Blog

Kiša je pljuštala iz dana u dan, produžavajući se iz dana na noć, u naizgled beskonačnom nizu. Noć je bila ledena iako je bio već mesec maj. Memljivi tavan u kome je živela bio je postavljen u oglase kao „prostran, privlačan stan tipa studija“, što je bilo daleko od istine čak i uz veliku dozu optimizma. Nažalost, nije bila u situaciji da bira a taj tavanski stan je bio jedino što je mogla da priušti otkako je firma u kojoj je radila počela da propada i plate zaposlenih postale sve ređe i sve manje. Imala je ušteđevinu, uz malo nasledstvo, pa je zaključila da od tog novca kupi sebi stan, umesto da veliki deo novca vremenom potroši na plaćanje stanarine i račune. Kupovati stan u sred leta je loša ideja jer kupac nema predstavu o problemima koje bi zimi mogao da ima. To je lekcija koju je prekasno naučila. Vlaga u zidovima, promočena tavanica koja propušta, hladnoća koja se provlačila kroz brojne procepe i propuste u loše urađenoj izolaciji, popucale cevi, sve to je upoznala tokom prve duge i veoma hladne zime.

U početku, pošto je konačno imala svoj stan, bavila se zamislima kako bi ga mogla lepo i prijatno urediti, postaviti cveće po stanu, slike na zidove, male ukrasne predmete po sobama, police sa knjigama i ukrasne jastučiće. Već u početku te misije sve je krenulo naopako. Slike nisu dobro reagovale na vlagu u zidovima, a nažalost, ni knjige, a figurice i ukrasni predmeti koje je nabavila, u tom sumornom ambijentu, delovali su kičasto i neuredno. Biljke su umirale brzo, da li zbog vlage, nedostatka sunce i toplote ili svega toga zajedno. Nameštaj je bio star, uglavnom nepraktičan i masivan, lep tek na rustičan način, ukoliko imate mašte da zamislite kako je nekad izgledao. Nije ga sama odabrala, dobila ga je od rođaka i prijatelja koji su želi da joj pomognu da se okući. Cenila je tu pomoć, ali teško da je potkrovlje moglo da se lepo uredi sa gomilom starih rasparenih komada nameštaja. U tom izolovanom potkrovnom stanu sada je bilo hladno skoro koliko i napolju, pa je sedela ispod debelog pokrivača cvokoćući.

Ogrnuta jorganom, ustala je iz kreveta i krenula prema improvizovanoj kuhinji. Graditelji te zgrade nisu predvideli da će u tavanskom prostoru neko da živi, to je bilo zamišljeno kao zajednička prostorija. Stoga je kuhinja bila zapravo jedan ugao potkrovlja u koji su nagurani rešo, mali frižider, polica i jedan stolić sa dve stolice. Tekuće vode u kuhinji nije bilo, pa je morala da pere sudove i sipa vodu u kupatilu. Kupatilo, iako su kanalizacija i vodovod uredno uvedeni u potkrovlje, nije bilo odvojeno zidovima od ostatka stana, pa je umesto vrata samo postavljena zavesa koja je uokvirivala prostor kupatila i klozeta. Ovo je trebalo da bude privremeno rešenje dok se finansijski ne snađe što je sada izgledalo sve dalje. Pristavila je lončić sa vodom na rešo i sela na stolicu u kuhinjici. Staro, crveno ćebe je kao pončo prebacila preko leđa i tako je sedela u polutami svog stana i slušala kako napolju pljušti kiša. Atmosfera bi bila skoro prijatna, samo da nije bilo tako hladno, mračno i mučno samotno. Pod svetlosti jedne jedine lampe, potkrovlje je delovalo romantično i egzotično. U polutami, zvuk kiše delovao je umirujuće i poznato.

Sedela je sa sveže skuvanom šoljom čaja u ruci, sa mislima ko zna gde. Prigušeno je vrisnula kad se začuo glasan, neprijatni, pištavi zvuk. Nakon kratke zbunjenosti shvatila je da je na putu prema kuhinji, dok je prolazila pored stola sa uključenim računarom, uspela da pomeri miša, čime je svoj online status promenila iz „Idle“ u „Online“. U stanu još uvek nije postojao priključak za telefon, mobilni telefon nije mogla da priušti, pa je bežični internet pozajmljen iz kafića u prizemlju zamenjivao sve mogućnosti kontakta. Zvučnici, nemarno ostavljeni uključeni na najglasnije, signalizirali su da joj je stigla poruka na mesindžer. Uključila je monitor. Bilo je oko 2 sata ujutro. Na mesindžeru je pisalo „From Ddddfg“. Pisalo je samo: „Šta jedna dama radi u ovo doba sama?“

Brzo je otkucala odgovor, rešena da se malo igra. Sve je zanimljivo kada si usamljen i osećaš se beznadežno: „Originalan ti je pseudonim“.

Nije imala ni najmanje ideje ko bi mogao da se krije iza pseudonima Ddddfg, ali njoj je bilo dosadno, a osoba sa druge strane je želela da razgovara. Pa zašto da ne? Na svoj nalog nije stavila adresu, telefon ili bilo koji rizičan podatak, ali je postavila svoje pravo ime i malu fotografiju pa samim tim nije bio problem da je na internetu locira bilo ko je lično poznaje. S druge strane, Ddddfg nije postavio ni sliku ni bilo kakve podatke. Bilo je to intrigantno, pomalo detinjasto, zabavno i svakako bezopasno. Njen internet sagovornik nikako nije mogao da zna gde se ona nalazi, a malo internet flerta ne škodi, pogotovo u emocionalno sušnom periodu.

„Ne znam šta to znači“ stiže odgovor „tek učim ovu vrstu komunikacije.“

Dakle, osoba s druge strane hoće da se igra vanzemaljca?

„Stvarno?“, ukuca ona zabavljeno „i ja isto.“

„Da li ti možeš da govoriš?“ poruka od „Ddddfg“. Vrlo čudno.

Pomalo zabrinuta daljim razvojem konverzacije, pokušala je da skrene temu.

„Kako izgledaš? Jesi li ti muško ili žensko?“ ukuca.

„Nijedno“ stigao je odgovor.

Ne znajući šta da odgovori, pogotovo u eri gde je bilo neverovatno lako uvrediti etičkom nekorektnošću, Nina otvori brauzer da pogleda vesti na internetu. Ubrzo se ukazala nova poruka.

„Hoću da te upoznam.“

„Nikolina, Nikolina, mogu da te vidim. Crna, duga kosa, crveni plašt oko ramena, plava trenerka.“

Plašt? Ćebe? Uznemirena, isključila je prozor za konverzaciju i kliknula je na „block user“. Delić sekunde nakon što se ekran zatvorio, učinilo joj se da je videla narednu poruku: „Iza tebe sam.“ Ko god da je, znao je kako izgleda.

Kad je iz zvučnika opet zapištalo, bila je toliko napeta da je poskočila i ćebe joj je spalo sa ramena, oborivši zvučnike sa stola. Posegla je i podigla ćebe i pokupila zvučnike sa poda a zatim ih isključila. Pogledala je iza sebe. Mračne senke su igrale pod nestabilnom svetlošću, ali nije bilo nikog iza nje. Zatim je pogledala u ekran. Poruka je ovog puta bila od Uroša.

„Mače, ne možeš da spavaš?“

„Ne dopada mi se ono što su sinoć javili na vestima. Čini me nervoznom.“

„Želiš li da dođem do tebe?“

„Bilo bi sjajno.“

Ako bude, loše koliko su najavili, bila bi srećnija da ne bude sama noćas.

„Dolazim onda sutra.“

„Dođi odmah“ napisala je.

„Kasno je i nevreme je, a kola su mi kod majstora. Nina, doći ću sutra odmah ujutro.“

Sedela je na stoličici nervozno grickajući kraj kose. Sutra će možda biti kasno, pomislila je. Sutra me možda neće biti. Od kada se uselila imala je osećaj da pored nje još neko živi u tavanskom stanu, iako je bezbroj puta pretražila taj mali prostor. Pretražila je sve, čak i ostavu i kredence. Uprkos tome, osećala se kao da je neko posmatra, naročito posle poslednjih poruka od neznanca. Manično je pretraživala uglove stana, otvarala ormare, čak i one koje ljudsko biće ne bi moglo da stane. Sve je bilo prazno i bez života, s izuzetkom par paukova.

Uostalom, šta je očekivala? Da će u uglu sobe ugledati mračno, natprirodno biće kako kucka u svoj mali laptop, pod pseudonimom nasumice odabranim kuckanjem naslepo jednim prstom? Uvukla se u krevet obučena, govoreći sebi da će sve izgledati drugačije kad svane. Napolju je sevnulo, a kiša je pljuštala. San joj nije dolazio na oči. Iracionalno se nadala da ako zaspe, biće iz mraka bi izgubilo svoje interesovanje za nju, i ujutro bi se probudila uz sunce, bezbedna, na dnevnom svetlu. Kao dete koje se krije ispod ćebeta. Frustrirana nesanicom, upalila je svetlo i postavila lonče za čaj, tražeći po kredencu sredstvo za smirenje koje bi moglo da joj pomogne da nestane na nekoliko sati. Kad se začuo tup udarac iz ormara sa njene desne strane stana, poskočila je. Masivni ormar od orahovog drveta, u koji se bez problema mogao sakriti odrastao čovek. Ali ona je pre pola sata proverila sve ormare, nije li? S druge strane, nije li Ddddfg napisao da se nalazi iza nje, ukoliko je dobro videla tu poruku, a ormar je stajao direktno iza nje? U glavi su joj se smenjivale želja da izađe napolje i provede noć na ulici, na kiši, ili da naprosto otvori ormar i suoči se sa onim što je unutra. Odabrala je ovo drugo. Sa strahovima se treba suočiti odmah, pre nego što se razviju.

Prišla je masivnom ormaru i oslušnula. Jednim potezom otvorila je masivna vrata od teškog drveta i istovremeno iskoračila u stranu. Osim kaputa i jakni koje su tužno visili na vešalicama, ormar je bilo prazan. Duboko udahnuvši, Zatvorila je vrata ormara i vratila se kuhinji. Umalo je ispustila lonče sa ključalom vodom na sopstvene noge, kada se iz ormara ponovo začuo isti zvuk. Ponovo je širom otvorila vrata. Ponovo ništa. Kucanje se ovog puta ponovi, tako naglo da je vrisnula i poskočila. Dolazilo je iza ormara!

Rukom je sa bočne strane, kod dovratka, obuhvatila čvrst, debeo zid koji se nalazio iza ormara i iza koga se nalazila ostava. Zid je bio debeo, previše debeo. Pomislila je kako bi taj zid mogao da krije tajni prolaz kad bi bilo još samo malo deblji. Ostava koja se nalazila iza zida, bila je toliko mala da je u nju jedva stala polica na koju su bile nagurane sve one stvari koje se retko koriste, a koje nisu našle svoje mesto na drugom mestu u stanu. Tamo sigurno niko nije mogao da se sakrije. Uzdahnula je kad munja bljesnula i naizgled, za dlaku promašila njenu zgradu, osvetljavajući je jakim svetlom. Da nije bilo vesti od jutros, možda bi ovo nevreme bilo kao i svako drugo. Ostavila je vrata ormara otvorena polako koračajući unatrag, prema improvizovanoj kuhinjici, prema čaju, prema fioci sa lekovima. Vrata ormara iza nje sa treskom su sama od sebe zatvorila.

„Pokaži se!“ vrisnula je, više histerično nego hrabro.

„Hajde pokaži se! Hoćeš da se upoznamo? Pa evo me!“

Srce joj je tuklo, osećala se pomalo ludo što vrišti sama u svom tavanskom stanu i poziva nevidljivu silu na druženje. Teoretski, bilo bi zabavno živeti u stanu posednutim duhovima. U teoriji. Stajala je ispred sada zatvorenog ormara drhteći. Objašnjavala je sebi da je sve ovo besmislica, da bi trebala da bude spremna na ovo, kako su ih već upozorili na jutarnjim vestima. Halucinacije, kako vizuelne, tako verovatno i zvučne, sasvim su moguće kod promene magnetnih polja. Sve ovo je bilo samo u njenoj glavi.
Snažni, vrlo stvaran udarac pesnicom iz unutrašnjosti starog ormara, trže je iz razmišljanja. Ovog puta ostala je tačno ispred otvorenog ormara, blokirajući telom mogućnost da se vrata ponovo sama od sebe zatvore. Drhtala je, rešena da istera stvari na čistac, kakvi god da su demoni ili duhovi u pitanju. Stajala je i zurila u unutrašnjost ormara, kako se činilo, beskonačno dugo, dok su munje sevale i stvarale vizije krupnih svetlećih lopti po stanu. Jedna faza struje u stanu se ugasila ostavljajući veliki deo u tami i tišini. Mesindžer sa računara na stolu iza njenih leđa je zapištao. Ignorisala ga je. Stajala je tako, kako se činilo, satima. Par slabih udaraca iz dubine ormara ispred nje, prenuše je iz hipnotišuće koncentracije. Možda je stvarno postojao tajni prolaz u zidu? Ali morao je da bude zaista dobro zamaskiran. Ormar je bio njen, nije došao uz stan. Pre toga, zid je bio go i prazan, i apsolutno čvrst.

Celom težinom se naslonila na ormar, gurajući ga u stranu da oslobodi zid, ali nije imala oslonac. Stopala su joj klizala po podu, a ormar je bio pretežak. Nije se pomerio ni za milimetar. Da je ovo bio moderan, novi ormar, lako bi probila zadnju stranu, koja se obično pravi od tanke šperploče. Ova klasika, nažalost, imala je jaku zadnju stranu od debelog drveta. Pokušala je sa druge strane. U ostavi svetlo je pregorelo ili je nestalo sa ugašenom strujnom fazom. Prepune police su zauzimale gotovo ceo taj deo prostora iza zida. Ostatak zida se nastavljao na hodnik zgrade. Pružila je ruku uza zid, prevlačeći preko dela koji se nalazio iza ormara.

„Možeš li ovuda da izađeš?“ šapnula je u zid.

Udarac sa druge strane zida, iz ormara, dao joj je jasan odgovor. Komunicirala je sa natprirodnim bićem. Na vestima su najavili mogućnost da ljudi u okviru „magnetne“ oluje imaju zvučne i vizuelne halucinacije, ali ovo je bilo stvarno. Računar na stolu je frenetično zapištao, ponovo. Pomislila je da je možda Ddddfg, i požurila je da pročita poruku, ali se setila da ga je blokirala. Bile su to poruke od Uroša.

„Nina, kako si? Kod mene se dešavaju čudne stvari.“

„Verovatno je to zbog onih magnetnih dešavanja, ali bojim se.“

„Nina, molim te, javi se da znam da si dobro!“

Prsti joj zaigraše iznad tastature. Razmišljala je šta da napiše. Uroš je živeo u ateljeu na Petrovaradinskoj Tvrđavi, a ona na Sajmištu. Bili su previše udaljeni. Niti je on mogao da pomogne njoj, niti ona njemu. Odblokirala je Ddddfg.

„Vojnici izlaze iz zidova“ bila je to nova poruka od Uroša.

„Nina, da li ti vidiš vojnike u zidovima? Ja ih vidim, strašni su, ne želim da ih gledam. Vuku se oko mene kao senke.“

Ne znajući ni sama šta da mu odgovori, Potražila je Ddddfg među pristupačnim korisnicima mreže. Nije ga bilo. Ako se pod tim nasumično ukucanim pseudonimom krio njen duh iz njenog tavanskog stana, onda je pogrešila što je prekinula kontakt sa njim. Pred očima su joj igrali svetlaci od umora i neispavanosti, učinilo joj se da vidi kako se pojedini od tih svetlaca kreću po tami nalikujući na ljudske obrise.

„To su magnetne halucinacije. Svega toga sutra neće biti.“ rekla je glasno.

Mesindžer je ponovo zapištao.

„Vojnici su svuda oko mene, pužu po zidovima, nemam struje, samo jednu malu sveću. Šta da radim kad se laptop ugasi?“

Zatim, velikim slovima: „NINA JAVI SE“

Ponovo je sevnulo, a napolju se čuo pljuskom prigušen vrisak. Uspaničeni uzvici ljudi su se čuli iz hodnika. Sedela je kao začarana, zureći u ekran, čekajući poruku. Znala je da nema kuda da pobegne, a da je duh želeo da je povredi, već bi to učinio. Znala je da neće i ne može da napusti svoj stan, ni zbog natprirodnog entiteta, ni zbog bilo čega drugog. Ne sada, kad je napolju haos. Drhtala je čekajući poruku. U međuvremenu, poruke od Uroša su se množile na ekranu.

„NINA“

„NINA“

„Puze po zidovima svuda oko mene ne mogu da gledam mrak je ne vidim ništa ne želim da gledam“

„NINA“

„Napolju su Nina ima ih svuda“

„molim te molim te javi se“

Konačno, veza sa Urošem se izgubi. Verovatno mu se baterija na laptopu istrošila. Sada se nalazio sam u mraku sa svojim vojnicima. Položila je glavu na šake, koje su joj ležale na stolu. Ekran monitora se zatamni, prelazeći u screen-saver mod. Tišina, mrak i dobovanje kiše o prozore delovale su umirujuće. Ormar iza njenih leđa ponovo se s treskom sam od sebe zatvorio. Još uvek je bila noć, pljusak je i dalje udarao u prozore. Više nije mogla da pogodi koliko je sati. Vladala je tišina. Na mesindžeru niko nije bio dostupan. Bila je sama. Otvorila je nekoliko sajtova da pogleda vesti, ali nije bilo ničeg novijeg od jedan sat posle ponoći. Konačno, posle traganja na svim portalima i vestima kojih se setila, pronašla je vest koja je poticala od oko pola tri ujutro. Novinar je naveo da su očekivane promene magnetnog polja jače nego što se mislilo i da masovno izazivaju halucinacije i kolektivnu histeriju.

„Poreklo promena magnetnog polja i dalje ostaje misterija,“ pisalo je „ali sumnjam da tu ima više od jednostavnih aktivnosti sa sunca i prolećne oluje. Ljudi nisu glupi, ne možete im servirati nelogičnosti i besmislice u nadi da ćete ih tako smiriti. Ništa ne možete sakriti od medija. Znamo za tamni oblak nepoznatih čestica koji je pre tri meseca dospeo u egzosferu, i znamo da se spuštao prema Sjedinjenim Državama. Znamo da su iz Pentagona skrenuli čestice prema Evropi, sve se to zna. A ipak, niko nije reagovao.

Uostalom, ko garantuje da inteligencija iz svemira mora da bude ekvivalent našeg organskog života, da mora da ima usta, ruke, noge i digestivni trakt? Da komunicira zvucima i sluhom? Zašto to ne bi bili sićušni artefakti koje ne možemo nigde da svrstamo, niti da ih približimo ijednom ekvivalentu inteligentnog života sa naše planete?

Ono što je sigurno je da čestice iz svemira utiču na atmosferu, na električne uređaje i na naše moždane impulse na potpuno nepredvidive načine. Možda je to njihov način komunikacije, a možda je i slučajnost. Sve što znam jeste da upravo osećamo posledice njihovog prisustva među nama. Dok ovo pišem, sedim u kući koju sam nasledio od bake. Moja baka sedi iza mene na otomanu, ćuti i već satima plete nešto šareno. Znam da je umrla pre osam godina. Ne znam kako ovo da objasnim. Ne brine me baka. Brinu me urlici sa ulice koje stalno čujem. Brine me čudni, prigušeni plač beba koji dopire iz dna bašte. Brine me to što stvari ne vidim onako kako mi um govori da treba da ih vidim, i što mi to polako postaje normalno. Ne mogu da se setim šta je normalno a šta nije. Ponekad zaboravim pa se obratim baki, ali ona me ignoriše. Gleda u pletivo, a prsti joj rade kao da će jednog dana taj posao završiti.

Napravio sam pauzu u pisanju i sada ne mogu da se setim gde sam stao. Baka neće da razgovara sa mnom, a bebe plaču li plaču a ja ne mogu da ih nađem. Prokopao sam pola dvorišta. Ponovo ih čujem. Siguran sam da ću ih sada pronaći.“
Pročitala je tekst više puta dok nije počela da shvata njegovo značenje. Trgla se kad je začula iza sebe škripanje teških vrata ormara koja su se otvarala iza njenih leđa. Zaronila je lice u šake ponavljajući sebi kako je to iluzija. Koraci koji su joj se približavali iza leđa bili su iluzija. Pogled koji je osećala na potiljku, još jedna iluzija. Ruka koja joj se spustila na rame, bila je iluzija. Nestalo je struje i sva svetla su se ugasila. Vrisnula je.

Naredni dan osvanuo je bez kiše, ali teški i neobično crvenkasto-smeđi oblaci su se prostirali veoma nisko iznad tla, skrivajući sunce. Probudila se na podu ispod stola sa računarom. Trenerka i kosa su joj bile vlažne kao da je pokisla, osećala se bolesno i izubijano. Otvorila je prozor posmatrajući teške, naelektrisane oblake i sivkaste ulice bez struje. Automobili su stajali na ulici nepokretni i beskorisni. Nekolicina ljudi teturala je izgubljeno. Pričali su sa nevidljivim sagovornicima koje su samo oni videli. Sela je na pod ispod prozora, gledajući u pod. Noge u velikim crnim čizmama stajale su ispred nje.

„Šta ćemo sada?“ rekla je, gledajući u čizme sagovornika.

Niti tananog elektriciteta obmotavale su se oko nogu neznanca. Dodirnuo ju je po kosi, i od vlage, osetila je peckanje i metalni ukus u ustima.

„Znači, ostajemo ti i ja, zauvek.“ rekla je, a neznanac joj je pružio ruku koju je prihvatila. Peckanje struje je bilo neprijatno, ali je razbuđivalo i malo joj razbistrilo um. Podigla se na noge da bi se suočila sa licem onog koji će je pratiti do kraja života, a koga niko drugi neće moći da vidi. Na čudan način, bilo joj je drago zbog toga.

 

Autor: Biljana Malešević