Ruska fantastična književnost u nekim segmentima stoji daleko ispred svih ostalih, ne samo zbog jakog umetničkog elementa, koji uglavnom nedostaje dobu masovne produkcije već i zbog poruke, koja se šalje ispod gvozdenih zavesa. Represija ovde jeste gorivo na koje ide ceo jedan NF pokret. Ruski distopisti, počev od Zamjatina pa nadalje, svoje univerzume su uglavnom stvarali po uzoru na totalitarističke režime, kojima su bili izloženi. Da li je režim diktatorski jer ne voli pisce, kao što vlast i crkva nisu volele Sorokina ili je ovde u pitanju antiruska propaganda, ostaje vam da vidite. On nije prijatan, nije uglađen, više je šamar u lice današnjici, ne samo Rusije, već i svih zemalja sa vrlo oštrom i zatvorenom političkom klimom.
Kao kritika društva, ova sarkastična distopija ume da na mah bude duhovita, ali je više stravična. Proročko u njoj nije daleko od realnog stanja stvari, što se i vidi u likovima, koje prepoznajemo. Izazvavši navalu polemika svojim vulgarno naivnim opisima seksa, on je uskomešao rusko društvo. Međutim, ono što je više zagreblo suštinu je njegova sklonost da predvidi budućnost takvih režima. Prepoznati takvu opasnost znači probuditi građanski duh.
„Šećerni Kremlj” je paradigma koja vrlo britko oslikava sve ono iza čega on stoji i u „Tridesetoj Marininoj ljubavi”, i u „Danu opričnika”. Njegov opskurni stil začinjen erotikom naglašava svu besmislenost života bez slobode. Erotika kao vid hedonizma ovde je bekstvo od slobode, uljuljkivanje u preporučenu matricu, izvan koje je nesigurnost i panični strah. Dve ljudske gladi su one iza kojih se krije poenta koju ovo delo nosi – glad za seksom i glad za hranom. Hedone je ovde i obećanje i pretnja. Ono čuva šećernu kulu da se ne rasprsne od nestrpljivih prstiju i halapljivih usta.
„Šećerni Kremlj” gordo se uzdiže iz „Dana opričnika”, dajući mu logični epilog u vidu više međusobno povezanih priča. Od ekstremne erotizovanosti do opipljive igre sa našim čulom ukusa on brilijantno slika rusku svakodnevicu u prenaglašenom svetu. Životni standard u tehnološki naprednom okruženju prikazan je kroz sklonost Rusa da, na primer, začine pivo slatkim. Jasno se vidi društvena pripadnost i različitost u kvazikomunističkom uređenju i potreba različitih društvenih grupa da se na neki način razlikuju. Stepen potčinjenosti vidi se i u tome što piju pivo umesto votke. Da parafraziram Jerofejeva – Votka je ruska duša. Šta je bilo ranije, Rusija ili votka, pitanje je na koje odgovora nema.
Slomiti volju naroda znači oduzeti mu dušu.
U sceni razgovora između Matveja i Ška Ivanova ogleda se vlast i njeni mehanizmi tlačenja kroz proces šibanja zadnjice kroz više generacija. Na duhovit i satiričan način Sorokin govori o tome da je zadovoljstvo slamanja ljudskog duha opalo jer su i ta dupeta, koje su nekad bila na diku i ponos postala dupeta poslušnika i slabića, te da nema više dostojnih dupeta, braćo moja. Sistem je i njih slomio.
Šta je „Šećerni Kremlj”? Sem simbola, kojim Veliki Gospodar vlada, on je i čvrsta esencija na koju se povezuju mlade buduće generacije puzavica. Puzavice su ovde deca, koja za svaki Božić željno iščekuju krnjatak tog sna. Ruski san, za razliku od američkog, san je da se ne bude gladan, da se uhlebi i životari.
Ovim delom, kao i svim ostalim pre njega Sorokin je ustao u odbranu slobode misli, jer svako društvo je na korak od ovakve distopije čim je kolektivni um uhvaćen u grč preživljavanja. Filozofski aspekt ovakvih zbirki daje nadu da ćemo jednog dana distopiju tretirati kao primer, a ne kao proročko znamenje.
Ono što bih svakako želela da istaknem je da je Sorokin svojim opusom podstakao čitavu jednu gardu mlađih pisaca i mislilaca nove generacije. Na tekovinama Zamjatina i „Bit” (Beat) autora stvoren je književni pravac otporan na ustajalu književnu i političku praksu, aktuelan, a opet dovoljno kvalitetan da ima predispoziciju da traje i evoluira. Iza tog pravca stoji ne samo izuzetno kvalitetan NF već i ideje bioetike, čime se ovakva književnost stavlja i u sferu društvene angažovanosti i filozofije.
Svedoci smo da Biblija i motivi iz iste predstavljaju nepresušnu inspiraciju današnjim piscima i režiserima. Neki se čvrsto drže mesijanskog karaktera, dok neki odu korak dalje i svojim radovima guraju prst u oko onome što je tamo zapisano.
Kod nas se pre dve godine pojavio strip Sramotne priče iz Starog Zaveta u izdanju Makonda koji nam je na blesav, opsen i krvav način prikazao neke motive iz Biblije kako su ih videli umetnici poput Nila Gejmena, Alana Mura, Dejv Mekina, Brajana Bolanda i drugih. Pominjanje ovog stripa mi služi kao uvod u recenziju o kojoj ću pisati gde su dvojica ljudi sa istovetnom tematikom otišli korak dalje. Oni se zovu Džejson Aron i Rajko Milošević Gera, ljubiteljima devete umetnosti poznati kao autori Skalpiranih, a njihovo novo čedo kojim se podsmevaju Bogu je Prokleti čiji prvi tom je izašao u izdanju System Comicsa.
Dakle, gde nas vode „Prokleti“? Radnja započinje 1600 godina nakon Adamovog i Evinog izgnanka iz raja gde zemlja izgleda postapokaliptično. Živih drveća i čistih potoka vode skoro i da nema, zemljom krstare bande koje otimaju, ubijaju i siluju bez ustezanja. Oni slabiji se zahvaljuju na još jednom proživljenom danu i sutra ponovo u istom krugu. Tim predelima luta naš antijunak, Kain, koji je svojim bratoubistvom započeo eru nasilja na zemlji, jer je i sam izvršio prvo ubistvo na Zemlji. To ništa ne bi bilo čudno da Kain nije besmrtan i da za sve vreme svog lutanja traži način da umre. Iako ubijan bezboj puta, iznova se vraća i kažnjava svoje nesuđene ubice.
Sa druge strane imamo Nojea koji sa, svojim sinovima radi na gradnji poznate barke. Ali ništa ne bi bilo neobično da Noje nije predstavljen kao tiranin koji svoje robove tera da rade u surovim uslovima i kažnjava svakog ko se ogluši o njegova naređenja. Susret gore pomenuta biblijska lika, jednog koji je upropastio svet i drugog koji nastoji da spasi što se spasiti može, dovodi do krešenda o kom neću govoriti.
Čitajući Skalpirane ste znali šta možete da očekujete od ovog dvojca, radnju punu akcije koja vas neće ostaviti do poslednje stranice. Ni ovde nisu izneverili. Obračune u indijanskom rezervatu preneli su na postapokaliptičnu zemlju pre potopa. Ovaj vid mita o Potopu neće baš leći svima, naročito način na koji su prikazani Kain i Noje.
Prikaz dva glavna junaka odudara od onog biblijskog. Kain je, iako je sam kriv za nastanak takvog sveta, ipak čovek koji u nekim momentima pokazuje da još u sebi ima dobrote i čovečnosti, uprkos opsednutošću smrću i preziru prema Bogu. Sa druge strane, Noje nije tako pravedan kao što ga Biblija prikazuje. Bezgrešan čovek ne bi mogao da bude robovlasnik i surovi ubica.
Što se tiče Arona, ni ovde nije omašio. Vešto gradi priču i polako uvodi nove elemente koji nam pokazuju da ljudi znaju biti najgore zveri koje hodaju ovim prostorom. Čitajući ovaj strip sam nailazio na te elemente pa znam o čemu pričam. Namerno ništa neću odavati kako bi šok ostao identičan mom. Pored nasilnih delova uvodi i mitološka bića, poput Nefilima u Nojevom taboru.
O Geri ne treba trošiti reči. Svoj crtački talenat je već pokazao radeći na „Skalpiranima“. Ovde se samo popeo stepenicu više verno dočaravši pustoš i zgarište što je trebao da bude rajski vrt. Iako je u Americi izdat u koloru strip je kod nas izdat u crno-beloj boji, ali to mi nije smetalo da uživam dok zajedno sa Kainom hodam po tim predelima.
Ono što raduje je to da je ovo kraj tek prve celine priče i da se radnja nastavlja i dalje. Gera je već odradio dva poglavlja novih avantura pa sa nestrpljenjem očekujem šta će se dalje dešavati.
Bili vernici ili ne, „Prokleti“ su strip koji nikoga neće ostaviti ravnodušnim. Posle pročitane zadnje strane ćete razmišljati da li je ljudski rod sposoban da se sa civilizacijskog nivoa spusti na varvarski i postanu čudovišta u najgorem obliku. Onda ćete opet uzeti strip i obnoviti gradivo dok nas Aron i Gera ne obraduju novim pričama.
Dragi moji Autostoperi, želim da vam pričam o jednoj od onih serija koja me je svojom prvom epizodom kupila, a to mi se ne dešava prilično često. Ova serija govori, kao što joj i ime kaže, o frindž nauci, telepatiji, teleportaciji, čitanju misli itd. Ona prati Oliviju Danam (Ana Torv) agenta FBI-ja čiji dečko biva bizarno povređen na slučaju na kojem rade. U procesu istrage dolazi do otkrića da bi naučnik Volter Bišop (Džon Nobl) mogao da pomogne, ali on je poslednjih šesnaest godina zatvoren u ludnici, te do njega može da dođe samo uz pomoć njegovog sina Pitera Bišopa, koga glumi Džošua Džekson. Njega pronalaze u Bagdadu, i tako se njih troje upuštaju iz jednog bizarnog slučaja u drugi, još bizarniji.
Ako volite naučnofantastične serije onda je ovo sigurno za vas. Pa, ako smo totalno iskreni, i ako ne volite naučnofantastične serije, ova će vam se svideti.
Ana Torv je prosto fantastična u ovoj seriji, počevši od pilota, pa nadalje, njena gluma nije popuštala, štaviše, postajala je sve jača. Odlično je odglumila ranjivost gde god je to od nje scenario zahtevao. Što bi Ameri rekli, potpuna žena-ratnica (Full on Female Warrior). Pitate se zbog čega spominjem koliko je dobro odglumila ranjivost? Iz tog razloga što u velikoj većini drugih serija gde su žene vođe, ratnice, ili šta sve ne, scenaristi kao da ih operišu od emocija. Ako je ratnica, žena zaboravi svoje emocije, mislim – uvredljivo. Kao samo jedan primer mogu navesti Ketrin Džejnvej iz Vojadžera, njena ranjivost mi je tako plastična da mi je to bolo i oči i uši. Ovde toga nema, njene emocije nisu plastične, niti su zaboravljene. One su nam ponuđene na srebrnom tanjiru i ona ih maestralno pokazuje.
Ne znam ni sam šta da vam kažem o Džonu Noblu. Ne postoji dovoljno veliki superlativ kojim se može opisati njegova gluma u ovoj seriji. Maestralno je odglumio lik ludog naučnika, koji nije lud, već samo blesavo šašav. Sa puno žara je odglumio i najmanju ekscentričnost njegovog lika. Džonu Noblu je ovo uloga života.
Džošua Džekson je odličan kao Piter Bišop, genije koji je napustio srednju školu, da bi postao sitni prevarant, tačnije globalni prevarant. Ali, koga briga za semantiku? Njegova transformacija od razmaženog genija do voljenog sina je ujedno i najizraženija. Ta priča je i okosnica cele serije, bez obzira na sve bizarnosti i pregršt akcije. S druge strane, hemija koja je ispoljena između njega i Ane Torv je toliko opipljiva da se može seći nožem.
Tu je i pregršt drugih likova, koji su ništa manje fascinantni. Lense Redik kao kameno lice, Filip Brojls, te Džesika Nikol kao agent Astrid Farnsvort, da ne pominjem da gostujuću ulogu u ovoj seriji ima i legendarni Lenard Nimoj. Svi oni su odradili sjajan, može se reći fantastičan, posao i učinili ovu seriju pravim uživanjem za gledanje. Meni i dalje nije jasno kako Ana Torv i Džon Nobl nisu dobili Emije za ove uloge.
Možda je to razlog zbog kog je serija prosto neopaženo prošla u Americi. Kritičari su je obožavali, ali gledalaca nije bilo puno, mada je za one koji su je gledali postala kultna, još za vreme prikazivanja, tako da ni ne čudi što je i u svetu prošla neopaženo. Svaki put kad je dolazilo na red odlučivanje koja serija će biti ukinuta, njoj su davane najveće šanse, ali bi ona uvek izbegla ukidanje, sve do momenta kad je Foks petu sezonu proglasio ujedno i poslednjom sezonom. Tako joj je data dozvola da se završi dostojan način, izlaz koji devedeset i devet posto serija ne dobija. Izgledalo je kao da je Foks bio svestan kakav dragulj imaju, jer tada, a ni sada, sličnog nema na TV ekranima. Mada, moguće je da su je držali zbog imena Džej-Džej Ejbramsa. Moguće je da su ova dva razloga seriju zadržali duže nego što se očekivalo.
Kao tinejdžer obožavao sam Dosije Iks, ali je ova serija čini serijom za decu. Samo moje mišljenje, bez ljutnje molim. Ako je pogledate, nećete se pokajati, niti će vas ostaviti ravnodušnim. Uživajte i BEZ PANIKE molim.
Da ni veliki majstori nisu pošteđeni zle sreće poznato je odavno, ma koliko god to bilo neobično za pročitati. Iako je krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih majstor horora John Carpenter imao niz gledanih i, naravno, financijsko uspješnih filmova, jedna pogreška u koracima dovela ga je do toga da izgubi nekoliko projekata iz ruke. The Thing je u svojem premijernom izdanju prošao loše, nezapaženo, pa čak i dočekano na nož od strane loše raspoloženih kritičara. Nastavak priče vam je poznat, koju godinu kasnije pjesma se promijenila i dotični se pretvorio u jedan od najopjevanijih naslova za koje ste ikad čuli (jedina izravna konkurencija mu je Blade Runner) i taj promašaj, u nedostatku bolje riječi, Carpentera je koštao režije horor/science fiction filma Firestarter. A pregovori su već bili u tijeku, Carpenter je radio na post produkciji, kultni Darwin Joston (još kultniji Napoleon Willson iz Assault on Precinct 13) trebao je ostvariti svoju treću suradnju s Carpenterom… i sve je otišlo u zaborav. Ipak, Carpenter se vratio natrag u redateljsku stolicu skromno produciranim horor filmom koji je, ironično, isto tako ekranizacija romana Stephen Kinga, kao da je dvojici majstora bilo suđeno da se susretnu.
O čemu se radi ovdje? O Plymouth Fury-u, crvenom, opako zgodnom autu koji ima samo jedan mali problem. Zaposjednut je i jako posesivan prema svojim vlasnicima. Kada ga već kao olupinu kupi lokalni šmokljan Arno i uloži svu moguću ljubav koju posjeduje u njegov popravak (jerbo djevojke i on dva su različita svijeta) dogodit će se veza kakva se ne viđa svaki dan. Christine ne samo da je lijep auto, ona je auto s jako kratkim fitiljem, pa tko god da se zamjeri Arnu, zamjerio se i njoj, samo što Christine voli svoje bitke rješavati sama, a požari, generalno razbijanje i uske ulice uopće ne predstavljaju problem za nju. S njom se mijenja i Arno, zbog čega njegovi prijatelji odluče napraviti malu intervenciju, koja će odvesti do tragičnog kraja velike ljubavne priče. Kako? Ako da sada niste gledali film, trebali bi ispraviti tu pogrešku…
Nekako se ne može oteti dojmu da je Carpenter ovdje likovima poklonio najviše pažnje, više nego u nekom drugom filmu, ali možda se i varam jer glumački je odrađen tako-tako, nema baš neke kvalitete, a teško da se mogu izbjeći i svi oni klišeji koji odgovaraju situaciji. Tako je Arno školski primjer geeka, loš ten, čudno ponašanje, cure su neostvariva želja, očale kao sa socijalnog, a gdje bi sve to prošlo da nema i glavnog siledžiju u školi (koji izgleda kao John Travolta u Carrie – slučajno ili namjerno?) i njegovih jataka. Također, ne može se ne zamijetiti i određeni postotak predvidljivosti jer se već zna kako će Christine dobiti koji udarac po haubi od zločestih tipova te da će onda nastati pakao. Ali, usprkos svemu tome, Carpenter nema jednog centralnog lika kao kod svojih drugih filmova (pogotovo ne cool frajera kao što su Napoleon Willson ili Snake Pllisken) i uspio je stvoriti neugodnu atmosferu čudne ljubavne priče te naglasiti jezovitost radnje tako što se nije zamarao pojašnjavanjem zašto je Christine zaposjednuta, ostavivši i gledatelju pokoju na razmišljanje. Ubacivši elemente romantike, film je poprimio sasvim drugačiji ton, gotovo ukleti, što se sasvim lijepo nadovezalo na jezovitost i neugodu u jednu cjelinu.
Kad smo već ušli malo u dublju analizu stvari, oni pažljiviji gledatelji zamijetiti će dvije stvari. Carpenter je ovdje zanemario svoju konstrukciju filmova: grupa ljudi, mali/ograničeni prostor i nešto zlo, fokusirajući se na zlo kao takvo. A objekt kao pokretač radnje nije stran pojam njegovih filmova, iako je u nekima to više izraženo, a u nekima manje (tipa Sotona aka spremnik s zelenom sluzi ili naočale preko kojih vidite male smežurane) što je dovelo do toga da Plymouth Fury postane svjetski prepoznatljiv model (iako se u filmu koristilo par drugačijih modela), u rangu s loše raspoloženim bernardincem Cujom. A film, pitate, film gotovo da nema mana, kratko i jasno, radnja je protočna, Carpenterova režija sigurna, glazba nadopunjava efekt, ima nešto akcije, par dobrih starih filmskih trikova koji izgledaju kao čudo božje (iako je scena gdje se auto sam popravlja obična rikverc snimka) i sve je tako dobro uklopljeno u jednu cjelinu da je prava pravcata tragedija što je Carpenter dobio otkaz sa snimanja Firestarter filma. Da je to snimljeno, da li bi imali još jedan kultni film? Bez ikakve sumnje.
ŽANR:naučna fantastika, akcija REŽIJA:Tony Scott SCENARIO:Bill Marsili, Terry Rossio ULOGE:Denzel Washington, Paula Patton, Jim Caviezel, Val Kilmer ZEMLJA: SAD TRAJANJE:126 minuta OCJENA: 7
Jednom sam prilikom imao zanimljivu korespondenciju s jednim izdavačem u vezi naučnofantastične priče koju sam napisao. Rekao mi čovjek da je putovanje kroz vrijeme u svrhu nečijeg spašavanja stvar prošlosti, da je to zasićen motiv koji se prečesto puta upotrijebio te da se u njemu ne može pronaći ništa novo. Neću reći da mi je to bilo posebno edukativno iskustvo, kao ni poticajno, no priču sam ionako napisao iz neke dosade, da skratim vrijeme, pa je sve to bio jedan mali eksperiment za koji i nisam očekivao pozitivne rezultate. Stvar je u tome da inače pušim filmove koji za osnovu radnje imaju motiv putovanja kroz vrijeme, a ako je suditi po njihovim sadržajima, spasiti nekoga u takvoj situaciji nije stvar izbora već moralna dužnost svakog glavnog lika, a ako radnja ne uključuje malo pirotehnike onda posao nije dobro napravljen. Šalim se tek djelomično, pirotehnika je stvar koju osobno volim vidjeti već ako ciljano odabirem takav film za gledanje, no ono najvažnije što želim vidjeti jeste – originalnost. A to, skromno priznajem, moja prastara priča nije imala, barem ne previše. Zato filmski svijet nema problema s time, barem ne previše.
„Deža vi” još je jedna u nizu suradnji Scott/Washington tandema i do dana današnjeg jedina koja ima elemente SF-a u sebi. Manje nego bi se moglo reći na prvi pogled, ali opet, kad imate pojam „putovanje kroz vrijeme“ u radnji filma, znate da će stvari postati zanimljive. Svakako i jesu, no ne i na način na koji biste mogli očekivati. Jer, uvod filma i dobar komad radnje leži u okvirima realnosti pošto, za početak i razbuđivanje, lokalni crazy militiaman digne u zrak trajekt nabijen ljudima svih godišta.
Najbolja stvar (ili najgora, kako si uzmete) jeste što uvod ima eho stvarnog sranja koje je napravio Timothy McVeigh s saveznog zgradom u Oklahomi, a to nije sva slučajnost jer kasnije kad upoznamo negativca, skromni, ali efektni nastup Jima Caviezela, McVeigh doslovce vrišti iz njegove uloge. Paranoičan tip, nadrkan na SAD vladu, pravi patriot… Znate već, sve vesele stvari. No, nije samo on jedini koji vuče na nešto poznato već cijeli središnji dio djeluje vrlo vjerojatno, posebice zato što živimo u dobu kad Veliki Brat sve gleda, a era nakon 11.9. nimalo ne pomaže oko toga. Nadzorne snimke posvuda su oko nas, čak i na najbanalnijim mjestima, te pronaći uzorak među njima, za iskusne ljude, nije nikakav problem, a na što nadovežete i softver za prepoznavanje lica, današnji teroristi imaju jako malo mogućnosti da se provuku neopaženo. Samo, obično se sve to koristi za post napad vrijeme, a ne prije, čime dolazimo do inovacije u našem filmu.
Svaki film o putovanju kroz vreme koji drži do sebe mora imati technobabble segment u sebi na koji doznajemo što, gdje, kako i zašto – iako ovo posljednje bude posve slučajno. Vrijeme nadzora, četiri dana unatrag, nema mogućnosti ponavljanja, ograničenja su na svakom koraku, ali upravo taj pogled u prošlost kroz prizmu nadzornih kamera filmu daje notu svježinu, ali da ne bude samo to (radi preizražene statičnosti radnje) stari akcijski lisac Tony Scott zna kako podignuti publiku na noge. Rješenje – posve originalna scena jurnjave kolima prošlost-sadašnjost i to s Humvee terencem koji sliči na vozilo „Istjerivača duhova“. Kada doznamo sve prednosti i mane statičnog gledanja kroz „prozor“ u prošlost, vrijeme je za malo konkretnije stvari. Da ne bude samo kako je film SF s debelim daškom realnosti, naš junak će se zaljubiti u promatranu osobu, djevojku koja je ključ za otkrivanje počinitelja terorističkog napada. Putovanje kroz vrijeme kako bi se spasila voljena osoba? Klišej? I to kakvi, no tko kaže da ljubav nije jako dobar razlog za pokretanje nove razine radnje i ulaženje u klasiku – „pravo“ putovanje kroz vrijeme.
Gotovo svaki film s tematikom putovanja kroz vrijeme ima jedan kiks u logici, što „Deža vi“ čini dijelom istog tog društva. Po radnji, naš je lik to već prošao jer je ostavio tragove u prošlosti, no radnja nam ne prikazuje što je krenulo loše, te zašto se sve ponavlja. Da je razvoj događaja temeljen na bilo kakvom konceptu realnosti dogodila bi se ista stvar, zatvorena vremenska petlja, pa ako ste spremni progutati tu rupu u radnji, ostatak filma bi vam mogao biti itekako napet pošto se u završnici odbacuju naučnofantastični detalji (kojih, istini za volju, ionako nema previše) i prelazi u dobru staru akciju, teritorij gdje se Scott kao redatelj snalazi kao riba u vodi. Nije bez vraga cijeli film koncipiran na takav način te ga većina gledatelja i ne doživljava kao srodnika „Povratku u budućnost“ ili, žanrovski sličnijem „Vremenskom policajcu“, što je više prednost nego mana jer nije lijepo kad vas uspoređuju sa starijom braćom, i to onom koja ima povoljan ugled kod kritike i publike.
Osim otvorene svježine u pričanju priče, film je prepoznatljiv po svom vizualnom izgledu, efektna montaža i uobičajeni spektar crveno-žute boje (ne pitajte zašto ih Scott koristi u svakom svojem filmu, ali kadrovi djeluju odlično) s preglednim scenama, što i nije tako mala stvar za postići jer je radnja natrpana detaljima, pogotovo u onom „nadzornom“ dijelu. Washington je ovdje još jedan dopadljivi lik i teško je ne pomisliti kako u stvari igra jedan te isti lik kad je u Scottovom filmu, iz naftalina je bio izvučen i Val Kilmer kao mali podsjetnik da su on i Scott jednom davno radili na „Top ganu”, no to je uglavnom sve što vrijedi spomenuti pošto njihove izvedbe nisu rutinske, ali ni nešto posebno nadahnute, likovi koji su ovdje da ispričaju priču bez da se dublje zadire u njihov karakter.
Iako neki možda zaziru od Jerry Brucheimer produkcije te po difoltu odbijaju pogledati sve što izlazi iz njegove radionice, u ovom bi slučaju trebali napraviti malu iznimku pošto se radi o svježem i originalnom filmu, koji unosi novi pogled na već viđene motive, ali ujedno spaja i dva različita svijeta u jednu suvislu cjelinu tako da bi i oni koji preferiraju poštenu akciju, kao i oni skloniji naučnofantastičnom filmu, mogli doći na svoje i ne osjećati se prevareno ili zakinuto za oznake žanra koji vole. Što je uspjeh već sam po sebi.
ŽANR:fantastika, akcija, avantura REŽIJA:Rasel Mulkahi SCENARIO:Dejvid Kep ULOGE:Alek Boldvin, Džon Loun, Penelopi En Miler, Ijan Mekelen, Tim Kari, Piter Bojl ZEMLJA:SAD TRAJANJE: 108 minuta OCENA: 6
Ima u ljudima nešto iskonski zlo što ih tera da troše pare na celuloidni škart poput Transformera dok pristojni filmovi poput Džona Kartera bolnom smrću umiru na blagajnama i bivaju zapamćeni samo po svom spektakularnom neuspehu. Ali mora biti nečeg i u tajmingu. Džon Karter je napravio pretpostavku da će, u vreme kada SF spektakli vladaju Holivudom, publika imati dovoljno razumevanja i strpljenja da se prebaci u rikverc, vrati na sam početak 20. veka i poseti jednog od klasičnih književnih heroja koji su poslužili kao inspiracija za sve potonje žanrovske derivate. Lep omaž nekim jednostavnijim vremenima koji apsolutno niko nije tražio.
Ovo je veoma zanimljivo, jer svaki put kada se na Holivudskom nebu pojavi nešto od čega se mogu napraviti pare, određeni broj autora potpuno pogrešno shvati očekivanja publike i umesto da proba da napravi lak keš pucajući na neke malo profitabilnije trendove, pokuša da nas vrati korenima žanra i pokaže kako je sve počelo. I kao po pravilu propadne. Tako da, Džon Karter nije izolovan slučaj. Sredinom devedestih kada su se svi u Holivudu pitali kako napraviti pare nakon Bartonovog eksperimenta sa Betmenom, Džon Karter se desio ne jednom, nego tri puta.
Senka je bio jedan od ovakvih projekata, unapred osuđen na propast. Jer, zašto bi snimali filmove o nekom sa beskrajne liste aktuelnih superheroja kada možemo da dovedemo na veliko platno omiljenog lika vašeg dede? I to u vreme kada se klinci lože na skejtove, Nirvanu i Nu Metal. Prokleto loša poslovna odluka, ali zagarantovano zanimljiv proizvod.
Ko zna kakvo zlo vreba u ljudskim srcima? Senka zna!
Iako se devedestih godina našao na marginama ljudske svesti, Senka zapravo ima jako dobar pedigre. Nastavši kao narator detektivskih radio drama koje su se emitovale tridesetih godina, Senka je vrlo brzo postao popularan kod publike te je pisac Volter B. Gibson unajmljen da ga razvije u samostalnog lika. Ono što je nastalo kao rezultat su stotine priča, stripova i radio drama na kojima su radile i neke dosta krupne zverke poput Orsona Velsa.
Sam lik Senke je arhetip svih potonjih superheroja (barem onih koji se pesniče po mračnim sokacima) i presek svih petparačkih klišea koji su u međuratnom svetu slovili za “cool.” Mračni osvetnik koji teroriše podzemlje odeven u kombinaciju crne odežde, crnog šešira i crvenog šala koja mu sakriva lice. Misteriozni vojnik koji je putujući po Istočnoj Aziji naučio da uz pomoć hipnoze pomrači ljudski um i učini sebe nevidljivim. Zaštitnik nedužnih u večnoj borbi protiv opasnih gangstera, ludih naučnika i tajanstvenih međunarodnih špijuna. Meni sve ovo zvuči jako fascinatno, a mogu da zamisliti koliko je tek snažan utisak ostavljalo na klince kojima je Senka generacijski bliži.
Stoga nije čudo što su neke veoma poznate filmadžije bile zainteresovane da se late ovog projekta. Na primer Sem Rejmi je osamdesetih godina pokušavao da obezbedi prava za ekranizaciju. Vreme je bilo pravo – Otimači izgubljenog kovčega i njegovi nastavci su progurali u mejnstrim petparačke senzibilite filmova koji su harali bioskopima u vreme kada je Senka bio na vrhuncu popularnosti. Na žalost, Rejmi nikad nije uspeo u svom naumu (nakon čega je izmislio svog superheroja Mračnog čoveka i ekranizovao Spajdermena), a Senka je dočekao svoju priliku u vreme kada je nostalgični voz već otišao, a publika bila spremna za novu vrstu spektakla koji ćemo videti kasnijih devedesetih. Ljudi koji su dobili zadatak da u ovim teškim uslovimai dovedu Senku na veliko platno su bili Rasel Mulkahi (režiser Gorštaka) i Dejvid Kep (scenarista Parka iz doba Jure).
Art deko, nuklearke i Mongoli sa telepatskim moćima
Ispostaviće se da je ovaj dvojac odradio svoj posao više nego dobro, a nekoliko intervencija koje su napravili pričajući nam staru priču o maskiranom osvetniku dosta su pomogle filmu da se izdigne iznad proseka, i to se da primetiti odmah na početku. Naime, autori su bili dovoljno pametni da ne pokušaju da naguraju ovog arhaičnog superheroja u današnje vreme gde mu nije mesto. Takav pristup bi neminovno vodio ka parodiji (greška koju je napravio Zeleni stršljen Seta Rogena). Senka operiše u zlatnim tridesetim godinama 20. veka – svetu koji je na pragu velikih (i opasnih) tehnološih dostignuća, ali u sebi još uvek krije zdravu dozu egzotike i misterije. Tvorci filma su u potpunosti iskoristili sve što ova epoha ima da ponudi.
Prvo, vremensko izmeštanje Senke u vreme njegovog nastajanja dalo je prilike dizajneru Džozefu Nemeku i Raselu Mulkahiju, koji je započeo svoju karijeru kao režiser spotova i kome su snažni vizuali uvek bila jača strana, da nam prikažu jedan fantastičan međuratni Njujork obojen snažnim uticajem art dekoa i začinjen sa malo istočnjačkih motiva koje Senkin glavni negativac Šivan Kan neminovno donosi u film. Ovaj svet je oživljen sa divnom kombnacijom ranog CGI-ja, naslikanih pozadina, praktičnih efekata i optičkih iluzija, kakva je mogla da postoji samo ranih devedestih. Muzika koja prati film, a za koju je bio zadužen veteran Džeri Goldsmit (Kineska četvrt, Zvezdane staze, Tuđin, Poltergajst i brdo drugih), je podjednako dobra i na isti način se igra istočnjačkim misticiznom i motivima koji su pratili tadašnje avantursitičke filmove. Poslušajte naslovnu numeru The Poppy Fields i odmah će vam biti jasno o čemu pričam.
Druga stvar koju ova epoha nudi je oslanjanje na njene tematske standarde i traženje izgovora za eventualna pomanjaknja u naraciji u konvencijama tadašnje pop kulture. Tako na primer Šivan Kan, koga tumači večno potcenjeni Džon Loun (Poslednji kineski car) u potpunosti zarobljava sve aveti međuratne Amerike. U pitanju je poslednji potomak Džingis Kana, čiji je plan da završi osvajanje koje je nekada davno započeo njegov predak. Njegovo oružje – isti set mentalnih moći koji poseduje i Senka (samo jači) i nevoljna pomoć naučnika Rajhnarta Lejna (Ser Ijan Mekelen) koji je na pragu da otkrije oružje koje bi potencijalno moglo da uništi ceo svet – atomsku bombu!
Znači, imamo Azijate sa telepatskim moćima koji u saradnji sa Nemcima (moguće Jevrejima) pokušavaju da zaspu Ameriku nuklearkama. Dobri stari američki rasizam i ksenofobija. Neki od sporednih likova su obojeni sličnim stereotipima, ali film to uopšte ne krije, niti traži da likove ili radnju shvatite ozbiljno. Naprotiv, autori traže od vas se opustite i uživate u predivnom neo noar svetu koji vam se vrti pred očima. Pri tome, koliko god da su stvari an ekranu sulude, filmadžije su uspele da ostanu sa dve noge na zemlji i nikada ne zađu u otvoreno parodiranje, ili kompromituju integritet likova, što je za svaku pohvalu.
Ti si Jin-Ko, Kasapin iz Lase
Još jedna zanimljiva stvar u vezi sa Senkom je i to što, dok se sa jedne strane snažno oslanja na ovakve klišee, sa druge strane se uporno trudi da potkopa konvencije superherojskog žanra i to pre nego što je sam žanr dobio svoj konačni oblik. Tako na primer, naš protagonista, koji u ovoj adaptaciji nosi ime Lamont Krenston, nije pošao na putovanje Azijom koje će ga zauvek promeniti iz nekih altruističkih razloga, ili čak željan osvete (poput Brusa Vejna), nego više kako bi isklesao sebi opijumsko kraljevstvo zasnovano na teroru i krvi.
Lamont doživljava svoj preobražaj u superheroja tek kada ga mistik Tulku zarobi i primora da savlada svoju mračnu stranu i iskupi se za brojne grehe boreći se protiv zločina. Ovde moram da spomenem koliko je kastovanje Aleka Boldvina kao Lamonta Krenstona bio nadahnut izbor. Čovek ne samo da izgleda kao da je putovao kroz vreme pravo iz te epohe, nego uopše nemam problem da poverujem da je u nekom trenutku svog života nosio nadimak „Kasapin iz Lase.“
Elem, ono što čini Krenstona toliko zanimljivim likom je to što je njegova tama još uvek prisutna i čini se da je jedino što je sprečava da ponovo eksplodira to što je ovaj put pravilno kanalisana. To čini Šivan Kana, koji je takođe stekao moći kao Tulkuov učenik (s tim što je njegov program rehabilitacije katastrofalno propao) ne toliko Jingom Lamontovom Jangu, koliko Jangom Lamontovom Jangu. Šta više, Šivan se otvoreno divi „ručnom radu“ koji je Krenston napravio za svog boravka na Tibetu i pokušava da ga preobrati na svoju stranu. Za razliku od sličnih scena koje smo, na primer, imali prilike da vidimo u Spajdermenu, ovaj pokušaj zaista deluje iskreno. Pored snažnih vizuala, odnos dvojice supranika svakako predstavlja najjače oruđe ovog filma i glumci se očigledno zabavljaju igrajući svoje uloge.
Ovde bih morao da spomenem i Penelopi En Miler u ulozi Senkine ljube Margo Lejn. Prvo, zato što izgleda sjajno u odeždi iz tridesetih godina. Drugo, zato što je Margo Lejn zapravo dosta zanimljiv lik koji se na svoj način protivi žanrovskim standardima, naročito onim koje su vladale u vreme kada je Senka nastao. Margo, ne samo što je na smislen način utkana u radnju (ćerka naučnika Rajnharta Lejna), nego je često otkačena, ravnopravna (i sama je talentovan telepata), korisna i u jednom renutku čak spašava našeg protagonistu. I to bez puno upiranja prstom i veštačkog feminizma.
Šta je pošlo po zlu?
Nažalost, i pored svega što radi dobro, Senka je nakon što se pojavio na američkim blagajnama pukao toliko snažno da je Šivan Kan bez problema mogao da ga iskoristi kao oružje masovnog uništenja u svojim planovima da zavlada svetom. Danas kada sam konačno u stanju da film sagledam objektivno, mogu da vidim i razloge zašto. Najpre, scenario koji sadrži toliko dobrih stvari, pati od nekoliko pomanjkanja koja ne mogu da sakriju ni svi petparački stereotipi u koje se Dejvid Kep tako srećno ušuškao, a to su odsustvo dublje karakterizacije, intrigantnijeg zapleta, i pravih uzbuđenja. Već u trenutku kada Senka otkrije planove Šivan Kana da zavlada svetom, sve karte su otkrivene i film se rutinski vuče do kraja. Epizodisti poput Tima Karija koji bi u drugim okolnostima briljirao u ulozi ludog naučnika, ovaj put nisu dobili dovoljno dobar materijal sa kojim bi mogli da rade.
Filmu, takođe, nedostaje kvalitetne akcije. To je stavka koju je čak i Fantom, Senkin duhovni brat i još jedan stradalnik na blagajnama, uspeo da veoma uspešno realizuje, tako ne može da se kaže nije moglo bolje. Sam Senka se pojavljuje jako, jako retko i svaki put kada se pojavi, film se više oslanja na interesantne specijalne efekte nego na interesentnu koreografiju ili uzbudljivu akciju. Kada ga protivnici isteraju na videlo, stvari se uglavnom zavaršavaju po kratkom postupku, upotrebom para srebrnih koltova. Nekada mi ovo nije toliko smetalo jer moji akcioni standardi nisu bili preterano visoki (reprize Otpisanih na RTS-u), a nakon što sam odrastao počeo sam da pronalazim stvari koje se dešavaju na ekranu kada je Senka odsutan podjednako zanimljivim. Ipak, razumem zašto bi svaki prosečan gledalac nazvao film anemičnim.
Ali, najveći greh koji Senka nosi na duši nisu niti razna zlodela na Tibetu, niti prepuštanje reflektora alter-egu Lamontu Krenstonu nego odustvo pravog, mesnatog trećeg čina. U akcionim filmovima postoji nepisano pravilo da svaka od tri velike akcione scene mora biti veća od prethodne. Kep i Mulkahi su u ovome potpuno podbacili. Poslednji obračun Senke i Šivan Kana je lep za oko, ali je izuzetno kratak i uglavnom se odigrava upotrebom mentalnih moći, što je verovatno najlošiji izgovor koji su autori filma mogli da iskoriste kako ne bi snimali angažovane akcione scene. Bilo šta, čak i obična borba mačevima, bilo bi daleko zanimljivije za gledanje.
Senka nad Holivudom
Kada se sve sabere i oduzme, kvaliteti koji dižu film iznad proseka, a to su harizmatični likovi i vizuelni spektakl očigledno nisu bilo dovoljni da impresioniraju tadašnju publiku koja je odavno zaboravila na ovog maskiranog osvetnika i nije bila ni upola fascinirana art deko setovima koliko ja. Filmu nije pomogla ni činjenica što se pojavio u isto vreme kad i Kralj Lavova i Forest Gamp, neki od najvoljenijih američkih klasika koji su ga bukvalno sahranili na blagajnama. Naš heroj se vrlo brzo vratio u mrak opskurne pop kulture odakle su ga autori filma prvobitno izvukli, a Džoel Šumaher je već sledeće godine privremeno stavio tačku na sve pokušaje da se neki „problematičniji“ strip junaci verno adaptiraju za veliki ekran sa veoma uspešnijim (barem komercijalno) Betmenom zauvek.
Senka od tada strpljivo vreba svoju priliku da se ponovo obračuna sa ljudima čije je srce mračno, Sem Rejmi i dalje pokušava da nekako oživi projekat, a veliki studiji se ubijaju u pokušajima da na veliko platno dovedu bilo kakvo ime koje može naći dobar odziv kod šire publike. Kolika je tržišna vrednost Senke ostaje da se vidi. Ipak, bilo bi lepo zamisliti novu adaptaciju koja bi sa sviim prednostima moderne tehnologije zaronila u mračnu dušu Lamonta Krenstona i dala nam film koji je dostojan Senkinog besprekornog porekla. Danas, kada su se plaštovi snažno urezali u pop kulturu, publika je mnogo raspoloženija za eksperiment, a filmovi poput Grada greha i Mračnog viteza su pomerili granice onoga što se može uraditi u okvirima žanru, okolnosti za povratak Senke čine se bolje nego ikad.
Do tada, imamo adaptaciju iz 1994. Film koji će, uprkos nekim pomanjkanjima, za mene uvek predstavljati sjajno nostalgično bekstvo u vreme pre raznih DC-ja, Osvetnika, Iks-mena, Marvela i naduvanih franšiza. Znate ono jednostavnije vreme kada su šešir i pištolj bili sve što je bilo potrebno da budeš žestok momak. Ili kada ste jurili pesme Tejlor Dejn po Trećem kanalu kako bi u spotu za pesmu Original Sin pohvatali što više igranih scena iz filma pre nego što uspete da se dočepate video kasete (Zašto više niko osim Bonda ne radi ovakve spotove?) Misterija i egzotika Senkinog neo noar sveta u kom su heroji opaki, žene lepe, a okoreli gangsteri idu ruku pod ruku sa moćnim čarobnjacima su se utisnuli duboko u moju svest i stvorili jednog doživotnog fana.
Ali ostavimo nostalgiju za trenutak po strani jer Senka poseduje neke mnogo opipljivije kvalitete. U pitanju je vizuelni spektakl koji tretira originalni materijal sa puno poštovanja i ljubavi i od publike ne očekuje ništa manje. Film koji je nekako uspeo da pronađe pravi balans između kvalitetne zabave i mračnijih aspekata glavnog protagoniste i ostvarenje čiji se unikatni stil i atmosfera mogu seći nožem. U vreme kada su upravo ove stvari otrovi koji izjedaju moderne superherojske blokbastere, mislim da možemo oprostiti našem titularnom heroju što je odlučio da se dosta stidljivo i sporadično pojavljuje pred publikom. Ne zaboravite, tajnovitost je njegov modus operandi.
ŽANR: fantazija/avantura ZEMLJA: SAD ORIGINALNI NAZIV:The Copper Gauntler GODINA IZDAVANJA:2015. OCENA: 7
U decembru prošle godine, Kasandra Kler i Holi Blek, poznate američke autorke, napisale su nastavak „Gvozdenog ispita“, odnosno priče o Kalumu Hantu, mladom magu koji se suočava sa novim svetom.
Na našem sajtu već imate recenzijuprvog dela, a „Bakarna rukavica“ je druga knjiga o Magisterijumu, školi magije koja je skrivena duboko u zemlji, gde se obučavaju mladi magovi. I iako umnogome podseća na Harija Potera, već smo razrešili koje to sličnosti i razlike imaju, baš u toj prethodnoj recenziji.
Ipak, ovaj deo će nas nešto značajnije i dublje uvesti u čitav svet koji se krije iza magova i njihovih spletki. I (stižu spojleri!) na kraju prve knjige otkrivaju nam da je Kalum Hant zapravo Konstantin Meden, ozloglašeni Neprijatelj smrti. I u skladu sa tim, čitava druga knjiga se zapravo odnosi na privikavanje ovog dečaka na ovo saznanje. Konstantno preispitivanje da li je njegov postupak nešto što bi učinio zlikovac ili heroj unosi još značajniju količinu nemira u odnosu na onu koja je već postajala u njegovom životu.
Ipak, njegova prava avantura počinje tek kada primeti planove svog oca u podrumu njihove kuće, gde će umisliti da ga otac smatra kao pretnju, jer zna koja je njegova prava priroda i ko se krije iza maske. Po mom mišljenju, odličan početak za kojim je lepo usledila avantura ka jedinim ljudima kojima je verovao dovoljno – Aronu i Tamari, njegovim najboljim prijateljima.
I kao što je i znao, dobio je toplu dobrodošlicu od prijatelja, koji su iako veoma zaokupirani ljudima, jer je Aron već postao elita u magijskom svetu, zbog svojih tvoriteljskih moći, a Tamara je već bila u uglednoj i cenjenoj porodici magova, i dalje su bili spremni na sve da pomognu svog drugu.
Pored društva, očekivao je da će utehu pronaći u Magisterijumu, svojoj školi, no nove loše vesti su ga dočekale, jer su saznali da je ukraden alkahest, jedino oružje kojim može da se povredi tvoritelj, najmoćniji od svih magova. Prvo je sumnjao na svog oca, i to ne samo on, nego i profesori iz škole, koji su čak smišljali način kako da dopru do Alastera Hanta preko njegovog sina, iako su zapravo nesvesni veće igre.
Knjiga je dinamična, konstantno se dešava nešto novo i uzbudljivo, ali sami kraj je odlično urađen, gde su na veoma jasan način autorke razrešile misteriju – Alaster je zapravo svo vreme kovao plan kako da spase Kaluma, koga nije ništa manje voleo zbog činjenice da je duša Neprijatelja smrti ustvari ta koja se krije u telu njegovog sina. Kraj se odvija u grobnici Konstantina Medena, gde njegov glavni sledbenik, koji i dalje smatra da može da preobrati nazad Konstantina u Neprijatelja, kako je učinio i mnogo godina pre, kada je prvi put uspeo u tom svom ludačkom poduhvatu.
No, da vam ne bih baš sve spojlovala (nešto morate i pročitati!), knjiga je veoma čitljiva i veoma zanimljiva. Iako nema klasičan poveći broj strana kao što obično imaju knjige sa ovim žanrom, savršeno su vam opisane scene, situacije i likovi. I koliko god gadosti pročitate o Neprijatelju smrti, neminovano ćete zavoleti njegov lik i imaćete gorko-slatko čitanje ovakvih scena.
Kasandra Kler i Holi Blek su ponovo ispunile moja očekivanja, sa zanimljivim spletkama i obrtima koje nismo sasvim očekivali, nego smo ih blago nazirali, a onda su nam isprva srušile sve nade da će to biti zaista tako, da bi nas opet iznenadile i pokazale da smo i bili u pravu. Veoma zanimljiv i pitak način pisanja, koji može bilo kome da legne, jer su imale pravu meru za emocije, avanture i magiju.
ŽANR: naučna fantastika ZEMLJA: Ujedinjeno Kraljevstvo ORIGINALNI NAZIV:Brave New World GODINA IZDAVANJA:1932. OCENA: 9
Aldous Huxley je bio britanski književnik, najpoznatiji po svom romanu „Vrli novi svijet”. Svoju književnu karijeru započeo je 1916. kao pjesnik, a svoj prvi roman „Cromovo ludilo” objavljuje 1921. godine. Tijekom dvadesetih i tridesetih godina prošlog stoljeća stvara svoja najznačajnija dijela, a to su prije svega romani „Kontrapunkt” i „Vrli novi svijet”. Ostala važnija djela su mu: „Slijepi u Gazi”, „Giocondin osmijeh”, „Poslije mnogo ljeta”, „Vrijeme mora jednom stati”, „Majmun i bit”, „Vrata percepcije” (esej koji je bio inspiracija za grupu The Doors), „Genij i boginja”, te „Otok”.
„Vrli novi svijet“ je distopijski SF koji se ubraja među klasike. Radnja romana smještena je u London u 26. stoljeće, točnije u 2540. odnosno u 632. godinu Fordove ere (kako se spominje u knjizi). U ovom romanu društvo je oblikovano kroz eugeniku i učenjem u nesvjesnom stanju (hipnopedija). Također, društvo je hedonističko te teži postizanju sreće putem promiskuitetnog seksa i droge pod imenom soma. Ostvarivanje sreće potpomognuto je otklanjanjem čestih izvora ljudskog nezadovoljstva poput obitelji, umjetnosti, književnosti, filozofije, religije i dr.
Tako oblikovan svijet iz jedne perspektive mogao bi se čak promatrati kao utopijski jer su ljudi sretni, nema gladi, bolesti, rata, starosti, tehnološki su napredni no to je sve samo privid budući da su ljudi podijeljeni u pet kasti (alfa, beta, gama, delta i epsilon). Umjesto u obitelji, pojedinac se rađa u velikim vladinim zgradama gdje mu se ispire mozak sloganima „Zajedništvo, identitet, stabilnost”; „Svatko pripada svakome” (u seksualnom kontekstu); „Danas su svi sretni”; „Napredak je divan“; „Volim svoju odjeću“; „Kada pojedinac osjeća, zajednica pati“; „Bolje novo nabavljati, nego staro prepravljati“; „Novu robu u novu sobu“; „Bolje gram nego sram“; „Forda slavimo, orgije pravimo“…
Religije su zamijenjene nekom vrstom kulta konzumerizma i kulta zadovoljstava. Prisutni su neki djelići tradicionalne vjere, kao što su kršćanski križevi, kojima je gornji krak uklonjen kako bi bili izmijenjeni u slovo T (a upravo je u znaku tog simbola Henry Ford proizveo prvi serijski automobil 1908.). Likovi u romanu dobivaju imena po povijesnim osobama. U romanu tako primjerice imamo obrede koji se slave poput Fordovdana, kolektivnih pjevanja i službe solidarnosti. Obredi sami po sebi su izopačeni elementi kršćanskog vjerovanja ili obreda, pa se primjerice u obredu solidarnosti kroz koji se „iskupljuje“ 12 muškaraca i 12 žena uz posvećenu drogu, glazbu pokrete i zazive „Najvišeg Bića“ stapaju se u transu u to „Najviše Biće“ kroz orgije.
U „Vrlom novom svijetu“ čovjek je dehumaniziran, oduzeta mu je religija, sloboda i umjetnost da bi mogao živjeti u nepreglednoj masi i zadovoljavati svoje nagonske potrebe. Porođaj, nešto što je sasvim normalno, ovdje predstavlja nešto odvratno i ponižavajuće za ženu. Riječi poput mama, otac, dom, obitelj, roditelji smatraju se nepristojnim. Monogamija i izlasci su nepoznanica, jer svatko pripada svakome, a emotivni odnosi i dugotrajne veze smatraju se nepristojnim. U ovome romanu čovjeka se isto tako postavlja u infantilnu fazu, a djecu se stavlja u okolnosti primjerene odraslima. Budući da su djeca svjesno izložena seksualnim igrama u knjizi imamo situaciju kada dječaka koji ne želi sudjelovati u erotskim igrama odvode pomoćniku načelnika psihijatrijske službe.
Čitajući ovu knjigu nisam mogao, a da ne primijetim kako „Vrli novi svijet” u nekim svojim segmentima nalikuje na doba u kojem živimo. Soma iako ne postoji, u stvarnom svijetu različit broj droga je u porastu, a neke države ih čak pokušavaju i legalizirati. Imamo i kulturu konzumerizma, gdje ljudi troše više nego što mogu zaraditi i tako postaju robovi kapitalizma. Ono što me je najviše zaprepastilo čitajući ovaj roman je nepodnošljiva lakoća kojom likovi žive, a upravo zbog te nepodnošljive lakoće življenja nema potrebe ni za heroizmom, ni za plemenitošću, ali ni za poniznošću. Zbog toga što nema heroizma u „Vrlom novom svijetu”, likovi su već u samom početku osuđeni i zacrtana im je sudbina.
Po izlasku roman „Vrli novi svijet” izazvao je brojne kontroverze. U Irskoj 1932. godine roman je bio zabranjen, dok je 1980. povučen iz škola u Milleru, Missouri. Godine 1993. roman se pokušao povući iz obavezne školske lektire jer se središnja radnja romana bavi negativnom aktivnošću. Smatram da je Aldous Huxley napisao roman koji je kritika današnjem društvu u kojem smjeru ne bismo trebali ići.
Vreme napolju možda jeste lepo i (pakleno) toplo, ali ubrzo nakon toga stiže nam i jesen, a sa njom i praznici horor entuzijasta širom sveta, pa i kod nas. Festival srpskog filma fantastike, tradicionalno će nas i ove godine počastiti različitim horor manifestacijama od, do sada pete, „šetnje zombija“, preko različitih tribina i predavanja do glavne atrakcije samog festivala; domaćih filmova fantastike i horora za koje je otvoren konkurs za prijavu!
Udruženje „Mladi kadrovi“ raspisalo je konkurs za slanje filmova na predstojeći Festival srpskog filma fantastike, koji će biti održan u oktobru ove godine. Kako navode u svom saopštenju za javnost: „U obzir će, kao i ranijih godina, biti uzeti filmovi koji se bave najširim spektrom filmske fantastike i horora, nezavisno od produkcijskih uslova i budžeta. Rok za slanje radova je 20. 9. 2018. godine.“
Svi prijavljeni filmovi biće u prilici da se takmiče za nagradu Koskar, u sledećim kategorijama:
Najbolji igrani film po oceni stručnog žirija
Najbolji igrani film po izboru publike
Film sa najboljom pričom
Igrani film sa najboljim vizuelnim efektima
Specijalna nagrada za pojedinačno dostignuće
Nagrada za najbolji film iz regiona (a da nije iz Srbije)
Nagrada za najbolji strani film
„Filmovi koji se takmiče za nagradu “Koskar”, treba da obrađuju neku od tema fantastike (horor, epska, folklorna, urbana, naučno-fantastična… pustite mašti na volju). Engleski titlovi su obavezni za filmove koji konkurišu za “Koskara”.“
ŽANR: naučna fantastika ZEMLJA: SAD ORIGINALNI NAZIV:Ready Player One GODINA IZDAVANJA:2011. OCENA: 7
Dani ispunjeni stvarima koje čini svakodnevni život i zauzetost poslom utiču na koncentraciju koja mi je preko potrebna za čitanje, pa mi samim tim mi i teže pada da se zatvorim u svet knjiga. Zato godišnji odmor čekam kao ozeblo sunce. Kada sam video da se na policama jedne od omiljenih knjižara promolio naslov Ready Player One ili „Prvi igrač na potezu” kako je preveden na srpski, znao sam da će to biti prva knjiga kojoj ću posvetiti punu pažnju ovog leta.
O čoveče. Pojeo sam je… Premisa je sama po sebi veoma bliska onome ka čemu čovečanstvo teži iz dana u dan, pogotovo danas kada je ekspanzija društvenih mreža na vrhuncu. Svi se trude da pobegnu od svakodnevnog života koji je za mnoge turoban, ispunjen siromaštvom, opštom nemaštinom. Osoba, pogotovo mlada, koja živi u svetu u kome nema perspektivu želi da svojim čulima pokloni nešto više i zato odlazi u svet u kome može da bude šta god poželi. Ta stvarnost je za mnoge spas, ali za neke i robija. Uz sve komentare na ljudsko društvo, odnos između plebsa i vlastele, priču o tome kako smo potčinjeni onome što režim propagira i kako uvek kada neko napravi jednu divnu stvar za opšte dobro, ona postane predmet zloupotrebe kapitalista koji žele da iscede poslednji dolar iz svega čega se dohvate, Ernest Klajn inspirisan magijom sveta video igara i pop-kulturom uopšte, pravi svet ispunjen nekima od najboljih izdanaka mašte koje je čovečanstvo videlo. U njemu spaja razne elemente muzike, igara, filmova, knjiga i piše stilom takvim da neverovatnom dinamikom pred očima čitalaca se automatski nižu slike onoga što čita. Naravno, ljubav je veoma bitna u ovoj priči koja je između ostalog i priča o prijateljstvu, smelosti, viteštvu, konceptima društva, detinjstvu, mašti i još mnogo toga.
Priča sama po sebi je karakteristična za priče koje smo viđali u filmovima koji su obeležje pop kulture osamdesetih godina dvadesetog veka. Zaplet na prvi pogled deluje relativno naivno. Veći deo čovečanstva se utrkuje da dođe do skrivenog uskršnjeg jajeta u najvećoj igri koja je evoluirala u neku mešavinu onlajn multiplejer igre i najveće društvene mreže svih vremena (OASIS ili OAZA). Na putu do jajeta nalaze se zagonetke koje je autor igre Džejms Halidej ostavio za sobom zasnovane na njegovoj opsesiji pop kulturom. Onome ko ih reši i nađe jaje to će doneti ne samo slavu i sve bogatstvo koje je Halidej imao, već i potpunu kontrolu nad Oazom. Glavni junak, Vejd Vots (stvarno zvuči kao neki strip junak) pronalazi prvi trag. Uskoro će ostali rivali početi da ga progone i pokazati na šta su sve spremni za pobedu. Jedini način da Vejd preživi jeste da pobedi.
Zagonetke su veoma zanimljive i sve vreme sam imao utisak kao da pratim neku neverovatnu avanturu Indijane Džonsa u budućnosti. Onog trenutka kada stvari postanu veoma ozbiljne po Vejda u stvarnom svetu, osećaj je kao da čitate neki od najboljih distopijskih romana. Način na koji Vejd postupa i kako uspeva da nadmudri glavne negativce u ovoj priči je izuzetno uzbudljiv i za svaku pohvalu je kako je sve to Klajn uklopio. Iz nekog razloga me taj ambijent podseća na romane i priče Filipa K. Dika. U isto vreme u svetu Oaze su u toku dešavanja epskih proporcija (dok sam čitao nisam mogao da ne zamišljam bitku reda veličine bitke iz „Povratka kralja”) i njih pisac veoma vešto kombinuje sa onim što se dešava u opipljivom svetu. Shvatamo da je tanka nit koja razdvaja dva sveta, a rasplet savršeno nadgrađuje sve što se dešava do tog trenutka. Da ne zaboravim, ljubav i romansa imaju ulogu od vitalnog značaja za priču i naše junake. Reklo bi se da ovaj roman ima sve.
Uzbudljiv, zabavan, inspirativan, tera vas da s nestrpljenjem okrećete stranice, a nakon čitanja dugo razmišljate o njemu. „Prvi igrač na potezu” je za svaku preporuku svakome ko je ikada sanjao o tome da upravlja robotima iz omiljenih animiranih serija, da se upusti sa Indijem u potragu za Izgubljenim kovčegom, da upravlja Eks vingom ili da provoza Deloren ili da jednostavno odglumi ceo film (meni bi to bio „Povratak u budućnost”), ali i svima koji vole fantastične svetove, mračne likove i dinamičnu i uzbudljivu priču.
