Blog

Krvavi Golden Hill: Suze – Nemanja Pavlović

Posted on by Mira Satarić

NAZIV: Krvavi Golden Hill: Suze

AUTOR: Nemanja Pavlović

ZEMLJA POREKLA: BiH

ŽANR: urbana fantastika

OCENA: 7

 

 

Kao klinka, volela sam da čitam i to je uključivalo prilično širok raspon svega šta je moglo da se nađe, uključujući i one vestern romančiće, poput Doka Holideja ili čuvene Poštanske stanice.

Stoga me je sam naslov ove knjige, Krvavi Golden Hill, asocirao na nekakav vestern roman. Samo ime Golden Hill u sebi krije asocijaciju na malo rudarsko mesto negde na divljem zapadu (neverovatno, i Gugl izbacuje veći broj lokacija), iako moram da vas razočaram – nije u pitanju vestern.

Jedno takvo mesto, koje prizvukom asocira na Divlji zapad, je u stvari odlična postavka za tematiku koju autor pokušava da obradi. Golden Hill je mesto u kome žive ljudi, vampiri i vukodlaci i u kome ljudi nisu ništa manje zveri od ove druge dve vrste (sama gradonačelnica to kaže na početku prvog dela). Vukodlaci žele miran i povučen život, vampiri ista prava kao i ljudi, a sami ljudi su opet večno podeljeni – na one koji kao i Medison smatraju da su sve tri vrste jednake i ravnopravne i na one koji smatraju da su ljudi viša bića i da ovi drugi zaslužuju istrebljenje. Ali problemi sa kojima se suočavaju, primoraće tri vrste da sklope savez – ili možda ne?

Krvavi Golden Hill: Suze je u stvari prikaz ljudskog društva onakvog kakvo jeste – raslojeno, rasističko i večno egoistično i uskogrudo – svako sebe smatra boljim od drugog iako je savršenstvo nešto što ni jedna grupa neće moći da dostigne. Predrasude cvetaju, a savladali smo umetnost laganja do te mere da smo u stanju i sami sebe toliko uverljivo da lažemo samo da bismo dokazali da smo u pravu. I ne vidimo da se ponašamo jednako zlo kao i divlje zveri koje optužujemo da su zle samo jer ih se plašimo. Ne uviđamo kada smo izmanipulisani, i to ne samo strahom. Sociološki aspekt romana je u potpunosti pogođen.

Kada je u pitanju stilski aspekt, autor ovde koristi već poznate postulate da bi ispričao svoju priču. Stil je lagan, čitljiv, mada neizbrušen, pomalo petparački (ipak, autoru je cilj da se čitalac oseti komotno uz knjigu) i ostavlja prostora da se autor usavršava. Možda bi i na strukturi rečenice bi moglo malo da se poradi, ali priča teče, bez nekih većih rupa u pripovedanju. Likovi, iako na mahove stereotipni, uklapaju se u taj neki svet i priču i dopunjuju je.

Sa jedne strane, autor nas krajnje direktno uvodi u radnju, saopštavajući nam ’problem’ sa stanovništvom Golden Hilla kroz razgovor gradonačelnice i njenog pomoćnika, tako da smo donekle uskraćeni za elemente misterije i to da sami otkrijemo ’problem’. Sa druge strane, rano otkrivanje ima i svojih prednosti: omogućava autoru da neometano razvija radnju dalje.

Nemanja Pavlović je mlad autor koji iza sebe već ima opus od 13 romana iz žanra epske i mračne fantastike i kriminalistike, koji teže da zabave čitaoca i kojima je svima zajednički taj dodir sa običnim životom – kao što i stanovnici Golden Hilla u stvari žele običan, nesmetan život. I dok se gradonačelnica Medison se sprema za povratak u novoj knjizi ovog serijala, mi želimo autoru puno sreće i uspeha u daljem radu.

In memoriam: Harlan Elison (1934-2018)

Posted on by Redakcija

Bio je najnagrađivaniji pisac naučne fantastike svih vremena, sa 54 razne nagrade od toga 11 Huga i 5 Nebula. Objavio je preko 1700 radova: kratkih priča, eseja, scenarija za serije, stripove i filmove te romane. Poznat po svom temperamentu, na jednoj od naslovnica svojih knjiga, dobio je titulu najsvadljivije osobe na planetu. Tukao se, svađao, pravio skandale i tužio sve i svakoga. Napisao je jednu od najboljih epizoda „Zvjezdanih staza„, „Grad na rubu vječnosti„ s čijom završnom verzijom scenarija nije bio zadovoljan, jer su drugi scenaristi iskasapili njegovo djelo zbog čega su on i Rodenberi, tvorac „Zvjezdanih staza„, do kraja imali zategnute odnose.

Ostat će poznat i po tome što je tužio Džejmsa Kamerona za „Terminatora“. Naime, optužio ga je Kamerona da je osnovu priče pokupio iz epizode „Vojnik“ serije „Na granici mogućeg“ i dobio je.

Ukoliko niste do sada pogodili o kome se radi, riječ je o Harlanu Elisonu, jednom od najkontraverznijih pisaca naučne fantastike i horora, enfant terrible žanra po mnogima i čovjek koji je pomicao granice istog svojim djelima. Napustio nas je u 84. godini, ostavljajući svijet bez još jednog od velikana spekulativne fikcije.

Iza sebe je ostavio bogat opus. Među najpoznatija djela mu spadaju kratke priče „Nemam usta, a moram vrištati“, „‘Pokaj se, harlekine!’, reče Tik-tak čovjek“ te „Zvijer koja je klicala ‘Ljubav!’ u srcu svijeta“ kao i „Dječak i njegov pas“, koja je 1975. postala i film sa mlađahnim Donom Džonsonom u glavnoj ulozi, dobivši vremenom kultni status.

1995. po njegovoj priči „Nemam usta, a moram vrištati“, napravljena je video igra. Iako nije posjedovao računar niti je volio video igre, Harlan je doradio scenario, posudio glas glavnom negativcu, umjetnoj inteligenciji te je učestvovao u dizajnu igre.

Legenda kaže da je „‘Pokaj se, harlekine!’, reče Tik-tak čovjek“ napisao za svega šest sati, noć prije nego će je poslati na kreativnu radionicu. Te godine, 1965. priča je osvojila Nebulu, a sljedeće godine Hugu.

Elison će ostati poznat i kao urednik dvije antologije priča koje su uzdrmale temelje žanra i ugostile brojne autore, „Opasne vizije“ iz 1967. i „Ponovo, opasne vizije“ iz 1972. Zanimljiva stvar je da postoji i treći dio, „Još opasnije vizije“, koji je trebao biti objavljen 1973. i za koju je radove poslalo skoro 150 pisaca (mnogi su odavno umrli), ali taj tom nikada nije vidio svjetlo dana. Kontraverze oko tog naslova su joj donijele status legende kao najpoznatija neobjavljena knjiga naučne fantastike.

Brojne njegove priče možete pronaći u regionalnim antologijama poput Siriusa, Siriusa B, Monolita, Znaka Sagite i drugih, koje još uvijek izlaze ili su izlazile.

Elison je bio i ostat će jedan od najkotraverznijih pisaca naučne fantastike, ali isto tako i jedan od najboljih.

Stan br. 16 – Adam Nevil

Posted on by Mirnes Alispahić

ŽANR: horor
ZEMLJA: Ujedinjeno Kraljevstvo
ORIGINALNI NAZIV: Apartment 16
GODINA IZDAVANJA: 2010.
OCJENA: 7

 

 

Svoj drugi roman, Stan br. 16 Adam Nevil je pisao preko četiri godine. U tom periodu je napisao 17 nacrta. Krajnji proizvod je pobrao nagrade kod kritike. Publika? Kažu da je u Francuskoj bio izuzetno prodavan. Pogledate li ocjene po internetu, vidjet ćete da ljudi nisu pretjerano oduševljeni. Kome vjerovati?

Iako ga mnogi smatraju novim imenom horor žanra, možda čak i nasljednikom Klajva Barkera, čiji je sunarodnik, Nevil, barem što se ovog romana tiče, mora još raditi. Ideja je zanimljiva, međutim u samoj realizaciji nešto nedostaje.

Ispričana kroz smjenu perspektive dva lika, Ejpril, mlade Amerikanke koja se doseljava u stan preminule tetke u Berington Hausu i Seta, talentovanog slikara i noćnog portira u Berington Hausu, Stan br. 16 je roman u kojem se radnja gradi polako, što i nije toliko loše kada imate horor. Spora radnja bi trebala da stvori jezovitu atmosferu, izgradi solidne likove i uvuče nam jezu u kosti. Kod Nevila je negdje nešto zakazalo i dobili smo posve predvidljivu radnju i roman koji u prvoj trećini obećava, a onda naglo skreće kvalitetom i kreće silaznom putanjom. Kao da autor nije znao do kraja iznijeti obećavajuću priču.

Ono što je pohvalno jeste da je utjecaj Lavkrafta, Poa pa čak i Barkera vidljiv, što znači da su autorovi uzori prave veličine žanra, samo što on možda nije bio baš najbolji učenik. Halucinacije, ponor u ludilo, slikar iz prošlosti ogrezao u okultizam, zgrada puna starih stanara koji kriju mračne tajne. Sve je to ono što vas čeka između dvije korice ovog romana, a hoće li vas privući, to prepuštam vama. Lično, nisam pretjerano oduševljen. Ne zbog spore radnje, nemam ništa protiv iste. Kao što već rekoh gore, takva radnja bi trebala poslužiti za sklapanje atmosfere i tjeranje jeze u kosti, ali ovdje nešto jednostavno ne funkcioniše.

Što je čudno kad uzmete u obzir da roman zaista posjeduje scene koje bi trebale izazvati nelagodu, što u Setovim poglavljima, što u Ejprilinim. Naginjem Setovim. Kao lik je autentičniji i njegova strana priča je strašnija. Ejpril… Ima svojih momenata. Zapravo, pravo je čudo kako ovakav roman ne drži pažnju od početka do kraja istim intenzitetom, s obzirom da ima sve što bi jedan ovakav roman trebao imati.

Autor nedvojbeno pokazuje talenat i vjerujem da se iz romana u roman poboljšava. Plus kod mene ima zbog tema koje bira, kao i pisaca pod čijim je utjecajem, a Stan br. 16 kao roman, ako se odlučite na čitanje, smanjite očekivanja i ne padajte previše pod utjecaj riječi hvale koje možete pročitati na zadnjoj korici.

Izabrana dela Radoslava Raše Slavnića

Posted on by Redakcija

Šesnaestog juna sa početkom u 19 časova, u prostorijama Zavičajnog muzeja u Rumi održana je promocija Izabranih dela Radoslava Raše Slavnića.

Radoslav je živeo i stvarao u Rumi. Za svega nekoliko godina napisao je više desetina sjajnih priča koje su objavljene u najprestižnijim zbirkama, časopisima i zbornicima u Srbiji i regionu. Ostavio je značajan i veliki trag u domaćoj i regionalnoj fantastici, iako nas je na žalost mlad napustio, posle duge borbe sa teškom bolešću. Iza njega je ostalo obimno i kvalitetno delo, koje je posthumno skupljeno u knjigu ,,Izabrana dela’’-nju čine kratki roman ,,Produženi bez mleka’’, zbirka priča ,,Rabid Serbia’’, i ,,Ostale priče’’, uz biografiju o piscu, recenziju, zatim  ,,Raši u spomen-prijatelji, saradnici, pisci’’ koju čine nekrolozi, posvete, stihovi i pesme, te na kraju i Prilog fotografija iz Rašinog života. Ne treba posebno napominjati koliko je ovo kapitalno delo važno za domaću fantastiku.

 

Promociju je otvorila direktorica Zavičajnog muzeja u Rumi, Branislava Konjević, rečima da je izuzetno počastvovana što je baš muzej domaćin ove promocije. Zatim je nastupilo Srpsko pevačko društvo iz Rume, čiji je Rašo bio član,  dostojanstveno i s uvažavanjem i poštovanjem kako i priliči ovakvom događaju, ali istovremeno i snažno i životno, onako kakav je bio i Rašo-pun života. Nakon toga, Mira Švonja je pročitala Rašinu biografiju, a Sanja Kljajić je čitala ,,Raši u spomen’’ nekrologe, posvete i stihove posvećene Raši.

Na kraju, pročitana je recenzija knjige pod nazivom ,,Priča o svetlosti, tami, slobodi i individualnosti/ Magično tkanje Radoslava Slavnića’’. Promociji je prisustvovao veliki broj gostiju, porodica, rodbina, prijatelji, poznanici, čitaoci, poštovaoci Rašinog stvaralaštva. Kao neformalni predstavnik fantazi zajednice promociji je prisustvovao i poznati pisac i izdavač domaće fantastike Boban Knežević, koji je doneo i časopis sa tekstom posvećenim Raši, te načinio niz kvalitetnih fotografija koje su ovekovečile ovu promociju. Lep gest.

 

Knjiga je izašla u izdanju Srpske knjige M iz Rume, na promociji se delila besplatno, i neće ići u prodaju.

Za kraj, za one koji možda nisu upoznati sa Rašinim delom, navešću citate sa kraja recenzije ove knjige, koji će ih nadam se navesti da se zainteresuju za ovog vrsnog pisca:

Radoslav Slavnić je pisanju pristupao hrabro, odlučno i beskompromisno. Koračao je mračnim stazama, ni trenutka ne oklevajući da zađe u srce čovečije i društvene tame, i da potraži odgovore-zašto, zašto smo takvi? Koračao je kroz tamu, ali je tražio svetlost. Upravo zato što je voleo ljude, što je težio da pronađe ono najbolje u njima, najčovečnije i najhumanije, što je želeo jedan drugačiji i bolji svet, zato se i hvatao u koštac sa tamom i ljudskim zlom-želeo je da ga upozna, da ga shvati-pobedi, da bi mogao da ljudima ponudi viziju boljeg, lepšeg, humanijeg, čovečijeg sveta.

 

I na kraju, njegovo delo, magični svetovi koje je stvorio, živeće večno-jer u njih je pretočeno sve ono što je krasilo Rašu-hrabrost, odlučnost, nesebičnost, humanost, inteligencija. I jedan ogroman talenat, koji će uvek blistati kao zvezda na nebu i srpske i regionalne fantastike, i književnosti uopšte.

Odjeci – Danijel Špelić

Posted on by Mirnes Alispahić

ŽANR: horor/misterija
ZEMLJA: Hrvatska
ORIGINALNI NAZIV: Odjeci
GODINA IZDAVANJA: 2018.
OCJENA: 8

 

 

Uklete kuće. Kroz istoriju filma i knjige naći ćete ih pregršt. Mjesta su to na kojima borave duše onih umrlih nasilnom smrću, onih koji ubijaju ili duše koje prosto odbijaju otići s ovog svijeta iz ovog ili onog razloga, uglavnom neriješenih emotivnih pitanja.

Imanje porodice Horvat jedno je od takvih kuća. Smješteno izvan Trenkovca, fiktivnog mjesta nalik Kestl Roku Stivena Kinga ili nekom drugom mjestu proizašlom iz njegovog uma, konačno je doživjelo renovaciju i sada čeka novog kupca. Domagoj, čovjek koji nema sreće s poslovima i život ga ne mazi u posljednje vrijeme pa mu čak i auto otkazuje poslušnost u jednom trenutku (simpatičan detalj koji se proteže kroz roman poput kvarnog Pajpera Mistera Noa), preko sestre dobija posao čuvara imanja dok ne ga neko ne kupi.

Usamljene noći na imanju i kutija uspomena u jednoj od soba čine sjajnu podlogu za horor. Čudni zvukovi na spratu i glasovi u tami, kao i činjenica da je glava porodice Horvat, Oliver tridesetak godina prije pobio cijelu porodicu, a zatim i sebe, Domagoja tjeraju u istraživanje. Da li je imanje doista ukleto ili se to tek neko poigrava s njim? Da li duhovi zaista postoje ili su to samo odjeci nečijeg postojanja i može li im se pomoći za smiraj duša?

Poniranje u srž mračne tajne za sobom nekad zna donijeti i rezultate koje niste očekivali, što će on i sam saznati kada na svojoj koži otkrije kako nekada treba ostaviti stvari onakvima kakve jesu, neriješenima. On je ipak čovjek koji se nije ogriješio o mrtve i ne mora ih se bojati, ali čovječnost u njemu mu ne da mira i mora donijeti spokoj nemirnim dušama.

Danijel Špelić je čovjek koji iza sebe ima četiri romana, krimića i cijelo more tekstova o filmovima i knjigama koje voli, a upravo to je utjecalo na izgradnju njegovog književnog stila. Tako ćete u ovom romanu pronaći utjecaj Rejmonda Čandlera, Stivena Kinga, Dina Kunca i Ričarda Matesona (ovom posljednjem čak daje i omaž, što naslovom i tematikom, što scenom u romanu). Klizi radnja, ima svoju dinamiku i jednostavno vodi da okrećete stranice. Vješto to Špelić radi, tka u priču par tvistova u priči, baca lažne tragove, ubacuje i simpatičnu ljubavnu priču o dvoje usamljenih ljudi koji konačno pronalaze nekog (da, klišej. Znam, ali pali).

Mada ovo nije prvi put da se noar i horor miješaju (pročitajte Palog anđela od Vilijama Hjortsberga, fenomenalan horor) niti je priča o duhovima i ukletoj kući nešto što nije ispričano već bezbroj puta, Odjeci su veoma zabavno štivo. Ono koje ćete s užitkom pročitati, filmski napisana priča jezikom već izgrađenog pisca i Špelić se kao neko ko inače ne plovi ovim žanrom, veoma dobro snalazi u njemu. Atmosfera je na nivou, a likovi su uvjerljivi. Jasno je da je ovo roman napisan s ljubavlju, omaž majstorima žanra s jedinstvenim pečatom autora, prepoznatljivim ukoliko ste čitali bilo šta njegovo, bilo da se radi o romanu ili recenziji filma ili knjige.

Odjeci imaju sve elemente bestselera: dinamika radnje se postepeno odvija, prelazeći iz poglavlja u poglavlje u višu brzinu, dopadljive likove (posebno glavnog u čijoj smo glavi sve vrijeme), odličnu atmosferu, romansu (posve nenametljivu, iako od prvog trena znate da će završiti barem s poljupcem, ako ne u krevetu) i dozu metafizike i filozofskih pitanja o životu poslije smrti. Znači, za svakoga ponešto.

Doduše, ima jedna stvar koju sam mu zamjerio, ali to je već odavanje radnje pa neću komentarisati ovdje. Reći ću samo da me podsjeća na Krajtona i pored nekoliko mana, zbog njegovog vođenja radnje ne možete mu zamjeriti i do kraja gotovo pa i zaboravite na njih.

Ukoliko volite priče o duhovima i misterije, onda je ovo roman za vas. Od nekoliko savremenih domaćih autora koje sam imao priliku pročitati, Špelić je neko koga bih mogao bez trunke srama preporučiti bilo kome, čak i van granica regiona.

Sa Vodičem na čaju sa Ivanom Brankovićem

Posted on by Elizabeta Zec

Iskoristili smo priliku da, nakon druženja na „3. somborskom festivalu stripa i fantastike“, pozovemo još jednog autora na AVKF-ovu čajanku. Reč je o Ivanu Brankoviću, piscu IK „Portalibris“, kome se zahvaljujemo na vremenu izdvojenom za nas.

  • Reci nam nešto o svojim budućim planovima, projektima, promocijama i sl.
Hajde da prvo krenem od onoga što je završeno ali se samo čeka da izađe. To je moj prvi roman na engleskom The Uncommoner’s gene koji treba da izađe u okviru franšize Lightstep chronicles. Roman je završen još prošle godine, ali je cela franšiza na čekanju.
Drugo je nastavak Prometejevog dnevnika koji, ako sve bude kako treba, izlazi do ovogodišnjeg Beogradskog sajma knjiga. Ideja za treći deo bila je gotova još ranije, ali tek sada imam vremena da ga i napišem.
Treće je ono na čemu mi je potpuni fokus, a to je video igra Crimson City Blues, point&click avantura u noar okruženju, koju radim sa jednom divnom ekipom ljudi i za koju jedva čekam da izađe, što bi trebalo da bude krajem godine. Inače video igru će najaviti kraći roman The Man Who Mocked, moj drugi na engleskom jeziku.
  • Oprobao si se i u dužoj i u kraćoj formi. Šta je po tebi teže i izazovnije?
Po meni nema mnogo razlika, u stvari, moj neki stav je da je osnova svega ista, samo je materijal koji je unutra ubačen glomazniji. Duža forma traži više „fizičkog” posla, mnogo više osmišljenih scena i sporednih delova priče. Ja lično, kada mi padne ideja na pamet za neku priču, pokušam da procenim da li je ta ideja bolja za kraću ili za dužu formu. To dosta pomaže u trenutku kada se od ideje pređe na realizaciju.
  • Gde sve nalaziš inspiraciju za pisanje?
Inspiracija je svuda oko mene. Pokušavam da razne detalje i situacije koje vidim pretočim u ono što pišem. Inspiraciju za neke delove i Prometejevog dnevnika i Projekta Herkules sam našao na mestima gde sam šetao psa. Ponekad je to atmosfera u nekom kafiću, ponekad je to neki prolaz, ili dvorište zgrade. Postoje tu i ljudi i događaji iz mog privatnog života, naravno upakovani tako da se ne prepoznaju na prvu ruku. Jednostavno, ono što vidim pokušam da prebacim u svoj univerzum, a da pri tome što manje bukvalno kopiram stvari.
  • Koja je razlika između pisanja scenarija za igre i romana? Koliko se razlikuje kreativni proces? Tvoj pristup istom? Ima li uopšte razlika?
U osnovi, prva neka faza svakog pisanja je pravljenje okvirnog kostura priče i u tome nema preterane razlike između romana, video igara i stripova. Važno je samo imati od starta ideju šta će se desiti sa tim kosturom.
Kada dođemo do razrade same priče, tu postoji dosta razlika. U video igrama, krajnji korisnici (igrači) su aktivni učesnici priče za razliku od romana ili stripova. Najočigledniji primer je dijalog. U igrama na kojima ja radim igrač može da bira između više odgovora tokom dijaloga. Samim tim, dijalozi su razgranati, i svaka ta grana mora da se detaljno razradi. To kao rezultat ima da je količina teksta u igrama ogromna, iako prosečan igrač ne vidi ni polovinu.
Sa druge strane, dijalozi i monolozi su 99 procenata teksta u igrama, što nije slučaj u romanima ili pričama. Tu se opisi scena ili događaji dočaravaju vizuelno, što ne znači da se sve to ne mora tekstom opisati u pretprodukciji.
  • Kako pronalaziš ideje za igre, pošto se često poigravaju s mitologijom i legendama sveta?
Pa kada se dogovorimo kakav tip igre radimo, prelazimo na proces istraživanja koji podrazumeva „pretresanje” po mitologijama sveta u potrazi za onom koja bi nam legla uz priču. Ja se lično trudim da ako već se pominje nešto što je deo ne samo mitologije, nego i istorije, kulture ili čak geografije bude pravilno pomenuto i navedeno, mislim da to daje na autentičnosti kako video igre, tako i bilo čega što pišem.
  • Pretpostavljam da si ljubitelj i stripova. Koji su ti omiljeni junaci i zašto?
Uh, to je malo opširno pitanje, jer stripove čitam od kako znam za sebe. Samim tim i omiljeni likovi su se menjali godinama. Kao klincu su to bili junaci iz Bonelijeve ‘kuhinje’ poput Zagora, Komandanta Marka, Bleka Stene ili Nika Rajdera. Kasnije sam otkrio Dilana Doga, Alana Forda, Sendmena, i još neke stripove koje danas čitam sa uživanjem. Fascinantno mi je koliko stripove poput Alana Forda drugačije shvatam što sam stariji.
  • Koje još sfere fantastike voliš i voleo bi da ih vidiš na festovima?
Sve je manje vise pokriveno, možda bih ja napravio veću saradnju sa domaćim gaming kompanijama i studijima, jer su video igre i fantastika neraskidivo povezani.
  • Opšti utisci o stanju fantastike na našoj književnoj sceni.
Ja sam lično jako zadovoljan. Stojim pri tvrdnji da je današnje vreme jako dobro za sve vrste umetnosti, jer nam brz internet omogućava da vidimo sve i da svoje radove plasiramo daleko većem broju ljudi nego što je to bio slučaj ranije. Postoji mnoštvo festivala na kojima ima mesta za svakoga ko želi da se bavi fantastikom. Takođe, izdavačke kuće poput „Portalibrisa” su kod sebe okupile čitave grupe pisaca fantastike. Sve u svemu, mislim da danas imate mogućnosti, samo treba malo da se potrudite.
  • Tvoj savet za mlade autore, koji se tek oprobavaju u vodama fantastične književnosti.
Prvo napravite koncept toga što želite da pišete, onda ga razradite do nivoa da imate opise svih celina. E, onda sedite i radite svaki dan. Ako vam deo na kome ste trenutno ne ide, pređite na sledeći. Pisanje traži konstantnu vežbu i ja sam shvatio da postajem sve produktivniji kada radim svakog dana.
  • Ko je Ivan Branković u stvarnom životu?
Jedan jako dosadan tip. Ja sam osoba koja ne voli da ustaje rano ujutru (mada me sada beba tera na to), možda sam malo više opsednut poslom, ili možda dizajniranje video igara takav posao da vam ideje padaju na pamet u raznim situacijama. Slobodno vreme provodim uglavnom sa porodicom, tako da me često možete sresti u šetnjama po Kalemegdanu. Da, takođe sam veliki ljubitelj auto i moto trka, mislim da je jedina stvar zbog koje sam srećan ustajao u 6 ujutru bila Formula 1.
  • Savet za ekipu koja vodi Autostoperski vodič kroz fantastiku.
Samo nastavite da radite to što radite, jer to radite fantastično. Ja se divim ljudima koji su spremni da nešto toliko ozbiljno kao što je vaš sajt rade potpuno volonterski. Taj nivo entuzijazma je neophodan u ovom okruženju.
Intervju radila:
Elizabeta Zec
Saradnik

Poslednji cirkus na svetu – Branislav Janković

Posted on by Petra Rapaić

Čini mi se da ljudi šta god pročitaju imaju tendenciju da svrstaju u omiljeni im žanr. Uopšte nije bitno šta pisac kaže i koliko puta. Romantične duše svuda vide ljubav i optimizam, filozofi nalaze smisao života i u načinu na koji junak nosi oružje. Dobra knjiga u stanju je mozak da vam zavrti i preispita sve što ste mislili da znate o životu, univerzumu i ostalom, a najbolja može da pretumba stari i stvori novi svet.

Dobrodošli na predstavu

Poslednji cirkus na svetu Branislava Jankovića jedna je od knjiga koja će vam promeniti život, ili vas naterati da ga ispitate iz drugog ćoška.

U početku, na nebu se desio prevrat. Lucifer je pokušao da preotme Božiji presto, ali glasine kažu da je samo pretekao arhanđela Mihajla. Kažu i da ga nije brat Mihajlo zbacio sa nebesa, već je to učinio Gabrijel. Bog je navodno bio spreman da oprosti najsavršenijem od svojih anđela.

Arhanđeo Gabrijel priča malo drugačije. Lucifera nikako nije trebalo puštati među ljude; bio je savršen, predivnog glasa, stalno je nešto pevao i bio je u stanju svakoga da obrlati. Sam se bacio na Zemlju, da konačno vlada u sopstvenom carstvu, dok je slomljene dvore oko Božijeg prestola ostavio. Gabrijel ga je voleo najviše od sve braće, i njemu je izdaja najteže pala. Voli ga i dalje, iako bi ga najradije udavio. Ali tako to ide sa porodicom.

Ali Luciferovo carstvo nije doveka. Čini se da Otac planira da ga okonča, i to na vrlo originalan način: strašnim sudom. Svi ljudi doći će pred presto Božiji i odgovaraće za dela i nedela. Jedino, sudije će biti niko drugi do isti oni anđeli koji su učestvovali u pobuni, dok se neki od njih ne sećaju ni na čijoj su strani tada bili.

Godine nulte, na poljanu čovečanstva, na jednakom rastojanju između ludare, javne kuće i crkve, sleteo je Cikus nazvan Sreća čiji su članovi bili anđeli.

Imali su tajni zadatak koji im je dao sam Otac.

Da gledaju, slušaju, pamte, procenjuju, ocenjuju, tragaju za čudima, otkrivaju prave i lažne mesije, likvidiraju samozvane proroke, grade i ruše crkve, pronalaze one koji će na Strašnom sudu biti pošteđeni vatre i sumpora.

Spušteni su u pakao da pronađu nevine i čiste. A njima samima je ostavljen izbor šta će raditi i kakvi će postati.

Zašto baš oni?

Tamo odakle su došli bili su najbolji, ako anđeli mogu da se upoređuju.

Ispostavilo se da je Otac imao smisao za humor kad je odlučio da pomogne anđelima da se uklope sa drugom decom, tj ljudima. Anđeli više nisu mogli da lete. Gabrijel je postao patuljak. Marta ima bradu, Žana veštačku nogu. Klovnu se ožiljak proteže preko pola lica i nikada ne skida šminku. Samo jedan od njih može da se razmnožava, i ima kćerku (nikako da stigne da je krsti). Drugi je nevidljiv, i izuzetno vredan. Treća pokuša da se ubije svake godine. Ne mogu da umru, ali ne mogu ni da vole.

Da bi mogli da sude ljudima, odlučuju da moraju postati kao oni, jer drugačije neće moći da ih razumeju. S vremena na vreme neko od njih pobegne iz Cirkusa i pokuša da stvori nešto svoje. Za dve hiljade godina učestovali su u ratovima, gradili i rušili civilizacije, voleli i razočaravali se (jer to nije bila ljubav ni nalik onoj koju su ljudi u stanju da osete). Čovečanstvo je od njih napravilo sliku sopstvene strave, želja, strahova i nadanja. Više im ništa nije sveto i sam boravak u lepom paklu predstavlja im mučenje.

Više nisu najbolji – gori su od najgorih ljudi, jer se za dve hiljade godina nagomilala hrpa grehova u njihovim životopisima. Kome oni, kao takvi, mogu da sude? Sa sveštenikom u crkvi su se posvađali, iz ludare redovno primaju pobegulje i druže se sa psihijatrom, a u javnu kuću znaju da odu na kaficu i ratluk, ako ništa drugo. Pali anđeo koji traži iskupljenje odlazi od njih jer su previše nalik paklu iz koga je pobegao.

Videli su toliko toga, i jedino za čim žude u 2017oj godini jeste da se vrate Ocu, ali poziv nikako ne dolazi. Štaviše, postaje jasno da neće doći jer je Otac ostavio prazan presto i nestao. Luciferova klika misli da ga anđeli drže i pokreću napad na Cirkus. Gabrijel zna da je Otac nestao, ali ne govori nikome. Ima sopstvene planove.

A onda, jednog sasvim običnog jutra pred oluju, jedan od njih umire, što izrazito komplikuje stvari. Anđeli ne treba da umiru, i šta im to sad znači da mogu biti ubijeni, baš pred konačnu borbu? Tada sve počinje. Ili se završava, zavisno od perspekitve.

I sve bi gotovo da bi opet počelo.

Podeljena – A.G. Hauard

Posted on by Željka Kalajdžić

Od prvog izdanja, pa do današnjih dana, Alisa u Zemlji čuda  Luisa Kerola jedno je od onih dela koja, uprkos velikom broju interpretacija, nastavljaju da pobuđuju analitičare na ponovna razmatranja. Nonsensna priča fantastične sadržine – zasnovana na sintezi pravila i anarhije, igri reči, nemotivisanim postupcima – oduvek je bila omiljeni predmet interpretacije. Dovoljno inspirativna da pored književnih kritičara, zainteresuje i psihoanalitičare i logičare, ova priča i danas deluje izrazito sveže, a zahvaljujući bogatstvu svojih poetskih efekata, još dugo može predstavljati snažan izazov za interpretatore.

Koristeći se fantastikom, Kerol maštovito nadgrađuje svet realnosti, stvarajući, po uzoru na tradicionalne bajke, priču koja, u isto vreme: podstiče maštu, pobuđuje radoznalost, razvija intelekt i zahvaljujući spoju simbolike i iracionalne misli, na podsvesnom nivou, pruža priliku deci da nađu svoje mesto u svetu među odraslima.

Koristeći se ovom dečijom knjigom, A. G. Hauard nas upoznaje sa jednom veoma drugačijom, mračnom Alisom. Podeljena je roman koji oslikava groteskno ludilo mističnog podzemlja, kao i unutrašnje sukobe glavne junakinje, njene rastrzane emocije prema dobrom momku koji pruža sigurnost i lošem momku koji je obavijen velom misterije i samim tim izuzezno privlačan.

O čemu se ovde radi? Alisa Gardner čuje šaputanje buba i cveća – a iz istog razloga je njena majka pre mnogo godina završila u duševnoj bolnici. Ova porodična kletva pruža se sve do njene pra-pra-pra-prabake, Alise Lidel, devojčice koja je inspirisala Luisa Kerola da napiše bajku Alisa u zemlji čuda. Alisa je možda luda, ali uspeva to da prikrije. Zasad.

Kada se psihičko stanje njene majke pogorša, Alisa otkriva da je ono što je smatrala samo običnom fikcijom – zastrašujuća stvarnost. Stvarna ‘zemlja čuda’ je mnogo strašnije mesto nego što je Kerol opisao. Alisa mora proći kroz mnogobrojna iskušenja: isušiti okean suza, probuditi usnulu čajanku i ispraviti sve Alisine greške, kako bi uspela da spase svoju porodicu. Mora i da odluči kome da veruje: Džebu, svom najboljem prijatelju i tajnoj simpatiji, ili privlačnom ali sumnjivom Morfeju – svom vodiču kroz ‘zemlju čuda’ koji i sam poseduje skrivene motive.

Ako je neko ljubitelj Alise u originalnoj verziji, može se desiti da mu ovo bude malo uznemirujuće, previše ludo ili previše mračno. Meni lično je fenomenalno! Kao da sam čitala objašnjenje u stilu “šta se dogodilo posle i šta je istina u celoj priči”. Alisa je uvek bila plodno tlo za diskusije i razne varijante prepričavanja ili asimilovanja u neku novu priču, ali Hauardova nas vodi u priču koje definitivno nije puko prepričavanje originalnog teksta, već delo koje nas vodi u jednu sasvim novu avanturu koja koristi Alisu kao podlogu i odskočnu dasku za jedan novi svet. Čitajući Podeljenu imala sam utisak da sam upala u neki od filmova Tima Bartona.

Ovo je jedna od knjiga kojoj baš ne mogu da nađem šta bih kritikovala (nije da je to obavezno, ali eto imam potrebu da to napomenem), pošto mi se zaista sve dopalo, od glavne junakinje, preko njenih unutrašnjih borbi, stila pisanja i razvijanja radnje. Međutim, ono što me je zaista oduševilo je način na koji Hauardova gradi svoj izmaštani svet u koji smešta svoje likove. Uzimajući originalni svet koji je Kerol izmaštao ona ne samo da ga proširuje, već ga i menja na načine koji se na kraju čine veoma logičnim. Ovaj svet je mračniji, strašniji i svakako uvrnutiji, premda je i dalje magičan i fenomenalan. Takav efekat nije jednostavno postići, a Hauardoovoj je definitivno uspelo. Njen stil pisanja je takav da hteli to ili ne, živo vizuelizujete ovaj čudesni svet.

Ukoliko volite mrvu jezivog, krvi, neobičnih, manje ili više strašnih stvorenja, sa dozom horora Podeljena je svakako knjiga za vas. Zainteresovani? Radoznali? Mislim da vam onda definitivno ništa drugo ne preostaje osim da pojurite za Zlozecom i uskočite u zečiju rupu prvo do Zemlje čuda gde vas čekaju Morfej, Oktobenus, Gosamer, Herman Šeširton i mnogi drugi zanimljivi likovi.

Sa Vodičem na čaju sa Krisom Avelonom (Chris Avellone)

Posted on by Redakcija

Ukoliko ste zagriženi gejmer koji je svoju karijeru započeo krajem ’90-ih godina prošlog vijeka, sigurno poznajete njegovo ime. Važi za jednog od najboljih dizajnera video igara u industriji, iza sebe ima neke od najcijenjenijih i najboljih naslova kada su role-playing igre u pitanju kao što su Fallout 2, Planescape: Torment i Star Wars Knights of the Old Republic 2: The Sith Lords te brojni drugi. Dame i gospodo, njegovo ime je Kris Avelon (Chris Avellone), a ispod je kratki razgovor koji smo vodili s njim uz kolačiće i čaj.

 

  • Zdravo, Kris. Nadam se da je sve u redu kod tebe? Žao mi je što čujem loše stvari vezane s tvojim odlaskom iz Obsidian-a. Čitao sam o njima u intervjuu koji si nedavno dao. Hvala na vremenu koje si izdvojio za ovaj intervju. Ako se zadesiš na Balkanu i našim krajevima, Sarajevu ili Beogradu, javi nam i organizovat ćemo neku degustaciju lokalne kuhinje ili nešto na taj fazon.

Zdravo, Mirnese, hvala na lijepim riječima. Sve se završilo na najbolji način i cijenim poziv. Javim vam i definitivno prihvatam vašu ponudu! Hvala na pozivu za intervju, bilo mi je zadovoljstvo.

  • Poznat si kao jedan od najboljih pisaca i dizajnera video igara u industriji. Radio si na nekim najboljim RPG naslovima, prije svega mislim na Planescape: Torment i Star Wars Knigths of the Old Republic II: The Sith Lords. Koje bi čedo svog uma nazvao najdražim ili svu djecu podjednako voliš? 

Baš lijepo od tebe što si ovo rekao. Dugotrajno druženje s drugim tvorcima utjecalo je da učim od njih na samoj bojišnici razvoja. Naprimjer, to što sam bio prisutan na licu mjesta prilikom razvoja Fallout-a 1 i 2 imalo je pozitivan utjecaj na dijalog u Planescape-u i mišljenja sam da bi ispalo lošije da se nisam susreo s metodologijom dizajna i zadataka u Fallout-u.

Ponosan sam na sve timove s kojima sam radio i na sve naslove na kojima sam radio, iz različitih razloga, bilo da se radilo o prilici da radim s novim sistemom dijaloga (Alpha Protocol), načinima spajanja straha i užasa u naoko siguran interfejs konverzacije (Aliens: Crucible, mada je otkazan) ili zbog toga što sam zaista uživao u pisanju nekih likova koji su mi dragi (Morte, Dak’kon, Atris, Kreia). Imao sam privilegiju raditi na originalnim intelektualnim svojinama (Tyranny, u Obsidianu prije mog odlaska) kao i raditi na već poznatim franšizama. I jedno i drugo me je naučilo puno o narativnom dizajnu i kako utkati pozadinu u likove i zadatke.

  • Moram biti iskren, obožavam Planescape i potrošio sam sate i sate svog života na njega. Po mom mišljenju, to je najbolje napisana igra, a i mnogi drugi se slažu s tim. Njen scenario ima skoro 800.000 riječi, a znam da si pisao i neke stripove kao i priče. Da li si nekada razmišljao o pisanju romana? Ili ga možda pišeš ili si ga napisao pa sad čami skriven u nekom zaboravljenom folderu tvog računara?

Pokušao sam pisati prozu (pisao sam kratke priče za antologije Kraj je stigao (The End Has Come) i Pritisni Start (Press Start to Play), ali moje vještine u prozi nisu jake kao moje pisanje i dizajn video igara. Imao sam više uspjeha sa stripovima i grafičkim novelama (bilo je zabavno pisati za Ratove zvijezda: Avanture tokom Ratova klonova (Star Wars: Clone Wars Adventures), napisao sam priču o Bultaru Swanu i Aurri Sing, i s obje sam veoma zadovoljan.).

  • Iako Alpha Protocol nije pozitivno ocijenjen od strane kritike, meni se svidio. Čak sam ga i dvaput završio. Ako bi se mogao vratiti unazad, da li bi uradio nešto drugačije na njemu ili na nekoj drugoj igri? Žališ li zbog nečega na igrama na kojima si radio ili zbog nekih propuštenih prilika?

Ovo su jake riječi hvala za Alpha Protocol i nadam se da se reaktivnost u igri isplatila (imali smo dosta grananja u igri, mada smo potrošili puno da bismo to dobili).

Što se tiče da li sam požalio (što je uvijek trik pitanje u svakom intervjuu u kojem se spomene Torment, s obzirom na završnu lokaciju u igri), teško je pogledati na bilo koju igru koju si radio i biti 100% zadovoljan s njom, jer vidiš puno onoga što si mogao bolje: bilo da se radi o nepostojećem NPC-u (lik kojeg ne kontroliše igrač lično, op. a.) kojeg igrač nikada neće sresti ili odluke u priči koju si morao odstraniti kako bi ispunio rokove.

Neke od konkretnijih stvari za kojima žalim:

U Alpha Protocol-u, žalim za strukturom razvojnog tima, koji je prouzrokovao mnogo problema, što je zauzvrat potkopalo odnos sa SEGA-om i doprinijelo otkazivanju rada na Aliens: Crucible. Također, mislim da je bilo previše ambiciozno s naše strane pokušati se nositi sa špijunskim stilom igranja već poznatih franšiza kao što je Splinter Cell ili filmskim avangardom konkurentskog RPG-a u to vrijeme, Mass Effect 2.

Naspram toga, Alpha Protocol je jasno bio “prvi pokušaj razvojnog tima novog u mehanici ove vrste video igara” I to se vidjelo. Nije pomoglo ni to što su ključni vizionari otišli rano s projekta kojeg je tim naslijedio (tačnije, samo je glavni scenarista, Brajan Micoda (Brian Mitsoda), koji je radio i na Vampire: Bloodlines imao dovoljno strasti za viziju igre što se može vidjeti u dosta likova iz igre, on je razvio koncepte, modele, izgled, ličnosti, itd. I to se primjeti).

U KOTOR2, vjerovatno bih izbacio mini igre i pola sljedbenika da mi se pruži druga prilika. Bilo je teško ocijeniti sve jer su promjene bile konstantne, a naši resursi za dizajn su se stalno premještali na područja koja su imala veoma malo pozitivnog utjecaja (dosta dizajna i programiranja je otišlo na korisnički interfejs bez većeg efekta). Na kraju, volio bih da sam mogao sebe podsjetiti da sljedbenici u Torment-u nisi patili u odnosu na one u Baldur’s Gate-u jer ih je bilo manje nego u BGu. Ono što je bitno jeste da su bili kvalitetni, ako ne u velikom broju i to je lekcija koju sam mogao prenijeti u KOTOR2.

U Neverwinter Nights 2, vjerovatno bih tražio smanjenje sljedbenika i ne bih preuzimao teret pisanja većine njih na sebe jer mislim da je kvalitet to trpio.

Sa ekspanzijom za NWN2, Mask of the Betrayer ništa bih mijenjao. Mislim da je to jedina igra s kojom mislim da je ispala kako treba.

Što se tiče Dungeon Siege 3 mislim da sam se trebao više boriti da narativnom timu dam više vlasništva nad pričom. Dosta mana u priči i problema u igri je došlo iz produkcije i gornje uprave, koji su odlučili diktirati elemente nasuprot pruženih parametara, a onda pustiti pisce da odrade svoj posao.

Kod Fallout: New Vegas bih se vjerovatno borio protiv većine redizajna sistema, jer su protraćili suviše vremena i protivio bih se velikom broju mini igara (naročito Karavanu, jer po meni ništa nije doprinijelo naslovu nasuprot onoga za što su se mogli iskoristiti ti resursi).

Kod Pillars of Eternity, s obzirom da je riječ o originalnoj intelektualnoj svojini, jedino žalim što je bilo odlučeno igrati nasigurno i imitirati nostalgične igre nasuprot postavljanja novih temelja ili istraživanja novih tema (što je možda ispravljeno u nastavku, nisam ga igrao). Iako je nešto od ovoga nametnuto pritiskom onih koji su unaprijed podržali igru kupovinom, nije sve i mislim da je igra na kraju ispala manje zanimljiva i tradicionalnija zbog toga.

  • Mnogi će reći da se video igre ne mogu nazvati umjetnošću, kao filmovi i knjige. Lično se ne slažem s tim. Neke video igre su čista umjetnost, poput Planescape: Tormenta, Bioshock, The Last of Us i brojnih drugih. Šta ti misliš o tome? Da li su video igre jednake filmovima i knjigama po pitanju pričanja priče, emocija i svega ostalog?

Dijelim tvoje mišljenje. Ne slažem se da video igre ne mogu dosegnuti isti umjetnički nivo kao filmovi ili knjige. Mislim da imaju izraženu sposobnost inspirisati i izazvati čuđenje iz jednostavnog razloga što su interaktivne i dozvoljavaju igračima da doprinesu i postanu dio iskustva i svijeta.

  • Znamo da svaka produkcija ima svoju Bibliju. Tvoja Biblija za Fallout 2 je jedno od najpoštovanijih dijelova produkcije, sadrži znanje o svijetu Fallout-a i glavni je prikaz kako se treba voditi produkcijska dokumentacija. Kada ste se Obsidian i ti vratili u postpoakliptičnu Ameriku, jeste li se puno oslanjali na nju i koliko je tačno Van Buren-a bilo u Fallout: New Vegas?

Radio sam na Van Buren-u (Interplay-eva verzija Fallout 3 prije nego je otkazan) dugo vremena prije nego sam napustio Interplay. Da razjasnim, napustio sam Interplay nedugo nakon otkazivanja Baldur’s Gate 3 zbog propusta kompanije u računovodstvu zbog koje su izgubili prava da prave igre u franšizi. Zbog te greške uprave, shvatio sam da bez obzira koliko se razvojni tim trudio na nekom naslovu, gornja uprava je to sve mogla potopiti.

Ima dosta Van Buren-a u New Vegas-u (čak i više u Wasteland 3, gdje smo koristili mnoge temelje iz Van Buren-a kako bi vodili dizajnerske odluke u tandemu sa glavnim dizajnerom, Džordžom Zicom (George Ziets), koji je uzeo napredne koncepte i prilagodio ih svijetu Fallout-a). Konkretno, iz Van Buren-a su uzeti Obješeni čovjek, Cezarova Legija, Veliko Ništavilo, ludilo Nightkina, Huverova brana i još više. Neke od ovih ideja su mutirale tokom vremena i otišle su u novom pravcu (prije svega Obješeni čovjek – Spaljeni čovjek i Cezarova Legija), ali dosta toga je inspirisano onim što smo odradili na Van Buren-u. Bez toga se uopće ne bi pojavilo u New Vegas-u.

  • Radio si na Torment: Tides of Numenera, duhovnom nastavku Planescape-a, i na Fallout: New Vegas. Znam da radiš na System Shock, radio si na Prey, Divinity II studija Larian i Wasteland 2 studija inXile. Kako je bilo vratiti se na neka stara/nova mjesta? Ima li razlike raditi na tuđim intelektualnim svojinama i tvojima, s obzirom da su to tuđe ideje?

Bilo je osvježavajuće i inspirativno. Bilo je lijepo dobiti priliku pisati SHODAN (lik umjetne inteligencije iz System Shock) i svidjele su mi se priče likova u Prey (mnoge su došli od Rikarda Bera (Ricardo Bare), glavnog scenariste, mada mi je dao priličnu slobodu da nabacam mesa na njih, što cijenim).

Uživao sam i u povratku u Fallout, a New Vegas je bio prilika da vratim dosta ideja iz Van Buren-a za vrijeme Interplaya, iako su usput mutirale.

Ima razlike u radu sa već poznatim franšizama i tvojim sopstvenim, prvospomenute zahtjevaju puno više istraživanja da bi bio siguran da si upoznat sa svijetom (ovo se odnosi na Zaboravljena kraljevstva, Ratove zvijezda i druge), dok tvoje sopstvene praviš od nule. Smatram da obje imaju vrline i mane, ali ne mislim da jedno mora biti teže od drugog i vjerujem da se od obje može učiti.

  • S obzirom da uglavnom radiš na fantazijskim RPG-ovima, a u intervjuu za Rolling Stone si rekao kako fantazija nije tvoje mjesto sreće, šta Kris Avelone voli? Jednom si rekao da bi volio raditi RPG baziran na HBO-ovoj Žici (The Wire), koja je bila jako dobra serija. Kakve video igre igraš u slobodno vrijeme?

Fantazijski RPG-ovi su zapravo žanr s kojim najmanje radim trenutno (izuzetak je Kingmaker: Pathfinder, koji je jedini). Radim u brojnim žanrovima, franžizama i originalnim intelektualnim svojinama i lijepo je imati priliku protegnuti noge i istegnuti kreativne mišiće u novim područjima.

Zbog istraživanja igram mnoge igre, kao i verzije igara na kojima radim radi potrage za greškama u naraciji. U skorije vrijeme sam igrao A Night in the Woods, The Last of Us (Remastered), Horizon: Zero Dawn, God of War, i ponovo sam počeo Witcher 3 (igram dvije verzije kako bih provjerio reaktivnost).

  • Možeš li opisati svoj kreativni proces? Imaš li neku vrstu vudu rituala kao pripremu prije nego počneš pisati, možda pozoveš Gospu Bola (Lady Pain) ili nešto slično? Ili samo sjedneš i pišeš bez pripreme?

Probudim se i pišem. Onda idem spavati. To je otprilike to.

Osim uklanjanja svih smetnji koje remete radni tok, nemam nekih vudu kreativnih rituala. Ugasim mobitel, sve programe za komunikaciju, Skype i onda idem kako me nosi kreativna struja lika ili projekta dok ne nađem pravi ritam, a onda to pokušavam raščlaniti na stvari koje bih trebao uraditi (da li moram nešto istražiti, moram li provjeriti mehaniku, moram li pronaći video kako se igra određena scena za koju mislim da bi koristila dizajnu, itd.), a nakon što raščlanim problem na dijelove, obično nađem rješenje za svaki od njih u roku nekoliko minuta i riješiti veći problem. Na taj način nastavljam pisati i ne moram se često zaustavljati.

Ako baš zapnem, uvijek se mogu privremeno prebaciti na drugi projekat dok negdje u pozadini pokušavam pronaći rješenje problema, što se obično i desi pustim li ga da se krčka dovoljno dugo. Uglavnom je sve u uklanjanju smetnji, razlaganju dizajnerskih blokova i onda zavrnuti rukave i baciti se na posao. Naravno, čak i kada nije idealno, nekada pomaže samo da baciš ideju na papir jer onda je možeš isprobati, testirati, procijeniti, a onda shvatiti šta ti je dalje činiti i šta nedostaje ako nisi zadovoljan s tim.

  • Znamo da si prilično zabavan tip i da stalno crtaš one svoje čudne karikature. Da li bi nam udovoljio i nacrtao jednu za našu AVKF publiku?

Naravno!  

 

I baš lijepo što kažeš da sam zabavan, niko drugi to ne misli osim ako me ne zatvore u kavez s medvjedom i gledaju kako vrištim od straha.

  • I posljednje pitanje, sada radiš kao slobodnjak na nekoliko projekata. Pretpostavljam da sada imaš puno više kreativne slobode i još više uživaš u svom poslu. Imaš li neki savjet za sve ambiociozne pisce koji nas čitaju?

Naravno. Postoji veoma duga serija koraka, a nekoliko kratkih ću sažeti ovdje:

– radite na modovima. Ponavljajte gradivo na njima. Radite zakrpe na modovima. Obratite pažnju na povrat informacija od igrača na vašim modovima. Razvijte žulj oko svoje duše, odbacite sujetu i poradite na problemima koje vam igrači spominju što bolje možete.

– Radite na modovima za igre koje želite praviti. Ako želite raditi za Bethsed-u, radite na modovima za Fallout i Skyrim i mada bi trebali završiti one koje pravite, sama činjenica da se upoznati s njihovim programima za modove kada ste na intervjuu je plus. Razvojni timovi u tim kompanijama obraćaju pažnju na popularne modove. Mi svakako jesmo dok smo radili ekspanzije za Fallout: New Vegas.

– Volontirajte za projekat na Kickstarter-u ako ne možete naći posao. Ako odradite dobar posao, u idealnom slučaju, dobri ljudi će vam platiti. Ako nisu dobri ljudi i ne plate vam, barem ćete imati nešto na rezimeu što nekada vrijedi više od novca kada se pokušavate probiti u industriji video igara.

– Prijavite se na posao čak i ako mislite da ne ispunjavate uvjete. Znao sam biti u kompanijama gdje je dobro pismo predstavljanja natjeralo ljude da pobliže pogledaju „neiskusnog“ kandidata i pruže mu priliku.

– Na kraju, ako se prijavite za posao scenariste video igara i ne prođete, nemojte odustajati već nastavite pokušavati. I ako želite raditi za neku kompaniju, nekada je dobro prijaviti se za drugi posao u istoj kompaniji pa napredovati nakon što dobijete posao (jedan od najboljih projektnih direktora s kojim sam radio je u Blizzard-u počeo u službi za pomoć korisnicima, drugi su počinjali u testiranju, razvoju web stranica i drugim područjima nevezanim za dizajn igara).

Također, bilo koji pisac/dizajner/kreativac me može kontaktirati na Twitter-u ili bilo kojoj drugoj društvenoj mreži ukoliko ima pitanja i rado ću odgovoriti što mogu. Kada sam ja počinjao, niko mi nikada nije odgovarao na pitanja ili davao savjete pa sada, ako mogu pomoći, uvijek rado pomognem sa odgovorima i savjetima kad god mogu. 

Još jednom ti hvala na tvom izdvojenom vremenu, Kris. Nadam se da si uživao u ovom intervjuu koliko i mi.

Zaista jesam! Hvala još jednom što ste me kontaktirali i bilo mi je zadovoljstvo odgovoriti na vaša pitanja.

Razgovor vodio: Mirnes Alispahić

Terminator 2: Sudnji dan

Posted on by Nataša Radenković

Žanr: akcija/naučnafantastika
Režija: Džejms Kameron
Uloge: Arnold Švarceneger, Linda Hamilton, Robert Patrik, Edvard Ferlong
Godina: 1991.
Ocena: 10

 

 

Putujući kroz filmsku industriju zaustavila sam se u 1991. godini. Kroz misli mi prolazi jedan film iz tog perioda, dinamični blokbaster sa svojom antiratnom porukom, koji nam pruža jedno fantastično i zabavno iskustvo, Terminator 2. Prvi put sam ga gledala dok sam bila vrlo mlada, dete, a i sada posedujem poštovanje prema njemu, jer ovakve filmove više ne prave.

Projekat je u svim sferama savršen, fantastičan, kreativan koncept, perfektan scenario, ispraćen i realizovan od strane jednog od najboljih reditelja, koji je imao neverovatnu glumačku ekipu i neprevaziđen alat, efekte i eksplozije.

Jedna od najboljih akcija svih vremena i jedan od filmova kod kojih je nastavak bolji od inače, jako dobrog prvog dela. Vraćanje Švarcenegera kao pozitivca u ovom delu odlična je ideja, dok je T-1000 fenomenalan.

 

Vizuelni efekti i akcione scene i danas deluju uzbudljivo. Od svog prethodnika ima bogatiji i kompletniji scenario, sa mnogo dobrim citatima i koji nam šalje fantastičnu, ali, nažalost, istinitu poruku “Ljudi će na kraju sami sebe uništiti”.

Godine 1995, jedanaest godina nakon dešavanja u Terminatoru, desetogodišnji Džon Konor živi sa roditeljima koji su ga usvojili. Njegova prava majka, Sara Konor smeštena je u psihijatrijsku ustanovu za ljude sa kriminalnom prošlošću jer je uhapšena nakon pokušaja miniranja fabrike kompijutera. Ipak, ona je sina pripremila kroz detinjstvo za njegovu buduću ulogu lidera ljudskog pokreta otpora protiv Skajneta.

Skajnet šalje novog terminatora da ubije Džona. T-1000 je napredniji model od predhodnika, sastoji se od tečnog metala i  može da preuzme oblik svega što dodirne, može i da delove tela pretvori u noževe i imitira glasove drugih ljudi.

Na samom početku filma, T-1000 ubija policajca, preuzima njegov oblik i kreće u potragu za Džonom Konorom.

Džon Konor iz budućnosti šalje reprogramiranog Terminatora kako bi zaštitio samog sebe, i reprogramiranog Terminatora koji je u prošlosti pokušao ubiti Džonovu majku.

Prvi sukob između terminatora, oko Džona, dešava se u tržnom centru. Fenomenalna scena, terminator i Džon uspevaju pobeći, ali plašeći se za svoju majku Džon naređuje Terminatoru da je izvuku iz ustanove. U međuvremenu, Sara i sama pokušava da pobegne, nailazi na Terminatora i, poučena iskustvom iz prvog dela, biva prestrašena. Uz sinovljevo objašnjenje, ona beži sa njima.

 

Kasnije Sara i Džon saznaju o veštačkoj inteligenciji koja će inicirati nuklearno razaranje na Sudnji dan i kreirati robote koji će loviti ostatke ljudstva. Sara, nakon sna o nuklearnoj eksploziji odlučuje da ubije Majlsa Beneta Dejsona, najodgovornijeg čoveka za kreiranje Skajneta.

Ovaj deo filma je prožet akcijama: Sara ranjava Dejsona, Džon i Terminator nailaze, objašnjavaju Dejsonu šta on čini za budućnost svojim radom, provala u zgradi Sajberdina, krađa čipa i ruke, Dejsonovo smrtno ranjavanje od strane policije i kao pečat svemu Dejsonovo aktiviranje bombe kako bi uništio sav svoj rad. Po mom mišljenju, najfenomenalniji deo filma.

Konačni obračun između Terminatora odigrava se u čeličani, kada Terminator ispaljuje granatu u T-1000 i on pada u kazan sa istopljenim metalom. Najtužniji deo filma, scena, koja je mnoge dovela da suza, mene sigurno jeste a za vas autostopere ne znam, je kada Terminator žrtvuje sebe, tražeći od Sare da ga spusti u užareni čelik kako ne bi poslužio za kreiranje Skajneta.

Ako je jedan Terminator mogao da shvati vrednost ljudskog života onda to mogu i ljudi.

Čitava radnja filma je jedan veliki nelogični paradoks, ali je ipak obeležio moje detinjstvo i moj veliki favorit bio i ostao. Pravi blokbaster, veliki, dinamičan, glasan, impresivan. Ovaj film nije objektivno savršen, ali u subjektivnom pogledu je neosporiv.

 

Pored Terminatora (1984), Terminatora 3: Pobuna mašina (2003), Terminatora 4: Spasenje (2009) i Terminatora 5: Postojanje (2015), odlučila sam se za Terminator 2: Sudnji dan, jer je, po mom mišljenju, on najbolji među njima, izbor Arnolda Švarcenegera kao mašine, robota je najboje što su mogli dobiti, ta njegova kockasta faca, tipična za većinu Nemaca, je verno prikazala kako treba izgledati robot, koji je približan savršenstvu, te grube, ozbiljne crte lica, a opet neka smirenost su mi fenomenalni.

Jedan zanimljivi deo je to da je sama glumica Linda Hamilton predložila da u filmu završi  u psihijatrijskoj ustanovi kako bi ga učinila zanimljivijim, dinamicnijim, i njen predlog je usvojen,to vidimo i iz filma.

Zanimljivo je to da Arnov honorar iznosi 15 miliona dolara, od čega je 12 miliona dobio u obliku aviona koji je glumcu kupio producent Mario Kasar.

U budućnosti, predstavićemo vam i ostale Terminatore, jer ne želim da ih zapostavimo i zaboravimo kao pojedinačne filmove.

Dragi moji autostoperi, družimo se za sedam dana, a do tada ostanite uz dobre filmove pored malih ekrana, filmskih platna i čuda današnjice, gde je sve moguće naći, interneta. Odjavljujem se uz čuvenu rečenicu Terminatora sa malom izmenom: „Hasta la vista autostopers“.