ŽANR: naučna fantastika/superheroji
ORIGINALNI NAZIV: DCEASED: A good day to die
IZDAVAČ ZA REGION: Čarobna knjiga
SCENARISTA: Tom Tejlor
CRTAČI: Trevor Hersajn i Stefano Gaudijano
ZEMLJA: SAD
GODINA IZDAVANJA: 2020.
OCENA: 8
Kao što smo već rekli u ediciji DC GOLD hot! nam stižu aktuelni naslovi, praktično sa štamparske trake u SAD. Možda je i to razlog što je tema stripa toliko aktuelna. Ako niste znali, ni superheroji nisu imuni na viruse, hm, verovatno zato što nemaju srpsku rakiju. Šta da se radi, nisu znali da nam traže i to ih je koštalo, kud i kamo više nego Evropu epidemija korona pošasti, a kad smo već kod tog zla…
Virus (lat. otrov) je infektivni agens koji se množi unutar živih ćelija i organizama. Mogu da inficiraju sve, od životinja i biljki do mikroorganizama. Vidljivi su jedino pomoću mikroskopa. Ima ih veliki broj vrsta, a razlikuju se po veličini, strukturi i drugim osobinama. Izgrađeni od dve komponente, jedna je DNK a druga je omotač proteinskog sastava. Nije utvrđeno da li je svaki virus živi organizam ili samo neživa materija koja prelazi na živu. Množe se i mogu se gajiti samo na živim ćelijama. Često su uzrok infektivnih bolesti i neprestano su prisutni kao stalna pretnja po zdravlje. Jedan je čak otkriven u laboratoriji, „Dobrava“ u Beogradu, poznat kao mišja groznica. Najsmrtonosniji do danas su kuga, ebola, HIV… i ovih dana, korona. Da napomenem, džaba vam antibiotici, delotvorne su samo protivvirusne vakcine.
Tom Tejlor – nagrađivani pozorišni scenarista i autor crtanog filma Bezdan. Takođe, radio na stripovima Mutanti, Ajron Men, Zvezdani ratovi, Primer, Betmen i Nepravda.
Trevor Hersajn – crtao karte za dve najpoznatije epsko fantastične društvene igre. Radio na stripovima Kapetan Amerika, Mutanti, Sudija Dred, Kapetan Britanija i Crni Panter.
Stefano Gaudijano – kao crtač se pojavljuje u stripovima Betmen, Gotam central i Okružen mrtvim.
Pripovest počinje velikim trijumfom Lige pravde, ali nešto… nešto je zaostalo… Ta nevidljiva tvar će uspeti ono što mnogi silnici nisu. Sukobiće nesukobive i spojiti nespojive. U tom trenutku, postaje jasnija ona čuvena rečenica da velika moć nosi i veliku odgovornost… i opasnost. Jer agonija koja je snašla naše heroje postavlja stvari u tu ravan da su oni i nada i kraj. Posledično, jedan kraj znači drugi početak, i tako biva i ovde, iako je cena koju su platili čini se prevelika. Svakako nećemo ni saznati mnogo toga u ovom tomu, nešto se moralo ostaviti i za drugi.
Volim krosovere, jer mogu dobiti bolji uvid u odnose više junaka. Volim DC univerzum, jer je tako mračan i realističan na trenutke, bez obzira što su heroji u rangu bogova po obimu moći. A ovo je krosover iz glavnog narativnog toka DC univerzuma, tako da nije moglo da mi se ne dopadne. A pritom je pripovest apsolutni mrak, ni zrak svetla se nije pribio kroz tu tminu. Što je još bolje, sve to je apsolutno uverljivo izvedeno. Ipak, dozvoliću sebi da budem malo nedosledan, likovi u nekim momentima imaju neuverljive, odnosno, nerealne pre svega postupke, potom i reakcije. No, to nije ono što mi toliko smeta, više mi smeta ubrzanost radnje, jer praktično od prvog kaiša smo u petoj brzini. I naravno, apsolutno mi ide na živce cenzura, kakve bre jebene zvezdice kad je psovka, a sasvim je u redu da deca vide rasporene utrobe, ali ’jebeno sranje’ nedaobog da pročitaju. Taj detalj će samo razbesneti svakog odraslog ljubitelja stripa. Krajni utisak, ipak, ostaje veoma povoljan, i mogu da kažem da sam na koncu zadovoljan. Uskoro se čitamo opet, jer stižu novi ’jebeno dobri’ stripovi koje smo najavili, a neke od njih ću biti u prilici da vam prikažem. Poručio bih vam za kraj: nosite maske i perite ruke sapunom (možda ja treba to da uradim sa jezikom) i jasno, po rakiju čim progledate, neće nas snaći sudba heroja ove priče. Aj’ uzdravlje!
Kompanjoni – Keti M. Flin (The Companions – Katie M. Flynn)
Ispod svitanja – Primi Muhamed (Beneath the Rising – Premee Mohmad)
Kuća u Ceruanskom moru – TJ Klun (The House in the Cerulean Sea – TJ Klune)
Proviđenje – Maks Beri (Providence – Max Barry)
Radio drama ili nešto tačnije rečeno – audio drama, potiče još iz antike. Seneka je istaknut kao jedan od začetnika, jer je njegov komad napisan sa namerom da se čita kao zvučno pozorište, a ne izvodi na sceni.
S pojavom televizije, radio program dobija današnji format, muzika, radijske emisije u formi intervjua ili razgovora na temu. Radio drame odlaze u opskurnost. Čuvaju ih tek poneke nacionalne radijske kuće, emituju se u nevažnim terminima, slušaju ih samo sladokusci i počinje mrtvilo radio drame koje će trajati sve do početka milenijuma.
Prednost jeftine produkcije BBC je koristio da eksperimentiše sa manje poznatim autorima. Uspeh radio drame otvorio je vrata mnogim projektima. Naš voljeni “Autostoperski vodič kroz galaksiju” nastao je kao radio drama, emitovana 1978. godine, a tek sledeće je objavljena knjiga. Prvu televizijsku premijeru, “Vodič” je imao tek 1981. kao provereno uspešno delo.
Moram da pohvalim i Radio Novi Sad koji je pre neku godinu imao konkurs za radio dramu sa tematikom srpske mitologije. Uopšte, za vas kao mlade pisce u pokušaju, predlažem da pratite njihove konkurse, radio drama je sjajan način da neko finansira vaše delo i predstavi ga publici, a u internetskoj eri lakše je napraviti radio dramu, nego čak i objaviti roman. Sve i da vaša drama ne prođe na konkursu, uvek možete snimiti bar jednu epizodu u kućnoj radinosti i sjajno se zabaviti.
Malo je knjiga koje me natjeraju u plač. Malo je knjiga zbog kojih žalim što ih nisam imala u djetinjstvu. U prvom redu, tu je veličanstvena Gejmenova Knjiga o groblju, zbog koje sam bila tužna jer je nisam prvi put pročitala kad sam imala osam godina. No, tada, možda malo kasnije, čitala sam Potereove avanture. I gledala Kaspera. Kao i Da li se plašite mraka? U skladu sa svim tim, toj listi pridružujem jednu prelijepu priču. Za Babu Jagu čula sam veoma rano, i to kroz Vasilisu Prekrasnu, koja je moja omiljena ruska bajka. Baba Jaga, to čudovište koje živi u kući sa kokošijim nogama, demonskog porijekla (bar nas tako uče) bila je domaćin Vasilisi. I fino joj je pomogla, tako da, uprkos ružnoj spoljašnjosti, nisam imala tada zamjerke na njeno postojanje. A ni godinama kasnije kada sam čitala i proučavala mitove i legende. I istog tog sam mišljenja nakon čitanja uistinu veličanstvene knjige za djecu koja se kod Hrvata našla u izdanju Mitopeje. Riječ je o knjizi Kuća na kokošijim nogama autorke Sofije Andersen.
Kao i sve slatke, fine knjige koje pretenduju na naša srca, da nas zarobe u svoj svijet, tako i ova počinje, u bajkovitom maniru uistinu čarobno! Tu je šuma, šumska okućnica, i već može da se čuje i omiriše ta divna atmosfera! A pored toga, ništa se ne krije, i tako već u prvom pasusu dobijamo saznanje da (njena) kuća ima kokošije noge. I da dva-tri puta godišnje, bez upozorenja, kuća ih vodi na neko drugo mjesto. Ono što tišti naratorku, jeste to što ih kuća vodi bogu iza nogu. Ali, nas se to ne tiče. Nas to ne zanima. Uranjamo u šumovitu atmosferu da saznamo kakva je to Baba. Pa tek Jaga. Dobro, ja znam ko su babe Jage. Znam i ko su Babe Marte, ali svakako zarad ove knjige prepustila sam se djetinjoj perspektivi. Prepustila sam se i dopustila sebi da sve (nešto) saznam po prvi put.
Da ne bih išla u prepričavanje, u detaljisanje, i studiozno analiziranje, u ovom prikazu, koji je tako nesvojstven meni, izdvojiću momenat i saznanje da je Marinka, glavna junakinja, ipak samo duh. Zapravo, bolje recimo da je to samospoznaja. Može li se zamisliti bol koju neko doživi kada sazna da nije ono što je mislio da jeste? Kada se čitavog života bori protiv sudbine, a zapravo ne zna da je već iskusio i doživio to.
„Žao mi je. Nisam mislila da te lažem ili da ti krijem istinu. To je samo…“ (…) „Samo sam voljela to što si moja unuka (…).
Zahvaljujući Aleksandru Tešiću i njegovom serijalu „Kosingas“, postali smo svedoci rađanja jedne nove radio drame, koja se premijerno može čuti na Radio televiziji Vojvodina. Ovaj poduhvat entuzijasta je propraćen velikom ljubavlju i predanšću, unatoč malim materijalnim sredstvima i oskudnosti. Doveli su do toga da danas možemo čuti ČAK četiri dela istoimene drame. Naravno, ovakvi poduhvati u meni bude strah od prekida i strah od nedovršavanja projekta, usled nedostatka materijalnih sredstava. Glumci „Srpskog narodnog pozorišta“ u Novom Sadu su dočarali i izneli prve četiri epizode onako kako je svaki čitalac zamišljao u svojoj glavi istoimene junake iz nama već dobro poznate sage o Kosingasu. Takođe, oni koji još nisu upoznati sa ovim delom/ima, verujem da će probuditi želju za čitanjem istoimenog romana.
Pored svih stvari koje nas prate, ljubav je ono što se može prepoznati u ovom serijalu, a muzika, šta reći o muzici, prelepa kao i reči koje su pretočene u glas, a glas u ono šta budi u nama – jedan posve čudan kontakt, kontakt sa likovima iz knjige. Muzika i glasovi glumaca isprepletani su magijom koja nas uvodi u mističan svet srpskog viteštva i zaboravljenih priča davnina. Ova radio drama prilagođena je za slušanje preko slušalica, jer se prvi put implementirao 3D zvuk u jedan ovakav poduhvat, dok kod 5 +1 sistema izostaje ovaj efekat. Po mom skromnom mišljenju, slušalac bi trebalo da zatvori oči, stavi slušalice i da zaroni u svet magije.
Priča prati monaha Gavrila i Marka Kraljevića kroz sva njihova putešestvija. Takođe, nikako ne bi trebalo da zaboravimo „Coku“, kao i našu vilu Ravijojlu. Likovi koji krase ovu priču se nižu, a priči se ne nazire kraj, koji naravno niko ni ne isčekuje.
Despotica Jelena Mrnjavčević se nakon Maričke bitke i pogibije svoga supruga zamonašila u Srbiji. Sačuvana su tri kratka teksta koja danas čitamo kao poetske zapise: „Tuga za mladencem Uglješom“ (posvećen njenom prerano preminulom sinu, natpis na srebrnoj ikonici između 1368 i 1371), „Moljenje Gospodu Isusu Hristu“ (izvezeno na zavesi za hilandarske carstve dveri 1398-99) i „Pohvala svetom knezu Lazaru“ (izvezena na pokrovu za život sa moštima svetog kneza 1402). Pred upokojenje prima veliku sihmu i novo ime, Jevpraksija. Sahranjena je u crkvi Uspenja Bogorodice a njeno ime stoji rame uz rame sa Sapfo (VI vek p.n.e.), Kasijom (IX vek) i Anom Komninom (XII vek). Njena tri ostvarenja spadaju u prva dela žena-pisaca na evropskom tlu. Njen rad su i „Od skrvnih usana“ (na carskim dverima Hilandara) i grčki natpis na jednoj plaštanici, posvećen njenoj majci.
Draga Dejanović – Kanjiža, tadašnje Austrijsko carstvo (18. avgust 1840 – Bečej 26. jun 1871) je srpska pesnikinja. Smatra se jednom od prvih feminiskinja moderne ere. Završila je Srpsku gramatičku školu i Vinčikov institut u Temišvaru (Rumunija). S obzirom da je bila slabovida njeno obrazovanje je bilo prekinuto. Udaje se protivno očevoj volji i nastavlja svoje obrazovanje u Pešti (Mađarska) gde sreće grupu srpskih studenata, članova Ujedinjene omladine srpske kojima je pripadao i Laza Kostić. U Mađarskoj počinje da piše pesme i ispred pomenutog društva drži govore o jednakosti oba pola. Pesme i predavanja su joj štampana u časopisu „Danica“, a kasnije su sakupljene i objavljene u „Spisima Drage Dejanović“. Priključila se 1860. godine Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu čemu se njena porodica snažno protivila. Godinu kasnije prelazi u Beograd gde je prevela nekoliko komada za teatar. Po povratku u Bečej, nastavlja da radi na prosvećivanju srpstva. Autor je tri važne studije: „Nekoliko reči o Srpskim ženama“, „Emancipacija Srpkinje“, „Srpskoj majci“. Sin joj je preminuo još kao dete, a ona je ispustila dušu kad je kasnije rađala ćerku. Neki njeni radovi ostali su neobjavljeni: „Deoba Jakšića“, „Sveštenik u Veneciji“, pedagoška studija „Majka“.
Milica Stojadinović – Srpkinja, Bukovac, Petrovaradin (1828-1878 Beograd) bila je najveća pesnikinja 19. veka. Kao dete sveštenika piše patriotsku poeziju još u ranim godinama da bi kasnije njena dela odisala romantizmom. Opčinjena krajolicima rodnog mesta i seoskim životom bila je dobro upoznata sa narodnim osećajem i mislima što je oslikavala u svojim delima. Bila je slabo obrazovana. Sem što je završila nižu Gimnaziju uglavnom je bila samouka. I pored toga bila je prihvaćena od svojih savremenika kao što su Petar Petrović Njegoš, Branko Radičević, Ivan Mažuranić i Ljubomir Nenadović. Objavila je „Pesme“ 1850, proširene verzije 1855. i 1869, dnevnik pod nazivom „U Fruškoj gori“ 1854. u tri toma. Tečno se služila nemačkim prevodeći nemačke časopise za srpske novine. Smatra se prvom ženom ratnim izveštačem u Srbiji zbog ličnog svedočenja o čuvenom incidentu gde su Turski vojnici usmrtili dečaka na Čukur česmi što je nakon pogoršanja sukoba rezultiralo turskim bombardovanjem Beograda. Princ Mihajlo Obrenović je poziva kao počasnog člana na dvor, a antropolog i poeta Johan Gabrijel Seidl joj posvećuje pesmu. Fluentno vodi prepisku sa Lj. Nenadovićem, V. S. Karadžićem i njegovom kćeri Minom kao i mnogim drugima (pisma objavljena u „Die Dioskuren“ se odnose na prepisku sa Ludvigom von Franklom). Tokom ere komunizma njena dela nisu bila prihvatljiva da bi se nakon tog perioda ponovo vratila u javnost. Njen dnevnik je ponovo štampan 1985. godine (Prosveta, Beograd) kao i „Prepiska sa Vukom i Minom“ 1987, Književna zajednica Novog Sada. Jovan Skerlić navodi njenu biografiju u svojoj Istoriji srpske književnosti (Beograd, 1914, 1921, str. 208).
Annie Hristić, srpski novinar, dama obrazovana kod kuće. Ipak, dobija diplomu Londonskog univerziteta. Govorila je engleski, francuski, italijanski, nemački, srpski, hrvatski, ruski i irski jezik. Bila je dvorska dama kraljice Marije od Jugoslavije, bolničarka u vojnim bolnicama i volonter u narodnim kuhinjama. Tokom drugog svetskog rata priključuje se pokretu otpora. Snabdevala je potrepštine za ratne zatvorenike. Izveštavala je za „Daily Express“. Izveštavala je mahom iz aviona, što nije bilo uobičajeno, posebno za ženu. Borila se za prava žena na Balkanu. Odlikovana je Ordenom Belog orla, ordenom sv. Save, Jugoslovenskim medaljom crvenog krsta i Češkim Belim lavom. Preminula je u Londonu 1977-e godine.
Jelena Dimitrijević (27. mart 1862 – 10. april 1945) je srpski pisac kratkih priča, novelista, poeta, putnik, društveni radnik i poliglota. Smatra se prvom ženom čiji su radovi sa temom proputovanja objavljeni u Srbiji (1894). Rođena u Kruševcu, samouka u francuskom, engleskom, ruskom, italijanskom, grčkom i turskom jeziku. Od detinjstva se bavila pisanom reči. Nakon povrede oka napušta školu ali se oglušava o medicinsko naređenje da prestane da čita. 1878. godine se seli sa suprugom u Niš (tada Otomansko carstvo) gde se posvećuje izučavanju života otomanskih žena (to je prva objavljena knjiga ženskog autora na ovim prostorima u okviru proze). Obišla je svet u svojim šezdesetim sretavši na tom proputovanju mnoge glasnogovornice za ženska prava. „Pisma iz Niša o haremima“ su štampana u Srpskom književnom glasniku (1908-09), a zatim i u posebnoj knjizi (1918-e godine), u Sarajevu. Bila je član Srpskog književnog društva. Najpoznatija dela su joj „Jelenine pesme“ (1894), „Đul-Marikina krikažnja“ (kratke priče, 1901), „Fati – Sultan“, „Safi-Hanum“, „Mejrem-Hanum“ (kratke priče, 1907), „Nove“ (1912), „Amerikanka“ (1918), „Pisma iz Soluna“ (1918), „Pisma iz Indije“ (1928), „Pisma iz Misira“ (1929), „Novi svet ili u Americi godinu dana“ (1934), „Une vision“ (1936), „Sedam mora i tri okeana“ (Putem oko sveta, 1940).
Desanka Maksimović (Rabrovica, Divci 16. maj 1898 – Beograd, 11. februar 1993). Srpska pesnikinja, profesorka književnosti i akademik Srpske akademije nauka i umetnosti. Desanka je preko svoje bake bila potomak kneza Jovana Simića Bobovca. Detinjstvo zbog očevog premeštaja provodi u Brankovini, a u Valjevu završava gimnaziju. Udala se 1933. godine za Sergeja Slastikova. Nisu imali dece. Radila je u Obrenovačkoj gimnaziji, a zatim u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu dok se u Parizu usavršavala kao stipendista francuske vlade. Predavala je u učiteljskoj školi u Dubrovniku kao i u Prvoj ženskoj realnoj gimnaziji (danas Peta beogradska gimnazija). Njena dobra prijateljica i učenica je i Mira Alečković. Desanka je i nakon penzionisanja se vratila da predaje sve do 1953. godine. Voljena pesnikinja, putnik i prijatelj mnogobrojnih pesnika i pisaca (Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Gustav Krklec, Isidora Sekulić, Branko Ćopić …). Preminula je u Beogradu u 95. godini, a sahranjena je u Brankovini kod Valjeva, u porti crkve Svetih arhanđela u okviru kulturno-istorijskog kompleksa. Bila je pesnik u i pripovedač, romansijer, putopisnu prozu, pisac za decu a povremeno se bavila i prevođenjem mahom poezije (služila se ruskim, slovenačkim, bugarskim i francuskim jezikom). Objavila je oko pedeset knjiga (prva pesma u časopisu „Misao“ 1920).
Grozdana Olujić (Erdevik 30. avgust 1934 – Beograd, 16. mart 2019) srpska je spisateljica, esejistkinja, prevoditeljka, romanskijer i antologičarka. Sabrani romani u šest knjiga objavljeni su 2018-e godine u izdanju Srpske književne zadruge („Izlet u nebo“ 1957, „Glasam za ljubav“ 1962, „Ne budi zaspale pse“ 1964, „Divlje seme“ 1967, „Glasovi u vetru“ 2009 i „Preživeti do sutra“ 2017). Generacije su odrastale uz njene bajke kao što su: „Sedefna ruža“, „Nebeska reka“, „Dečak i princeza“, „Princ oblaka“, „Zlatni tanjir“, „Mesečev cvet“, „Svetlosna vrata“, „Kamen koji je leteo“, „Snežni svet“, „Jastuk koji je pamtio snove“… Njena dela su prevedena na 36 svetskih jezika. Dobitnica je povelje za životno delo Udruženja književnika Srbije (2004), NIN-ove nagrade za najbolji roman (2009), nagrade Politikinog zabavnika (1980), nagrade Mladog pokolenja (1980 i 1984), tri nagrade Zmajevih dečijih igara, povelje Zmajevih dečijih igara (2001), nagrade Narodne prosvete, nagrade Telegrama, nagrade Zlatni leptir i Stara maslina (2002), nagrade Bore Stankovića (2018), nagrade za najbolju svetsku priču i nagrade za najbolju modern bajku sveta (1994). U rodnom mestu završava osnovnu školu a gimnaziju u Bečeju, magistrira na grupi za engleski jezik i književnost na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Pisala je od srednje škole, objavljivala u listovima „Stražilovo“ i „Mlada kultura“. „Borba“ joj dodeljuje nagradu za najbolju konkursnu priču kad joj se i štampa prva pripovetka. Imala je samo 19 godina. Njen prvi roman o mladima je izazvao i pozitivne i negativne reakcije. Cenzurisan je zbog amoralnosti, a opet i prevođen i prilagođen izvedbi u pozorištu. Po njemu je snimljen film „Čudna devojka“ u produkciji Avala filma. Na velikom platnu i pozorišnim daskama našao se i njen roman „Glasam za ljubav“. Mahom ju je objavljivala Prosveta. Njena dela se mogu naći u Srpskoj književnoj zadruzi, izdavačkoj kući Mladost, „Narodne knjige“ i Partenonu. Osvojila je srca na konkursu za najbolju priču u Arnsbergu u Nemačkoj kao i u S.A.D. na kongresu za umetnost i kulturu. Njene bajke su objavljivane i u obliku ploča u interpretaciji Mije Aleksića i muzičku pratnju Laze Ristovskog. Po njenim delima je snimljena i televizijska serija. Poznata je i po brojnim esejima o Francu Kafki, Tomasu Vulfu i Marselu Prustu kao i po studiji „Problem identiteta ličnosti Virdžinije Vulf“. Zaveštala je svoju biblioteku, zbirku knjiga sa posvetama i svoje lične predmete Udruženju za kulturu „Adligat“ čija je bila članica. Sahranjena je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.