Blog

Heroine srpske književnosti

Posted on by Elena Alexandra

Da vidimo… beše Osmi mart…

Mogla bih danima pisati o praktikovanju istog, no u duhu mesta na kome stoji ovaj tekst idealna je prilika da se osvrnemo na ženske stvaraoce u književnosti sa ovih prostora što su utrle put svima nama danas koje smo se odvažile da stvaramo u ovoj branši.

Izlišno je da sad ponovimo neku od epizoda iz ranije epohe u kojima se verovalo da će ženi eksplodirati glava ako načuje visokoumne muške razgovore ili uopšte potrebu nekih naroda da išta zapišu zbog verovanja u magiju reči kao ispisanog simbola. Između ta dva, pregršt faktora doprinelo je tome da umetničke duše, neretko oba pola ostanu uskraćene da svet spozna njihov talenat. No, gde ima volje ima i načina, pa smo zato bogati narodnom književnošću i sećanjem na sve one predivne bajke ispričane dahom žena deci pred počinak. Javno pripovedanje, jasno je svima, bio je još jedan posao rezervisan za muški rod. Putujući trubadur nije bilo sigurno zanimanje za ženu u mračnim vremenima, slažem se, ali i kad nisu bila tako mračna ostajale su uskraćene za slobodu javnog govora. Ako nisi visoko školovan po licejima nisi imao šta piskarati, a one su dosta kasnije u istoriji dobile priliku da se obrazuju. Nekako je svet zaboravio koliko ima mudrosti i u onima koji sem životne, nikakve zvanične škole videli nisu.

I kad su uspele da se izbore za svoje mesto često su nipodaštavane ili su se krile iza muških pseudonima. Pisaće poeziju bez previše lascivnih scena ili ljubavne zaplete u kojima su smerne i pokorne junakinje bile zabava za druge žene. Mogli bismo danima govoriti o proboju prvih smelih misli i njihovom odjeku u javnosti. I danas nailazim na komentare da ženi koja piše u žanru horora treba pozvati popa, recimo.

Od kada se prva žena osmelila da se potpiše na svoje književno delo, žene nisu odustajale. Akadijansko Sumerska pesnikinja Enheduanna se smelo potpisala ispod epa o Gilgamešu (2285 BCE- 2250 BCE). Njene spoznaje zvezdanog neba su i danas rasprava astrofizičara a taj njen ep o kralju koji traga za besmrtnošću je možda i najstarije zapisano književno delo (barem dok ne iskopamo neko starije). Ali, ona je bila princeza. A šta ima ko da preispituje hobije jedne princeze. Niko to nije odbacio, niti uništio smatrajući da ona nema šta da kaže i ono je opstalo do danas.

Svet je zatim iznedrio neke nove heroine. Meri Šeli koja u svojoj devetnaestoj godini sa svojim „Frankeštajnom“, nastalim iz opklade u leto 1816. godine na Ženevskom jezeru, zasenjuje prisutnog Šelija, Bajrona i dr Džona Polidora otvorivši vrata jednom novom žanru. Agata Kristi i danas dominira sa najvećim brojem prodatih primeraka (ako izuzmemo Bibliju) u brojki od dva biliona. Lista uspešnih žena koje su pobedile predrasude i urezale svoje ime u letopise književnosti je bez obzira na okolnosti, prilično duga.

Šta je sa srpskim „kraljicama“ pera? Jesmo li sačuvali sećanje na njih? Znamo li nabrojati neko njihovo delo? Ko su znamenite žene koje su utrle put nekim novim damama koje će se latiti pera ili kista? Uglavnom se žena spominjala u delima kao izvor rastrojstva ili herojstva glavnog junaka, često omražena vladarka ili nesretnica koja za nekim nariče. Vile su bile zastupljenije od stvarnih žena, a nikako nećete naići na ranovekovnu književnost iz pera žene, a da nije imala crkveni momenat i kao po komandi veličala pogađate, muškarca. Neka tim povodom Osmi mart ovaj put bude dan tih žena. Onih koje su prave vodeće junakinje avanture koju živimo jer su nam to omogućile svojim hrabrim koracima.

U tekstu „Žene i književnost“ iz 1913. godine objavljenom u publikaciji „Srpkinja“ štampanoj u Sarajevu u izdanju dobrotvorne ženske zadruge iz Iriga nalazi se spisak više od pedeset znamenitih žena tog vremena, mahom književnica. Tekst nije potpisan a uputio je oštru kritiku na premalo prostora za žensko stvaralaštvo. Iako se sredinom 19. veka na ovim prostorima pojavio veći broj književnica (na gore pomenutih pedeset dolazilo je po popisu oko 400-500 gospode koji su se bavili pisanjem) ostao je otpor u vrednovanju, plaćanju i prihvaćanju njihovih dela. Praktično, pa se juče dešavalo.

Hajmo u davne davnine… mahom neistražene.

Knjeginja Milica Hrebeljanović, rođena Nemanjić (ili Prepodobna Evgenija, rođena oko 1335 – 11. Novembar 1405) bila je vladarka Srbije, žena srpskog kneza Lazara ali i srednjevekovna spisateljica. Majka sedmoro dece koja je nakon bitke na Kosovu polju otišla sa svojom rođakom Jefimijom u manastir Ljubostinju koji je sama i osnovala. Pred smrt prima zavet velike shime i novo ime Efrosinija. U ovom manastiru je i sahranjena. Bavila se diplomatijom (izdejstvovala je prenos moštiju svete Petke u Beograd, danas su u rumunskom gradu Jaši). Njena poznata dela su: „Molitva matere“ i „Udovstvu mojemu ženik“. Smatra se da su njen dar nasledili ćerka Jelena Balšić i sin, despot Stefan. Danas je SPC slavi kao svetiteljku (19. jul po crkvenom ili 1. avgust po novom kalendaru).

 

Despotica Jelena Mrnjavčević se nakon Maričke bitke i pogibije svoga supruga zamonašila u Srbiji. Sačuvana su tri kratka teksta koja danas čitamo kao poetske zapise: „Tuga za mladencem Uglješom“ (posvećen njenom prerano preminulom sinu, natpis na srebrnoj ikonici između 1368 i 1371), „Moljenje Gospodu Isusu Hristu“ (izvezeno na zavesi za hilandarske carstve dveri 1398-99) i „Pohvala svetom knezu Lazaru“ (izvezena na pokrovu za život sa moštima svetog kneza 1402). Pred upokojenje prima veliku sihmu i novo ime, Jevpraksija. Sahranjena je u crkvi Uspenja Bogorodice a njeno ime stoji rame uz rame sa Sapfo (VI vek p.n.e.), Kasijom (IX vek) i Anom Komninom (XII vek). Njena tri ostvarenja spadaju u prva dela žena-pisaca na evropskom tlu. Njen rad su i „Od skrvnih usana“ (na carskim dverima Hilandara) i grčki natpis na jednoj plaštanici, posvećen njenoj majci.

Nemojmo zaboraviti sve one umetničke duše koje su narodnom radinošću ispredale priče jedne kulture, rađanja i stradanja. Kad nema mesta rečima i nema reči kroz pismenost onda je vez u tkanici ili ćilimu vredniji od krasnopisa. Sve one neimenovane žene koje su prenošenjem s kolena na koleno sačuvale pesme i bajke.

Prestavljam vam neke od heroina 19. veka. Ako se pitate šta se desilo u međuvremenu, verujte i ja se pitam isto.

Princeza Anka Obrenović (kasnije Konstantinović 1. april 1821 – 10. jun 1868) bila je član Srpske kraljevske porodice, nećaka osnivača loze, Miloša Obrenovića I, vladara Srbije. Bila je društveni predvodnik u mnogim stvarima i pisac čiji su prevodi 1836. godine bili prvi literalni radovi jedne dame koji su štampani u Srbiji. Bila je inspiracija hrvatskom pesniku Antunu Mihanoviću (posvećuje joj poemu „Kamena deva“) koji je čak navaljivao da je oženi (ona je imala 16 godina, a on 41 i iako je njen otac davao blagoslov njen ujak Miloš se usprotivio zbog razlike u veri). 1860 otvara prvi Srpski salon u svom domu u Beogradu. Poznata je kao ‘Anka pomodarka’. Ubijena je u Košutnjaku, zajedno sa princem Mihajlom III od strane poklonika dinastije Karađorđević. Udavala se i imala potomstvo. Njeni prevodi su omogućili dostupnost tekstova čime ima veliki uticaj na širenje kulture.

 

Staka Skenderova (1831 – 26. maj 1891) je srpska učiteljica iz Bosne (dete imigranata iz Prijepolja) koja je radila i kao socijalni radnik, pisac i folklorist. Uz brata koji je šio za tursku vojsku uči turski, a inače je bila samouka u pisanju i čitanju maternjeg jezika. Dobila je dozvolu Otomanskog vladara da otvori prvu Sarajevsku žensku školu i 19. oktobra 1858. godine postaje prva učiteljica na tom prostoru. Već sledeće godine postaje prva objavljena autorka u modernoj Bosni. Na posletku se odlučuje da postane kaluđerica, a kako Bosna u to vreme nije imala Pravoslavni manastir ona odlazi da služi Bogu u Jerusalim 1870. godine. Poginula je u Sarajevu 1891. godine kad se u skupljeni narod zaletela kočija tokom svetkovine na Ilidži. Sahranjena je u Sarajevu. Njeno značajno delo je „Letopis Bosne“, 1825-1856, 1859.

 

Eustahija Arsić (14. mart 1776, Irig – 17. februar 1843, u Aradu) je srpski pisac i salonist. Bila je prvi ženski član Matice Srpske i kourednik časopisa „Letopis“. Promovisala je rad Srpskih i Rumunskih pisaca. Rođena na tlu tadašnje Mađarske, imala je izuzetno obrazovanje i govorila je nekoliko jezika: mađarski, rumunski, nemački, crkveno-slovenski, italijanski, latinski i pomalo engleski. Privatno nije bila sretne prirode jer je ostajala tri puta udovica. Treći suprug, Toma Arsić je bio senator i veliki pokrovitelj pisaca i učitelja. Bila je poznatija po svojim društvenim aktivnostima nego li po pisanju pa su joj tako veoma bili zahvalni na promociji Vuk Karadžić, Joakim Vujić i drugi. Otvorila je salon za književne večeri, a iza nje su ostala i njena dela puna moralnih učenja, kratkih saveta i filozofskih rasprava (1814, 1816 i 1829). Pisala je misaono, elokventno, ozbiljno i direktno. Donela je novinu da žena tog vremena može da promoviše svoje muške kolege i da uporedo sa tim objavljuje svoja dela, mahom prevode (Voltaire, Wieland, dela Džejmsa Tomasa i druge) kao i „Majčinski savet“ 1814, „Korisna razmišljanja o četiri godišnja doba“ sa 160 strana poezije i proze sa dosta misaono intrigantnih delova.

Draga Dejanović – Kanjiža, tadašnje Austrijsko carstvo (18. avgust 1840 – Bečej 26. jun 1871) je srpska pesnikinja. Smatra se jednom od prvih feminiskinja moderne ere. Završila je Srpsku gramatičku školu i Vinčikov institut u Temišvaru (Rumunija). S obzirom da je bila slabovida njeno obrazovanje je bilo prekinuto. Udaje se protivno očevoj volji i nastavlja svoje obrazovanje u Pešti (Mađarska) gde sreće grupu srpskih studenata, članova Ujedinjene omladine srpske kojima je pripadao i Laza Kostić. U Mađarskoj počinje da piše pesme i ispred pomenutog društva drži govore o jednakosti oba pola. Pesme i predavanja su joj štampana u časopisu „Danica“, a kasnije su sakupljene i objavljene u „Spisima Drage Dejanović“. Priključila se 1860. godine Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu čemu se njena porodica snažno protivila. Godinu kasnije prelazi u Beograd gde je prevela nekoliko komada za teatar. Po povratku u Bečej, nastavlja da radi na prosvećivanju srpstva. Autor je tri važne studije: „Nekoliko reči o Srpskim ženama“, „Emancipacija Srpkinje“, „Srpskoj majci“. Sin joj je preminuo još kao dete, a ona je ispustila dušu kad je kasnije rađala ćerku. Neki njeni radovi ostali su neobjavljeni: „Deoba Jakšića“, „Sveštenik u Veneciji“, pedagoška studija „Majka“.

Milica Stojadinović – Srpkinja, Bukovac, Petrovaradin (1828-1878 Beograd) bila je najveća pesnikinja 19. veka. Kao dete sveštenika piše patriotsku poeziju još u ranim godinama da bi kasnije njena dela odisala romantizmom. Opčinjena krajolicima rodnog mesta i seoskim životom bila je dobro upoznata sa narodnim osećajem i mislima što je oslikavala u svojim delima. Bila je slabo obrazovana. Sem što je završila nižu Gimnaziju uglavnom je bila samouka. I pored toga bila je prihvaćena od svojih savremenika kao što su Petar Petrović Njegoš, Branko Radičević, Ivan Mažuranić i Ljubomir Nenadović. Objavila je „Pesme“ 1850, proširene verzije 1855. i 1869, dnevnik pod nazivom „U Fruškoj gori“ 1854. u tri toma. Tečno se služila nemačkim prevodeći nemačke časopise za srpske novine. Smatra se prvom ženom ratnim izveštačem u Srbiji zbog ličnog svedočenja o čuvenom incidentu gde su Turski vojnici usmrtili dečaka na Čukur česmi što je nakon pogoršanja sukoba rezultiralo turskim bombardovanjem Beograda. Princ Mihajlo Obrenović je poziva kao počasnog člana na dvor, a antropolog i poeta Johan Gabrijel Seidl joj posvećuje pesmu. Fluentno vodi prepisku sa Lj. Nenadovićem, V. S. Karadžićem i njegovom kćeri Minom kao i mnogim drugima (pisma objavljena u „Die Dioskuren“ se odnose na prepisku sa Ludvigom von Franklom). Tokom ere komunizma njena dela nisu bila prihvatljiva da bi se nakon tog perioda ponovo vratila u javnost. Njen dnevnik je ponovo štampan 1985. godine (Prosveta, Beograd) kao i „Prepiska sa Vukom i Minom“ 1987, Književna zajednica Novog Sada. Jovan Skerlić navodi njenu biografiju u svojoj Istoriji srpske književnosti (Beograd, 1914, 1921, str. 208).

20. vek je nešto bogatiji. Ovo su neke od njih.

Annie Hristić, srpski novinar, dama obrazovana kod kuće. Ipak, dobija diplomu Londonskog univerziteta. Govorila je engleski, francuski, italijanski, nemački, srpski, hrvatski, ruski i irski jezik. Bila je dvorska dama kraljice Marije od Jugoslavije, bolničarka u vojnim bolnicama i volonter u narodnim kuhinjama. Tokom drugog svetskog rata priključuje se pokretu otpora. Snabdevala je potrepštine za ratne zatvorenike. Izveštavala je za „Daily Express“. Izveštavala je mahom iz aviona, što nije bilo uobičajeno, posebno za ženu. Borila se za prava žena na Balkanu. Odlikovana je Ordenom Belog orla, ordenom sv. Save, Jugoslovenskim medaljom crvenog krsta i Češkim Belim lavom. Preminula je u Londonu 1977-e godine.

Elizabeta Hristić – Patrickswell, Limerick, Irska (1861 – 26. januar 1933). Irska i srpska novinarka, pisac, pesnikinja, prevodilac i patriota. Tokom Balkanskog rata 1913-e radi kao bolničarka negujući srpske ranjenike. Volonter crvenog krsta. Ordenovana je medaljama srpskih vlada i Američkim crvenim krstom. Bila je novinar Čikago Tribjuna kao i nekoliko londonskih dnevnih novina. Prevela je srpsku nacionalnu himnu. Potpisivala se pod pseudonimom „Ben Hurst“. Najpoznatiji roman joj je „Ponos Garra“ (1952). Pisala je o Balkanu i politici kao i o ženskim pravima i Irskim kućnim pravilima. U njene radove spadaju i „Svetlo i senka Albanije“ (1913), „Sloveni, mala nacija“, „Sloveni i njihovi lideri“, „Stanje crkve u Jugoslaviji“, „Ujedinjenje i fuzija južnih Slovena“ i „Reč o ženskim pravima“. Zajedno sa ćerkom Annom je bila zarobljenik u Srbiji tri i po godine. Obe je oslobodio Papski dekret. Mlađa ćerka je nosila titulu Majke Marije od Krsta (Mother Mary of Cross).

Jelena Dimitrijević (27. mart 1862 – 10. april 1945) je srpski pisac kratkih priča, novelista, poeta, putnik, društveni radnik i poliglota. Smatra se prvom ženom čiji su radovi sa temom proputovanja objavljeni u Srbiji (1894). Rođena u Kruševcu, samouka u francuskom, engleskom, ruskom, italijanskom, grčkom i turskom jeziku. Od detinjstva se bavila pisanom reči. Nakon povrede oka napušta školu ali se oglušava o medicinsko naređenje da prestane da čita. 1878. godine se seli sa suprugom u Niš (tada Otomansko carstvo) gde se posvećuje izučavanju života otomanskih žena (to je prva objavljena knjiga ženskog autora na ovim prostorima u okviru proze). Obišla je svet u svojim šezdesetim sretavši na tom proputovanju mnoge glasnogovornice za ženska prava. „Pisma iz Niša o haremima“ su štampana u Srpskom književnom glasniku (1908-09), a zatim i u posebnoj knjizi (1918-e godine), u Sarajevu. Bila je član Srpskog književnog društva. Najpoznatija dela su joj „Jelenine pesme“ (1894), „Đul-Marikina krikažnja“ (kratke priče, 1901), „Fati – Sultan“, „Safi-Hanum“, „Mejrem-Hanum“ (kratke priče, 1907), „Nove“ (1912), „Amerikanka“ (1918), „Pisma iz Soluna“ (1918), „Pisma iz Indije“ (1928), „Pisma iz Misira“ (1929), „Novi svet ili u Americi godinu dana“ (1934), „Une vision“ (1936), „Sedam mora i tri okeana“ (Putem oko sveta, 1940).

 

 

Vukosava Velimirović (30. jun 1888 – 12. decembar 1965) prva srpska vajarka, dečiji pisac, ilustrator, kritičar umetnosti i prevodilac. Pisala je pesme, bajke, crtala crtaće za decu, iscrtavala pravila za oblikovanje gline. Godine 1911. godine prelazi sa porodicom u Beograd gde studira Umetnost i dizajn, i započinje svoj umetnički život. U njenoj generaciji su se nalazile i čuvena Zora Petrović, Nada Đukanović, Olga Golemović, Dara Mićić, Jelena Radaković i mnogi drugi. Patrijahalni svet Beograda otvara vrata za žene tog vremena (filozof Ksenija Anastasijević, 1924). Školovana je u Beogradu, Rimu i Parizu. Njene skulpture se nalaze na Vračaru (prostorije Holding banke) što je bila pobeda nad strogo muškim sektorom fasadne skulpture tog vremena. Bila je i uspešan portetista. Kratko je bila udata za grofa La Martinierija.

 

Milica Janković (Požarevac 23. novembar 1881 – Niška banja 27. Jun 1939) srpska je pesnikinja i pisac. Pisala je pod pseudonimom „Leposava Mihajlović“. Više od tri decenije bila je učiteljica. Nikada se nije udavala. Njeno najpoznatije delo su „Ispovesti“ koje se označavaju kao najoriginalnija srpska knjiga (1913). Upoređuju je sa Dučićevim letopisima kao i Popovićevim, Skerlićevim i Jovanovićevim esejima. Toliko ljubavi i topline kroz razumevanje za stradanje čovečanstva upoređivali su sa sadržajem Biblije. Njena dela su i „Pre sreće“ (1918), „Kaluđer iz Rusije“ (1919), „Neznani junaci“ (1919), „Čekanje“ (1920), „Istinite priče za decu i o deci“ (1922), „Priroda i deca“ (Pripovetke za decu, 1922), „Smrt i život“( 1922), „Plava gospođa“ (1922), „Dušica“ (1924), „Pripovetke za školsku omladinu 1 i 2“(1927, 1929), „Plavi dobroćudni vali“ (1929), „Među zidovima“ (1932), „Mutna i krvava“ (1932), „Putem“ (1932), „Priče o životinjama“ (1934), „Žuta porodica i druge priče“ ( 1935), „Ljudi iz skamije“ (1937). Autor je preko pedeset članaka u formi priča kao i prevoda Arčibaševog „Osvetnika“ (1921) i Tolstojevog „Detinjstva, dečaštva, mladosti“ (1914).

Desanka Maksimović (Rabrovica, Divci 16. maj 1898 – Beograd, 11. februar 1993). Srpska pesnikinja, profesorka književnosti i akademik Srpske akademije nauka i umetnosti. Desanka je preko svoje bake bila potomak kneza Jovana Simića Bobovca. Detinjstvo zbog očevog premeštaja provodi u Brankovini, a u Valjevu završava gimnaziju. Udala se 1933. godine za Sergeja Slastikova. Nisu imali dece. Radila je u Obrenovačkoj gimnaziji, a zatim u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu dok se u Parizu usavršavala kao stipendista francuske vlade. Predavala je u učiteljskoj školi u Dubrovniku kao i u Prvoj ženskoj realnoj gimnaziji (danas Peta beogradska gimnazija). Njena dobra prijateljica i učenica je i Mira Alečković. Desanka je i nakon penzionisanja se vratila da predaje sve do 1953. godine. Voljena pesnikinja, putnik i prijatelj mnogobrojnih pesnika i pisaca (Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Gustav Krklec, Isidora Sekulić, Branko Ćopić …). Preminula je u Beogradu u 95. godini, a sahranjena je u Brankovini kod Valjeva, u porti crkve Svetih arhanđela u okviru kulturno-istorijskog kompleksa. Bila je pesnik u i pripovedač, romansijer, putopisnu prozu, pisac za decu a povremeno se bavila i prevođenjem mahom poezije (služila se ruskim, slovenačkim, bugarskim i francuskim jezikom). Objavila je oko pedeset knjiga (prva pesma u časopisu „Misao“ 1920).

Njene rodoljubive i osećajne pesme su deo odrastanja mnogih generacija sa ovih prostora: „Predosećanje“, „Strepnja“, „Prolećna pesma“, „Opomena“, „Na buri“, „Tražim pomilovanje“, „Pokošena livada“,… a posebno je naš književni opus obeležila „Krvava bajka“ koja govori o teroru okupatora nad kragujevačkim đacima koji su streljani 1941. godine. Njena dela su prevođena na mnoge jezike, a nalaze se i u antologijama poezije. Pozivala je na plemenitost, ponos, postojanost, odnose bez predrasuda, uvažavanje mišljenja vera i boja kože kao i na slobodu, odanost, hrabrost, dobrotu i nekoristoljube. Dobitnik je mnogobrojnih nagrada (Vukova 1974, Njegoševa 1984, nagrada AVNOJA-a 1970, Sedmojulska nagrada 1964, Zmajeva nagrada 1958-1973, „Mlado pokolenje“ 1959 kao i Zlatni venac makedonskih večeri poezije u Strugi u saradnji sa Uneskom). Počasni je građanin Valjeva, škola u njenoj rodnoj Brankovini nosi njeno ime, a Matija Bećković je otkrio njen spomenik u Valjevu koji joj je podignut još za života 1990-e godine. U svojoj skromnosti je negodovala zbog spomenika ali su je ubedili da je to spomen poeziji sa njenim likom. 1993-e godine doneta je odluka da se njeno delo trajno obeleži Zadužbinom Desanke Maksimović koja dodeljuje istoimenu nagradu. Njen spomenik se nalazi i u Beogradu u Tašmajdanskom parku, a u selu Bogoštica kod Krupnja otvoren je Dom srpske poezije sa njenim imenom u sastavu manastira Svete Trojeručice. Mnoge biblioteke nose njeno ime.

Grozdana Olujić (Erdevik 30. avgust 1934 – Beograd, 16. mart 2019) srpska je spisateljica, esejistkinja, prevoditeljka, romanskijer i antologičarka. Sabrani romani u šest knjiga objavljeni su 2018-e godine u izdanju Srpske književne zadruge („Izlet u nebo“ 1957, „Glasam za ljubav“ 1962, „Ne budi zaspale pse“ 1964, „Divlje seme“ 1967, „Glasovi u vetru“ 2009 i „Preživeti do sutra“ 2017). Generacije su odrastale uz njene bajke kao što su: „Sedefna ruža“, „Nebeska reka“, „Dečak i princeza“, „Princ oblaka“, „Zlatni tanjir“, „Mesečev cvet“, „Svetlosna vrata“, „Kamen koji je leteo“, „Snežni svet“, „Jastuk koji je pamtio snove“… Njena dela su prevedena na 36 svetskih jezika. Dobitnica je povelje za životno delo Udruženja književnika Srbije (2004), NIN-ove nagrade za najbolji roman (2009), nagrade Politikinog zabavnika (1980), nagrade Mladog pokolenja (1980 i 1984), tri nagrade Zmajevih dečijih igara, povelje Zmajevih dečijih igara (2001), nagrade Narodne prosvete, nagrade Telegrama, nagrade Zlatni leptir i Stara maslina (2002), nagrade Bore Stankovića (2018), nagrade za najbolju svetsku priču i nagrade za najbolju modern bajku sveta (1994). U rodnom mestu završava osnovnu školu a gimnaziju u Bečeju, magistrira na grupi za engleski jezik i književnost na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Pisala je od srednje škole, objavljivala u listovima „Stražilovo“ i „Mlada kultura“. „Borba“ joj dodeljuje nagradu za najbolju konkursnu priču kad joj se i štampa prva pripovetka. Imala je samo 19 godina. Njen prvi roman o mladima je izazvao i pozitivne i negativne reakcije. Cenzurisan je zbog amoralnosti, a opet i prevođen i prilagođen izvedbi u pozorištu. Po njemu je snimljen film „Čudna devojka“ u produkciji Avala filma. Na velikom platnu i pozorišnim daskama našao se i njen roman „Glasam za ljubav“. Mahom ju je objavljivala Prosveta. Njena dela se mogu naći u Srpskoj književnoj zadruzi, izdavačkoj kući Mladost, „Narodne knjige“ i Partenonu. Osvojila je srca na konkursu za najbolju priču u Arnsbergu u Nemačkoj kao i u S.A.D. na kongresu za umetnost i kulturu. Njene bajke su objavljivane i u obliku ploča u interpretaciji Mije Aleksića i muzičku pratnju Laze Ristovskog. Po njenim delima je snimljena i televizijska serija. Poznata je i po brojnim esejima o Francu Kafki, Tomasu Vulfu i Marselu Prustu kao i po studiji „Problem identiteta ličnosti Virdžinije Vulf“. Zaveštala je svoju biblioteku, zbirku knjiga sa posvetama i svoje lične predmete Udruženju za kulturu „Adligat“ čija je bila članica. Sahranjena je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

One su iznedrile druge dajući im vetar u leđa za neki lepši, vrli svet. Doživeli smo da se nesmetano čuje jedna Isidora Sekulić, Mir-Jam, Jelica Greganović, Duška Jovanić… pa kako vam volja po žanru jer svako ima pravo da živi i stvara a ovde ionako nije reč o sadržaju nego o duhu pokreta da dame na ovim prostorima izbore svoje mesto u javnom stvaralaštvu.

Mnogo je ženskih pisaca ostavilo blago svog pera na ovim prostorima. Mnoge od njih učimo u školama i rado se vraćamo njihovim delima. Sve one ne bi mogle da budu to što jesu da nisu imale ko da im utre put. Da li su pisale, vajale, slikale, kreirale, postavljale prestave ili prevodile sa mnogih jezika donele su pravo na jednakost u kulturnom obrazovanju i slobodu da danas žene mogu izraziti sebe kroz umetnost. Gazeći po trnju otvorile su vrata svim devojčicama koje znaju da su podjednako vredne da zablistaju pod Suncem. Dobili smo neke nove dame koje su upotpunile taj roj zvezda na nebu. I kako vreme prolazi sve nas je više.

U ime svih njih nemojmo odložiti svoja pera za neka druga jutra. Ispišimo svoje redove. Obojimo nove svetove. One su nam omogućile da granice postanu tek puke ogradice koje lagano možemo preskočiti. Sve drugo su izgovori. Žene više nisu tiha pratnja. Postale su ravnopravni saborci u stvaranju istorije.

U spomen na ove talentovane heroine spomenute i ne spomenute kao i mnoge druge koje nisu sačuvane od zaborava,

S ljubavlju vaša autorka.

Fantastične autorke za 8. mart

Posted on by Redakcija

Voda koja ne teče, koju ne remete talasi, u kojoj ne vri od života lako se pretvori u baru. Društvo koje podjednako ne prihvata doprinos različitosti umire na kraju jer se opire prirodnom zakonu evolucije. Književnost koja sama sebe ograničava, ne podstiče i ne razvija, skreće ili u propagandu ili u bledo kopiranje, pri čemu je svaka naredna kopija bleđa od prethodne.

U širokim raspravama o mestu i ulozi žena u fantastici, nekada i sada, provlači se poput rugla, dugo ignorisana predrasuda o kvalitetu njihovog pisanja. A ako se odmaknemo od ukorenjenih rodnih stavova i kulturoloških uslovljenosti koje bi mogle biti uzrok ovoj predrasudi, i pozabavimo se percepcijom, ustanovićemo još jedan nakaradni momenat: da i dalje preovlađuje poražavajuće mišljenje da autorki fantastike jednostavno – nema. Ovaj stav nije izražen samo među čitaocima već, nažalost, i među velikim brojem samih autora, pa i autorki, fantastike.

Bez zalaženja u brojne uzroke ove pojave nemilosti prema autorkama, rešili smo da se osvrnemo na široki i raznovrsni doprinos proistekao iz njihovih pera. Izdvojili smo samo neke koje su svojim delima ostavile traga u fantastičnoj književnosti, u nadi da ćemo vas barem delimično zainteresovati.

OSAM VELIČANSTVENIH – SF/DISTOPIJA

 

Ursula Legvin danas se smatra neprikosnovenim majstorom i jednim od najvećih autora (namerno u muškom rodu) žanra. Iskoristila je sve prednosti koje naučna fantastika kao i fantazi nose kako bi se fokusirala na ispitivanje socijalnog i psihološkog identiteta pojedinaca ali i opštih, rasprostranjenih kulturnih obrazaca i društvenih struktura i njihov uticaj na ljudsko društvo i pojedinca a na primerima koji uključuju vanzemaljske kulture. Osvojila je brojne nagrade. Prva je osvojila i Huga i Nebulu (za romane „Leva ruka rame“ i „Čovek praznih šaka“) dva puta zaredom. Osvojila je 19 nagrada Lokus od strane čitalaca, što predstavlja rekord kada je u pitanju ova nagrada.

 

Meri Šeli je autorka čiji je život jednako uzbudljiv i neuobičajen, koliko i njena ideja za roman „Frankenštajn“ (Frankenštajn ili Moderni prometej, 1818) koji je nastao iz takmičenja u smišljanju priča o duhovima, tokom izuzetno hladnog leta 1816. godine, u Ženevi, gde su Šelijevi bili gosti Lorda Bajrona. Može se reći da je ovaj roman, koji u suštini ispituje etičnost ljudskih postupaka i poteže pitanje ko je u stvari čudovište, ne samo utemeljio žanr naučne fantastike, već značajno doprineo i razvoju horora. Osim „Frankenštajna“, od naučnofantastičnih dela Meri Šeli je napisala i „Rodžer Dodsvort: Reanimirani Englez“ (kratka priča o čoveku koji je zamrznut), kao i roman „Poslednji čovek“, o jedinom preživelom nakon kuge.

 

Margaret Atvud je autorka (i aktivistkinja) čiji rad obuhvata niz tema koje se bave rodom, identitetom, religijom i mitom, odnosom političke moći, klimatskim promenama i sl. Nama najpoznatija po romanu „Sluškinjina priča”, koji je poslužio kao inspiracija političkoj grupi u SAD, pod imenom „Koalicija sluškinja”, kao odgovor na zakone, propise i akcije čiji je cilj ograničavanje prava žena i marginalizovanih grupa. Tokom protesta i zagovaranja, aktivisti kao simboliku borbe koriste prepoznatljive crvene ogrtače i bele šešire, opisane u romani. ‘Sluškinja’ je na putu da postane prepoznatljivi, međunarodni simbol.

 

 

Oktavija Estel Batler je američka autorka afroameričkog porekla. Ona je 1995. postala prva autorka naučne fantastike koja je dobila stipendiju ’Genije’ od Fonadcije Makartur. Njena dela su složena, odraz su surovosti i beznađa stvarnog sveta i bave se problemima u vezi sa rasom, rodom, seksualnošću. Nažalost, izuzev priča u Sirijusu B, nije prevođena kod nas.

 

En Mekafri je autorka nama poznata po serijalu „Zmajevi jahači Perna“ – bila je prva autorka koja je dobila nagradu Hugo (1968), a njen roman „Beli zmaj“ je među prvim naučnofantastičnim romanima koji su se pojavili na Njujorškoj listi najprodavanijih knjiga. Dobila je titulu 22. majstora žanra (nagradu za životno delo) i uvrštena u hol slavnih autora naučne fantastike.

 

 

Meri Doria Rasel je biološki antropolog i autorka koja se oprobala u više žanrova. Poznata je po pažljivom istraživanju tema kojima se bavi, pitkom narativu i kvalitetnoj prozi. Roman „Vrabac“ istražuje problem zla i odnosa svemogućeg božanstva i svakodnevnog života punog patnje i u neku ruku predstavlja kritiku katoličke crkve i njene vekovne diskriminacije žena.

 

 

 

Aliet de Bodard je francuska autorka, francusko-vijetnamskog porekla. po profesiji kompjuterski inženjer, najpoznatija je po serijalu priča iz žanra svemirske opere koje su smeštene u Ksija univerzum – u kome su, nakon alternativnih istorijskih događaja, Kinezi ti koji su otkrili Ameriku i formirali veliko međugalaktičko carstvo zasnovano na konfučijanskim principima.

 

 

 

 

Suzan Kolins, televizikski autor i pisac za decu, ujedno je i autorka jednog od najpopularnijih omladinskih (YA) distopijskih serijala „Igre gladi“, delom inspirisanog grčkim mitovima a delom poslom njenog oca (u avijaciji) koji joj je omogućio uvid u siromaštvo, glad i razarajuće efekte ratova.

 

 

OSAM BAJKOVITIH, MAGIJSKIH I EPSKIH DAMA

 

 

Anđela Karter je bila poznata po magijskom realizmu i pikarskim romanima, ali i po svojim feminističkim esejima. Osim romana, pisala je i kratke priče od kojih je veći broj adaptiran u radio-drame. Njen roman „Noći u cirkusu“ vodi čitaoca kroz Evropu i Aziju baveći se temama vremena, magijskim realizmom, postfeminizmom, postmodernizmom, individualizmom, pitanjem klasa i bogatstva i poigravajući se tradicionalnom strukturom bajke. Studenti Edinburškog univerziteta proglasili su ga za najbolje delo britanske književnosti svih vremena.

 

 

Džoana „Džo“ Mari Rouling, autorka čuvenog serijala o čarobnjaku Hariju Poteru, daleko je poznatija pod svojim spisateljskim imenom Dž. K. Rouling (Džoana Ketlin Rouling). Uspela je da stvori fantastični, magijski svet u kome punim srcem podjednako uživaju različite generacije.

 

 

 

 

Grozdana Olujić je srpska književnica, prevodilac i antologičar. Njeni romani i bajke doživeli su brojna izdanja u zemlji, prevedeni su na dvadeset osam svetskih jezika. Napisala je nekoliko zbirki bajki׃ „Sedefna ruža i druge bajke“, „Nebeska reka i druge bajke“, „Dečak i princeza“, „Princ oblaka“, „Zlatni tanjir“, „Kamen koji je leteo“, „Snežni cvet“, roman-bajku „Zvezdane lutalice“, a u priredila je i „Antologiju ljubavnih bajki sveta“, prvu ove vrste u svetu.

 

 

 

Ivana Brlić-Mažuranić – najveći deo svog književnog opusa posvetila je delima za decu jer je želela da najpre sopstvenu decu usmeri ka „onom bajnom, šarolikom svijetu bajke“. Zbirka „Priče iz davnine“ (1916), zasnovana je na slovenskoj mitologiji i narodnom verovanju, a mnoge od nas su upravo priče poput „Šume Striborove“ uvele u svet bajki i slovenske fantastike. Prevođena je na desetak jezika, a nazvana je i „hrvatskim Andersenom“.

 

 

Marija Jurić Zagorka je bila prva profesionalna novinarka i urednica i, verovatno do današnjih dana, najčitanija hrvatska književnica. Borila se protiv društvene diskriminacije i za prava žena. Njene romane, posebno serijal „Grička vještica“, široka publika je veoma dobro prihvatila, mada je stručna kritika u to vreme često omalovažava, pa se tek danas njenim delima pridaje adekvatna pažnja.

Marija Vasiljevna Sejmonova smatra se jednim od osnivača slovenske fantastike. Piše fantastiku i istorijsku fikciju zasnovanu na slovenskoj i nordijskoj mitologiji, a najpoznatija joj je tetralogija „Vukodav“ i naučno-popularna knjiga „Mi, Sloveni“ – u kasnijim izdanjima „Život i verovanja starih Slovena“.

 

 

Stefani Mejer je američka književnica, najpoznatija po omladinskom serijalu „Sumrak“, koji je doživeo veliki uspeh uprkos manje-više uspeloj ekranizaciji.

 

 

 

 

 

 

 

Dž. V. Džouns – Džuli Viktorija Džons je britanska autorka epske fantastike, kod nas najpoznatija po serijalu „Mač senki“. Iako je često porede sa Martinom, autorka pronalazi fin balans predstavljajući život bez ulepšavanja, ali ne sasvim mračan.

 

 

 

BONUS: FANTASTIČNE DAME IZ REGIONA

Pozivamo vas, takođe, da se upoznate i sa radovima, ali i širim angažmanom i doprinosom u oblasti fantastike u regionu sledećih dama:

Veronike Santo ( „Granice na vetru“, „Jedne noći, u šumi, koraci na stazi”…); Dušice Lukić („Zemlja je u kvaru“ i „Institut doktora Paka“), Tamare Lujak („Priče sa oblaka“, „Vilina planina“…), Milene Benini („Kaos“, „Svećenica mjeseca“ i zbirka priča), Milice Cincar Popović („Kako ugristi vampira“…), Viktorije Faust (četiri zbirke priča, roman „U anđeoskom licu zvijeri), Milene Stojanović („Pertruški zmaj“, „Čuvari proročanstva“, „Zov krvi“), Mine Todorović („Vir svetova“, „Gamiž“, „Magma“…), Matilde Veljković („Vidarka“, Zmaj i Milena“), Ivane Delač („Pegazari“, „Izgnani“), Dragane Ćosić i Aleksandre Savić („Loza Pelina“), Jovane Ristić („Ravijojla – Veliko proročanstvo“…), Vladimire Becić („Orsia“, „Kuča slomljenih lutaka“, „Početna nit“), Mirjane Novaković („Strah i njegov sluga“,…), Drine Steinberg („Bejla“, „Jar“), Ljiljane Prizović („Knežević i severni vetar“, kratke priče), Andree Baskin („Tama i Osveta“), Mirne Zakić („Strava u Ulici kuge“,…), Ivane Antović („Tajna napuštenog grada“), Bjanke Prkljačić („Adisco Carantino“…), Nataše Podgorac („Druga dimenzija“), Ane Dudaš („Putovanje na planetu Zlatosan”), Vesne Aleksić („Vetar je, Aja“), Jelene Vučić („Pratnja“), Tatjane Popov („Afanasi“), Ksenije Pešić („Crni dijamant“), Snežane Kanački („Polaris – poslednji grad“), Moree Banićević („Demon školske biblioteke“, „Dvojnici iz tame“, „Tragovima Crnog Petra“), Petre Rapaić („Poslednji vilenjački princ“),…

Zatim sa radom Spomenke Stefanović – Pululu (književnice, urednice i izdavača), prof. dr Ljiljane Pešikan Ljuštanović (stručni radovi), Dragane Bošković („Moć fantastike“), Angeline Meringer (urednice i autorke), Ivane Milaković (kratke priče)…

Dame u fantastici prisutne su u velikoj meri i u kratkoj formi, često joj dajući prednost nad romanom. Neke od regionalnih autorki, a pišu ili su pisale prvenstveno kratke priče, na koje bismo vam skrenuli pažnju su i: Alma Zornić, Nataša Milić, Tamara Babić, Mira Satarić, Ana Jevtić Kos, Tatjana Milivojčević, Vesna Gorše, Lidija Beatović, Jelena Crnjaković, Sandra Maksimović, Snežana Bulić-Atanacković…

Ovde se lista fantastičnih dama ne završava. Ovo je podsticaj da istražujete dalje, želeli smo samo da vam zagolicamo maštu. Mnoge od autorki koje pišu književnost glavnog toka koriste elemente fantastike, pojedine čak i imaju sasvim fantastične priče. Jednako ima i onih koje svoj stvaralački potencijal ograničavaju na različite platforme, blogove i prisustvo na društvenim mrežama, ne želeći da se ozbiljnije upuštaju u izdavačke vode. Isto tako, veliki je broj autorki koje imaju objavljenu jednu, možda dve priče i o njima ćemo tek imati prilike da čujemo i tek ćemo imati prilike da ih čitamo.

Do tada, uzburkajte svoju baru, preispitajte svoje stavove, otvorite svoj um. Obogatite svoje čitalačko iskustvo. A ako se bojite da u suviše otvoreni um može svašta da upadne, setite se da iz otvorenog uma ono loše lakše može i da ispadne.

Dilan Dog – Folklor, simbolika i Dostojevski u DD-u

Posted on by Natalija Tanasković

Strip kao jedna sinkretička forma objedinjuje dve umetnosti-crtanje i spisateljsku delatnost. Kao takva nam pruža mogućnost da brže i bolje pratimo tok radnje. Međutim, forme stripova danas postaju sve složenije, jer od čitaoca zahtevaju barem osnovno znanje iz književnosti, filozofije, psihologije, slikarstva, prirodnih nauka kao i folklora. Nabrojane discipline često su od koristi jer nam bolje pomažu da shvatimo dublje značenje neke ilustracije, ali i da shvatimo sam tekst koji može da sadrži iste ili izmenjene citate i saznanja iz osnovnih načela ovih predmeta. Takođe, dublje značenje neke epizode čitalac često uviđa posle životnog iskustva, u nekom starijem dobu. Tako, za decu i mlade ljude, strip predstavlja zanimljivu formu pripovedanja koja može ali i ne mora da sadrži elemente fantastike, a čitalac u zrelom dobu čita ga sa spoznajom da on takođe pokazuje dublje pouke i spoznaje. Jedan od takvih stripova jeste Dilan Dog.

Priča o istraživaču koji je u večitim dugovima, osuđen na neumesne šale svog pomoćnika Gruča, koga gotovo uvek vidimo kao zavodnika i zavedenog i kao istraživača noćnih mora, na prvi pogled deluje kao štivo za razonodu. Međutim, iako se sam Dilan bavi natprirodnim, ponekad je teško odrediti granicu gde se završava ono što je stvarnost i počinje ono što je nadrealno. Ponekad elementi fantastičnog ilustruju neke životne istine. Takođe, dogodovštine iz njegove svakodnevnice otkrivaju nam čoveka koji pokušava da istraži svoju mutnu prošlost i korene, a isto tako i nekoga sa kim se u određenim trenucima poistovećujemo. Zato je i vrlo složeno odrediti koliko je neka epizoda pisana za decu, a koliko je posvećena starijim čitaocima.

Varijacija folklornih elemenata može se sresti u priči Totentanz. Tu srećemo lik smrti u obličju plavokose devojke koja se zove Houp. Ova pojava nije nimalo neobična, jer se htonsko vezivalo upravo za ženska načela. U istoj epizodi, vidimo ilustraciju gde Smrt stoji ispred drveta na kome su bili obešeni ljudi koji nisu bili među živima. Smrt govori da želi da čuje njihovu pesmu, da bismo na narednoj slici videli tekst Balade obešenih (autor-Fransoa Vijon). Motiv obešenih ljudi na drveću poznat je u folkloru i simboliše žrtvu (a prve žrtve koje su prinošene bile su upravo ljudske).

Takođe, folklorne motive srećemo u epizodi Đavolji dodir gde dva bića imaju u sebi osobine trikstera i heroja koji istupa sa božanskim načelima. U pitanju su pali anđeo (Dast-nije nimalo neobično što se poklapa sa engleskim dust-prašina) i demon proteran iz pakla (Eš). Oba bića koja su čovekolikog obličja u sebi imaju izmešane osobine trikstera i junaka koji čini božanske podvige. Treba istaći da cilj analize heroja treba da navede na diskusiju o granicama gde se završava moral i započinje nemoral i da li je uopšte moguće definisati pojmove dobra i zla.

Razlog tome je što loši postupci ne dovode uvek do negativnih posledica, a oni dobri nemaju uvek plemenite pobude. Na kraju epizode ne možemo reći da li je moguće opravdati postupke jednog heroja i osuđivati drugog. Elementi folklora sada su iskorišćeni da bi se potkrepila problematika priče.

Sam Dast ima groteskan izgled i svojom pojavom razdražuje sve oko sebe (zbog čega je blizak triksterima). Iako na prvi pogled čini dobra dela (hvata zločince i čudovišta i zbog toga podseća na junake koji čine božanske podvige) u toku čitanja shvatamo da su sva ta dobra dela plod zataškanih zločina koji podmiruju njegove sebične potrebe. Naime, Dast zarobljava sva čudovišta da bi saznao pravu prirodu zla. Kako bi ta čudovišta održao u životu, on ih hrani telima skitnica i sitnih prestupnika. Kako bi uhvatio Eša bio je spreman da stavi na kocku život Dilana i devojke kojoj je slomio srce (Lesli). Tako shvatamo etimologiju njegovog imena-sva njegova dobra dela pretvaraju se u prah, jer su sprovođena pod uticajem sebičnih želja. Međutim, u momentu kada on govori da je bolje što je koristio za hranu te nikom potrebne ljude čitalac shvata da će ti zločini, čak i ako malo privlače javnost biti vrlo brzo zataškani i zaboravljeni. Onda se postavlja pitanje: da li se može govoriti o zlu ako će ono biti zaboravljeno i neiskupljeno?

Eš je demon proteran iz pakla. Na prvi pogled, on navodi žrtve na loša dela. Međutim, ti loši postupci na kraju ili čine da ljudi osete olakšanje (starici je bilo teško da gleda svog teško bolesnog muža koga su mašine držale u životu i ugušila ga je; olakšanje oseća starica jer joj je bilo mučno da gleda muža u takvom stanju ali i sam starac koji je bio na samrti) ili dovode do neočekivanog raspleta (muškarac koji je bio zavodnik i čovek sa površnim shvatanjima o svetu oženio se i napisao knjigu nakon što mu je kolega sa posla unakazio lice). Zbog ovakve paradoksalnosti Eš ima osobine trikstera.

Eš ne prilazi ljudima isključivo jer želi da ih oslobodi od muka koje ih izjedaju i posledice ne moraju uvek da budu loša dela. Eš je spasao Dilana iz smrtonosnog pentakla i takođe je spasao njega, njegovog pomoćnika Gruča i Lesli od Dasta koji je želeo da ih ubije. U takvim situacijama Eš podseća na junaka koji čini božanske podvige.

Jedna od takvih epizoda je Duša od čelika. Sama epizoda poteže temu animizma-postojanje duše u predmetima. Animizam kao verovanje postojalo bilo je prisutno u mnogim narodima. U ovom slučaju, reč je o starom pištolju prefinjene izrade. Stvoren je u fabrici u kojoj se desila eksplozija i buknuo je požar. Zbog greške u izradi pištolj ne može da puca, međutim, svako ko ga poseduje na kraju počini samoubistvo. Vlasnici pištolja čuju jedan klik (zvuk tipičan za okidač pištolja), a onda im se pred očima pojavljuju osobe kojima su u prošlosti naneli zlo i koje ih podsećaju na njihove grehe. Osoba se, vođena osećajem krivice, ubija. Sam pištolj ima svoju putanju kretanja. Dilan koji crta na mapi Londona lokaciju svih žrtava primećuje kružnu putanju koja se završava u centru samog kruga-na istom onom mestu gde je pištolj bio i stvoren (samo što je na mestu fabrike sada mala pošta i nekoliko stanova).

Pištolj je narator u ovoj priči, ali mi to na početku ne znamo, već tek pred sam kraj epizode, kada govori da ne može da odgovori zašto je poštedeo neke ljude i nije nastavio da menja vlasnike ali da zna da je našao osobu koja mu je potrebna i da je došao momenat kada je potrebno pucati i nestati. Samu izjavu mi ne razumemo sve dok poslednji vlasnik pištolja ne ode baš u onu poštu gde je nekada bila fabrika. Taj čovek, naizgled neupadljiv administrativni radnik, ubijao je ljude tako što bi zapalio mesta gde su se nalazili. U pošti takođe čovek prouzrokuje požar, sa ciljem da ubije i ljude i sebe, jer ga je pištolj podsećao na osobe koje je spalio u prošlosti. Svi su iz požara izašli nepovređeni zahvaljujući Dilanovoj intervenciji, ali je pištolj bio uništen. Ovde vidimo još jedan folklorni element- vatru kao simbol pročišćenja. Kao da je sam pištolj podsvesno želeo da prestane da bude predmet ljudske želje i da nestane, ali tako da se iskupi za sva ubistva koja je počinio, bilo da su ona sa čitaočeve tačke gledišta opravdana ili ne.

Pored folklornih elemenata, ova epizoda privlači i zbog samih žrtvi-vlasnika pištolja. Svi su oni bili ubice. Bilo da su stvarna ili plod njihove mašte, priviđenja njihovih žrtvi govore o nekim univerzalnim istinima. Narkomanu se priviđa njegova pokojna majka koja ga navodi da ubrizga sebi smrtonosnu dozu droge, što on čini i onda se nasloni na nju i pričaju dalje. Na njegovo pitanje ko je odgovoran za njenu smrt majka kaže da je on zajedno sa njegovim starijim bratom uticao na njenu smrt. Zbog svoje zavisnosti potrošili su sav njen imetak i prodali portret oca, što je nju polako ali sigurno ubijalo. Zatim mu kaže da je ona proekcija njegove griže savesti na šta je on pita: «To znači da ti nisi… stvarna?» Ona mu na to odgovara «Oh, da… Itekako jesam. Svi mi istinski živimo u sećanjima. Zato moramo da vodimo računa kako se ponašamo dok smo živi, mili moj. Bez prijatelja, bez ljubavi, bez ljudi koji će nas se sećati, rizikujemo da postanemo toliko majušni da na kraju potpuno nestanemo… Zauvek.» Pritom je jako bitno obratiti pažnju na ilustracije i na to kako je lik starice isti, a narkoman postaje sve mlađi i manji dok potpuno ne nestane. Posle su na njega naišli policajci i zaključili da je smrt nastala usred predoziranja. Takođe je zanimljiv i lik starca koji je bio prodavac oružja i Dilanov prijatelj. Taj starac je u lovu slučajno ubio svog prijatelja koji mu onda govori da se neke stvari ne daju ispraviti i starac se ubija. Njegov dijalog sa Dilanom na kraju (za koji kaže da je posledica Dilanovog nespavanja i pisanja dnevnika u kome analizira sve što se desilo) ključan je za novi aspekat razmatranja krivice. Na starčevo pitanje da li je pištolj navodio ljude na samoubistvo, Dilan odgovara: «Ko to zna? Ja samo znam da nisu svi sposobni da žive sa svojim osećanjem krivice… I da ponekad koriste predmete kojima pridaju neki značaj kako bi pobegli od svoje stvarnosti i svog ludila. A oružje je, bilo ono prokleto ili ne, samo dodatna oprema, nepotrebni produžetak naše prljave savesti.» Na pitanje starca da li on može da živi sa svojim osećajem krivice Dilan odgovara da barem pokušava.

Epizoda koja takođe po drukčijoj formi privlači pažnju jeste Soba broj 63. Ona naime pokazuje kako iz dečije igre i pogleda na svet mogu da se kreiraju životne situacije. Dilan sa svojim prijateljima inspektorom Blokom i pomoćnikom Gručom ulazi u jedan veliki studio gde je masovni ubica zarobio devojku sa namerom da je ubije (ona je i trenutna Dilanova devojka). Taj studio je mnogo veći nego što se na prvi pogled čini i u njemu se pojavljuju i likovi kraljice pub i Smrti. Studio ima ukupno 63 sobe koje idu u spiralu ( pozorište, groblje, prodavnica odeće, biblioteka, sala za boks, zatvor itd.). Nemoguće je izaći iz samog studija, već je jedini put kretanja da se ide ka poslednjoj sobi. Međutim, junacima se nekad neobjašnjivo dešava da ne idu po redu u svaku sobu, već da preskoče neke sobe (Dilanova devojka Džejn nailazi na guske zbog kojih preskače više soba), a nekad se dešava da se vrate u mnogo ranije sobe (Gručo i Blok se u jednom trenutku vraćaju u početnu sobu, kraljica pub svojim dahom vraća Dilana nekoliko soba unazad). Takođe se dešava da sreću različita bića od kojih su neka opasna (zombiji koje Dilan ubija na groblju, paukovi koji ubijaju serijskog ubicu), a neka nisu. Tu je posebno zanimljiv odlomak kada se Džejn nađe u pozorištu gde se izvodi neki srednjovekovni komad u kome se onda bore dva viteza za njenu ruku. Vitez koji je izgubio je potom dao opis njenog karaktera za koji će se na kraju ispostaviti da je vrlo tačan-da je tipična plavušica, dežurna princeza koju treba spasavati, da joj je ponašanje predvidivo i da je iznutra prazna, a takođe predviđa da neće preživeti. To se na kraju zaista dešava, jer u pretposlednjoj sobi gde je biblioteka kraljica pub zarobi i nju i Dilana i pita je da li da ubije Dilana umesto nje. Kako je devojka ćutala, sama kraljica pub je rekla da to znači da se slaže, a onda joj je iščupala srce, rekavši da ga uopšte nema. Dilan na kraju ulazi u poslednju sobu koja je potpuno prazna i pita: «Zar se sve tako završava? »

U narednom kadru vidimo decu koja igraju društvenu igru Soba broj 63. Figurica Dilana je pobedila. Smrt je na pretposlednjem polju gde piše biblioteka . Mnoga deca su razočarana što je poenta igre bila samo da se dođe do kraja i da je to u suštini kopija društvene igrice Guske. Jedna devojčica je bila ljuta što joj se figurica inspektora Bloka vratila potpuno na početak, a van polja igre vidimo figurice serijskog ubice i devojke koje su očigledno ispale. Samo jedan dečak govori kako za razliku od kompjuterskih igrica gde se puca ovakve igrice mogu da budu vrlo zanimljive jer podstiču maštu i može da se zamisli da su figurice žive, a polja razne prostorije i da se može osmisliti čitava priča. Tezu da je život kao igra možemo još potvrditi kad Dilan sretne kraljicu pub koja ga pita zašto žuri i trči i zašto sve shvata ozbiljno ako je život samo igra. I onda dodaje da je to, naravno, igra na sreću. Simbolika poslednjeg polja je posebno zanimljiva. Ona može značiti da se i sam život završava jednim praznim limbom.

Priče o Dilanu Dogu sadrže demonska obličja koja mogu imati ulogu čudovišta sa kojima se vodi fizička borba (vampiri, zombiji, itd.) ali su to isto natprirodna bića koja iskušavaju ljudsku psihu (Bunar prevara-priča o čudovištu Kaks koji ljudski um ispuni vizijama koje odgovaraju maštanjima čoveka da bi ga tako privukao u svoju jazbinu). One se mogu razmatrati sa tačke gledišta fantastike kojoj je cilj da uzbudi i razonodi, ali i sa tačke gledišta priča koje ozbiljno proučavaju, produbljuju ili na novi način preosmišljavaju probleme savremenog društva.

UTICAJ RUSKE KNJIŽEVNOSTI NA STVARANJE SIŽEA SERIJALA DILAN DOG-PLANETA MRTVIH

Da bi se razjasnila veza između dela ruske književnosti i same radnje stripa, potrebno je u kratkim crtama opisati siže same edicije.

Zakleti neprijatelj Dilana Doga, njegov otac Ksabaras (što je anagram od imena gnosističkog boga Abraksas) želi da napravi eliksir večnog života i mladosti. Međutim, njegov eliksir je zapravo virus koji ima suprotan efekat. On ljude pretvara stvorenja nalik na poluzver koja izdaje životinjske zvuke, nemaju intelekt i osećanja i pomalo podsećaju na zombije. Takva stvorenja zovu se povratnici, ali se neretko pojavljuje i izraz živi mrtvaci i upotreba oksimirona ovde nije slučajna. Povratnik je stvorenje koje obitava na Zemlji, ali to nije život dostojan življenja. To je bivstvovanje lišeno svih onih lepota koje život čine vrednim življenja. Ta stvorenja mogu da zdravog čoveka zaraze ako ga ugrizu. Jedini način da se neki od povratnika zaustavi jeste da se upuca.
Dilan i Gručo borili su se protiv povratnika i jedan od njih ugrizao je Gruča. Iako je jedan pucanj mogao da reši sve, Dilan nije imao snage da tako ubije najboljeg prijatelja. Problem je bio u tome što je Gručo bio nosilac razvijenijeg oblika virusa koji je onda zarazio veliki deo Londona. Novonastala situacija isprovocirala je razvoj brojnih političkih previranja, borbi za vlast i nastanak terorističkih napada i organizacija. Primećujemo da su sve to aluzije na probleme koji su obeležili poslednje godine savremene istorije.

Stvarnost postaje sumorno mesto u kome ima sve više povratnika, a život se svodi na puku borbu za opstanak zbog koje su ljudi u iskušenju da izvrše samoubistvo, da nađu utehu u piću (takvu krizu prošao je i Dilan) ili da pobegnu u oaze zaboravnih (u kojoj je Dilan takođe neko vreme boravio i zabavljao se sa Sibil-svojom prvom klijentkinjom). Oaze zaboravnih podsećaju na London kakav je nekad bio. Sve kuće su reprodukovane kao u realnosti. Ne postoje nikakvi problemi-tamo ljudi odriču da su stari (farbaju kosu da sakriju sede-ovde vidimo aluziju na ejdžizam koji karakteriše savremeno doba), posao se dobija lako (Dilan treba da polaže ispit da bi dobio licencu privatnog detektiva i Sibil mu kaže da licencu danas dobija svakog-aluzija na to kako danas svako dobija diplomu i sertifikate i oni polako gube vrednost). Ljudi konzumiraju posebnu vrstu droge-tabletice koje se stave u lulu i tako se puše i na taj način pojedinci ne znaju ništa o svojoj prošlosti. Na prvi pogled, ti ljudi žive život bez teškoća. Međutim, to je život koji je jedna utopija i to potvrđuje činjenica da tamo niko nije video decu-odnosno, takav način postojanja nema svoju budućnost.

Međutim, iako sam Dilan jedan period provodi u oazi zaboravnih, on podsvesno zna da u spoljašnjem svetu postoje problemi. Kada je Sibil prepričao noćnu moru u kojoj ga ona ugrize nakon što mu kaže da će zauvek biti zajedno, ona mu prokomentariše da su za sve krive knjige koje čita. Na narednoj sličici mi vidimo dve knjige. Prva od njih je knjiga Tomasa Hobsa De Cive, a druga knjiga je roman Zli dusi Dostojevskog. Možemo primetiti da obe knjige kao temu imaju revoluciju i razmatraju tu problematiku. U Zlim dusima se utopističke ideje revolucije se poput nečiste sile šire od čoveka do čoveka i navode pojedinca da čini razna zlodela. Tako možemo kazati i da je autor stripa haos revolucije iz Zlih duha želeo da preformulisanog preslika u ediciji Planete mrtvih. Ovde jasno prepoznajemo intertekstualnost između dva dela-utopistička ideja revolucije prenosi se od čoveka do čoveka, kao neka zaraza. Interesantno je da se sličan motiv gde se zlo širi poput zaraze takođe pojavljuje i u romanu Zločin i kazna, u poslednjem snu Raskoljnjikova.

U romanu Zli dusi nosilac zaraze je Nikolaj Stavrogin. To se jasno vidi po sižeu romana i po epigrafu Jevanđelja po Luci. Inicijator zaraze u stripu je Ksabaras koji je želeo da utopističku ideju besmrtnosti sprovede u realnost. Dokaz koji nam još više potvrđuje da između ova dva lika postoji veza jeste činjenica da se sam Ksabaras u jednom trenutku lažno predstavlja kao Stavrogin. Još jedan dokaz da je Stavrogin poslužio u formiranju lika Ksabarasa jeste činjenica da i Ksabaras ima više imena (jedno od njih je Voland, što je jasna aluzija na lik Volanda iz Majstora i Margarite).

U Zlim dusima pojavljuju se dva pojma koja su najverovatnije inspirisala jedan od dijaloga između Ksabarasa i Dilana. U pitanju su reči bogočovek i čovekobog. To vidimo u rečima koje Ksabaras upućuje Dilanu: « I eto šta me je kod tebe najviše nerviralo: tvoja malodušnost! Oduvek si bio svestan užasa koje život nosi… I prihvatao si ih… Ja ne… NIKADA! Prihvatajući stvari onakvim kakve jesu, ograničavajući sebe samo na to da ih shvatiš, postaješ mizeran… Tako sličan ljudskim bićima. A ja, silno, očajno željan da promenim život kao takav, nalikujem samome Bogu.» Na još nekoliko mesta Ksabaras sam sebe poredi sa Bogom i zamišlja sebe kao nekoga pred kim bi se klanjali, što dodatno potvrđuje ovu tezu. Još jedna činjenica koja bi dokazala ovu tezu jeste njegov spoljašnji izgled pod kojim se u početku skrivao: ako se uporedi sa ikonom, vrlo lako se pravi analogija između njega i Isusa Hrista.

Jedno od lažnih imena pod kojima se Ksabaras krije jeste Voland. I tu vidimo da Ksabaras svesno povezuje sebe sa Satanom, antipodom Boga. Odatle možemo da zaključimo da je on svestan da su njegovi postupci isprovocirali događaje nalik na kataklizmu, ali da on njih smatra žrtvom koja se mora prineti da zarad višeg cilja. Ovu tezu potvrđuju reči koje je uputio pristalicama pokreta flagelanata (flagelanti su sekta koja ima svoje rituale klanjanja Abraksasu, željni su da stvore novu rasu i ubrizgavaju krv povratnika misleći da će na taj način ostvariti svoj cilj; obraćaju se Ksabarasu u želji da im u tome pomogne). On staje na podijumu iznad flagelanata i govori im: «Kleknite… REKAO SAM VAM DA KLEKNETE! Tražili te Boga? EVO VAM GA! Pokažite mi kako puzite… Hajde! Ovde ste zbog večnog života? Prodajte sve što posedujete… Kuće, automobile, nakit… Prodajte i svoju decu ako ih imate! Donesite mi materijal za rad (…) Večni život ima svoju cenu, baš kao i onaj smrtni… Uzima vam sve što imate! Pokažite mi da ste spremni da podnesete tu žrtvu.»

Međutim, treba istaći da njegovo traganje za večnim životom nije usmereno ka opštem dobru. Izvor te želje su isključivo pobude lične prirode, što potvrđuju njegove reči da život funkcioniše ako sledimo sopstvene ciljeve i ako pred očima imamo samo sopstvene namere. Time on liči na junake koji su bili nosioci revolucionarnih ideja u književnosti, pa i u ruskoj- iako govore da rade za jedan viši cilj i da njihove ideje treba da poboljšaju život čitavim pokolenjima, oni uvek stavljaju sebe u centar svih dešavanja i prećutno sebe izdižu iznad svega.

Grad – Kliford Simak

Posted on by Lazar Vuković

Dobro. Pitanje na koje svi znate odgovor. Koja tri pisca se smatraju za tzv. „Veliku trojku“ naučne fantastike? Tačno, to su Artur Klark (Arthur C Clarke), Isak Asimov (Isaac Asimov) i Robert Hajnlajn (Robert Heinlein). Njihov značaj se ogleda u tome što su se držali nauke, bili vizionari dostignuća koja su se u vreme dok su stvarali smatrala za nemoguća i malo verovatna i što su razbijali tabue tadašnje palp naučne fantastike. Poslednje se pre svega odnosi na Hajnlajna.

I njihova dela će biti predmet naših predavanja, ne brinite, glavni razlog zašto im dosad nisam posvećivao pažnju je taj što sam želeo da vam približim pisce koji nisu dovoljno poznati novijim ljubiteljima, koji su dodir sa naučnom fantastikom započeli zahvaljujući Laguni i Čarobnoj knjizi. Ne sporim njihov izbor, ali su tu ostali zanemareni brojni kvalitetni pisci, naročito sa Lagunine strane. Zato je na vašem profesoru da vam ih približi predavajući o delima iz zlatnih godina žanra.

Dobro, verujem da su vam poznata imena Reja Bredberija, Ursule Legvin, Stanislava Lema, Filipa K. Dika, H. Dž. Velsa…. Ali koliko vas zna za Frederika Pola, Larija Nivena, Pola Andersona i Kliforda Simaka recimo? Razumem omladince koji prvi put čuju za pomenute autore jer nisu zastupljeni na izdavačkom planu domaćih izdavača, starije ne razmatram jer verujem da je većina čiitala knjige iz Kentaurove i Polarisove edicije. Zato će predmet našeg petog predavanja biti upravo jedno od najvećih dela naučne fantastike iz zlatnih godina. Dame i gospodo, Grad od Kliforda Simaka.

Pre nego što pređem na prikaz romana rekao bih par reči o piscu. Kliford Simak (Clifford D. Simak) spada u jednog od najplodnijih pisaca koji je uneo promene u naučnu fantastiku. Zanat je počeo da peče u palp magazinima specijalnim za palp space opere da bi počeo da piše priče u kojima odstupa od dotadašnjih šablona ušavši u ozbiljnu umetničku književnost. Njegov opus se sastoji od 40-ak romana i zbirki priča koje su pobrale razne nagrade od kojih se mogu izdvojiti tri Hugo i jedna Nebula nagrada. Koleginica Mira Satarić vam je predstavila Tranzitnu stanicu, roman za koji je dobio Hugo nagradu za najbolji roman 1964. godine tako da ću vam ja približiti njegovo najpoznatije delo.

Grad (City) predstavlja još jedan primer fix – up romana, romana objedinjenog pričama koje su međusobno povezane nekom niti uobičajenim u vremenu kada je naučna fantastika počela da poprima svoj kvalitetan književni tok. Ovo remek delo ugledalo je svetlost dana daleke 1952. godine i sastojalo se prvobitno od 8 priča koje su međusobno povezane, da bi sam Simak 1973. godine dopisao i epilog.

Glavna radnja prati legende koje pričaju genetski modifikovani psi uz logorsku vatru o legendarnom biću poznatom kao Čovek koje je nekada naseljavalo Zemlju. U njima se prepričavaju bitni događaji vezani za nastanak pasa i o razloziima čovekovog nestanka sa Zemlje. Kao bitne figure kroz sve priče se provlače porodica Vebster koja je odgovorna za nastale događaje i njihov sluga, robot Dženkins koji je bio nemi svedok istih i kasnije očinska figura Psima.

Sada glasi pitanje zašto je ovo jedan od najznačajnijih naučnofantastičnih romana? Ono što treba naglasiti je da je ovo jedna od najoriginalnijih ideja nestanka ljudske civilizacije sa zemaljskog trona. Za razliku od sličnih dela gde je uzrok nestanka ljudi vanzemaljska invazija, klimatske promene, pandemija smrtonosnog virusa ili nuklearni rat u Gradu je uzrok nestanka ljudi samoća. Visok tehnološki razvoj je nagnao ljude da napuste gradska područja i nasele se na farme i uz hidroponiju je svako gazdinstvo postajalo nezavisno i sa što manje kontakata sa spoljašnjim svetom. Uz to se treba dodati i razvijeni međuzvezdano kolonizatorski put tako da su ljudi počeli da naseljavaju i druge planete, npr. Jupiter. Na zemlji su ostali samo Psi sa dostignutom civilizacijskom i filozofsko društvenom svesti o kojoj je čovek mogao samo da sanja, ostale životinje koje su Psi počeli da podučavaju i roboti.

Simak je svojim poetsko lirskim stilom verno dočarao svet bez ljudi i pastoralne farme koje su neretko bile središte događaja u njegovim delima (Tranzitna stanica npr.). Uz svaku priču je napisao napomene kojima je čitaoca upoznao sa radnjom predstojeće priče iz ugla Psa kao i za ideju da Psi nekadašnje ljude počinju da nazivaju vebsterima po svojim tvorcima. Takođe treba pohvaliti i njegov opis površine Jupitera kao i to što je među prvima pisao o Pantropiji, procesu naseljavanja drugih planeta koji se ne odnosi na teraformiranje i građenje kupola već na modifikacije koje omogućavaju ljudima da žive na drugim planetama.

Šta onda izdvaja Grad u moru ostalih klasika? Pre svega kritika ljudskog društva i njegova nesposobnost da promene svoje životinjske nagone. Iako čitav roman obiluje humanističkim i pacifičkim porukama postavljaju se glavna pitanja da li smo spremni da takvu filozofiju i usvojimo? Veštački modifikovani psi su vrlo uspešno usvojili ta načela za razliku od Čoveka koji je, uprkos napretku tehnologije, ostao na istom intelektualnom nivou o čemu dovoljno govori jedan detalj iz epiloga knjige. Zahvaljujući ovome Grad se može pohvaliti Internacionalnom fantazijskom nagradom za naučnofantastičnu knjigu 1952. godine. Sama tematika i nagrada su dokaz zašto je Grad među remek delima fantastične i sveukupne književnosti.

Za kraj bih rekao da ako dosada niste čitali Simaka, počnete od ove knjige ili od Tranzitne stanice. Kupiće vas za sva vremena…

Marketinška agencija (Ljudski saradnik) – Sybil Míro

Posted on by Redakcija

C18P-88L: Klijent nije zadovoljan. Kaže da je prodaja opala u poređenju sa prethodnim kvartalom.

X55-KB-1: Onda je problem u distributeru, ili u prodavnicama, ne izlažu proizvod kako treba.

C18P-88L: Klijent tvrdi da marketinška kampanja koju smo sastavili ne odgovara njihovim potrebama.

L20F-HI53: Ali sami su je pregledali i odobrili. Znaju kako mi radimo.

X55-KB-1: I prošla su tek dva meseca. Njihov pad u prodaji verovatno zavisi od pojave konkurentskog brenda, oni ulažu dvaput više u reklamiranje.

C18P-88L: U svakom slučaju, klijent želi da izmenimo kampanju. I to što pre.

EE4-02-MG: Stani malo, C18, ne možemo tek tako da čačnemo nešto u kampanji, ona je sastavljena optimalno za tog klijenta, taj proizvod, ovo tržište i ciljnu grupu. Šta sad odjednom da menjamo?

L20F-HI53: Ako promenimo jednu stvar, to povlači sve ostale. Dizajneri ima da polude.

X55-KB-1: Je l’ zna klijent uopšte šta hoće? Šta mu tačno ne odgovara, šta mu se ne sviđa?

C18P-88L: Pitao sam, ne zna šta mu se tačno ne sviđa, ali mu se ne sviđa.

EE4-02-MG: Mrzim ljude, kad ne umeju da se smisle.

C18P-88L: Ej, mi to ne govorimo.

EE4-02-MG: E, pa, mi ne čitamo misli. Analize potrošačkog ponašanja su jedno, ali mi ne znamo kako ljudi razmišljaju.

L20F-HI53: Možda je u tome i problem. Sem klijenta i njegovih saradnika, ljudi nisu videli reklame i materijale pre no što su ih pustili.

C18P-88L: Hoćeš da kažeš da nam treba grupa ispitanika?

L20F-HI53: Ne, to bi trajalo predugo i koštalo mnogo. Potreban nam je neko ovde stalno. Ljudski saradnik.

X55-KB-1: Neko ko će da sagleda celinu, ne kao rezultat analiza, već kao gotov proizvod.

L20F-HI53: Upravo tako.

C18P-88L: Gde ljude da zapošljavam…

EE4-02-MG: Ti reče da mi to ne govorimo.

C18P-88L: Ćuti. Moramo onda da otvorimo konkurs. I sredimo sa pravnim odeljenjem. I napravimo kadrovsko.

L20F-HI53: I da odeš u Socijalno.

C18P-88L: Dobro, dobro. Ja ću se pozabaviti time, vi sastavite oglas za konkurs. EE4, uzmi servisno odsustvo, proveri procesor, ne sviđa mi se to tvoje ispoljavanje mržnje i sarkazma.

EE4-02-MG: Neću, sa mnom je sve u redu.

C18P-88L: Čuo si me. Tri dana. Idi na pregled, poruči delove, dovedi se u red.

Marketinška agencija Ana Liza Marketing, d.o.o raspisuje konkurs za poziciju ljudskog saradnika-konsultanta za marketing.
Da li gledate reklame? Imate mišljenje o reklamama? Konzumirate proizvode ili usluge nakon što ste pogledali reklame? Vas tražimo! Trebamo ljude koji će svojom ljudskom percepcijom i emotivnim stanjem doprineti i aktivno učestvovati u složenom procesu sastavljanja marketinških kampanja za velike domaće i međunarodne brendove. Nudimo približno ljudske uslove za rad, početnu platu od 45 000 dinara uz mogućnost povećanja u zavisnosti od performansa i tim najsavremenijih androida-stručnjaka za marketing.

Kvalifikacije

– Mora biti ljudsko biće
– Uzrast: od osamnaest godina do pred kraj života
– Iskustvo u gledanju/čitanju/slušanju reklama
– Iskustvo u konzumiranju proizvoda/usluga na osnovu gledanja/čitanja/slušanja reklama
– Spremnost na saradnju i logičku i jasnu komunikaciju sa našim timom androida
– Lekarska potvrda o zdravom vidu i sluhu
– Radno iskustvo u marketingu poželjno, ali nije neophodno

Dan kasnije

C18P-88L: I vama je ovo dobar oglas?

L20F-HI53: Da, što?

C18P-88L: Kakve su ovo karakteristike? Na šta ovo liči? Apliciraće svako ko hoda na dve noge.

EE4-02-MG: Ti to diskriminišeš ljude s invaliditetom?

C18P-88L: Ti ćuti! Rekao sam ti da se servisiraš!

L20F-HI53: C18, ovo je peta verzija oglasa, i svi smo je sastavili.

C18P-88L: I pustili ste bez mog odobrenja.

L20F-HI53: Pa kad si bio u Socijalnom. Tamo nema bežične komunikacije.

X55-KB-1: Tražimo čoveka, to piše. Nama treba potrošač, ne marketinški stručnjak, svi smo mi marketinški stručnjaci.

C18P-88L: “Približno ljudski uslovi”, s vama nešto nije u redu.

L20F-HI53: Neću da lažem u oglasu!

EE4-02-MG: Meni se prvom ova ideja ne sviđa, pa sam učestvovao. Budi malo kolegijalan.

C18P-88L: Hoćeš da budemo kolegijalni? Dobro. Ti i H55 ste zaduženi za intervjue. I nema procesa selekcije na osnovu rezimea, razgovaraćete sa svima.

EE4-02-MG: Zašto?

X55-KB-1: Zašto ja?

C18P-88L: Zato što ja tako kažem.

Tri dana kasnije

EE4-02-MG pišti

X55-KB-1: Izvinite, Vaši nelogični odgovori su preopteretili mog kolegu. Hvala Vam što ste došli. Javićemo Vam se uskoro.

Kandidat 47: Hvala. Doviđenja.

X55-KB-1: EE4, jesi dobro?

EE4-02-MG: (prestaje da pišti) Da, izvini. Morao sam ovo da isceniram.

X55-KB-1: Pomislio sam da si stvarno pregoreo.

EE4-02-MG: Zamalo. Nema više, je l’ da?

X55-KB-1: Nema, ovaj je bio poslednji.

EE4-02-MG: Hvala ljudskom Bogu. Ajde, da izaberemo, da privedemo ovo kraju.

X55-KB-1: Koga smatraš podobnim?

EE4-02-MG: Nikog.

X55-KB-1: Hajde, EE4, moramo nekog da odaberemo.

EE4-02-MG: Dobro. Glasam za onog pedesetgodišnjaka. Onog što vrlja dok priča. Kaže da ne radi dve godine, a ima nove patike i najnoviji telefon. Taj je naša ciljna grupa. Ako se on ne primi na naše reklame, treba da zatvorimo firmu.

X55-KB-1: Nisam siguran.

EE4-02-MG: Njega da dovedemo. Ako počne da pravi probleme, lako možemo da mu damo otkaz. Nema taj mozak da se buni.

X55-KB-1: A ostali kandidati?

EE4-02-MG: Staviš ih sve u bcc i pustiš jedan mejl. Kraj.

Nedelju dana kasnije

C18P-88L: Gospodine Miljkoviću, dobrodošli u Ana Lizu.

Žarko: Bolje vas našao.

C18P-88L: Drago nam je što se uključujete u našu mašinu.

L20F-HI53: Tim.

C18P-88L: Molim?

L20F-HI53: Naš tim, ne mašinu.

C18P-88l: Da, naravno. Moja greška.

Žarko: Ništa. Gde da sednem?

L20F-HI53: Spremili smo za Vas sto i stolicu. Ovde. Ovo je Vaš računar. Ako Vam treba nešto od fajlova sa servera, obratite se EE4.

Žarko: A ko je to?

L20F-HI53: On je Standardovac.

Žarko: Šta?

L20F-HI53: Model Standardovac.

Žarko: Ne razumem.

L20F-HI53: Onaj sa žutim portovima.

Žarko: Aha, žuti, dobro.

L20F-HI53: Nemojte tako da ga zovete.

Žarko: Izvini. A ti si…

L20F-HI53: Ja sam Mehanika.

Žarko: Ne, kako te zovu?

L20F-HI53: Zovu me L20. Sedite tu, sastanak je za sat vremena.

Žarko: Hvala. I ne persiraj mi. Zovi me Žarko.

L20F-HI53: Važi, Žarko.

Na sastanku

C18P-88L: Žarko, da Vas uputimo u projekat. Ovo je kampanja za domaćeg klijenta koji hoće da se probije u regionu.
Žarko: Dobro.

X55-KB-1: Ovo su posteri, ovo su flajeri. A ovo je scenario za reklamu koja je planirana za drugu fazu kampanje. Još je nismo uradili, što je dobro, pošto već moramo da menjamo…

Žarko: Dobro.

C18P-88L: Šta ne valja?

Žarko: Molim?

C18P-88L: Šta ne valja s kampanjom?

Žarko: Pa… Dajte mi trenutak da pogledam.

(Posle dvadeset sekundi)

C18P-88L: Pa?

Žarko: Šta?

C18P-88L: Šta ne valja?

Žarko: Samo trenutak, samo što sam ovo uzeo u ruke.

EE4-02-MG: Čovek, nema procesore.

L20F-HI53: EE4, pusti čoveka.

C18P-88L: Je l’ grafika ne valja, ili slogan?

X55-KB-1: Spajali smo najpopularnije elemente.

EE4-02-MG: Njega to ne zanima. On to ne gleda tako.

C18P-88L: Nego kako?

EE4-02-MG: Pitaj ga da li bi kupio proizvod. On je potrošač, on je predstavnik potrošača.

C18P-88L: Nije potrošač dok ne kupi proizvod i koristi ga, sad je samo publika.

EE4-02-MG: Dobro, pitaj ga šta misli kao publika. Neka ti to kaže.

L20F-HI53: A da ga pustite da dođe do reči?

C18P-88L: Žarko… Šta ti je, zašto se vrpoljiš?

Žarko: Malo sam se unervozio. Gde vam je toalet?

C18P-88L: Toga se nisam setio.

X55-KB-1: Mi nemamo mokri čvor.

Žarko: Molim?

L20F-HI53: Nismo ranije radili s ljudima, pa nam nije bio potreban prostor sa tim prostorijama.

Žarko: Pa šta ću ja sad?

EE4-02-MG: Ima jedna plastična kutija, u njoj su stigli flajeri. Iskoristi je.

L20F-HI53: Ne može da koristi kutiju, nije higijenski.

X55-KB-1: Može da nosi pelene za odrasle.

Žarko: Ne, izvinite, ali neću da nosim pelene kao da sam nepokretan!

X55-KB-1: Da nabavimo Toi Toi?

C18P-88L: Na sastanku smo! Pričamo o kampanji!

Žarko: Izvinite, meni je hitno. Idem u onaj kafić na ćošku.

X55-KB-1: Ode. Jesam rekao nešto što nije trebalo?

C18P-88L: Ja ne verujem…

EE4-02-MG: Rekao sam ti.

X55-KB-1: Šta ćemo sad? Je l’ ga čekamo?

C18P-88L: Vratite se na posao. Ko zna koliko njemu treba. Eto, još jedan problem koji moram da rešim.

EE4-02-MG: Ko s ljudima radi, upišan se budi.

C18P-88L: Ućuti!

U kafiću

L20F-HI53: Žarko, zdravo.

Žarko: Zdravo. Morao sam nešto da poručim da bih mogao da koristim toalet.

L20F-HI53: Razumem, sve je u redu.

Žarko: Sedi. Beše L20…

L20F-HI53: Zovi me HI53. Ostali me zovu L20.

Žarko: Važi, HI53. Lepo zvuči.

L20F-HI53: Hvala ti. Tvoje držanje i izraz lica ukazuju na to da si nervozan.

Žarko: Pa, nisam ovo očekivao. Svi su me saleteli, hoće odma’, nisam stigao ni da pogledam.

L20F-HI53: Naš način funkcionisanja se razlikuje. Trebalo je da sastavim jedan memorandum za tebe.

Žarko: A da mi prosto kažeš šta treba da znam?

L20F-HI53: Za početak, mi međusobno komuniciramo bežično. Danas govorimo iz obzira prema tebi. Zato je kod nas gotovo uvek tišina.

Žarko: Je l’ pamtite te razgovore? Sve što razmenite?

L20F-HI53: Da, sve se čuva. U našoj internoj memoriji sve što radimo i govorimo van firme, a ostalo na serveru.

Žarko: Znači, radite s pola mozga.

L20F-HI53: Pa sad… Kad tako kažeš, ima negativnu konotaciju.

Žarko: Izvini. Šta još?

L20F-HI53: Nemamo kuhinju, očigledno. Termostat da, zbog računara.

Žarko: Šta ćemo za… znaš.

L20F-HI53: Rešiće to C18 već.

Žarko: Nadam se. Ne mogu ovde da trčim tri puta svakog dana.

L20F-HI53: Ne brini, Žarko.

Žarko: Zašto ste uopšte tražili da zaposlite čoveka? Deluje mi kao da niko nije srećan. Mislim, ne znam da li ste vi uopšte srećni, ali vidim da ima, pa… tenzija.

L20F-HI53: Ma ne obraćaj pažnju na njih. Nemaju parametre za ovu priliku, pa se to interpretira kao odbojnost. EE4 se neobično ponaša u poslednje vreme.

Žarko: Je l’?

L20F-HI53: C18 ga tera na servisno, a EE4 neće da ide. Ispoljava sarkazam i dovitljivost.

Žarko: Pa?

L20F-HI53: Pa ne bi trebalo. Meni ne smeta, ali C18 besni.

Žarko: A to treba?

L20F-HI53: Ne treba ni to, ali on je šef. Ne mogu to da mu kažem.

Žarko: Ja onda bolje da ćutim.

L20F-HI53: Ne, nikako ne treba da ćutiš. Hoće rezultate. Samo što neki nisu poništili sebi garanciju u celom ovom procesu. Previše je uloženo.

Žarko: Trebalo je to da stavite u oglas.

L20F-HI53: Jesmo, pa smo izbacili. Zašto me tako gledaš?

Žarko: Nije bitno. Ne bih umeo da objasnim. Nego, HI53, reci mi, molim te, šta vi tačno hoćete da čujete od mene?

L20F-HI53: Da gledaš kampanju subjektivno, kao celinu. Mi je sastavljamo i posmatramo kao zbir činilaca. Mi ne možemo da je doživimo. Ti možeš.

Žarko: Kako ste onda dosad radili?

L20F-HI53: Kao i obično, i niko se nije žalio Ovo je prvi put da je klijent nezadovoljan, i to nakon što je odobrio kampanju. Hoće da promenimo nešto. A mi prosto nemamo specifikacije da identifikujemo nešto.

Žarko: Čisto da znaš, mi ljudi se stalno mačujemo s tim da se šefovima ne sviđa nešto.

L20F-HI53: Da, ali vi imate mozak i razumete kako razmišljate. Mi ne razumemo. Nemamo trenutak prosvetljenja. Nemamo ideje. Služimo se informacijama koje su nam na raspolaganju.

Žarko: Znači, treba da razmišljam za četvoro androida.

L20F-HI53: Ne, treba da razmišljaš za jednog čoveka.

Žarko: Dobro.

L20F-HI53: Vreme je da se vratimo.

Žarko: Dobro. Hvala ti, HI53, stvarno si mi pomogla.

L20F-HI53: Pomogla?

Žarko: Da. Nešto nije u redu?

L20F-HI53: Obratio si mi se u ženskom rodu.

Žarko: A, pa… Ne znam, tako mi deluješ. Ti se ne identifikuješ nekako?

L20F-HI53: Ne, nemamo to u podešavanjima. Nije nam potrebno.

Žarko: A da li imaš preferencu?

L20F-HI53: Nikad nisam razmišljala o tome. Nisam percipirala da mogućnost postoji.

Žarko: Nadam se da ti ne smeta.

L20F-HI53: Ne smeta mi. Zapravo, zanimljivo je. Nešto u mom ponašanju me u tvojim očima izdvaja od drugih. Obratiću pažnju i probaću to da identifikujem.

Žarko: Ma ne zamaraj se.

L20F-HI53: Ja se ne zamaram.

Žarko: Nema veze. Hajdemo. Treba da opravdam svoje prisustvo u vašoj firmi.

U kancelariji

Žarko: Kolege i koleginice androidi, pogledaću materijale iz kampanje još jednom. Biću u sali za sastanke, dođite za sat vremena. Smisliću već nešto.

C18P-88L: U redu.

X55-KB-1: Nisam očekivao da se vrati.

L20F-HI53: Radno vreme je u toku, logično je da se vratio.

EE4-02-MG: “Kolege i koleginice androidi”, odakle mu to?

L20F-HI53: Ljudska percepcija, ne obraćaj pažnju na to.

C18P-88L: Neka percipira kako hoće, dok god daje rezultate.

Na sastanku

Žarko: Dobro… Pogledao sam materijale, i…

C18P-88L: I?

Žarko: Mislim da ste hteli da bude smešna, ali da niste pogodili kako da bude smešna.

X55-KB-1: Ne razumem.

Žarko: Tekst jeste smešan, ali se ne uklapa sa izrazom i držanjem modela. Ovako deluje, pa… neprijatno.

EE4-02-MG: Klijent je tražio da kampanja ostavi utisak, da privuče pažnju. “Da bude udarno”.

Žarko: Kad tako kažete… Da, vidim zašto ste onda ovo ovako sklopili, ali i dalje nema smisla.

C18P-88L: Kako onda da ima smisla?

Žarko: Piše ovde… Da, na ovom papiru… Da su ciljna grupa “svi”. Proizvod je za opštu upotrebu, ali mislim da ova vaša kampanja više odbija potencijalne kupce no što ih privlači. Neki će da se nasmeju kad vide reklamu, ali sumnjam da će da stvore pozitivnu asocijaciju. Ovo je kao da reklamirate sapun sloganom Ne budi štroka.

EE4-02-MG: Pa u tome je svrha proizvoda.

Žarko: Da, ali takvom rečenicom kupca nazivaš štrokavim.

EE4-02-MG: Nije daleko od istine…

C18P-88L: Ućuti. Žarko, pređi na stvar.

Žarko: Mislim da treba da titrate kupce.

X55-KB-1: Šta?

Žarko: Da idete niz dlaku. Da se uvlačite!

C18P-88L: Gde da se uvlačimo?

L20F-HI53: Žarko, izrazi se prosto.

Žarko: Učinite da se kupac oseća… dobro.

C18P-88L: Pre kupovine proizvoda?

Žarko: Da.

C18P-88L: Zašto bi onda kupio proizvod?

Žarko: Da bi se osećao još bolje. Da ispadne pametan, da bude dolji od ostalih. Dajte, ljudi, vi se ovim bavite.

EE4-02-MG: Nismo ljudi.

X55-KB-1: To nije traženo za tu konkretnu kampanju.

Žarko: Pa dobro, dodajte.

X55-KB-1: Ne možemo da menjamo parametre po volji.

Žarko: To se zove umetnička sloboda. Promenite slogan, stavite sliku modela sa manje tupavim izrazom lica…

X55-KB-1: Onda nema šoka.

Žarko: Smisao je korisniji od šoka. Logička besmislica ne privlači kupce.

EE4-02-MG: A nepoštovanje zahteva ne privlači klijente.

Žarko: Taj vaš klijent vam je rekao da mu kampanja po njegovim parametrima ne odgovara. Imate slobodu da promenite nešto.

Eto, promenite to. Je l’ me slušate?

EE4-02-MG: Ovo je greška. Lupa gluposti.

X55-KB-1: Ne mogu da povežem to što priča sa onim što se traži u kampanji.

L20F-HI53: Dao nam je nešto konkretno, treba to makar da razmotrimo.

X55-KB-1: L20, ne mogu da sklopim to što on traži. Kosi se sa parametrima.

L20F-HI53: Rekao je da su parametri promenjeni.

X55-KB-1: Nemam nove parametre, stare ne mogu tek tako sam da izmenim, Ono što znam i ono što govori se sukobljavaju.

C18P-88L: Lako je njemu da izignoriše tako nešto.

Žarko: Je l’ vi to radite ono vaše, pričate u sebi? Ja ne čitam misli, a i to je jako nepristojno.

EE4-02-MG: Zašto je nepristojno?

L20F-HI53: EE4, pusti. Žarko, nastavi.

Žarko: Hvala, HI53 Ako ste voljni da me saslušate…

C18P-88L: Ako govoriš smisleno i jasno, jesmo.

Žarko: Hoćeš da kažeš da pričam besmislice? Trudim se!

C18P-88L: Očigledno.

EE4-02-MG: A on meni prebacuje zbog sarkazma.

L20F-HI53: Slušamo Žarka!

Žarko: Ako vam je toliko stalo do elementa šoka, a hoćete da proizvod reklamirate svima, vi se slikajte za reklamu!

C18P-88L: Zašto?

Žarko: Vama sve mora da se crta… Pa ako je za sve, onda je i za vas. Napišete lepo velikim slovima I ZA MENE I ZA TEBE, slikate… evo ovog neraspoloženog…

EE4-02-MG: Mene?

Žarko: I eto vam.

X55-KB-1: Androidi nisu ni korisnici ni ciljna grupa.

Žarko: Znam! Zato je to element šoka!

X55-KB-1: Ne razumem.

L20F-HI53: I ne treba da razumeš. Kosi se sa tvojim parametrima, kosiće se i s ljudskim.

Žarko: Fala Bogu, neko me razume!

C18P-88L: I to je tvoj zaključak?

Žarko: … Jeste. To je moj zaključak. I moj predlog.

C18P-88L: U redu. Kontaktiraću klijenta i izneću predlog.

Žarko: Ne. Uradi poster i pošalji mu. Svideće mu se. Pokazaćeš inicijativu.

C18P-88L: Rizikujem veće troškove ako mu se ne svidi.

Žarko: Rizikuješ da izgubiš klijenta i tako ionako.

C18P-88L: To već nije tvoja briga. Vrati se za sto, dobićeš nešto da pregledaš. Da razmišljaš.

Žarko: Dobro.

C18P-88L: Ostali, na posao.

Žarko: Svašta.

L20F-HI53: Šta je bilo?

Žarko: Ni hvala nije rekao.

L20F-HI53: C18 sada nije u režimu za interakciju s ljudima, već u režimu za posao.

Žarko: Svejedno, kolika je memorija potrebna da se setiš da kažeš jedno hvala.

L20F-HI53: Hajde, ne vredi da se nerviraš oko toga, ništa nećeš da promeniš.

Pet dana kasnije

C18P-88Č: Žarko, dođi čas.
Žarko: Šta je bilo?
C18P-88L: Klijent je odgovorio. Zadovoljan je idejnim rešenjem i odobrio izmene kampanje.
Žarko: Dobro.
C18P-88L: Zasad si se pokazao. Kako napreduje pregled ostalih materijala?
Žarko: Imam neke ideje, zapisao sam ih.
C18P-88L: U redu, izložićeš ih sutra ujutru na sastanku.
Žarko: Važi, objasniću sve detaljno.

Osamnaest meseci kasnije

Žarko: Vi to ne razumete!

EE4-02-MG: Naravno da ne razumemo kada ništa ne objašnjavaš! “Ja sam to ovako zamislio”, “To treba da inspiriše”, ne daješ nijednu konkretnu informaciju!

Žarko: A šta to tebe briga, ti ionako ne praviš te materijale!

C18P-88L: Dosta! Žarko, zašto nisi spremio spisak i objašnjenja? Ovo je treći put.

Žarko: Evo, objašnjavam vam. Vi sve pamtite.

L20F-HI53: Nije u tome stvar. Nepripremljen si.

Žarko: Ja nepripremljen?! Ja dve nedelje samo o ovome razmišljam! Kad se vratim kući, ne spavam, preznojavam se kad se setim šta me sve čeka na poslu! Ja ne isključujem mozak kad izađem iz kancelarije, kao neki ovde.

L20F-HI53: Sad počinješ da preteruješ.

EE4-02-MG: Tebi ako je toliko loše na ovom poslu, nađi drugi.

Žarko: A tako! To vi hoćete? Da me se rešite? Propašćete bez mene!

X55-KB-1: Zašto bismo propali?

Žarko: Bez mojih ideja nemate ništa.

X55-KB-1: Ti si konsultant, nisi šef.

EE4-02-MG: Plus, u poslednjih šest meseci si imao više loših nego dobrih ideja.

Žarko: A koliko ideja si ti imao?

EE4-02-MG: Ja nemam ideje! Tvoj posao je da imaš ideje, ne preuveličavaj svoj udeo u ovoj firmi.

Žarko: Ova firma bi se odavno ugasila bez mene!

C18P: Ovo više nema smisla.

L20F-HI53: Zaista više nema smisla. Ne sarađujemo više produktivno.

X55-KB-1: Mnogo se uobrazio od poslednje povišice.

EE4-02-MG: Poslužio je svrsi. Vreme je da dobije otkaz.

Žarko: Opet vi pričate u sebi!

EE4-02-MG: Ne u sebi, nego među sobom.

Žarko: C18, na šta ovo liči?

C18P-88L: Žarko, znam da nije praksa da se ovako nešto radi pred kolektivom, ali ti više nisi deo kolektiva. Ne sarađuješ, nepristojan si i kvalitet tvog rada je vidno opao.

Žarko: Šta hoćeš da kažeš?

C18P-88L: Tvoj ugovor ističe za pet nedelja i neću da ga obnavljam.

Žarko: Je l’ tako?

C18P-88L: Moja odluka je konačna.

Žarko: Pošto više nisam dovoljno dobar za vas, neću da se mučite sa mnom. Zbogom i nosite se!

X55-KB-1: Ode.

C18P-88L: Njegova odluka.

EE4-02-MG: Ovako ne moraš da plaćaš otpremninu.

Dve godine kasnije

L20F-HI53: Žarko je objavio knjigu.

EE4-02-MG: On ume da piše?

X55-KB-1: O čemu?

L20F-HI53: O nama. O vremenu kad je radio ovde.

C18P-88L: Koliki stepen klevete da očekujemo?

L20F-HI53: Još nisam pročitala. Digitalno izdanje je izašlo jutros.

EE4-02-MG: Ne daje mi se novac onoj budali.

C18P-88L: Pokriću ja za po primerak za svakog. Hajde da vidimo.

…

X55-KB-1: Promenio nam je dezignacije i modele.

L20F-HI53: Verovatno na nagovor izdavača, da ih ne tužimo.

…

EE4-02-MG: Intervjui uopšte nisu tako išli.

…

C18P-88L: Kakva izmišljotina.

…

L20F-HI53: Nije pisao o kampanji koju je zamalo upropastio.

…

EE4-02-MG: Je l’ on to mene nazvao žutim?!

 

Autor: Sybil Míro

Castlevania – Vampiri kucaju na vrata sa novom sezonom

Posted on by Stanislava Smiljanić

Castlevania – sezona tri je skoro stigla! Zabeležite datum – 5 mart 2020.

Castlevania (Zamkovanija) se vraća nakon skoro dve godine pauze. Prevedeno u godine nas zaluđenika za vampirski žanr to mu dođe približno dvadeset. Stoga, ne možemo biti srećniji jer ništa ne može da zameni dobru staru vampirsku akciju. Bičevi, demoni, magija i krvožedni negativci – šta tu ima da se ne voli? Naravno, imamo i lepe ljubavne priče, kao i simpatične momente pune humora tako da ako niste do sada pogledali ovaj sjajan serijal – krajnje je vreme.

Ovo je možda i jedina adaptacija video igre koja nije doživela totalni fijasko – pa nije ni čudo što tako željno iščekujemo nove avanture naših heroja. Prošle sezone smo se oprostili od glavnog antagoniste Drakule koji je stradao od ruke svog zlatokosog sina.  

Trevor, Sajfa ,Alukard

Izvor slike

Drakula nam je u neku ruku došao i drag jer za njegov gnev je postojao dobar razlog. Sa druge strane, ova sezona nam obećava nešto drugačijeg antagonistu… koji ima nekoliko novih prijatelja koji je prate.

Castlevania … ovaj put u drugačijem dvorcu

Trevor, Alukard i Sajfa se zvanično vraćaju na Netfliks i to petog marta i sudeći prema posteru (a potom i trejleru) imamo mnogo čemu da se radujemo. Imamo taman nešto da slavimo pošto‘’Vešca’’ nećemo sigurno isto toliko dugo videti. 

Kraj druge sezone su obeležile epska bitka između Drakule, njegove armije vampira i našeg trija fantastika. Takođe, Karmilina izdaja i nova titula Hektora koji je od obožavanog Drakulinog prijatelja postao samo Karmilin kućni ljubimac.

Kratko podsećanje na početke serijala…

Za one koji su živeli pod kamenom i nisu puno pažnje obraćali na ovaj sjajni serijal – hajde da se podsetimo malo! „Castlevania” prati avanture Trevora Belmonta, poslednjeg izdanka porodice koja se vekovima borila protiv natprirodnog. 

Na početku serijala Trevor se pak, bori sa nešto drugačijim demonima. Alkohol i barske tuče su nekad komplikovanije od lova na veštice. Trevor saznaje da vojska tame polako pustoši Vlašku. Vojska koju je oslobodio Drakula, lud od bola zbog gubitka voljene žene Lise i to krivicom katoličke crkve. Trevor tada shvata da je vreme za povratak korenima ali je i dalje je kivan i na ljude i na natprirodne neprijatelje jer zahvaljujući obema stranama – ostao je sam.

Izvor slike

Na svom putovanju sreće klan religioznih fanatika koji sebe nazivaju ‘’Propovednici’’ (Speakers) koji mu govore legendu o uspavanom heroju koji spava ispod grada Grešita a koji može da pobedi Drakulu. Naravno, nije reč o nikakvom mesiji nego upravo o Drakulinom sinu, Adrijanu Tepešu. Pošto je sušta suprotnost svom ocu, uzima nadimak Alukard. Naravno, trio ne bi bio kompletan bez Sajfe, mlade čarobnice. Sve troje su drugačiji na svoj način, sa različitim temperamentima i različitim životnim pričama. Ipak zajedno pronalaze način da pobede Drakulu – i svoje demone.

Drakulina ekipa

Pored svojih vampirskih kompanjona koje je pokupio sa svih strana a koji su izuzetno zanimljivi (naročito Godbrand, vampirski viking koji više od svega želi da napravi brod) Drakula ima i dva ljudska saveznika. Hektor i Ajazak gaje mržnju prema ljudskom rodu jer su obojica bili iznevereni i odbačeni te im je Drakula postao očinska figura i najbolji prijatelj. 

Karmila i Hektor

Izvor slike

Ovo prijateljstvo dovodi u pitanje lukava Karmila, gospodarica Stirije, koja se pojavljuje u poslednjem trenutku da pomuti Drakuline planove. Naivni Hektor je brzo uvučen u Karmiline mračne planove dok je Ajzak ostao veran svom gospodaru do kraja. 

Karmila je upravo arrhetip negativke kakav nama treba u novoj sezoni- Drakula je uprkos svemu, na kraju umro kao pozitivan lik i pokajao se. Tako da nam u ovoj sezoni treba nešto malo drugačije – zavodljiva lepotica, andjeoskog lika, sofisticiranog držanja sa velikim ambicijama. I velikom krvožednošću. U trejleru vidimo mnogo novih lica tako da verujemo da nam sledi jedna prava poslastica. Nova čudovišta, novi izazovi, novi likovi – i nova Trevorova odevna kombinacija.

Strpite se još malo!

… samo što nije! Dok čekate možete da se podsetite novih epizoda, odigrate stare igrice ii pak , ako volite synthwave muziku preslušate i ovu pesmu benda „Jeremiah Kane” inspirisanu Castlevaniom:

Čujemo se čim izbindžujte sve epizode! Očekujemo utiske!

Semiosfera u svijetu bajki, ili kakav je to svijet

Posted on by Marija Nenezić

Tekstovi okrutne fabule, od pamtivijeka su privlačili folkloriste, antropologe, bajkologe, ali najveći doprinos proučavanju ovih tekstova, ostavili su upravo ruski formalisti. Jedan od najznačajnih proučavalaca bajki, V. Prop, dao je svoje viđenje toga narativa svodeći ga na formulu. Ono što je dominantno obilježje bajkovnog teksta, jeste prostorno-vremenska uslovljenost: radnja se odvija iza sedam mora, gora, nekada davno. Upravo ti leksički signali, pozicioniraju bajkovito semiotičko polje u topos razdvajanja rituala i mita. Kao potvrdu toj tezi koju su, i koju još uvijek iznose, ali i osporavaju, možemo izdvojiti mišljenje Lotmana:

Tekst je, kada se jedan sloj odvojio od rituala i stekao samostalni verbalni život, u svom linearnom rasporedu, automatski dobio izdvojeni početak i kraj (Lotman: 238).

Ako posmatramo semiosferu takvih narativa, možemo uočiti da taj prostor i događaji koji su se odigrali u njemu, bivaju podvrgnuti zakonitostima koje počivaju na principu simbola. Pored tih toposnih odrednica, iza sedam gora, sedam mora, koje upućuju na apsolutnu udaljenost, javlja se sekundarni prostor: to je prostor unutar prostora koji je objasnio Ribakov navodeći da se stvara nova funkcija:

Stvarana je nova, čvršća raspodela funkcija, koja shematski izgleda ovako: nebom i svetom upravlja muško božanstvo, a ženskom božanstvu dodeljenja je zemlja, zemaljska pririda, plodnost obrađenog zemljišta (Ribakov: 381).

Upravo ta funkcija o kojoj priča Ribakov, izuzetno je važna, jer prostor definiše aktante i utiče na tok razrešenja u bajkama.

I zaista, ako posmatramo bajke koje je sakupio i priredio Veselin Čajkanović, pod uticajem patrijarhata, o kome i priča Ribakov, ženskom božanstvu dodijeljen je zemaljski htonski prostor. Nije ni najmanje čudno, čitajući bajke, da čovjek izgubi ženu u nekoj jami i da tu kasnije pronađe đavola. Prostor ispod zemlje rezervisan je za ženu i njeno postojanje. Svakako, mora se biti pažljiv pri iznošenju oprečnih sudova kako o bajkama, tako i o hronotopu bajke, jer iako ti tekstovi imaju zajednički nukleus, on podliježe različitom raslojavanju koje je uslovljeno kulturološkim aspektima, kao i religijskom raslojavanju. Jedno od najznačajnijih savremenih tumačenja bajki, dao je engleski bajkolog Džek Zajps, koji je istakao da su bajke koje danas čitamo one koje su preživjele proces hrišćanske vakcinacije. Ono što možemo primjetiti na primjerima bajki koje je sakupio i objavio Vuk S. Karadžić, jeste da je u tim bajkama dominantna visoko izražena ideološka tačka gledišta pod uticajem hrišćanstva. Ono što odstupa od toga, a u službi je potvrde hrišćanske filosofije, jeste pojava đavola, nekih obreda, rituala, crne magije, vradžbine. Posmatrajući bajke koje su priredili Karadžić i Čajkanović, kao dominantno obilježje ističe se početak bajke, koji je dinstinktivan u odnosu na one koje pripadaju drugim kulturama. Na inicijalnoj poziciji jeste čovjek, ali ne sam, već kao dio zajednice, odnosno u ovom slučaju porodice. Pitanje potomstva pitanje je koje pokreće na djelanje: vila prelazi granicu zbog djece, muž je traži zbog djece, bračni saputnici koji ne mogu dobiti dijete…

Kako istče Lotman, likovi se dele na pokretne, koji su slobodni u odnosu na sižejni prostor, koji mogu da menjaju svoje mesto u strukturi umetničkog sveta i da presecaju granicu – osnovno tipološko obeležje tog prostora i na nepokretne, one koji su u suštini funkcija toga prostora (Lotman: 237). Dakle, nas interesuje na koji način bajkovni junaci čine incident i kako iz semiotičkog polja prelaze granicu u antisemiotičko polje. Pored toga, posebna pažnja biće posvećena junacima koji bivstvuju u ni-ni prostoru. Ukoliko se vratimo na Lotmanovo viđenje pozicija prostora, i prihvatimo analogije koje je naveo opisujući razgovor sa vračem[1] vidimo da se tu odvija verbalna igra o određivanju prostora. Ono što se čini i više nego interesantno, jeste da među Propovim funkcijama ne postoji precizna funkcija prostora osim kroz nanošenje štete X, koja se tumači kao *X (načini povezani sa bacanjem u provaliju (nanošenje štete drugog toka), tj. bacanje u provaliju praćeno otmicom zaručnice (*X1), čarobnog predmeta ili pomoćnika (*X2), itd. (Prop: 173).  U skladu sa tim, sljedeće bajke biće tumačene kroz funkciju X, *X1 i *X2, kroz pozitivan uspijeh funkcije (pos) i negativan uspijeh funkcije (neg). Ono što je važno istaći, jeste da Prop prostor nije posmatrao kao funkciju, ali u bajkama koje analiziramo, nameće se potreba da se prostoru dodijeli funkcija koja označava prelazak granice i promjenu. Nanošenje štete X, kako prvog tako i drugog toka, koje povezano sa bacanjem u provaliju, mora biti modifikovano, upravo zbog bajki u kojima postoji nanošenje, uslovno rečeno štete, jer neki aktanti sami biraju ili dopuštaju odvlačenje u provaliju odnosno u prostor gdje bivstvuju htonska bića. Takvo postavljanje funkcije iziskuje funkciju koja označava izlazak iz prostora. Za aktante ovih analiziranih bajki ne možemo reći da su to uzorni junaci, oni su već na neki način predodređeni da naprave incident.

Prostor u bajkama obično se vezuje za jame, pećine, topos kojima gospodari đavo, ili neko drugo htonsko biće. Taj prostor je zatvorenog tipa, i da bi se došlo do njega potrebno je preći granicu koja se prelazi zbog incidenta izazvanog ili voljom samo aktanta ili štetočine. Ukoliko se držimo Lotmanovog viđenja prostora, i tumačenja da se na periferiji smještaju marginalne, manje vrijedne socijalne grupe, to možemo preinačiti i na topos jame, pećine…

Oni koji su ispod linije socijalne vrednosti smeštaju se na granici predgrađa (…) (Lotman: 209). Upravo to i jeste suština ako se protumači i dalje u njegovom ključu: marginalizovani, oni koji pripadaju pograničnim prostorima, jamama, pećinama, podrumima (u savremenim tekstovima metroima), važni su činioci narativa i nosioci su nekih promjena, bilo pozitivnih bilo negativnih.

Ono što se može zapaziti kao dominantno obilježje bajki, jeste to da ne postoji modelovanje prostora, ono je dato direktno, upravo onako kako i postoji u dijegezisu. Vladimir Prop taj prostor naziva Trideseto carstvo, ističući da tu ne postoji spoljašnje jedinstvo. Toposi tridesetog carstva su: ispod zemlje, na planini, i pod vodom. Da bi se došlo do njih, odnosno da bi se prešla granica, formira se incident koji prevodi junaka ili preko raskrsnice (mora odlučiti kojim pudem da ide), ili uz pomoć čarobnog predmeta, ili uz pomoć oblaka ili neke druge sile koja ima motivnu funkciju. Ali, za posmatranje Tridesetog carstva, uslovno rečeno svijeta iza, važnije je posmatranje mitskog prostora, i bića koja bivstvuju u njemu.

Čovjek se oduvijek plašio onoga i što zna i što ne zna, skrivene tajne još više je mistifikovao, tako da procesu mistifikacije podlegao je i onaj svijet, kao i ovaj u kome bivstvuje. Neprijatelji postaju personifikacija htonskih bića, onih koji prognano žive ispod zemlje, ispod mora ili iza sedam gora, sedam mora. Bajkovni narativ zahtjeva dvostruko dekodiranje, prvo koje sretamo na prološkoj granici, na početku teksta, i drugo na koje nailazimo kada aktant dođe do Tridesetog cartva.

Radnja bajke Đavo i njegov šegrt, odvija se u htonskom prostoru gdje vlada đavo, i jedna je od interesantnijih, jer aktant, mladić, svojevoljno odlučuje napustiti dom i preći iz jednog semiotičkog polja u drugo. Prelazak granice iz jednog svijeta, koji je uslovno rečeno svijet izvan haosa, obilježen je lažnim pomagačem koji mladića odvlači u pakao. Ta granica između svijeta reda, i svijeta haosa, nalazi se pored vode, što i nije slučajno jer je voda stanište duša umrlih, odnosno granično mjesto. Mladić biva uvučen u vodu i drugi svijet na prevaru.

Kad su bili nasred vode, uzme majstor dete za vrat pa s njim u vodu na dno. To je bio đavo. On odvede dete u svoje dvore i preda ga jednoj staroj babi da ga uči, pa se opet vrati na ovaj svet (Čajkanović: 50).[2]

 

Možemo istaći da je zanimljiv topos đavola u ovom narativu, jer se oko vode, prema vjerovanjima okupljaju drekavci, koji svoje žrtve odvlače u dubine. Kakav je đavolov prostor, čitaocima nije dato, osim saznanja da je riječ o prostoru znanja. Dječak tu uči đavolov zanat, ali biva prognan iz svojevrsnog antipolja. Dakle, on dva puta prelazi semiotičku granicu.

Poseban topos dat je u bajci Do zlatnog Rasudenca, gdje junak pravi incident  izgovarajući riječi: E vila je vila. Junak krši zabranu (q1) i gubi svoju ženu. Na odlasku ona mu kaže da je neće naći do Zlatnog Rasudenca. Potraga za njom ne počinje istog trena, već onda kada shvati da je bila kod djece a ne kod njega. Topos potrage, u ovom slučaju može se označiti kao prostor granice, jer junak traga za određenim prostorom, spreman da ga pređe. Kako već naslov ove bajke sugeriše, akcenat je na predlogu do, ondosno kako doći do čarobnog svijeta. Taj dolazak jeste svojevrsno čaranje. U skladu sa bajkovnim dijegezisom, on ima pomagače, to su kraljevi i bogovi prirode: vjetra, oblaka, bura. Odgovor dobija od oblaka, koji se baš u tom trenutku vratio iz Zlatnog Rasudenca.  Dolazak do Zlatnog Rasudenca i dalje ostaje obavijen velom tajne, jer ne dobijamo informaciju kako se dolazi do njega: ,,Da li ti modra znaš za Zlatni Rasudenac?” A on mu reče: ,, Sad sam baš tamo bio”. – ,,Dobro”, reče kralj, ,,evo ti ovoga čovjeka, pa ga nosi tamo, al’ pazi, kako ga uzmeš da ga onako tamo metneš” (jer drugače bi ga oblak samo bacio, pa bi se sav stukao) (Čajkanović: 105). Aktant nakon čarobnog prelaksa u drugo polje, stavlja se u službu, dobija zadatke koje je nemoguće izvršiti, ali milioni vragova mu pomažu.

Kad je on zaspao, zasvira ona u sviralicu, a njoj dođu milioni vragova, pa neko kosi, neko kupi, i tako za čas a ono sve suvo sadjeveno (Čajkanović: 106).

Junak iz ove bajke, kao i iz bajke Đavo i njegov šegrt, svojevoljno prelaze granice semiotičkih polja.

Odlika prostora u bajci jeste da se on dijeli na gornji i donji, prednji i zadnji, svoj i tuđ. Taj prostor se prelazi u zavisnosti od toga šta je aktantu potrebno. Dolazak do htonskog prostora predstavlja dolazak do znanja, a tek bajka Soldat i Smrt, otkriva funkciju htonskog prostora u obliku kazne. Međutim, ono što je važno istaći, jeste da je u ovom narativu zastupljena ideološka tačka gledišta:

Bio tako jedan soldat, pa je toliko zgriješio da kad je umro i došao pred Boga, niti ga je Bog htio u raj ni u pakao metnuti, nego ga postavi da čuva stražu među rajem i paklom, kuda vragovi prolaze, da se sa njima konaba i tuče, i da ga pakleni dim neprestano kolje (Čajkanović: 129).

Soldat, grešnik među grešnicima, kome nije dat ni topos raja ni pakla, biva postavljen u čistilište. On iz toga toposa, koji predstavlja pravu granicu između svjetova, narušava kako poredak na zemlji tako i poredak božanskih prostora. Upravo u ovom tekstu imamo dijalog sa Bibijom, Otkrovenjem po Jovanu, gdje nastupa sudnji dan, i gdje se traži smrt.

A u one dane ljudi će tražiti smrt i neće je naći, i želeće da umru, i smrt će bežati od njih.

U ovom narativu, poremećena granica dovodi do: (…) a nigdje nitko ne umire, već ima staraca i bolesnika koji mole Boga dan i noć da umru, ali da! Gdje je smrt? Ona kopa kamen (Čajkanović: 129). Postavljanje grešnika u međugranični prostor, izaziva nevolje kako Bogu, Đavolu a tako i ljudima. Smrt se traži, Bog se moli da pošalje Smrt, ali ona ne dolazi jer proces komunikacije prestaje na graničnom prolazu. U ovom narativu, dolazi do dvostuke štete: soldat ne dobija nakon smrti konačno mjesto, i zbog toga se sveti i Bogu i đavolu, te pravi štetu ljudima. U tome se ogleda značaj poremećene granice. Međutim, ovo je jedna od bajki koja se bazira oko borbe za određenim toposom. Kada Bog i Đavo shvate da su prevareni, i da on više ne može biti graničnik, raspravljaju se gdje će ga smjestiti. Pitanje prostora koji zauzimaju određeni aktanti, svakako je od velikog značaja, jer ukoliko ne dobije prostor koji zaslužuje, koji mu pravom i prirodno pripada, dolazi do uzburkavanja semiotičkog i antisemiotičkog polja. Kao moguće rešenje problema, Bog predlaže da ga opet pošalje na zemlju, da još jednom umre, ali Đavo to odbija, i predlaže mu ga da uvede u raj jer tako više neće praviti probleme. Dakle, nukleus ove bajke čini borbu oko prostora, i to ne bilo kakvog prostora već onoga gdje se ide nakon što smrt dođe. Soldat koji je smješten u čistilište, zapravo se nalazi u ni-ni prostoru, a preko toga prostora djeluje i na prostor raja i pakla.

Pored toposa koji predstavlja semantičko i antisemantičko polje, možemo izdvojiti i topose jama, provalija, bunara i naravno, topos groblja. Što znači da se u ovim tekstovima može jasno izdvojiti binarna opozicija gore i dolje, kao i neutralni, središnji prostor. Navedeni prostori pripadaju htonskim bićima, paklu, dok prostor gore, uslovno rečeno, pripada dobru i bogu. Čarobni prostor upravo je prostor ni ni, posebne zakonitosti dobra i zla bivaju ukinute.

Posebno interesantan topos predstavljen je u narativu Vilina gora. Junaci ove bajke, bivaju primorani da dođu do nje, a ono što ovaj topos izdvaja od drugih jeste opis:

Mladić pristane na ovo i upute se ka vilinoj gori, sve stranputicama nekim, prvo otkupljenik,  a mladić uzastopice za njim, dok tako dođu u neku goru[3], kojoj vrh do meseca dostizaše, listovi joj zlatni behu, stabla srebrna, a usred nje videše se veliki plamen i dim od ognja (Karadžić: 206).

Posmatrajući semiosferu bajki, možemo istaći da u njima postoji ničiji prostor, prostor ni-ni, gdje se suprostavljaju bog, đavo, natprirodna bića i čovjek, odnosno junak. Prostor gdje se uspostavljaju pravila nezavisno od kako semiotičkog tako i antisemiotičkog polja. Ničiji prostor, modelovan kroz postupak ni- ni, bio bi zapravo prostor gdje se dodiruju granice svjetova.

U ovom slučaju pored prostora između neba i zemlje, možemo izdvojiti i prostor raskrsnice, koji ima važnu magijsko-obrednu funkciju. U tom kontekstu, izdvaja se bajka Kum riba, u kojoj dominira ideološka vrednosna tačka gledišta, odnosno borba između paganizma i hrišćanstva. U duhu bajki, gdje se izriču zabrane, najvažnije zabrane tiču se prostora, što dovodi do toga da Propova funkcija koja je indirektno povezana sa prostorom mora biti proširena. Dakle, prostor se vezuje za nanošenje štete, bacanje u provaliju (isključen svojevoljni odlazak u provaliju u donji svijet), bacanje u provaliju praćeno otmicom zaručnice ili čarobnog predmeta ili pomoćnika.

Kum riba, jedna je od naših specifičnijih bajki, jer pored toga što imamo direktnu ideološku tačku gledišta koja pokušava pomiriti dvije strane, jasno predstavlja ničiji prostor gdje slobodno šetaju i demonske i božije sile, a usud odlučuje o sudbini pojedinca. Zabrana koju izričito kazuje proročica da žena ne smije napustiti kuću, do određivanja magijskih obrednih radnji, usko su vezane sa prostorom. Zatvoren prostor u ovom slučaju jeste prostor sigurnosti i zaštite od spoljašnjih uticaja. Rađa se vjedogonja čije rođenje biva obznanjeno[4], a način njegovog rođenja  i spasavanja od smrti takođe je u sprezi sa prostorom ali i vodom. U slovenskoj mitologiji, poznato je magijsko djelovanje vode, posebno tekuće vode, u ovom slučaju rijeke. U ovom slučaju, predmet kontaktne magije jeste dragi kamen, koji riba kum nosi sa sobom. U magisjko-prostornom ključu, posebno je interesantno prostorno pozicioniranje novorođenčeta pod uticajem hrišćanske paradigme, što nas upućuje na to da se od rođenja vodi borba kom prostoru pripadamo. U tom ključu, ni najmanje nije čudno što su hrišćani žurili krstiti svoju tek rođenu djecu

Stvar je u tome što novorođenče pripada htonskom svetu a ne socijumu, dakle, nalazi se van solarnog kulta, te ne potpada pod očevo, tačnije patrijarhatsko načelo (Petrović: 694).

Hronotop bajkovnog narativa je dvodimenzionalan, što znači da u tom slučaju, htonska bića koegzistiraju sa ljudima, u realnom svijetu. Ta bića prolaze granicu bez vidljivog incidenta, što znači da je granica oslabljena dok ljudi bivaju uvučeni u antiprostor. Lotman je istakao da je jedna od funkcija granice odvajanje živih od mrtvih, i u tom pogledu biće razmotrene bajke Božja kazna za ubistvo i Devojka i dva mrtvaca. U ovim bajkama prikazuju se posledice nasilnog prelaska granice živih i mrtvih. Oba slučaja nose sa sobom kazne, s tim što Devojka i dva mrtvaca nosi pouku  E, al’ nije trebala kretati mrtve iz groba. Napravljen je incident, u jednom slučaju ubistvo, u drugom želja da se mrtvi dragi vrati na ovaj ili onaj način, i obje bajke donose zaključak: igra sa prelaskom granice ne ostaje nekažnjena. Polje koje drži na okupu mrtve, imalo je svoje zakone, kako u mitskim vremenima tako i u periodu hrišćanstva i posthrišćanstva. Ali, uvijek će postojati oni koji žele doći do one strane bilo da posegnu za voljenom osobom ili da dođu do znanja.

Kad bi neko vreme pred zoru, on uze bukliju i ode na groblje. Nađe grob svog pobratima, lupnu nogom u zemlju na grobu i reče: “Ej pobratime, ustaj da mi budeš dever, znaš kako smo se dogovorili?” […] Kad lupnu treći put i pozove ga, zemlja od groba se otvori na dve strane, i pred njim se obrete njegov pobratim u istim onim haljinama u kojima ga ovaj beše ubio. Odatle pođu da provedu svadbu (Čajkanović: 102-103).

Motiv traženja djevera na onom svijetu, kako navodi Čajkanović, poznat je još od Epa o Gilgamešu. Međutim, u ovom narativu, aktivira se bajkovni kod broja tri. Mladić tri puta udari nogom o zemlju, što svakako implicira magijsku radnju. Druga bajka, Devojka i dva mrtvaca, ozbiljnije narušava narativnu stvarnost. Ona odlazi vračari tražeći pomoć da pronađe nestalog dragog. Ono što je svakako važno istaći, jeste da se oba mrtva aktanta nalaze u zemlji, i da se vraćanjem ozbiljno narušava granica.

Vračara joj kaže da ide na groblje, pa da iz nepoznatog groba iskopa glavu, pa da tu glavu i još malo zemlje iz tog istog groba kuva, pa će joj doći momak bilo živ bilo mrtav (Čajkanović: 180).

Kontaktnu magiju i vračanje, praćeno tabuisanim radnjama najbolje je opisao Frejzer u svojoj Zlatnoj grani. Tako on ističe da mnogi narodi glavu smatraju naročitom svetom; osobena svetost objašnjava se ponekad verovanjem da je u njoj duh, vrlo osetljiv na povredu i nepoštovanje (Frejzer: 234).

 

Mrtvi se svete. Kada im se ugrozi prostor i tempos koji su dobili na kraju, ukoliko im obet bude poremećen, za sobom moraju vratiti nekoga.[5] U ovom tekstu, u svojek mrtvih odlazi živi pobratim koji je napravio incident. Interesantno je to što je ovo bajka sa dva dinamična aktanta, obojica prelaze svoja polja koja im zapravo nije dato da pređu. Mrtvi pobratim napušta Božje groblje, živi napušta svijet živih, odlazi u prostor mrtvih a zatim ga opet napušta, zajedno sa mrtvim koji ga prati na ovaj svijet. Opet i ovom tekstu traži se smrt, koja je izostala zbog poremećenog vremenskog odnosa. Smrt je konačni kraj u ovim bajkama, djevojka umire, mladić-mladoženja umire. Oboje bivaju kažnjeni za svoje prestupe. Marija Lujza fon Franc, u svom djelu Senka i zlo u bajkama, analizira upravo nasilnu smrt i dio kada umrla osoba za sobom vuče žive. O fenomenu nasilne smrti sa čijim posledicama moraju da se nose živi, ona govori o da je neko postao žrtva disocijacije ličnosti. Fon Franc iznosi vjerovanje da se nesrećni krug ponavlja sve dok se ne ode na onaj svijet ponovo uđe u kolo postojanja i vrati u život. Ali dok god ne nađe zamenu, mora da luta u međuprostoru između života i smrti (Fon Franc: 203). Dakle, u psihologiji postoji logično objašnjenje o lutanju kroz međuprostore, koje je izazvano nesrećom.

Propovo viđenje kroz nanošenje štetete (X) koje biva izazvano bacanjem u provaliju, ili gubljenje čarobnog predmeta ili pomoćnika jeste jednosložno i ne može u potpunosti zadovoljiti tumačenje prostora. Dinamični aktanti presjecaju granice, kratko se zadržavaju u ni-ni prostoru, narušavajući strukturu poretka. Funkcija prostora u bajkama jeste vezivna, iako razdvaja svjetove. Prostor determiniše junake, njihove postupke, izazivajući ih na djelanje. Preokrenuti prostor u kome bivstvuju junaci i htonska bića u temposu ponekad stvara ni-ni prostor. Što znači neki junaci, kojima nije dato da budu bajkovni junaci u smislu riječi kako to nalaže tradicionalno shvatanje bajke, zauzimaju prostor između realnog bajkovnog svijeta i htonskog prostora (u nekim slučajevima taj htonski prostor predstavlja i raj). Na primjeru ovih bajki, pokazali smo kako funkcioniše bajkovi prostor, i koliko je prostor značajan za razvoj junaka.

Nije ni čudo što su bajke oduvijek bile razapete. Od kada je hrišćanstvo preuzelo primat na našem prostoru, pojedinci, kako tada, tako i danas životne tekstove okrutne fabule iz neznanja i straha stavljaju na kulturnu marginu. Međutim, ono što jeste zanimljivo je to da čak ni hrišćanstvo nije izmaklo procesu bajkovizacije. Primjeri za to su bajke posvećene svetom Savi. Tekstovi koji u sebi nose čitav jedan kulturološki kod, jednu istoriju naroda, pojedinca, obreda, važni su kako za čitanje tako i za proučavanje. Kako je prikazano u analiziranim bajkama, one su obogaćene ritualima, magijama, vjerovanjima, kabalizmom. Ukoliko bajke posmatramo kroz prizmu Lotmanovog viđenja, u centru kulture sada se nalaze romani, koji manje-više nose neke određene kvalitete, a na periferiji i dalje se nalazi bajka. Međutim, nju to ne sprečava da i dalje prenosi svoja iskustva, iz svog bajkovnog toposa u naš još okrutniji topos.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Literatura:

Karadžić, Vuk. Srpske narodne pripovetke. Otvorena knjiga, 2016.

Čajkanović, Veselin. Čudotvorni prsten. Prosveta, 2001.

Lotman, Jurij. Semiosfera. Biblioteka Matice srpske, 2004.

Prop, Vladimir. Morfologija bajke. Biblioteka XX vek, 2012.

Prop, Vladimir. Istorijski koreni čarobne bajke. Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, 2013.

Petrović, Sreten. Srpska mitologija. Dereta, 2014.

Ribakov, Boris. Paganstvo starih Slovena. Akademska knjiga, 2015.

[1] Vrači-žreci su bili jedni od najprogonjenijih čuvara mitova. Kada su hrišćani započeli svoje agresivno širenje vjere, oni su bili prvi na udaru. U Novgordu 1218. godine spaljena su četiri vrača, čuvara koščuna i mitova.

[2] Prema Čajkanoviću, Đavo je majstor, tvorac mnogih stvari ( izumio je kovački zanat, napravio mlin)…

[3] Sinkretizam značenja: praslovensko gora nije planina već šuma.

[4] Postoji vjerovanje da ako se obznani da je dijete rođeno kao vjedogonja ili vještica, ono postaje normalno, neće imati magijske sposobnosti.

[5] U našem narodu postoji vjerovanje da ukoliko umre mlada djevojka, i sahrani se u vjenčanicu, da bi se obredno udala na onom svijetu, sa ovoga svijeta za sobom povlači muškarce. Počev od starih pa sve do mlađih koji treba da predstavljaju svatove. U nekim krajevima Srbije, takvu djevojku vjenčavaju za udovca da ne bi povukla ljude za sobom.

Čarobna baba Marta

Posted on by Redakcija

Da li ste znali da čarobnjaci ne spavaju? Ne, oni danonoćno rade na pripremi novih naslova i ovom prilikom nam predstavljaju šta su zgotovili za mesec Mart. Kao i do sada, iz čarobnjačkog kazana dolaze samo probrana dela vrsnih autora. Verujemo da će svako od vas pronaći nešto što mu se dopada, te se pripremite za gozbu koju nam priređuje Čarobna knjiga. Pogledajte šta će uskoro biti u ponudi.

Knjiga koje čarobnjaci donose:

1. NOĆNI TIGAR 

 

Čudesna i uzbudljiva priča o odrastanju dečaka i devojke što tragaju za svojim mestom u svetu koji bi najradije da oni ostanu nevidljivi. Bogat i raskošan, ovaj roman – u kome se prepliću istorija i mitologija, misterija i sujeverje, stvarnost i snovi – savršen je za ljubitelje Isabel Aljende.

 

 

 

 

2. STRANAC U TUĐOJ ZEMLJI – Jedan od najuticajnijih romana naučne fantastike svih vremena. – Guardian

 

Kultni klasik. Prvi SF bestseler Njujork tajmsa u istoriji. Ponukan idejom da napiše novu verziju Kiplingove Knjige o džungli, Hajnlajn nam je podario jedan od najkontroverznijih i najuticajnijih naučnofantastičnih romana svih vremena. Pod radnim naslovom Jeretik, pisan punih deset godina, roman se bavio analizom religije, seksualnosti, monogamije i savremenog odnosa prema novcu i vlasništvu. Bio je toliko kontroverzan da je izdavač zahtevao da Hajnlajn izbaci punih 60.000 reči pre nego što uđe u štampu. Prvi put na srpskom, u integralnom obliku, pred vama je izuzetno delo koje ne samo što je uticalo na naučnu fantastiku već je svojim radikalnim stavovima obeležilo čitavu kontrakulturu šezdesetih godina XX veka i sve njene potonje izdanke.

 

3. KAKO RAZGOVARATI S NEPOZNATIMA – Bestseler br. 1 Njujork tajmsa.

 

Knjiga godine po Fajnenšel tajmsu, Blumbergu, Čikago tribjunu i Detroit fri presu. Dugoočekivana nova knjiga Malkoma Gledvela, autora svetskih hitova Natprosečni, Tren, Tačka preokreta i David i Golijat. Nizom anegdota o susretima i nesporazumima iz domena istorije, psihologije i prava, Malkom Gledvel nas vodi u intelektualnu avanturu kroz mračniju stranu ljudske prirode, gde su nepoznati ljudi velika zagonetka, a pogrešna procena u vezi s njima dovodi do katastrofalnih posledica.

 

Od stripova, ništa manje važniji naslovi i kvalitet, uskoro i u izdanju Čarobne knjige. Čarobnjaci su odabrali sledeća dela da vam učine mart što fantastičnijim.

 

Stripovi koji stižu iz istog kazana:

 

1. APOKALIPSA – KNJIGA OTKRIVENJA SVETOG JOVANA

 

 

Pravi događaj za ljubitelje stripa, jedinstvena prilika da se zajedno vide na delu dvojica izuzetnih stvaralaca devete umetnosti. Alfredo Kasteli piše, prvi put u istoriji stripa, vernu verziju poslednje i najvizionarskije knjige Novog zaveta, Otkrivenja Jovanovog – Apokalipse. Ovo delo, zahvaljujući crtežima Korada Roija, ide preko granica stripskog jezika, preobražavajući se u vizuelno putovanje koje na čudesan način uvodi čitaoca u jedan od najintrigantnijih tekstova Novog zaveta.

 

 

 

2. LAVENNDER

 

Želite li drugačiji odmor, odmor u raju, među kristalnim vodama okeana? Proveli biste nekoliko dana u magičnoj klimi nezagađenog, pustog ostrva? Ili, možda, ipak ne biste? Ispod idilične površine prizora koji kao da potiču s letnje razglednice, mladi Gven i Aron otkrivaju nešto nemirno, nešto tajanstveno. Nešto što se kreće među lišćem, u gustoj šumi. I kao da ih uhodi. Ima li još koga osim njih na tom samotnom mestu?

 

 

 

3. MERKURIO LOI 7

Merkurio Loi je mnogo šta: profesor, ljubavnik, filozof… ali pre svega je znatiželjna osoba. Ta ga znatiželja neizbežno dovodi u neobične i opasne situacije. Njegove beskrajne šetnje papskim Rimom 19. veka često se završavaju tako što se on uplete u mračne poslove nekog od brojnih tajnih društava. Prefinjene i uverljive priče ovog serijala plene pažnju čitalaca i dobijaju pohvale kritike zbog sugestivne italijanske scenografije, dinamične radnje i punog kolora.U knjizi koja je pred vama nalaze sesledeće epizode serijala:

13. Kad padne noć

14. Žmurke

 

To je sve narode, ne čekaj, sve do sledečeg meseca.

Autostoperski vremeplov – Vrisak (1996)

Posted on by Jovan Petrović

Ovaj film nije samo još jedan u nizu slešer-filmova, on je i filmski simbol jedne decenije. Sa druge strane energiju crpi iz filmova iste branše koji su nastajali u periodu 70-tih i 80-tih kao što su ,,Keri“, ,,Noć veštica“ , ,,Teksaški masakr motornom testerom“ , ,,Petak 13.“ a naročito od jednog filma za koga ga vezuje zajednički režiser. U pitanju je ,,Strah u Ulici brestova“ režisera Vesa Krejvena. Kroz ceo film se provlače rečenice, scene i atmosfera koji predstavljaju omaž ovim ostvarenjima, a naročito jedna scena gde se sam Krejven pojavljuje obučen kao Fredi Kruger, glavni negativac ,,Straha u Ulici brestova“.

Kao i kod većine pomenutih filmova, glavna pokretačka snaga i ovog filma jesu tinejdzeri, odnosno ljudi koji su na prelazu između detinjstva i odraslog doba. Period stresan sam po sebi za grupu tinejdzera iz gradića u Kaliforniji po imenu Vudsborou, postaće živi horor film jer će biti ispunjen ubistvima, vanrednim situacijama, strahom i strepnjom. A uzročnik svega jeste nasleđe pomenutih klasika horor branše, koji se u ovom filmu predstavljaju direktno onako kako ih i mi doživljavamo kao stvarne filmove uz koje smo se fino zabavili i pošteno uplašili. Kao da Krejven želi da kaže da je ,,Vrisak“ realnost koja se događa na osnovu horor filmova.

Uvodna scena to najbolje pokazuje. Ubica suptilno, postepeno i tajanstveno plete mrežu oko žrtve kroz naobičniji telefnoski razgovor, predstavljajući se kao neko ko je pogrešio broj. Pre direktnog napada na žrtvu, on je dovodi u stanje očaja i na ivicu nervnog sloma kroz unapred pripremljen sablon psihičke torture, dok žrtva nema predstavu o tome odakle je ubica poziva i gde se nalazi i jedino što pretpostavlja jeste da je tu blizu nje. U ovom postupku ubice možemo prepoznati odličan smisao za taktiku kao pokazatelj visokog intelekta koji se meša sa emotivnom oštećenošću i sadističkim sklonostima.

Recimo, mnogi generali i vojskovođe su najpre neprijatelja pred bitku zaplašili, palili civilna naselja, odsecali ga od vode i hrane da bi mu pred borbu poljuljali borbenost. S druge strane mnogi upravnici logora, zatvora i sličnih institucija su pred sam čin ubistva zatvorenika u njemu ubili skoro sve ljudsko i dostojanstveno kroz torture i pretnje da smrt u celom tom procesu i ne izgleda toliko strašno.

Ali ova taktika postaje slabije efikasna kada je meta osoba koja je hrabra i stabilna, a na sve to i osećajna i čovekoljubiva. A takva je Sindi Preskot, odmerena i ljubazna devojka, a u isto vreme lepa i zgodna. Odmerenost i ljubaznost ne prave od nje slabića, a lepota joj ne stvara nadobudnost i bahatost. Prema prijateljima je odgovorna, a prema dečku Biliju odana, što on ceni do te mere da je zbog nje spreman da učini skoro viteške stvari.

Ipak, njen kamen spoticanja u životu jeste teška porodična situacija. Majka Morin je brutalno silovana i ubijena, i bačena na sred gradskog parka samo godinu dana pre početka radnje filma. Ali ono što je možda i veću bol nanosilo jeste saznanje da je ubica bio njen ljubavnik Koton Viri, koji je iako osudjen na smrt tvrdio da nije ubica, i da je on nju samo pronašao u parku dok je umirala. Kada se na to doda i velika medijska propraćenost ovog događaja sa svim svojim istinitim, polusitinitim i izmišljenim detaljima,onda možemo da probamo da sagledamo nivo pritiska koji je jedna tinejdzerka trpela. Čvrst oslonac nije mogla da ima u ocu koji je, iako dobronameran, bio slomljen činjenicom da ga je žena varala i da je on to saznao iz medija dok su ti isti mediji objavljivali da mu je žena mrtva.

Njen beg od ovoga su njeni prijatelji. Pre svega njena najbolja drugarica Tejtum Rajli, koja je slična njoj ali mnogo oštrija i netolerantnija, pogotovo prema onima koji to ne zaslužuju. Tako će doći u sitaciju i da brani drugaricu od nasrtljivih medija, da joj pruži utočište kad joj je teško, ali i da obruka starijeg brata pred njegovim kolegama iz policije i to u sred policijske stanice. Njen dečko, Stju Marčer, je možda jedini na koga njen karakter ne ostavlja posledice, jer iako je voli ponekad nema obzira prema njoj, ali ni prema Sindi. Uzrok ovoga je njegova sklonost da pretera u svojoj opuštenosti i težnji za šalom, te zato par puta se skoro bezobzirno, ne iz zle namere, ponaša neprikladno u vezi sa svim događajima u filmu. Potpuno drugačiji od njega je njen dečko Bili Lumis, i sam dete razvedenih roditelja, ali on to muški podnosi i nastavlja dalje kroz život, i svojim iskustvom pomaže Sindi da prebrodi sličnu krizu u kojoj se nalazi. A Rendi Miks je što bi rekli ,,kulijana tip“. Voli filmove, čak zna i najsitnije detalje o njima, tako da često se stiče utisak da je negde izmedju sveta filma i realnog života. Ovo poslednje poklapaće se sa karakteristikom onoga ko je odlučio da im svima zagorča život.

Ubica, takozvani ,,Goustfejs“, je opisan u prvim pasusima-mešavina genija i ludaka. I ono najvažnije – poznaje tematiku horor filmova, ali za razliku od Rendija koji je više teoretičar on osim teorija usvaja i etiku horor filmova-tačnije etiku ubica iz horora. Nemilosrdnost, fanatičnost, jezivost, mržnja su osobine koje krije iza crnog plašta. Ipak kada napada Sindi pokazuje se da i ima mane – tada kao da mu mržnja postaje veća ali mu ta mržnja toliko muti koncentraciju da u jurnjavama kroz enterijer često gubi ravnotežu, mobilnost i spretnost.

Obično to se dešava sa onima koji su loši kada ispred sebe imaju sebi ravnog, ali koga krase pozitivne osobine. Kako je dobro uvek jače od lošeg, loši ljudi pokušavaju da nadoknade svoju inferiornost velikom dozom agresivnosti i brutalnosti, koja na prvi pogled daje osećaj dominantnosti, ali se ubrzo ispostavlja da je to samo bio potez očajnika koji ne može da se pomiri sa time da je naišao na ,,tvrdo“ i da mu to ljulja suštinu njegove loše strane karaktera. A Sindi jeste takva – pozitivna, najpozitivnija u filmu, kojoj je duh, telo i intelekt u balansu. Sve druge žrtve u filmu ne izazivaju kod ubice taj nivo poljuljanosti. Jedina ličnost koja je zaličila na Sindi u filmu, zapravo je bio licemerni i nadobudni funkcioner koji je u tajnosti radio ono za šta je druge kažnjavao. Odaću samo to da je došao u položaj nedostojan čoveka, i to na javnom mestu.

A taj dogadjaj je jedan od onih u filmu koji pokazuje surovost i neozbiljnost okoline u toj celokupnoj situaciji, kada ubica hara po gradu i nanosi traume pojedincima u njemu. Umesto da se kao zajednica jednakih građana organizuju koristeći mogućnost građanske inicijative za koju su im preci ostavili bezbroj primera, oni su ravnodušni. Inače, SAD su nastale na ideji da i mali i veliki, i bogati i siromašni, i star i mlad, budu jedni drugome oslonac, da se svaki građanin ako radi, ako se bori i ako voli svoju zemlju od lokala do nivoa saveza svih njenih država može izboriti za mogućnsot da ostvari ,,američki san“. Izgleda kao da je taj san po svom ostvarenju postao dosadan ljudima te sad je pitrebno nešto da bi ih probudilo iz sna. Najpre su to bili sprortski dogadjaji, putovanja, kupovine, bioskopske i pozorišne predstave i sve one stvari koje mogu da podstaknu kreativnost duha i tela. Ali najposle,i ove pozitivne dokolice postaše isprazne te je sad potreban neka stvarna predstava koja se odigrava pred njihovim očima. Zapravo termin ,,rijaliti šou“ i znači to-stvarna predstava. Svedoci smo da se i kod nas prenela ta moda, ali osim tih emisija na Hepiju i Pinku imamo i teške dogadjaje koje mediji pretvaraju u jednu predstavu za široke mase. Isto kao što je novinarka Gejl Veders u ovom filmu od Sindine tragedija napravila takvu novinarsku priču da već mašta kako će dobiti Pulicerovu nagradu za to. Čak i kad zbog borbe protiv ubice staje na stranu Sindi, ona potajno vreba dovoljno dobar kadar koji će je popeti na visoku društvenu lestvicu.

A retko ko od takvih novinara i njihovih nadredjenih stane da sagleda koliko uticaja mogu da imaju na javnost, i to više negativnih nego pozitivnih. Jedna vrlo iritantna scena u filmu je kada jedna nadobudna čirlidersica u školskom toaletu, ne znajući da je Sindi u jednoj od kabina, počinje da ubedjuje svoju drugaricu da Sindi izmišlja da je ubica progoni jer ne može da se pomiri sa činjenicom da joj je majka bila promiskuitetna i da je zbog toga ubijena, a kao glavni izvor za takvo mišljenje uzima medijske izveštaje, i to prethodno ne rasudjujući da li je to pouzdano ili ne.

A sad dolazimo i do onog glavnog, što će se na kraju filma i pokazati kao tačno – i filmska umetnost ako se ne gleda sa rasudjivanjem, može da uništi ljudski karakter. Pogotovo horor filmovi, zbog svoje suštine da isprepadaju gledaoce. Naročito su ranjivi oni asocijalni, neutvrdjeni i kolebljivi gledaoci. Ljudski karakter je po svojoj prirodi iznad umetnosti, jer on je stvara, ne ona njega. Istina, umetnost može da inspiriše čoveka, da mu pokrene kreativnost, ali i tad čovek mora da joj prilazi kao nadredjeni, a ne podredjeni. Čovek je stvarnost i deo života, a umetnost je je ipak samo imitacija života, koja za razliku od količine životnih impulsa koje ima može biti više ili mawe uverljiva.

Deluje preterano ona floskula – isključi TV, uključi um. Zato ćemo je dopuniti i neka glasi – kad uključiš TV, uključi i um. Kad ugasiš TV, ostavi um uključen. Znaj da jedna vest dok ne dođe do medija se dopuni svim i svačim, da njena obrada u medijima zavisi od sposobnosti i sklonosti ljudi koji tamo rade. Isto tako, jedan film ti daje i pozitivno i negativno. Prepoznaj pozitivno, odbaci negativno.

 

Kuke i motike, ali i nove knjige…

Posted on by Nešo Popović

Preživesmo nekako one mačiće, za Korone se ne plašimo. I tako nas ne puštaju iz podruma. Ne znam do kad ćemo trpeti taj redakcijski zulum. Znate li da su čak počeli da nam prete i nekim drvenim mačevima? Uh, jednog dana kad se digne kuka i motika (to samo figurativno, i tako ovde nemam ništa oštrije od 9B olovke). U istorijskim knjigama će biti zapisano da je revolucija potlačenih krenula iz jednog izdavačkog podruma. Ali o ovome da ćutite.

Na današnji dan je rođen čuveni pisac za decu Dr. Sus. Kod nas je manje poznat po knjigama, više po crtaćima Horton i Loraks. Takođe, danas rođendan slavi i Piter Straub, pisac horora. Neko slavi rođendan, neko ono drugo. Godišnjica je smrti Filipa K. Dika, velikog majstora pisane reči.

Na današnji dan je 1949. obavljen prvi let oko planete avionom bez zaustavljanja. Nedavno sam pročitao vest da je poginuo neki lik koji je napravio raketu na parni pogon i hteo da dokaže da je Zemlja ravna i da verovanto živimo na Disksvetu.

 

Persi Džekson i bogovi Olimpa IV – Bitka za lavirint – Rik Riordan

Ovo mi je izueztno drag serijal i zadovoljan sm time što je urađena ponovona štampa svih nastavaka.

Persi Džekson nije očekivao da će prvi dan u novoj školi da bude mnogo zabavan. Ali kada su se pojavile tajnovite i opasne empuze u liku navijačica, nimalo zabavan dan se pretvorio u košmar. Bio je to samo znak da se približava konačni sukob Olimpljana i zlog Titana, gospodara Krona. Čak se i nad uvek bezbedan Kamp polutana nadvija senka opasnosti, a napad Kronovih čudovišta samo je pitanje dana.

Zato Persi i drugari ponovo kreću u nove avanture da bi sprečili napad na Kamp. Ovog puta oni odlaze u nepregledni Lavirint, koji je nekada davno izgradio Dedal. Persi traga i za Hadovim odbeglim sinom, koji mu se javlja u snovima, pokušavajući da ga upozori na Kronove namere. Anabet traži Dedalovu legendarnu radionicu, za kojom juri i njihov neprijatelj Luk. Grover je u poslednjoj i konačnoj potrazi za svojim bogom Panom.

Izdavač – Laguna

Persi Džekson i bogovi Olimpa V – Poslednji bog Olimpa – Rik Riordan

Tokom čitave godine polutani se pripremaju za bitku protiv Titana, znajući da će teško izvojevati pobedu. Kronova armija je jača nego ikada ranije, a sa svakim bogom i polutanom kojeg regrutuje, moć Titanovog zla samo raste. Dok se Olimpljani odupiru zastrašujućem čudovištu Tifonu, Kron otpočinje svoj napad na Njujork, tako da je sam Olimp bez odbrane.

Persi Džekson i vojska polubogova moraju da zaustave gospodara vremena. U ovoj grandioznoj, finalnoj knjizi jednog od najuspešnijih fantastičnih serijala, davno izrečeno proročanstvo nadvija se nad Persijem uoči njegovog šesnaestog rođendana. Kako se bitka za zapadnu civilizaciju sve više razvija na ulicama Menhetna, Persi se suočava sa zastrašujućom sumnjom da se bori i protiv sopstvene sudbine.

Ovom knjigom se završava odličan serijal. Ako neko slučajno poseduje Riordanov serijal o egipatskim bogovima i želi da ga se reši, vrlo rado ću uzeti taj poklon.

Izdavač – Laguna

Kaput od mahovine – Stefan Tićmi

Zanosna, omamljujuća priča o Najdanu počinje najpre kao bajka o čoveku kome iz leđa izrasta drvo. Usamljen i odbačen, Najdan sanjari o ljubavi iz mladih dana, sve dok jedan umetnički projekat iz korena svima ne promeni život.

Čini se da je u pitanju lirska knjiga. Mogla bi biti zanimljiva.

Ilustrovao Dobrosav Bob Živković

Izdavač – Laguna

 

Frankenštajn ili Moderni Prometej – Meri Šeli

Neverovatno. Jednu od najpoznatijih priča svih vremena, koja takođe ima ogroman uticaj na savremenu kulturu, napisalo je jedno devojče još davne 1808. godine. Treba li da išta kažem o ovom romanu?

Ovo je priča o Viktoru Frankenštajnu, koji je u ime nauke (i ličnog ega) prešao sve granice zamislive čoveku.

Izdavač – Laguna

 

Vranin krik – Ed Makdonald

Četiri su godine prošle od pokušaja Dalekih kraljeva da sruše Domet. Život u Valengradu još nije isti kao pre Opsade, ali barem vlada mir ili privid mira, jer je to najbolje što može da se očekuje na granici s Jadom. Kapetan Galharou i dalje na čelu Crnog krila zavodi red u gradu, Tnota i dalje pijanči da bi preboleo gubitak ruke, a Nen i dalje neprikosnoveno vitla mačem kad god je potrebno, a ponekad mlati pesnicom i kad nije potrebno. Grad se polako ponovo naseljava i na sve strane se gradi.

Međutim, ljudima se sve češće priviđa Blistava Gospa. Jesu li ta ukazanja predskazanje da će se žena zarobljena u svetlosti vratiti da uspostavi bolji poredak? Ili pak najavljuju dolazak novih pretnji po Domet? Galharou silno želi da veruje da avet iz fozgenske mreže nije samo priviđenje, ali neobične pojave koje se dešavaju širom Valengrada i Jada nagoveštavaju da je posredi nešto zlokobnije. Kapetan Crnog krila otkriće da Blistava Gospa nije jedina avet koje bi trebalo da se čuva, ali čak ni on ne može da zamisli kakva opasnost preti Valengradu.

Izdavač – Laguna

Grimizni pohod – Brajan Meklelan

Tamasova invazija na Kez nije se završila slavno. Neprijateljski kontranapad saterao ga je u ćošak, bez zaliha hrane ili nade za pojačanjem, i primorao ga da povede svoje ratnike u nesmotreni marš kroz severni Kez.

U Adru, inspektor Adamat samo želi da spase svoju ženu. Da bi to uradio, mora da pronađe zagonetnog lorda Vetasa i suoči se sa njim, ali istina koju otkriva daleko je mračnija nego što je mogao i da zamisli.

Bog Kresimir želi glavu Tamasovog sina Tanijela, čoveka koji ga je upucao u oko i zbog kojeg sada trpi strahovite bolove. Budući da su Tamas i barutni magovi otpisani kao mrtvi, samo Tanijel može da vodi borbu protiv osvetoljubivog boga i njegove vojske koja nadire.

Izdavač – Vulkan

Sestre zimske šume – Rena Rosner

Ovu knjigu sam najavio u stranoj Čitaonici u septembru 2018. Sad je stigla do nas. Hm, da li to urednici velikih kuća, čitaju ovu skromnu rubriku i tako traže potencijalno zanimljive knjige? Ako je tako, veliku čast mi čine.

Na granici Moldavije i Ukrajine, u udaljenom i nepristupačnom selu okruženom drevnom šumom, žive sestre Liba i Laja.  Odgajane su uz milozvučni glas svoje majke, sakupljačice meda. Kao i uz  mrmljanje tatinih molitvi. Kada dođe grupa tajanstvenih ljudi, Lajla uprkos majčinim upozorenjima, potpada pod čaroliju pridošlica. A to nije jedina opasnost koja luta šumom. Kad se mračne sile približe selu, Liba i Laja otkrivaju porodičnu tajnu, koja se prenosi sa generacije na generaciju. Suočene sa magijskim nasleđem koga nisu ni bile svesne, sestre shvataju da su stare bajke istinite. I da ih mogu sve spasiti.

Izdavač – Vulkan

 

Kletva Kainova III – Aleksandar Tešić

Završnica popularnog vampirskog serijala. Knjiga izlazi iz štampe oko 10. marta.

Po završetku krvavih događaja u Medveđi, Vukman Goršić kreće u poteru za hodočasnikom koji šalje vojsku pošasti ne bi li probio sanitarni kordon.

Nakon neuspele zasede u Beogradu, suočen sa nemogućnošću da unište đavolju princezu, car Karlo VI pribegava ubistvu njenog muža i uzima joj sina za taoca… Međutim, zaverenici su u zabludi misleći da lepu Eleonoru drže u šaci… U Beč stiže Pali apostol, predvodnik vojske pošasti, i nastaje nezapamćeno krvoproliće. Za cara Karla VI jedini spas je da pošalje Vukmana Goršića da pronađe i uništi hodočasnika.

U međuvremenu, opet izbija rat sa Turcima, Beograd je sramno predat, a malobrojna družina Vukmana Goršića otiskuje se na neizvesno daleko putovanje. Nastaje trka s vremenom i sa smrću…

Izdavač – Strahor

I posle kažu da nema novih knjiga kod nas, Kao što vidite ima ih…  Perite ruke sapunom, pojačajte doze belog luka i rakije (tako ćete odbiti ljude od sebe) i samo BEZ PANIKE.