word i počela da pišem. Sa 16 godina sam imala 200 napisanih strana. Tada sam napravila pauzu zbog škole i vratila se tekstu tek dve godine kasnije. Kada sam počela ponovo da čitam tekst shvatila sam da to više nisam bila ja, da sam se za dve godine toliko promenila da se više uopšte nisam slagala sa napisanim. Obrisala sam svih 200 strana i počela iz početka. To nije bio jedini put da se tekst tako drastično menjao, jer ja sam bukvalno odrastala uz svoje likove i čak nesvesno u njih i u priču stavljala stvari koje su me pogađale tokom mog sazrevanja. Neke osnovne ideje koje sam imala sa 14 se i dalje mogu naći u knjizi ali su one „uvijene u sasvim drugu oblandu“.

Negde sa 23 godine rukopis je bio gotov i onda sam krenula u potragu za izdavačem. Nakon skoro dve godine traganja System Comics i Lokomotiva su odlučili da izdaju knjigu. Onda je usledio aktivan rad sa urednicima i lektorkom, a potom i sa dizajnerkom, tako da je knjiga bila spremna za štampu sa mojih 26 godina, više od deceniju nakon prve napisane rečenice u Word-u.

„Pratnja“ u sebi ima magiju, avanturu, misteriju, romansu pa čak i malo psihološkog trilera i horora. U knjižarama se može naći u odeljku za tinejdžere ali je knjiga namenjena svima koji su ljubitelji ovog žanra, od 13 pa do 113 godina starosti.

 

4. Imate li neku anegdotu ili neki zanimljivi detalj koji biste podelili sa nama?

 

Kao devojci od 14 godina bilo mi je zanimljivo da Istočno kraljevstvo u knjizi bude inspirisano zapadnom kulturom našeg sveta, a da Zapadno kraljevstvo vuče inspiraciju iz kineske i japanske kulture.

U knjizi ima nekoliko glavnih likova. Žan Žak Pijol očigledno ima francusko ime.

Elmori Bil Teksas se zove po jednoj od Američkih država i nosi šešir kao kauboj. Sećam se da sam u jednom momentu razmišljala da mu promenim ime jer mi je zvučalo nezrelo, ali sam ga na kraju ostavila, jer to je ipak bio deo šarma ove knjige koje druge možda nemaju.

Čo Ming je dobio ime po čuvenoj dinastiji Ming.

Princ Ričard nosi isto ime kao Ričard I Lavlje Srce. Njegov otac kralj se zove Artur. Glavna čarobnica se zove Morgan. To su sve likovi koji jesu delimično inspirisani legendom o kralju Arturu i vitezovima okruglog stola.

Princ Remil je takođe dobio ime na zanimljiv način. Njegovo ime je nastalo tako što sam pomešala imena Romul i Rem, po rimskoj mitologiji imena osnivača Rima.

 

5. Sa kojim sve problemima se mladi autori/stvaraoci susreću? Da li je ženama možda teže da se izbore ili su predrasude u današnjem svetu manje?

 

Definitvino srazmerno postoji više kolega nego koleginica, ali sa mlađom generacijom počinje da se smanjuje ta razlika.
Iskreno, ja do sad nisam primetila da mi je teže ili lakše u odnosu na moje kolege samo zato što sam žena. Mislim da postoje predrasude da žene ne umeju da crtaju i pišu određene žanrove zato što su „više emotivne“, ali ne znam koliko me je to sprečilo da radim šta želim. Crtala sam razne „horor“ stvari, crtala sam nage ljude i ljude koji vode ljubav, moje ilustracije su generalno mračnije, u knjizi „Pratnja“ ljudi ratuju i umiru. Mislim da šta ko više crta ima veze sa karakterom dotičnog umetnika, a ne sa njegovim polom. Na kraju krajeva, ovo je moja profesija i crtaću i ono što se od mene traži.

Što se tiče stvaralačkog puta kao mladi autor, ja sam možda imala sreće jer sam ipak s vremena na vreme naletala na ljude koji su bili spremni da mi pruže šansu da pokažem šta umem. Znam da sam imala veliku sreću sa odabirom škole stripa, jer sam tamo imala mentora koji je bio izuzetno kritičan i iskren, ali uvek dobronameran. Taj „trening“ me je posle pripremio za fakultet i mnoge druge stvari i prosto me učinio boljim čovekom i umetnikom.

Ali, i uz svu tu sreću svi mi mladi konstanto nalećemo na zid. Da nisam radila pre ove knjige sa System Comics-om i da oni nisu kroz taj višegodišnji rad izgradili poverenje u mene kao autora i čoveka, od „Pratnje“ vrlo verovatno ne bi ništa bilo, jer niko od drugih izdavača nije hteo da rizikuje sa nepoznatom „klinkom“ od dvadeset i nešto godina. Sećam se vrlo dobro svih mejlova gde su me lepo, a negde i jako ružno odbijali. Sećam se svih koji mi nikada nisu ni odgovorili. Sećam se konkursa gde su rezultati kasnili, a negde nikad nisu ni izašli. To je jako teško preživeti i verujem da, nažalost, mnogi odustanu nakon svega toga, jer vi u nekom momentu počnete da verujete da je sav vaš trud bezvredan, da vam je priča loša i da vaša knjiga možda i ne treba da se izda.

Jednim delom ne možete da krivite sistem, jer realno, naše tržište je jako malo i nikome se ne isplati da rizikuje. S druge strane, kako da se ikad bilo šta razvija ako se ne rizikuje? Kako da privučemo nove ljubitelje ako nikad ništa novo i drugačije ne ponudimo? Kako da ohrabrimo mlade da jure neke svoje snove i „odlepe se“ od telefona, rijaliti programa itd, ako oni vide da se njihovim vršnjacima koji su pokušali nešto da urade sva vrata zatvaraju?

Ja ne znam koji su odgovori na ova pitanja i kako da se svi problemi reše. Moj jedini savet je da kad se nešto lepo, novo i zanimljivo desi, kad neko nešto postigne da se o tome govori na sav glas, da svi znaju i pričaju o tome i da prosto nateraju „prolaznike“ da obrate pažnju i zapamte. To je način da jedni druge podržimo i pomažemo, jer ako neko nešto uradi i za to „prolaznici“ saznaju postoji veća šansa da će ti isti „prolaznici“ tražiti još. A to još ćete možda upravo biti vi.

 

6. Kakvi su Vam planovi za dalje?

 

Knjiga „Pratnja“ je u potpunosti „stand alone“, sama sebi je dovoljna. Sva pitanja koja su postavljena na početku odgovorena su na kraju knjige. Likovi imaju svoj „character development“, svoj početak i kraj. Ali ja imam brdo ideja za nove priče u ovom magičnom svetu.

Ukoliko se ljudima dopadne „Pratnja“ ja sam spremna da pišem nastavke. To neće biti klasični prequel/sequel nastavci, nećemo pratiti iste junake u nekoj novoj avanturi. Bili bi to novi likovi u nekom novom vremenskom periodu u ovom svetu koji jesu i nisu povezani sa događajima iz „Pratnje“. Maske bi, naravno, opet bile tu, jer, kao što rekoh, Maske su besmrtna bića koja čuvaju ljude i njihovu sudbinu i kroz njihov beskonačan život bi moglo štošta da se ispriča.

 

7. Budući da se ne ograničavate na jednu vrstu fantastične umetnosti, sa kojim autorom/umetnikom, bilo da je živ ili ne, biste najradije popili kafu ili čaj, uz neobavezni razgovor?

 

Prvo bih otišla na čaj sa Hajao Mijazakijem, jer zbog njegovih filmova sam odlučila da studiram animaciju. Neizmerno ga poštujem i cenim i prosto bih to želela lično da mu kažem. Volela bih potom da sednem u kafić sa Satoši Konom. On je umro mlad i nije stigao da se do kraja razvije kao umetnik. Verujem da je imao mnoštvo zanimljivih ideja za svoje filmove i mange i volela bih da saznam koje. Onda bih se našla sa Nobuo Uemacuom, kompozitorom koji decenijama stvara fantastičnu muziku za video igre. Muziku koju ja redovno slušam dok radim. I na kraju bih se prošetala sa Botičelijem i Mikelanđelom, dvojicom majstora za koje verujem da bi, da stvaraju danas, bili „stripadžije“.

Novi svet – Jadranka Milenković

Posted on by Jadranka Milenković

Skinuli su ga sa konopca poluživog. Nekolicini snimatelja, koji nisu pušteni u prostoriju već su snimali kroz otvorena vrata, bilo je dopušteno da u informativnim emisijama pokažu snimak njegovih nogu koje se klate. Zvanična informacija bila je da je preminuo izvršivši samoubistvo vešanjem; nije bilo teško plasirati je, jer je pravu istinu znalo tek dvoje, troje poverljivih ljudi. Pred snimateljima su odmah nakon prvog minuta snimanja zalupljena vrata, a potom su, uprkos otporu koji su pružali, rasterani, „da bi se istraga sprovela kako valja“. Poslušali su; njihov svet je počivao na disciplini.

Upravo taj jedan, čije su se noge potom u svim vestima klatile nekoliko dana, bio je jedini koji je uspeo, desetinama godina unazad, da privremeno naruši savršeni poredak. Nisu znali ni njegovo pravo ime. Bio je drugačiji. Doveden je kao eksperiment, ili možda eksponat, iz prostora na Zemlji koji su odavno odbacili i prepustili poslednjim grupicama divljačkih plemena. Samo njihova najobičnija radoznalost bez imalo empatije, učestvovala je danima u njegovim pokušajima približavanja dva sveta. Bili su to jalovi pokušaji. Konačno, pobesneo je, nasrnuo na masu, počeo da izvrće nameštaj…

 

Otkopali su me nakon tri dana. Tri dana sam uzaludno prolazio vlažnim hodnicima pipajući mokre zidove. Nije bilo svetlosti; samo miris mokre zemlje i kamena. Žedan. Da je potrajalo još malo, oči ne bi bile u stanju da odgovore na svetlo. Tri dana – tako su mi rekli kad sam izašao, modar i drhtav, mlitavog mesa koje već ne prepoznaje kao svoj ovaj oslabljeni kostur. Cičali su od oduševljenja; dlanovima sam pritiskao uši. Treptao sam, svetlost mi je bola oči. Probao sam da se svijem u klupko. Ne, nisam hteo natrag pod zemlju, hteo sam da se sklone, naprave malo prostora, ućute. Jednog među njima grlili su i padali pred njim na kolena. Neko mi je dodao vodu –blagoslov toj ruci. Bila je mlaka, dugo je stajala na suncu. Ispio sam, a deo kože sa usnice ostao je na obodu krčaga.

Sutradan sam dugo sedeo pred kolibom, ne prepoznajući ljude koji su me zvali imenom, ni žene koje su me negovale plačući – zar ni sestre ne poznaješ? Čim sam mogao na noge, krenuo sam na put. Spakovale su mi malo hleba, nekoliko maslina i urmi, i vrč sa vodom. Ne znajući na koju ću stranu, krenuo sam ka zapadu, mahinalno, prateći sunce na zalasku. Nisam razmišljao kuda ću; samo da krenem, da se udaljim. Svuda po telu i dalje su, samo malo bleđi, stajali modri pečati, a ponegde se i ljuštila koža. Ogrnuo sam tuniku sa kapuljačom, pomalo iscepanu i krpljenu na mestima, iako je bilo toplo. Nisam želeo da se usput ljudi plaše, ni da me kamenuju dok prolazim…

 

Kada se malo oporavio, Upravljač je naredio da mu nameste sobu tik do njegove, u velikoj rezidenciji koja je bila i upravljačka zgrada i njegov dom. Posetio ga je nakon desetak dana, u kojima je jednoj medicinskoj sestri i jednom poslužitelju bilo zabranjeno da sa njim razgovaraju, ne bi li se dobro uželeo tople ljudske reči. Nije bio prvi put da su razgovarali. Možda i nisu bili neprijatelji; Upravljač nije izmislio Sistem, on mu je samo služio, uzimajući, kao inteligentan i obrazovan čovek, sve što je mogao sebi da prigrabi. Sistem je funkcionisao (gotovo) bez greške; u svom domu Upravljač je, kao uostalom i bilo gde drugde, bio potpuno bezbedan i osećao se dobro. Ponekad mu je možda nedostajalo malo uzbuđenja. Tražio je novine, izazove kojima bi se bavio njegov intelekt. Nije smeo da ih proizvodi – to bi narušilo Sistem.

Kada je D. stao na noge, počeli su da ga dovode kod njega posle doručka, na neku vrstu obaveznog druženja. D. se u početku držao gordo, nije hteo da govori. Onda je Upravljač, da bi ga raskravio, otvorio sef u kome su se čuvale zabranjene knjige. Dao mu je prvu koja mu je došla pod ruku. Na plavim, tvrdim koricama, zlatnim je slovima pisalo samo „Knjiga“.

 

Kada su me skinuli s konopca, još uvek su govorili o tome kako sam izdao. Nisam mogao da se branim. Pričali su da sam dobio što sam i zaslužio. Prodao sam onog kog sam najviše voleo, u kog sam polagao sve svoje nade. Samo najgori mogu tako nešto uraditi; samo đavo na taj je način izdao svoga Stvoritelja.

Nema milosti za izdajnika.

Kod mene nisu našli novac; davno sam ga bacio. Novac ne znači ništa. Oni kojima se lepi za prste ne posežu za konopcem. Nisam to mogao da kažem; likujući, vukli su moje telo preko kamenitog tla, sve do sela. Potom su se nad njim okupljali, pljuvali po njemu, udarali ga, nazivajući me najpogrdnijim rečima. Kad su me bacili u jamu i zatrpali, osetio sam olakšanje. Mislio sam da će konačno utrnuti i misao, da će nastupiti žuđeno Ništa.

Prevario sam se.

 

Plava knjiga je konačno unela nešto živosti u D.-ov duh. Nije je razumeo. Pomalo je, u nekim delovima, nalikovala na bajke koje je njegovo pleme ritualno prepričavalo u tačno utvrđenom redosledu, određenih dana koji su tome bili namenjeni. Duša mu je poskočila od tog sećanja. Setio se kako su, razjareni njegovim postupcima pre onog čina, Novi Ljudi vikali da treba benzinom politi i zapaliti te divlje predele odakle dolaze TAKVI kao on. Njegova agresija na njihove svetinje izazvala je talas agresivnosti kod inače umirenih žitelja modernog naselja. Bilo je potrebno njegovo samoubistvo, a potom gomila umirujućih vesti i uobičajenih sadržaja koji služe održavanju idiličnog stanja, pa da sve opet dođe u normalu. Nije bilo teško – ljudi modernog sveta odlikovali su se sposobnošću lekovitog zaborava.

Čitao je požudno, iako nije znao o čemu je zapravo reč. Noću je spavao nemirno, bivajući u snovima stalno neko drugi. Danju je pokušavao da rastumači sanjano, uokviren belim zidovima svoje sobe, kao kakav eksperimentalni pacov u svojoj kutijici. Upravljač je bio jedino biće spremno na razgovor.

 

A još nedavno, kad sam na magarcu ujahao u Sveti Grad, devojke su bacale cveće pred njegova kopita. Očekivali su od mene da uradim nešto što će promeniti stvari. Ja im to nisam obećao. Rekao sam im da to moraju uraditi sami. Da svako to mora uraditi sam, u svom životu, u dubokoj jami svoje tišine, bez pomagača. Nisu hteli to da čuju. Hteli su promenu izvana, bučnu promenu. Onog jednog koji ima tu moć da to odradi umesto drugih. Da ubije cara. Da poruši hram. Da natera Sunce da zastane načas na nebu, ili se preokrene i krene od zapada ka istoku. Hteli su jednog koji kaže smrti – ustukni! – i smrt se povuče. Koji može sve što oni ne mogu – jer mu je dato višom milošću.

Uložili su svu nadu u mene. Pogledajte cvet, rekao sam. Sve je u njemu, ne u meni. Mahali su odrečno glavama. Svako to može, govorio sam, svako može sve isto što i ja. Dovodili su pre mene slepe i kljakave koji su progledali i prohodali snagom svoje vere. Svako to može, govorio sam, ali nisu verovali. Osećao sam se zaprljano kao lažljivi vrač.

 

Nije hteo da dozvoli Upravljaču da manipuliše njegovom svešću. Sve razgovore u kojima mu ovaj objašnjava savršenstvo Sistema, počeo je vešto da izbegava. To je bio teren gde se nije mogao meriti sa Upravljačem. Nije poznavao terminologiju. Nije znao da argumentuje svoje misli. Uvek bi pobesneo, a to je starijeg čoveka dovodilo do smeha. D. ga je zabavljao kao niko pre njega. Postao je zavisnik od njegovog društva. U danima kad D.-u nije bilo do razgovora, kupovao ga je knjigama iz sefa.

Umesto  da se zaglavljuje u teorijskim pričama, D. je počeo da mu prepričava svoje snove.

 

Bio sam drvo na ulazu u grad. Pored mene su prolazili karavani. Gledao sam i imao sam misao. Osećao sam. Osećao sam i sopstvene pokrete i vremenske prilike na kori. Osećao sam strah. Promene. Zlo. Povremeno mi je dolazilo da se uvučem pod zemlju, da se sakrijem; hteo sam da se pretvorim u rizom. Ili da me neka sila izmesti odatle na mesto gde nema ničega, na neku visoravan gde ljudska noga nije kročila. Zveri su pružale utehu; ptice su predstavljale milost božju.

Nisam imao ploda. Prošao je Prorok sa okupljenom svetinom. Bio je besan. Osećao koliki su mu teret predstavljali ljudi koji su se nalepili na njegov put. Nametljivi, zahtevni, opterećujući. Žalio ih je, ali nedovoljno da ne bi istovremeno osećao i bes i prezir.

Uperio je oči ka meni. Govorio je nešto od čega zemlja oko mog korenja poče da posni. Grane počeše da gube gipkost, da se krute i potom suše. Nisam znao, sve dok posve ne usahnuh, kolika je moć reči.

 

Oficir je poslao glasnika da Upravljaču donese vesti o okupljanju divljaka uz južnu granicu. Nije se zabrinuo. Nisu raspolagali ni moćnim oružjem, ni tehnikom, ni vojnom veštinom. Bili su bedni, neuki. Stotinama godina nije bilo bune. Novi Ljudi odlazili su na turistička putovanja u divlje krajeve i vraćali se neoštećeni. To je mogao biti najuzbudljiviji doživljaj u monotonom i programiranom životu novog čoveka – ipak, samo su retki imali hrabrosti i dovoljno radoznalosti  za takav čin. Vraćali su se zgroženi i nikad nisu ponavljali putovanje. Sve je to umirivalo Upravljača. Ipak, da bi sasvim umirio svoje oficire, rešio je, posle doručka, kafe i razgovora sa Divljakom, da donese nekoliko uredbi koje će razaslati svojim generalima.

Odlagao je početak posla. Od jutros, osećao je čudnu slabost. Očekivao je da će ga razgovor s D.-om razgaliti i nasmejati. Pred kraj priče o njegovom snu u kome je Divljak drvo, umesto da se nasmeje, napravio je bolnu grimasu. Počeo je da oseća glavobolju, drhtavicu, čak je pomalo i kašljao. Nije mu bilo poznato takvo stanje. Zarazne bolesti bile su odavno iskorenjene u Novom Svetu, a dobro propisan balans ishrane i veštačkih suplemenata garantovao je dobro zdravlje sve do momenta predviđenog za smrt. Nešto nije bilo u redu.

Seo je za kompjuter, ali nije imao dovoljno snage da ukuca nijednu rečenicu naredbe. Onesvestio se.

 

Konzilijum najboljih lekara danima je istraživao čudnu bolest koja je sa Upravljača prešla na svu njegovu poslugu i najbliže članove državnog vrha, pre nego što je oglašen karantin. Jedini koji je novoj epidemiji odolevao, bio je Divljak. Ne znajući šta da čine s njim, zaključali su ga u belu sobu, dajući mu kao psu obroke kroz specijalno probijen otvor u dnu vrata. Prilazili su vratima u zaštitinim odelima i rukavicama podizali poklopac, iako Divljak nije pokazivao znakove bolesti. Dotad je o njemu isključivo Upravljač vodio računa, ne dozvoljavajući nikome da se meša u njegovu odluku po kojoj Divljak sa njim provodi toliko vremena.

Vesti su proglašavale da je stanje bezopasno, iako je, tu i tamo, stalno neko nov obolevao od nepoznatog virusa. Još nije bilo mrtvih, ali svi oboleli su gubili svest i ikakav kontakt sa okolinom. Disali su i jeli, ležeći u bolesničkim posteljama. To je bilo sve. Gde nema smrti, nema ni straha. Na kraju krajeva, Novim Ljudima takva bolest nije izgledala suviše strašna. Imali su poverenja u svoje lekare – na–i će se već lek koji sve to vraća u normalu.

Stvari su se odvijale kao i uvek, osim panike koja je zahvatila državni vrh. Svi koji su imali sposobnost da zauzmu mesto upravljača – i sami su bili oboleli, u prvim danima neoprezno posećujući rezidenciju. Niko se nije prihvatio nove dužnosti. Rezidencija je bila umrtvljena kao objekat, duboko u karantinu. Imala je sada samo jednog stalnog stanovnika – Divljaka. Nijedna druga zgrada nije bila podesna za istu namenu. Trebalo je razmišljati o ljudstvu i infrastrukturi, a nikakvo rešenje nije se nametalo samo. U savršenom sistemu nije bio predviđen ovakav događaj.

Nakon nekoliko nedelja provedenih u groznici i bez svesti, Upravljač je izdahnuo okrenut ka prozoru u najluksuznijoj sobi velike bolničke zgrade. Dežurni lekar satima nije smeo da saopšti vest kolegijumu. Najstrašniji rasplet desio se u trenutku kad je on bio zadužen da nadgleda Vrhovnog Starešinu. Njegova lekarska misija, obavljana godinama sa programiranom lakoćom, odjednom je postala preteška. U očaju, ubrizgao je sebi preveliku dozu droge koja je služila da Upravljaču ublaži bolove.

Našli su ih, obojicu mrtve, u trenutku kad je prva jedinica slabo naoružanih divljaka probijala južnu granicu Novog Sveta.

Trostruki intervju – Iz njihovih prstiju u vaše oči

Posted on by Sofija Grebenarović

Budući da egocentrično volim da o svojoj malenkosti razmišljam kao o inovatorskoj skupini sjajnih osobina, dok u realnosti više pravim štetu, dođoh na ideju (uz pomoć određenog člana AVKF-a, Šoneta Jevtića) da uradim jedan intervju. No, intervju nije bio kao i ostali razgovori do sad nego sam propitivala – ni manje ni više – nego tri osobe i to po skali njihove povezanosti s fantastikom, što u pokretnim slikama, što u pisanoj reči. Dakle, danas sam imala zadovoljstvo da guram nos u privatne živote fitnes trenera Marka Markovića, oficira i larp-zanatlije Miše Đorđeva, i kosplejera Milana Jazbinseka, vlasnika Fejsbuk stranice „Allmetal Mickey Cosplay“.

 

AVKF: Kako ste uplivali u fantastiku?

 

MM: Fantastiku sam zavoleo, pre svega, kroz knjige, filmove i serije, ali nikad nisam imao priliku da dublje uronim u to prostranstvo. Ostajem fan jer u meni budi neki nesvakidašnji osećaj i sama mašta ne poznaje granice, pa daje neku novu prespektivu stvarnosti i čuva dete u meni. Nadam se da ću imati prilike da u budućnosti uronim više u te svetove.

 

 

AVKF: Nejasno naslućujem kako ste se pridužili, ali zašto ste i ostali?

MĐ: Od malena sam voleo da čitam knjige, počev od „Robinsona Krusoa“ i „20.000 milja pod morem“, preko „Družine Sinji galeb“ i „Malog pirata’’, pa do Murkokove sage o Elriku. Pored bajki i srpskih narodnih pesama, koje su bile prepune kako viteških tako i fantazijskih mitova, rodila se i ljubav prema univerzumima paralelnim našem. Nakon susreta s Tolkinovim delima, poželeo sam da i ja postanem deo tog sveta, pa sam pronašao prijatelje koji su imali slična interesovanja, razmenjivali smo priče i knjige, da bi kasnije započeli D&D roleplay avanture („Dungeons and Dragons“, igra na tabli). Imao sam sreću da, nakon fakulteta, upoznam članove grupe „Plameni vitezovi“ koji su se tad bavili nekom mešavinom LARP-a (Live Action Role Play, za još neupućene) i reenactment-a (oživljavanja stvarnog ili izmišljenog događaja), te sam s njima mogao, makar na kratko, da uplivam u ovaj svet nestvarnog.

Što se tiče toga zašto sam ostao, može se reći da neki od nas zaista nikad ne odrastu. Kada jednom probudimo to unutrašnje dete u nama, ono ostaje svesno zauvek, iako pretrpano daleko svakodnevnijim brigama i obavezama. A kad uz to imate i pravo malo dete pored sebe, te veze koje vas drže za svet fantastike vas neće tek tako ostaviti. Iako sada, nažalost, nemam dovoljno vremena za aktivno učestvovanje u događajima vezanim za fantastiku, LARP i reenactment, često sa sinom obilazim slične događaje makar kao i posetilac, oblačimo viteške kostime koje sam skrojio i ispredamo priče s elementima fantastike. To je jedan izuzetan osećaj za koji nikada ne biste poželeli da nestane.

 

AVKF: Šta radite u stvarnom, a ne izmaštanom životu i imate li neke planove za budućnost što se tiče fantazije?

MJ: U stvarnom životu sam, sem posla, trener aikidoa u Aikido dođou „Ozren“ u Sokobanji. Sâm aikido mi je dosta pomogao oko kosplej nastupa. Sa kosplejem su se javili i neki novi hobiji, odnosno, neke nove poslovne mogućnosti kao što su izrada predmeta od drveta i šivenje.

Ako me pitate za budućnost, da, imam mnogo planova i novih ideja oko stvaranja kostima i mačeva. Takođe, gledam da usavršim kako svoju izradu drvenih predmeta, tako i šivenje.  Čak imam i neku ideju o postavljanju izložbe čija tema bi verovatno bili mačevi iz neke anime franšize. Zatim, planiram da se takmičim na festivalima poput Games.con-a, Clickcon-a u SKC-u pa uveliko radim na stvaranju isplaniranih kostima.

 

Od fitnes trenera, do oficira i kosplejera, svet je zaista prepun čuda, kao što su i moji sagovornici, što i reče jedan veliki engleski dramaturg s inicijalima V.Š. („Postoji više čudnovatosti na Nebu i na Zemlji nego što tvoja filozofija može i da pojmi.“). No, bilo da su na lat-mašini, sa puškom na ramenu ili za šivaćom mašinom, jedno ih vezuje – ljubav prema čudesima.

Foto by Andrej Spiridonov

 

 

Pozdrav do sledećeg puta,

Vaša Gospa Smrt (sad u civilu)

DCeased – Mrtve duše

Posted on by Kristijan Šarac

ŽANR: naučna fantastika/superheroji
ORIGINALNI NAZIV: DCEASED: A good day to die
IZDAVAČ ZA REGION: Čarobna knjiga
SCENARISTA: Tom Tejlor
CRTAČI: Trevor Hersajn i Stefano Gaudijano
ZEMLJA: SAD
GODINA IZDAVANJA: 2020.
OCENA: 8

 

 

Kao što smo već rekli u ediciji DC GOLD hot! nam stižu aktuelni naslovi, praktično sa štamparske trake u SAD. Možda je i to razlog što je tema stripa toliko aktuelna. Ako niste znali, ni superheroji nisu imuni na viruse, hm, verovatno zato što nemaju srpsku rakiju. Šta da se radi, nisu znali da nam traže i to ih je koštalo, kud i kamo više nego Evropu epidemija korona pošasti, a kad smo već kod tog zla…

Virus (lat. otrov) je infektivni agens koji se množi unutar živih ćelija i organizama. Mogu da inficiraju sve, od životinja i biljki do mikroorganizama. Vidljivi su jedino pomoću mikroskopa. Ima ih veliki broj vrsta, a razlikuju se po veličini, strukturi i drugim osobinama. Izgrađeni od dve komponente, jedna je DNK a druga je omotač proteinskog sastava. Nije utvrđeno da li je svaki virus živi organizam ili samo neživa materija koja prelazi na živu. Množe se i mogu se gajiti samo na živim ćelijama. Često su uzrok infektivnih bolesti i neprestano su prisutni kao stalna pretnja po zdravlje. Jedan je čak otkriven u laboratoriji, „Dobrava“ u Beogradu, poznat kao mišja groznica. Najsmrtonosniji do danas su kuga, ebola, HIV… i ovih dana, korona. Da napomenem, džaba vam antibiotici, delotvorne su samo protivvirusne vakcine.

Tom Tejlor – nagrađivani pozorišni scenarista i autor crtanog filma Bezdan. Takođe, radio na stripovima Mutanti, Ajron Men, Zvezdani ratovi, Primer, Betmen i Nepravda.

Trevor Hersajn – crtao karte za dve najpoznatije epsko fantastične društvene igre. Radio na stripovima Kapetan Amerika, Mutanti, Sudija Dred, Kapetan Britanija i Crni Panter.

Stefano Gaudijano – kao crtač se pojavljuje u stripovima Betmen, Gotam central i Okružen mrtvim.

Pripovest počinje velikim trijumfom Lige pravde, ali nešto… nešto je zaostalo… Ta nevidljiva tvar će uspeti ono što mnogi silnici nisu. Sukobiće nesukobive i spojiti nespojive. U tom trenutku, postaje jasnija ona čuvena rečenica da velika moć nosi i veliku odgovornost… i opasnost. Jer agonija koja je snašla naše heroje postavlja stvari u tu ravan da su oni i nada i kraj. Posledično, jedan kraj znači drugi početak, i tako biva i ovde, iako je cena koju su platili čini se prevelika. Svakako nećemo ni saznati mnogo toga u ovom tomu, nešto se moralo ostaviti i za drugi.

Volim krosovere, jer mogu dobiti bolji uvid u odnose više junaka. Volim DC univerzum, jer je tako mračan i realističan na trenutke, bez obzira što su heroji u rangu bogova po obimu moći. A ovo je krosover iz glavnog narativnog toka DC univerzuma, tako da nije moglo da mi se ne dopadne. A pritom je pripovest apsolutni mrak, ni zrak svetla se nije pribio kroz tu tminu. Što je još bolje, sve to je apsolutno uverljivo izvedeno. Ipak, dozvoliću sebi da budem malo nedosledan, likovi u nekim momentima imaju neuverljive, odnosno, nerealne pre svega postupke, potom i reakcije. No, to nije ono što mi toliko smeta, više mi smeta ubrzanost radnje, jer praktično od prvog kaiša smo u petoj brzini. I naravno, apsolutno mi ide na živce cenzura, kakve bre jebene zvezdice kad je psovka, a sasvim je u redu da deca vide rasporene utrobe, ali ’jebeno sranje’ nedaobog da pročitaju. Taj detalj će samo razbesneti svakog odraslog ljubitelja stripa. Krajni utisak, ipak, ostaje veoma povoljan, i mogu da kažem da sam na koncu zadovoljan. Uskoro se čitamo opet, jer stižu novi ’jebeno dobri’ stripovi koje smo najavili, a neke od njih ću biti u prilici da vam prikažem. Poručio bih vam za kraj: nosite maske i perite ruke sapunom (možda ja treba to da uradim sa jezikom) i jasno, po rakiju čim progledate, neće nas snaći sudba heroja ove priče. Aj’ uzdravlje!

Legenda galaktičkih heroja: Analiza 1-5 epizoda

Posted on by Pavle Horvat

* Tekst koji slijedi nije recenzija legendarnog Legend of Galactic Heroesa, već detaljna analiza njegove radnje, likova i tematike. Spoilera ne samo da će biti, nego će ih doslovno svaka rečenica sadržavati. Stoga, stavljam potrebni SPOILER ALERT – za cijelu radnju serije, no pogotovo za prvih pet epizoda.

** Zbog obujma stvari vrijednih diskusije u seriji, kao i želje da ne pretvorim ovaj tekst u omanju knjigu, analizirat ću po pet epizoda po tekstu. Pošto je je prvih 5 epizoda prilično epizodnog karaktera te primarno služe uvođenju u serijal – napisat ću kratak osvrt na svaku epizodu-dvije posebno. Ubudu neće biti potrebe za ovime – već od sljedećeg puta radnja se povezuje i iziskuje cjelovitu analizu umjesto epizodne.

EPIZODE 1 i 2: prva epizoda služi kao školski primjer kako bi uvodna epizoda trebala izgledati. Sve bitno što su autori htjeli reći u prvih dvadesetak minuta 110-epizodnog serijala uspješno su rekli. Ton drame i svemirskog epa je uspostavljen. Radnja započinje odmah, in medias res, bez suvišnih uvoda. Jasno nam je da će se radnja vrtiti oko sukoba Alijanse i Carstva dok Phezzan spletkari između njih. Da će Yang i Reinhard biti bitni likovi. Da se obojica moraju suočavati s pokvarenjacima ili mediokritetima na vlastitoj strani. Isto tako, ako vidimo admirala Reinhada i kapetana Kircheisa da zajedno ležerno filozofiraju o zvijezdama, snaga njihovog prijateljstva odmah postaje očigledna. Isto tako mi se sviđa brzinska karakterizacija mase u ovoj epizodi beznačajnih i epizodnih likova. Tako smjesta vidimo npr. da su Mittermeyer i Reuental prijatelji, da je Poplan energični veseljak, da je Oberstein čovjek od malo riječi a većina carskih admirala ne vjeruje ili čak direktno spletkari protiv Reinharda. Sve u svemu, kao uvod u seriju, prva epizoda funkcionira superiorno.

Možda središnja tema epizoda je pitanje vodstva i njihova utjecaja na rat u tijeku. Yang i Reinhard funckioniraju kao očiti foilovi jedan drugom: obojica su vrlo vješti vojskovođe, najsposobniji na svojoj strani, barem za dva koplja ispred manje sposobnih kolega kojima su okruženi. Obojica predlažu inteligentne planove koje nailaze na nerazumijevanje i odbijanje od strane ostalih. Obojica razmišljaju na sličan način (čak ima i scena gdje Yang doslovno govori kako bi on isto postupio u Reinhardovoj poziciji). No postoji jedna ključna razlika – dok Yang ne uspijeva sprovesti svoje ideje zbog protivljenja nadređenih, Reinhard to može i radi, rezultirajući uspjehom za njegovu stranu. Poruka je više nego jasna – i ponavlja se nebrojeno puta kasnije tokom serije – sustav koji omogućuje najsposobnijim ljudima da vode uspijeva i pobjeđuje, dok vladavina mediokriteta vodi u propast. I kao da to nije dovoljno naglašeno, još i dobijemo slučaj jednako briljantnog Yangovog kolege Lapa, koji pogiba zbog komične nesposobnosti svojeg nadređenog. Čovjek se zapita koliko bi drukčije rat tekao da su ljudi poput Yanga i Lapa od početka bili glavni vojskovođe i stratezi Alijanse.

EPIZODE 3 i 4 opet služe kao međusobni foilovi: svaka od njih zorno pokazuje zašto je sustav kojim se epizoda bavi (Alijansa/Carstvo) truo do srži i zreo za propast. Treća me epizoda bolje i dublje pogodila, vjerojatno zato što i sam živim u demokratskom društvu te bolje osjećam i razumijem boljke demokracije nego autokracije. Štaviše, kladio bih se da je za većinu LOGH-fanova koji navijaju za Carstvo treća epizoda bila prvi, ako ne i ključni okidač koji ih je natjerao da odbace već usađenu simpatiju prema Alijansi (dobra republika vs zlo carstvo jedan je od najstarijih filmskih arhetipova – gledatelji skoro pa nagonski navijaju za republiku).

Elem, imamo priliku vidjeti demokratsku republiku u svom njezinom „sjaju“: na vlasti su lažljivci i manipulatori pokvareni do srži, istinom se manipulira kako se prohtije, naglasak se stavlja na isprazno paradiranje umjesto na sadržaj, neistomišljenici su pod stalnom navalom „patriota“ (i ne znam po koji put „patritozam“ je ili paravan kao u slučaju Trunihta ili isključivost, zadrtost i nasilnost prema onima koji se usuđuju imati drukčije ideje kao u slučaju Patiotic Knight Corpsa). Pritom je i jasno zašto je Truniht toliko uspješan političar: jeftina demagogija, pozivanje na naciju i demoniziranje neprijatelja zaista prolaze kod velikog dijela demokratskih glasača. Pritom nekako po strani ostaje činjenica da su svi ideali demokracije na koje se Truniht deklarativno poziva potpuno bačeni u drugi plan. Generalno, jedna od najvećih boljki demokracije je činjenica da vladajući troše puno resursa i energije u ostanak na vlasti umjesto na samo vladanje, što LOGH precizno secira.

Yanga mi je bilo iznimno žao u ovoj epizodi: čovjek je savršeno svjestan u kakvom trulom i pokvarenom društvu živi, i najviše što može učiniti je blago pomrsiti Trunihtu planove svojim nedolaskom na komemoraciju. Za bilu kakvu dublju promjernu on je naprosto nemoćan: toliko je mala moć običnog građanina u odnosu na inherentne slabosti demokracije. Mislim da bi jedan od najporaznijih trenutaka epizode za njega bio suočavanje s bakicom i unukom na kraju epizode: jedno je prezirati političare u čiju se zlobu već puno puta uvjerio, ali posve je drukčije vidjeti obične ljude kao puše njihove fore i spremno glorificiraju rat – kojeg sam Yang želi izbjeći pod svaku cijenu. Zasigurno demoralizirajuće.

No ako nas je treća epizoda natjerala da počnemo prezirno gledati demokraciju, četvrta je tu da nas podsjeti da alternativa nije uopće bolja, dapače. Carstvo je prikazano kao zaostala feudalna država, po izgledu i po mentalitetu, gdje vladaju korupcija, nepotizam, klasne podjele te vrlo snažna socijalna stratifikacija. Na vlasti je plemstvo koje se nonšalantno zabavlja na partijima i festivalima, posve spremno pustiti da obični građani – bolje reći kmetovi – umiru za njih i njihove privilegije. Građanska prava, ako se nađu u sukobu interesa s carskim ili plemićkim interesima, nonšalantno se ignoriraju. Ljudi na vrhu socijalne i vojne piramide su daleko od najsposobnijih. Čak je i naš glavni lik, Reinhard, došao tu gdje jest prvenstveno zbog careve naklonosti prema njegovoj sestri (činjenica da je briljantan vojskovođa je samo sretna slučajnost koja mu pomaže). Kao i u slučaju Alijanse, očit problem je potpuna izoliranost vladajućeg sloja od realnosti u kojoj se živi: u ovom slučaju rata. Ni plemići u svojim palačama ni Truniht u svom uredu nemaju niti ne žele imati nikakve veze s vojnicima koji ginu u ime ideala koje oni postavljaju, niti s milijunima civila koje je rat na ovaj ili onaj način pogodio. Ne znam tko je originalno skovao ovu poslovicu, ali LOGH ju savršeno prikazuje:

„Rat započinju starci koji se nisu mogli dogovoriti oko nečega
Vode ga mladi ljudi koji ginu u tisućama
I završavaju ga starci koji se ipak nekako dogovore“.

Također bih dodao bolnu realnost društava kakva su Carstvo i Alijansa. Događalo mi se par puta da sam naletio na knjigu, film ili seriju koje namjerno preuveličavaju probleme zajendice, oslanjajući se na preneglašene metafore kako bi prenijeli poruku o općoj pokvarenosti društva. LOGH to ne radi. Usprkos brojim manama, vrlo je lako zamisliti društva poput Yangovog ili Reinhardovog. Alijanse diljem svijeta zaista postoje, dok su Carstva zaista postojala – te postoje još i uvijek; i oba su pokazana sa svojim realnim manama i realnim prednostima. Problemi nisu karikaturalno preuveličani da bi se postigao efekt, oni su krajnje realistični. U biti, upravo to je ono što poruku čini toliko jakom: Alijansa nije neka distancirana imaginarna apstrakcija, ona je stvarnost. Ona se događa, sada i ovdje.

Osim analize carskog društva, četvrta epizoda služi i kao Reinhardov te Kircheisov background. Sve ono što smo dosad dobivali u natruhama proteklih epizoda, ovdje je potvrđeno i prošireno na cijelu epizodu: Reinhard i Kircheis su najbolji prijatelji koji dijele svoje ideale još od djetinjstva. Obojica imaju vrlo blizak odnos s Reinhardovom sestrom Annerose i žele joj pomoći na svaki mogući način. Vide kakvo je društvo oko sebe, to ih užasava i voljni su ga mijenjati. Sve odreda osobine vrijedne poštovanja.

Također dobivamo uvid u Reinhardov i Kircheisov karakter kao klinaca, koji je uglavnom ostao nepromijenjen do danas. Kad se „prepreka“ (podmetnuta noga) pojavi, Reinhard ju uklanja izravno i reretkno. Suočen s nasilnicima on ih silom dovodi u red. Ima podosta simbolike i foreshadowanja u toj sceni – Reinhard usprkos plemenitoj namjeri na uvede pravdu i kazni nasilnike ipak neželjeno završi s krvavim rukama: uzorak koji se ponavlja kroz seriju. Kircheis, s druge strane, služi kao Reinhardova ljudska i pristupačna strana, stalno primjerom i riječima podsjećajući svog prijatelja da ugradi humanost i „male stvari“ u svoje velike ambicije. Zajedno čine izvrstan i meni vrlo drag tandem.

Zaključno, reći ću da mi je kao Reinhardovom fanu bilo vrlo drago vidjeti kako uspijeva, kako njegova sposobnost i pamet ipak bivaju nagrađeni. Promocija u admirala flote sigrno će mu omogućiti lakše ostvarivanje njegovih ciljeva.

EPIZODA 5: prije nego se pozabavim Kircheisom koji je fokus ove epizode, ispucat ću par malih digresija.

Reinhard nastavlja pametno i marljivo graditi svoju „power base“ i polako pretvarati svoje ideje i ambicije u djela. Odluka da se okruži potčinjenim admiralima koji nemaju nikakve veze s postojećim sustavom (svi su neplemići ili niži plemići) jasno pokazuje što smjera: ti će ljudi biti prvenstveno odani njemu osobno, a ne sistemu s kojim ih ništa ne veže. Maximillian von Kastrop pati, izgleda, od istog kompleksa kao i brojni drugi diktatori: od kompleksa oponašanja te emuliranja povijesti i velikih civilizacija (u ovom slučaju stare Grčke). Phezzan i dalje besramno spletkari.

A sada je vrijeme za zvijezdu večeri; dame i gospodo: veliki pljesak za Sigrfieda Kircheisa. Epizoda je centrirana oko njega, što je iskorišteno za razvoj i karakterizaciju njegovog lika koji mi svakom minutom izaziva sve više respekta. Rijetka kombinacija sposobnosti, osjećajnosti i visokih osobnih moralnih uvjerenja brzo su od Kircheisa učinile jednog od meni najdražih likova Legenda.

Pritom me ovdje nije toliko impresionirala njegova taktička sposobnost kao nesumnjivo briljantnog admirala (serija sadrži podosta izvrsnih vojskovođa, Kircheis se ovdje posebno ne ističe), nego njegov stav i način ponašanja prema drugima – i potčinjenima i neprijateljima. Način na koji je admirala Bura u toku jedne epizode pretvorio iz najvećeg kritičara i nihilističkog pijanca u vjernog (i trijeznog) sljedbenika je impresivan u najmanju ruku. Bez ijedne riječi pokude ili formalne kazne, Kircheis ovdje Buru vodi prvenstveno svojim primjerom. Svojim poštenjem i sposobnošću pokazuje se kao vođa koji implicitno očekuje isto i od svojih potčinjenih te na taj način zaslužuje njihovo poštovanje. Kao da Buri nabija masan osjećaj srama: „Evo ja tu vodim bitku i brinem kako da pobijedimo, a ti, koji bi mi trebao biti desna ruka, se beskorisno opijaš i zapuštaš.“ Suptilno i efiksano. Hats off, Kircheis. Ma kvragu, puknut ću još jedan izvrstan relevantan citat, ovaj put iz „Žice“, gdje šef policije savjetuje friško imenovanog načelnika policijske postaje:

„Couple weeks from now, you’re gonna be in some district somewhere with 11 or 12 uniforms looking to you for everything. And some of them are gonna be good police. Some of them are gonna be young and stupid. A few are gonna be pieces of shit. But all of them will take their cue from you. You show loyalty, they learn loyalty. You show them it’s about the work, it’ll be about the work. You show them some other kinda game, then that’s the game they’ll play.“

U biti, u ovoj epizodi (ali i kasnije) Kircheis me prilično podsjeća na Yanga: izvrstan admiral koji ne voli rat, mrzi ubijanje i uvijek se trudi minimalizirati broj žrtava, vođa viskih moralnih standarda koje postavlja prvenstveno vlastitim primjerom te koji izaziva i zaslužuje apsolutno poštovanje od svojih podređenih, koji ima vrlo malo vlastitih ambicija mimo odano služenja ideji kojoj vjeruje etc.

Tema vodstva i vođe ponavlja se i ovdje. Vidljivo je kako sposobnost vođe direktno utječe na njegove potčinjene i njihovu vjeru u sistem (te manje apstraktno – i na njihovo preživljavanje), te kako je Kircheis morao prebroditi početno nepovjerenje stečeno baš zbog nesposobnog vodstva njegovih prethodnika.

Ukratko za kraj:
1. i 2. epizoda: uspostava setinga, likova i tematike
3. epizoda: zašto je demokracija u banani
4. epizoda: zašto je autokracija u banani
5. epizoda: zašto je Kircheis super

To je to što se prvih pet epizoda tiče. Epizode pod rednim brojevima od šest do deset također daju podosta materijala za pisanje i analiziranje, no o tome neki drugi put.

Knjige u doba Korone, mart 2020.

Posted on by Nešo Popović

Pre nego što počnem, samo da kažem da smo trenutno odustali od bune protiv tlačiteljskog uredništva. To nema veze sa suptilnim pretnjama u vidu nekakvih drvenih mačeva, koje su nam upućivali sa vrha. Spominjali su i nekakve tamnice ispod naših podruma. Ha! Pazi da nas ne uplaše. Ne odustajemo od naše borbe. Jednostavno smo zaključili da naš trenutni položaj u podzemlju ima i određenih prednosti. Napokon je došlo naše vreme.  Natrpali smo sav nameštaj na vrata. Neće proći još mnogo dok nam uredništvo ne zakuca na vrata, moleći nas da ih pustimo. Da i ovaj virus donese nešto dobro. Kad smo kod toga, na žalost (na sreću) i mnogi od vas će imati više vremena za čitanje. Evo nekoliko knjiga koje su mi se učinile najzanimljivijim. Čisto da znate da su prvenci u najvećem broju predstavljenih knjiga.

 

Kompanjoni – Keti M. Flin (The Companions – Katie M. Flynn)

Prva knjiga, pa odmah aktuelna. Kalifornija je u karantinu, zbog smrtonosnog virusa koji je napao celu planetu. Ljudi su u kućama, u izolaciji (poznato?), nema mnogo mrdanja. Medicinarska kompanija Metis razvija rešenje, koje će spasiti mnoge živote. Uslovno rečeno. Razvili su proces, tokom koga nečiju svest mogu da snime u memoriju sadruga robota. Naravno, bogati mogu da priušte da drže porodice na okupu, dok sirotiLJa, odnosno njihovi umovi, postaju vlasništvo kompanije. Šesnaestogodišnja Lilak je iznajmljena. Otkriće da ipak može da se odupre naređenjima koje dobija od porodice, koja je iznajmljuje. Uspeva da pobegne i time pokreće lanac događaja, koji će promeniti svet.

 

 

 

Otaku – Kris Klav (Otaku – Chris Kluwe)

Upoznajte distopijski Majami, urnisan klimatskim promenama. Izgleda da više neće biti Poroka Majamija, zato što se Majami sada zove Kanalište. Postao je pribežište svih onih koji nemaju gde da odu, uključujući i Ešli Akači. Ona se povezuje na Beskrajnu igru, što joj predstavlja jedini beg od stvarnosti. Tamo se zove Ašira Strašna. Njeno igranje prati veliki broj pratilaca. Tokom igre, srešće se sa smrtonsom zaverom, koja će iz virtuelnog da se obruši na stvarni svet.

 

 

Ispod svitanja – Primi Muhamed (Beneath the Rising – Premee Mohmad)

Nik Prasad (pisac verovatno nije mislio na prasiće, kada je davao ime svom junaku) i Džoana Džoni Čember dolaze iz suprotnih krajeva društva. Džoni je bela i bogata, a Nik je crn i siromašan.  Džoana je konstruisala reaktor, koji bi mogao da prekine ljudsku zavisnost za fosilnim gorivima. Istovremeno, probudila je onespokojavajuće zlo,  koje bi moglo da porobi celo čovečanstvo. Da bi pobedili i zaustavli zlo, Džoana i Nik putuju oko sveta do drevnih biblioteka i ruševina, ne bi li našli rešenje za eliminaciju zla, koje preti uništenjem čovečanstva.

 

 

Šesnaesta straža – Majk Kole (Sixteenth Watch – Myke Cole)

Džejnin muž će poginuti u sukobu između američkih i kineskih snaga stacioniranih na Mesecu. Zbog toga će se ona naći u sred politčkih zapetljancija, koje mogu da dovedu do Prvog mesečevog rata. Džejn je jedina, koja može da da otkloni ratnu opasnost.

 

 

.

Kuća u Ceruanskom moru – TJ Klun (The House in the Cerulean Sea – TJ Klune)

Linus Bejker, radi kao referent u Odeljenju za Magičnu Omladinu. Dobio je vrlo neobičan i zanimljiv slučaj – šestoro magične dece će uništiti svet. U međuvremenu, Artur Parnasu, direktor sirotišta, želi da sačuva decu, bez obzira na cenu.

 

 

Poslednji čovek – Zak Džordan (The Last Human – Zack Jordan)

Sarja je siroče u neprijateljskoj galaksiji. Nakon što je čovečanstvo izbrisano zbog prevelike destrukcije, koju je širilo gde stigne, vrlo je moguće da je ona poslednji čovek u svemiru. Dok se muva po stanici Vodengrada, pokušava da sakrije svoj identitet. Međutim, kada joj u stan upadnu lovci na glave, Sarja beži u ukradenom svemirskom brodu. Od opreme ima samo svemirsko odelo, robota i super-pametnu živuljku. Tokom bekstva, biće joj jasno da je ona mali, ali vitalan deo veće igre.

 

 

Proviđenje – Maks Beri (Providence – Max Barry)

Istraživački brod Proviđenje  je napadnut od strane nepoznatih vanzemaljaca, koji imaju šest ruku i nogu. Dobili su naziv „Salamanderi“.  Zemlja je objavila rat vanzemaljcima i uputila na vanzemaljce flotu bespilotnih brodova. Ekipa od četiri člana se ukrcava na Proviđenje. Pošto su izgubili kontakt sa maticom, moraće da se sami izbore sa neočekivano smrtonosnim neprijateljem.

 

 

 

 

Dame i gospodo, ovim putem se odjavljujem iz programa. U skladu sa preporukama, neću da vas grlim i ljubim. Čuvajte se, budite pametnI, koristite zdrav razum i samo BEZ PANIKE! Naravno, ako se virus ne pozabavi mojom upravom, videćemo šta će kuka i motika….

Radio drama i fantastika

Posted on by Ranko Trifković

Mnogi kad čuju reč radio drama pomisle na nešto nadasve dosadno. Oni koji uz radio drama ugledaju i reč fantastika, pomisle aha, Orson Vels, “Rat svetova”.

Radio drama ili nešto tačnije rečeno – audio drama, potiče još iz antike. Seneka je istaknut kao jedan od začetnika, jer je njegov komad napisan sa namerom da se čita kao zvučno pozorište, a ne izvodi na sceni.

Naravno, tek sa pojavom radija i radijskog programa otvara se put popularnosti radio drame. Manje je poznato da Orson Vels nije bio prvi koji je uzdrmao javnost emitovanjem programa koji je bio toliko uverljiv da je bilo teško razlučiti šta je stvarnost a šta ne. Još 1925, francuska radio drama bila je zabranjena zbog previše realističnog prikaza brodoloma.

Vrhunac radio drame počeo je tridesetih godina prošlog veka. Tada je nastalo i Velsovo delo, ali i “Arčerovi” koji se i dan danas emituje, te je sa preko devetnaest hiljada epizoda najduža radio drama na svetu. U tom periodu, radio drama više nije bilo iščitavanje pozorišnih drama uz specijalne efekte, niti kabare, niti – što bi danas rekli streaming – direktni prenos brodvejskih komada, već samosvojan format. Radio drama osvojila je mnoge žanrove i predstavljala okosnicu radijskog programa. Bilo je tu i sapunica i krimića, komedija kao i ozbiljne umetnosti. Radio drama je zabavljala, informisala, a početkom rata prikazivala teškoće života u Britaniji, ne bili namamila Ameriku u rat.

S pojavom televizije, radio program dobija današnji format, muzika, radijske emisije u formi intervjua ili razgovora na temu. Radio drame odlaze u opskurnost. Čuvaju ih tek poneke nacionalne radijske kuće, emituju se u nevažnim terminima, slušaju ih samo sladokusci i počinje mrtvilo radio drame koje će trajati sve do početka milenijuma.

Kad pogledamo spisak najpopularnijih radio drama, među kojima su “Doktor Hu”, “Tanderbirds”, “Ljudi sutrašnjice” i “Safir i Čelik”, uočavamo da je fantastika, pored komedija i sapunica, prilično zastupljen žanr. Razlog je jednostavan, naučnofantastični serijali, a posebno priče koje mogu da se rastegnu u beskonačno epizoda savršeno odgovaraju formatu radijske serije. Povrh toga, radio drama košta značajno manje novca da se prozivede od bilo kog televizijskog formata, a ne treba napominjati da je radijski program u stanju da stvori svetove i prizore koje vizualizacija za TV i film ne mogu ni da postignu. Stoga je veza radio drame i fantastike jaka još od Orsona Velsa naovamo.

Prednost jeftine produkcije BBC je koristio da eksperimentiše sa manje poznatim autorima. Uspeh radio drame otvorio je vrata mnogim projektima. Naš voljeni “Autostoperski vodič kroz galaksiju” nastao je kao radio drama, emitovana 1978. godine, a tek sledeće je objavljena knjiga. Prvu televizijsku premijeru, “Vodič” je imao tek 1981. kao provereno uspešno delo.

Druga prednost radio drame je u tome što mogu da obezbede dugovekost produkcije. Glumci stare, a glas se ne menja u značajnijoj meri, što omogućuje da se neke veoma stare, nekad popularne, TV serije nastave kao radio drame. BBC se, kao vodeća svetska kuća za radio dramu, ovime obilato služi. Tradicija radio drame očuvala se i kod nas, Radio Beograd i Radio Novi Sad i danas proizvode desetine radio darama godišnje, uz obimnu arhivu. Nije veliki spisak zemalja gde se radio drama neguje, Kipar, Nemačka, Japan, Indija, Irska, Engleska i Norveška.

Oživljavanje radio drame kao formata počinje s početkom veka, a jedna od zapaženijih bila je BBCjeva adaptacija romana Karela Čapeka “Rat ljudi i daždevnjaka”. Veoma zanimljivo delo, posebno u našoj eri vaskrsnuća fašizma, emitovana 2005, ova radio drama okupila je sjajne glumce i na neki način najavila povratak radio drame.

Naravno, danas se više ne naziva radio drama, već audio drama ili naprosto – podkast. Pojeftinjenje opreme za snimanje i obradu zvuka, te postojanje platformi za monetzaciju ovog medija doveli su do ekspanzije radio drame u obliku podkasta. Osim jeftine produkcije, superiornih zvučnih efekata, internet je doneo i pogodnosti u vidu decentralzacije. Glumci više ne moraju da dolaze u studio da bi snimili radio dramu. Mnoštvo entuzijasta nudi svoje glasovne talente, pa je lansiranje vašeg fantazijskog ili sci-fi podkasta lakše nego ikada.

Ne znam za globalnu scenu, ali za mene je novo doba u životu radio drame predstavljao “We’re Alive, A Story of Survival”. Posredi je drama objavljena u formatu podkasta. Premijera je bila 4. maja 2009. godine na iTunes platformi. Kao što možete naslutiti, drama se dešava u vreme zombi apokalipse i prati raznolike junake koji se u vreme tragedije zatiču u centru Los Anđelesa.

Jedno poglavlje sastojalo se od tri epizode, ukupno šezdesetak stranica dijaloga, dvanaest poglavlja su sezona, a objavljeno ih je četiri pre nego što se serija uspešno završila 2014. godine. Sve u svemu oko pedeset sati zabave, u obliku dvadesetominutnih epizoda. Lagano i pitko! Kvalitet ekipe, kako glumačke, tako i produkcijske rastao je, zajedno sa popularnošću. U poređenju sa zombi-serijama koje su u slično vreme emitovane na TVu, priča je bila kudikamo zrelija, likovi uverljiviji i sve u svemu za mene kao zombiljupca ovaj podkast predstavljao je pravo osveženje.

Publika je htela još, pa je “We’re Alive” obnovljena 2015. godine u vidu mini-serije “Lockdown” koja je u potpunosti finansirana sa Kikstartera, dok je još jedna serija pokrenuta prošle godine, pod naslovom “Goldrush”.

Moram da pohvalim i Radio Novi Sad koji je pre neku godinu imao konkurs za radio dramu sa tematikom srpske mitologije. Uopšte, za vas kao mlade pisce u pokušaju, predlažem da pratite njihove konkurse, radio drama je sjajan način da neko finansira vaše delo i predstavi ga publici, a u internetskoj eri lakše je napraviti radio dramu, nego čak i objaviti roman. Sve i da vaša drama ne prođe na konkursu, uvek možete snimiti bar jednu epizodu u kućnoj radinosti i sjajno se zabaviti.

Recenzija Mesečevog ratnika

Posted on by Nebojša Petković
Nebojša Petković o romanu „Mesečev ratnik“

Prvi put kada sam dobio rukopis pod nazivom „Mesečev ratnik“, uredno poslat na moju imejl adresu, priznajem, uplašio sam se. Ne toliko zato što ću, moguće, izgubiti silno vreme nad tekstom koji bi, u najmanju ruku, mogao da bude prosečan, a u najgorem slučaju apsolutno nečitljiv, već iz mnogo banalnijeg razloga. Bojao sam se da to neću moći adekvatno da saopštim mladom i entuzijastičnom autoru. To sam mislio iz najmanje dva razloga. Prvi, zato što nikada nisam imao petlju da nekome potopim sve snove, čak i onda kada je to, moguće, neophodno, a drugi, zato što se ne osećam kompetentnim, da stručno sudim o nečijem književnom delu, bez obzira na postojanje sopstvenog (ili baš zahvaljujući tome). Zato sam Stefanu odmah naglasio da to mogu da uradim isključivo iz ugla običnog čitaoca – ljubitelja žanra.

Iz predhodno navedenih razloga, ali i nekih objektivnih, bilo mi je potrebno dosta vremena kako bih rukopis uopšte načeo. Ipak, kada sam to jednom učinio, ne mogavši više da odlažem obećano, moje raspoloženje nije se naprosto popravilo, ono je bukvalno eksplodiralo. Da budem krajnje jasan, nije se tu radilo samo o olakšanju što rečenice koje sam čitao nemaju ništa zajedničko sa „prosečno“ i „nečitljivo“, ne, erupcija zadovoljstva došla je na sasvim posebnom talasu. Na onom, a ovo zaista govori više od svih činjeničnih stavki koje nameravam ovde da iznesem, što sam samo posle dve stranice uronio u tekst i blagodareći tabletu, gotovo ga nisam ispuštao iz ruku.

Da odmah budem otvoren – ovo je prvenac i to prvenac veoma mladog autora. Kao takav, tekst je nesumnjivo gajio određene slabosti i to uopšte nije tajna. Nije tajna ni to da sam, pošto se od mene već očekivalo da ga temeljno pretresem, bio svestan nekih i tu i tamo ih beležio, smatrajući da autor treba na njih da obrati pažnju. Ipak nijedna od njih nije mi smetala da od „korice do korice“ pročitam Stefanovo delo sa svim onim reakcijama čitaoca koji se sreće sa neočekivanim, a sočnim, zalogajem omiljenog žanra.

Radna verzija korice

Da probam da dam siže Mesečevog ratnika. Priča prati Ezgilda Drafena, bivšeg barona i vojskovođu i to u periodu kada se čini da je rat iza njega, a gorčina poraza jedina budućnost. Njegovu zemlju Levanon porazio je drugi narod, Arejci i sada je, uz pomoć svojih saveznika, okrutnih Severnjaka, drže okupiranom. On sâm je u bekstvu, koje je delimično i samoizgnanstvo, jer putuje u želji da prošlost ostavi za sobom, jednom za svagda. Ipak, koliko god se trudi da ostane neprimećen, na svakom koraku sreće ljude koji ga prepoznaju i čini se, sećaju ga se po dobru. Na putu ka određenom prolazu (tunelu) koji će ga odvesti iz tih zemalja i prekinuti agoniju kajanja i preispitivanja, sreće dva čoveka. Oni mu se priključuju, skoro mu se nametnuvši, a ispostavlja se da, ma koliko da su različiti, obojica bivaju podjednako opčinjeni Ezgildovom ličnošću. Prvi je običan seljak Lin, a drugi misteriozna figura Faldor iz redova Opsenara. Kada stignu do tunela, saznaju da je zatvoren i da će potrajati čitave tri nedelje kako bi ga rudari osposobili za prolazak.

Ne treba napominjati da Ezgild na svakom koraku nekadašnje baronije sreće nepravdu i zlo koje za sobom ostavlja surova uprava Severnjaka. Pritisnut savešću i sećanjima, još više, nesrećama ljudi kojima je tiranije dosta i koji u njemu vide zakonitog gospodara, Ezgild počinje da sumnja u ispravnost dotadašnje odluke o bekstvu. Splet okolnosti i osećaj dužnosti, od koje ne može da se skloni čak i kada to istinski želi, Ezgilda ponovo teraju u rat. Ovog puta mali, ali apsolutno pravedni. Njegova dva pratioca i on naći će se u epicentru seljačke bune protiv krvožednog i bahatog porobljivača. Kako će se iz toga izvući i da li će uopšte, tema je stranica ove sjajne knjige.

Ako se čitaocu učini da pojedini delovi ovog opisa podležu određenim klišeima imam da kažem dve stvari na tu temu.
Prva je da to nimalo ne umanjuje vrednost knjige, svesno napisane u matrici žanra koji poznajemo kao epsku fantastiku i to sa nekim njegovim osnovnim zakonitostima. Te zakonitosti nisu stereotipi koji se besomučno ponavljaju u osrednjim pokušajima kopiranja velikih uzora. One se dotiču samo osnovne postavke i to u građenju sveta koji počiva na stalnom antagonizmu postojećih zajednica (kraljevstava i naroda) i sudbini pojedinca u toj drami. Čak i tada, Stefanovi likovi preuzimaju sasvim autonomni pravac, zahvaljujući odličnoj karakterizaciji.

Konačno rešenje korica u izdanju AVKFa

Druga stvar tiče se mog shvatanja primedbe na kliše kao takav. Nijedno veliko delo nije lišeno određene klišeizacije, prosto zato što prati matricu života samog. Vrednost nečijeg umetničkog dela nije isključivo vezana za originalnost i neponovljivost, što ljude, koji očajnički posežu za ovim elementima, često dovodi do smešnih i bezvrednih rešenja. Ne, ono što jedno pisano delo, u ovom konkretnom slučaju, čini kvalitetnim jeste njegova autentičnost, a ona uvek potiče iz piščeve iskrenosti, pa samim tim i prenošenje iskustvenog u zamišljene svetove. Začuđujuće je koliko je to nekom mladom poput Stefana pošlo za rukom.

Prvo što sam osetio dok sam čitao Mesečevog ratnika, uspeo sam da definišem tek na kraju – neverovatna lakoća kojom je delo pisano. Sasvim sigurno ovom zaključku pomaže i lično iskustvo. Teško je napisati knjigu, čak i kada inspiracija prosto kulja iz vas. Dolazite do delova koje imate u glavi, ali se oni sporo i s mukom probijaju na papir. Ipak, čitajući Stefanov rukopis imao sam utisak da ne postoji ni jedan takav čvor, neko tegobno mesto koje se uz suvišak reči moralo iznedriti u teškim porođajnim mukama. Sve teče, glatko i bez zastajkivanja, gotovo savršena dinamika i svedenost. To je odlika ljudi koji dugo pišu, to pojednostavljivanje koje vas vodi kroz priču ređajući pred vas slike poput filma. Tome izvanredno doprinose i delovi sa dijalozima, koji često ne idu od ruke svakom početniku, jer je potrebno izmestiti se iz ugla glavnog lika i podariti organsko i onim sporednim. Stefanu to uopšte nije problem. Dijalozi među protagonistima sasvim su prirodni i još više guraju čitaoca duž druma bez neprijatnih skretanja i džombi.

Svestan savremene forme romana, kao čovek koji očigledno dosta čita (a to je za pisca osnovna škola) Stefan savršeno gradi svoja poglavlja kao kratka i dinamična. Na taj način pravolinijska priča za koju se opredelio – uvek iz ugla glavnog lika – uopšte ne predstavlja problem.

Još jedan elemenat konzervativnog pristupa žanru je prisutan u Mesečevom ratniku. Stefan se nije okrenuo toliko popularnom i sada skoro standardizovanom greemdark-u. Podrazumevajuća atmosfera opšteg nihilizma i niskosti, kao tobožnje realnosti, nasuprot tolkinovske zaslađenosti, postala je dominantna odlika savremene fantazije. Da to uopšte ne mora da bude tako i da svaka dogmatizacija žanra, makar i suprotna od nekadašnje, znači njegovo osiromašenje, dokazuje Mesečev ratnik. Iako u osnovi herojskog karaktera sa svim onim elementima idealizma, ovo delo nipošto se ne može odvojiti od surovog realizma u svojim bitnim aspektima. I tome doprinosi upravo iskrenost pokazana kroz glavne protagoniste.

Stradanje Ezgilda pod paskom sopstvene savesti, toliko je ljudsko da vrvi od svih onih karakterističnih slabosti koje krase naš rod. Njegova želja da pobegne takođe je deo naše prirode, koja večito traži lakši izlaz. Na kraju, pokazana surovost u trenucima kada je njegovu sudbinu ponovo zahvatio vihor smrti, jeste realna slika rata i čoveka u njemu.

Vizuelni primer junaka u romanu

Ali, da sve ne bi završilo na listi vrlina koje se iscrpljuju u simbolizmu, žalim da pohvalim i ono što čini okosnicu romana, a meni verovatno i najdraži momenat – akciju. Kada jednom počne da dominira, s obzirom da je na neki način i glavna tema (buna, rat), dobija privlačni magnetizam karakterističan za „militaristički fantazi“ (termin se odnosi na dela sa akcentom na vojničkoj kasti, strategiji i taktici unutar borbi). Tome jednako doprinose delovi sa iscrpnim opisima vojnog planiranja Ezgildove armije, koliko i samih bitaka. Pogotovu ovih poslednjih. One su neverovatno žive i realistične, bez obzira da li se tekst bavi sukobom bezimenog mnoštvom suprotstavljenih boraca ili konkretnim dvobojima unutar njih. I tu vidimo raskošan talenat koji se kao takav nesumnjivo temelji na iskustvu. Naravno, ne iskustvu ratovanja samog, već predanog proučavanja primera kroz istoriju i to na jednom ozbiljnijem nivou. Takođe, nešto što sam saznao naknadno, a što je bilo toliko očigledno dok sam čitao opise mačevanja glavnih junaka, Stefan se tom veštinom i bavi. Borbe likova romana Mesečev ratnik, nisu fantastčne do besmisla kakav forsira savremeni holivudski narativ, zamenjujući bezidejnost dela specijalnim efektima, ali to nikako ne znači da su obične i dosadne. Naprotiv, čitalac će osetiti znoj pod ratnom opremom i umor u mišićima onoga ko zamahuje mačem na svoje neprijatelje ili se pak brani u situacijama na „ivici noža“. To nije lakonsko košenje jednim zamahom čelika, već napeta igra pariranja, fintiranja, a na posletku ubijanja i sakaćenja bez imalo ulepšavanja. Realizam usred imaginacije baš na onom mestu gde je neophodan.

Ako bih želeo da na kraju sumiram sve predhodno rečeno, ovo je delo osobe koja ima istinski spisateljski talenat i ljubav prema tom zanatu. Ovo drugo je značajnije, jer se talenat mora nadograđivati, a to se najbolje čini upravo pisanjem, pisanjem i neodustajanjem od pisanja. Stefan Mijatović je mlad autor i kao takav pred sobom ima još mnogo prostora za usavršavanje, a na osnovi kakvu predstavlja gore narečeni talenat to će, po mom dubokom ubeđenju, biti izvesnost. Mesečev ratnik je njegov prvenac i ne može se posmatrati kao savršen, što i nisu njegove pretenzije, ali se u njemu svakako može prepoznati ogroman potencijal – kako autora, tako i konkretne priče. Svet koji je stvorio i uloge koje je namenio njegovim akterima prosto vape za nastavkom i jednom grandioznijom arhitekturom, kakvu bi zahtevni ljubitelji žanra sa oduševljenjem dočekali. Neskromno ću reći da sam jedan od privilegovanih koji znaju da nam Stefan to upravo i priprema.

Hrana – Sybil Miro

Posted on by Redakcija

Dvadeset i šest meseci smo proveli na brodu. Sve ti je jasno pred prvi put, znaš da treba da budeš strpljiv i da moraš da izdržiš, jer nema nazad. Možeš ti to, možeš ti to. Pljesneš se po obrazima i brzo izdahneš, ideš dalje.

Posle prvih šest meseci ti nedostaju prava gravitacija, vetar, pa čak i vlaga u vazduhu, iako od nje umem da kijam. Nema šta kosu da ti pomeri, ne možeš da se oznojiš. Sve mi se čini da poskakujem dok hodam. Čak mi i seks ponekad deluje čudno, mada Petru ništa nisam pomenula.

Nas dvoje smo zajedno pošli na ovu misiju. Zaradićemo gomilu novca, zajedno smo, posao je kvalitetan, nije prezahtevan. Dogovaramo se da, kad se vratimo na Zemlju, putujemo svetom godinu dana, zatim kupimo kuću i u nekom trenutku pravimo porodicu. Zasad ide dobro, zarađujemo taj novac.

Mračno je kad si okružen zvezdama. Bele neonke počinju da ubijaju u pojam. Nedostaje mi miris trave i asfalta, i nedostaje mi hrana. Prava hrana. Imamo proteinske obroke, zamenu za mleko, povrće koje uzgajamo ovde, ali to nikad nije masno, presoljeno, začinjeno malo drugačije, nema šta da te iznenadi. Petru ne smeta, za njega je hrana gorivo. I još bitnije, vegetarijanac je.

Računajući vreme provedeno na brodu, zajedno smo četiri i po godine. On je vegetarijanac od svoje dvadesete, a ja sam gurman, što se i videlo dok se nisam ispostila na misiji. Naš dogovor je da poštujemo izbor druge strane i to funkcioniše. Kad spremamo, spremamo za oboje. Nije pokušavao da me ubedi do pre godinu dana. Bilo je vrlo suptilno.

Na brodu nema mesa. Ponekad bih iskrizirala, ali sam navikla. Tačnije, odvikla sam se. Prvo je samo par puta rekao: “Eto, vidiš da može”. Nakon toga me je hvatao u dobrom raspoloženju i pomalo počinjao da lobira za svoju stranu. Znam o čemu priča. Gledala sam snimke iz klanica, sa transportnih brodova i gadno je. Ali kada u mesari vidim komad mrtvog mesa ili odranu teleću glavu, ne osećam tugu, vidim hranu. Tako je. Međutim, nije da ti ne presedne zalogaj kad se setiš kako te životinje vrište. I to je živo biće, majku mu. Uvek sam se pitala kakav čovek može da kolje, a da ne trepne. Verovatno se Petar isto to pita za mene. Sada ima savršenu priliku da to promeni.

Kad je prošlo prvih dvanaest meseci, pokušavala sam da se setim ukusa dinstane govedine sa šargarepom. Setila sam se luka, šargarepe i začina, ali mesa ne, stalno se nametala soja. Soju eto imamo u zalihama. I i dalje je bezlična hrana. Nisam mogla da se setim sosa za bolonjeze sa mlevenim mesom, ni pilećih ražnjića sa slaninom, ni piletine u supi. Ne možeš da dozoveš mirise kroz sterilan suv vazduh.

Kad je prošlo još šest meseci, počela sam da kapiram kako Petar funkcioniše po pitanju hrane. Navikla sam na ono što imamo na brodu. Nije ta hrana loša. Kvalitetna je i dovoljno ukusna, ali nijednom nisam imala onaj trenutak fizičkog zadovoljstva dok žvaćem dobar zalogaj i puštam da mi vazduh prelazi preko nepca. A čeka nas još nekoliko godina ovako. No eto, meso sam počela da zaboravljam.

Jednom sam nešto provukla kroz razgovor, o tome kako izgleda da se može tako živeti. Petar ništa nije komentarisao, ali ga znam, videla sam da mu je bilo drago. Mislim da je te noći uživao malo više. Svi mi volimo male pobede. Morala je to da bude moja odluka, iako je još nisam zvanično donela.

Do kraja tog dvadeset šestog meseca svima nam se smučio boravak na brodu.

Ekipa iz stacionara nas je dočekala kao da smo im najrođeniji. Izgrlili su nas, smestili, dali nam vremena da se istuširamo i popijemo kafu, a onda su nas izveli napolje.

Bio je dan. Čim sam stupila na bledozelenkasu svetlost sunca, pustila sam kosu i duboko udahnula vazduh tog ostrva. Vlaga se hvatala za dlačice na mojim rukama i zadrhtala sam od zadovoljstva Priroda je predivna. Tamošnja ekipa se toliko uželela novog društva da su nas dva sata vodili u šetnju i pričali bez prestanka. Petar i ja smo se sve vreme držali za ruke, i nije prestajao da se smeje. Nedostajalo mi je da gledam kako mu plave oči menjaju boju kroz svetlost i senku.

Kad smo se vratili u stacionar, odveli su nas u veliku baštu, u kojoj nas je čekalo veliko iznenađenje. Sedam stolova je bilo spojeno, prekriveno belim stoljnjacima, na njima veliki tanjiri, duboke čaše, sokovi i pića, salate, pite, čorbe, rolnice, i sve to od biljaka sa ostrva. Nismo čekali, svi smo prionuli.

Jela su bila čudno odlična. Kao kada vidimo prijatelja iz kraja u odeći sa drugog kraja sveta. Smešno ti je, a dobro izgleda. I so je bila malo drugačija, a zanimljiva, pa sam je izdašno koristila. Zato sam i više pila. Zato sam se prva napila.

Negde na pola obroka, na pola razgovora, osetila sam. Vetar je doneo miris. Meso. Doneli su po oval za svaki sto, stavili tik ispred mene. Nisam mogla da odredim koje je, i nije me bilo briga. Samo sam ga gledala. Vrelo, cvrčeće, masno, začinjeno. I blizu. I Petar se ućutao. Znam da me je gledao.

– Odakle vam meso? – čula sam.

– Poneli smo od kuće nekoliko zamrznutih embriona koza. Za svaki slučaj. Dobro što jesmo, pošto ovde ima jedna vrsta papkara koja je dovoljno slična, pa smo nekoliko zdravih ženki iskoristili za rasplod. Prvi put smo dobili pet jarića, drugi put šest, i od njih dalje sve. Pažljivo ih ukrštamo. Imamo četrdesetak koza sad. Možda će na ukus da vam bude malo neobično, ali navići ćete se.
Nije me zanimalo odakle je. Nastavila sam da jedem hranu iz tanjira i prisećala se razgovora sa Petrom, svojih razmišljanja i vremena na brodu. Mogla sam. Ništa mi nije bilo dok sam se hranila vegetarijanski. I još sam pila dok sam razmišljala.

Zaboravila sam da gledam zvezdano nebo iznad nas. Zaboravila sam na snimke iz klanica i na čoveka kog volim, koji sedi pored mene. Osećala sam povetarac na vratu i miris pečenja i stisla viljušku u levoj šaci. Nabola sam jedan debeli komad jače no što je potrebno i stavila ga na tanjir. Još je bilo vruće. Odsekla sam jedan komad. Možda zato što sam bila pijana, ali mi se činilo da je taj trenutak odsecanja komada do uzimanja zalogaja trajao veoma dugo.

Ooooooh. Tako je mekano, tako se lako žvaće. Dobro je ispečeno, ali sam osetila dašak krvi i konačno se osetila k’o čovek. Ništa nisam čula, ništa nisam videla. Spustila sam viljušku i nož i zavalila se u stolicu dok sam upijala svaki molekul. Petar ništa nije rekao, ali čula sam mu misli.

Baš me briga. Ja sam sada srećna.

Sybil Míro

Marsonic 16

Posted on by Kristijan Šarac

Prošlo je neko vreme od kada sam pisao o Marsonicu. Zamenjivali su me neki ljudi, ali nije to to. Em vama nedostaje da vas opletem, em meni nedostaje vaše pisanje. Tako da, dobili ste me nazad na čist sentiš, pa iako u silnim obavezama, za ovo nalazim vreme. Pre nego nastavim, valjalo bi da spomenem da su kolege  iz Alienus izdavaštva krenuli i sa izdavanjem romana, na čemu im čestitam. Detaljnije ću o ovome prilikom prikaza jednog ili oba romana do sada objavljena, jer ipak, ovom prilikom bih se posvetio pričama. Verujem da su dobre. Parni brojevi zbirke su netematski i uvek donose nešto viši kvalitet, budući da autori imaju svu slobodu za da pokažu svoju kreativnost i imaginaciju.

 

Posljednji čitatelj, Jurica Ranj – Autor koji je dobro poznat nama što čitamo Marsonic. Ima veliki potencijal, još samo da ga u potpunosti ostvari… Ovog puta sa pričom o piscima koji spasavaju svet pišući. Originalna ideja. Malo nedorečena izvedba. Mene kao čitaoca zanima kako to Posljednji čitatelj uništava svet, sa objašnjenjem jačim od tako je kako je. Nedostaje više detalja, razrada, kao i izgled tog sveta. Možda je dobra ideja za novelu? Verujem da će pisac znati najbolje zašto mu dajem nižu ocenu nego obično i da će se vratiti onakav kakvog volim da ga čitam.

Ocena: 7

Pet baba u Renaultu 5, Ed Barol – Tvorac knjige Vrelo tame već nas je ranije udostojio pojavljivanja u Marsonicu. U ovoj pripovesti govori o kraju sveta. Dakle, kliše ne može biti veći, ali ispričan sa dalmatinskim šmekom. To je ono šta govorim sve vreme: ne trudite se biti originalni, sve dobre priče su već ispričane, pišite poznatu priču na svoj način. Edu veliko bravo za priču.

Ocena: 7

 

Sve boje Mezara, Mira Satarić – Došli smo do Marsonicovog zlatnog perca, tj. autorke čije su sve priče objavljene u ovom zborniku nagrađene (7 priča i novela, ne brojeći ovu, naravno). Dokazan pisac? Srećom ima nas da je držimo podalje od dizanja nosa. A ovo je priča o tome kako kazna prerasta u izbor, a majčinstvo u kraljevanje. Solidna je ovo pripovest, ali…nedorečena… Kao da nedostaje deo. I ovo je materijal za novelu, pa joj sledi urednička kritika.

Ocena: 9

Crni i bijeli, Jelena Crnjaković – Takođe jedna od autorki koja se redovno pojavljuje u zbirci Marsonic. Napisala je više neobjavljenih romana. Epska fantastika sa antiheroinom koja ne pravi izbor između dobra i zla. Tečno i čitko. Manu predstavlja to što deluje kao da je istrgnuto iz veće celine.

Ocena: 7

Između korica, Monika Madžar – Debitantkinja. Uvek se radujem novim licima. Horor bajkica o jednoj knjizi. Fino počinje i dobro teče, a onda čitaocima nepotrebno sve potanko i do detalja objasni, ne ostavljajući ništa njihovoj mašti.

Ocena: 6

Sjećanje, Vedran Mavrović – Pisac kog redovno viđamo u Marsonicu. Opet epska fantastika, ali ovog puta sa zanimljivom pričom o teretu sećanja i koliki je teret odsustvo istih. Veoma mi se dopala ideja priče, ali opet mi deluje kao nešto izdvojeno iz veće celine.

Ocena: 8

Putovanje kroz Darviliju, Ines Vajzović– Još jedna debitantkinja. Ovde je reč o društvenoj igri i koliko vas može uvući u svoj svet. Tehnički dobra priča, emotivno dobro počinje, pa pređe u ravnu liniju. Reakcije likova neuverljive. Samo ću reći Džumandži.

Ocena: 7

Šuma, Marija Pilić – Opet novo lice, dame osvajaju Marsonic. Pripovest o kuriru koji ima način da prođe kroz začaranu šumu. Stilski veoma dobro, pokazuje ljudsku prirodu savršeno – odlična priča.

Ocena: 7

Amiši u svemiru: Spaliti Draco!, Ivan Lutz i Gordan Sundać – Članovi uredničkog tima Marsonica i autori romana Drum i Novi poredak. Nastavak priče o Amišima je sjajan. Ono što bih izdvojio kao poseban kvalitet jeste svest autora da je ovo treš, kao i njihov već skoro usavršen tehnički stil. Malo su zbrzali kraj, ali slika ostaje pozitivna.

Ocena: 9

Došli smo do kraja još jednog broja Marsonica – ne možemo biti nezadovoljni kvalitetom priča. Naprotiv, autori su se solidno potrudili. No, primetićemo da je zbirka manjeg obima nego inače, pa možemo i pretpostaviti šta je sve stiglo na konkurs, a nije bilo za objavljivanje. Veliko razumevanje za kolege iz Slavonskog Broda. Iskoristiću, stoga, priliku da pozovem sve autore da pošalju priče za naredni sedamnesti broj Marsonica sa temom vojne fantastike. Toliko od mene ovog puta, srećno na konkursu i gledamo se ‘preko nišana’.