Blog

Gul, horor na indijski način

Posted on by Mirnes Alispahić

ŽANR: horor
ORIGNALNI NAZIV: Ghoul
ULOGE: Radhika Apte, Manav Kaul, Ratnabali Bhattacharjee, Mahesh Balraj, S. M. Zaheer
ZEMLJA: Indija
OCJENA: 8

 

 

 

Gul. Ako ste igrali bilo koji RPG u posljednjih 20+ godina znat ćete da se radi o nemrtvom stvorenju, obično u društvu uskrsnutih skeleta i drugih nemrtvih. U stvarnosti, nije daleko od istine. Gul (ghul) je stvorenje iz arapske mitologije, stanovnik groblja i nenastanjenih mjesta, ima mogućnost preobrazbe, često u posljednju žrtvu čijim se mesom nahranio.

Sada idemo u Indiju, bliska je distopijska budućnost. Strogi autoritativni režim je nemilosrdan. Borba protiv terorizma je na vrhuncu. Jedna od najpoznatijih ustanova za držanje neprijatelja države i slamanje njihovog otpora jeste Meghdoot 31 u koji dolazi mlada Nida, regrut pri kraju svoje obuke državnog odreda za zaštitu. Oko nje se lome koplja. Dok zapovjednik pukovnik Dacunha ne sumnja u njenu lojalnost, poručnica Das uprkos činjenici da je Nida prijavila oca vlastima, otvoreno upire prstom u nju. Dolaskom Nide stvari u Meghdootu 31, kazneno popravnoj instituciju nalik zatvorima CIA-e, kao što su Kamp X i slični, počinju da idu u neočekivanom smjeru, a klupko neugodnih tajni biva raspleteno.

Naravno, riječ je o novoj mini seriji „Gul“ iz produkcije Netflixa, koji nastavlja s izuzetno kvalitetnim serijskim programom, dok kaskaju s onim filmskim, ali treba im oprostiti. Iskupe se dobrim serijama za svaki loš film koji izbace. Zamislite, „Gul“, iako dolazi iz Indije ne sadrži scene plesanja i pjevanja.

Nastala na osnovu sna Patricka Grahama, scenariste i redatelja, koji ju je prvobitno zamislio kao prvu epizodu u trilogiji, ulaskom Netflixa u igru, shvatio je da je bolje snimiti mini seriju i lijepo rasporediti priču negoli je strpati u jedan film. Nije pogriješio. Tri epizode mini serije donose izuzetno kvalitetan horor uradak kakav se rijetko viđa na malim ekranima.

Ono što „Gul“ nudi jeste jedan atmosferičan horor iz podžanra vojnih horora. Ako ste voljeli „Predstražu“ (Outpost, 2008.), „Karaulu 506“ (GP 506, 2008.) ili  „Tačku R“ (R-Point, 2004.) velika je vjerovatnoća da će vam se svidjeti i „Gul“. Mene lično je najviše atmosferom podsjetio na „Karaulu 506“, veoma dobar i atmosferičan južnokorejski vojni horor. Skučen prostor, napetost, poigravanje s psihom likova, prebacivanje sumnje s jednog na drugog i naravno, natprirodni element u vidu mitološkog zlog duha prizvanog s jednom svrhom. Da kazni krivce. Na mjestu prepunom krivaca, kako znati ko je onaj pravi?

„Gul“ vas kupuje već od uvodne scene. Atmosfera je na nivou, produkcija vrhunska. Izbor glumaca i gluma izuzetno dobri. Radnja ima svoju putanju koja ide postepeno, prva epizoda ujedno je i najsporija. Ona postavlja temelje, gradi atmosferu, uvodi nas u svijet i predstavlja likove. Druga već ubacuje u veću brzinu dok treća pritišće gas do daske i vrtoglavo vodi ka eksplozivnoj završnici. Nažalost, treća je i najlošija zbog uvođenja rješenja koja naprosto bodu u oči i zasmetaju zbog prethodne dvije epizode. Doima se da Graham nije znao izvesti određene stvari na bolji način pa je samo tako odradio, pomalo se poigravajući s intelektom gledatelja.

Ovdje prvenstveno mislim na pojavu novog mučitelja koji bi trebao slomiti duh Ali Saeeda, famoznog vođe terorista. Gle čuda, u zatvoru specijalizovanom za mučenje kojeg vodi odlikovani ratni heroj, čija porodica se bavi mučenjem posljednjih 400 godina, mora se pojaviti THE mučitelj koji liči na indijskog Hulka Hogana jer oni ne mogu da slome zarobljenika. Tu se pojavljuje i rješenje žileta u ustima… Žilet u ustima? Stvarno? U zatvoru?

Ali ako na stranu stavimo tih nekoliko stvari koje zaista zasmetaju, „Gul“ je jedan veoma kvalitetan i atmosferičan horor čiju drugu sezonu očekujem s nestrpljenjem. Poradi li Graham malo na dovitljivosti po pitanju scenarija i deus ex machina rješenja, druga sezona bi mogla biti još bolja. Ostaje da se vidi. Kritika je prihvatila seriju. Publika je oduševljena. Netflix nema aduta da kaže „ne“. Jedini izbor je „da“.

ZS: Diskaveri – kratak osvrt na kritike

Posted on by Aleksandar Erdeljan

Dragi moji autostoperi, i po ovim vrućinama pišem za vaše uživanje, kao i svi ovde. Pratim razne diskusije u komentarima i vidim da mnogima smetaju neke stvari u novoj inkarnaciji Zvezdanih staza. Teme koje smetaju, variraju od osobe do osobe. Neke su banalne tipa koliko su likovi Klingonaca promenjeni, do onih kojima smetaju uključivanje gej likova u priču, dok trećima smeta ime glavne ženske uloge (Majkl).

Za one kojima smetaju promene kod Klingonaca nemam ništa značajnoda kažem, sem da je ta promena estetska i da koliko nekima smeta, drugima se dopada, uključujući i mene. Ako ništa drugo, bar izgledaju moćno, mada ne poričem da su i pre toga izgledali moćno. Ovo je samo nadogradnja, da tako kažemo.

Sledeća stvar na spisku su gej likovi. Meni, kao fanu serijala, i dalje nije jasno kako ljudi to nisu očekivali. Zvezdane staze su uvek probijale barijere, i ovo je bilo za očekivati, počevši od prvog međurasnog poljupca između Kirka i Uhure. Drugo, ovo nije prvi put da se Zvezdane Staze igraju sa time, setimo se samo epizode Zvezdane Staze DS9 iz ćetvrte sezone nazvane „Nesmotrenost” (Indiscretion) u kojoj Džadzia Daks sreće bivšu ženu svog prethodnog domaćina Torajasa. Novi domaćin njene bivše žene je takođe žena. Cela epizoda se vrti oko toga da li će njih dve završiti zajedno ili ne. Da li će počiniti veliki tabu Trilskog sveta ili ne. Čak i posle njihovog poljupca. Treba da se napomene da tabu nisu gej parovi, već ponovna asocijacija, tj. obnova veze između dva prethodnika.

Drugo što treba imati na umu je da su se Zvezdane staze uvek vodile teorijom inkluzivnosti. To je koncepcija same serije. Tako ju je i zamislio Džin Rodenberi. Njegova želja je bila da pokaže ljudima koliko daleko ljudska rasa može da dođe ako samo zaboravi na unutrašnje razlike i stremi napretku. Da pokaže da ono što zapravo koči ljudski rod jeste mržnja koju gajimo prema svemu što je drugačije. Dobro, mržnja je možda prejaka reč, strah od drugačijeg, to bi bio pravi izraz. Bez obzira koliko težak karakter imao Rodenberi, bez obzira na njegovu samodestrukciju, koja umalo nije dovela do uništenja cele franšize, na ovome mu treba čestitati. Jer, bez obzira na naš strah, drugačiji ljudi neće nestati, ma koliko neki od nas to želeli.

Treća stavka je ime glavnog ženskog lika Majkl Burnam. Mnogima smeta to što ženski lik ima muško ime. Stoji da su mogli samo dodati „a” i bila bi Mikaela, ali ovako moćnije zvuči, bar meni. Stoji da nije po kanonu feminizma, ali da se razumemo to je malkico licemerno. Mislim da su kreatori i time hteli da skrenu pažnju na trend koji se poslednjih godina širi po svetu. Naime, neki ljudi daju imena deci koja neki ne bi davali ni psu, a u tome, ne zna se ko više prednjači, da li žene ili muškarci.

Poenta celog ovog mog pisanija je da, što bi Dedpul rekao, uživamo u seriji (filmu) i da ne tražimo dlaku jajetu. Ipak je to samo zabava, ništa više, ništa manje. Pozdravljam vas tradicionalnim vulkanskim pozdravom „Dug život i napredak!” (Live Long and Prosper!) i samo BEZ PANIKE molim.

„Just out“ 2018. – 600 godina Manasije

Posted on by Sofija Grebenarović

Srbistan naš lepi je prepun čudnovatih pojava – šalteruša na večnoj pauzi, minuta koji se protežu u nedogled kad čekate na dolazak GSP vozila dok kasnite na posao ili u (ne)obrazovnu ustanovu, neprikosnovene ljubavi prema mesnim i proizvodima od voća i prelazaka na crveno.

Šta reći, uživamo u malom parčetu ludog nam raja. No, budući da su u ovom raju jedno ,,smor“ i ,,promaja“ smrtonosne kategorije, volimo da iz naftalina iskopamo poneku tzv. ,,srbsku“ tradiciju, a kako je bolje to uraditi nego – mačem, verižnjačom, štitom, šlemom i dubletom? Pogodili ste – govorim od viteškom festivalu „Just Out“ koji se i ove, 2018. godine, održao u Manasiji od 24. do 26. avgusta.

Počelo je mojim navijanjem alarma na pet sati ujutru, jer se termin polaska neočekivano pomerio sa 08:30h na 07h. Ne leži Lucifere Zornjačo, od svih alarma koje sam navila, počevši od 05h do 06:10h, moj organizam je, uz stav ,,nećeš ga, vala majci“ izignorisao svaki podsetnik. Digoh se panično iz kreveta, da bi me samo tren kasnije kolega Angeleonac, Milan Popović, nazvao da proveri mrdam li. Poput furije, pojedoh doručak, uzeh stvari i sjurih se na taksi (ima se, može se kad se radi šest dana nedeljno mesecima).

Iz  taksija istrčah do zgrade Bigza samo da bih sekund kasnije shvatila da sam, od cele celcate grupe, stigla prva.

Sledeći doterač prtljaga je bio trener „Angeleona“, Marko Živanović, koji je, podučen znanjem o mom stalnom kašnjenju, rekao da dođem znatno ranije ne bih li konačno bila tačna.

Uskoro su se sjatili i već pomenuti Milan Popović, Vladimir Stojković Feba, Bojana Radisavljević sa muškim kompanjonom Milošem i kćerkom Alisom, Kristina Stojković i Igor Novogradec, koji je došao kao jedan od pripadnika škole mačevanja ,,Terca“, čiji članovi su Milica i Marija Keckarovski, Celeluin Ingalaure i Sigurd Snorison.

Anja Belikov Zlatanović došla kao pripadnik ,,Crvenih gavranova“ na čelu sa Nemanjom Banovićem, koji su se, kao i ,,Beli orlovi“ takođe okupili.

Kunula sam sve što mi je palo na pamet kad smo konačno krenuli u 08:45h put Despotovca i Manasije, te sam nedostajući sat spavanja nadoknadila u pozi ,,jogista obeznanjen od šljivovice“.

Motorni konj turističke agencije ,,Globus“ je na adresu ,,livada 5“ stigao oko jedanaest, te smo sledećih nekoliko sati proveli raspakujući šatore i tendu  (varijanta ,,teško sklopiva, lako rasklopiva“), po upekloj zvezdi, obukli se u kostime i dali u šetnju po kampu.

Kamp je podeljen na nekoliko delova – kamp za učesnike i posetioce, opremljen drvenim kabinama s nužnicima i tuševima (gde je, po rečima stalnog učesnika, topla voda poslednji put bila u opticaju ’93.), kantina sa drvenim stolovima i klupama, gde se dostavljala vrlo ukusna hrana, koja je ispoštovala skoro sve želje, prostor za tende, radionice, tezge s rukotvorinama.

Pored standardne šetnje i fotkanja sa ljubopitljivim prolaznicima dok nosim haljinu i improvizovane kanije s mojim Vriskom (Petar Tarlanović je za mene iskovao repliku Andurila, sečiva Aragorna II Elesara), kroz ,,livadu 5“ je proticao brz potok iz koga nisu mogli da me izvuku sledeća tri dana, a pritom sam u Anji, Milanu, Nemanji i Alisi našla odlične pristalice novonastale sekte ,,Sofijin potok ‘ladni“.

Drugog dana grupa „Angeleon“ se upotpunila dolaskom Alekse Malezića.

Aktivno bismo se ,,lenjili“ do uveče, kad bismo se postrojili dvoje po dvoje, vitez sa gospom preko ruke, i defilovali do manastirskog kompleksa Manasija iz 15. veka, nastalog po zamisli despota Stefana Lazarevića gde bi nas, zajedno sa gostima iz Bugarske, Rusije, Hrvatske, Republike Srpske, Irana, Francuske i Italije, najavili u programu koji sponzorišu osiguranje ,,Triglav“, TV stanice poput ,,Prve“ i ,,Pinka“, Komercijalna banka (itd., itd.).

Potom bi usledili nastupi plesačica Kraljevske akademije orijentalnog plesa Aleksandre Andjan, mladih ruskih gospođica, muzičkih grupa sa srednjovekovnim muzičkim repertoarom, vitez – spadalo (Nemanja i Dušan iz ,,Crvenih gavranova“), istorijske rekonstrukcije bitke Vizantije sa Normanima, viteškim plesnim koreografijama, i naravno, bohurt koji je neke od učesnika koštao obrve ili svesti (nikome ne pada lako kad se pajser sa čeličnom sekiretinom od dva metra zaleti na tebe).

Noći posle defilea smo provodili po sopstvenom nahođenju, ali najzastupljenije opcije su bile disko – divljanje na pozornici i u pesku, alkohol u vodopadim a, češljanje jezika uz zvuke gitare i toplotu kamp-vatre, ,,ples pod pokrivačima“ u šatorima.

Dani su bili istovetni, ispunjeni, veseli i bezbrižni, zahvaljujući sjajnoj organizaciji ekipe iz Despotovca, koja je uspešno dokazala da je sposobna da namiri gladne veprove i osmisli adekvatne aktivnosti kojima bi se učesnici bavili – drugim rečima, uživalo se, jelo, pilo (ako ste bili trezni, prikupili biste dosta materijala za ucenu ili zezanje drugara nekoliko sledećih stoleća) i mlatilo pod ratnom opremom u tepiću (pobeđuje se na tri ,,čista“ dobijena udarca oružjem – tap – po rukama i torzou).

Trećeg, poslednjeg dana festivala, popakovali smo čelik, šatore i zaputili se kućama na leđima sad odmornih pastuva.

U gepek ,,pastuva“ smo upakovali toliko stvari da smo potpuno opravdali Milanovu izjavu, datu nakon stručne procene, pri polasku: ,,Na svakog LARP-era ide 3, 8 torbi.“

Na putu na vernom nam kljusetu je „Angeleon“ uspešno sablaznio ostale putnike imitacijama onomatopeje domaćih životinja, likova iz crtaća i motornih testera.

Početni elan me nije dugo držao – zaspala sam kao onaj nesrećnik koga je opaučila sekira po tintari, sanjajući svet u koji sam, zajedno sa odličnim saborcima, uplivala na vikend, ,,Angeleoncima“, ,,Crvenim gavranovima“, ,,Belim orlovima“ i ,,Terci“ koji niti su paničili niti su zaboravili peškir.

Nakon svega, malo li je?

Beogradski vodiči – Nenad Jevtić

Posted on by Redakcija

Popodne natopljeno maglom gušilo me je, znojio sam se kao da sam trčao. Pogled mi je leteo kroz krošnje drveća i spuštao se niz stabla urasla u mahovinu. Tamo su igrale senke i očnjaci mutanata čekali da se zariju u nešto toplo. Slušao sam ih, svake noći dozivali su braću, urlali i upozoravali me. Ovde su noći hladne, a moju postelju od par listova iz novina nije imao ko da ugreje. Pogledao sam časopis, na  naslovnici neka klinka, pevačica, već je izgledala kao žena. Iako na slici ima četrnaest godina, ne morališem previše.

Za sada sam bio siguran u delu, koji sam ogradio balvanima, i na čijoj je sredini humka, koju zovem domom. Hrane mi je na izmaku,  brinem jer će paradajz roditi tek za koju nedelju. Prepečenice od šumskih jagoda i bobica iz glinenog kazana imao sam još jedno bure. Možda je bilo dovoljno da još koju noć pijan zaspim. Tako je godinama – malo stoke oko pojila i ja, vukovi u patroli i po koji Android u žbunu, koji me lovi.

Jutros sam zatekao ovcu kako leži u lišću, bila je naduvena kao balon i sa penom na ustima. Noga joj je bila poderana i groznica je dokosurila. Odvukao sam je u šumu, pravo pred  krvoloke zelenog krzna.

„Eto vam, najedite se! Jedite je kad ja ne mogu.“ Bacio sam kruto truplo pred njih i polako se povukao,  grabeći sekiru i nož ako postanu alavi.

Uz režanje i čarke, okomili su se na Čupku i rastrgli je na komade. Vrlo pažljivo sam se vratio u svoj krug kapije, koju su sakrivale krošnje, sve vreme proveravajući da li me prate. Zastadoh, kroz udah osetio kako mi naviru uspomene. Setio sam se odakle sam pobegao. Tamo iza brda i potoka, razoreni grad je udomio moje saborce. Radili su u betonskim kutijama, čiji krnji vrhovi kao truli zubi vire iz pepela. Jednom sam im osposobio sisteme da se bore protiv Luminatora, a sada sam gonjen kao najgori neprijatelj.

Barabe! Duše prodane!

Nazdravljam Čupki, ispijajući red čašica. Napravio sam ih od drveta. Nekad zaboravim na manire, pa pijem iz meha, kao poslednji otpadnik na svetu. Zbog šuma i lomljave grančica retko paničim ali čujem i korake, dolaze u pauzama.  Ljudi! Našli su me.

Nije me briga za njih. Neka dođu. Imam sekiru.

„Za hakera, dobro si se snašao“, ženski glas me trgnuo. Dočekah se u sedeći položaj, sa rukom na dršci teškog sečiva.

„Pa i nisam. Samo se snalazim kako umem“,  dodao sam prosipajući tečnost po panju i čašici.

„Ne moraš ako ti je dosta. Možeš da se vratiš u Beograd.“ Čuh kako joj jakna šušti. Jasno mi je da došla službeno, čim se tako obukla.

„Mislio sam da će On poslati neku od njegovih crvenokosih agenata: Miru, Betu ili Petru. Petra je dobra sa sečivom. Mogli bi da se oprobamo zajedno, mada mislim da bih izgubio. Ili da mi pošalje onu kardinalku Sofiju. Ona takođe pušta da joj krv Kiborga teče niz pramenove. Sa njom bojim se da bih brzo okončao, a skot šalje tebe. Eh, Irenice, šta si ti dočekala“, rekoh nemarno, suknuh čašicu na iskap i zagledah se u ogradu, kao da tražim grešku u izgradnji.

„To je zato što te želi živog, idiote. Da te hoće mrtvog, poslao bi dron i spalio celu planinu. Priče o bazi Kiborga se lako prodaju, još ako su u plamenu, nikog nije briga. On ti nudi šansu da se pokaješ.“ Pošla je ka meni, ali je zastala kad je bljesak sečiva okrznuo.

„Hoćeš da žrtvujem sve ovo – ovu prirodu, da bih čamio u prašini i čeliku? Neka hvala. Dosta su me tvoji ‘medicinari’, doktori i psihoterapeuti bockali, zapitkivali. Da se svi vi pokupite i odete u pičku materinu, znaš! Je l’ zato Hriščanin poslao operativce i tebe?! Da me molite da se vratim? Hoću kurac!“, brecnuh se na njenu neodlučnu facu, a ona uzdrhta i puhnu.

„Nemoj da si takav. To nisi ti. Kristijan ti je oprostio…“

„Nema šta on da mi oprašta. Mirenes je radio kao sat, a onda ste počeli da ubacujete taj program u sve živo. Optimizacija sistema za borbene aktivnosti je bila namenjena Bojnim Androidima, a ne bombarderima i izviđačkim jedinicama. Morali ste da rušite protokol. Postali ste alavi, uprkos tome što sam vas upozoravao da postoje granice. I šta se desilo? Boj-AN se okrenuo protiv vas i počeo da deluje autonomno. I danas nekom od njih rascopam glavu, ako ga se dokopam s leđa. Fruška Gora ih je puna“, odbrusih joj svojski dok su se vojnici gomilali oko nas.

„Znači, poći ćeš silom“, dodala je i klimnula dvojici vojnika sa maskama. Uspravili su puške i zaštektali po ovcama.

„Stani! Šta to radite?!“ Krenuo sam sekirom na njih. Pijanog i nesigurnog sapleli su me i ugurali mi cev u usta.

„A gde si ti pošao, deda?“ Operativac zareža iza tamne maske,  dok se drugi smejuljio mom izrazu lica.

„Ivane, Triša. Dosta! Kristijan je rekao da nam treba živ. Nešo, priđi kapiji. Polazimo“, hladno je rekla Irena. Uputila mi je pogled, u kom se jasno čitalo da joj se gadim ovako zapušten, smrdljiv i zarastao u bradu.

Nije im trebalo mnogo da me stave na noge, probiju ogradu kao da je od papira i uguraju me u komandno vozilo. Pošto su se vrata zatvorila, a humka buknula u ognju, motor, krenuli smo punim gasom. Kroz mali prozor sam mogao da vidim kako čopor mutanata juriša ka ovcama i jede ih. Krvavih čeljusti blenuli su kako odlazim.

„I po vas ću se vratiti. Kad-tad, odraću vas žive”, procedio sam klateći se u prtljažniku, dok su me operativci držali na nišanu, a Irena podnosila izveštaj Kristijanu.

Rampa na ulazu u Beograd je bila preplavljena taktičkim uniformama u tamno plavoj boji. U tom moru se izdvajala crvena fleka. U polusnu sam uspeo da vidim kako se ta crvenokosa okreće i raspoređuje ljudstvo oko konvoja. Nešto sam promumlao, nasmejao se sam sebi i opazio Irenine oči, kako me prezrivo snimaju.

Sat i nešto kasnije, vozila su nestala ispod tende, na samom ulazu u podzemnu garažu, koja je vodila dublje u štab ‘Vodiča’. Grupa mitraljeskih gnezda dočekala je ekipu i spustila odbrambene štitove preko barikada. Tek po neki Android je patrolirao u mraku. Ćoškovi gde su se vojnici grejali oko buradi, bili su glasni zbog smeha i čavrljanja. To me podsetilo na pred sam rat sa Kiborzima.

Lift me je odveo niže, u sektor u kom su podebljali zidove i uveli ventilaciju. Neonska svetla su me oslepela do nivoa da sam hteo da dobijem napad. Vukli su me kao vreću sve do kancelarije i smestili pored kasarne gde su parkirali lansere raketa i radionicu za popravku bespilotnih letelica.  Preko ramena sam mogao da vidim i odvojeno odeljenje hakera koji vredno rade za monitorima i prijavljuju sistemske greške na serverima.

Cika točkova se provukla iza zida koji je odvajao kancelariju od drugih prostorija, zatim se dotični Hrišćanin dokotrljao u nečemu sklepanom od Bojnih robota. Nozdrve su mu zašištale od daha, dok me je odmeravao. Videvši cigarete na njegovom stolu, nisam se ustručavao i zapalio sam jednu, pošto sam je dobro omirisao.

„Da sam ja programirao Androida, on ne bi promašio i sad ne bi imali ovaj razgovor“, s podsmehom mu rekoh, ali se Kristijanova faca nije izmenila.

„Znam. Zato te i zovem i opraštam što si pobegao. Ako nisi kriv, nisi imao razloga da odletiš tako brzo. To su mnogi protumačili kao priznanje krivice.“ Presekao me je, ali sam se uzdržao od reakcije.

„Dok zec dokaže da nije magarac, odoše uši.“ Izvio sam glavu pri rečima i pustio dim da mi sklizne niz nozdrve.

„Jesi li bar našao ko ga je poslao tebi?“

„Našao i eliminisao. Imamo drugih problema.“ Okrenuo se i pogurao točkove bliže stolu, dok sam ga pratio pogledom.

„Je l’? Treba neko da ti ugradi mp3 plejer u tu vožnju, a?“ zadirkivao sam ga, ali se on nije osvrtao na prostačke šale.

„Mirenes je registrovao čudna dešavanja u Zemunu. Naši izviđači su isto primetili nedelju dana kasnije. Rampe i mostovi su sad pod pojačanom stražom. Nešto će krenuti na nas preko reke. Ti mi trebaš da protumačiš Mirenesove podatke i kažeš nam šta se tačno sprema“, prodeklamovao je zauzet brojkama i snimcima na hologramu, u kom se lomio signal.

„Mislim da imaš veći problem s tim hologramom nego sa jačanjem sile preko Dunava. Zar ste toliko zapustili sistem? Niko od onih koje sam trenirao nije u stanju da popravi Mirenesa? Sve ste uspeli da userete“, procedih tek onako. Kristijan se zagleda u mene videvši kako žarom progorevam rukohvat stolice, u koju su me posadili.

„Stalno gubimo ljude na zadacima. I sam znaš kako je. Nove regrute tek obučavamo, a proći će godina dok budu spremni za teren. Vodiči su stalno pod pritiskom, a mi tešimo stanovništo da sve imamo pod kontrolom. Vremena su postala teška za svakog ko gleda ka zvezdama i mašta o trenucima slave. Mi nikad nismo jurili bogatstvo ni slavu, već sigurnost unutar reona. Balkanske organizacije nam pomažu koliko i mi njima. Komunikacije su u prekidima, a akcije postaju sve teže za izvođenje. Naši agenti danonoćno rade da sve ide tokom, ali i oni imaju dušu.“

„Ako misliš na crvenokose, one nemaju ništa sem ledenog srca i još hladnijeg oružja“, osmehom sam hteo da oraspoložim Hrišćanina, ali sam omanuo.

„To što sam ti ja oprostio, ne znači da su i one. Pazi kako se ponašaš oko njih, inače će i tvoja krv teći. Ja mogu da ti ponudim izolaciju od njih i privremenu bezbednost dok se ne smire. Dobićeš svoju sobu i sve što ti je potrebno za rad na Mirenesu. Radićeš sam, ali ćeš imati Irenu da nadgleda kako sve protiče. Ona će mi javljati dokle si stigao. Vreme nam ističe, moramo da se pripremimo za borbu protiv neprijatelja. Ovako lutamo u magli.“

„Nema potrebe da mi pričaš o magli. Živeo sam na Fruškoj, nagledao sam se magle. A što se tiče tog gomilanja sile, lovio sam odmetnute Androide i gore. To može biti neki talas koji se spušta sa granice. Prešli su ravnicu i sada se okreću na dole. Mirenes će mi reći šta se stvarno dešava… Pod uslovom da satelit nije izbačen iz orbite i da imate tri operativna drona.“ Zgazio sam opušak i puhnuo zadnji dim, a Kristijan se blago osmehnu.

„Je l’, to znači da pristaješ da nam pomogneš?“ oči su mu se zacaklele na sekund, i tek tada nisam imao srca da ga odbijem.

„Ne pomažem tebi, ni Vodičima. Ovo je za sve one, za koji si rekao da gledaju u nebo. Daj mi dva pomoćnika da rade suvoparne proračune i krpe server, dok se ja bavim reorganizacijom sistema. I želim jedan dobar tuš, kajganu od osam jaja i najveći paradajz iz tvoje bašte. Uželeo sam se domaće hrane.“ Ustao sam i razvukao kez u koji je on namrgođeno pogledao.

„Ja te zovem u pomoć, a ti bi da leškariš? Dobićeš vojnu kašu, kantu vode da se opereš i vreću za spavanje. Mi nismo hotel, ni tvoji robovi da te služimo ovde!“

„Samo kad se setim da moj Android ne bi promašio, eh, nekad imaš više sreće nego pametni Kris.“ Prigušeni smeh mi je zastao u grlu, skoro, pa izleteo, sa sve rakijom od jutros.

„Jebi se“, odsečno će Kris i pogura točkove van stola.

„Baci se na posao. Ovo ne može više da čeka.“

„Zapovedaš kao da nisu godine prošle među nama. Ostao si zarobljen u vremenu kada si mogao da mi komaduješ, a ja se više ne savijam na tvoje reči. Kičma me nešto jebe“, graknuh kako sam se pokrivio, a Kris pokaza na svoje noge i kolica.

„Šta ja da kažem onda? Vidiš na šta sam osuđen. Još da sam i ćelav pa da me zovu Profesor Iks. ‘Ajde, vuci se sad. Vreme je svima neprijatelj, a retko ko uviđa to. Znam da te je sam pojam istog morio kao zatvorenika tamo u pustari. Ma koliko lepa bila Fruška Gora, ti si tamo čamio. Sam si sebe kaznio. Sada si opet naš. Bar ja želim da verujem u to.“

„Nije ni čudo što su te prozvali Hrišćanin. Toliko nade i vere u jednog čoveka, Papa bi se posramio… Opraviću Mirenesa, ali posle ovoga neću ništa da imam sa Vodičima“, rekoh s praga gde me je čekala straža, a Kristijan odahnu i mahnu momcima da me vode u prostorije.

Bilo je kao što je rekao. Dobio sam kašu, kantu mlake vode i krevet. Valjda je procenio da se nisam naspavao kako valja tamo na planini. Svoje agente je držao podalje od mene i imao sam personalnu stražu da me prati i trčkara mi po razne sprave, cigarete i alkohol. Mirenesa sam unapredio, osavremenio i pustio u rad. Za nekoliko dana, snimio je celo područje i sumirao podatke u mapu.

 Ono što je čekalo preko reke bila je armija rashodovanih Androida, zaraženih virusom. Dobro granatiranje položaja je svelo njihovo brojno stanje na prihvatljivo, dovoljno da se agenti upuste prsa u prsa sa njima i raspolove ih. Crvenokose su se dobro zabavile uništavanjem sile severno od Zemuna. Nijansa njihove kose postala je jarko crvena,  isto kao i sečiva, kojima su baratale.

Mir je kupljen sa nekoliko akcija, dovoljno da se pokrenu ekipe i puste u lov na one Bojne Androide, koji i dalje tumaraju ravnicom. Vodiči, oni koji sjaje u mraku, nastavili su da štite Beograđane i daju im svetlo na noćnom nebu.

Autor: Nenad Jevtić

Bez izlaza – Zoran Nikolić

Posted on by Redakcija

„Aaaaah! Do đavola! Do đavola!“

Bio je besan, iznemogao, premoren, promrzao. Kiša je lila već danima. Hladan vetar je jasno pokazivao da se i pozna jesen polako približava svom kraju, a miris zime i snega već se osećao u vazduhu. Nije znao šta da radi. Gde god bi se okrenuo, oko njega bi bila samo nepregledna mračna šuma, natopljena dosadnom kišom i obavijena mirisom opalog lišća. Trula debla su se još oslanjala na džinovska stabla, dok se voda slivala niz grane i pravila bare svuda po šumi. Pogled u daljinu ne bi otkrivao ništa; šuma je bila svuda, dokle god je pogled sezao. Noć je donosila još teže muke, kad god bi se videle svetlucave oči u mrklom mraku ili kad bi u blizini pukla neka grančica.

Već je počeo da gubi pojam o vremenu. Više nije bio siguran ni koliko je meseci proveo u ovoj, sada je već bio siguran, ukletoj šumi. Izgledalo je kao da ovo gorostasno drveće raste ka nebu u svim pravcima. Veći deo vremena ništa se nije čulo, osim stalnog laganog vetra koji je šuštao kroz veličanstvene krošnje. Poneka ptica bi se čula, ali bi brzo odletela dalje. Nekoliko puta je video lisicu, ali je gusto šipražje hitro skrivalo njeno vitko telo.

Potpuno utučen, razmišljao je o vremenu provedenom u šumi. Kada se pre nekoliko meseci probudio, bio je svestan samo da ga okružuje stoletno drveće. Nije osećao nikakav bol, ali je bio ošamućen, nesvestan kako je dospeo u tu šumu. Da li ga je neko negde napao, pa ga doneo ovde? Ako jeste, zašto je to uradio? Iako se nije sećao života pre buđenja u šumi, bio je siguran da nikada u životu nije uradio nešto što bi za posledicu moglo imati napad na njega. Možda je bio opljačkan?

Prvi dan je proveo u potpunom mirovanju, jer nije znao da li je povređen. Pokušavao je da mirno leži, da se što bolje odmori i prikupi snagu. Dan je bio prijatan, poneki sunčev zrak se probijao, a vetar je donosio udaljene mirise sveže pokošene livade. Osećao je da mu se svakim trenutkom vraća snaga.

Ni sledećih nekoliko dana nije nigde žurio. Bio je siguran da njegov napadač nije želeo da gubi ni vreme ni svoju snagu, tako da ga je verovatno ostavio blizu nekog puta. Uostalom, ko bi se toliko mučio i nosio svoju žrtvu negde daleko u šumu? Međutim, bilo mu je čudno što se nije čuo nikakav automobil, kamion ili autobus. Ako se ne čuju, onda verovatno i nije baš tako blizu puta, a to nikako nije bilo dobro.

Iako je nekako uspevao da utoli glad i žeđ, strepnja je polako počinjala da se širi. Shvatio je da na sebi nema nikakve rane ili povrede, pa je počeo da sumnja u mogućnost da je bio napadnut i ostavljen u šumi. Sve više je verovao da se jednostavno zaputio u šetnju šumom, pa da je zalutao. To mu je delovalo logično, jer je osećao da zaista voli prirodu i šumu. Taj osećaj ga je učvrstio u stavu da se verovatno nekako izgubio u ovom veličanstvenom zelenilu. I dok je tako pokušavao da se priseti da li je ranije odlazio na šetnje ili se možda bavio i planinarenjem, shvatio je da i ova teorija ima jedan važan minus: sigurno ne bi u ovakvu šetnju krenuo bez ikakve opreme, a nigde u svojoj blizini nije video ništa što bi ličilo na opremu za boravak u prirodi. Nemogućnost da shvati kako se ovde našao potpuno ga je dotukla. Mrak je padao, a sa zalaskom Sunca i temperatura je postajala sve niža.

Kada su ga prvi zraci jutarnjeg sunca malo ugrejali, shvatio je da je sneg počeo da pada. Sneg i sunce – bio je to prelep prizor, za svakoga ko nije izgubljen u nepreglednoj šumi! Iako je imao utisak da je nekada ranije verovatno voleo i sneg, sada je bio potpuno užasnut. Znao je da mu sneg neće pomoći da se izbavi iz ove šume, a da će ga glad i žeđ sve češće moriti. Dok su ga crne misli okupirale i bacale u potpuni očaj, shvatio je da negde u daljini čuje glasove. Glasovi su bili nejasni, udaljeni, pa je bilo teško odrediti sa koje strane dolaze. Panično i unezvereno je pokušavao da shvati odakle čuje te ljude, ali uprkos svim naporima nije uspeo da ih vidi, niti su oni čuli njega. Ah, kako je to bila užasna noć. Znao je da je propustio veliku priliku da se izvuče iz uklete šume, ali jednostavno nije mogao da učini ništa više. Nadao se da će narednih dana ta grupa ljudi opet proći tim delom šume, da će tada uspeti da ih vidi, da će ga konačno izvući iz ove preduge noćne more. Nadao se, ali uzalud – prošla je cela ledena zima, a on nije uočio ni jednog čoveka. Ni jednog jedinog, a prošlo je nekoliko hladnih, mračnih meseci.

Dani su postajali sve duži i topliji, Sunce je grejalo promrzlu zemlju, a biljke i sitne životinje su se sve češće pojavljivale. Konačno je bilo lakše rešiti se one užasavujuće gladi i žeđi, a i toplota je prijala. Bio je siguran da će sada konačno naći ljude ili da će videti neki put, nekakvu stazu, možda dim u daljini. Ali, ništa se nije desilo. Video je opet jednu lisicu, video je ponovo i poneku pticu, nekoliko žaba je šmugnulo pod opalo lišće kada ih je uočio, ali nije video ni jednog čoveka, ni jedan put, nigde nije bilo dima. Iako je mislio da će proleće biti na njegovoj strani, guste krošnje drveća su mu samo smanjivale vidokrug, pa se panika ponovo javljala.

Dolazak leta nije mu bio od koristi. Naprotiv, sada su se udružile velika vrućina i nedostatak vode. Žeđ ga je mučila, toliko da je nekoliko puta pomišljao da prekrati svoje muke. Ipak, uvek bi se pojavio neki tračak nade, nešto što bi ga nateralo da ne posustane, da pokuša da pregura još jedan dan. I još jedan, i još jedan, i još jednu nedelju, i još jedan mesec. Vreme je prolazilo, a u šumi se i dalje nisu mogli čuti ljudski glasovi. Nije mogao da shvati gde se nalazi, koja je to šuma toliko velika da njome ne prolazi ni jedan čovek. Činjenica da je i životinja bilo malo sve više ga je uveravala da je u pitanju zaista ukleto mesto, šuma kojoj nema kraja.

Svakim danom mu je bilo sve teže. Za divno čudo, nije osećao preteranu iznemoglost, a sa dolaskom jeseni i vode je bivalo sve više. Da, bilo je i sve hladnije, ali to mu nije mnogo smetalo, već je navikao na to. Sviđalo mu se što je šuma postala žuta, a opalo lišće je šuštalo i unosilo neki prijatan, smirujući osećaj. Voleo je da se smiri i da svu pažnju usmeri na neko drvo u blizini. Sviđala mu se ta rapava kora, snažne grane koje su iznosile lagane listiće visoko, visoko, što bliže blagotvornoj sunčevoj svetlosti. Često je bio zamišljen i konačno mu je bilo prijatno u ovoj nesvakidašnjoj šumi.

Misli su mu lutale dok je pokušavao da se usredsredi na zelene iglice drevnog bora. Gledao je to moćno drvo, verovatno jedno od najstarijih u celoj toj šumi i mislio kakve bi sve priče taj bor imao da podeli sa njim i drugim slučajnim prolaznicima. Odjednom, raspoloženje mu se pokvarilo, a strah se uvuče u njegove misli. Počeo je da se svađa sam sa sobom: „Sa kojim slučajnim prolaznicima? Ne budi lud, zar nisi svestan da si za sve vreme u ovoj prokletinji od šume ljudske glasove čuo samo jedan jedini put? Nemaš razloga da očekuješ da ćete iko ikada naći! Ostaćeš ovde zauvek, zaboravljen i sam. Ako te je neko i tražio, do sada je već sigurno odustao! Niko te se više i ne seća. Uostalom, ni sam se ne sećaš ko si i šta si, zašto bi se drugi mučili da razmišljaju o tebi?“ Imao je utisak da se cela šuma trese od njegovih rečenica punih očaja i straha. Zastao je na trenutak, pomislivši da ga je možda neko čuo i da ga sada doziva, dok užurbano korača ka njemu. Ćutao je i osluškivao. Ništa se nije čulo, nigde se ništa nije pomeralo, čak ni vetar nije šuštao žutim lišćem. Opet je pobesneo na sebe: „Šta ti je?“, urlao je. „Budalo jedna, i dalje misliš da će neko doći po tebe? Toliko si vremena proveo u ovoj šumi, a koliko si ljudi za to vreme sreo? Neka, neka, nemoj da se mučiš, ja ću da ti odgovorim: nisi sreo nikoga! Ni jednog čoveka! Jednom si čuo glasove u daljini, ali da li si tada uspeo da nađeš nekoga? Čekaj, pusti da ti ja opet odgovorim: ne, ni tada nisi našao nekoga. Nisi našao čak ni tragove tih ljudi!“

Bes ga je obuzimao, jer je znao da je nemoćan, da ne može da uradi ništa, a da je ipak uradio sve što je bilo u njegovoj moći. Mrzeo je i sebe i rapavu koru drveta koje je gledao i zelene iglice stoletnog bora i njegove šišarke. Ceo svet mu se rušio, nije video izlaz, nije video ništa što bi umanjilo njegovu gorčinu, nije mogao da se pomiri sa činjenicom da će još jednu zimu provesti u ovoj avetinjskoj šumi, okružen hladnoćom, snegom i blatom. Bilo mu je dosta svega, ubedio je sebe da više nema svrhe mučiti se.

„I dalje očekuješ da ćeš naći izlaz? Ne nadaj se, bolje ti je“, tužno je razmišljao. Osećao je da je to kraj, da je došlo vreme da popusti. Znao je da će morati da prihvati neizbežno, iako je oklevao. Stresao se, nervozno mašući svojim granama, dok je njegovo lišće, odavno žuto i povelo, počelo da opada svuda oko njega, stvarajući jesenji šumski tepih. Ptica, koja je do tada ceo dan dremala u njegovoj krošnji, nezainteresovano je odletela dalje.

Autor: Zoran Nikolić
Cover art: renanrdgs

Kripton (Krypton)

Posted on by Milan Kovačević

Filmski uspeh superheroja kom svedočimo u poslednjih desetak godina bio je neminovno propraćen njihovom ekspanzijom na male ekrane koja se uglavnom odvijala u dva najveća tabora. The CW je pokušao da ponovi uspeh koji je davne 2001. napravio sa „Smolvilom” (Smallville) i ponudio nam čitav niz DC heroja začinjenih zdravom dozom sapunice. Netfliks je krenuo sa dosta drugačijim pristupom i probao da nam nekoliko Marvelovih manje popularnih likova prikaže u dosta prizemljenijem i krvavijem svetlu.

Međutim, nakon prvobitnog uspeha, oba konkurenta su u jednom trenutku izgubila dah. Dok Netfliks pokušava da revitalizuje svoju ponudu nakon dosta mlako primljenih „Branioca” (The Defenders), a The CW istražuje minimum publike sa kojim može da operiše pre nego što počne da otkazuje serije, na teren nastavlja da nam stiže lavina novih takmičara koji žele deo ovoga kolača, a među kojima se nalazi i „Kripton” (Krypton). Pitanje je, da li na ovoj žestokoj žurci ima dovoljno hrane za novog pridošlicu?

Daleka planeta osuđena na propast

Tragovi koji ukazuju na odgovor mogu se sažeti u jednu rečenicu – „Kripton”  je serija SyFy Channel-a koju je Dejvid S. Gojer 2014. godine zamislio kao prikvel „Čoveku od čelika” (Man of Steel) Zeka Snajdera. Ovo što ste upravo pročitali osudilo je „Kripton”  na propast na podjednako mnogo načina koliko i odluka lokalnih starešina da burgijaju po planetarnom jezgru dok ne dignu sve u vazudh.

Prvo, 2014. godina je u svetu današnje industrije zabave bila toliko davno, da su čak i čelnici Warner Bros-a zaboravili da se „Čovek od čelika” ikada desio (ili barem žele da vi zaboravite), a Kriptonov duhovni pobratim „Gotam” će ove godine otpevati labudovu pesmu u svojoj petoj sezoni. Može se reći da je publika pomalo zasićena. Drugo, SyFy nikad nije bio poznat kao kuća koja ima previše duboke džepove, a za razliku od pomenutog „Gotama”, prikazivanje Supermenovog rodnog sveta zahteva dosta izdašna ulaganja.

Treće, Dejvid Gojer je autor čiji je rad poprilično klimav, a priče koje je osmislio variraju od dobrih („Trilogija o Mračnom vitezu”), preko onih o čijem kvalitetu su mišljenja podeljena („Čovek od čelika”), do onih koje su jednostavno loše („Blejd Trojstvo”). U svakom od ovih slučajeva njegov rad je obeležen obilatom ekspozicijom i odsustvom kvalitetnih ljudskih interakcija, koje su, manje-više, okosnica jedne dobre serije koja treba da vas drži ispred ekrana desetak sati.

Kao da sve ovo nije dovoljno, kreatori su uspeli da se upucaju u nogu na još par mesta. Negde tokom dugog razvoja, a verovatno nakon što je Zek Snajder pao u nemilost javnosti, odlučeno je da se veze serije sa filmskom franšizom prekinu i krene svojim putem, što je projekat u velikoj meri lišilo privlačnosti koju je izvorno imao. Drugo, kako bi se scenaristima dala veća sloboda, radnja Kriptona izmeštena je daleko u prošlost.

Tako da, umesto prikvela „Čoveka od čelika” u kom bismo videli Supermenovog oca Džor-Ela kako jaše svemirske zmajeve i spašava rodnu planetu od propasti, dobili smo priču o Supermenovom dedi (neki Seg-El) koju apsolutno niko nije tražio. Znajući da stoje na veoma klimavom tlu, Gojer i ekipa su ipak bili dovoljno pametni da ovu slabašnu udicu okite poznatim negativcem kom Supermenovi fanovi neće moći da kažu ne i probaju da na taj način pronađu svoje mesto pod suncem.

Vaš svet će uskoro biti dodat kolekciji Sakupljača svetova

Dakle, priča prati mladog Seg-Ela (Kameron Kaf), pripadnika kuće El koji pokušava da spase svoj rodni grad Kandor od Brejniaka, vanzemaljske veštačke inteligencije koja putuje svemirom i sa odabranih svetova krade čitave gradove kako bi ih, zauvek zamrznute u vremenu, sačuvala u svojoj „kolekciji“. Sam Brejniak je negativac koji je u svim svojim inkarnacijama zauzima veoma bitno mesto u Supermenovoj mitologiji. U većini slučajeva njegov napad na planetu predstavlja vesnik kriptinske apokalipse, a kada je DC 2011 ributovao svoje stripove i pokrenuo New 52 kontinuitet, Supermen upravo uz pomoć Brejniaka saznaje o svom poreklu i postaje heroj kakvog danas znamo.

Sakupljač svetova ovde ima podjedno značajnu ulogu, a njegova invazija može imati ogromne reprekusije ne samo po Kandor, nego i po kompletno nasleđe kuće El i sudbinu DC univerzuma. Pitanje na koji način će se ovo razrešiti ujedno predstavlja i glavni izvor dramske tenzije u seriji, budući da čak i obični gledaoci znaju da se, bar što se tiče Kriptona, priča neće završiti dobro.

Nažalost, pre nego što dođe u priliku da ukrsti koplja sa Sakupljačem (uglavnom u poslednjoj epizodi), Seg će morati da se izbori sa gomilim problema koji čine deo njegove svakodnevnice. Sam Kandor je poprilično neveselo mesto za život. Gradom gvozdenom pesnicom vlada okrutna teokratija koju predvodi verska figura poznata kao Glas Raoa (Blejk Ritson), a vladajuće plemićke porodice daju sve od sebe da se, kako znaju i umeju, uklope u prevrtljivi politički sistem. Veksovi uz pomoć političkih manipulacija, Zodovi slepom odanošću svom vojnom pozivu.

Kuća El je iz tog sistema prognana nakon pogubljenja Segovog dede Vala (Ijan MekElini) koji je prekršio verske zakone ukazujući na opasnost koje predstavljaju vanzemaljski oblici života (Elovi baš nemaju sreće sa nepoverljivim organima vlasti), a na Segu je da spašavajući svet osvetla porodično ime, izbegne manipulacije korumpiranog sudije Darona Veksa (Eliot Koan) i i osvoji srce mlade pripadnice kandorskih bezbednosnih snaga Lajte Zod.

Ipak, serija ulazi u punu brzinu tek kada se negde na polovini sezone u Kandoru pojavi još jedan kultni negativac, general Dru Zod, kriptonski patriota genocidnih namera koji ovaj put postaje nevoljni saveznik kuće El u borbi protiv zajedničkog neprijatelja. Međutim, kao što se može pretpostaviti, Zodovi motivi su daleko komplikovaniji nego što se čine na prvi pogled.

Šta ako bi dete poželelo da bude nešto više?

Nažalost, serija je uprkos ovoj solidnoj premisi nije uspela da prevaziđe svoja ograničenja. Uz sve dobre namere, tim scenarista koji je okupio Gojer je ovde daleko izvan svoje lige, a sporedni zapleti koji čine „meso“ serije po kvaltitu mnogo više naginju na stranu „Zvezdane kapije” a mnogo manje ka „Igri prestola” (čiju svemirsku verziju autori misle da pričaju). Likovi su tu uglavnom da nas informišu o stvarima koje guraju radnju dalje dok njihova karakterizacija ostaje nedorečena.

Seg je hrabar, ali pomalo nagao i tvrdoglav. Lajta je plemenita, ali je spremna da uradi sve kako bi ispunila svoje pravedne ciljeve. Daron je pohlepno smeće. I to je sve. Izuzetak predstavlja general Zod, kog je zapravo jako teško loše napisati, a Kolin Salmon nam portretiše jednu moralno sivu i proračunatu verziju lika koja je u suštoj suprotnosti sa ranijim tumačenjima Terensa Stampa i Majkla Šenona.

Drugi lik koji bih izdvojio je Nisa Veks, ćerka korumpiranog Darona Veksa i potencijala „treća noga“ u Segovoj i Lajtinoj poprilično malokrvnoj vezi. Sam Nisin lik je pomalo stereotipna „loša cura“ koja kako vreme odmiče otkriva da na svetu postoje stvari bitnije od ličnih interesa, ali je čak i tako daleko najzanimljiviji deo Segove družine. Ovome svemu ne odmaže ni činjenica da je Volis Dej, koja je tumači jedno od najlepših lica koje sam u skorije vreme imao prilke da vidim na TV-u (a i pristojna glumica pride).

Pitanje vizuelnog doživljaja serije nije ništa bolje. Neki od kostima (Strelci) i specijalni efekti upotrebljeni na Brejniaku izgledaju dobro, ali već nakon pola sata, kada likovi deseti put protrče u svojim svemirskim kožnim jaknama pored ista četiri stuba koja treba da predstavljaju kandorsku ulicu može se primetiti da finansijska ograničenja koja je SyFy postavio pred svoj tim nisu dopustila da Gojerove epske ideje adekvatno budu prenete na ekran.

Međutim, sve ovo bi bilo daleko podnošljivije da je serija bar malo zabavnija. Gojer, iako je samo delimično učestvovao u pisanju scenarija, ostavio je veoma snažan pečat na ton serije. Kao i njegove prethodne adaptacije DC materijala, „Kripton” je opterećen sopstvenim značajem, ozbiljnošću i potrebom da materijal bude prizemljen. Ovo je potpuno u redu, ali jedino ako je sam materijal dovoljno kvalitetan da na svojim plećima iznese ovako teške koncepte. U slučaju „Kriptona” , gledanje dugih deset epizoda u kojima nema Olivera Kvina i Berija Alena da svako malo uskoče na ekran i pobiju se sa nekim ume da bude naporna rabota.

U ovakvoj podeli karata, kao najjači adut „Kriptona”  lagano se izdvojilo građenje sveta. Gojer ovde koristi priliku da nastavi priču koju je započeo u „Čoveku od čelika” i prikazuje nam jednu posrnulu civilizaciju koja odbrojava svoje poslednje dane.

Međutim dok su u filmu kao uzrok propasti kriptonske civilizacije izdvojeni eugenika i odsustvo inovacija, ovaj put dobijamo poptuniju sliku i vidimo Kripton kao planetu prokletu razorenom klimom, teokratijom, nepotizmom, strahovitim klasnim razlikama i političkim previranjima. Mesto gde je Brejniak samo jedno od mnogih zala. Na kraju, nisam imao ni malo problema da poverujem da Segov svet nezadrživo srlja u jamu koju je sam sebi iskopao, što nije uvek slučaj sa adaptacijama priča o Supermenu. Poželeo sam da otkrijem još.

Na mom svetu „S“ označava nadu

Kada se sve sabere i oduzme, ne mogu da pobegnem utisku da je „Kripton” serija koja je će jako teško pronaći svoju publiku. Ukoliko ste fan Čoveka od čelika, vrlo brzo ćete primetiti da, iako očijuka sa nekim idejama iz filma (npr. Kodeks građana), serija neće na smislen način proširiti svet Kavilovog Supermena (osim ako ne pronađete maštovit način da sebi objasnite to što Zod nema izvesne tegobe u predelu vratnih pršljenova).

Poštovaoci nacrtanog predloška bi sigurno cenili ovaj otklon da serija vizuelno i tonalno ne prati Snajderovu i Gojerovu turobnu sliku Supermenovog sveta koja je svojevremeno dobila dosta kritike. Ljubitelji superherojskih serija će teško naći za shodno da u svoj prebukiran raspored dodaju još jedno ostvarenje koje nema pretereno svetlu budućnost, a slučajni gledaoci koji nisu upoznati sa Supermenovom mitologijom, ovde nemaju šta da traže.

Ukoliko pak, kao i iskreno vaš, imate urođenu potebu da pročitate/pogledate sve što ima zalepljeno ogromno „S“ na sebi, a niste previše zahtevan gledalac, nemate ništa da izgubite dajući seriji šansu (osim deset sati života). Kripton je, vrlo simbolično, podlegao problemima koji su se od začeća nalazili u njegovom jezgru, ali i pored toga, ne može se reći da na njegovoj razorenoj površini nema zanimljivih stvari.

Svet u kome se odvija radnja je intrigantan i dobro realizovan, Brejniak, iako nije ni izbliza dovoljno iskorišćen, je konačno dobio svoju prvu (dobru) igranu adaptaciju, likovi ostavljaju mesta za napredak, a klifhenger sa kojim je završena prva sezona garantuje da nastavak neće tapkati u mestu. Takođe, autori najavljuju da ćemo u nastavku imati prilike da vidimo i pripadnike Zelenih fenjera, tako da eto još jednog razloga za radovanje.

Ono šta je meni lično najviše zasmetalo u seriji i gde bih najrađe želeo da vidim korekciju je odsustvo zanimljivih likova koji će nam na pravi način prikazati humanost i emocije koje očekujem da vidim u jednoj sagi o kući El. Bez obzira na okolnosti u kojma se odvijaju, dobre priče o Supermenu su u svojoj suštini uvek priče o osobama koje snagu da savladaju prepreke pronalaze u sopstvenoj ljudskosti. Ovo ne mora biti izvedeno na uštrb mračnog tona ili integriteta priče koji nam autori pričaju. Krstarica Galaktika je to uradila bez problema, a ona je došla iz iste kuhinje.

Ko zna, ukoliko scenaristi nauče nešto iz svojih grešaka i shvate da dobri protagonisti guraju radnju napred i čine je interesantnom a ne obrnuto, možda i dobijemo seriju koja će zaista pronaći svoje ja i ispuniti ogroman potencijal koji Supermen i njegova mitologija pružaju. Ako nešto sigurno znamo o Kriptonjanima, to je da se neće predati bez borbe.

Belgarijada – Dejvid Edings

Posted on by Aleksandar Erdeljan

Sedim u svojoj sobi pred zatvorenom poslednjom knjigom ovog serijala, koji sam po ko zna koji put pročitao, te osećam potrebu da napišem par reči o njemu. Iako ovaj Edingsov serijal prvenstveno pripada žanru epske fantastike, može da se svrsta i u tinejdžersku literaturu. Poslednjih godina smo, doslovno, bombardovani tim žanrom, i to vrlo sumnjivog kvaliteta. Jedan od primera je „Lavirint”, koji ne liči ni na šta. Petnaest strana mi je bilo suviše, no o problemima tog žanra neki drugi put. Da se vratimo na temu.

Priča prati petnaestogodišnjeg dečaka Gariona koji živi u zabačenoj Sendarskoj zajednici sa svojom Tetkom Pol. Njih povremeno, tokom Garionovog detinjstva, posećuje stari pripovedač Stari Vuk, sve dok jednom ne dođe po njih kako bi mu pomogli u poteri za jednim lopovom koji je ukrao najdragoceniju stvar na svetu. Usput im se pridružuju drugi saputnici poput Baraka, Svilenog, Leldorina, Hetara i drugih. Dečak postepeno shvata da nije sve kako se čini. Niko od njih nije ono za šta se izdavao, pre svega njegova draga Tetka Pol. Stari Vuk je njen otac, strahoviti čarobnjak Belgarat, a ona Polgara, legendarna čarobnica stara tri hiljade godina.

Tako počinje epska priča koja će vas rasplakati, nasmejati do suza i sve u svemu ostaviti bez daha. Serijal ima sve što bi jedan serijal epske fantastike trebao da ima. Edings majstorski vodi priču o bogovima, čarobnjacima i običnim smrtnicima, koji uglavnom izvuku deblji kraj, što bih naš narod rekao.

Priča nas vodi kroz razne zemlje i predele, od ravnice Sendarije preko močvara Njise pa sve do Ostrva vetrova. Stranice se same okreću.

Likovi su mu fantastično opisani. Lik Svilenog, princa koji je u stvari hohštapler, lopov i špijun izdvaja se zbog svog sarkastičnog humora koji je prosto uživanje za čitanje. Zna sve i svakoga u svim kraljevstvima. Nevolje u koje upada mladi Leldorin su prava poslastica. Njegova želja za pravdom je slepa za mnoge stvari, a sve probleme i nepravde rešava mačem. Belgarat, čarobnjak star sedam hiljada godina je toliko kompleksan lik koliko milenijuma i ima. Njegova posvećenost cilju je apsolutna. Daleko od toga da nema saosećajnosti. Štaviše, ima je na pretek. Znate li koliko je teško napraviti istoriju za lika starog sedam hiljada godina? Edings je to uradio besprekorno.

U ovaj serijal je Edings uložio mnogo truda. Godinu dana je samo smišljao ovaj kompleksni svet, a tek onda je došlo na red pisanje. Godinu dana zamišljanja praznika, običaja svake rase pomenute u serijalu, verske dogme i more drugih stvari. Ogroman trud se isplatio. Dobili smo delo koje ne samo da je dobro nego je, po meni, bezvremeno. Ovaj serijal treba da bude zvezda vodilja piscima tinejdžerske fikcije jer čovek je objasnio kako se piše jedno takvo delo. Od svega, postigao je ono najvažnije, a to je stil, koji je fantastičan i lak za čitanje, za razliku od mnogih novijih dela tinejdžerske fikcije.

Nećete se pokajati ako odmah krenete sa čitanjem ovog serijala. Uživajte i BEZ PANIKE molim.

Morgan Lost, br. 18 Suze đavola

Posted on by Kristijan Šarac

ŽANR: fantazija/triler/horor

ORIGINALNI NAZIV: Le lacrime del diavolo

SCENARISTA: Klaudio Kjaveroti

CRTAČ: Val Romeo

ZEMLJA: Italija

GODINA IZDAVANJA: 2017.
OCENA: 8

 

Stigli smo do poslednjeg broja Morgana Losta koji je dostupan na našem tržištu. Nažalost to ne znači da sam se ja oteo svom poslovičnom kašnjenju, to samo znači da je Forma B veoma usporila sa serijalom. Nadam se da to ne znači da je prodaja toliko loša i da ćemo još ređe dobijati nove epizode ili, ne dao bog, da mora da se ugasi serijal, jer to bi bila šteta – ovo je zaista sjajan serijal. Mada, istini za volju prethodnih nekoliko epizoda bile su dobre ali ne i sjajne, a ono najbolje je ostalo sačuvano za sam kraj prve sezone, pošto je serijal podeljen tako da prve 24 priče koje ga čine i zaokružuju neku celinu. A sad kako sam i rekao u prethodnom tekstu, delić ove epizode se dešava negde u Rusiji, pa je rad da kažem nešto više o jednoj ruskoj organizaciji kojoj pripada antiheroj ove priče.

Ruska mafija, počinje poprimati današnji oblik zahvaljujući gulazima i čvrstoj hijerarhiji u okviru vori v zakone odnosno zatvorskih bandi. Danas, to je vrlo razgranata kriminalna organizacija koja se bavi trgovinom ljudi, drogom i oružjem, a velikim šefom se smatra Sejon Mogilijević. Navodi su da dobru saradnju ostvaruju sa kolegama iz Srbije, Bugarske i Kolumbije. Jedan od najopasnijih i najmoćnijih delova ove organizacije je Solntsevskaja Bratva, koji kontroliše pranje novca.

Klaudio Kjaveroti – autor je Brendona, te nekih kultnih epizoda Dilana Doga. Ovaj serijal je vrhunac njegove karijere.

Valentina ’Val’ Romeo – jedna je od mojih omiljenih crtača u Boneliju. Nakon sjajnog rada na Nejtanu Neveru i Dilanu Dogu, Kjaveroti je poziva da rade na upravo današnjem heroju, Morganu Lostu i zvezda je rođena.

Rusija, snegom pokrivena tela, počinitelj je uhvaćen, ali zahvaljujući organizaciji kojoj pripada izbeći će smrtnu kaznu i preseliti se preko okeana. Gde ne menja sklonosti, ali postaje kreativniji. Za Igren, lov na ovog ubicu je ličan. Potražiće informacije kod našeg drugara Smajlija, cena je neznatna, kratki pogled na… Igren završava u jazbini ruske mafije i Morgan stiže u zadnji čas da joj pomogne. Slike prošlosti koje nam mnogo govore o našoj devojci i zašto je za nju to lično. Morgan je pravi prijatelj uprkos događajima iz prethodne epizode, te je rame za plakanje, ali i pomoć. Tako će se naš junak obresti u sred Igrenine porodične drame, a u njegovom odsustvu ona će se opet naći u opasnosti. Lov na ovog ubicu, odnosno pronalazak Igren postaje sada lična stvar za Morgana. Poslednji deo priče nam razjašnjava potpuno šta se desilo u prošlosti i, naravno, dobijamo završni čin, sami ćete videti šta se ovoga puta zlikovcu isprečilo na putu.

Kjavroti je drsko iskoristio to što smo svi želeli da saznamo više o Igren u jednoj priči koja bi bez toga bila ispod prosečna. I baš u tome je majstorstvo ovog scenarija – taj jedan detalj koji menja celi sliku, mnogi to ne postignu ni sa celom pričom. Interesantno ovaj put je prošlo bez omaža na bilo koji film. Naravno, ne odmaže ni crtež fenomenalne Val Romeo, za koji opet imam samo reči hvale. Dobro, dobro da ne ispadnem samo fan mlade dame, crtež jako znači ovoj priči i seksi scene su bolje nego kod njenih muških kolega. Zbog svega toga vrlo visoka ocena za epizodu i sa nestrpljenjem čekamo na Sećanja videokamere, pošto je pauza između epizoda duža no što smo navikli, ali leto može biti izgovor, a svi moraju imati predah, pa i Morgan Lost. No, nadam se ne predugo, jer zlo vreba.

Svijet iz doba jure: Uništeno kraljevstvo, dinosauri s daškom gotike

Posted on by Mirnes Alispahić

ŽANR: akcija/naučna fantastika/avantura
REŽIJA: H. A. Bajona
SCENARIO: Derek Konoli, Kolin Trevorov prema likovima Majkla Krajtona
ULOGE: Kris Prat, Brajs Dalas Hauard, Tobi Smit, Džejms Kromvel, B.D. Vong, Rejf Spal
ZEMLJA: SAD
TRAJANJE: 128 minuta
OCJENA: 7

 

 

Doktor medicine bez dozvole za rad, Majkl Krajton, u svojim je romanima vješto spajao zabavu i nauku pišući izuzetno napete i zanimljive romane koje ste naprosto gutali bez obzira na pojedine rupe i mane. Bilo da se radi o izgubljenom gradu u džunglama Konga i njegovim genetski modificiranim čuvarima, soju vanzemaljskih mikroorganizama u Arizoni ili o zabavnom parku s kloniranim dinosaurima, Krajton je svoj posao majstorski radio i uvlačio nas u avanturu. Njegova načitanost i bogata edukacija su doprinijeli tome da nauka i posljedice ljudskog eksperimentisanja budu često glavni pokretač romana koje je pisao.

1993, tri godine nakon što je izdat njegov roman „Park iz doba jure“, Stiven Spilberg donosi na velike ekrane njegovu adaptaciju, koja je izazvala revoluciju na polju digitalnih efekata donoseći nam dinosaure u punoj veličanstvenosti. Sjetimo se samo one, sada već kultne scene, kada po prvi put vidimo brahiosaura kako se izdiže iznad drveća dok Sem Nil i ostatak ekipe gledaju u čudu.

Taj film je donio i dva nastavka, „Park iz doba jure: Izgubljeni svijet (1997.)“ i „Park iz doba jure 3 (2001.)“, s tim da je drugi dio također bio adaptacija romana. Na četvrti dio, „Svijet iz doba jure“ se čekalo prilično dugo iako je najavljivan još od 2005. da bi se na tržištu konačno pojavio 2015. kao nastavak serijala, ali istovremeno i kao nova, prijeko potrebna krv s istim zadatkom, zabaviti mase. Ujedno je taj četvrti nastavak bio početak nove trilogije, još bliže povezane nego što su to bila prva tri dijela, da bi nas ove godine dočekao i peti nastavak, „Svijet iz doba jure: Uništeno kraljevstvo“.

Kolin Trevorov, čovjek koji je oživio franšizu ovaj put samo piše scenario i tu je, skupa sa Spilbergom u funkciji producenta dok je redateljsku stolicu prepustio Špancu, Huanu Antoniju Bajoni, čovjeku koji nam je podario nekoliko izuzetno dobrih filmova. Ispostavilo se da je on savršen kandidat za ovaj, nešto drugačiji film o tematskom parku s dinosaurima.

Sve ono što nas je privlačilo u prethodnim filmovima iz serijala, tu je. Dinosauri, ljepota prirode, akcija, avantura. Svega toga ima napretek, ali ovaj put odlučeno je napraviti nešto drugačiji film pa se iz akcije spašavanja dinosaura s otoka kojem prijeti vulkanska erupcija i potpuno uništenje pretvara u film katastrofe s jurećim reptilima, da bi druga polovina filma postala krajnje nespecifična ili smo mi postali naučeni na široka prostranstva, pošto se cijela radnja seli u gotičko imanje, osamljeno u šumama sjeverne Kalifornije.

Bajona, čovjek koji zna napraviti film katastrofe kao i horor opipljive atmosfere, sve uz dirljive scene, ovaj put briljira pa se igra emocijama gledatelja donoseći neke poznate scene iz prethodnih filmova, kao npr. gorespomenutu scenu brahiosaura iz prvog dijela, samo upakovanu u novo ruho te izaziva sjaj suze u kraju oka. Upravo taj brahiosaur predstavlja početak i kraj jednog sna i ere.

Baš kao što je to urađeno u novom serijalu „Planete majmuna“, ovdje također svijet evoluira što na kraju filma ostavlja veoma zanimljive mogućnosti za nastavak i kraj ove trilogije. Nažalost, dok je u „Planeti majmuna“ to maestralno prikazano kroz lik Cezara, ovdje nemamo baš nekog lika s druge strane evolucije, osim možda Plave, koja donekle zamjenjuje Cezara mada ni blizu tako efikasno. U Svijetu iz doba jure, ljudi su i dalje oni koji su u središtu svega, jedni koji žele spasiti dinosaure, drugi koji ih žele iskoristiti za eksperimente, vojne svrhe i druge stvari što plutaju sivim vodama morala.

Sama druga polovina filma, iako vodi film u nešto drugačijem pravcu, predstavlja izuzetno kvalitetan i atmosferičan dio uz brojne mračne trenutke gdje Bajona pokazuje svu raskoš svog talenta. Dosta ljudi nije očekivalo to i iznenadilo se, ali ovo je ono što je trebalo serijalu da ne zapadne u rutinu.

Od mana definitivno treba navesti plastičnu glumu Brajs Dalas Hauard, koja u pojedinim scenama isuviše liči na lutku iz izloga umjesto, ali je hemija između nje i Krisa Prata neupitna ili pak on sam vadi stvar svojim dječačkim šarmom i fazonom modernog Indijane Džounsa pa je čini podnošljivom.  Pored toga, deus ex machina rješenje negativca iz svijeta dinosaura koje se svodi na novu, genetski modifikovanu verziju raptora čini stvari malo… pa jednostavno imate osjećaj deja vua. Možda se to moglo riješiti i na drugi, bolji način, ali dobro. Nekad ne treba ni bježati od već isprobanih recepata i metoda.

Na kraju, baš kao i dva romana na kojima je stvoren cijeli serijal, ali i ostali Krajtonovi romani, „Svijet iz doba jure: Uništeno kraljevstvo“ šarmantna je avantura s povremenim emotivnim, ali i napetim, mračnim trenucima i kao takvoj joj naprosto progledate kroz prste na sve mane i rupe, kojih svakako ima jer je ovo naprosto napravljeno da vas zabavi i opusti u čemu itekako uspjeva, za razliku od nekih drugih filmova koji su izbačeni na tržište s istom svrhom. A možda sam i ja samo previše slab na kompjuterski oživljene dinosaure jer me vraćaju u vrijeme kada sam ganjao one plastične po tepihu dnevnog boravka.

Striporama 2018.

Posted on by Lazar Vuković

Početak avgusta je označen velikim crvenim slovom za ljubitelje džez muzike, jer se tada u Nišu održava jedan od najvećih džez festivala, Nišville, koji okuplja najveće zvezde pomenute muzike. U tom periodu grad vrvi od stranih turista koji poput učenika na ekskurziji krstare gradom. Događaj o kome ću pisati nije Nišvil, već jedan drugi koji se odvija uporedo s njim, a to je Striporama, festival stripa.

Četvrta po redu Striporama je, pored ljubitelja devete umetnosti, okupila i najveća imena među domaćim crtačima poput Alekse Gajića, Jelene Đorđević, Viktora Bogdanovića i drugih, među kojima je bilo i gostiju iznenađenja. Tokom četiri dana, koliko je trajao festival, učestvovali su na tribinama i družili se sa fanovima kojima su oslikavali crteže po želji. Imao sam tu čast da ova četiri dana ispratim festival pa idemo redom.

Prvog dana je bilo zvanično otvaranje festivala izložbom When We Meet Jelene Đorđević i Danielea Giardinia u Salonu 77 u Tvrđavi gde su prikazani njihovi zajednički radovi u vidu kratkih stripova različitih tematika i žanrova. Bilo mi je zadovoljstvo da prisustvujem ovoj izložbi i da upoznam Jelenu i Danielea koji su zanimljivi i interesantni ljudi. Nakon toga nas je čekala još jedna izložba, ovaj put u Oficirskom domu na Keju. Reč je o izložbi Njeno ime je Modesti gde su ljubitelji devete umetnosti mogli da uživaju u printovima originalnih strip kaiševa jedne od najpoznatijih strip heroina,a a sve to povodom izlaska prvog od planiranih dvanaest tomova Modesti Blejz u izdanju Darkwooda. Veče je bilo rezervisano za druženje sa gostima festivala koji su na portfolijima neumorno crtali crteže okupljenim masama. To vreme sam iskoristio da proćaskam sa nekima od njih i da pazarim nešto stripova na štandovima koji su se nalazili u blizini. Ostatak večeri mi je protekao u uživanju uz džez muziku.

Drugog dana je na redu prvo bila promocija albuma Hajduci i Beskrvni autora Sabahudina Muranovića i Marka Stojanovića. Ovu promociju sam zbog privatnih obaveza nažalost propustio, ali sam zato stigao na otvaranje izložbi Stripoteka prvih pola veka i Svet akcionih figura: retro vs moderno koje je otvorio Milan Jovanović, urednik Stripoteke. Posetioci su mogli da uživaju u naslovnim stranama jednog od najpoznatijih domaćih strip časopisa koji je prolazio kroz faze i u izloženim figurama koje su na jednu stranu imale retro izgled iz sedamdesetih i osamdesetih godina, dok su nasuprot njima bile moderne figurice. Zanimljivo je da su figurice bile podeljene na franšize (Marvel, DC, Nindža Kornjače, Figure iz filmova, Ratovi zvezda) što je bila prava poslastica za kolekcionare.

Glavni događaj tog dana je bila tribina Supermen: 80 godina savremenog mita koju je vodio Zlatibor Stanković, glavni organizator festivala i vlasnik striparnice Južni Darkwood. Tom prilikom je ugostio Viktora Bogdanovića, talentovanog strip crtača čije je ime dobro poznato ljubiteljima stripa u Americi, naročito fanovima DC COMICS i sa kojim je vodio interesantan razgovor. Prisutni su mogli da čuju Viktorov zanimljiv i trnovit put do zvezda gde je govorio kako je crtao još od malena i o svom školovanju u Bazelu. Tokom studiranja mu je naišao loš životni period pa je, kako bi ga prebrodio, počeo da crta probne table o Betmenu koje je poslao urednicima DC-a. Njegovi radovi su zapali za oko Alex Antoneu koji ga je angažovao za glavnog crtača na njegovom serijalu Batman: Arkham Knight. Posle toga je usledio mini serijal sa Deadshotom i rad na New Supermenu što je kulminiralo 2017. godine kada je potpisao ekskluzivni ugovor sa DC-em. Vrata uspeha su mu se širom otvorila. Na tribini se takođe moglo čuti i razgovor o Supermenu čije avanture je Viktor crtao kao i fascinacija tim junakom osamdeset godina nakon stvaranja.

Posle tribine je usledilo veče uz džez muziku i druženje sa gostima festivala. Prikupio sam još radova i pročaskao sa Viktorom i ostalim gostima festivala, kao i sa prodavcima na tezgama. Ostalo vreme sam proveo krstareći tvrđavom od stejdža do stejdža uz nezaobilazno pivce i dobro raspoloženje.

Treći dan programa festivala je počeo potpisivanjem skečbuka Sabahudina Muranovića Murana, Zagor – pola veka u Srbiji. I ovaj događaj mi je promakao, ovaj put zbog kasnog lumpovanja na festivalu (i mi Cigani imamo dušu). Ali me zato vrućina tog subotnjeg popodneva nije sprečila da odem na promociju mange Dragon Last autora Daniela Atanasova. Pričao je o svom radu za Ubisoft gde je ostavio pečat na najpoznatijim igrama poput Blazing Angels, Ghost Recon series, Assassins Creed series… Govorio je kako je dobio ideju za Dragon Last radeći u gejming industriji i svojom fascinacijom mangama koje su ga uvele u svet stripa. Priznao je da je tržište stripa u Bugarskoj mnogo slabo u odnosu na Srbiju. Posetioci su takođe mogli da kupe njegovu mangu na engleskom, a Zlatibor Stanković je rekao da je u planu prevođenje mange na srpski. Video sam par crteža iz iste i mogu samo da kažem da držim palčeve da Dragon Last zaživi i da bude dostupan i na našem tržištu.

Posle Atanasova, usledilo je gostovanje najzvučnijeg imena festivala i jednog od imena u Sergio Bonelli Editore, Marca Soldija. Razgovor je i ovaj put vodio naš domaćin, Zlatibor Stanković, posredstvom prevodioca sa italijanskog jezika. Ovo je bio događaj koji su svi posetioci festivala željno iščekivali budući da je Julija, serijal na kome je gospodin Soldi ostavio pečat i koji drži treće mesto u Italiji, posle Teksa i Dilana Doga, popularan i u našoj zemlji, a koji izdaje upravo Darkwood. Od Soldija smo mogli da čujemo kako je počela njegova najplodnija stvaralačka etapa kada je upoznao Sergia Bonelia 1993. godine nakon čega je usledilo potpisivanje ugovora za italijanskog giganta i privilegija da radi sa zvučnim imenima, poput Tiziana Sclavija i Michelea Masiera. Svoj prvi i najveći potpis ostavio je na priči S druge strane smrti koju ljubitelji Dilana Doga smatraju jednom od najboljih upravo zbog njegovog crteža. Njegov talenat primetio je i drugi strip scenarista Giancarlo Berardi sa kojim je stvorio jednu od najpoznatijih heroina čije su avanture na vrhu popularnosti u Italiji. Bilo mu je zadovoljstvo da nacrta 157 naslovnica i 9 kompletnih epizoda. Berardia je uporedio sa Sclavijem koji su svaki na svoj način zahtevni i sa kojima mu je bilo zadovoljstvo da radi. Takođe se osvrnuo i na strip tržište u Italiji gde je izrazio zabrinutost zbog pada prodaje i nezainteresovanosti mladih ljudi za strip.

Nakon završenih promocija i razgovora usledilo je još jedno druženje sa strip crtačima, prodavcima i sa džez muzikom. Uspeo sam da proćaskam i sa Zlatiborom koji mi se pohvalio da je ovo jedna od najboljih Striporama koju je organizovao. Ostatak večeri sam proveo identično predhodnoj večeri, slušajući džez i pijući pivo.

Četvrtog dana su se već sumirali utisci, kako sa gostima tako i sopstveni. Svima je bilo super ova četiri dana i drago mi je što sam upoznao neke crtače, poput Jelene Đorđević, Daniele Giardinija i Viktora Bogdanovića i video neka poznata lica, poput Alekse Gajića koga sam upoznao na Nifestu i prodavaca na tezgi koji već unapred znaju koji ču strip uzeti. Glavni događaj četvrtog dana festivala je bio vezan za projekciju filma Supermen (1978) čime je festival i zatvoren. Za to vreme sam bio na Nišvillu gde su nastupali Gipsy Kings uz čije hitove sam oslobodio svu pozitivnu energiju sakupljenu prethodnih dana.

Da ukratko sumiram. Ovo je najbolja do sada organizovana Striporama jer nemam nijednu jedinu zamerku na organizatora. Program je bio prilagođen budući da je uglavnom počinjao od pet popodne kada je bio gotov radni dan, pa su mogli da se isprate svi događaji. Zlatibor Stanković je, poput Atlasa, sam poneo ceo festival u koji već četiri godine ulaže napore. Pohvalio bih i njegov mali klub saradnika koje neću imenovati kako nekoga ne bih izostavio. Pre četiri meseca sam pisao o Nifestu, još jednom festivalu stripa u mom rodnom gradu, ali ne bih želeo da upoređujem ova dva događaja jer nisu isti organizatori i bilo bi nezahvalno da se opredeljujem.

Ovo je ujedno bio moj izveštaj Striporame i pokušaj popravnog ispita budući da zbog obaveza nisam dobro ispratio Nifest. Ostaje nam da čekamo sledeću godinu i novi Nišvill i Striporamu koja ide uz njega.