Blog

Braća Sisters – Patrik Devit

Posted on by Kristijan Šarac

ŽANR: vestern/akcija/komedija

ORIGINALNI NAZIV: The Sisters Brothers

AUTOR: Patrik Devit

ZEMLJA: Kanada

GODINA IZDAVANJA: 2011.
OCENA: 9

 

Svi vole kaubojce, dobro de, to svi mogu da budem i samo ja. No, da budemo ozbiljni vestern je deo svakog detinjstva počevši od Teksa, Doka Holideja, Zejn Greja, Klinta Istvuda, Serđa Leonea pa do Lasa. Ako ste poklonik kauboja, onda svakako volite one što brzo potežu. Pošto je ova knjiga o dvojici takvih, predstaviću vam one najpoznatije…

Revolveraši ili pistolerosi  su bili odmetnici, avanturisti, vojnici i u ne malom broju slučajeva predstavnici zakona. Kako legenda tvrdi, najbrži od najbržih je bio Bili D Kid, spletom okolnosti uhapšen i obešen sa bratom 1881. godine. Dok Holidej (Došao je tiho i ušao u legendu), slavni revolveraš koji je po zanimanju bio zubar, ali mnogo bolje je kockao i pio. Učestvovao je u čuvenom obračunu kod O.K. korala, donevši prevagu na stranu braće Erp. Želja mu je bila umreti u čizmama, ali ga je tuberkuloza dotukla 1887. godine i navodno je pri pogledu na svoje bose noge, zadnje rekao: „Pa nek sam proklet…“. Džesi Džejms bio je južnjački Robin Hud ili špijun i odmetnik zavisi od gledišta. Ubio ga je prijatelj Robert Ford sa leđa, kome je za to isplaćena nagrada od deset hiljada dolara 1882. godine. Divlji Bil Hikok čovek kome se pripisuje prvi revolveraški obračun 1865. godine protiv kauboja Dejvisa Tata. Bio je za života izviđač i šerif. No, i strastven kockar, ubijen je u kockarskoj svađi 1876. godine sa leđa. Legenda kaže da je u ruci imao par kečeva i par osmica, te se zbog toga u Teksas Holdem-u A8 naziva Ruka mrtvog čoveka. U neku ruku ovo su ikone Divljeg zapada ili ih je barem popularna kultura pretvorila u iste.

Patrik Devit – Kanadski pisac, ovo mu je prvi roman na našem jeziku, a njegov drugi, ima još tri. Ablutions (2009), Undermajordomo Minor (2015) i French Exit (2018). Po ovom romanu je snimljen i film 2018. godine, u ulozi braće su se našli Džon Rajli i Hoakin Feniks.

Eli i Čarli Sisters su revolveraši koji obavljaju prljave poslove za tipa koji sebe naziva Komodor. Kada ih pošalje da obave još jedan posao, počinju nevolje. Postaje očigledno koliko su duboke razlike među braćom, to izaziva česte čarke. No, ne samo to nego ih mnogi opasni tipovi i situacije usporavaju u poteri. U San Francisku, saznaju da ih je izdao čovek koji je bio zadužen za nadzor. Tu im se otvara mogućnost bogaćenja i rešavanja svih životnih briga. Prihvatiće ukazanu im šansu, a vi proverite čitajući čeka li ih bogatstvo ili smrt. Svakako, dug je put kući…

Reklo bi se da je u ovoj priči prikazan pravi Divlji zapad, bez mrvice šminke i glamura popularne kulture, samo život kakav je bio. Istovremeno, to je crnohumorna komedije, ali i teška porodična drama. Odnos između Elija i Čarlija zapravo i nosi knjigu sve vreme. Možda čak možemo reći da je veštičija kletva izazvala grižu savest i želju za mirnim životom, ali to je već fantastika, a mi se ne bavimo time, je li? Interesantno je da je film sem manjih razlika jako verno preneo celu priču (u redu, nije baš sasvim istina, ali i film je dobar). Dobra strana knjige je što je vrlo zabavna i što dobijate tačno što i očekujete. Mane? Pa teško da će vas iznenaditi, dakle glavna mana je izvesnost šta će se na kraju desiti. Mada, možda treba da postoje takve knjige koje su samo odmor i smeh, uz tek malo drame. Dibidus je eto opet objavio jednu sasvim dobru knjigu u kojoj se može uživati, šta čekate? Idite, uživajte!

Final Fantasy X, jedna od najboljih igara za PS2

Posted on by Miloš Stojičić

„Final Fantasy X” – dragulj PS dvojke i prekretnica  za franšizu koja je probila sve rekorde prodaje za japanski RPG (Role Playing Game ili kompjuterska igra uloga). Prate je besprekorne recenzije i samo reči pohvale. Osvojila je mnogobrojne nagrade, ali pre svega srca brojnih gejmera. Moje nije bilo izuzetak.

Priča ( Story) :

Glavni lik, Tidus, uvodi nas u priču. Retrospektivno saznajemo šta mu se sve desilo da bi završio tu, među ruševinama drevnog grada sa svojim saveznicima. Počelo je sa Tidusovom poslednjom utakmicom blica (Blitz – vaterpolo, samo u dubini umesto na površini bazena), kada grad u kome se održava turnir biva napadnut od strane čudovišta u formi ogromnog cunamija. Nakon toga, Tidus završava u drugom svetu, drugoj dimenziji, gde između ostalih upoznaje Aurona, koji mu otkriva ime čudovišta koje mu je promenilo život – Greh (u originalu Sin).

Većina pozadinske priče se na početku odigrava kroz prelepe međuscene (cutscenes), a posebnu draž ovoj igri daje to što ovde prvi put u franšizi postoji tonski zapis gde nam glumci oživljavaju dijaloge koji nam se ispisuju na ekranu.

Tematika priče je delom inspirisana i hrišćanskom teologijom, što se posebno vidi u upotrebi svemoćnog Greha kao ultimativnog razarača sveta. Takođe, fokus je i na konceptu nepravde, što se najbolje oslikava u sceni gde našim junacima biva presuđeno zato što su umrlom čoveku pomogli da stigne u raj (farplane). Politička korupcija i manipulacija pravnim sistemom su svakako prisutne, što oblikuje kompleksan i filozofsko nastrojen narativ. Ipak, nasuprto očekivanjima, priča se lako prati, u hodu, i teče prirodno, bez natrpavanja infomacijama.

Mehanika igre ( Gameplay)

Mehanika igre se zasniva na poteznom borbenom sistemu (turn-based combat). Vreme između poteza nije ograničeno, a sled poteza je vidljiv u desnom gornjem uglu, tako da je fokus na čistoj strategiji. Uobičajeno, početne borbe su prilično lake za dobijanje, ali  bosovi (bosses) zahtevaju znanje dosta intenzivnog načina manipulisanja poteza.  Svaki deo serijala Final Fantasy prati ovaj sistem borbe, tako da ako ste upoznati sa bilo kojom igrom franšize, vrlo brzo ćete se uhodati.

Odabir likova je dozvoljen u toku same borbe, a u istu je moguće povesti do tri lika.

Svaki glavni lik u igrici, osim osnovnih komandi, ima i jedan specijalan napad (overdrive). Isti je specifičan za tematiku lika, a i menja se kako igrica napreduje. Radi se o ultimativnim napadima koji oduzimaju potez, ali su zato izuzetno jaki.

Sve u svemu, veoma izazovna igrica, što se mehanike tiče. Pored redovnih borbi, dolazi i do nasumičnih (random ecounters), na koje se treba navići, ali su vrlo korisne pošto zbog njih likovi brže napreduju. Sferično-mrežast sistem levelovanja (sphere-grind system) ove igre daje inicijativu igraču, jer može da bira kojim putem će lik da krene.

Muzika (Music)

O muzici se ne može reći ništa osim čistih pohvala. Kompozitor Noubo Uematsu je odradio savršen posao, zajedno sa celim timom i orkestrom. Igricu uglavnom prate melanholični tonovi sa po kojom himnom. Prožimaju se i akustične note koje dosta smekšavaju atmosferu, ali ni klasični instrumentali nisu zanereni. Provuče se po koja malo pozitivnija pesma, ali zbog same tematike igrice to nije prečesto. Posebno se ističu: „To Zanarkand”, „Suteki Da Ne” i „Yuna’s theme”.

Grafika (Graphics)

„Final Fantasy X” je izašla 2001. godine, te je tada, što se tiče grafike, zaista bila ispred svog vremena. Možda su silne reči hvale upućenoj ovog igrici do sada dosadile, ali to samo govori o njenom kvalitetu. Nemoguće je ne hvaliti svaki aspekt. Ipak, iako odlična, nije bila ni savršena. Previše otvorena usta likova, kao i prečesto pomeranje vilice u odnosu na broj reči upadaju u oči. Najveći plus su dizajn i facijalne ekspresije likova. Deset godina nakod izlaska igre, 2011, izdata je i Blurej verzija dostupna na konzolama (ima je i za PC računare). Najveće promene su načinjene na teksturama, senčenju i osvetljenju, a i povećana je rezolucija međuscena. Dizajn igrice je ovim dobio najveću pohvalu koja nije izrečena, već praktično dokazana – „Final Fantasy X” ni danas ne izgleda zastarelo.

„Final Fantasy X” je jedna predivna, ali i dugačka avantura. Za osnovnu priču je potrebno najmanje 40 sati igre, što je čak i udvostručeno u praksi. Deluje dugačko, ali svaki minut proveden sa ovom igrom mnogo vredi. Uverite se i sami.

Djevojka na navijanje – Paolo Bacigalupi

Posted on by Mirnes Alispahić

ŽANR: naučna fantastika/triler
ZEMLJA: SAD
ORIGINALNI NAZIV: The Windup Girl
GODINA IZDAVANJA: 2009.

Znate kako su nekad pisci naučne fantastike pisali o stvarima koje će se desiti u dalekoj budućnosti, a u stvarnosti su se desile mnogo, mnogo ranije? Tehnologija napreduje divovskim koracima, tako velikim da ih ne možete stići. Samo dvadesetak godina unazad mnoge stvari koje su danas popularne su bile na rubu naučne fantastike. Zastrašujuća stvar u debitantskom romanu Paola Bacigalupija Djevojka na navijanje (The Windup Girl) jeste ta što je radnja možda smještena u 23. stoljeće, ali je tema itekako svakodnevna i tek su neke stvari u domenu naučne fantastike.

Djevojka na navijanje je biopunk roman, koji se bavi genetičkim inženjeringom, biotehnološkim terorizmom i korporativnom pohlepom. Stoljeće je 23, većina svijeta je potopljena uslijed potopa, a populacija je smanjena zbog čestih bolesti, pravo voće i povrće gotovo da i ne postoji, većina su zapravo genetski modificirane verzije, neke vrste životinja su nestale i zamijenjene su genetski modificiranim verzijama, pa čak postoji i nova vrsta ljudi, genetski modificirani, koji sebe nazivaju Novi narod. Hranu kontrolišu takozvane kalorijske kompanije, megakorporacije, koje žude na novim sjemenima.

Anderson Lake je čovjek koji radi za jednu od tih kompanija, AgriGen. Iako vodi fabriku za proizvodnju opruga, to je paravan. Njegov pravi zadatak je doći do tajlandske banke sjemena.

Emiko je titularna djevojka na navijanje, genetski modificirana žena, napravljena da bude seksualni objekat, da izvršava sve naredbe bez pogovora i udovoljava svom gospodaru. Sada živi u Bangkoku, nakon što je njen japanski gospodar ostavi. Tu je smatraju bezdušnom, demonom i izlazak na ulicu se može kobno završiti po nju. Njena jedina želja je pobjeći i pridružiti se drugima poput nje, koji navodno žive u džunglama Tajlanda.

Putevi sudbine Lakea i Emiko se križaju i njih dvoje započinju put koji će kulminirati građanskim ratom i gotovim krahom kraljevstva. Naravno, Lake i Emiko su tek dva lika u plejadi zanimljivih likova koje nam Bacigalupi servira u svom romanu, ali oni su glavni. Lake predstavlja jednu stranu priče, kapitaliste, vlasnike širokih narodnih masa. Gospodare. Emiko je opet druga strana, potčinjena, bez mogućnosti izbora, rob društva, otpad, prognana. Vještačka tvorevina. Odjednom, ta dva svijeta se susreću, ljubav se pojavi među njima, a Emiko odjednom postaje nešto drugo. Više nije samo rob, sada ima i svoju svijest. Uklanja prepreke, genetski usađene u nju, probija barijere i oslobađa se.

Kao što rekoh ranije, ono što je zastrašujuće jeste to što možda radnja Bacigalupijevog romana ide nekih 400 godina u budućnost, ali su stvari o kojima on priča itekako prisutne u današnjem, modernom svijetu. GMO je svuda oko nas, velike korporacije upravljaju svijetom kroz kontrolu resursa, bilo da se radi o nafti, vodi ili hrani, ali mi smo robovi korporacija, kojima je bitan samo profit. A šta kada ne bude više nikoga da im ostvari taj profit? Šta kada ta pohlepa dovede do kraja svega?

GOTNIŠ 2019

Posted on by Redakcija

 

         Drugi po redu Festival fantastike “GoTNiš 2019.” u Nišu održaće se 19., 20. i 21. aprila (u petak i subotu i nedelju) u prostorijama Niškog kulturnog centra. Ove godine Festival je posvećen književnom serijalu “Pesma leda i vatre” pisca Džordža Martina, prema kojoj je snimljena planetarno popularna serija “Igra prestola”.

         Koorganizatori ovog festivala su Udruženje ljubitelja fantastike Ordo Drakoniš i Niški Kulturni Centar.

         Svečano otvaranje zakazano je za petak, 19. april od 17.00 časova. Tom prilikom će biti dodeljene festivalske nagrade za doprinos fantastici u Srbiji u različitim oblastima. Prošlogodišnji Festivala, pod nazivom TolkiNiš 2018, otvorio je frontmen grupe Orthodox Celts Aca Seltik, a ove godine to će učiniti direktor i osnivač izdavačke kuće “Laguna” Dejan Papić.

         Izuzetno bogat program sastoji se od tribina, predavanja, promocija, kvizova i filmskih projekcija na temu epske fantastike, ali i ostalih podžanrova poput SF-a, horora, cyberpunk-a, neonoara. Od Igre prestola, preko životopisa Dž.R.R. Tolkina, Nekronomikona Hauarda Filipsa Lavkrafta, te domaćih ostvarenja (Usnuli zmajevi, Duge noći i crne zastave itd.) i kvizova (Hari Poter, GoT), Festival posetiocima nudi i raskošan prateći program.

         Na Bazaru fantastike zainteresovani će moći da pronađu knjige i stripove iz oblasti fantastike, umetničke radove i rukotvorine inspirisane ovim popularnim žanrom, ali i da se sretnu sa umetnicima koji će tokom trajanja festivala praviti filmske maske, crtati sa decom i mladima, slikati portrete i slično. Biće upriličena i izložba radova iz oblasti stripa Marka Stojanovića, kao i projekcija filma “Ederlezi Rising” dok će, tokom Festivala, defilovati kostimirani likovi iz serije “Igra prestola”.

         Obzirom da je prošlogodišnji Festival fantastike doživelo zapažen uspeh, ove godine se očekuje još veći broj posetilaca iz svih krajeva Srbije. Ulaz na Festival je besplatan.

 

1. Zmačko postaje Zmačkoni, veliki čarobnjak

Posted on by Ana Ubavić

„Šta ti misliš šta je u zemlji iza ovih vrata?” radoznalo će Zmačko. Zagrebao je šapicom frižider i ljutito frknuo što ne može da ga otvori.

Sedela sam u uglu i pokušavala da liznem kraj svog repa.

„Dosadan si, znaš. Svakog dana me to pitaš! Zar ne znaš da je unutra hrana? Tu mama stavlja hranu.”

„Nisam dosadan”, viknuo je. „Samo ti nisi preterano zanimljiva.”

Pomislih da će najzad malo da ćuti. Pauza je trajala pet sekundi.

„A šta misliš kako bi to bilo kad bismo mogli da kažemo magičnu reč i odjednom se frižider sam otvori?” uzbuđeno je skočio. „Znaš, zemlja frižifera!”

„Frižifera, mjau? Pa ta reč ni ne postoji!”

„Naravno da ne postoji, kad sam je upravo izmislio!” ponosno je podigao glavu. „Ali zamisli, svet u kom su frižideri fer, kažeš mu magičnu reč i on se sam otvori!”

Zmačkove oči se napuniše suzama i setno uzdahnu.

Ponekad sam ga gledala kao jednu veselu odrpanu kućnu bebicu. Bio je zdepast, sa velikom čupavom glavudžom iz koje su virile dve dugačke dlake na mestu gde je trebalo da budu obrve, i zapravo je bio vrlo čovekolik. Upadljivo đumbiraste boje, ovaj nestaško je svoje ime dugovao činjenici da je voleo da jede mamine čili papričice. Samo bi netragom nestala po jedna iz saksije u kuhinji, a onda bi moj drug Zmačko, što će reći pola zmaj-pola mačko, bljuvao vatru. (Ovo je radio vrlo tajno, da niko ne vidi, ali smo to svi znali, zato su ga i nazvali Zmačko.)

„Kude vi je onaj Zmačko zvrndelj?” pitala bi baba Ljupka svaki put kad dođe sa sela.

„Eno ga, opet jede” odgovarali bi svi.

Ja sam imala prilično miran život, tj. bio bi miran da me dotični Zmačko nije stalno uvaljivao u razne zavrzlame.

Kao jednoj finoj mačjoj gospodični, moj život se sastojao od uživanja u paštetama, izležavanja pored prozora i spavanja na jastuku pored mame.

A onda dođe ovo zverče i kvari mi dan!

Lenjo sam žmirnula, opet mi se spavalo.

„Mačkonina, ustaj! Ustani!” Zmačko me uhvatio za šapu.

„Fnjf, šta je sad bilo?! Zmačko, ako je opet ovo neka tvoja ujdurma, klepiću te po toj šašavoj tintari!”

„Ali nije, nije! Ustaj, ovo moraš da vidiš!” gurao me šapom da dođem.

Ah, uvek je dosadan kad nešto zgreši. Momentalno sam se zapitala kako ću sad da nastradam. To je nekako uvek bio slučaj sa Zmačkom. Prošli put su me ni krivu ni dužnu okupali. Nemojte pogrešno da me razumete, volim ja da se kupam, ali pod mojim uslovima. Lepo oliskam sve što mi se čini prljavo.

A ovaj nesretnik Zmačko je prosuo celu činiju želea od jagoda na moje divno krzno. Jedino što mi se dopalo je što je žele imao šljokice, baš volim te šljokice. Međutim, skinuti lepljivi žele sa krzna ili otrpeti mamin dug osuđujući pogled – ne zna se šta je teže.

Sišla sam nevoljno s taburea.

„Dobro, šta je sad?” promrsila sam. Spavalo mi se.

„O Ninice, o šećeru šljokičavi!” počeo je maznim glasom. Načuljila sam uši, ovo je zvonilo na uzbunu.

„Slušaj mjau, bolje odmah reci šta si zgrešio!”

„Nisam! Zar bih ja? Frk, pa kad sam ja išta pogrešio? Nego eto, oko mene se stvari ponekad dese. Čuuuuda…!” razrogačio je oči na mene kao dve bubašvabe.

„Vidi”, pokazao mi je glavom u pravcu frižidera.

Vrata su bila odškrinuta. Brzo, brzo, dok se nisu zatvorila! Potrčala sam.

Pff, dok sam stigla samo se čulo trssss, zatvoreno.

„Pih”, rekoh mu „čudo jedno, nisi uspeo da otvoriš vrata!”

„Ali, shvatio sam magičnu reč. Dugo sam je smišljao.” Bio je sav važan.

„Stvarno, najstvarničkije stvarno? Pokaži mi!”

Zavrteo je glavom odsečno.

„Ne, ne. Moja Mačkonina, moraš da obećaš da ćeš čuvati tajnu! Ovo je Sveto znanje kodiranja frižifera.”

„Dobro, obećavam!”

„Obećavaš?”

„Da!”

„Žablja pantofla”, šapnuo mi je u uvo tako tiho da me je prošla jeza i da mi se rep ukovrdžao.

„Molim!? Žablja pantofla??? To je tvoja tajna Zmačko? Sta to uopšte znači?”

„Tiše, tiše”, prošaptao je panično. „Nećemo da niko otkrije. Žablja pantofla je drevna reč, stara reč, stara ko baka Ljupkinoj babi baba. Znači, nesto vrlo ozbiljno.”

„Šta vrlo ozbiljno?”

„Dobro, jesi li spremna za tajnu istinu? Vrlo je ozbiljno.” Zmačko je bio toliko ozbiljan da me sekund delio od toga da mi mjas (glas) pređe u šašavi mjakot (kikot). Žablja pantofla znači žablja pantofla.

Bože mili, šašave li mačke, mislim Zmačka. Zmačkovi šašavitisi i šizolize! Samo sam uzdahnula.

Zmačko je, znate, kao onaj nestašnu debeljucko iz crtaća, kome guza uvek viri iz frižidera. On se stalno sapliće o stvari, u suštini je dobričina, iako je pravi štetko.

„I?” upitah ga.

„Šta i?” nabusito će. „Zmačko postaje Zmačkoni, veliki čarobnjak!”

„Pa jesi li testirao magičnu reč?”

„Ah, misliš to. Da, da! I pola radi”, snuždeno će on.

„Kako nešto može pola da radi? To prvi put čujem.”

„Vidi, ovako. Može. Pola radi, a pola ne radi. Taaako!”

Ovo je jedan od momenata kad sebi kažete: da ja ne volim ovog mačka, on bi sad bio zgažena žaba. Ali, ali…! Da naglasim ALI, volim Zmačka. On je prosto voljiv.

Tako da mu opraštam.

„Šta ćemo sad, Zmačko?” pitam ga nežno, pa predlažem: „Hajdemo do frižidera da ga pitamo je li frižider ili frižifer.”

„Važi”, veselo će on.

„Hajde da zajedno izgovorimo magičnu reč”, dajem predlog.

„Brzo ili sporo?”

„Sporo, da nas i frižider razume.”

„Žablja pantofla!” rekosmo uglas i ništa se ne desi.

Pogledah ga upitno, na šta mi on klimnu glavom i dobaci: „Opet!”

„Žablja pantofla!”

Frižider se zatrese, zabrunda veselo.

U čudu stavih šapu na vrata i vrata se najednom otvoriše. Odskočih uplašeno u stranu.

„Zmačko, vidi!”

„Vidim, šašavice, vidim!”

Naše dve radoznale mačje njuške zaobiđoše vrata frižidera i hrabro kročiše napred. Sobu obasja svetlo.

Zmačko je koračao prvi, a za njim ja, vidno zatečena činjenicom da je moj drug, do juče poznat široj javnosti kao Zmačko, danas postao veliki Zmačkoni, čarobnjak u zemlji frižifera.

In memoriam – Dobrica Erić bio je priroda lično

Posted on by Redakcija

Dobricu Erića su voleli i istinski poštovali samo oni koji su ga zaista razumeli, a razumeli su ga oni koji su videli i osetili krik Prirode u njemu. Bio je Priroda lično. On je dete Prirode, rođen u Prirodi i odrastao učeći od nje, prenoseći iskonska znanja i mudrost zemlje i ljudi koji žive u skladu sa njom, svima onima koji su to umeli da vide i čuju.
Rođen, odrastao i živeo na najlepšim brežuljcima Šumadije, u pitomoj Gruži, koju morate videti da biste razumeli Dobricinu ljubav prema istoj, kao i zašto je ima u svim njegovim pesmama. Njegove oči su ostale otvorene da upiju svu lepotu koja ga okružuje i zrače tom lepotom, a dar koji mu je dat da tu lepotu pretoči u najlepše reči obogatio je ovaj svet i sve nas koji smo imali sreće da sretnemo ovo čudo Prirode koje se ne može objasniti ni naslikati veštačkim bojama ni izmišljenim rečima. Nema tih reči ni boja. Slika o njemu je njegov glas, zvonak i jasan, koji i dalje odjekuje nad našim čitankama iz kojih učimo život i njegove nasmejane oči koje nas gledaju iz plavetnila, negde iza mašte i snova i pozivaju da sledimo svoju maštu i svoje snove i budemo upravo ono što jesmo, boreći se za sebe, bez ignorisanja ili nipodaštavanja svih drugih.
Erić nije hteo da zgazi cvet! Znao je da je i taj cvet jedan život. Znao je kako živi svaki deo Prirode i davao mu pravo da živi tako kako živi, a on ga je posmatrao i na slikovit način objašnjavao detetu, učeći ga da voli i poštuje svoj i život svakog drugog dela Prirode.
On je učio od Prirode i nije se stideo da pokaže svoje ćudi i svoje mene, svoju radost i svoj žal, kao što i sama Priroda svakodnevno čini.
Umeo je da se igra kao dete. Deca ne primaju svakoga u svoje društvo. Nisu deca stidljiva, već samo oprezna pred nepoznatim. A Dobrica nikada nije bio nepoznat deci, jer je umeo ono što mnogi nisu, da sačuva čisto, iskreno i razigrano dete u sebi i da posmatra ovaj svet očima deteta. Nije to nezrelost. To je najveća umetnost. To se ne izučava u školama.
Bilo bi lepo kad bi se u školama učilo o iskrenosti. Ne bi svi ljudi zidali zidove oko sebe, nastojeći se da svoju nesigurnost i slabost sakriju unutar tih zidova i da se tako pokušaju zaštititi od svega u svetu oko sebe. On nije imao taj zid, niti ikakav gard. Potpuno iskreno, slobodno i otvoreno je prilazio svakoj travki, ponirući nežno u njenu dušu i moleći je da bude nežna kad jednom bude prorastala kroz njegovo telo. Osećao je kako se Priroda budi, cveta, zri, rađa i umire i o svemu tome je u svojim bezbrojnim pesmama i proznim delima spevao ode, zdravice i tugovanke.
Potpuno otvoreno, iskreno i slobodno, prilazio je svakom čoveku, govorio i slušao. Ostali su oni koji su umeli da govore i čuju.
Treperavim stihovima govorio je o velikim istinama. Njegove metafore, zavijene u najprirodnije rime, mogu i treba da budu osnove naučne discipline DOBROLOGIJE u kojoj će se izučavati prirodna postavka stvari i učiti svet da sluša osnove svog postojanja i ne uništava samoga sebe i svega oko sebe.
Dobrica nije imao veliko formalno obrazovanje. Nije završio velike škole, ali je zato čitavog života bio najdraži gost svih škola.
Na njegovom primeru može se izučavati razlika između školovanja i obrazovanja. Obrazovanje je mnogo, mnogo širi pojam koji, pored učenja iz knjiga, podrazumeva istraživanje sveta oko sebe otvorenih očiju za kritičko posmatranje, boravak u prirodi i među ljudima, razgovor sa ljudima, ali i sposobnost komunikacije sa biljkama, životinjama, stvarima i pojavama…
Nije se izražavao u citatima i fusnotama, prepričavajući istoriju ili nečije misli. Poštovao je tuđu misao, ali je imao sopstvenu i govorio je ono što misli. On je samo ispisivao sebe. Ono što je spoznavao hodajući prirodom, ispredao je, kako kakava spretna predilja, u savršenu tananu nit, koju je vezivao po obroncima Gruže, da bi na nju sletale ptice i pridruživale svoje glasove njegovom, u savršenom sazvučju.
„Srpski jezik je poezija. Samo ptice pevaju lepše…“ – priznavao im je.
To beskrajno bogatstvo prirode, boja, zvukova i čista misao, provetrena ružom vetrova koju duvaju Gružom brusili su njegove pesme koje su tekle iz njega i uvirale u svakog onog ko je umeo da ih čuje i dozvoli da proteku kroz njega.
Upoznala sam ga kad sam pošla u četvrti razred osnovne škole. Bila sam dete, tek prešla iz svoje seoske škole u školu u Svrljigu, zbunjena i uplašena u tuđem svetu u kome sam, umesto najlepših brežuljaka, livada i njiva i svih bića iz čiste prirode okoline Svrljiga, naišla na podsmevanje mom skromnom izgledu i govoru, seoskom poreklu i ostalim stvarima koje su me odvajale od ostale dece. Došao je nekom prigodom u Svrljig i pregledao dečje radove pristigle na neki konkurs. Pročitavši pažljivo sve, promenio je redosled koji je neko napravio i dodelio mi prvu nagradu. Rekla sam mu da ne želim to, jer će me deca prekorno gledati. Sredina u kojoj živim ne voli izuzetke. On je rekao da „ako hoćeš da postigneš bilo šta u životu, moraš biti izuzetak, ponekad i izrod u sopstvenoj porodici, selu, gradu…“. U životu, do dana današnjeg, nisam čula veću istinu.
Onda me uzeo za ruku, izveo me na pozornicu, pročitao pesmu koju sam napisala i rekao deci da pred njima stoji budući veliki pesnik. Svi su se smejali. Dve krupne suze kanule su mi niz obraze. Samo mi je stegao ruku, kada sam pokušala da pobegnem i sakrijem se pod najveći kamen.
„Ćuti i budi to što jesi“, rekao je.
Onda je uzeo moju sveščicu, koju sam mu dala s puno poverenja i odneo je. S vremena na vreme mi je slao primerke časopisa u kojima je objavljivao moje pesme. Nisam to pokazivala deci. Ćutala sam i čitavog života nastojala da budem to što jesam, svesna svoje malenkosti u odnosu na Onoga koji veruje u mene.
Erić je bio stamen, visok, gorostasan, kao hrast. Grmeo je gromkim glasom i govorio naizust svoje duge pesme jasnih poruka i pouka. Slušala sam i učila. Ne njegove pesme. Njegov način bitisanja: biti sasvim prirodan i sasvim svoj. Bez obzira koji vetrovi duvaju i bez obzira šta misli čitav svet. Ne zaklanjati svojom senkom nikoga, a opet, pružiti hlad svakome ko ume da u njemu po dobroj nameri boravi.
Doživela sam da mi taj hrast više puta zašumori: „Hvala ti što čuvaš poeziju“ i „Hvala ti što čuvaš maternji jezik“.
Pred Dobricom se nije stajalo sa strahom, ni sa bilo kojim drugim osećanjem koje sadrži rezervu, odbojnost ni šta slično. Pred njega staneš, ako si spreman da čuješ istinu, ostaneš, a ako nisi, odeš da misliš to što misliš, odeš da mrziš Erića zato što mu zavidiš jer nikad nećeš biti Erić, umesto da voliš sebe i nastojiš da budeš ti, onaj koji jesi, prirodan i svoj i svome imenu daš svoj smisao.
Mislim da sam imala veliku privilegiju da me smatra iskrenim prijateljem i da blagonaklono, gotovo očinski gleda na mene, moju porodicu, moju decu, moj rad. Bio je urednik nekoliko mojih knjiga, recenzent i kritičar koji ne sudi, već podstiče da dozvolim sebi da pronađem ono najbolje i prepoznam ono što vredi, ne po njegovom, već po svom aršinu. Zvao me je „vilom srpskog pesništva za decu i mlade“.
Kakav je čovek bio Erić, govori odnos prema drugim ljudima, kojima je uvek govorio istinu u lice. Voleli su ga oni koji su umeli da čuju istinu, poštovali oni kojima je istina vodilja u životu. Zazirali su od njegove istine oni koji imaju drugu viziju života. Nikome taj nije sudio. Puštao je ljude da misle šta misle i odlazio dalje uspravan.
Uspravno je i otišao u svetlost, u večnost, u plavetnilo iznad gružanskih livada, iz koga se pruža pogled na sve ono što želi da vidi.
Nepotrebne su i sasvim neumesne spekupacije oko aleje velikana.
Zaboga, gde je Dobrica Erić, tu je aleja velikana! Za njega nije aleja betona kojoj pristup administrativno treba da se odobri na zahtev porodice ili udruženja kandidata za mesto u aleji. Erićeva porodica nisu samo njegova deca i unuci, već svi oni koji su ga voleli, ali i svaki delić Prirode kome je on samo prirodno vraćen, jer tu i pripada isve drugo bi bilo neprirodno. Budući da je tako, njegovo biće nastavlja da živi u Prirodi, u svoj svojoj snazi i lepoti, dobroti i čestitosti, a mi ostajemo da učimo od Prirode da cenimo darove i koristimo prilike koje nam daje, ne bismo li poput njenog najlepšeg cveta Dobrice Erića, zaslužili pravo da se jednog dana dostojanstveno vratimo Prirodi i nastavimo da trajemo dok je nje, kroz oblike koje nam bude dodelila.
Čini se, kao da ga je sama Priroda stvorila i poslala u svet da javi svetu o njoj, a onda ga je uzela sebi i pozvala nas sve da vidimo kakav je trag ostavio svedočeći o moći Prirode. I sve to tiho, a da se ništa jače od toga ne čuje.

ORFEJ MEĐU NEBESKIM ŠLjIVAMA

Pesnik narodne duše,
Položajnik i zdravičar,
Najdraži gost u avlijama svitaka,
Hroničar jetki svih naših bitaka,
Kršan kao hrast gorštak,
A opet, mek kao lebac crepnjar
Iz crepulje majke vile Radmile,
Dičan i skroman i goroloman
Borac za srpsko ime i obraz,
Nosilac ordena belih rada,
Zlatnih tačaka maslačaka
Na zelenoj dolami Kalipolja
I ljubičica stidljivih lica,
Koga su bolele sve rane
Njegovog stradalnog naroda
I iz čijih su reči
Zvonili svi dečji osmesi,
Tekle i pekle sve suze dečje,
Oblači svoju dušu u plavo
U vreme cvetanja šljiva
I odlazi u večnaju pamjat,
Odakle će se oriti njegov glas
Kao AMIN na kraju nebeskih liturgija
Nad svim našim poharanim svetinjama.

Da li je ovo sablasni predznak
Da Srbijica više nikada
Neće biti zemlja šljiva,
Ili će šljive i dalje cvetati
Ali to više niko neće umeti
Kazati svetu na način
Da svaka reč mirisom šljiva zamiri?

Plačite šljive, imate pravo,
I nek se barem jedna smiluje
I svoje čedo blagosilja
Da nikne na grobu pesnika,
Koji je životom i rečju
Slavio ovu razapetu zemlju,
Predao svetlu dušu nebesima
A telo rodnoj zemlji,
Da počiva među svojima
Svedočeći o tome
Kakvi Srbi postaju nebeski ljudi.

Glas koji će vetrom bohoriti
Dokle se Gruža i Srbijica pruža
I žuboriti svim Moravama
I rekom krivom Drinom,
Nad livadama i rodnim njivama,
Glas je Orfeja među nebeskim šljivama
Čija je pesma odjutros,
Ustala bez njega i nastavila da peva
O svemu našem svetom.

S rukom na grudima i pogledom ka nebu,
Violeta Jović

Providens trilogija – Alan Mur, Džejsen Barouz

Posted on by Kristijan Šarac

ŽANR: horor/misterija

ORIGINALNI NAZIV: Providence

SCENARISTA: Alan Mur

CRTAČ: Džejsen Barouz

ZEMLJA: SAD

GODINA IZDAVANJA: 2015-2017
OCENA: 8

Nekako je logično da nakon Neonomikona predstavimo trilogiju Providens koja je njegov prirodni nastavak. A imamo i povod za to, naime upravo je izišao treći, poslednji čin i mnogo nam ulepšao početak proleća.

Providens glavni grad države Rod Ajlend. Po veličini sa svojih dvesta hiljada stanovnika je drugi po veličini u Novoj Engleskoj, odmah posle Bostona. Osnivač, Rodžer Vilijams, daje ime God’s merciful Providence da se zahvali bogu što je našao zemlju pošto su ga puritanci najurili iz Masačustasa. Providens danas zovu Renesansni grad i poznat je po draguljarstvu i proizvodnji srebrnog posuđa. Dakle ni po čemu nešto posebno upečatljiv grad. No, ako zagrebemo dublje videćemo da je bio veoma važno strateško mesto u ratu za nezavisnost i, naravno, da se pomalo pretvorio u okupljalište okultista i postao grad jeze zahvaljujući tome što se tu rodio Lavkraft, slično se događa i Deriju iz nešto drugačijeg razloga, ali o tome drugi put. Sad da bacimo pogled na tri čina strave, dobro došli u Providens…

Alan Mur – Jedan od najvećih strip scenarista svih vremena, autor je Čudovišta iz močvare, V kao vendeta, Lige izuzetnih džentlmena, Nadzirača, Betmena, Supermena, Neonomikona, Sendmena i Iz pakla.

Džejsen Barouz – Crtač koji još sa Murom sarađuje na delu Neonomikon, a sa Enisom radi na delima Ukršten i 303.

Prvi čin – Upoznajemo se sa novinarom Robertom Blekom, koji dobija zadatak da napiše članak u vezi sa čudnim dešavanjima povezanim sa jednom knjigom. No, istraga ga vodi do druge knjige koja je mnogo tajanstvenija. U to stiže vest koja ga je emotivno uzdrmala. Te on odlučuje dati otkaz i juriti za pričom koja može biti veliki roman. Dok istražuje misterioznu knjigu i zlokobni red okultista širom Nove Engleske sreće živopisne i grozomorne likove. Sve vreme na tankoj granici more i stvarnosti, ludilo može opravdati nešto, ne sve. Sami procenite gde je granica.

Drugi čin –  Roberta će istraživanje za roman odvesti u Mančester u kom mu se počinju dešavati čudnije stvari nego ranije. Gde će konačno doći u priliku da pročita čuvenu knjigu. A onda kao po legendi počinje da ludi i beži u Boston. Tu ga prima u kuću čovek do kog ga je dovela istraga. Te mu pokušava objasniti svet koji ne vidimo. Ali ne uspeva skroz, pa ga šalje drugome. Taj gospodin uspeva Robertu objasniti kako funkcioniše svet sna. Proviđenjem ili sticajem okolnosti Roberta u svoj dom u Providensu poziva Lavkraft lično.

Treći čin – Robert konačno stiže u Providens i otkriva nove informacije, te doživljava sladostrasnu avanturu. No, sve to bledi u odnosu na to da ima priliku da se druži sa Lavkraftom.  Diskusije o pisanju i savremenicima su uistinu interesantne i nesvakidašnje. Blek uživa u istima sve dok gledajući porodične fotografije pisca ne doživi prosvetljenje. Dok se on bori za to da zadrži razum pišući pismo jedinoj osobi kojoj može, posetiće ga naš poznanik iz Neonomikona. Robertova priča se tu završava, sledi kratki vremeplov i pregled nekih bitnih dešavanja tokom godina. A zatim smo tamo gde smo stali u Neonomikonu i pred našim očima se rađa neopisiv i neizreciv svet, morate ga videti svojim očima da bi mi verovali.

Alan Mur je prevelika legenda da bih se usudio da kažem da mu je ovo najbolje delo, ali svakako mogu reči jedno od najboljih. Ovde izdašno koristi sve ono što je naučio u Nadziračima tako da je ovo delom strip, delom knjiga i zaista je uspeo u tome da time još više da taj osoben ton i mračnu lavkraftovsku atmosferu punu ludila. No, tek na kraju shvatite da ste čitali svojevrsnu biografiju Hauarda Filipsa Lavkrafta, što je još jedan plus, jer u suštini ne čitate jednu priču, već tri. Sjajan detalj je pominjanje mnogih tadašnjih autora strave i užasa. Ima tu i malih mana previše javno i očigledno prikazivanje homoseksualaca u dvadesetim, držanje za ruke u kafani, življenje zajedno, nema šanse u to vreme (valjda to tako mora danas biti predstavljeno). Čitavo vreme sam imao utisak da je Robert biseksualac, uprkos zelenim kravatama, verovatno namerna nejasnoća. Plus insistiranje na scenama koje odišu seksualnošću ili istim tim činom, čega praktično da nema u Lavkraftovim pričama, što malo narušava atmosferu, ali je plus za slikovitost. Džejsen Barouz napreduje kao crtač iz toma u tom, doduše lica i dalje imaju manjak crta, ali sve ostalo je sjajno. Od njega nas tek očekuju dobre stvari. Izdanja Čarobne knjige su vrhunski urađena, apsolutno zavređuju moju najvišu ocenu i sjajan su poklon za bilo koga ko voli horor ili samo Lavkrafta.

Sa Vodičem na čaju: Ksenija Pešić

Posted on by Redakcija

Ksenija Pešić autorka Crnog dijamanta je bila naš gost.

  1. Iz sfere poezije u sferu fantastike- zašto? U kom su aspektu poezija i fantastika našle kod tebe zajednički osnov?

Taj prelaz nije bio planiran. Godinama sam pisala poeziju i kada bi me ljudi pitali da li ću ikada napisati roman, bila sam ubeđena da se to nikada neće dogoditi. Smatrala sam da je poezija daleko uzvišeniji vid pisanog stvaralaštva i nisam mogla da zamislim da svojim rečima ispunim stotine stranica. Desilo se spontano, ali mislim da i fantastika i poezija imaju tu neku nestvarnu notu, gde ništa nije onako kako jeste i ništa nije jednostavno i sirovo.

  1. Tvoj novi roman Mentor nije fantastika. Šta je lakše pisati- fantastiku ili druge žanrove?

Sve je podjednako lako i teško pisati kada dolazi iskreno, iz duše. Ništa što pišem nije tu iz koristi, iz analize tržišta ili nekog drugog razloga. Mentor je priča koja se dugo stvarala u meni i koju sam poželela da podelim sa svetom. Veoma je lična, što je kod fantastike u drugom planu, pa je možda potrebno malo više hrabrosti da se pusti među uvek kritički nastrojene čitaoce.

  1. Koliko je bitna uloga urednika u nastajanju jednog književnog dela?

U nastajanju ne toliko. U brušenju veoma. Dok god urednik ne menja poentu i iskonski izraz autora. Važno je raditi sa nekim ko vas poznaje, barem malo. Ko razume kako stvarate i ne pokušava da nametne svoj stil, već vam pomaže da iz svog izvučete ono najbolje.

  1. Tvoje mišljenje o književnoj sceni u Srbiji? Gde stojimo u odnosu na svet?

Uh…najteže pitanje od svih. Scena je pretrpana- više pisaca nego čitalaca. Mnogo politike, veza, korupcije i raznih sličnih igara kojima nije mesto u umetnosti. Knjige izdaje i prodaje onaj ko ima novca i poznanstava da u nju uloži, kvalitet dela je u nekom petom planu. Čitaoci su vrlo često kritičari svega i svačega, za šta i nisu baš kompetentni. Sa druge strane, toliko je loših knjiga da ih ne krivim. Zbog toga je i teško doći kao mladi domaći autor do čitalaca. Nemaju poverenja jer su se mnogo puta razočarali. Ali nekako opstaje ta uporna grupa čitalaca koji odano podržavaju domaće autore i pomažu im u tom ne tako lepom svetu dok se bore za svoje mesto na sceni. Njima smo svi mi autori beskrajno zahvalni.

  1. Šta je ono što te je inspirisalo da stvoriš Crni dijamant?

Dve godine ozbiljne depresije i nepravde sveta i zemlje u kojoj živimo, u kojoj mladi čovek nema mnogo izbora da raširi krila i pokaže koliko vredi. Odbila sam lekove i stvorila jedan novi svet u kome će sve te nepravde biti ispravljene. Umetnost je meni bila najjači saborac u ratu sa mentalnom bolesti koja je dan danas tabu na našim prostorima. Rekla bih da smo Dijamant i ja na kraju pobedili. Svakako mislim da pisci najbolje stvaraju kada ih nešto lomi iznutra, kada sve to što osećaju toliko snažno u sebi pretoče na papir. Iz strasti, iz pobune, iz želje za boljim svetom- tako se stvara umetničko delo.

  1. Koliko je vizuelni identitet bitan za jednog pisca? Da li ti je pomogla ili odmogla u prezentaciji tvoje knjige činjenica da se baviš i modelingom?

Danas je takvo vreme da je sve lakše kad lepo izgledaš, nažalost. Ali ja nikada nisam to koristila. Ne želim da neko čita moje romane zato što sam lepa ili ne. Na koricama Mentora nema moje slike, kao na Dijamantu. Nije važno. Mogla bih čak da zaključim da je moj stil doneo više osude, jer sam drugačija i mnogo ljudi ne odobrava to sve crno, jaku šminku, tetovaže, a i uvek ima onih sa neumesnim komentarima seksualne prirode. Pisca predstavljaju njegova ili njena dela i to je jedino što bi trebalo da bude važno.

  1. Šta nas novo očekuje kad si ti u pitanju? Hoće li biti nastavka Crnog dijamanta?

Da, nastavak je uveliko u završnoj fazi. Crni dijamant II „Sumporni cvet“ bi trebalo da ugleda svetlost dana do leta ove godine. Kasnim sa njime jer je Mentor bio neplanirani izlet, i slučajno čedo kome želim sada da posvetim vreme, za promocije i predstavljanje čitaocima. Dijamant je trilogija, tako da posle drugog dela nastavljam pravo u pisanje trećeg. Posle toga, prevod na engleski jezik i osvajanje stranog tržišta.

  1. Šta te je profilisalo kao pisca fantastike? Gde se nalazi misteriozni okidač koji nekog povede na put ka fantastici?

Najčešći komentar čitalaca bio je da Dijamant nije klasična fantastika. Nekima se to baš nije dopalo, ali većini jeste. Tako da, izgleda da sam pisac neklasične fantastike 😉

  1. Omiljena knjiga sa elementima fantastike iz detinjstva i zašto?

Hari Poter! Zato što je smešten u jedan izmaštani svet koji nudi beg, ali se rve i prodire u sve aspekte našeg sveta, društva, vrednosti i sistema.

  1. Šta predstavlja kvalitet jednog književnog dela, nezavisno od žanra kom pripada?

Nisam književni kritičar, ja mogu da kažem šta se meni dopada a šta ne, kao čitaocu. Najviše cenim dela posle kojih ne ostanem ravnodušna. Želim da me knjiga pomeri, da danima razmišljam o njoj, da promeni nešto u meni. Dela koje se pišu zarad profita, ili iz iluzije talenta, to se uvek oseti. Želim da vidim krv i dušu autora na tim stranicama. Jedino tako mogu i ja da dam svoju dok čitam.

Sa Vodičem na čaju: Zlatibor Stanković

Posted on by Redakcija

Bili smo u poseti striparnici Južni Darkvud, Vlasnik i strip scenarista Zlatibor Stanković nas je ugostio, te smo malo proćaskali o temama koje nas sve zanimaju.

 

Kako vidite strip scenu kod nas i koliki smo zapravo pomak napravili u odnosu na pre deset godina?

Pomak je toliki da je teško porediti današnju i scenu od pre desetak godina. Čitaocima su ovih dana dostupni strip naslovi čije su prevode deceniju ranije samo najoptimističniji stripofili priželjkivali. Ipak, ispravio bih samog sebe, pričao sam o strip tržištu, koje se, nažalost, u priličnoj meri svodi na produkciju inostranih naslova, dok (skoro) svi profilisani domaći strip autori stvaraju pod okriljem inostranih izdavača, a pred naše čitaoce dolaze tako što domaći izdavači otkupljuju njihove radove od tih inostranih izdavača. Oni uspešniji pokušaji objavljivanja domaćih strip ostvarenja isključuju bitan finansijski momenat, bar kada je o autorima reč, koji bi ih i motivisao da stvaraju na ovom podneblju. Opet, bez obzira na tu činjenicu, ostaje ona na kojoj bih se zadržao- srpska strip scena jeste živa, obiluje već afirmisanim imenima, ali i talentima. Strip izdavači su ovde osuđeni, baš kao i ostali neimari kulture, na napredovanje sitnim koracima. Ali, napredak je napredak.

Objavljujete i mange, koliko je interesovanje za njih i šta biste preporučili početnicima u tim vodama?

Ono što su za nekadašnje generacije bili junaci Zlatne Strip Serije i Lunovog Magnus Stripa za nove generacije to su mange. Klinci su s oduševljenjem reagovali na prevode njihovih omiljenih mangi. „Darkwood“ se odlučio za objavljivanje mangi koje u svetu, ne samo u Japanu, važe za najpopularnije. Tako su pred čitaoce u Srbiji došli Naruto, One Piece, Napad titana, Beležnica smrti i Uzumaki. Avantura, akcija, triler, misterija, horor… Ovi serijali donose kvalitetno štivo za one koji su već upoznati sa svetom japanskih strip junaka, ali i za one koji će tek da urone u neverovatno bogat svet stripa Dalekog istoka. Moj favorit je Beležnica smrti.

Da li ljudi kod nas više vole evropski ili američki strip? U čemu je razlika?

Baš nedavno smo napravili malo istraživanje na fejsbuk stranici naše striparnice, zapravo glasanje. Zamolili smo posetioce naše stranice da nam kažu koja strip škola im je draža- američka ili francusko-belgijska. Naravno, uz ogradu da pomenuta nije jedina evropska škola stripa. Rezultat glasanja je bio iznenađujuće izjednačen, uz mali procenat prednosti na strani američke škole stripa (koju, opet, ne bi trebalo poistovetiti sa superherojskim stripom). Valja reći da mlađi naginju američkom stripu, čemu, naravno, kumuje uspeh superherojskih filmova, dok su oni malo stariji, koji su rasli uz Stripoteku, Gigant, Super, Strip Art… okrenutiji evropskom stripu.

Kakav je vaš odnos prema kritici i kritičkim recenzijama?

Kritika, recenzija, osvrt, kako god, jeste nužnost u umetnosti, iako ne obavezno svrsishodna. Ponekad se kritičari bave nekim momentima (strip) ostvarenja kojima čak ni autor nije imao nameru da se bavi. Ono što mi se dopada, recimo, u američkoj pop(kulturi) jeste postojanje osvrta koji oscilira na granici kritike i opšte informacije o stripu, filmu…  Kritičari, nazovimo ih tako, čije tekstove rado čitam znaju da prepoznaju delo koje bi moglo podleći njihovom seciranju, i ono koje bi trebalo prepustiti sudu nekog njihovog kolege. Na koncu, vreme je to koje poseduje konačne parametre skale vrednosti.

Šta mislite kako još možemo pomoći stripu da dođe do više čitalaca?

Teško je to konkretizovati u nekoliko rečenica. Dobra je vest da Srbija ima sve veći broj strip festivala, u najavi su i neki novi… Loša vest, te strip festivale iz godine u godinu posećuje sličan broj ljudi. Mnogo toga je urađeno u protekloj deceniji da se strip približi osnovcima i srednjoškolcima, ali ima još dovoljno marketinškog prostora i neiskorišćenih ideja koje ne zahtevaju značajna ulaganja i kojima bi sami izdavači mogli da se pozabave. Naravno, nije to lako u državi koja ne favorizuje kulturu, ali osvrnuo bih se na činjenicu da pomenute festivale organizuju uglavnom udruženja građana sa skoro nikakvom pomoći Ministarstva kulture. Kada bi broj novih čitalaca, a oni su najbitniji, bio proporcionalan broju festivala, mogli bismo reći da je strip izdavaštvo u Srbiji ušlo u novo Zlatno doba (prethodno se okončalo krajem 80-ih godina prošlog veka). Za sada možemo reći da je renesansa srpskog strip izdavaštva probudila neke čitaoce koji su i ranije drugovali sa stripom, i dovela neke nove. Za ove druge smo imali tu sreću da nam je vetar u leđa dolazio iz holivudskih studija.

Da pomenem još i to da se, kako bismo strip „doneli“ novim čitaocima, udružujemo sa kafićima (već je par njih u Nišu dobilo ili će dobiti strip-kutak), bioskopima…

Šta mislite zašto je deveta umetnost toliko skrajnuta?

Kombinacija finansijskog momenta (praznih novčanika) i kulturnih institucija u kojima najčešće sede ljudi za koje strip počinje i završava se sa Alanom Fordom i Mirkom i Slavkom. Da ne pominjem činjenicu da je nacionalne medije izuzetno teško zainteresovati za ono što se ne dešava u prestonici.

Jedan od najvećih izdavača je upravo Darkvud, stoga nas zanima koliko sarađujete sa internet portalima i koliko to pomaže?

Internet portali, fejsbuk stranice, sve pomaže i sve je neophodno u oživljavanju strip scene. Za mlađe naraštaje fejsbuk je svakodnevica, fejsbuk vodi do sajtova poput vašeg, itd. Fantastično je (da namerno upotrebim tu reč) koliko entuzijazma ulažete da vaš sajt i fejsbuk stranicu učinite aktuelnim.

Koja izdanja se najbolje prodaju i šta mislite zbog čega?

Količinski gledano u našoj striparnici najprodavanije su mange, odmah zatim junaci Bonelli škole. Dakle, kiosk izdanja. Opet, sve se mora staviti u kontekst cene. Ukoliko posmatramo izdanja kojih nema na trafikama najprodavaniji su tzv. trejdovi američkih superheroja (Osvetnici, Liga pravde, Dedpul, Panišer, Supermen, Betmen…), odmah iza njih su klasici stripa poput Modesti Blejz, Korta Maltezea, Bluberija, Kena Parkera, Mort Sinder, Valerijan… Tradicionalno dobro se prodaju horori, pa je tako jedna od Darkwoodovih najprodavanijih edicija upravo Jezovnik čije stranice krase crteži velikana poput Ortiza, Korbena, Rajtsona… Da ne zaboravimo komični strip- Iznoguda, Gašu, Marsupilamija…

 

Kako to da ste se odlučili na luksuzna izdanja s obzirom na to kakve su platežne moći u Srbiji?

Određeni procenat naših izdanja nazvao bih luksuznim, ali taj procenat nije tako veliki. Ostala izdanja koja tako deluju su zapravo na zapadnom tržištu tvrdokoričene verzije mekokoričenih izdanja. Objavljujemo i objavili smo veliki broj strip klasika koji će u porodici ostati generacijama. To jedino i ima smisla. Kada govorimo o nekoj prosečnoj ceni tvrdokoričenog, ili čak i luksuznog izdanja… Dve bioskopske karte, kokice, sok, i prevoz do bioskopa, i već smo skoro dostigli prosečnu cenu jednog tvrdokoričenog izdanja kojem ćete uvek moći da se vraćate. Naravno, podsetio bih vaše čitaoce da u našem portfoliju pored jeftinijih mekokoričenih (koja po kvalitetu štampe i pratećih sadržaja ne zaostaju za tvrdokoričenim), imamo i kiosk izdanja.

Koliko mogu pomoći predavanja na temu stripa u svrhu da se izađe iz tog geta, gde su ljubitelji istog posmatrani kao čudaci?

Više se ne nalazimo u situaciji da ljubitelje stripa neko posmatra kao čudake, ali to nam odavno i nije cilj. Cilj je prići mlađim, novim čitaocima. Dakle, temama predavanja, i svrsishodnim marketingom zainteresovati mlađe čitaoce za učešće na predavanjima i sličnim okupljanjima. Nije to neka nova, velika nauka, ali jeste nešto na šta bi valjalo obratiti pažnju, i što možemo da naučimo posmatrajući ona tržišta koja su decenijama ispred našeg.

Koji su vaši omiljeni junaci ili bolje stripovi, jer strip je junak sam za sebe?

Uh, znao sam da će biti i teških pitanja. Recimo da postoje omiljeni autori i stripovi. Neke danas volim iz nostalgičnih razloga, a nekima se i dalje vraćam otkrivajući ih iznova. Za početak- i dalje volim ono na čemu sam do određene tačke rastao, a to su junaci Bonelli škole. I dalje se rado vraćam nekim klasicima pojedinih Bonelli serijala. Kada je reč o nezaobilaznom Zagoru tu je grafički roman Ticijana Sklavija- Demon ludila, kada je reč o Mister Nou tu su priče Ananga, UFO, Crvene senke (opet Sklavi), dosta priča o Dilanu Dogu… Ken Parker (odnedavno i u izdanju Darkwooda) mi je jedan od omiljenih strip serijala… Američku školu sam, otprilike u isto vreme, otkrio uz Spajdermena Džona Romite Seniora, Derdevila Frenka Milera, Stvorenje iz močvare Bernija Rajtsona… Francusko-belgijsku školu uz Bluberija, Mek Koja, Džerija Springa, Lika Orijenta, Gašu, Krcka… Američki sindikalni strip je priča za sebe… Rekoh, teško pitanje. Navešću još samo par omiljenih autora, što scenarista, što crtača… Foster, Sikls, Kanif, Robins, Prat, Hogart, Ajzner, Tot, Bjusema, Nebres, Kejn, Ortiz, Parlov, Kuk, Leb, Sejl, Berardi, Milaco… jesam rekao Tot?

Prošle godine smo obišli vaš Striporama fest. Imali ste sjajne goste i odlične izložbe. Šta nas očekuje ove godine?

U vreme dok odgovaram na vaša pitanja rezultati konkursa Ministarstva kulture nisu bili objavljeni, a od njih će umnogome zavisiti šta ćemo od planiranog moći i da sprovedemo u delo. Umesto najave, podsetiću da su prethodnih godina Niš i Srbiju posetili Luiđi Pikato, Điđi Kavenago, Viktor Bogdanović, Marko Soldi, Daniel Atanasov… brojni domaći autori (neće se naljutiti što ih ne nabrajam, ne bih da izostavim nekog od njih), organizovali smo nekoliko desetina izložbi, predavanja… obeležili 30 godina Dilana Doga u Srbiji…

Šta mislite gde se nalaze domaći crtači i scenaristi u odnosu na strane?

Reći ću samo ovo- u biografiji crtača sa ovog podneblja koji želi da radi za inostranu izdavačku kuću vrlo je koristan podatak da potiče iz Srbije. Broj naših aktivnih crtača koji rade za najveće evropske, pa i svetske strip izdavače je zaista neverovatan. Ne bih da licitiram sa konkretnom brojkom, ali u pitanju su desetine autora. Najbolji izvozni proizvod srpske kulturne scene jesu strip crtači.

Šta današnja svetska scena ima da ponudi, pošto izdanja koja viđamo su većim delom legendarne sveske ili serijali. Šta je zaista novo?

Pozitivnih ispada je uvek bilo, i biće ih. Kvantitet stvara nove generacije čitalaca i kvalitetnih autora. Kvantitet je dobio i novu dimenziju od trenutka kada su čitaocima nove strip priče postale dostupne i kroz web-stripove. Danas je teško pratiti sve novo što se dešava na strip sceni, i raduje me što je to tako. Ima ostvarenja koje se izdvajaju tamo gde je to najteže, u superherojskom stripu, poput Betmena Toma Kinga, Skota Snajdera i Šona Marfija, u krimićima poput Parkera Darvina Kuka, hororu poput Lokota i ključa Džoa Hila… Džef Lamir je priča za sebe… Ono što radi Mani Larsene je liga za sebe…

Da li kompjuterizovane izrade crteža uništavaju kvalitet crteža, uzimaju li mu dušu?

I kompjuter je samo alat u službi umetnosti, ne nužno dobar, niti nužno loš. Lično, dopada mi se misao italijanskog strip crtača Stefana Andreučija- volim neizvesnost koja postoji dok povlačim liniju na papiru. Ne volim momenat u kojem je kompjuter u rukama umetnika samo sredstvo za što bržu produkciju.

Fantastika u stripu je skoro neizbežna, šta mislite da li je to razlog što strip nije u mejnstrimu?

Fantastika i strip jesu oduvek drugovali, išli ruku pod ruku, bolje reći. I sada to rade. Ono za šta su filmu potrebni milioni dolara, strip postiže u nekoliko poteza četkice. A ljudi su oduvek voleli da pripovedaju kroz fantastične događaje i likove, otud i to često prožimanje. Strip nije u mejnstrimu u Srbiji, na tržištima gde se mnogo više ulaže u kulturu to nije slučaj.

Veštica Anđa – Dušan Jevtić

Posted on by Redakcija

1.

Na brdu Kosača, ispod razgranate krošnje stoletnog hrasta, svake druge srede u mesecu, održavala se seoska skupština. Sastancima prisustvovaše samo najugledniji domaćini sela Krvavice, koje se prostiralo duž brežuljaka nedaleko od obala zahuktale Morave. Obično bi se na ovom mestu raspravljalo o zemljišnim sporovima, granicama njiva i pašnjaka, pravu na krčenje šuma i kosidbi zajedničkih livada, isplati godišnjeg danka turskom spahiji iz Palanke, radovima da obližnjem carskom drumu koji je prolazio pored reke i proslavama verskih praznika. Ovoga puta, tema razgovora beše Krvavička kula, koja se nalazila na ivici šume, nedaleko od napuštenog groblja na kome se skoro čitav vek nije obavila ni jedna sahrana. Seljaci nikada nisu raspravljali o staroj četvorospratnoj građevini koja je svima uterivala strah u kosti. Možda je to bilo zbog tajanstvene gošće, koja je pročitala njihov oglas okačen o drvo nedaleko od palanačke gradske kapije.

Skoro polovina njene visine je otpadala na tanani visoki obod crnog šešira. Niko nije mogao nazreti njeno lice koje se skrivalo iza tamnocrvenog šala koji je prekrivao obraze i usta. Široki obod šešira je bacao senku na njene oči. Jedini tračak svetlosti u tami koja ju je obavijala, beše zlatnožuta kika sa desetinama vešto ispletenih čvorova.

„Pročitala sam ove vaše skrabotine pre nego što sam krenula iz Palanke“, rekla je maskirana gošća podižući zgužvani papir. „i spremna sam da vas oslobodim tih krvopija iz kule za 100 groša.“

Seoski kmet koji je stajao pored nje se stropošta na zemlju kao da ga je pogodio kuršum iz tandžare. Dvadesetak domaćina, starešina svojih porodičnih zadruga se unervoziše. Začuše se vapaji kršnih brkajlija sa crnim ovnujskim šubarama.

„Jeste li vi pri sebi? Napisali ste da nudite samo 70 groša za eliminaciju buljuka krvopija koji žive nadomak vaših kuća, štala i ambara. Na teritoriji Habzburške monarhije cena takvog poduhvata bi bila najmanje 500 groša!“

„Mi smo srbijanska sirotinja koja već pet vekova robuje pod turskom vlašću. Preskupa si za nas“, stenjao je seoski kmet sa rosne trave.

„Ovo je pljačka! Lopovluk! Otimačina! Odraće nam kožu!“, čulo se iz uzburkane gomile.

„Polupismeni đilkoši, umuknite! Jedva sam protumačila vaš oglas prepun gramatičkih grešaka! Ni jedan istrebjivač vampira i zombija neće dojahati u ovu nedođiju da se zlopati i rizukuje život za šaku groša!“, grmela je malena poskakući od besa. „Ja sam Veštica Anđa, trenutno najtraženiji vampirdžija na teritoriji cele Habzburške monarhije. Treba da zahvalite nebesima što sam sasvim slučano, na svom putovanju od Zemuna do Konstantinopolja naletela na vaš nečitko sročeni oglas. Samo vas ja mogu spasiti od štetočina iz kule koje kradu stoku, žene i decu!“

Masa ljudi se odjednom utiša. Teški veo tišine prekri brdo Kosaču i kvrgave grane prestarelog hrasta. Tajac prekide zloslutno graktanje gavrana, koji je preleteo iznad njihovih šubara.

„Odakle to da platimo!?“, upita kmet podižući se na kolena.

„Imate novca, čuvate ga kao zmija noge. Ali crni dani su vam došli. Gamad se namnožila u Krvavičkoj kuli i preti da se proširi na ostatak nahije. Budućnost celokupne Moravske nahije i celog Beogradskog pašaluka zavisi od vaše izdašnosti, jer Veštica Anđa ne rizikuje svoj život besplatno. Ispljunite 100 groša i odmah krećem u poduhvat istrebljavanja zombi-krdžalija!“

„Narode, hajde da bacamo žrebije. Hoćemo li ovoj veštici dati storinu groša ili nećemo.“, predložio je kmet nerado.

Mala gošća zagrme: „Salazare, ‘odi ovamo momče!“

Seoska skupština je posle ove kratke, ali jasne naredbe, dobila još jednog člana. Iz guste trave pojavio se kudravi crni mačor, koji je hodao na dve noge i u prednjim šapama nosio sekiricu naoštrenu kao žilet.

Anđa poteže kuburu-dvocevku i uperi je kmetu u čelo. „Neće biti nikakvog žrebija. Odavno planiram da odem u Konstantinopolj i odatle uhvatim prvi jedrenjak za Njujork, najveći grad Nove Indije. A karta za prekookeansku plovidbu nije nimalo jeftina. Ukoliko ne isplatite 100 groša u roku od frtalj časa, ne samo da ću vašem smrdljivom kmetu prosuti mozak, nego ću narediti Salazaru da poseče vaš seoski zapis, ovo lepo listopadno stablo u kome obitavaju duhovi vaših predaka!“

„Ljudi, rasturite se po kućama i rašivajte slamarice smesta! Nesmemo dozvoliti da ovaj repati stvor ostavi naše čukundede bez krova nad glavom! Naša patriotska dužnost je da se o našim predcima staramo više nego za buduća pokoljenja.“, zavapio je seoski kmet kroz plač.

2.

Nebeski žar je tinjao nad pošumljenom ravnicom. Zapaljeni oblaci su krvarili poslednje kapi svetlosti umirućeg dana. Rumeni zraci sunca kao strele se probijaše kroz guste isprepletane krošnje, gde su ih debeli sočni listovi pretvarali u zelenu kišu koja osvetljavaše drum prosečen kroz šumu. Nije se čuo žubor vode, a ptičija pesma se odavno utišala. Između stabala se nije nazirala nijedna životinja. Sablasna šuma je govorila sama za sebe.

Crna prilika sa šiljatim šeširom se izvukla iz smaragdnog lavirinta obrevši se na travnatoj čistini. Sa sobom je vukla ogromnu korpu od ispletenog pruća. U daljini, između napuštenog groblja i obale Morave, stajaše zloglasna Krvavička kula. Njen krov prekriven polupanom ćeramidom se završavao ošrim šiljkom koji je bockao ljubičasto nebo.

Anđa strže šal sa lica i podiže obod šešira sa očiju. Njeno snežnobelo lice obasja travnatu zaravan kao jutarnje sunce. Osmotrila je teren svojim krupnim braon očima. Ispod zidina obraslih mahovinom i travom puzavicom spazila je stražara naoružanog ogromnom satarom. Odlučnim korakom je krenula ka zombi-krdžaliji.

„Kuda si pošla mala dvojčice?“, upita visoki stražar mrtvački bledog lica.

„Buhuhuuuu!“, zarida malena Anđa. „Pošla sam u susedno selo kod moje nane, da joj odnesem malo tufahija, tolumba i baklava. Nije mi prvi put da idem ovim drumom, ali danas sam se izgubila. Buhuhuuu!“

Zombi raskreči svoje ogromne čeljusti: „Hahaha, slatkiši, najveći porok smrtnika. Nažalost, ja ne jedem zaslađeno testo. Mom stomaku najviše prija sveže ljudsko meso.“

Dok je zombi-krdžalija odmeravao svoju žrtvu iza njegovih leđa projuri repati stvor. Strašni čuvar jeste bio natprirodno biće, ali nije imao oči na potiljku. Nepoznati stvor je hodao dvonoške, noseći na svojim leđima bure sa koga je visio tanki fitilj. Onjušio zidine kule Strahinje svojom ružičastom njuškom. Kada je završio ispitivanje, spustio je bure i počešao se šapom između šiljatih ušiju.

Veštica je stavila šake na lice, trudeći se da izgleda kao uplakana devojčica. „Buhuhuuu! Nemoj me pojesti! Ja sam siroče. Tata se bavio hajdučijom u vidu zanata, pa je pred čvrstom rukom zakona prebegao u Habzburšku monarhiju. Ostavio me je samu sa mamom, ali nju su obrzo otele dahije, konvertovale je u islam i odvele je u svoj harem. Buhuhuuu! Iz čisto patriotskih razloga nastavila sam da ispovedam svetosavlje i sada siroče bez igde ikoga! Buhuhuu! Trebalo je da se i ja poturčim. Buhuhuuu! I to dobrovoljno. Buhuuu…“

Tajanstveni stvor za to vreme priljubi bure iz zid, pa dohvati dva kamena sa zemlje. Počeo je da ih tare jedan o drugi. Sitne varnice počeše da blješte, ali behu preslabe da zapale vatru.

„Ti si dobro detence. Evo, neću da te pojedem“, raznežio se zombi. „Predložiću ću svom gazdi, moćnom vampiru Deli-Hamzi da te uzme u svoj harem. Da vidiš što mu je lep harem u Beogradu nedaleko od Vidin-kapije. Čak je i klimatizovan. Gazda je na gradskoj pijaci kupio dva crna evnuha koja po čitav dan mlataraju palminim granama.“

Dok je zombi-krdžalija obećavo brda i doline, Salazar nije uspevao da zapali vatru. Uzalud je lupao kamenjem koje je izbacivalo jedva vidljive iskrice.

Mrak je polako padao na zidine kule Krvavice i prostranu poljanu ispod nje.

„Buhuhu! Ko ti je sad pa taj Deli-Hamza, buhuhu…“, Anđa je pokušavala da kupi vreme, ne bi li Salazar minirao kulu.

Ali avaj, mačak nije uspeo da upali fitilj. Posle nekoliko neuspešnih pokušaja okrenuo ka svojoj gazdarici i slegao ramenima.

Veštica kroz plač viknu: „Buhuhu, brže Salazare, brkove ću ti počupati… buhuhu…“

„Ima da te lepo udamo. Napravićemo veliku svadbu! Sve šumske anđame i karakondžule će doći na slavlje“, zombi se ozbiljno uživeo u ulogu provodadžije.

Vremena više nije bilo. Anđa se saže ka korpi. Oštri jatagan bljesnu u sumraku.

„Neću bre da se udam!“, ciknu veštica držeći krvavo sečivo u rukama.

 Naivni stražar zakoluta svojim praznim zenicama i stropošta se na zemlju. Naša junakinja je bila prekrivena ljigavom utrobom zombi-krdžalije. Smrad isprepletanih creva je parao njene osetljive nozdrve. Ona besno strže uprljanu odoru sa sebe. Ispod bezazlene odeće šumske lutalice, nalazio se pravi arsenal oružja. Ali Anđa nije želela da ga troši još na početku, pa iz krožnje izvadi razornu kuburu.

„Sklanjaj se šeprtljo jedna“, dreknula je besno na Salazara. Mačak odskakuta u travu najbrže što je mogao.

Kuršum polete pravo ka buretu ispunjenom suvom džebanom. Eksplozija se prolomi moravskom dolinom. Svetlonarandžasti klobuk obmota podnožje kule. Iz njegovog crnog jezgra poleteše komadi rastrgutog kamenja i maltera. Veštica polete unazad grozničavo držeći vruću kuburu. Tresnula je leđima o tlo, ali povijena trava ublaži pad. Baltazar je odnekuda dorčao i olizao garavo lice svoje gazdarice.

„Uzbuna!!! Uzbuna!!!“, vikao je vampir sa jedinog otvora na vrhu kule. Bio je to čuveni Deli-Hamza harambaša čete zombi-krdžalija koji su terorisali Moravsku nahiju. Nosio je veliki turban ukrašen niskama bisera. Njegova dolama koje bi se postideo i sam sultan sa Bosfora, beše optočena zlatnim tokama koje su se presijavale u mraku.

 „Krvopije, berite kožu na šiljak“, povika veštica skočivši na noge. „Salazare gde je kumbara? Jesi li uspeo da je napuniš i aktiviraš? Ako si i tu zakazao odraću te živog!!!“

Za to vreme masa zombija izlete iz pukotine na zidu koja je nastala usled jake detonacije. Pedeset krvožednih stražara naoruženih nazubljenim sabljama krenuše ka veštici.

Naša junakinja je za to vreme u travi pronašla kumbaru, primitivni top načinjen od trešnjevog drveta. Izdubljeno stablo je na kraju imalo prosti okidač sa dugačkim fitiljem koji je polako dogorevao.

„Hamlinskog mi frulaša! Ovde nisi omanuo!“

„Mrnjau“, odgovori sa ponosom Salazar mrdajući svojim brkovima.

Kumbara graknu ispuštajući plameni jezik. Granata je letela ka četi zombija. Stigavši na cilj okrugli komad metala se raspade potresavši zemlju. Kumbara je imala mali domet, tako da se njome nije mogla gađati kula, ali je bila efikasna kao protivpešadijsko oružje. U oblaku dima poleteše otkinuti udovi i glave.

Beživotna trupla ispuniše krater nastao od eksplozije. Veštica nije stigla ni da odahne, kada iz kule krenu drugi nalet. Ovoga puta zombiji behu nesigurniji. Izlaziše sporo, jedan po jedan.

„Brže kukavice. Požurite. Svežite neprijatelja pre nego što ponovo pokrene vatrenu mašinu!“, izdavao je naređenja vampir sa prozora.

Salazar je na svu sreću pored kumbare ostavio još jedno đule. Veštica ga prekori što nije ukrao još nekoliko komada iz palanačke tvrđave. Životinja se glasnim mjaucima pravdala da nije mogla da ponese više municije. Anđa nije imala vremena da se raspravlja. Ubacila je đule u cev, dodala dosta džebane, nabila punjenje motkom i zaplila kratki fitilj.

Prva grupa zombi-krdžalija se približavala. Anđa je pak pri ruci imala čitav arsenal. Bila je sva opasana kaiševima na kojima visiše četiri kubure-dvocevke. Potegla je jednu od njih i ispalila kuršum. Tane prolete kroz prvog zombija koji se već spremao da zamahne sabljom. Napadač se stropoštao se na samo metar od cevi. Za njim popadaše još trojica koji su ga sledili u trku. Smaklo ih je isto tane. Peti je već bio blizu. Anđa pokuša da i njega zaustavi drugim pucnjem, međutim kubura zakaza.

Crni jezik je palacao pred njenim ustreptalim očima. I taman kada se Salazar spremao da skoči na gnusnog napadača i tako velikodušno položi život za svoju gospodaricu, kumbara se oglasi svojom zaglušujućom rikom. Anđa je stavila previše džebane. Vatra proguta zombija, koji nije stigao ni da ispusti samrtni krik. Veštica i njen mačak poleteše unazad, dok se kumbara okupana plamenom rascvetavala. Njih dvoje nisu videli kako se masa zombija pretvarala u plamteću pečurku. Grandizni trag eksplozije je nadvisio i samu kulu Krvavicu. U paklenoj vatri koja se penjala u nebesa leteše ostatci desetine rastrgnutih čuvara.

Kada se veštica podigla, strgla je nakostrešenog Salazara sa svojih grudi. Ćeramida sa kule Krvavice je padala na tlo, udarajući mlohava trupla upokojenih stražara. Sa prozora je visila zubata spodoba dugačkih prstiju. Dva zombija sa raznizanim turbanima su je pridržavala za njene tanke noge.

„Izvlačite me odavde, proklete lenčuge“, čudovište je nezahvalno vikalo na svoje spasioce.

Anđa potrča ka kuli. Salazar protrese svoju dugačku dlaku i jurnu za njom. Zaobilazili su izmrcvarene telesine i nagorele udove. U trku je pokupila zakrivljenu sablju sa zemlje. Uletevši u kulu nabasala je na stamenog zombi-krdžaliju. Nije se uplašila. Jureći mu u susret podiže sečivo. Telo visokog vojnika se razdvojilo napola. Anđa prolete kroz prazninu između dve ljigave polutke.

Na stepenicama ju je dočekao još jedan protivnik, na koga je hitnula svoje oružje, koje se zarotiralo u vazduhu i odrubilo glavu sa turbanom. Put ka vrhu napokon beše prohodan.

Trčeći uz stepenice isukala je jatagan koji joj je visio o pojasu. Njime je otsekla ruku stražaru na prvom spratu. Dok se njena poslednja žrtva kotrljala ka prizemlju u samrtnom ropcu, Anđa poteže jednu od preostale tri kubure-dvocevke na remenju.

Jednim kuršumom je smakla dvojicu čuvara. Preskočila je preko njihovih  leševa, ne gubeći vreme. Treći sprat beše na vidiku. Tek što se popela uz stepanice, crni kovitlac vetra se usmeri ka njoj. Da se nije sagnula u poslednjem trenutku, zloćudna oluja bi je progutala. Odbacila je oružje i napravila je kolut napred. Dočekavši se na noge stade kao ukopana. I dalje je osećala neko neobjašnjivo strujanje vazduha iznad svoje zlatne kose.

Uperila je pogled naviše, ka plafonu. Široko raskrečena usta sa velikim belim očnjacima su pretila da joj prerežu grkljan. Skočila je u stranu udarivši u zid. Stub crne izmaglice se spustio na zemlju. U tamnom kovitlacu postepeno je razaznavala čovekoliko obličje. Bledo lice iskoči iz senke.

Anđa nije čekala. Potegla je još jednu kuburu i opalila. Rasprskavajući kuršum udari u Deli-Hamzu. Njegovo duguljasto telo se pod udarom olova izvi u stranu. Međutim sledećeg trenutka se brzim trzajem vrati u prethodni položaj.

„Olovo i barut ne mogu da mi naude“, prosiktao je odmeravajući svoj mladi plen.

Veštica je još jednom zapucala i pogodila. Napadačeva ruka se iščašila u zglobu, povukavši leđa unazad. Deli-Hamza je laganim potezom zdrave ruke, namestio rame, i povratio svoj stari položaj. Hodao je sigurnim koracima ka devojčici raširivši svoje šake.

Deset oštrih noktiju se ustremilo ka usamljenoj Anđi, koja je kraičkom oka pronašla jatagan. Ali oružje beše predaleko, negde na pola puta između nje i zubate zveri.

Iznenada, vampir se izvi. Jauknuo je bolno, tako se njegov krik čuo do poslednjeg sprata kule Krvavice.

Salazar napao vampira sa leđa i ujeo ga za vrat. Ali persijski mačak je bio preslab da zaustavi dvestogodišnjeg vampira. Demonske kandže odbaciše mačka koji udari u zid. Deli-Hamza je bio samo zakratko zaustavljen u svom naletu. Dovoljno da se Anđa ustremi prema jataganu. Podigavši sečivo sa poda poskoči i zamahnu u visini vampirovih zakrvavelih očiju.

Deli-Hamza se nije uplašio kratkog bljeska naoštrenog sečiva.

„I šta ćeš sad bedna kurska veštice?“, upita Anđu ščepavši je za rame.

Jatagan pade na pod uz kratki zveket.

„Ne plašim te se. Čekaću da otvoriš čeljusti pa šta bude.“

Vampir raskreči usta. U tom trenutku prostrelio ga je neobjašnjivi bol iznad očiju. Beše to poslednje što je osetio u svom predugom životu.

Desna stana Deli-Hamzinog čela poče da klizi dijagonalno, povlačeći desno oko ukoso. Pramen crne kose je prohujao pored nosa i nestao u mraku. Vampir je ostao bez polovine čela, jednog oka i dela lica oko jagodične kosti. Iz otvorene šupljine poče da kaplje gusta bela tečnost. Dok su poslednji ostatci mozga curili na pod, demonske kandže izgubiše snagu. Oslobodivši se stiska, Anđa ponovo trže jatagan i raspori trbuh umirućeg čudovišta.

3.

U svitanje, vetar sa Morave je raznosio neprijatni miris sa razrovanog polja. Prostor ispod Krvavičke kule je nalikovao na patušteno bojište. Čak bi se i najveće vojskovođe postidele pred dostignućima razaranja koje je prouzrokavala ratoborna veštica Anđa.

Naša junakinja je izašla iz kule noseći džak preko desnog ramena. U stopu ju je pratio njen repati ljubimac Salazar, koji se brzo oporavio od povreda koje mu je zadao upokojeni Deli-Hamza. Oboje se pažljivo preskakali trupla u poodmakloj fazi raspadanja i zaobilazili kratere od sinoćnih eksplozija.

U susret su im dolazila grupa domaćina iz sela predvođena kmetom. Veštica tresnu džak o zemlju. Odrešila je čvor i pokazala seljacima raspolućenu glavu.

„Šta je ovo!?“, zbunio se kmet. Iza njegovih ramena je začu jednodušni uzdah ispunjen kolektivnim razočarenjem. „Kako si mogla da oskrnaviš naš ratni trofej za koji smo ti pošteno platili.“

„Kakav bre trofej? Juče, kada smo sklapali ugovor nismo spominjali nikakav trofej.“, napravila je Anđa grimasu na svom lepom licu, „platili ste mi da ubijem krvopiju i to sam učinila.“

„Smejaće nam se ljudi iz susednih sela“, počeo je da objašnjava kmet, „po starom srpskom običaju, vampirsku glavu valja nabiti na kolac i postaviti je pred seoskim zapisom ili crkvom. Kako da istaknemo ovako oštećenu glavu. Punkuće bruka po celom pašaluku. Ispiraće usta sa nama od Stalaća do Male Krsne.“

„Dođavola sa tim vašim narodnim običajima i knežinskom samoupravom. Trebalo je da sultan odavno ukine vašu autonomiju u okvirima Osmanskog carstva, jer je vaše javno mnenje preterano džangrizavo i zajedljivo.“

„Ali svako selo koje drži do svog ugleda mora barem jednom u tri godine da pred hrastom-zapisom istakne vampirsku glavu!“, dobacio je neko iz gomile.

„Osvrnite se unaokolo!“, nastavila je Anđa, „pogledajte koliko ima zombi-krdžalijskih glava. Možete ih izređati na seoskim tarabama i okititi ih niskama posečenih prstiju. Kakav bi to živopisan prizor bio. Seoska idila!“

„Ah ne“, odmahnu rukom kmet, „naša narodna tradicija poznaje samo vampire. Ti zombiji nisu na ceni. Doselili su se nedavno u evropske predele Turske iz bliskoistočnih vilajeta nadomak persijske granice zbog neke epidemije koja napada pokojnike.“

„Jao, bre, kako mi idete na živce“, lupi se po čelu Anđa, „dičite se svojom knežinskom samoupravom, koja je zametak demokratije i konstruktivnog političkog dijaloga, a niste spremni da prihvatite promene i inovacije.“

„Mi stremimo ka zapadu, ka Evropi, ne ka Aziji. Vampiri su deo naše tradicije koja nas povezuje sa evropskom vrednostima, a zombiji su posledica turskog osvajanja i naše prisilne integracije u orijantalnu civilizaciju.“

„Oho, kmete, otkuda takav rečnik. Zboriš kao francuska sobarica!“

„Tokom poslednjeg austro-turskog rata služio sam u frajkorskim jedinicama koje je osnovao blaženopočivši habzburški ćesar Josif, kada su njegove trupe zaposele Beogradski pašaluk. Dobri ćesar je u oslobođenom Beogradu otvorio oficirsku školu i tamo smo se upoznali sa evropskim vrednostima i obrazovnim sistemom.“

„Ijao!“, cinku veštica, „teško sultanu sa takvim prevrtljivim podanicima. U bliskoj budućnosti ćete podići bunu i osnovati nezavisnu ustavnu parlamentarnu monarhiju. Samo nekako mi se čini da parlamentarizam na ide sa nabijanjem mrtvačkih glava na kolac. Prešla sam čitavu Evropu uzduž i popreko tragajući za vampirima, ali nikada nisam videla da ljudi ističu njihove grozne glave na javnim mestima poput državne zastave.“

„Naše drevne običaje ćemo uklopiti u evropske vrednosti. Čitava Evropa predstavlja šarolik mozaik različitosti koji se međusobno tolerišu.“

„Ma nemoj!“, odbrusi mu veštica, „ti si kmete o toj Evropi učio iz crvljivih knjiga i slikovnica sa bakrorezima. Odavno živim tamo i znam da je stari kontinent prepun nesuglasica i međusobnih trvenja. Eh, kako je razoran samo bio Tridesetogodišnji rat. A sada, evo, onaj francuski kicoš i švalerčina Napoleon Bonaparta započinje veliki rat, koji preti da postane sukob globalnih razmera.“

„Evropa ili smrt!“, uglas uzviknu masa srpskih domaćina.

„Mi želimo u Evropu i zato hoćemo da ušiješ tu vampirsku glavu kako bi je po propisima nabili na kolac“, odvrati joj kmet.

„Teško je ušiti lobanju, makar ona bila i vampirska. Ima mnogo komplikovanih šavova na temenu i oko čeonog predela. Ali znam jednog madžarskog grofa iz Pančeva, koji se zanima za okultizam i nekromantiju. Nalazi se na adresi Vršački put bez broja. Bavi se reparacijom vampirskih glava po vrlo povoljnim cenama. Ono što vama ide na ruku, jeste da se dotični bavi preprodajom zombijevskih prstiju. Tako da možete profitirati od saradnje sa njim.“

„Hm…“ zamisli se kmet, „ako bi smo ostatke ovih zombija uvaljali kupcima iz prečanskih krajeva, mogli bi smo da kupimo brdo džebane za ustanak koji planiramo sledeće 1804. godine. Jel tako braćo!“

„Tako je!“, uzvrati masa bacajući šubare u vis.

Anđa ostavi seljake iz Krvavice da se zanimaju vampirskom glavom i prepremanjem predstojeće bune protiv dahija. Pravćena vernim Salazarom uputila se ka Moravi, pored koje je prolazio carski drum. Navukla je obod svog šešira na oči i obmotala crni šal oko lica. Carski drum je bio visokofrekventna saobraćajnica i lako se moglo desiti da neki putnik namernik otkrije njen identitet. Zato se uvek kretala pod maskom.

Išla je na jug, ka Carigradu, odakle je nameravala da se ukrca na jedrenjak koji bi je preko Sicilije, Marseja i Gibraltara prevezao do Nove Indije, tačnije Nju Jorka. Anđa je nameravala da emigrira u prekookeanske predele, gde je već stotinu godina zanimanje veštice bilo na listi deficitarnih zanimanja. Srednja Evropa i Evropska Turska su vrvele od raznoraznih gatara, proročica i vidovitih baba. Posla za mlade veštice je bilo sve manje, a ratni sukobi iz Zapadne Evrope su se bližili ovim pasivnim krajevima. I kako to obično biva, umesto da za ratne nedaće okrive vlastodršce, široke narodne mase obično za svoju nesreću okrivljuju veštice koje spaljuju na velelepnim lomačama. Anđa nije imala nameru da završi na nekom zagušljivom zgarištu u Južnoj Ugarskoj ili Pomoravlju. Pogromi nad vešticama koje su sporovodili hrišćanski talibani u Novoj Indiji su odavno bili deo istorije, tako da su zemlje na suprotnoj obali Atlantika bile njena nova otadžbina.

Dok se Morava uz hučanje probijala između vrbaka, Anđa je nastavila da pravi planove za neke buduće avanture u zemlji bizona i Indijanaca.

 

Autor: Dušan Jevtić