Blog

Ludi genije – Naduvani haker razmišlja o životu iliti Vlažni snovi Bila Gejtsa

Posted on by Nenad Jevtić

ŽANR: naučna fantastika
REŽIJA: Rojs Gorsač
SCENARIO: Rojs Gorsač
ULOGE: Spenser Lok, Skot Meklovic, Faran Tahir
ZEMLJA: SAD
TRAJANJE: 90 minuta
OCENA: 6

 

 

Kratka naracija na početku filma nas odmah uvodi u složenu temu o čovečanstvu i spasenju istog, koju će film dalje obrađivati. Narator, iako se poziva na to da nam je svima usađen primitivni nagon za uništenjem, fokusira se na suprotno. Sam film će biti baziran na ovoj ljudskoj osobini ali kroz potpuno drugu prizmu. Videli smo dosta uspelih filmova, koji počinju na sličan način, tako da se reditelj opravdano opredelio da se drži obrasca.

Početak filma je jedan od najbitnijih segmenata, jer ako u startu gledaoca ne zaintrigira radnja, verovatno neće izdržati do dvadesetog minuta. Izgleda da je reditelj u tom delu uložio svoje nade, prikazavši samu ideju i njene mogućnosti. No, uprkos tome sam mu ipak udovoljio odgledavši ceo film.

Pozadina i eksterijer same fabule ofarbani su u depresivno-melanholičnom tonu, tipičnom za umetnike koji žele da prikažu američku verziju životarenja, to jest milenijalni krš od životnog stila koji je isprazan i lišen energije i emocija.

Tokom celog filma se provlači stil nestabilne kamere, fokusa na krajolik i umetničke uglove stvarajući utisak indi filma ili niskobudžetnih ostvarenja B katagorije.

Radnja prati lik Mejsona, mladog čoveka, vrlo autentičnog stila oblačenja, koji podseća na trendi umetnike Martina Gariksa ili Alana Vokera. Mejson je naime Ludi Genije, koji postavlja mnogo pitanja o suštini čovekovog postojanja. On putem tehnologije pokušava da prekodira samu ljudskost i unapredi koncept života. Njegova misija je usmerena ka pronalaženju koda života i načinu na koji takav kod može da se hakuje. Ideja je na mestu, međutim izvedba tako nečeg izaziva polemike o moralu i potencijalnom uništenju ljudske vrste, na koje se on ne osvrće.

 U toku filma otkrivamo razloge zašto je on više fokusiran na pronalaženje koda umesto na posledice koje takav pronalazak može imati.

Na Mejsonovom putu često nalećemo na sporedne likove, za koje nam se čini da nisu ključni za samu priču i  da su prisutni bez nekog očiglednog razloga.

Verni saputnik glavnog junaka je njegova sopstvena projekcija, izmišljeni lik, alter-ego koji je dovoljno hrabar da učini sve ono oko čega se Mejson lomi. Za promenu, ovde alter ego uliva razum u radnju i motiviše glavnog lika na važne korake, te tako alter ego dobija više saosećanja. Nije sigurno da li je to zamisao od samog početka ili je to rezultat, koji se isfiltrirao tokom interakcije s ostalim likovima.

Odnos ovo dvojice, uprkos tome da je jedan od njih lik iz fikcije, deluje suviše pasivno i skladno. Među njima postoji neka usiljena tenzija, skoro pa veštačka, tako da se pravi osećaj straha od ludosti genija ne oseća. Alter ego ili kako ga je Mejson krstio Fin, lik je slobodnog duha, sit vremena i čekanja pa zato on svakom radnjom poziva na akciju. Njegov univerzalni odgovor  na svaki problem se svodi na „Učini to. Život je i ovako kratak.“. Mejson se ovome jako protivi ali se ipak povinuje željama. Njih dvojica ipak uspevaju da jedan drugog ne dovedu do ludija, i čini se kao da su braća ili najbolji drugovi. Ako bih morao da poredim skorašnje fikcione likove, recimo Fina iz ovog filma i Leni iz serije Legija, Odri Plaza (Leni) bi mogla da drži časove psihoze Skotu Meklovitcu (Fin). Fin je ipak moralna osoba, vrlo savesna i svesna posledica svojih dela iako se pretvara da ga nije briga.

Finova jedina briga jeste Mejson i njegov egoizam, iako i on sam shvata da je fikcioni lik i da je svet opipljivog njemu zabranjen. Fin pokušava da živi svoj zaseban život, nagovarajući Mejsona da radi stvari koje ovaj ne želi, inicira raspravu i konstantno minira sporedne likove dosetkama i uvredama. Iako zvuči kao da je Fin komedijaš, on ne ostavlja takav utisak.

Elementi spekulativnog i paranormalnog se javljaju povremeno, ne remeteći utisak savremene fikcije koja dominira delom. Na neki način su sami poduhvati heroja dovoljni da ga proglase novim Stivom Džobsom njegovog vremena ali Mejson juri za većim ciljem, koji mu konstantno izmiče.

Kraj kao što je i očekivano, budi dodatna pitanja na koja se odgovor može naslutiti, ali ne i sa sigurnošću dati. Iako je film fokusiran na savremenu fikciju, paranormalno i smisao života, kraj ima umetnički izraz i naglašava notu depresivnog kao i poentu samog filma.

Dobre strane

Ono što moram da pohvalim jeste sama ideja da se kibernetički hakuje mozak i otvori novo poglavlje evolucije čovečanstva. Možda to i jeste odgovor na pitanje „Šta ako tehnologija toliko napreduje da ljudska vrsta završi kao roblje ili bude uništena od strane veštačke inteligencije?“. Možda je evolucija čovečanstva način da budemo za korak ispred tehnologije, ili da smo dobro povezani sa tehnologijom tako da mi njoj podjednako potrebni, kao i ona nama. Ovakav koncept parazitizma kao budućnost rase će bodriti tehnologiju, dok je s druge strane crpi za svoje potrebe i živi od nje. Da se film bavio takvim pitanjima, bilo bi više dinamike i sigurno bi bilo zanimljivije od onoga što je kreativni tim predstavio. Ipak, naslućuje se veliki potencijal i zato sam ovo svrstao u dobre strane.

I pored mračnog tona radnje, postoji šarm koji na momente prkosi samoći, diskonekciji od društva i realnog od nerealnog. Likovi su obrađeni tako da se njihova uloga u filmu ne gubi, niti unosi bilo kakav razdor u njihov karakter.

Oni su predstavljeni na jednostavan način i sa jasnim razlogom, koji ne gube iz vida. Ne mogu da odlučim da li je to mana ili ne, ali manjak kompleksnih likova čini radnju pitkijom i lakšom za praćenje. Hoću da kažem da na taj način radnja dobija svu pažnju umesto likova koju su tu da je prenesu. Zahvaljujući dobro formiranim likovima i njihovoj interakciji, tematika korišćenja mozga kao ultimativnog programa nailazi na dobre argumente i kontru.

Ako se udubimo u takav koncept, verujem da svakom nailazi ideja kako se tako nešto može produbiti iz kreativnog ugla. Hakovanjem sopstvenog mozga, kodiranjem onog što nas čini živim, nama se daje širok spektar mogućnosti koje možemo ugraditi u sebe ili eliminisati. Sa takvom idejom da je mozak kompjuter za koji nismo izgradili tehologiju da bi pristupili bazi podataka, uneli nove, obrisali stare ili reinstalirali sistem, čudi me da filmska produkcija nije naišla na scenario, koji je vredan velikog platna. Ipak, smatram da je ideja na sopstveni način revolucionarna i da može potencijalno otvoriti vrata za slične teme.

Dinamika scena je na nivou i vidi se da je tim iza kamera znao šta radi. Scene nisu predugačke, mutne i razvučene preko objektiva, mada je format slike smanjen. Stil kojim je film snimljen varira, dok su se za poslednje scene odlučili za stabilne kadrove.

Smena boja iz scene u scenu nije prenaglašena, pa su efektom emocija presvukli kadar. Sem toga, imamo i sluđujuće segmente gde se Mejson koleba i bori protiv negativca. Na kraju kao šlag na torti imamo i kontrast između hakera milenijalca i živog sveta.

Veštački efekti nisu loše odrađeni, kao što je tradicija za indi filmove ali tu služe čisto radi simbolike. Na mestima gde su scene paranormalnog efekti igraju bitniju ulogu, jer pričaju priču i tumače nam emocije likova. Isprva deluju nepotrebni i suviše umetnički  ali kada se delo uzme u celini, efekti su ti koji vode radnju dalje i obeležavaju bitnije delove.

Loše strane

Loših strana ima dosta kao i nelogičnosti. Država se ne zanima za aktivnosti hakera, koji je uspešno obarao državne sajtove i servere, a sada pokušava da hakuje mozak.

Očekivao sam bar jednog čoveka u odelu, agenta ili šta već, da se raspituje za Mejsona, ali njega nigde na vidiku.

Već tu postaje nerealno da svakakvi ludi genijalci trčkaraju okolo, vidno drogirani i  pokušavaju da unište čovečanstvo, a nigde rotacionog svetla. Čak i kada je kriminal u pitanju, policija verovatno ne zalazi u kvartove pune štrebera, koji sa dva klika mogu da im unište život. Prisustvo policije daje kakvu-takvu ozbiljnost situacije, osećaj važnog i opasnog, ali ovde takvih uzbudljivih scena gonjenja nema.

Druga stvar koja se nadovezuje na prvu, jeste tehnologija. U većini scena, koje se dešavaju u Mejsonovom stanu, vidimo da lik radi na analognim monitorima, a sav ostali hardver je vanzemaljski napredan. Čak i njegov neprijatelj poseduje slične naprave, nešto što bi samo Toni Stark ili Betmen imao (ali onaj Toni i Brus kom još rastu bubuljice). Sprave su velikog kapaciteta, ali su u lošem stanju, pune žica, otvorenih delova i lampica.

Jednostavno svemu tome nedostaje futuristički stil, fine linije i realna namena. Scene sa tehnologijom u potpunosti odudaraju od vremena u kom se radnja dešava, kao da je kreativni tim odlučio da upari što više žanrova i elementa u jedno kako bi privukli raznoliku publiku. Išli su na blockbuster, a naleteli su na probirljivu masu.

Što se žanrovskih elemenata tiče provlače se segmenti filma sa paranormalnim, tvrda spekulativna fikcija, techno noir i cyberpank. Usaglašavanje ovih elemenata je moglo da se izvede na bolji način ili bar definisanjem kriterijuma, umesto da se gomila sve na platformi savremene fikcije. Imam utisak da su znali šta žele da prikažu ovim, ali nisu uspeli da to pokažu.

Usmerenost znanja i stručnosti na polju kodiranja i softvera ka ljudskom mozgu deluje potpuno nerealno. Očekivano je da ako neko zaista poseduje toliko znanje se ne bi bavio time, već bi uživao u imperiji izgrađenom na tom znanju i dostignućima. Sigurno se ne bi kao pacov vukao kroz jeftine kvartove sa skladištima, drogirao u rupama punih neonki i molio za pažnju. Svakako bi imao napredniju tehnologiju od one, koja izgleda kao da su je Afganistanci pravili.

Posebno je sporan deo u kome glavni lik probija čuveni „četvrti zid“ i razgovara sa gledaocem. Razumem da su time hteli da ubace gledaoca u radnju, načine ga važnim za dešavanja i polemisanje o Bogu i svrsi života, ali što je mnogo – mnogo je. Ovim su samo uneli nepotreban kič i izazvali kontra efekat.

Još nešto na šta svakako treba obratiti pažnju jeste i propust koji ne mogu da previdim. Na samom početku filma se započinje razgovor o štetnosti plastike po okolinu. Ovo pitanje se tretira kao prekretnica originalnom planu da se kodira čovečanstvo i  nikad nije dovedeno do kraja. Ne razumem zašto toliko statistike o plastici kada se nikakvo rešenje ne nudi na takav problem. Možda je to samo način da nam režiser da do znanja koliko je čovečanstvo destruktivno, lišeno svesti o sebi, da sami sebe uništavamo, trujemo i da smo se navikli na to.

Zato imamo heroja, koji se bori protiv toga.

Ipak, zaključak ostaje nejasan.

Kao poslednju zamerku Ludom Geniju navodim kliše da veliki umovi moraju imati podstanara u glavi ili neku od mentalnih bolesti. Kako to da je introvertnost postala hendikep ljudskog karaktera? Zar se moralo ići linijom manjeg otpora i popularizovati nestabilan um kao razlog velike inteligencije? Čak i da je glavni lik autističan, mislim da bih bolje svario radnju nego ovako. Kreiranje Fina verovatno ima ulogu da nam da prozor u Mejsonov haotičan um, predstavi nam njegove misli i način rezonovanja. Međutim, ovo se čini promašenim, likovi su podbacili jer im nedostaje željena dubina.

Tu su morali da odluče hoće li jasnu fabulu ili kvalitetne likove, jer iz nekog razloga ovde nije bilo mesta za oba.

Podizanje svesti o mentalnim bolestima/poremećajima zabeležilo je značajnu popularnost u američkoj pop kulturi, tako da se ovde bipolaritet i dijagnoza podvojene ličnosti koristi kao sredstvo povezivanja sa gledaocem. Ne odaje se utisak da pokušavaju biti snishodljivi, ali za dijagnozu nečeg takvog fali ozbiljnije poznavanje simptoma tih bolesti.

Stiče se utisak da heroja taj problem ne dotiče mnogo, da se navikao na to i da svoj poremećaj ima pod kontrolom. Ni pod kojim uslovima se bilo kakva unutrašnja borba ne manifestuje, on ne prezire svog saputnika niti se bori da ga izoluje, već naprotiv.

Mejson dosetljivo i svesno koristi svoju ličnu projekciju da ostvari svoje ciljeve, tako da nikada ne posumnjamo u to da njihovi odnosi ne funkcionišu.

Fin kao druga strana Mejsona nikad nije predstavljen kao problem, kao zloća ili nešto protiv čega se mora boriti. On kao da se pomirio sa tim i prihvatio Fina, iako se po običaju sumnja da je podvojenost nerešiv problem. Fin čak nikada nije izašao na površinu, niti preuzeo telo od Mejsona. Sve ovo čini nepotrebnim segment priče gde Mejson pati od mentalnog poremećaja.

Zaključak

Sa svim navedenim prednostima i manama, uživao sam u filmu. Cenim trud koji je uložen u režiji, sečenju i montaži, jer se tu pokazao talenat ekipe. Nije naporan za gledanje, likovi su kakvi-takvi, ali odabrana postava funkcioniše. Tema i poruka filma su one koje su važne i iznesene još na samom početku čime je film ispunio svoj zadatak. Meni je bilo zanimljivo da ispratim dijaloge, iako su povremeno bili vrlo nepotrebni i besmisleni.

Radnja je ispirčana kroz dijaloge likova i njihovu interakciju, što obično drži pažnju. Pored svih visokobudžetnih filmova, svetskih zvezda i epizodnih ličnosti iz drugih branši, ovaj film mi je služio kao osveženje i hrana za mozak.

Priznajem, originalnost ideje me je zaintrigirala da odgledam film. Na ostalo i nisam toliko obratio pažnju. Od deset ‘Marvina’ sa desetkom kao najvećom ocenom, Ludog Genija ocenjujem sa 3 ‘Marvina’. Da je gluma bila bolja, tok dinamičniji i sa više važnih scena, možda malo manje patetike i paranormalnog, film bi dobio mnogo veću ocenu. I pored toga što je ocena tako loša, ipak preporučujem da pružite šansu ovom filmu. Možda vas inspiriše za nešto bolje.

Do sledeće revizije, bez panike i peškire u ruke.

https://www.youtube.com/watch?v=-MC8mhFOV6A

Pregled nominacija za nagradu „Emi (Emmy)“ 2018.

Posted on by Mladen Vukčević

Već 70. godinu zaredom, članovi Američke televizijske akademije, sredinom jula naprave presek kako bi nagradili najbolje među sobom. Nagrada popularno nazvana „Emi“ je najprestižnija televizijska nagrada  za program u udarnom terminu. A zlatno doba američke televizijske produkcije je donelo to da čak i ljubitelji fantastike imaju za koga da navijaju 22. septembra ove godine.

Fantastika, kao žanr, nikada nije privlačila snobovske ukuse članova raznoraznih akademija. U prvih šezdeset godina Emi nagrada za program u udarnom terminu, na prste jedne ruke možete nabrojati serije koje su imale tu čast da budu nominovane u glavnim kategorijama, a tek je 2005. godine, serija „Lost“ imala tu čast da bude prva naučno-fantastična serija koja je nagrađena u kategoriji najboljeg dramskog programa. Televizija se svakako promenila u poslednjih deset godina, a sa promenom u načinu na koji su gledaoci uživali u televizijskom programu, postalo je jasno u kakvom programu uživaju gledaoci.

Osetivši puls nacije, Američka televizijska akademija se veoma brzo reformisala, uvela novi sistem glasanja, otvorila vrata svim zainteresovanim i politikom inkluzivnosti prodobila celu američku javnost. Kao što je Džimi Kimel jednom rekao: „Jedino što ljudi u Holivudu više vole od multikulturalnosti jeste hvaljenje koliko oni jesu multikulturalni“. Mešavinom inkluzivnog i populističkog stava, Emi nagrade su se održale. A ove godine, slaveći 70 godina postojanja, čini se da je popularni mejnstrim sadržaj glavni fokus. A u centru tog fokusa – fantastika.

A ljubitelji fantastike su imali šta da slave. U kategoriji najbolje drame, četiri od sedam serija je iz žanra fantastike. A što možda još više raduje jeste i njihova mešusobna raznolikost. Behemont HBO produkcije, „Igra prestola“ je na samom vrhu, dobivši neverovatnih 22 nominacije za sedmu sezonu. Netfliksov horor hit „Čudnije stvari“ je oduševio publiku i u svojoj drugoj sezoni, a čini se da je Akademija konačno bila spremna i da prihvati „Zapadni svet“. Na kraju, spekulativna fikcija po romanu Margaret Atvud „Sluškinjina priča“ je, svojom neverovatnom postavkom glumaca, oduševila sve. Sve četiri serije su zasluženo među nominovanim pokazavši svo bogatstvo televizijskog programa i tema koje se obrađuju u svakoj od njih. Eksperti svakako predviđaju da će HBO i Hulu ukrstiti koplja i da se glavna bitka vodi između „Igre prestola“ i „Sluškinjine priče“.

Pored nominacija za najbolju dramu, ove četiri drame su uspele da budu nominovane i u mnogim drugim kategorijama. U kategoriji za najbolju režiju, „Igra prestola“ je dobila dve nominacije. Alan Tejlor je nominovan za epizodu „Iza zida“ dok je Džeremi Podesva nominovan za poslednjiu epizodu sedme sezone „Zmaj i vuk“. Braća Dafer su nominovana za „Čudnije stvari“ dok je Kari Skogland, jedina dama u konkurenciji, nominovana za „Sluškinjinu priču“. Isto tako su se podelile i nominacije za najbolji scenario. Dejvid Beniof i Den Vajs su dobili nominaciju za scenario epizode „Zmaj i vuk“, Braća Dafer su nominovana za istu epizodu kao i  u kategoriji najbolje režije – „Poglavlje 9: Kapija“. Brus Miler je epizodom „Džun“ uspeo da bude jedan od nominovanih.

Ali glumačke nagrade su uvek najpopularnije i ovog puta su dosta otkrile. Čini se da je Akademija potpuno oduševljena „Sluškinjinom pričom“ jer se čini da je malo ko izbegao nominaciju. Elizabet Mos je nominovana za najbolju glavnu žensku ulogu. Džozef Fajns je nominovan u kategoriji za najboljeg sporednog muškog glumca, dok su dame „Sluškinjine priče“ dominirale kategorijom za najbolju žensku sporednu ulogu – Ivon Strahovski (Serena Džoj), En Daud (Tetka Lidija) i Aleksis Bledel (Emili) predstavljaju polovinu nominovanih u kategoriji. Tri nominacije su takođe otišle za gostujuće uloge u „Sluškinjinoj priči“ – Samira Vajli (Mojra), Čeri Džouns (Holi Ozborn) i Keli Dženret (Eni). Sa osam glumačkih nominacija, „Sluškinjina priča“ je svakako jedna od najreprezentativnijih serija ove godine.

Producenti „Igre prestola“ su ove godine odlučili da naprave neke promene, i to se čini kao rizik koji se, barem ove godine, nije isplatio. Naime, HBO je odlučio da Emiliju Klark i Kita Haringtona, umesto u dosadašnje sporedne, ubaci u kategorije za glavnu glumicu i glumca. Međutim, u ovako jakoj godini sa izuzetnim ulogama, čini se da ni Klarkova ni Harington nisu imali šta da traže. Ali zato je u nominacijama za sporedne glumce, „Igra prestola“ dobila mesto za svo troje Lanistera. Stari znanci Piter Dinklidž i Lina Hidi su bili očekivani, ali niko nije krio oduševljenje nominacijom Nikolaja Kostera-Valdaua (Džejmi Lanister). Na žalost mnogih ljubitelja sestara Starkovih, za koje je HBO takođe lobirao, ove godine je Akademija odlučila da ih izostavi sa spiska najboljih. Ipak, najveće šanse za pobedu ima Dama Dajana Rig za maestralni posmrtni govor Kraljice Trnja.

Fenomenalni Ed Haris i Džefri Rajt su nominovani u kategoriji najbolji glavni glumac za „Zapadni svet“. Evan Rejčel Vud je i ove godine uspela da impresionira članove Akademije svojom Dolores, dok je sasvim zasluženo nominaciju dobila i Tendi Njuton za ulogu Maev. Poslednja glumačka nominacija za „Zapadni svet“  u kategoriji gostujućeg glumca je otišla Džimiju Simpsonu za ulogu Vilijama.

Ljubitelji „Čudnijih stvari“ su bili razočarani kada se ime Noe Šnapa nije pojavilo među nominovanim glumcima za sporednu mušku ulogu. Noa je odradio fenomenalan posao kao Vil Bajers u drugoj sezoni i bio je jedan od razloga uspeha druge sezone. Međutim, Akademija je, umesto Noe, nominovala Dejvida Harbora za ulogu Džima Hopera i u kategoriji za sporednu žensku ulogu nominovana je Mili Bobi Braun.

Posebno treba pomenuti neverovatno talentovanu Tatjanu Maslani koja je dobila nominaciju za najbolju žensku ulogu za poslednju sezonu „Crnog siročeta“. Maslanijeva je godinama bila prvi izbor za najbolju glumicu u žanru fantastike, a kada je 2016. godine, Akademija iznenadila sve i nagradila Maslanijevu, oduševljenje je bilo opipljivo koliko i neverica same glumice. Međutim, može li neko sporiti maestralnost Tatjane Maslani kada znamo da je nominovana za rad na impresivnih 12 uloga. Eksperti smatraju da je čudo što se Akademija i setila Maslanijeve imajući u vidu da je dosta prošlo od finala „Crnog siročeta“, ali jednostavno, istinski talenat se ne zaboravlja.

U kategoriji za najbolji TV film, antologija „Crno ogledalo“ je nominovana za epizodu „USS Kalister“ a Džesi Plimons je nominovan za glavnu mušku ulogu. Vilijem Bridžer i Čarli Buker su nominovani za najbolji scenario. „Crno ogledalo“ je dobilo još jednu nominaciju i to za sporednu žensku ulogu. Letiša Rajt, koja je oduševila Marvelove fanove u „Crnom panteru“ i „Osvetnici: Rat Beskraja“ nominovana je za ulogu u epizodi „Crni muzej“.

Gotovo regularan gost nominacija za Emi nagrade, Sara Polson je nominovana za još jednu sezonu „Američke horor priče“. Adina Porter je takođe nominovana za ulogu Beverli Houp u kategoriji najbolje sporedne glumice za „Američku horor priču: Kult“.

I za kraj, moramo pomenuti čoveka čiji je rad toliko inspirativan da je postao neodvojiv deo serija na kojima radi. Ramin Džavadi je ove godine nominovan i za „Zapadni svet“ i „Igru prestola“. Imajući u vidu koliko je muzika obe ove serije postala kultna među ljubiteljima, nadamo se da će se to oduševljenje preneti i na glasove Akademije.

Fantastika je konačno našla svoje mesto u zlatnom dobu američke televizije. Svakako da je bilo još projekata koji suzaslužili pažnju članova Akademije, među prvima naučno-fantastična serija „Prostranstvo“, ali se nadamo da kada serija pređe u Netfliksove brižne ruke, to će se ogledati i na prestiž ovog sjajnog projekta.

Suština jeste da ove nagrade ništa ne znače pravim ljubiteljima. Svi ćemo mi gledati ove serije i bez nagrada. Ali lepo je znati da se talenat i naporan rad cene i nagrađuju. Sa ili bez prestižnih nagrada, ljubitelji fantastike su davno odabrali svoje favorite i umeju da prepoznaju i cene kvalitet. A to je svakom stvaraocu najbitnije.

Glas u noći – Vilijam H. Hodžson

Posted on by Lazar Vuković

Izdavačka kuća „Orfelin“ je skoro proslavila izdavanje jubilarne desete knjige iz edicije Poetika Strave. Reč je o zbirci priča „Glas u noći“ Vilijama Houpa Hodžsona koju je priredio urednik edicije i poznavalac horor književnosti Dejan Ognjanović.

Sada par reči o piscu koji je kod nas manje poznat i sa kojim dobijamo prvu pravu priliku da se upoznamo, kao i  sa njegovim radom. Pre ove knjige na srpski su bile prevedene samo jedna priča u jednoj antologiji i „Kuća na granici“, strip u izdanju „Darkwooda“ koji verno prati jedno od njegovih najpoznatijih dela, ali ipak ovo je pravi ulazak na vrata našeg tržišta. Sam Hodžson je bio nemirnog duha. Triputa je oplovio svet pa je kao iskusni moreplovac većinu radnji svojih priča smestio na morskoj površini. Kao što je npr. Blekvud bio impresioniran prirodom tako je i Hodžsona impresioniralo beskrajno plavetnilo koje i danas krije tajne svojih dubina. Bio je veoma popularan kod žena i srećno oženjen. Učestvovao je u Prvom svetskom ratu u kome je nažalost, izgubio život.

Ovu zbirku čini jedanaest interesantnih priča za koje je Dejan Ognjanović smatrao da su prava uvertira za predstavljanje Hodžsona na našem jeziku. I ovde je, kao i u ranijim izdanjima, napravio savršen odabir priča o kojima će biti reči u sledećim pasusima.

Prvih sedam priča se odvijaju na moru, Hodžsonovoj najvećoj inspiraciji. Čitajući ih stičemo utisak da se stvarno nalazimo na brodu i proživljavamo sve nedaće koje prolaze mornari u pričama, a to sve zahvaljujući Hodžsonu i njegovom vernom prikazivanju života na moru. U njegovim pričama mornari nailaze na olupinu drugog broda u koju ulaze čime prave veliku grešku. Ovaj kalup je iskoristio triputa u ovoj zbirci, tačnije u pričama Olupina, Misterija olupine i Kameni brod što je i jedina zamerka koju imam. Ostale pomorske priče su pobegle od ovog klišea. U naslovnoj priči Glas u noći, koja otvara ovu zbirku i ujedno jednoj od njegovih najpoznatijih i antologijskih, posadu ribarskog broda posećuje misteriozni posetilac koji im govori svoju neobičnu priču, u Tropskoj strahoti prisustvujemo borbi na život i smrt mornara sa grotesknom nemani koja je napala njihov brod, Dozivanje u zoru nam govori o neobičnim događajima na jednom ostrvu prevučenim algama i neobičnim životinjama, dok U srcu oluje prisustvujemo poslednjim trenucima jednog od putnika i u kojoj se pisac vešto poigrava sa čitaocem da li je njegov brod upao u oluju ili je pod napadom nepoznate nemani.

Posle pomorskih priča nam sledi jedna, kako da kažem blasfemična i jedna od najkontroverznijih priča u zbirci, Eloi Eloi lama savahtani. Profesor koji je zakleti hriščanin nastoji da, kroz simulaciju Hristovog raspeća, dokaže postojanje Boga i objasni događaje koji su se odvili tokom istog ne sluteći da će to imati pogubne i katastrofalne posledice. Ideja i razrada iste je prosto genijalna i da mogu Hodžsonu bih stegao ruku i čestitao na hrabrosti.

Za kraj nam ostaju tri priče koje prate Karnakija, okultnog detektiva, koji svojim prijateljima za večerom priča o slučajevima na kojima je radio. U Kapiji za čudovište vodi istragu o neobičnim događajima u sobi jednog imanja u kojoj su generacijama ranije pod neobičinim okolnostima umrli gospodar i njegova porodica. Zviždava soba se bavi sličnom tematikom s tim što, kako naslov kaže, ovde pokušava da dokaže da li neobično zviždanje potiče od entiteta ili od osvetoljubivih seljana pošto je gospodar imanja koji ga je pozvao da istraži trebalo da se oženi jednom gospom koja je privlačila pažnju lokalnih momaka. Velika svinja, priča koja zatvara zbirku, je nešto najjezivije što sam ikada pročitao. Namerno ništa neću reći o radnji, samo pročitajte priču.

Hodžsonov stil je lagan pa ćete vrlo lako sebe zamisliti u situacijama na moru iako nemate pomorskog iskustva. U pričama o detektivu Karnakiju je detaljno proučio i opisao okultne entitete tako da će vas jeza obuzeti dok ih budete čitali, kao i priču o Hristovom raspeću. Jedinu zamerku sam već naveo, a to je kliše koji je iskoristio u nekim pričama (pogledati jedan od pasusa gore).

O dizajnu korica i prevodu ne treba trošiti reči. Orfelin je poznat po svojim tvrdokoričenim izdanjima i jednim od najkvalitetnijih prevoda. Zvučaću kao pokvarena gramofonska ploča, ali smatram da veće izdavačke kuće, koje neću da imenujem, treba da se ugledaju na Orfelin po ovim stvarima.

I tako. „Glas u noći“ je prava literatura za ove letnje dane dok na plaži slušate šuštanje mora. Nama ostaje nada da će se zbirka odlično prodavati što će naterati Orfelin i Ognjanovića da razmisle o izdavanju još koje Hodžsonove knjige.

Peljevinov opus- distopija ili društvena kritika?

Posted on by Ana Ubavić

Peljevina sam otkrila kao srednjoškolka. Društveno neuravnoteženi misticizam ide ruku pod ruku sa hormonalnim disbalansom tinejdž doba. No, povesti se za masom, koja Peljevina gura u svet mistične filozofije a ne posmatra širinu društvene stvarnosti, kojom se on bavi, bubašvablje je pogrešno.

Ko je Viktor Peljevin? Sem činjenice da je jedan seksi introvertni Rus, koji se ne smuca po elitnim jazbinama, Peljevin je jedan od najznačajnijih pisaca današnjice, ne samo u SF krugovima nego i uopšte. Mistični element, koji mu pripisuju rezultat je njegovog velikog poznavanja politeističkih religija i mitologije. Međutim, Peljevin, čiji je književni stil zasluga jednog Zamjatina, beat generacije i epohe konzumerizma, mistični element koristi da zavara mašineriju. Ono što se čitaocu otvara kao prorez na trećem oku je vrlo zrela kritika potrošačkog društva i oligarhijskog uređenja, zamotana u foliju satire i SF-a. Kada se recimo radi o apsurdu kao čestom motivu mnogih savremenih autora on ni tu ne zaostaje, ali čini se da nam, nasuprot ostalima, daje malo nade.

Kada se radi o Peljevinom opusu i onome što je prevedeno na naš jezik uverićete se da nam sa te strane ne nedostaje ništa. Više izdavačkih kuća se pozabavilo tim zadatkom, uključujući Lagunu i IKBooka. Naposletku, njegove knjige prevedene su na mnoge svetske jezike, uključujući i japanski i kineski. Neke od njih, kao npr. Generation P su i filmovane. Da li je film na nivou ove složene problematike ostaje nam da vidimo u nekom narednom članku, danas se ne bavimo time. Ono čime se bavimo jesu distopijski svetovi više njegovih knjiga, koji vrlo preneseno i sublimirano tretiraju izazove modernog doba.

Generation P:

Šta je P? P je brend, život u bočici, Alisin napitak od kog se raste. P je svet u flaši, deo masovne kulture i onaj ko ga ne kupi promašio je poentu života. Svet marketinških kampanja diktira život po modelu van kog nema mesta za išta drugo što nije javno promovisano kao poželjno. Distopija ili kritika? Oba. Da nema više događaja, koje bismo opisali kao pomerene, nelogične i neobjašnjive, Generation P bi bio samo preuveličana satira, koja se bavi uticajem medija na ljudsku svest.

Empire V:

Ovo je izvedeno od engleske reči vampire, što je ujedno i tema romana. Svet u kome je čovečanstvo na meti predatora, koji uz pomoć svojih slugu se hrane ljudima, a niko to ne primećuje. Zvuči kao Blejd, zar ne? Međutim, ovde se sva sličnost završava. Ispijanje krvi za ove vampire je profano, sirovo, animalno. Kroz jedan ugriz oni upoznaju ljudsko biće  i znaju sve o njemu do njegovog detinjstva. Njih zanima samo glamur i diskurs, hrane se apsolutnom javnošću svega i energijom, koju ljudi ulažu u stvaranje slike o sebi. Glamur to jeste svedočanstvo u vidu lepih slika, diskurs to je promišljanje o istima. Ono što ih povezuje to je beleženje svega- slikovno i verbalno. Peljevin to opisuje rečima: „Vođenje bloga- to je zaštitni refleks bolesne psihe- koja beskrajno bljuje glamur i diskurs.“

Šlem užasa:

Kreativ o Tezeju i Minotauru

U lavirintu interneta svi nalaze svoje mesto- u čet sobama sedam vrlo upečatljivih likova kroz komunikaciju shvata da je zarobljeno i da ne zna kako napolje. Negde u lavirintu interneta je i čudovište Minotaur ili je ceo lavirint Minotaur. U čemu je istinski užas? Nažalost, ne u samom čudovištu već u ljudskoj glavi. Od sebe i svog odraza ne možemo pobeći. Najčešće progonimo sami sebe. Koga svi ovi likovi čekaju tražeći spas? Da li je Tezej poput Beketovog Godoa lik iz fikcije, koji nikad ne dolazi? Bog, koji je nem na ljudske pozive?

Sam apsurd kao momenat u SF-književnosti ume  da bude vrlo iritantan za razliku od horora u kome naglašava užas. Peljevin ga koristi u svojim delima i time  nas budi i nagoni na promišljanje. On ne ugađa ukusu čitalačke publike već je poput obada, koji bode truplo lenje čitalačke krave i  tera je da se brani. U toj odbrani, nemiru, promišljanju krije se gromoglasna lepota njegovog literarnog genija.  Ima neke surove lepote u njegovoj posvećenosti, žara u njegovom pripovedanju i istine, kojoj je tesko pogledati u oči. Ono čemu svakako treba posvetiti pažnju je način na koji on koristi distopiju da pozove na buđenje građanske i ljudske svesti. Peljevin je filozof i mislilac, čije proročko štivo će se tek čitati.

Intervju: Gaj Gavrijel Kej, pisac naljepše rečenice

Posted on by Redakcija

Poznajete ga kao jednog od najboljih pisaca fantastike današnjice i pisca s vjerovatno najljepšim stilom pisanja u žanru fantastike, iako ne voli etiketiranje i svrstavanje u žanrove. Kao mladi student prava, izabran je lično od strane Kristofera Tolkina, sina velikog Dž. R. R. Tolkina, da radi s njim na uređivanju „Silmariliona“. Dobitnika je brojnih nagrada za svoj rad, 2008. je dobio Svjetsku nagradu za fantastiku (World Fantasy Award) za svoj roman „Izabel (Ysabel)“, a 2014. je proglašen vitezom Kanadskog reda, najvećim priznanjem koje jedan civil može dobiti u Kanadi.

Pogađate, riječ je o Gaju Gavrijelu Keju (Guy Gavriel Kay), čovjeku koji svojim radom pomjera granice fantastike i mada ga neće zapamtiti po serijalima koji se protežu u više tomova, zapamtit ćete ga po kvalitetu pisanja i romanima koji su jednostavno savršeno istkane tapiserije genijalnog uma. Imamo sreće da je odvojio svoje cijenjeno vrijeme i odgovori nam na nekoliko pitanja.

  • Prije svega, hvala vam na izdvojenom vremenu za ovaj intervju, g. Kej. Rekli ste mi prije, da jako volite Hrvatsku i da tamo imate dosta prijatelja. Algoritam je objavio skoro sve Vaše romane i veoma ste popularni u regiji (najviše u Hrvatskoj, ali i u Bosni i Hercegovini i Srbiji također).

Da li je ovo imalo utjecaja u planiranju Vašeg poslednjeg romana, „Djeca zemlje i neba (Children of Earth and Sky)“? Znamo da ste ga temeljili na Veneciji, hrvatskim srednjevjekovnim piratima i Dubrovniku, gradu-državi, ili je to to tek bio još jedan dio evropske istorije koji ste željeli posjetiti?

Nema na čemu. Već sam govorio kako je prvo „sjeme“ romana poteklo od mog prijatelja i izdavača Nevena Antičevića, prije mnogo godina, dok smo se vozili obalom na konferenciju bibliotekara u Hrvatskoj. Odjednom je rekao: „Znam šta bi trebao uraditi! Trebao bi pisati o uskocima!“ Onda je nastavio pričati mi o njima.

MNOGO poslije, nakon što sam napisao dva romana inspirisana kineskom istorijom, sjetio sam toga pa sam započeo istraživanje, uz pomoć akademskih prijatelja iz Hrvatske. Pomoglo je i vrijeme koje sam poslije proveo u Dubrovniku i Veneciji.

  • Znamo da su skoro svi Vaši romani u jednom tomu, bez nastavaka, osim romana koji pripadaju Fionavarskoj tapiseriji i Sarantinskom mozaiku. U svijetu fantastike, to je rijetkost s obzirom da skoro svi pišu dugačke serijale, a vi imate tu sposobnost istkati prelijepe i intrigantne priče te stvoriti divne tapisere u samo jednom romanu od 600+ stranica. Kako ste se odlučili da pišete priče na taj način? Planirate li neku novu trilogiju ili serijal?

Dosadi mi kad predugo pišem istu priču! Moram pronaći predmet, teme, postavku, koji će zabaviti MENE tri godine (koliko mi obično treba da napišem roman) ili ću početi da osjećam da ću dosaditi čitateljima.

Također, kako starim, želja da istražim nove i drugačije stvari, ne samo da se ponavljam iz komercijalnih razloga, još je jača. Ako čitatelji žele „tradicionalne“ serijale fantastike… ima ih NAPRETEK. Ja pokušavam ponuditi drugačiju sortu vina, kako za čitatelje žanra tako i za one mejnstrim čitatelje.

  • Znamo da ste pjesnik. Naslovi Vaših romana, „Odjedriti za Sarant (Sailing to Sarantium)“ i „Gospodar careva (Lord of Emperors)“ jasno ukazuju na djela V.B. Jejtsa. Poezija je utkana u Vašu prozu što Vaš stil čini prilično jedinstvenim. Također, ljubitelj ste umjetnosti, što se jasno vidi u Vašim romanima pošto se u svakom može pronaći neki umjetnik, pjesnik, slikar ili kipar.

Koliko Gaja Gavrijela Keja ima u Amaru ibn Kairanu, Kaju Krispu, Šenu Taiju, Simi Zianu ili nekom drugom liku kojeg ste napisali? S kojim bi ste se najviše poistovjetili?

Zapravo se opirem ideji „identifikacije“ autora s likovima. Mislim da je dio fikcije stvaranje ljudi koji NE LIČE na tebe, da nas vodi empatija mašte, da ako se trudimo i fokusiramo dovoljno, u mogućnosti smo stvoriti uvjerljive razne likove. Mada, pretpostavljam da dosta psujem kao Krisp!

  • Kada god je moguće, izbjegavate žanrovsko etiketiranje, mada Vas mnogi stavljaju u istorijsku fantastiku, s obzirom da temeljite Vaše romane na događajima iz stvarnog svijeta, likovima i državama iz prošlosti.

Kako ste došli na ovu ideju s obzirom da je Fionavarska tapiserija smještena u sopstveni svijet? Zašto ste odabrali ovu metodu umjesto da nastavite sa svijetom Fionavara (znamo da su Vaši svjetovi povezani i da je Fionavar samo jedan od njih)?

Mislim da sam dijelom odgovorio na ovo iznad. Preciznije, nakon što sam objavio svoju „izjavu“ u vezi sa tradicionalnom fantastikom u Fionavaru, okrenuo sam se istorijskim temama koje su me oduvijek zanimale. Mnoge od njih, mnogi različiti motivi, veoma su bitni za događaje u sadašnjosti. Nakon što sam završio Fionavarsku tapiseriju, rekao sam da ne vjerujem u trilogije u četiri toma. Ne vjerujem ni sad!

  • Sa „IZABEL“ ste osvojili World Fantasy Award (Svjetsku nagradu za fantastiku), ali za mnoge fanove se učinilo da ste odlutali s poznate teritorije. Po mom mišljenju, „IZABEL“ je bio most koji povezuje Vaše prethodne romane i nešto što Vas je ogoljelo do srži, Vaše pisanje u najboljem izdanju (barem dok nisam počeo čitati „Ispod neba“).

Ispravite me ako griješim, ali mi se čini da ste roman pisali za svog sina. Da li je to bio razlog što ste izašli iz svoje zone komforta, da se tako izrazim i počeli pisati nešto poput Izabel?

„IZABEL“ sam napisao jer smo živjeli i ponovo sam pisao u Provansi, nakon izbivanja od deset godina. Kada smo se vratili, želja da napišem roman inspirisan Kinom je naprosto isparila od moje žestoke reakcije na povratak u dio svijeta koji volim. Pogled, zvuk, miris, ukus, legende, istoriju… „IZABEL“ je rođena samim boravkom tamo. Da smo tu godinu proveli u Toskani ili Hrvatskoj, ne bih je napisao.

Da, drugačija je, jer istoriju prenosi u sadašnjost umjesto da čitatelja vodi u zamišljenu prošlost. Tako da si u pravu, neki su se čitatelji, koji žele da pisac stalno piše iste stvari, morali prilagoditi. Ali iskreno, to je u redu. Ne smeta mi to. Baš kao što se ne mogu brinuti oko toga što se neki čitatelji ne žele prilagoditi. Čitatelji uvijek mogu slobodno birati šta žele čitati, šta im se sviđa. To pisce (ili muzičare, filmske autore, slikare) može tjerati da se bave istim stvarima kako bi zadovoljili publiku. Ili da odluče da će istražiti ono šta oni žele da istraže i nadati se da će zainteresovati i druge.

  • U jednom svom intervjuu, jasno ste naglasili važnost rada sa urednikom. Kažu da je naš Nobelovac, Ivo Andrić, u mnogome svoj uspjeh dužan svojoj urednici, koja je većinu njegovih djela oblikovala u magiju koju smo čitali.

To je nešto što dosta pisaca u našem regionu prezire (pretpostavljam da je to problem svuda) i neće da to rade. Šta bi ste im poručili? Da li bilo koji pisac može biti dobar bez uredničkih zahvata? Kako je oblikovao Vas i pomogao Vam u karijeri?

Zaista je do autora. Ja zapravo nisam jedan od onih pisaca koji uveliko ovise o uredničkom mišljenju prilikom oblikovanja romana. CIJENIM mišljenje lektora. To je već druga uloga. Lektor provjerava da li postoje greške u pisanju imena, u boji očiju (svjetlo plave u 2. poglavlju, a tamno plave u 14. ne valja!).

Oni se bore s autorom oko tački i zareza. Naučio sam da držim li se svojih izbora u 75% slučajeva, preostalih 25% gdje sam prihvatio sugestije dobio sam na kvaliteti romana. Stoga sam im zahvalan.

Neki pisci se puno oslanjaju na urednika, neki ne. Kao i kod svakog umjetničkog stvaranja, do autora je. Ako je rad dobar, ako sam uživao čitajući ga, zaista mi je svejedno koji je metod korišten.

  • Žalite li za nečim kada je u pitanju Vaš rad? Možda ste nešto mogli uraditi drugačije? Možda žalite za nekim propuštenim prilikama ili napuštenim idejama?

Uvijek mislim da sam mogao napisati bolji roman da sam samo imamo još jednu godinu za razmišljanje, pisanje i uređivanje. Sve do jednog romana. Ali to je osjećaj kojeg imaju svi ozbiljni umjetnici koje znam, a istina je da to nije tako. Možeš dovijeka prepravljati i sređivati rukopis i nećeš ga puno poboljšati. Čak ćeš ga i pogoršati.

  • Osim detaljnog istraživanja o vremenskom razdoblju i mjestu o kojem ćete pisati, da li imate neki ritual kada pišete? Kako izgleda kreativni proces? Znam da ste živjeli u Francuskoj dok ste pisali „IZABEL“ i da ste gledali kroz prozor na planinu koju je Sezan slikao, a o kojoj ste Vi pisali.

Često sam pisao u drugim državama (Toskana, Grčka, četiri puta u Francuskoj, Novi Zeland, Meksiko), ali sam često pisao i za svojim stolom u Torontu. Tako da se ne držim pretjerano toga da moram pisati vani (mada često ima svojih prednosti). Glavna stvar, ma koliko dosadna bila, jeste da ostaneš za stolom. Za mene je roman maraton, ne sprint i ja moram trčati polako, ali sigurno. Zato, kada pišem, pišem gotovo svaki dan.

  • Pretpostavljam da nećete razgovarati o detaljima Vašeg romana u pripremi, ali možete li nam barem reći kada da ga očekujemo? Ili koji dio svijeta ćemo posjetiti u njemu?

Dobro si pretpostavio! Ne volim razgovarati o novim romanima iz više razloga, ali trebalo bi da bude objavljen na engleskom sljedeće godine, 2019.

  • Za kraj, imate li savjet za buduće pisce?

Ne zamarajte se previše savjetima! Ozbiljno to kažem. Previše pisaca previše olako daje savjete tipa „kako to uraditi“, a često je to zapravo „kako JA to radim“. Vjerujem da Vas pažljivo čitanje raznih knjiga svih žanrova, ne samo onog kojeg volite, čini boljim piscem. Mislim da je gotovo svaki dobar pisac kojeg poznajem i dobar čitatelj.

Razgovor obavio: Mirnes Alispahić

Ispod neba – Gaj Gavrijel Kej

Posted on by Mirnes Alispahić

 

ŽANR: fantastika
ZEMLJA: Kanada
ORIGINALNI NAZIV: Under Heaven
GODINA IZDAVANJA: 2010.
OCJENA: 7

 

Obišavši svjetove Fionavara, prvog od svih svjetova te priličan broj zemalja srednjevjekovne Evrope u svom fiktivnom prikazu iste, bilo je samo pitanje vremena kada će Gaj Gavrijel Kej otići i na mistični Daleki Istok, mjesto kao stvoreno za njegov osebujni stil i smisao za fantastiku. Inspirisan dinastijom Tang i pjesnicima tog perioda Kine u 8. stoljeću nove ere te poznatom Bunom An-Ši, Kej nas vodi iz svog uobičajenog svijeta pod dva mjeseca u jedan novi, ništa manje uzbudljiv.

Dvije godine života u samoći su dug period, posebno ako ga živite na mjestu gdje vjetar kroz noć pronosi plač mrtvih nemirnih duša čije koste su rasute duž poljane gdje se nekoliko desetina godina prije odigrala velika bitka. Upravo takav život vodi Šen Tai, sin proslavljenog kitajskog generala, nekada perspektivni vojskovođa i diplomata, sada samo povučeni samotnjak koji želi odati počast svom ocu u dvogodišnjem samoizgnanstvu tako što pokapa izmiješane kosti taguranskih i kitanskih vojnika pored jezera Kuala Nora, na ničijoj zemlji između Tagurana i Kitaja, poštovan od obje strane podjednako.

Njegov period žalovanja se bliži kraju, a onda njegov dosadni život samotnjaka biva narušen s dvije iznenadne posjete, gotovo istovremeno, koje mu iz korijena mijenjaju život. Prva je od strane taguranske delegacije. Došli su da mu kažu da mu carica Tagurana lično, kao počast zbog toga što radi, poklanja 250 sardijskih konja poznatijih kao nebeski konji. Samo jedan takav konj je neprocjenjivo blago kakvo ni sam car Kitaja ne može sebi tako lako priuštiti, ali 250? To je već nešto što vrijedi carstva te Taija stavlja u sam vrh najutjecajnih ljudi Kitaja preko noći. Jedini uvjet da preuzme konje jeste da dođe lično po njih, što ujedno predstavlja i garant njegovog života s obzirom da svi žele 250 nebeskih konja, posebno u vremenima koja dolaze.

Druga posjeta je ona njegovog prijatelja i njegove kanlinske tjelohraniteljice. Prijatelj mu nosi vijesti, njegov brat je dao njihovu sestru za vođu nomadskih Bogua s one strane Zida. Dvorske spletke su u toku, Tai je toga svjestan posebno nakon što kanlinska ratnica ubija njegovog prijatelja i pokuša ubiti njega. Ko ga želi mrtvog? Zašto?

Nevoljno, Tai se odlučuje vratiti kući i na carski dvor, mjesto spletki, gdje se svaka riječ pažljivo vaga, svako djelo oprezno mjeri ne znajući da se u pozadini odvijaju stvari kojih je on samo jedan mali, ali bitan dio. On i njegovih 250 sardijskih konja jer u događajima koji dolaze, ti konji mogu odnijeti prevagu strani kojoj ih Tai preda.

Kej možda ne piše dugačke serijale u kojima raspreda nadugačko i naširoko sa gomilom likova zbog kojih se pogubite u radnji, on nema junaka koji svoj život provodi na selu i proročanstvom biva određen da spasi svijet zla koje se nadvija nad njega niti ima zmajeva i magije. Ako to tražite, onda slobodno zaobiđite „Ispod neba“ i cijeli opus g. Keja osim Fionavarske tapiserije i njena tri romana. Ono što on ima jeste osebujan stil i ljepota rečenice kakvu posjeduje rijetko koji autor, ima emocije utkane u riječi i takvo tkanje priče da pojedini mogu samo učiti jer samo prvo poglavlje „Ispod neba“ vrijedi koliko neki izvikani romani.

Kej vješto vodi Taija na njegovom putu, istovremeno pričajući i priču o njegovoj sestri s one strane Zida, tamo u stepama, među vukovima i nomadima gdje se otpliće klupko jedne priče davno započete, nikada završene. Ono što se može zamjeriti jeste to što je pred kraj malo zbrzao radnju ili je to do mene koji sam želio da roman traje i traje.

Sve ono karakteristično za Keja, naći ćete u „Ispod neba“: lijepe i jake žene, muškarce podjednako vješte u umjetnosti i ratovanju i priču unutar priče, a sve to obojeno romantizmom i posuto prstohvatom fantastike. Još jednom, motivi časti, ljubavi, prijateljstva i osvete se isprepliću u bogatstvu njegove pisane riječi i daju nam nezaboravno iskustvo na momente nam dajući utisak da gledamo filmove „Kuća letećih bodeža“ i „Pritajeni tigar, skriveni zmaj“ u kojima su, baš kao i ovdje, vješto isprepletene romansa i borilačke vještine.

Baš kao što dobro vino dobija na kvaliteti stajanjem u bačvama, tako i Kej dobija na kvaliteti svakim narednim romanom i raste kao autor, nudeći nešto što neće možda neće prijati svakome i nije svačije „šoljica čaja“, ali je neosporivo dobro.

Zlatna knjiga – Dragan R. Filipović

Posted on by Petra Rapaić

Upitan kako misli da bi se sveti Petar ponašao kada bi se kojim slučajem našao u okruženju modernog društva, jedan otac je rekao da bi čovek takve veličine i sam znao šta mu je činiti. Dragan R. Filipović se pitao šta bi se desilo sa srpskim junacima iz doba turskog osvajanja kada bi se nekim čudom našli među nama.

U doba fiksnih telefona (tada je to bilo moderno), u sred Užica prizvan je, ni više ni manje nego Kraljević Marko. Užice je bolje od prestonice moglo da posluži kao postavka ovom romanu. Mesto je dovoljno urbano, a pri tom podložno korupciji, sujeverju i mitovima. Za radnju je bitna i religijski mešovita struktura stanovništa. Da bi nam dočarao atmosferu, odmah se srećemo sa likom kockara koga porodica želi da izbaci iz kuće. Čovek se pretvara da se obesio da bi ih naučio pameti. Raspamećena porodica zove policiju, a kad organi reda otkriju prevaru, ubiju čoveka od batina.

Marko se u život vraća na jednom brdu iznad Užica. Iz razbijene urne izašla je vila i odlučila da sebi sagradi muškarca po želji: lepog, pametnog (ali ne previše, da bi ona bila glavna), pismenog, mišićavog i obdarenog. I bi Marko – zbunjen, neustrašiv i uglavnom go.

U nepoznatom okruženju, junak srpskih priča hvata se za jedino poznato što može da smisli: odlazi kod cigana i traži da mu nabave sablju. Tek tada, napojen vinom, otupljene svesti i grleći oružje, može da se uhvati u koštac sa svetom. Ali ni svet nije u miru sam sa sobom. Korumpirana policija ne preza ni od ubistva, inspektor je umoran od posla i života, direktori i upravnici obožavaju jagnjetinu, muzejski eksponati se prodaju ciganima. Para vrti svet, pa je i Marku trebalo malo zlata da bi našao sledbenike, poznate varoške ludake i izgubljene likove, jer niko drugi nije verovao u njega.

Kakav god zadatak Marko imao u svetu, šta god da je vila želela od njega, on je imao jedne planove, a svet druge. Interesantna je premisa putovanja kroz vreme, i iako Marko nije doputovao nego je stvoren, zadržao je sećanja i ličnost. Kao takav, našao je da mu je zgodno da se opija, tumara gradom, kurva se i traži način da se oslobodi vile. Uzburkao je socijalni poredak donjeg društvenog sloja, zadao glavobolju radnom narodu i probudio savest jednom alhemičaru. Mimo  toga, svet je odbio da se promeni. U skupu pravoslavaca za čije se pravo i slobodu junak Marko nekad borio, najbolje je društvo našao u duhu Turčina koji ne prihvata da je mrtav već stražari nad gradom, a da je već i sam zaboravio zbog čega. Iako su nekada bili neprijatelji, postali su prijatelji pred licem savremenog društva. Takođe, uortačili su se protiv vile.

A vila, nezadovoljna Markovom samovoljom, stvara novog junaka, nekog snažnog, mišićavog i obdarenog. I bi Musa Kesedžija, nepismeni balvan potpuno podređen ženskoj volji. Ona je brzo učila iz sopstvenih grešaka, za razliku od ostalih likova, ali mogli bismo reći da su ženski umovi prilagodljiviji situaciji. Čini se da se jedino ona dobro provela, kad se sve sabere, orgijajući sa malom i velikom Micom, lokalnim kurvama.

Elem, po inerciji, do kulminacije dolazi u dvoboju između Marka i Muse, jer takva im je sudbina, od sada pa doveka. Ako se ne sukobljavaju zbog carstva, sukobljavaju se zbog žene, a da nije zbog nje, bilo bi zbog vina. I opet to ne rade nimalo suptilnije u odnosu na nekad – vitlaju sabljama pijani od rujnog vina, okruženi kordonom policije i lokalne bande, dok Užice gori oko njih.

Hoće li pobediti sile dobra, jer Marko po defoltu mora za njih da se bori, ili sile zla, sa Musom na čelu hteo on to ili ne? Ili će, kao što se obično dešava kad se politika opstanka umeša, svi da izgube?

Ljudi još uvek usklikuju Eh, da mi je Dušanovo carstvo!, ali šta bilo koji narodni heroj, stvaran ili izmišljen, može da uradi za spas savremenog društva? Kakve bi koristi društvo sada izvuklo iz njih? Taj voz davno je prošao, oni su svoj svet stvarali i oblikovali, a mi smo na temelju toga zidali naše. Trenutno nam najviše odgovara da ih zaboravimo i pretvaramo se da se nikad nisu desili. Svako doba ima svoje junake. U vreme modernog posrnuća, srpski junak Marko Kraljević može da posluži samo za neku bitku, da ćuti i tuče, ali čim progovori zatukli bismo ga. I dok bi se sveti Petar verovatno snašao, Marko bi završio kamenovan, simbolično ili uživo, prokažen kao varalica i opet odvučen u zaborav.

Anatomija scene: Sedamnaest godina praznine

Posted on by Mladen Vukčević

Adaptacije su, već dugi niz godina, bile predmet žestokih debata filmskih kritičara i teoretičara umetnosti. Da li filmska umetnost može ikada biti autonomna od književnosti? Koji je horizont očekivanja publike koja je spremna iskusiti istu priču kroz drugačiji medijum? I na kraju, postoje li uopšte pravila u adaptaciji pisane reči na vizuelni medijum kakav je film?

Poslednjih godina, čini se, da su ljubitelji fantastike izuzetno glasni u izražavanju svoje katarze ili zgražavanja kada su u pitanju adaptacije njihovih omiljenih autora. Pomenite Vilovnjake u Helmovom ponoru Tolkinovim fanovima i shvatićete značenje reči „Bes Sauronov“. Ljubitelji „Zvezdane prašine“ rađene po romanu Nila Gejmena su oduševljeni adaptacijom do te mere da se „Zvezdana prašina“ danas smatra gotovo kultnim filmom fantastike. Takvih primera je mnogo i čini se da raznovrsnost argumenata pokazuje odsustvo bilo kakvog sistema na osnovu koga bismo mogli da odredimo da li je nešto uspešna ili manje uspešna adaptacija.

Scena koja ne postoji u knjigama

U takvoj klimi, dohvatiti se serijala od 5 izdatih i 2 najavljene knjige čiji se obim broji hiljadama stranica čini se herkulijanskim podvigom. Svakako je to i bio. Kada su Dejvid Beniof i Den Vajs zaplovili u svet Džordža R.R. Martina i njegove „Pesme Leda i Vatre“, otkrili su dovoljno materijala za celi serijal filmova. Međutim, iako je „Gospodar prstenova“ postavio dosta rekorda na blagajnama, Džeksonovu trilogiju je pratila serija poluuspešnih adaptacija dela epske fantastike, od kojih nijedno nije uspelo da se održi do kraja. Koncept se morao menjati a Martinova „Pesma Leda i Vatre“ je bila izuzetno pogodna za tako nešto. Pod čuvenim sloganom „Sopranovi u Srednjoj Zemlji“ Beniof i Vajs su dobili podršku, logistiku i novac HBO-a da počnu sa jednom od najpoznatijih serija današnjice.

S Martinovom podrškom, Beniof i Vajs su krenuli sa delikatnim poslom seciranja „Pesme Leda i Vatre“. Odlučivši se da budu verni knjiškom podnesku, morali su sastavljati vremenski tok događaja koji je u Martinovom svetu izuzetno komplikovan a ograničenost pripovedanja iz ugla nekoliko likova se moralo nadomestiti kako bi gledaoci imali potpunu sliku onoga šta se dešava. Tu su svakako morali doći do izražaja njihovi talenti, originalnost i poznavanje Martinovog dela, kako bi se sve uklopilo na najbolji način. Upravo u jednoj od njihovih originalnih scena za prvu sezonu „Igre prestola“ pronašli smo temu ovog izdanja Anatomije scene.

Kada smo se u prvoj epizodi upoznali sa kraljevskim parom Vesterosa, Kraljem Robertom Barateonom i Kraljicom Sersei Lanister, disfunkcionalnost njihovog odnosa nije mogla da se sakrije. Odsustvo ljubavi i naklonosti, javno ponižavanje i preljube oba bračna partnera su veoma jasno stavili do znanja gledaocima koliko su Robert i Sersei nesrećni u ulogama koje su im namenjene. Međutim, Serseina zloba i Robertov moralni kukavičluk koji su bili glavne karakteristike ova dva lika u prvim epizodama ponudili su veoma malo o ova dva lika i svemu onome što je prethodilo gorčini koju su imali. Mali detalji poput Serseinog sećanja na prvo dete sa Robertom i Robertovi razgovori sa Nedom Starkom mogli su nagovestiti šta se krije iza pijanog dembela i zle kučke kakvim su se činili u prvim epizodama serije.

Nakon žustre svađe sa Nedom i njegovog otpuštanja iz službe, Robert pronalazi utehu u piću, a njegov trenutak mira prekida njegova supruga. Razgovor koji sledi ostaje upamćen kao jedan od najbolje napisanih dijaloga u „Igri prestola“ i pravim pokazateljem zašto su Beniof i Vajs mogli uporediti Martinovo delo epske fantastike sa kultnim „Sopranovima“.

Razgovor počinje Serseinim likovanjem i Robertovom malodušnošću. Robert je umoran od borbe dok Sersei pokušava da unapredi interese svoje Kuće. Ali, kako razgovor teče, bračni sadrugovi postaju sve iskreniji. Razgovor o Targarjenima i dotračkoj hordi otkrivaju Serseinu aroganciju i Robertov očigledno razložan strah. Kao ratnik i vojskovođa, razume ratovanje bolje od ikoga. Politički razgovor se završava gotovo nihilistički dok Sersei ne odgovori Robertu da je njihov brak održao Sedam Kraljevstava što izaziva smeh kod oboje.

Ovaj prvi deo maestralno pokazuje suštinu problema u „Igri prestola“. Svet nije jednostavno mesto. Vladanje je, kako Sersei jednom reče, čupanje loza koje hoće da te zadave. Robert zna da rat dolazi i tragedija njegovog lika je u tome što shvata šta će se desiti. Sersei nije imuna na njegove reći jer poznaje svog muža i zna da, koliko ga god mrzela, ona je u istom čabru sa njim. Ako bi Robert pao, i ona bi. I njena deca. Na taj način je „Igra prestola“ postavila uloge u igri. Nije ni bitno za šta se borite, već šta možete da izgubite.

Da se ovaj razgovor ovde završio bio bi samo jedan u nizu. Ali nastavak i prodiranje u suštinu odnosa između Sersei i Roberta je ono što čini ovaj razgovor jedinstvenim. Kada Sersei konačno upita za Lijenu, oslobođena bilo kakve ljubomore, bilo kakvog bola koji joj taj duh može naneti, Robertovo posrnuće dobija konačno svoju formu. Sersei gotovo otvara dušu pred Robertom samo da bi otkrila da je se Robert i ne seća. Za njega je Lijena duh, nešto što je želeo i što nije mogao dobiti. Najveći poraz možda i nije to već odgovor na Serseino pitanje da li je ikada bilo šansi za njih dvoje. Robertov odgovor „ne“, daje ovoj maloj tragediji u tri čina svoj veličanstven vrhunac.

Ovakve scene su uvek odlika najboljih drami. Jedinstvena dinamika odnosa Roberta i Sersei sa ovim razgovorom parira nekim od najbolje napisanih bračnih parova za televiziju uključujući Tonija i Karmelu Soprano, Voltera i Skajler Vajt i kasnije Filipa i Elizabet Dženings. Svaka čaša vina koju je Robert popio, svo Serseino zlo konačno dobija kontekst. Kako živeti nesrećan život? Postoje li neka uputstva kako bismo napravili što manje štete ili povredili što manje ljudi? Bez želje da relativizujem brojne propuste i zločine ovog bračnog para, čini li se, barem na trenutak, da za sve postoji nekakav razlog?

Impresivni Mark Edi i Lina Hidi su svojim posrnulim likovima, doneli dubinu koja u modernom svetu antiheroja pokazuje ljudsku stranu onih koji su počinili neki zločin. Edi je iskoristio svoj glas kako bi pokazao, makar na trenutke, kakav je Robert čovek trebalo da bude. Ta vokalna jačina u kontrastu sa Hidijenim tihim, baršunastim glasom doprinosi u razumevanju zašto je ovaj par disfunkcionalan na toliko nivoa. Hidi se tokom sedam sezona „Igre prestola“ profilisala kao jedna od najtalentovanijih televizijskih glumica, a čini se da je sve to počelo sa izuzetnom konstrukcijom ljudskosti apsolutno savršenog zlikovca kakva je Sersei.

Ova scena se ne može naći u Martinovom knjiškom podnesku, i zasigurno predstavlja jedno od najvećih uspeha talenta scenarističkog dueta, Beniof i Vajs. Ovo je jedan od najboljih primera kako uspešno adaptirati književno delo. Scenario je savršen, oseća se celi proces iza pisanja ovako konstruisanog razgovora. Nije to samo puko suočavanje bračnih partnera već mala drama koja nam prenosi svu nanetu bol i razočaranje koje su iskusili Robert i Sersei. Žalosno je samo pomisliti koliko se ova drama svela na vizuelizaciju sukoba zmajeva i ledenih zombija jer je to upravo ono što je izdvojilo „Pesmu leda i vatre“ od gomile drugih serijala i projekata.

Filmski kritičar Andre Bazen je rekao da neke adaptacije iznevere i književnost i film. Apstrakcija bilo filmskog medijuma ili narativne strukture može se pokazati kobnim po kreativnu transpoziciju čiji je cilj nastanak novog, umetničkog dela. U mnogim drugim aspektima Dejvid Beniof i Den Vajs su se pokazali suptilnim kao slon u staklarnici, međutim nivelisanje u pisanju ove scene im je zagarantovalo poštovanje svih ljubitelja filma i književnosti. Jer, ostati veran sebi i sopstvenoj viziji ali i piscu čije delo adaptiraš, nije nimalo lak posao. To je upravo ono što je učinilo ovu scenu toliko posebnom.

Luzitanija – izveštaj sa promocije u Niškom Kulturnom Centru

Posted on by Lazar Vuković

U februaru sam pročitao roman Luzitanija i ostao bez teksta. Danima sam razmišljao o istom i o poruci koju je nosio sa sobom i sa pravom je dobio Ninovu nagradu. Sasvim bezobavezno sam odlučio da autoru postavim pitanje kada je u planu promocija u Nišu i na moje veliko iznenađenje je rekao da je u planu za ponedeljak 02. jula. Ovo nije smelo da se propusti.

Stigao sam u Niški Kulturni Centar deset minuta pre promocije. Ispred ulaza su se već skupljali ljudi i video sam autora koji je davao intervju lokalnoj televiziji. Iskoristio sam priliku da se uživo upoznam sa autorom i prenesem mu svoje utiske o njegovom prvencu. Takođe sam se upoznao i sa Dejanom Ognjanovićem Ghoulom (znali smo se doduše samo preko FB).

Svi smo ušli u salu u kojoj je bilo jedva tridesetak duša. Promociju je otvorila Dragosava Mladenović, urednik tribinskog programa NKC-a,  koja je ukratko predstavila Dejana Atanackovića i Dejana Ognjanovića ispričavši ukratko njihove biografije i delatnosti.

Zatim je dirigentsku palicu preuzeo autor koji je pročitao početak romana izvukavši tako gromoglasni aplauz iz publike. Ispričao je da je ideju za roman dobio tokom izložbe posvećenoj Prvom Svetskom ratu. Podstaknut slikom preživelog brodolomnika „Luzitanije“ počeo je da piše priču i na nagovor svog prijatelja ju je proširio i doradio u roman.

Zatim je Ognjanović govorio o svojoj kritici romana na svom blogu Cult of Ghoul koja je bila više nego naklonjena knjizi. Privukla ga je korica romana čiji je autor sam gospodin Atanacković i koja mami radoznale pisce da vide šta se nalazi između korica. Od prve stranice je bio uvučen u svet Luzitanije jer ga kao kritičara i kada čita i piše privlače slike i ideje. U Luzitaniji je prepoznao bogatstvo jedne originalne vizuelnosti. Roman ima živopisnu strukturu što ga je nateralo da ga i pročita do kraja.

Na pitanje o svojim likovima, Atanacković je rekao da ih je gradio po sebi. Gradio ih je po svojim osobinama i dosta je koristio događaje i iskustva iz privatnog života. Interesantno je da je pronašao sliku putnika sa „Luzitanije“ i da je njegovu priču ubacio u roman.

Zatim su naizmenično pričali o temi romana. Atanacković je izneo mišljenje da za ludilom potrebu imaju obolela društva i da je figura ludaka pragmatična. Imao je privilegiju da radi sa pacijentima psihijatrijske ustanove i tvrdi da ludilo nije sloboda u radu sa njima. U odnosu na njega Ognjanović je poklonik ideje da je ludak doživljavan kao neuklopljena osoba zbog čega je stigmatizovan. Obojica su se složili da je ludilo bolest i da ne može biti ni utopija niti ideal.

Usledilo je čitanje odlomka vezanog za glupost čiji je sukob sa ludošću glavna tema romana. Ludilo često ulazi u savez sa razumom sa kojim predstavlja lice i naličje koje se suprotstavljaju ljudskoj gluposti.

Gospodin Atanacković se bavi vizuelnom umetnošću i smatra da je sedam osmina čoveka životinja. Tokom rada na romanu je takođe radio na slikama kako bi ih lakše projektovao u reči i prizore. Te slike su se uglavnom ticale čovekove slobode i tokom pisanja je nastajao široki repertoar slika.

Zatim je reč preuzeo dr. Ognjanović kome se najviše dopala ilustrovana scena u drugom odlomku u kom je iscenirana pozornica sukoba razuma, ludosti i gluposti jer je to predstavljeno na originalan način. Slušao je glas pisca posle par strana čitanja jer mu se svideo njegov narativni ton koji je dočarao borbu u ovom svetu. Otkriveno nam je da je u planu da Luzitanija bude pretočena u grafički roman. Autor je odbio da bude pretočena u pozorišnu predstavu niti da se upotrebi za psiho dramu. Nije krio svoje zadovoljstvo što Luzitanija živi svoj život.

Bilo je mnogo polemika o žanru romana. Nije istorijskog žanra iako su likovi u njemu stvarno postojali. Nije bilo teško razgraničavanje istorije i pseudoistorije. Vešto je izbegao znake patriotizma pisavši o ludnici koja je imala eksteritorijalni status u kome se dve klase, oni sa dijagnozom i oni bez slažu da formiraju državu u kojoj građanin ima mogućnost da donosi odluku sa autoritetom. Primer je pričanje o značenju reči Luzitanija.

Autor nije verovao da će knjiga doći do čitaoca, ali to se desilo pre svega zahvaljujući koricama koje su piščevo delo. Dobijanje Ninove nagrade je mnogo uticalo na njega jer stalno putuje i daje intervjue. Govorio je o istoriji u vidu žanra koji doživljava kao fikciju.

Nakon pročitanog odlomka vezanog za majora Gavrilovića su usledila pitanja publike. Najinteresantnije pitanje je bilo vezano za žanr i učesnici tribine su se složili da je u pitanju magijski realizam i da roman nije istorijski iako se nadovezuje na istorijske događaje i likove. Roman će biti preveden na litvanski i mađarski dok je za Sajam knjiga u planu Atanackovićeva zbirka priča u izdanju Besne Kobile.

Za kraj promocije autor je pročitao odlomak gde dr. Stojimirović drži predavanje o temi svetog. Po završetku čitanje je dobio gromoglasni aplauz i većina prisutnih na promociji je kupilo knjigu sa potpisom autora.

Po mom mišljenju je ovo jedna od najboljih promocija na kojoj sam bio. Učesnici iste su imalli pristupačnu i otvorenu komunikaciju sa publikom i uspelo im je za rukom da približe knjigu i zainteresuju ljude za nju. Meni ostaje da do sajma još jednom pročitam Luzitaniju i da nestrpljivo čekam zbirku priča.

Promocija zbirke Regia fantastica 3

Posted on by Mira Satarić

U nedelju, 1. jula 2017. godine, u klubu „Ventil“ održana je i zvanična promocija treće u nizu Regije, čiji je urednik Tihomir Jovanović, a u izdanju beogradskog Udruženja „Fanovi naučne fantastike Sci&Fi“. I ovoga puta, Regia fantastica je okupila značajna imena regionalne SF scene, čak 34 autora iz cele bivše Jugoslavije, koji su u svojim kratkim pričama obrađivali dve teme „2001 – Odiseja u svemiru“ i „Sanjaju li androidi električne ovce“. Obe teme odabrane su povodom jubileja – 50 godina od nastanka ovih dela, odnosno 50 godina od snimanja filma i nastanka romana Filipa K. Dika. Regia 3, osim priča uključuje i dva eseja, kao i prevod priče Artura Klarka „Stražar“.

Regia fantastica nastavlja dalje, pa će u sedećem, četvrtom broju, pisci moći da pišu priče na teme inspirisane likom i delima Artura Konana Dojla – 2019. godine obeležava se 160 godina njegovog rođenja – dakle, priprema SF okruženje za Šerloka Holmsa ili profesora Čelendžera.

Osim predstavljanja same zbirke, prisutni su imali priliku da se upoznaju sa radom i aktivnostima ovog udruženja, jer je druženje u klubu „Venti“ osim predstavljanja zbirke imalo i još jedan lep povod – 14. rođendan Udruženja (osnovani su 7.7.2004).

Tako smo od Svetislava Filipovića – Filipa, predsednika Udruženja, imali prilike da saznamo koji su sve to izdavački poduhvati kojima se ovo društvo bavi osim pomenute Regije – do sada imaju preko 7.000 strana teksta u svoja dva fanzina (Terra – čiji br. 25 je već spreman, ali će izaći krajem godine, kao i SF Portal – čiji će strip specijal posvećen „Zoni sumraka“ izaći u septembru) uz projekte kao što je “Regia Fantastica”. Filip i Tihomir su veoma aktivni i kada je u pitanju umrežavanje sa drugim festivalima na regionalnoj sceni i promocija rada i aktivnosti udruženja, a najavili su u narednih godinu dana i sopstvenu, jednodnevnu SFTerraCon konvenciju sa gostima iz cele bivše Jugoslavije i zanimljivim programom.

 

Do neke sledeće prilike, želimo Udruženju „Fanova naučne fantastike Sci&Fi“ puno sreće u daljem radu, a čitaocima preporučujemo Regiju fantastiku 3 ali i njihova ostala izdanja. Uživajte!