Blog

Sa Vodičem na čaju – čajanka sa Zoranom Živkovićem

Posted on by Irena Ilić-Vasiljević

Na ovu čajanku pozvali smo fantastičnog gosta, koga ljubiteljima lepe reči nije potrebno posebno predstavljati. Imamo čast, da uz šolju čaja, porazgovaramo sa najprevođenijim i jednim od najznačajnijih savremenih srpskih pisaca. Pogađate, u pitanju je Zoran Živković, autor čak 22 prozna dela koja su mu donela veliku svetsku popularnost. Ovom prilikom zahvaljujemo mu što je pristao da odgovori na naša pitanja.

  • Fantastika je, čini se, danas najizazovniji vid savremene književnosti, kojem se okreću veoma značajni savremeni prozaisti s raznih strana sveta. Univerzalnost Vaše proze, izgleda funkcioniše u svim podnebljima. Vaša dela prevođena su na mnogobrojne jezike, objavljena su u SAD, Engleskoj, Italiji, Portugaliji, Nemačkoj, Španiji, Francuskoj, Danskoj, Grčkoj, Švajcarskoj, Holandiji, Japanu, Južnoj Koreji, Brazilu, Turskoj, Saudijskoj Arabiji, Rusiji, Češkoj, Poljskoj, Bugarskoj, Ukrajini, Sloveniji i Hrvatskoj. Koliko je bilo teško probiti se na inostrano tržište?

Svakako nije bilo lako. Kao i u raznim drugim oblastima, neophodno je pre svega da imate kvalitet u onome čime se bavite. Ali to je tek nužan, ne i dovoljan uslov za uspeh. Neophodan je i splet povoljnih okolnosti. Na prvim koracima u inostranstvo, imao sam sreću da mi podršku pruže neki značajni autori fantastike, a ponajpre Majkl Murkok. Majk mi je otvorio neka vrata do kojih je teško čak i doći, a kamoli proći kroz njih, i kad imate kvalitet. No, pošto sam tu jednom ušao, sve je postalo lakše. Onda sam 2003. dobio Svetsku nagradu za fantastiku za „Biblioteku”, kao tek drugi Evropljanin u tom trenutku, pa sam tako postao ono šta se u marketingu naziva brend. Ostalo je, što bi se reklo na engleskom, istorija. Danas se ja svojski trudim da pomažem mladim autorima koji se nalaze tamo gde sam i sâm bio pre dvadesetak godina.

  • Englesko govorno područje je neostvarena želja mnogih naših pisaca, da biste tamo uspeli u toj zastrašujućoj konkurenciji morate da budete ne samo dobri, već izvanredni. Vama je to pošlo za rukom. Američki izdavač Kadmus pres u avgustu 2016. počeo je da objavljuje vaše knjige na engleskom u okviru projekta „Kolekcija Zorana Živkovića”. Planirana su tvrda, meka i digitalna izdanja. Koliko je značajan ovaj potez izdavača?

To je vrhunac karijere jednog pisca. Meni će se, zapravo, pojaviti istovremeno sabrana prozna dela i na srpskom i na engleskom. Do narednog Sajma knjiga u oktobru, Kadmus pres i Zavod za udžbenike objaviće istovetne komplete od po jedanaest tomova u tvrdom povezu koji će sadržati sve moje prozne naslove – njih dvadeset dva. Kadmus pres će potom nastaviti da publikuje i izdanja u mekom povezu kojih će ukupno biti dvadeset jedno. Šta bi jedan smerni i ponizni prozaista poput mene mogao više da poželi od toga?

  • Da li ste zadovoljni saradnjom sa izdavačima u Srbiji i koliko se razlikuje pristup izdavanju knjiga ovde i u svetu?

Imam veliku sreću što mi je izdavač u Srbiji Zavod za udžbenike. Ovo je jedna od retkih domaćih izdavačkih kuća koja u profesionalnom pogledu stoji rame uz rame s onim velikim svetskim izdavačima koji su do sada objavljivali moja dela.

  • Šta biste savetovali autorima koji tek započinju svoj književni put? Postoji li nešto na šta je potrebno da posebno obrate pažnju pre slanja teksta izdavaču… i kako da odaberu, odnosno kako uopšte da dođu do izdavača i izdaju svoje prvo delo?

Pisci početnici treba pre svega da napišu kvalitetno delo. To je devedeset odsto posla. Izdavač će se već naći ako je rukopis uistinu vredan. Veoma se retko događa, barem u naše vreme, da kvalitetna prozna dela ostanu neobjavljena.

  • Vi ste se relativno kasno okrenuli pisanju, svoj prvi roman „Četvrti krug” objavili ste 1993. u 45. godini života. Šta je to što Vas je odvuklo „na mračnu stranu” i uticalo na Vas da se okrenete pisanju? Da li biste, da možete da vratite vreme, ponovo čekali tako dugo? Da li je bilo teže napisati i objaviti prvi roman ili sve one koji su usledili posle?

Svoje studente uveravam da se pisac ne postaje pre pedesete zato što je potrebno uložiti decenije da bi se pročitalo samo ono šta je najbolje od najboljeg u svetskoj književnosti. A ako se to ne pročita, onda se ne može računati na ozbiljnu književnu karijeru. Može se, doduše, postići komercijalni uspeh i pisanjem trivijalne literature, ali ovde nije o tome reč. Ja sam, dakle, poranio pet godina, a ne zakasnio. Ali „Četvrti krug” je tada odlučio da iziđe iz moje glave. To izlaženje bilo je burno, gotovo eksplozivno. Napisao sam roman za ciglo tri meseca zanosa. Ali onda je usledila gotovo četvorogodišnja pauza. Više puta sam tokom tog razdoblja počinjao da pišem, ali sam srećom bio dovoljno pribran da uvidim da sam i dalje u kosmosu „Četvrtog kruga”. Tek pošto sam se potpuno „dekontaminirao” od svog prvog romana, mogao sam da krenem dalje. Ne kaže se bez razloga da se pisac ne postaje posle prve nego posle druge knjige. Zar je malo prozaista koji nikada ne naprave onaj presudni korak nego ceo život pišu samo jednu knjigu?

  • Radili ste kao urednik – edicija Kentaur, kod Prosvete, a zatim ste i izdavali ediciju Polaris, tako da Vam je dobro poznato i to kako je biti sa druge strane. Koliko su, po Vašem mišljenju, za život jedne knjige važne korice i marketing?

Važni su isključivo u industriji knjige koja objavljuje trivijalnu književnost. Knjiga je tamo roba, pa će na njenu prodaju uticati i ambalaža. „Zlim dusima” ili „Ani Karenjini” nikakva ambalaža nije potrebna. Ti romani biće to što jesu i kao najubogija izdanja – najviša književnost.

  • Kakav je Vaš stav prema trenutno toliko popularnim trilogijama, mnogologijama i serijalima?

Nemam o tome nikakav stav. Uopšte ne čitam proizvode industrije knjige. Poslednjih godinu dana sasvim sam zagnjuren u jedan od najčudesnijih romana svetske književnosti – „Zle duhe”. To je moj literarni kosmos.

  • Kakvo je Vaše mišljenje o književnim večerima i promocijama, i da li ih posećujete?

Rekao bih da je ta vrsta manifestacija izgubila smisao u ovo vreme. Književne večeri i promocije znatno su više pripadale dvadesetom nego dvadeset prvom veku.

  • Radite kao profesor kreativnog pisanja na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Vaš kurs privlači veliku pažnju. Jednom prilikom izjavili ste da mladim piscima ponavljate znamenito Čehovljevo uputstvo – ne budite pisci, ne pišite… ali i da „najbolji kurs kreativnog pisanja jeste kreativno čitanje.” Koje autore preporučujete vašim studentima? Da li možete da nas uputite na neku literaturu (po mogućstvu na srpskom jeziku) udžbeničkog tipa, koju bi svi oni koji žele da se okušaju kao pisci trebalo da pročitaju?

Nema takve literature. Ni na srpskom ni na nekom drugom jeziku. Ne može je ni biti. Nemoguće je iz nekog udžbenika naučiti umetnost pisanja proze. Najbolji kurs kreativnog pisanja jeste kreativno čitanje. Kad smo već kod Čehova, pročitajte devet tomova njegovih priča i uputićete se u prozno stvaralaštvo bolje nego što biste to mogli uz pomoć bilo kod mentora kreativnog pisanja. A ako baš želite da pročitate neko delo o kreativnom pisanju, uzimam slobodu da vam preporučim svoju knjigu „Pisac od gline”. Ona vas, doduše, neće učiniti boljim piscem, ali ćete svakako biti bolje upućeni u opštu problematiku kreativnog pisanja.

  • Da li ste razmišljali o pokretanju kursa namenjenog svim zainteresovanim kreativcima, ili se isključivo bazirate na rad sa studentima?

Vidim da niste u toku. Još od 2008. godine vodim u julu i avgustu „Letnju školu kreativnog pisanja” na Filološkom fakultetu i Kolarcu. Tu polaznici nisu studenti (mada i njih ima) nego građanstvo. Ove godine kurs ću držati na Kolarcu tokom oba letnja meseca – pa izvolite, upišite se…

  • Ovih dana na internetu veoma je aktuelno pitanje lektire. Vaše najprevođenije delo „Biblioteka” u Portugaliji je već uvršćeno u obaveznu srednjoškolsku lektiru, a kod nas uvode Tolkina. Kako Vi reagujete na to?

Uopšte ne reagujem. A i zašto bih? Neko pametan ko odlučuje o tome zaključio je, svakako s dobrim razlogom, da je srpskim đacima potrebniji Tolkin od Živkovića. Ta mudra odluka mora se poštovati. Dok se ona eventualno ne promeni, nema mi druge nego da se zadovoljim time da sam potrebniji srednjoškolcima u dalekoj Portugaliji nego đacima u mojoj vlastitoj domovini…

  • Često se ističe kako se Vaš uspeh više ceni u svetu nego kod nas. Ugledni američki časopis „Svetska književnost danas” objavio je 2011. temat posvećen Vašoj prozi. U našoj zemlji profesorka Pešikan Ljuštanović napisala je studiju o Vašem proznom stvaralaštvu pod naslovom „Zatočnik pete sile”. Koliko Vam znače takva priznanja?

Čemu većem kao pisac smete da se nadate nego da vaša dela postanu predmet akademskih izučavanja? Objavivši temat o mojoj prozi, američki časopis „Svetska književnost danas” promovisao me je u najvišu svetku literarnu ligu. Studija profesorke Ljiljane Pešikan Ljuštanović nije ništa manje značajna. Koliko ima još aktivnih srpskim prozaista koji mogu da se podiče time da je o njihovom stvaralaštvu napisana knjiga? Dva ili tri, svakako ne više. Posredi je izuzetno priznanje i izuzetna čast.

  • Dobitnik ste „Svetske nagrade za fantastiku” (2003.), za roman mozaik „Biblioteka”, nagrade „Miloš Crnjanski” (1994.) za „Četvrti krug”, Nagrade „Isidora Sekulić” za „Most” (2007.) nagrade „Stefan Mitrov Ljubiša” (2007.) za ukupno prozno stvaralaštvo. Pripale su vam i tri nagrade za ukupni doprinos fantastičnoj književnosti: „Art-Anima” (2014.), „Stanislav Lem” (2015.) i „Zlatni zmaj” (2015.). Kakav je Vaš stav prema nagradama, koliko su bitne za uspešnu karijeru?

Svakako je prijatno dobiti neku književnu nagradu. Na to, međutim, gledate različito kad ste mlad pisac i kasnije, kad se već ubrajate među veterane. Što ste mlađi, nagrade vam više znače, podsticajnije su. Što ste stariji, sve više uviđate da nagrađeno delo neće od njih postati ni bolje ni lošije. Moje najbolje knjige ostale su nenagrađene, ali im to nije smetalo da ostanu najbolje.

  • Evropsko društvo za naučnu fantastiku (ESFS) proglasilo vas je 2017. u Dortmundu, u Nemačkoj „velemajstorom SF žanra”. Nije li to pomalo paradoksalno s obzirom na to da se Vi uporno borite protiv vetrenjača pokušavajući da objasnite da u vašim proznim delima naučne fantastike nema čak ni u tragovima?

Nema paradoksa. Priznanje mi je dodeljeno ne kao piscu nego kao promoteru SF žanra koji mu je doprineo valjda na sve druge zamislive načine osim na spisateljski.

  • A kada već pominjemo naučnu fantastiku, pošto nas uglavnom prate njeni poklonici, ne mogu a da Vas ne upitam: kada se kod Vas probudilo interesovanje za žanr i kada je umrlo? Petnaestak godina ste se bavili naučnom fantastikom kao izučavalac žanra, izdavač, prevodilac (godine 1978. u Briselu Vam je pripala nagrada Evropskog društva za naučnu fantastiku kao najboljem kontinentalnom prevodiocu), čak i enciklopedista (autor ste Enciklopedije naučne fantastike – 1990.), a onda ste sve to ostavili iza sebe, zašto?

Nije više bilo izazova. Uistinu, pošto napišete enciklopediju jedne oblasti, šta još preostaje da u njoj uradite? Uz to, u poslednjoj deceniji dvadesetog veka počeo je sumrak ovog žanra. U 21. veku više nemamo potrebe da pišemo naučnu fantastiku zato što živimo u njoj. Novo vreme traži novu fantastiku, a ako je ovo što ja pišem doprinos u tom smislu, onda s velikim zadovoljstvom mogu da kažem da moje bavljenje prozom nije bilo uzaludno… 

  • Šta mislite o domaćoj „žanrovskoj” sceni danas? Na osnovu Vašeg višegodišnjeg iskustva proučavanja fantastike možete li nam reći šta je dobro, a šta loše i imate li neki savet kako popraviti ono loše? Da li trenutno postoji neki pisac koji zavređuje Vašu pažnju?

Gotovo ništa ne znam o današnjoj žanrovskoj sceni, tako da bih bio veoma loš savetodavac. Mogu jedino da vam dam jedan načelan podstrek: ako verujete u to čime se bavite, onda vaše pregalaštvo ima smisla. Dajte sve od sebe baveći se onim što ste odabrali, kao što je dala moja generacija, i trud vam sigurno neće ostati nenagrađen.

  • Izjavili ste jednom prilikom da je „iscrpen rezervoar SF ideja. Nijedna SF knjiga, a još i manje SF film iz 21. veka nisu ponudili nešto što bi uistinu bilo koncepcijski novo. Samo se recikliraju SF ideje iz 20. veka“. Ali nije li to generalno problem savremene umetnosti? Nisu li sve dobre ideje već obrađene? Da li se slažete da je danas bitnije kako se o nečemu piše, nego o čemu se piše?

To je uvek bilo bitnije. Na studijama književnost naučite da umetnost proze nije „šta” nego „kako”. O čemu god da pišete, uvek će se najpre računati to kako ste nešto napisali. Zato proza i jeste umetnost, a ne nadmetanje u tome ko će se bolje nečeg dosetiti.

  • Možete li nam otkriti barem deo vaših planova? Na čemu trenutno radite? Nova knjiga? Upoznata sam sa tim da na kursu kreativnog pisanja neuvijeno saopštavate studentima da je najteže u umetnosti kojom su odabrali da se bave znati kada stati. Izjavili ste nedavno sledeće: „Ako ste već napisali 22 prozne knjige i niste beskrajno samoljubivi, onda se neumitno zapitate je li zbilja neophodno da napišete i 23. delo.” Ipak, nakon „Pisca u najam” bili ste uvereni da ste tim delom završili svoj književni opus, a usledilo je „Pet dunavskih čuda” i izjava da ste tek njime rekli poslednju proznu reč. Na veliku sreću svih onih koji prate vaš rad posle toga svetlost dana ugledao je i „Tumač fotografija”. Možemo li se, dakle, barem potajno nadati novom naslovu?

Nadati se uvek možete, ali nemojte biti lakoverni i poverovati izjavama pisca o tome da više neće ili hoće da piše. Evo, protivno svemu što sam ranije izjavljivao u tom smislu, počeo sam da pišem novo delo. Ono, međutim, nije prozno. Posredi je studija o Dostojevskom. Tek sam sada u pravim godinama (u oktobru ću napuniti sedamdesetu) da se uhvatim ukoštac s ovim krajnjim izazovom. Neizvesno je da li ću ovu studiju uspeti da završim – u ovom životnom dobu nije uputno imati dugoročne planove – ali rad na njoj veoma mi je dragocen i veoma me ispunjava. Čime boljim, uostalom, mogu da ispunim svoje penzionerske dane?

  • Dve vaše priče emitovane su na programu britanskog radija Bi-Bi-Si: „Voz” i „Budilnik na stočiću”. Prema pričama „Voz” („Nemogući susreti”) i „Hotelska soba” („Četiri priče do kraja”) reditelj Puriša Đorđević snimio je igrani film „Dva” koji je imao premijeru na Festu 2007. Isti reditelj ekranizovao je i priču „Ispovedaonica” („Nemogući susreti”) koja je prikazana na beogradskom Festivalu kratkometražnih filmova 2007. Televizija Studio B emitovala je TV seriju „Sakupljač” snimljenu prema ciklusu „Dvanaest zbirki”. Da li nešto slično možemo da očekujemo u budućnosti?

Nadam se. Možda vas uskoro iznenadim iskoračenjem u još jedan medij u kome se do sada nisam ogledao.

  1. I na kraju, ali ne najmanje bitno, mislite li da sceni pomažu portali poput našeg? Pratite li rad AVKF-a? Imate li neku poruku za nas, kako da unapredimo svoj rad ili možda neku zamerku?

Vrlo malo vremena imam za surfovanje po internetu i pregled portala. Vreme je oduvek bilo moj najznačajniji resurs, a to je pogotovo u ovim godinama. Obećavam, međutim, da ću od sada povremeno posećivati sajt AVKF-a. No, i bez toga, uveren sam da svoj posao obavljate najbolje što umete.

Otvoreno o vakcinama

Posted on by Ana Dominik Rodić

Danas je jako veliki obim informacija o različitim načinima prevencije i lečenja oboljenja. Prije manje od stotinjak godina, civilizacija je bila ograničena po pitanju informisanja, pa su tako neke veoma vitalne informacije za medicinsku struku ostajale samo u okrugu struke. Danas je, uz mogućnost dopiranja do informacija iz ovog polja, otvorena i velika sloboda informisanja, zato ovakva situacija ima i mnoge, nepovoljne aspekte, kako i za ljude iz struke, tako i za same pacijente. Tema o vakcinisanju i uticaju vakcina na ljudski organizam je „kolateralna šteta“ ne samo pretjerane slobode informisanja, već i dokaz da nauka postaje sve više zapostavljena u modernom svijetu. Uzroci su različiti, a o njima možemo svi po malo da razmislimo. Svakako, interesantan podatak je da kontraverzan stav prema vakcinama vlada već osamdeset godina prije zvaničnog nastajanja cjepiva kakvo danas poznajemo, a tek nedavno se sličan plasira na našim prostorima.

 

Prije nego otvorimo temu o kontraverzama i aferama u vezi sa vakcinacijom, moramo prvo razjasniti i odgovoriti na neke jako bitne teme, esencijalne za razumjevanje djelovanja vakcina na organizam. Prva je što je to uopšte imuni sistem i kako on funkcioniše? Naš organizam od rođenja pa do smrti boravi u nesterilnom i kontaminiranom području. Evolucijom kako našeg, tako i organizama u našoj okolini, uzročnici raznih oboljenja su ojačali i prilagodili se tome da budu otporniji, kako na antibiotike tako i na druge lijekove. U mikrobiologiji trenutno se vode velike diskusije i radi se jako puno na temu antimikrobne rezistence, gdje veliki broj mikroorganizama postaje otporno na antibiotike. Ovo je poprilično opasno za civilizaciju, i barem radi ovoga bi se svi koji su protiv vakcinacije trebali još jednom upitati  da li su njihove odluke ispravne. Tema imunologije je jako opširna, pa ćemo dosta toga razjasniti kroz određene djelove kolumne. Kada globalno posmatramo naš imunološki sistem, on ima tri barijere.

Prva barijera je naša koža i sluzokoža koja posjeduje svoju mikrofloru, ali i antibiotike koji luče određene mikroskopski vidljive žlijezde u našoj koži. Mikroflora je skupina mikroorganizama koja živi na nama i čuva našu kožu na različite načine.

Druga barijera je probavni sok u našem želucu koji radi prisustva hlorovodonične kiseline (HCl) uništava oko 80% poznatih mikroorganizama. Akt povraćanja je, također, mehanizam samoodbrane, kao i osjećaj gađenja koji nas upozorava da je kontakt s nekim tvarima opasan za nas. Ukoliko ignorišemo ovakvu vrstu odbrane ili ona izostaje (a može se desiti da je uzročnik jednostavno otporan na kiselu sredinu) pojavljuje se treća faza.

Treća barijera je bijela krvna loza i druge vrste krvnih elemenata koji nas štite ukoliko su mikroorganizmi prošli kroz prve dvije barijere (ovo je jako bitno polje o kom ću mnogo pisati u nastavku kolumne). Pravilna funkcija ove odbrane se, upravo, prikazuje kroz povišenu temperaturu, gnojne procese i upale, kao i bolne i tople otoke, s tim da je tada već kasno baviti se prevencijom jer je organizam kroz ovu reakciju iskazao imuni odgovor, i po tome znamo da je bolest već nastupila.

Kako izgleda naša mikroskopska odbrana ?

Limfa je tečno tkivo bjeličaste boje čiji je sastav srodan krvnoj plazmi. Pored svoje funkcije u transportu proteina i masnih kiselina u organizmu, ovo tkivo sadrži bijela krvna zrnca i limfocite, vitalne za odbranu našeg organizma. Postoji nekoliko vrsta bijelih krvnih zrnaca koja eliminišu različite mikroorganizme. Neutrofili su leukociti koji nas štite od bakterijskih i gljivičnih oboljenja, a eozinofili povećavaju svoj broj prilikom parazitskih infekcija, ali se pojavljuju uvećani kada se radi o alergetskim reakcijama, oboljenjima kolagena, slezine i nervnog sistema. Bazofili su, takođe, odgovorni za alergijske reakcije i antigen odgovor, jer pomažu u otpuštanju histamina, koji  proširuje krvne sudove. Oni luče odbrambene materije u našem organizmu, a to su heparin i histamin. Monociti su sposobni da vrše fagocitozu (proces u kom ćelija preko svojih receptora uvlači u citoplazmu mikroorganizam i razlaže ga) te na taj način štite organizam.

Limfociti i njihov odgovor na prisustvo uzročnika

Limfociti se sastoje od T limfocita. Prefiks T je nastao jer su u krvotok došli od endokrine žlijezde  timusa. Ova žlijezda atrofira u adolescenciji i postane limfno tkivo. Prefiks B objašnjava da dolaze od koštane srži ili ćelije koje dolaze od Bursae Fabricius, a podatke o ovom latinskom nazivu ću prepustiti da sami istražite. Ove ćelije su sposobne prepoznati antigene. Antigen se nalazi na antitjelu, koje je poznatije kao imunoglobulin, a to je protein koji se u našem organizmu posebno kodira i jako je velika različitost među ovim proteinima. To je tako jer svako antitjelo korespondira prepoznavanju nekog mikroorganizma koji može nanijeti štetu organizmu, te ga upravo imunoglobulin označi za druge elemente bijele krvne loze  kako bi oni uspjeli dalje ukloniti ovaj organizam koji može predstavljati pretnju. Dakle, T i B ćelije nakon što prepoznaju antigene kroz proces antigen prezentacije, pokreću kompleksne reakcije kojima nastaje memoriziranje ovog uzročnika (ukoliko organizam u budućnosti dođe do istog uzročnika, on ima memoriju na istog) i njegovo uništavanje.

Sada se možemo vratiti na odgovor na pitanje kako možemo pomoći organizmu ukoliko dođe u kontakt sa smrtnim oboljenjem, ili oboljenjem koje ostavlja znatno velike štete po naše zdravlje? Odgovor je preventivnim mjerama, a jedna od preventivnih mjera je, takođe, i vakcinacija.

Do godine dana starosti, novorođenče je zaštićeno od svih oboljenja koje je prebolela njegova majka jer upravo antitjela preko placente i kolostruma (prvog mlijeka kod majke) dođu u njegov organizam i daju mu otpornost i moć prepoznavanja mikroorganizama. Nakon godine dana, ovaj mladi organizam još nije dovoljno snažan da se izbori sa nekim vrstama mikroorganizama koji mogu ostaviti veliku štetu na njemu, te s toga vakcinacija može mnogo pomoći. Naime, u suspenziji vakcine se nalaze oslabljeni uzročnici takvih oboljenja koji su dobar izvor materijala iz kog naš imuni sistem uzima informacije, a na osnovi istih proizvodi antitijela koja štite organizam ukoliko se opet susretnu sa uzročnikom čiju smo vakcinu aplicirali.

Vakcine, kontraverze, razmišljanja i neke od činjenica…

Postoji nekoliko vrsta vakcina, ali ja ću pomenuti samo dvije vrste kako bi čitatelji lakše povezali način na koji one djeluju.  Prvi primjer je atenuirana vakcina. Nastala je tako što su različiti virusi kultivisani u takvim uvjetima da su njihova virulentna dejstva oslabljena, s toga ne mogu biti izvor zaraze niti izazivaju jak imuni odgovor. Neke od ovih vakcina su i bakterijske prirode, pa je tako BCG vakcina primjer za bakterije (stvara otpornost protiv Mycobacterium tuberculosis), a vakcina protiv dječijih bolesti (ospica) je primjer za viruse. Drugi primjer su Toksoid vakcine. Ove vakcine su napravljene od otrovnih jedinjenja  porjeklom od mikroorganizama koji uzrokuju oboljenja. Primjer za ovakvu vakcinu je antitetanus.

Ukoliko smo malo razjasnili vakcine i naš imuni sistem, možemo shvatiti koje su prednosti vakcinisanja. Prema određenim istraživanjima koje su provodile razne svjetske zdravstvene organizacije, utvrđeno je da od 1984 – 2011. godine je stopa mortaliteta djece se povećala na mjestima gdje se djeca nisu vakcinisala. Naravno, postoje razlilčiti razlozi za odbijanja ovakve vrste prevencije oboljenja.

Postoje različite afere i kontraverze u vezi sa vakcinama koje se djelom mogu i opravdati. Kao primjer, možemo uzeti jednu od dobro poznatih kontraverzi o konzervansu koji u svojoj strukturi sadrži jon žive i na koji su manji broj djece imali negativne uticaje na zdravlje, ali vremenom se usavršavaju i manje štetni spojevi koji zamjenjuju ovakve. Postoje, naravno, i filozofske kontraverze koje su, u nekim slučajevima, povezane sa religijom, ali za ove kontraverze nema mjesta jer ni u jednom vjerskom zakonu ne postoji izričita zabrana vakcinisanja. Bilo je i afera gdje su cjepiva bila upitnog kvaliteta, ali ovo je zaista rijetko bilo i ovakvi slučajevi su odmah obustavljeni i prošli su sa minimumom štete i fatalnih slučajeva.

Budući da sam napisala dosta informacija radi kojih sam poslijednjih desetak dana čitala mnogo literature i opet i iznova proučavala imunologiju kako bi na najbolji i na najinteresantniji način uspjela objasniti zašto je vakcinacija bitna, sada je vrijeme da napišem i završnu misao, koju sam formirala na osnovu logike i dugogodišnjeg rada u prirodnoj, alternativnoj medicini i medicinskom tuizmu. Prema nekom stereotipnom razmišljanju, trebalo bi i ja da budem protiv vakcinacije, ali nisam. Razlog je jednostavan. Vakcine su dokaz da ljudi evolviraju, a sa našom evolucijom je predviđeno i produžavanje, te olakšanje i našeg životnog vijeka. Baš kao i naša potreba da se vratimo prirodi, i vakcinacija je jedan od metoda da se iskaže da ljudi uče od prirode. Po uzoru na rad našeg imunog sistema, mi smo osmislili najbezbolniji mehanizam kako da si pomognemo i sa najmanje štete se zaštitimo. Sakupljajući materijal za ovu kolumnu, zapamtila sam zabrinutost jedne osobe koja tvrdi da jedna od kontraverzi govori da se u vakcinama možda nalaze i genetski modifikovani organizmi. Svakako, nisam pristalica korištenja ovakvih organizama i pogotovo nisam za njihovu masovnu upotrebu ni ja, ali ako uzmem u obzir da smo iskoristili kvasac kako bismo preko njega dobili insulin, baš koristeći genetički inžinjering, i na taj način spasili milijarde ljudi, trebamo ipak razmisliti da će se uvećavati i broj stanovnika na našem planetu. Teoretski, nemoguće snabdjeti sve ljude lijekovima i vakcinama koje su uzgojene prirodnim putem, s toga je sigurno i ovaj način jedna od faza snalaženja civilizacije da riješi veoma ozbiljne probleme budućnosti. Možemo biti sigurni da će vremenom, civilizacija sve više raditi na novim i naprednijim rješenjima, a do tada nam preostaje da iskoristimo sve ono najbolje što nam nauka i tehnologija mogu dati.

Ukoliko imate potrebu postaviti mi neko pitanje, slobodno se javite na moj e – mail: akristaloterapija@gmail.com

Opako + božansko – Kiron Gilen, Džejmi Makelvi

Posted on by Kristijan Šarac

ŽANR: fantazija/horor/triler

ORIGINALNI NAZIV: The Wicked + The Divine

SCENARISTA: Kiron Gilen

CRTAČ: Džejmi Makelvi

ZEMLJA: SAD

GODINA IZDAVANJA: 2014.
OCENA: 7

 

Možemo konstatovati da je izdavačka kuća Dibidus krenula opako božanstveno u nameri da srpsko stripovsko nebo obogati sa još ponekom zvezdom. Naime, posle „Američkih bogova“ stiže nam još jedan integral – ovoga puta dela Opako + božansko.

Verovatno sam ja jedan od nekolicine koji nije bio iznenađen izlaskom ovog stripa, ne samo da mi je najavljen, nego ako poznajete Jelenu Stevanović, urednicu i vlasnicu Dibidusa, onda znate koliki je entuzijasta i da je razlog koji navodi za upuštanje u izdavaštvo ’Želim da izdajem ono šta bih čitala’. Dakle, razlog je ljubav prema pisanoj i crtanoj priči, a kad vas vodi jedna takva ljubav ne možete da omanete i propadnete, ako ništa uvek ćete čitati baš ono šta želite. Osoba tako istančanog ukusa, u teoriji, ne može a da i nama ne donese nešto kvalitetno i dobro. Jedan od takvih stripova je upravo i ovaj.

Autori ovog dela nisu baš poznati kod nas, ali u domovini i u Americi su sasvim afirmisani i vrlo brzo pošto otvorite korice ovog stripa shvatite na kom su nivou zapravo.

Kiron Gilen – strip scenarista i kolumnista za brojne časopise koji se bave video igrama. Kao autor priča se pojavljuje u Mladim osvetnicima, Gvozdenom čoveku, Zvezdanim ratovima, Toru, Mutantima i mnogim drugim više ili manje poznatim strip serijalima.

Džejmi Makelvi – crtač kog možemo povezati sa mnogo poznatih heroja, navešćemo samo Betmena, Zaštitnike, Mlade osvetnike, Mutante, Gvozdenog čoveka i Spajdermena.

Zajedno stvaraju serijal čiji integral držimo u rukama. Serijal koji je teško opisiv, a da to vredi. Ipak, da pokušam…

Bogovi imaju priliku da se, nakon određenog vremena, nađu u smrtnom telu kojem time skraćuju rok trajanja.  U ovom vremenu i pojavljivanju su odlučili biti zvezde pop muzike. Svoj bend nazivaju vrlo simbolično po hramu boginje Atine – Partenon naravno, a bend se sastoji od bogova najrazličitijih vera i mitologija.

I nekih koji su blizu tome – kao što je Lucifer. Koji je u ovom slučaju i, nimalo tolerantni, centralni lik priče. Uz sve to, zapalo mu je žensko telo, optužen je za ubistvo i zavisi od toga da grupi devojka dokaže da mu je smešteno. Istraga koju Lora vodi uz pomoć jedne novinarke omogućuje nam da upoznamo sve bogove (poželjno je da koristite više internet izvora, ukoliko niste upoznati, naravno, pod uslovom da vas je briga) od članova benda pa do onih koji su andergraund. No, pošto Lucifer i nije baš poznat po strpljenju nevolje tek počinju, a mi ćemo da bi ih videli morati da sačekamo drugi integral ove bogovske sage.

Sumanuto je ikoga uporediti sa Sendmenom, ali Lusi to zaslužuje. Ista ta očaravajuća nadmoć i prezir spram institucija i smrtnika, ali i jaka potreba za istima jer na kome bi se brusio taj opori sarkazam da nije njih slabih i grešnih.

I to je, uz grupu besmrtnika, zapravo sva sličnost sa Sendmenom ipak ovaj serijal ima svoje snažno ja. Ono šta upada u oči kod scenarija je to da autor veoma dobro poznaje svetsku mitologiju, ali i to da se na trenutke baš oslanja na svog koautora. Koji crta maestralno, zaista dugo nisam sreo delo gde crtež zapravo toliko snažno utiče na kvalitet i dojam o priči. Na trenutke je upravo ta magija u crtežu ono šta veliku količinu ludila drži kao celinu i ne dozvoljava priči da se raspadne i raspline. Ono šta bih najviše istakao kao kvalitet crteža je da bez previše detalja uspeva da vam dočara svaku emociju svakog pojedinog aktera priče tako jasno da ne možete pogrešiti šta osećaju u tom trenutku. To oslanjanje na crtež je i mana i vrlina u istom. Još samo da vam napomenem da je ovo integral i da su redovne sveske znatno manjeg obima, što nije dovoljno praktično objavljivati na našem podneblju. I apsolutno se ne brinite da ću vam onim opisom radnje imalo pokvariti užitak čitanja, jer nakon čitanja u glavi vam neće biti nijedna druga misao do opako + božansko. Ukoliko poznajete autora ovog teksta, znate da ovo nije tek reklama, stoga valjalo bi vam ovo priskrbiti dok još ima.

Sa Vodičem na čaju: Mark Lorens (Mark Lawrence)

Posted on by Sofija Grebenarović

Intervju sa Markom Lorensom

Kad je jedan teoretičar sa doktoratom iz matematike još daleke 2011. godine predao zapise na papiru američkoj izdavačkoj kući ,,Ejs/Vojađer”, ni slutio nije kakav će uspeh i slavu doživeti njegov prvi nacrt.

Naime, iz cipela ga je izbacila činjenica da je njegov prvi roman “Princ trnja” završio u finalu “Goodreads Choice Awards-a” takmičenju za ,,Najbolju knjigu fantastike u 2011. godini”

Zajedno sa ostalim priznanjima, usledila je zapanjujuća statistika – “Princ trnja” se penje na vrh liste najprodavanijih izdanja lanca knjižara  “Barns end Noble” za 2011. godinu.

Reč je, naravno, o Marku Lorensu, koji je drage volje pristao da nam odgovori na nekoliko pitanja.

  • AVKF: Odakle crpite inspiraciju?

ML: Nisam siguran da iko zna kako da odgovori na ovo pitanje. Sve što vidim, pročitam, pogledam i doživim se pomeša pa kad to ,,prizovem”, proključa na površinu.

  • AVKF: Šta Vas motiviše da nastavite da pišete?

ML: Imam neobuzdanu maštu koja mora negde da se ispolji. Pisanje je najbolja metoda kojom mogu da se rešim toga svraba.

  • AVKF: Da li je neka osoba, neka knjiga ili neki događaj imao neobično snažan uticaj na Vaše pisanje ?

ML: Smatram da su na mene, kao i na mnoge druge, veliki uticaj izvršile knjige koje sam čitao kao dete – Tolkinov ,,Gospodar Prstenova”, Luisova ,,Narnija”, Legvinina trilogija ,,Zemljomorje”.

  • AVKF: Da li je ,,autorska blokada” nešto što vam dođe kao smetnja ? Kako se nosite sa time ?

ML: Nije. Ponekad, veoma retko, nije mi do pisanja. U tim trenucima, bacim se na nešto drugo.

  • AVKF: Kad ste shvatili da se ,,rođeni” da budete pisac?

ML:  Ne mislim da sam to ikada shvatio. Nikad nisam imao ambiciju da postanem pisac i nisam poslao knjigu agentu do svoje četrdesete godine. Pisanjem sam počeo da se bavim u svojim tridesetim jer sam u tome uživao, bio je to jedan hobi, pored mnogih drugih. Da nisam počeo da pišem, lako bih preusmerio maštu u druge pravce.

  • AVKF: Imate li savet-dva za ,,pisce u začetku”?

ML: Pa, zavisi od toga šta smatrate ,,piscem”. Ako počnete sa pisanjem, vi ste pisac. ,,Autorom“ bi mogli da nazovemo nekoga čijih nekoliko romana je već objavljeno. Danas je lako objaviti knjigu pomoću ,,samizdata“. Međutim, teška stvar je biti ,,uspešan“ pisac koji je u mogućnosti da živi od pisanja i prodaje knjiga. Pretpostavljam da je moj savet za bilo koga da se pisanjem bave pisanja radi, da im pisanje samo bude cilj.

Pisanje treba da Vam bude uživanje. Nije mudro videti pisanje kao nešto što mora da se obavi da bi bili ,,uspešan autor“. Treba da uživate u tome što pišete i da budete srećni što pišete čak i da Vas to nikad nikuda ne odvede. Sa tim stavom postoji (mala) šansa da ćete biti u mogućnosti da tako zarađujete za život i velika šansa da ćete se zabaviti i da nećete provesti život kajući se zbog vremena utrošenog na pisanje.

  • AVKF: Ako smem da pitam, postoje li neki hobiji koji vam dodatno obogaćuju život?

ML: Posedovao sam ih nekoliko – računarske igre, rolplej igre, pa čak i baštovanstvo! Sad sve vreme provodim pišući, što sam smatrao hobijem, tako da mi nije toliko zahtevno. Naravno, tu je i čitanje, iako ne stižem ni time da se bavim kao nekada. Pretpostavljam da se, kad vam jedan od hobija postane životni poziv, možete istinski nazvati srećnom osobom.

Sećanja su opasne stvari. Možete ih prevrtati i prevrtati, dok ne upoznate svaki dodir i ugao, ali i dalje će pronaći oštricu da vas poseku.

Iz njegovih usta u vaše uši, dame, gospodo, polno neutralni, zmajevi, vanzemaljci i Imperatori. Iako AVKF nije bljutavi, ružičasti lajfstajl sajt sa fotkama pudlica i mašnica (*jeza*), sam Mark Lorens je dokaz da aktivnost u kojoj pronalazite ispunjenje može da Vas kraćim putem doveze do novog odredišta. U slučaju da je novo odredište zatvor, imam da kažem dve stvari – rupa se kopa na dubini od deset metara, pa sledeći put, uz lopatu, ponesi špiritus, šibicu, i, razume se, peškir. Samo bez panike.

 

Mač zvezda: Ponor (Sword of the Stars: The Pit)

Posted on by Ranko Trifković

Svet igara, za većinu korisnika, predstavlja čarobnu zemlju u kojoj se spaja sve ono što vole i ono što bi voleli da bude. Malo koji igrač ne razmišlja o tome kako bi igre mogle da budu bolje “da su oni neko”. Srećom, ostaju preko puta, sa one strane gde su grickalice, pićence i udobna fotelja, u zemlji sa ove strane mašte, gledajući iz ugla bezbrižnika.

Tamo sa one strane, žive neki ljudi koji svoje besane noći, istanjene živce i strahove prevazilaze da bi ostvarili svoje snove, ostali verni svojoj strasti. U nadi da će od toga moći da prehrane porodicu i plate račune. Ali sav njihov trud samo je krhki čun, nejaka barka koja plovi na okeanu zanimanja publike, šibana vetrovima kritike, a ne zna se koji od ova dva neumoljiva elementa može biti suroviji. Katkad se učini da je vetar povoljan, a pa ne vide školje na koje ih nanosi. Katkad je more mirno, ali učas se premetne u opasni vir.

Napustivši sigurnu luku, Rokstar (Rockstar Vancouver), grupa zaljubljenika odlučuje da 2003. godine krene na krstarenje morem sudbine igrostrojitelja. Tri godine kasnije, nastala je neuobičajena strateška igra Mač zvezda (Sword of the Stars). Kritičari su je napljuvali. Publika je zavolela. Toliko da je razvojni tim Kerberos Prodakšns (Kerberos Productions) bio zauzet pravljenjem nastavaka sve do 2009. godine.

E, sad.

Publika ne voli promene. Ne vole nepoznato. Inovativno ih ne zanima. Produbljivanje takođe (mada se i među samim tvorcima igara često rasplamsava rasprava o tome šta zapravo znači produbljivanje). Tek, Kerberos 2011. obavljuje Mač zvezda 2: Gospodari zime (Sword of the Stars II: The Lords of Winter), stratešku igru koja zapravo ne menja mnogo formulu uspeha prvog dela. No, okean je nezadovoljan i u saradnji sa kritikom, uz naravno propuste prilikom porinuća igre nisu doprineli da se sile prirode umilostive, ova igra dobija najgore kritike i propada. Kod svih, osim kod onih koji su se potrudili da shvate šta su autori hteli da kažu.

Kerberos ne sme da krene napred. Previše su naljutili duhove da bi nastavili sa objavljivanjem svemirskih 4x strategija, pa se zato okreću žanru rougolikih (rogue-like) igara. Ponor (Sword of the Stars: The Pit) smeštaju u svemir koji je igračima poznat, ali ovaj put umesto borbe krstarica, razarača i bojnih brodova, radnja igrača stavlja na površinu planete Arbuda.

Strašna kuga pretvorila je stanovnike u ksombije (xombies), a kako je ljudska medicina nemoćna, spas se možda nalazi na dnu Ponora, tajne laboratorije koju je krvoločna rasa Suul’ka napravila nedada davno. Igra nudi mnoštvo različitih likova koji imaju svoje priče o motivima za spuštanje niz Ponor. Koristeći iste elemente za sve junake, ail postavljajući različite parametre, autori su napravili remek-delo igrostrojenja. Svaki od trinaest likova ima svoj način igranja, posebnu strategiju i utisak “pod prstima” igrača.

Da bi sproveli glavnog junaka niz četrdeset nivoa Ponora, trebaće vam mnogo strpljenja, veštine i sreće. Neko je primetio da je Ponor zapravo “simulator iscrpljenosti” jer je svaki korak tegoban, a veći deo igre provešćete zaraženi, ozračeni, otrovani, sužene svesti, pobesneli, gladni, polu-goli i uglavnom bez municije. Smrt će dolaziti po vas u raznim oblicima, ne samo u vidu nekog od gotovo dve stotine različitih protivnika, već i kroz desetak različith zamki, boleština. Za razliku od savremenih igara u kojima autori gledaju da igračima uvek dodele neku nagradu čak i za neuspeh, Ponor ne prašta. Smrt je smrt, idemo sve ispočetka, nazad na nulti nivo, bez opreme, bez veština. Sve boje menjaju značenje, a jedino što ostaje su otključani recepti i dešifrovani delići poruka iz kojih doznajete šta se zapravo dogodilo u ovoj vojno-medicinskoj instalaciji.

Ček, ček, šta boje, šta recepti, uspori čoveče. Da, da razumem vas. Ponor je, naime, jedna od onih igara u kojima naprosto ima previše pojedinosti. Dok je igrate deluje da sve teče glatko i da je veoma jednostavna, ali broj sjajnih rešenja i elemenata koji ih pokrivaju zaista je zadivljujući. U ovoj igri nema sitnica. Broj koraka koje vaš junak može da napravi u jednom potezu. Činjenica da su potezni sliveni tako da igra odaje utisak kao da poteza i nema. Tu su i zdravlje i sitost i psionička moć kao osnovni pokazivači stanja, četiri osobine (sila, spretnost, pamet i moć, koji utiču na tridesetak veština, a neke od tih veština otključavaju specijalne psihičke sposobnosti.

Dvadeset sedam vrsta noževa i bodeža, dvadeset vrsta mačeva, četiri vrste kopalja, trideset osam vrsta pištolja, trideset devet vrsta pušaka, dvadeset vrsta jurišnih puškomitraljeza, dvanaest vrsta teških oruđa dvadeset jedna vrsta granata, četrdeset šest vrsta oklopa.

Naravno, svako oruže troši drugačiju municiju, tako da ćete se često naći u neprilici da birate između sjajne, ali prazne puške ili municije koja se retko nalazi, ali za koju nemate prikladno oružje. Ponor je podla igra u tom smislu. Previše je predmeta koje ćete usput naći, a premalo prostora u rancu. Većina dobre opreme koja vam treba za preživaljvanje mora da se napravi. Međutim, ne samo da su sastojci retki već i stanice na kojima možete nešto da napravite. Kad se tome doda i habanje opreme koja naprosto može da se raspadne na vama, počinjete da shvatate kakav pakao je ova igra.

A boje? Da, da to je najbolji deo. Zamke na vratima, modifikatori oružja i oklopa, te još poneke kategorije predmeta imaju šifarnik boja koji se u svakoj novoj partiji menja. Na primer, žuta boja će označavati zamku na vratima koja će da vas oslepi. No,već u sledećoj partiji efektima se dodeljuju nove boje.

I sad, sve ovo deluje zamršeno, a u stvari se vrlo lako savlada, usvoji i shvati već u prvih nekoliko minuta igre. U tome je majstorstvo autora Ponora. Kao kad čitate neku dobru knjigu i ne primećujete koliko veštine i znanja je neophodno da bi bila tako pitka. Kao kad vidite lepu ženu i ugledate samo lepotu, a ne i pojedinosti njene šminke i ukrasa. Ili kada vas režija tako uljuljka u radnju filma da i ne opažate tananosti zanata koje je režiser vešto utkao u rad.

Magarci počesto ne vide tako tanane nijanse i misle da je iza pitkosti i slivenosti nekvalitetna jednostavnost. Zato je kritika ošinula ovu igru, sasvim nepravedno. Tvrdili su da nije dovoljno inovativna, da nije čak ni dosledna, da je tek prosečna. Ali Ponor je igra koja ostavlja iza sebe priče. Da, teška je, ali svaki pokušaj je epski doživljaj. Igrači su je prihvatili, ali ne dovljno da bi Ponor bio komercijalni uspeh. Stoga ako volite dobru surovu zabavu, ono što zaljubljenici zovu “Nintendov nivo težine” (Nintendo-hard), onda svakako probajte Ponor, košta tek 10 evra, a u paketu je osnovna igra sa dva proširenja.

Festival fantastike „TolkiNiš 2018“

Posted on by Darko Stanković

 

14 i 15. Aprila u prostorijama niškog kulturnog centra (Stanoja Bunuševca BB) održaće se prvi festival fantastike pod nazivom „TolkiNiš 2018“, u koorganizaciji udruženja ljubitelja fantastike „Ordo Draconish“ i NKC-a. Bogat program otvoriće u subotu proslavljeni muzičar i frontmen grupe Orthodox Celts, Aca Seltik, u 11 časova. Festival će tokom oba dana trajati od 11 do 22 časova, tokom kojih će posetioci biti u prilici da posete više različitih kreativnih radionica, tribina, predavanja, bazar fantastike, zaigraju društvene igre u Goblin kutku, i pogledaju filmove iznenađenja na kraju svakog dana.

Organizatori su se potrudili da obuhvate sve grane kulture u kojima je fantastika zastupljena, te su tu umetnici iz sveta književnosti, stripa, ilustracija, scenske maske i kostimografije, kospleja, filma kao i društva ljubitelja društvenih i viteških igara. Tokom festivala svoj rad predstaviće i gosti iz Bijelog Polja (regionalni festival fantastične književnosti Refesticon), Beograda (festival epske fantastike Mač i Magija, festival fantastike Tolkinfest), niški Džedajski pokret predstaviće Džedajkon dok će se publici predstaviti i udruženje ljubitelja fantastike iz Kostolca.

U subotu će se održati dve kreativne radionice, Miroslav Lakobrija će sa pomoćnicima voditi radionicu izrade scenske maske dok će Igor Krstić voditi školu kreativnog crtanja.

U toku prvog dana festivala posetioci će biti u mogućnosti da prisustvuju razgovorima sa Goranom Skrobonjom, najuspešnijim prevodiocem dela Stivena Kinga i autorom serijala o Tesli, i Aleksandom Tešićem, piscem serijala „Kosingas“ i osnivaču IK „Strahor“, predstavljanju izdavačkih kuća „Otvorena knjiga“, „Portalibris“ i „Orfelin“ i razgovoru sa nekim od njihovih pisaca, potpisivanju knjiga i slikanju, te predavanjima „Mitološke paralele u Silmarilionu“ Marka Vasića i „200 godina Frankenštajna“ dr Dejana Ognjanovića i d.v direktora NKC-a, Srđana Savića.

Po završetku predavanja o kultnom romanu Meri Šeli posetioci će moći da u velikoj sali NKC-a pogledaju filmsku projekciju iznenađenja.

Što se drugog dana tiče, program će takođe početi kreativnim radionicama, prvo će Vladimir Vesović održati „Malu stripsku radionicu“ a potom Ljubica Dolašević „Niški Olivander“, radionicu izrade čarobnjačkih štapića i šešira.

Kao i prvog dana posetioce očekuju razgovori sa Danijelom Jovanovićem, piscem serijala „Severna Kapija“ i Lelom Stojanović, autorkom knjige „Vesela veštica Nika“. Predavanje „Izgubljene priče i rana predanja iz Silmariliona“ Marka Vasića biće drugo posvećeno Tolkinu dok će se posle razgovora sa Lelom Stojanović održati i predavanje o serijalu „Hari Poter“ pod nazivom „Putovanje Hogvorts Ekspresom“ na kome će učestvovati novinar i predsednik udruženja „Ordo Draconiš“ Darko Stanković i blogerka Snežana „BookWitch“.

Na festivalu će premijerno biti predstavljena nova knjiga Miloša Petkovića „Patuljci i vile“, prva namenjena najmlađima, u izdanju IK Pčelica, dok će sam događaj otvoriti dečiji hor „Leptirići“. Posle Petkovića na scenu velike sale NKC-a izaći će najčitaniji pisac knjiga za decu na ovim prostorima Uroš Petrović koji donosi svoj vašar zagonetki.

Kao i prvog dana, program se završava filmskom projekcijom iznenađenja, ovog puta u potpunosti posvećenoj najmlađima.

Iz udruženja „Ordo Draconiš“ su nam poručili da očekuju veliku posećenost i dobru zabavu za sve posetioce i učesnike, kao i da su se trudili da program bude interesantan svima. Predsednik udruženja Darko Stanković poručio je:

„Pozivam sve ljubitelje fantastike da dođu na festival i uživaju u bogatom programu koji smo za Vas pripremili. Naš festival je specifičan budući da će drugi dan u potpunosti biti podređen najmlađima, ali to ne znači da u njemu neće uživati i stariji. Kao što su nam poručili niški džedaji, grad se fantastično budi i nama je izuzetno drago da je tako. Posle veoma uspešnog „Džedajkona“ Niš dobija još jedan festival posvećen fantastici što može biti samo dobra stvar za kulturu ovog grada. Dobili smo veliki broj poziva od strane raznih organizatora festivala iz regiona, svi su jako zadovoljni programom, pohvalili su naš i trud našeg partnera Niškog Kulturnog Centra, te najavili svoj dolazak. Kao što se može videti iz programa imaćemo četiri kreativne radionice, koje će voditi veoma uspešni i priznati umetnici, u programu će učestvovati i niški odredi izviđača, dečiji hor „Leptirići“, a sugrađanima ćemo predstaviti i klub društvenih igara „Goblin“ i „Dreamspirit Wargaming Studio“, dok će svi koji žele da ponesu neku uspomenu sa festivala ali i obogate svoju kolekciju umetnina iz sveta fantastike moći da posete „Bazar fantastike“. Takođe na festivalu možete očekivati i kostimirane junake iz serijala „Pesma leda i  vatre“, „Gospodar Prstenova“, „Zvezdani ratovi“ i drugih. Ovom prilikom želim da naglasim da želimo da ohrabrimo posetioce da u što većem broju dođu kostimirani i ulepšaju ovaj događaj.“

U nastavku možete pogledati plakat Festivala i zvanični program a da posetite FB event kliknite ovde

 

 

Prvi igrač na potezu

Posted on by Mirnes Alispahić

ŽANR: naučna fantastika/akcija/avantura
REŽIJA: Stiven Spilberg
SCENARIO: Zek Pen, Ernest Klajn prema istoimenom romanu Ernesta Klajna
ULOGE: Taj Šeridan, Olivija Kuk, Ben Mendelson, T.Dž. Miler, Sajmon Peg, Mark Rajlens
ZEMLJA: SAD
TRAJANJE: 140 min.
OCJENA: 6

 

Bijeg od stvarnosti. Neko to radi kroz čitanje knjiga i gledanje filmova, poistovjećujući se s junakinjama i junacima tih priča, ubacujući sebe u njihovu kožu kroz snagu svoje mašte, ali svijet video igara, posebno onih online… E to pruža beskonačne mogućnosti. Stvoriš sebi avatara, žgoljavi šmokljan postaje masivni barbarin koji kosi sve pred sobom jednim zamahom ruke, nesigurna curica se pretvara u nordijsku valkiru što očima pali svakoga ko joj se usudi stati na put, čak i spol promijeniš u sekundi. Za sve to dovoljno je samo par klikova mišem i voila. Harate virtuelnim svijetovima, junaci iz fotelja dnevnog boravka. Nažalost, baš kao i okretanje alkoholu ili drogama, tako i bijeg iz stvarnosti u svijet video igara ili neki drugi izmišljeni krajolik, nije baš najsjajnije rješenje.

Svakodnevni bijeg od stvarnosti u svijetu Prvog igrača na potezu © Warner Bros

Neki od nas nisu baš najbolji u komunikaciji s ljudima, introverti su koji žive u nekom svom filmu. Nije da se oni ne žele družiti s drugima, samo im to baš nije najjača strana. Pa tako kroz svoju genijalnost smišljaju rješenja. Priča koju nam donosi najnovije filmsko ostvarenje velikog čarobnjaka Stivena Spilberga bavi se upravo ovim, temom bijega od stvarnog života, prijateljstvom i introvertima.

Prava na roman Ernesta Klajna po kojem je Prvi igrač na potezu rađen, Spilberg je kupio još prije izlaska romana, a kako i ne bi kada je kao pisan za njega. Priča je to o društvu budućnosti, gdje se ljudi sklanjaju u OASIS, mudro izvedeni akronim za globalno popularnu video igru. U toj oazi, milioni ljudi svakog dana provode sate i sate. Tu su šta god žele biti, preko toga pokušavaju zaraditi za bolji život kako bi se izvukli iz tmurne svakodnevnice. U svijetu OASIS-a, jedini limit jeste mašta.

Ono što OASIS čini posebnim jeste ostavština njenog tvorca Džejmsa Halideja, tzv. uskršnje jaje skriveno unutar igre. Igrač koji prvi ispuni Anorakov zadatak dobija kontrolu nad OASIS-om. Inače, Anorak je Halidejev avatar, skriven u igri. Neki, kao Nolan Sorento to vide kao sredstvo za kontrolisanje ljudskih masa i priliku za gomilanje bogatstva te za potrebe pronalaska „uskršnjeg jajeta“ koristi masu igrača koji grcaju u dugovima. Drugi, poput Vejda, 18-godišnjaka, žele samo da uzmu novac i pobjegnu iz sivila zvanog stvarni život.

Vejdova sumorna stvarnost iz koje traži bijeg © Warner Bros

Ako gledate površno, to je klasična tematika urbane fantastike. Utopijsko društvo, potlačeni, borba protiv sistema. Nije tu ništa novo. Ono što je zanimljivo jesu silne reference na pop kulturu od ’70-ih pa na ovamo ubačenih i raštrkanih po cijelom filmu. Počev od onih očiglednih poput scene iz Kjubrikovog Isijavanja i DeLoreana iz Povratka u budućnost do onih suptilnih i manje primjetnih poput likova avatara drugih likova kao što su Duke Nukem ili Ninđa kornjače. Pa onda sjajni soundtrack kojeg čine izvođači poput Van Halena, Duran Durana, Eurythmics i brojni drugi, kao i originalna muzika Alana Silvestrija, inače kompozitora muzike za Povratak u budućnost.

Klajn, koji je ujedno i autor romana i scenarista filma skupa sa Zekom Penom, veliki je ljubitelj video igara, to je barem svima jasno prilikom gledanja filma. Baš kao i Halidej, tvorac OASIS-a i ne možete se ne zapitati koliko je njega u samom Halideju. Jer kao i on, tako je i Klajn napravio svijet među stranicama svoje knjige i napunio ga stvarima koje voli.

Spilberg je svakako čovjek koji je obilježio ’80-e svojim filmovima i zaljubljenik je u naučnu fantastiku pa je ovaj film njegovo čedo u svakom pogledu. U Prvom igraču na potezu ponovo je pustio napolje onog malog štrebera i ljubitelja pop kulture i donio nam krajnje zabavan, ne pretjerano ozbiljan film. Da, ima tu neku poruku, ali ništa pretjerano.

Jedna od scena krcata referencama © Warner Bros

Ako zagrebete ispod te površine, sjajnih efekata i ubitačne muzike, dobit ćete priču kojom nam Spilberg i Klajn poručuju da se ne treba previše zatvarati u sebe, već da se treba družiti s ljudima i živjeti u stvarnosti. Da, nema tu neke dublje filozofije niti subverzivnih poruka. Nije to Matrix ili nešto slično. Ne, ovo je samo Spilbergovo i Klajnovo ljubavno pismo jednoj eri koja polako gubi svoj sjaj, barem u novim naraštajima. Kod onih starijih ostat će zauvijek prisutna.

Cilj ovog filma nije da nam ponudi duboku priču, razvijene likove ili nešto slično tome. Ne, cilj mu je udar na nostalgiju, da se sjetite onih trenutaka kada ste stajali ispred arkadnih mašina sa žetonom u ruci i čekali svoj red da započnete novu partiju. Ili da čeznutljivo pomislite na one sretne trenutke djetinjstva dok ste gledali silne avanturističke filmove.

Što je Spilberg želio, to je i dobio. Veoma zabavan film koji budi nostalgiju. Jedina mana jeste to što će dosta stvari promaći novim naraštajima, dok će one starije neizmjerno zabavljati.

 

 

https://youtu.be/g7Q7mMH6wfY

 

 

 

Pjesma za Arbonu – Gaj Gavrijel Kej

Posted on by Mirnes Alispahić

ŽANR: fantazija
ZEMLJA: Kanada
ORIGINALNI NAZIV: A Song for Arbonne
GODINA IZDAVANJA: 1992.
OCJENA: 7

 

Nakon što je skupa sa Kristoferom Tolkinom radio na uređivanju Silmarilliona 1974, 1984. Gaj Gavrijel Kej je i sam zaplovio u visoko fantazijske vode svojom fantazijskom trilogijom Fionavarska tapiserija. Nakon toga je 1990. izdao veoma cijenjenu Tiganu, sjajan roman u kojem se već odmiče od tih visoko fantazijskih elemenata i postavlja temelje samo njemu svojstvene romantičarske fantazije ispunjene simbolikom, temeljnoj na istoriji srednjevjekovne Evrope.

Sa romanom Pjesma za Arbonu Kej ponovo uplovljava u taj svoj svijet, gotovo lišen magije i mitoloških stvorenja. Sama Arbona, u kojoj je i smještena većina radnje romana, temeljena je na jugu Francuske u vrijeme visokog Srednjeg vijeka i trubadurske kulture koja je cvjetala tada, prvenstveno provincijama Provansi i Langdoku, i za pozadinu ima modificiranu Albigenški ili katarski križarski rat, koji je vođen u Francuskoj 1209.-1229. od strane Katoličke crkve protiv katara. Naravno, kao i u njegovim drugim radovima koji su uslijedili nakon Pjesme za Arbonu, većina likova je izvučena iz istorije i mogu se naći u istorijskim knjigama sa istim ili sličnim imenima.

Oni koji su čitali Kejve radove znaju da su protkani romantikom i njegovom ljubavlju ka poeziji, pa tako i Pjesma za Arbonu. Također, Kej je majstor pisanja i tkanja radnje kao malo koji drugi autor. On u 300-400 stranica ubaci ono za što nekima treba 800-1000 i to u više tomova. Naravno, mogao se i on raspisati nadugo i naširoko, ali on to odbija. On ima priču koju želi ispričati i ispriča je bez pretjeranog raspredanja. Ovdje je to priča o sukobu spolova, religija, razmišljanja. Besmisleni sukob između dvije nacije zbog sebičnih interesa jednog čovjeka koji manipuliše svima oko sebe u ime boga. Poznata priča, zar ne?

Moramo biti ono što uistinu jesmo inače sami sebi postajemo neprijatelji.

Arbona, mjesto gdje su žene te koje vode glavnu riječ u društvu. Mjesto gdje presuđuje Ljubavni sud, gdje se slavi ljubav u svim oblicima, gdje se poštuje boginja Rijan, ali i bog Koranos, mjesto gdje su trubaduri cijenjeniji od vitezova. Mjesto koje je razapeto 23-godišnjom mržnjom između dva najmoćnija plemića, Bertrana de Talaira i Urtea de Miravala. Uzrok mržnje je neuzvraćena ljubav i smrt žene i djeteta i tajna koja se čuva sve te godine.

Gorhot, militaristička kraljevina na sjeveru Arbone, kojom vlada mladi kralj Ademar, ženskaroš i šovinista, ali je više lutka u rukama moćnog Visokog svećenika Koranosa, Galberta de Garsena, čiji motivi kroje sudbinu cijelog regiona. Šovinista bez premca, nema skrupula i vrlo rado pali žene na lomači pod izgovorom da su vještice. U Gorhotu nema mjesta za boginju Rijan i njenu ljubav, samo za militarističkog Koranosa, rat i mržnju.

Baš kao što su katari bili kršćani, ali se njihova vjerovanja nisu poklapala sa onima katoličke crkve, tako je i Arbona, u kojoj se podjednako štuju i Rijan i Koranos, bila ista, a opet različita od Gorhota i zbog toga je morala nestati.

Svojstveno Keju, on priču počinje pričom koja je samo poveznica s ostatkom romana i počinje godinama prije same glavne radnje. Likova ima nekoliko i Kej ih savršeno prati, mada su neki bolje odrađeni od drugih, ali ih svejedno Kej fino isprati i tkanja njihovih priča uveže u završsnicu, mada ovdje ne toliko dobro kako je to uradio u Tigani ili poslije u Lavovima Al Rasana ili Sarantinskom mozaiku. Radnja teče sporo i pitate se kuda vodi, a onda jedan događaj mijenja sve i radnja dobija posve drugi tok, ubacujući u drugu brzinu. Kao i obično, Kejevi likovi nisu ni strogo crni ni strogo bijeli, kako to obično biva u fantazijskim knjigama, već su ljudi, sa svim svojim manama i vrlinama. Čak i taj Galbert, glavni negativac, na kraju pokazuje da je obični čovjek gonjen svojim motivima, samo njemu jasnima.

Blejz, plaćenik iz Gorhota, koji krije svoje porijeklo. Bertran de Talair, vojvoda i trubadur, čovjek koji 23 godine pati za ljubavlju svog života. Galbert de Garsen, Visoki svećenik Koranosa iz Gorhota i ostali su odlična ekipa likova i svakako će vas privući da čitate zaista sjajan roman Pjesma za Arbonu, u kojem se isprepliću religija, politika, ljubav i seks. Naravno, roman je krcat simbolikom o kojoj se može pričati danima, a prezentovana je kroz sukob dobra i zla, sukob boja, svjetla i tame, svjetlosti i sjenke. U svakom slučaju, slojevit roman

Mada mi je teško izdvojiti i poredati Kejeve knjige po kvaliteti, previše sam pristrasan kad je on u pitanju, Pjesma za Arbonu je negdje iza Tigane i Lavova Al Rasana, skupa sa Sarantinskim mozaikom. Svakako, roman za pročitati ako želite pobjeći malo od silnih proročanstava i drevnih zala koja su se nadvila nad svijet dok neki maleni farmer pokušava da ga spasi.

Hladna koža (2017)

Posted on by Mirnes Alispahić

ŽANR: fantastika/horor
REŽIJA: Ksavijer Gens
SCENARIO: Hesus Olmo, Eron Šian prema romanu La Pell Freda Alberta Sančeza Punjola
ULOGE: Dejvid Ouks, Aura Garido, Rej Stivenson
ZEMLJA: Francuska/Španija
TRAJANJE: 108 minuta
OCJENA: 7

 

 

Teme poput izolacije i ponora u ludilo česte su u djelima H.P. Lavkrafta, ako izuzmemo kosmički horor i strah od nepoznatog. Hladna koža (Cold Skin), posljednji film Francuza Ksavijera Gensa bavi se upravo tim stvarima, uz dodatak amfibijskih stvorenja nalik nekim sljedbenicima Ktulua (jer kakva bi to lavkraftovska priča bila bez istih, zar ne?).

Nastao prema istoimenom romanu Katalonca Alberta Sančeza Pinjola iz 2002. film je trebao biti sjajna posveta Lavkraftu i njegovom radu, protkan izolacijom, čudovištima iz dubina i ponorom u ludilo. Jedno vrijeme je bio u fazi planiranja s redateljem 30 dana noći (30 Days of Night) Dejvidom Slejdom i scenarijem Aleksa i Dejvida Pastora, ali kada je sve to palo u vodu, redateljskog posla se prihvatio Gens, a scenarističkog Hesus Olmo (28 sedmica poslije) i Eron Šian (Podjela).

Ako uzmemo Gensov film Podjelu, gdje je već baratao s motivima izolacije i ponora u ludilo, samo u skučenom prostoru podruma zgrade nakon atomskog napada umjesto na izolovanom otoku Južnog Pacifika, kao i njegov talenat kada je horor film u pitanju, ljestvica očekivanja još je veća. Posebno kada znate da je na oba filma radio isti scenarista.

Da li je Gens uspio u tome? Je li ispunio naša očekivanja u pričanju priče o dva sasvim suprotna lika, zaglavljena na dalekom otoku i sukobu njihovih ličnosti? O spiralnom propadanju njihovog razuma u crnilo ludila? Pa i ne baš ako ćemo iskreno. Gens ovdje izlazi iz svoje zone komforta, kao što je to uradio sa Ubicom, adaptacijom istoimene video igre. Lijep pokušaj, priznajem i podržavam to. Svi mi ponekad moramo izaći iz zone komforta, ali to jednostavno nekad ne ide.

Gdje je problem? Imamo sve elemente dobre priče, izolovano mjesto, čovjeka koji bježi od svoje prošlosti, drugog odavno odbjeglog, misteriozna žabolika čudovišta što izlaze samo noću iz morskih dubina.

Priča kaže sljedeće. Prijatelj (to je jedini naziv kojim se oslovljava glavni lik film) dolazi na zabačeni otok kao zamjena za prethodnog meteorologa. Godina je 1914. Tamo shvata da njegov prethodnik nije tek tako nestao već da mu se desilo nešto puno gore. Pored njega, jedini stanovnici na otoku su Gruner, nasilni svjetioničar i Aneris, njegov ljubimac. Ona je inače ženka žabolikih i naslućujemo da je ona kraljevskog roda te je stoga razlog dolaska vodenih stvorenja. U Grunerovim šapama nije ništa više od roba i seksualne igračke (da, da. Nije Oblik vode (Shape of Water) jedini film koji poštuje ljubitelje akvatičkog seksa s ribama).

Problema ima više. Škripi na više mjesta i jedva se cijeli film drži na okupu. Iskreno, nisam pretjerano nešto ni očekivao od ovog filma, ali ne volim vidjeti kako dobra priča i strašan potencijal propadaju. Glavni problem je ponavljanje. U jednom trenutku vam se čini da imate film od sat i četrdeset minuta ponavljanja jer se sve svodi na talas za talasom žabolikih koji nasrću svaku noć na svjetionik. Metode napada su iste, čak su i pojedine scene kopirane. Gruner i Prijatelj ih tamane na isti način. Pa onda red napada, red nekog odnosa neobičnog trojca, pa opet ispočetka i tako do kraja. Tek se ponekad repeticija prekine nekom drugačijom scenom.

Roman nisam čitao, ali kažu da je film prilično vjerna adaptacija i da ide do te mjere da preuzima misli protagoniste. Te misli su jedna od najpozitivnih stvari u filmu jer su prelijepe rečenice i ne samo to, pružaju nam i uvid u psihu Prijatelja, njegova unutrašnja previranja i razmišljanja. S te strane treba pohvaliti Gensa jer je pokušao dočarati publici nešto što gotovo niko ne radi.

Kao što rekoh, repeticija je ono što ubija film. Manjak napetosti također. U petnaest minuta filma se otkriva sve i od tada kreće ponavljanje. Ubija ga i odustvo nekih logičnih reakcija kao npr. svjetionik načičkan kojekakvim kopljima i odbrambenim mehanizmima ne izaziva nikakvu sumnju kod glavnog lika i tako još poneka stvar. Ako je ovo preuzeto iz knjige, definitivno su scenaristi mogli poraditi na ovome. Dodati malo više misterije, malo više napetosti. Razbiti silno ponavljanje, ali kasno je sad.

Neminovno je poređenje Hladne kože sa još jednim fantastičnim uratkom Oblik vode, Giljerma del Tora kojeg već ranije spomenuh. Međutim, osim amfibijskog stvorenja i ribljeg seksa (stvarno moram prestati ovo ponavljati), gdje je Oblik vode još eksplicitniji, teško da se može povući još neka paralela. Možda bi se moglo razglabati o tome i nešto navlačiti, ali zašto? To su dva posve odvojena filma.

Hladna koža teško da se može svrstati u horor, a ipak ga tamo trpaju. Trebao je biti, nažalost ispao je samo jedan osrednji fantastični film čiji je potencijal ostao neiskorišten. Zašto je Gens to uradio na ovaj način, ne znam, ali je šteta. Može se pogledati i svidjet će se mnogima, sem onim ljubiteljima hardkor horora koji očekuju nešto više. Možda više nasilja i krvi, neke napetosti i straha. Žalim slučaj, toga ovdje nema.

Svejedno, treba pohvaliti fotografiju i atmosferu onog otoka te pojedine scene, poput one ronjenja. Mogao je i trebao je to Gens bolje odraditi. Šteta potencijala.

Digitalni ugljenik

Posted on by Mirnes Alispahić

 

 

ŽANR: naučna fantastika/akcija/triler
ULOGE: Džoel Kinaman, Džejms Pjurfoj, Marta Higareda, Kris Konor, Dihen Lahman, Ato Esandoa, Kristin Leman, Tru Tran, Rene Eliz Goldsberi
ZEMLJA: SAD
OCJENA: 7

 

Besmrtnost. Pobijediti smrt i postati jedan od bogova u partenonu. To je nešto čemu ljudski rod stremi još od praskozorja čovječanstva. O tome je pisano još u epu o Gilgamešu i brojnim drugim mitovima starih naroda. Kao motiv su to uzimali mnogi moderni autori naučne fantastike i fantastike općenito, ali rijetki su se poigrali s tim kao Ričard K. Morgan u svom romanu prvijencu Digitalni ugljenik. Klasična kiberpank distopija protkana kroz noir roman isprepletena s Morganovim viđenjem religije, prvenstveno katoličanstva.

Vil Jun Le kao originalni Takeši © Netflix

Iako su prava na roman prodana gotovo odmah po njegovom izlasku, s obzirom na njegovu „filmičnost“, dugo se čekalo na ekranizaciju. Prvo je bilo riječi o filmu, što bi bio apsolutni grijeh jer bi to značilo kasapljenje romana do besvijesti, a na naše ekrane bi došlo nešto što predstavlja tek mali dio Morganovog svijeta. Srećom po nas, Leta Kalogridis, vlasnica prava na TV i seriju, dolazi do Netflixa koji naručuje 10 epizoda serije čineći to jednim od njegovih najskupljih i najriskantnijih projekata.

Da li se snimanje isplatilo? Može se reći. Netflix i Kalogridis su donijeli na male ekrane jednu od najboljih naučnofantastičnih serija današnjice. Raskošne i bogate produkcije koja mami na prvu, pažljivo smišljenim marketingom i dobrom idejom da izvuku lik Takešija Kovača, protagoniste romana, iz cijele trilogije pa tako slože njegovu historiju.

U svijetu Digitalnog ugljenika ljudi su besmrtni. Barem ono što bi mogli nazvati sviješću, umom, dušom, animom. Ona se pohranjuje na diskove, implantirane u kičmenu moždinu. Poginuli ste? Nema problema. Dokle god imate sredstava da to sebi priuštite, samo vas ubace u novo tijelo (ovdje zvano „košuljica“) i opet ste na nogama. Ako baš imate novca i pripadate onom sloju društva zvanom metovi (prema Metuzalemu), onda živite vječno u vlastitim tijelima kloniranim samo za vas.

Kinaman i Higareda kao glavni dvojac © Netflix

Nekada su Poslanici bili pobunjenici protiv Protektorata. Kovač je Poslanik, posljednji od njih. Vraćen u život 250 godina nakon svoje smrti tj. slanja na robiju, ima opciju: riješiti ubistvo Lorensa Benkrofta, meta i jednog od najmoćnijih ljudi univerzuma te tako postati veoma bogat i slobodan čovjek izbrisanog kriminalnog dosjea ili se vratiti na led.

Baš kao i roman, serija je isprepletena raznim motivima. U svojoj osnovi, to je istraga ubistva smještena u kiberpank distopiju, ali se kroz nju provlače razni motivi. Društveno raslojavanje, moć koju rijetki bogati imaju u rukama i žive u imanjima smještenim visoko u oblake poput pravih bogova. Tu je i ta filozofija vječnog života, stalno naglašavana simbolikom poput tetovaže na ruci glavnog lika, ouroborosa, zmaja koji jede vlastiti rep, pa kritika katoličanstva, mučenje glavnog lika uspomenama i grižnjom savjesti što je jedini preživjeli Poslanik. Patnja za ljubavi njegovog života.

Vjerujem da je Kalogridis imala velik problem pred sobom, smjestiti veoma kompleksan roman i sve njegove slojevite motive u 10 epizoda serije. I donekle je uspjela. Ne u cijelosti, naravno, ali poprilično. Jedini njen scenarij  vrijedan pažnje jeste onaj za Zatvoreni otok, ali i to zahvaljujući odličnom predlošku, koji je bilo jednostavno za prebaciti na ekran, što nije baš pohvalno kad morate adaptirati nešto malo složenije s više isprepletenih motiva. Samim tim, trebala se odmaći od pozicije scenariste i prepustiti to nekim drugim ljudima jer neka njena rješenja… Pa, jednostavno nisu ok i čine se kao neko deus ex machina rješenje izvučeno iz rukava tek toliko da bi se riješilo nešto.

Po, jedan od novih likova © Netflix

Nažalost, kada se radi adaptacija nekog romana, posebno jednog ovakvog, teško je ostati dosljedan. Moraš izvući nešto čime ćeš privući gledateljstvo, a ostalo strpati u drugi plan i tek ga ovlaš spomenuti. Neke likove jednostavno moraš ili izbaciti ili ih stopiti više u jednog, pa čak i napraviti neke nove.

Ako ćemo iskreno, serija sasvim dobro funkcioniše negdje do polovine, kada priče ide svojim tokom, ali onda sve postaje klimavo kad je u pitanju scenarij. Sve se riješi na tako traljav način da nije za pohvale. Pojavljuju se likovi čije se postojanje objašnjava kroz neke narativne flešbekove i sve skupa to nema prevelikog smisla. Da produkcija nije ovako raskošna i da ne predstavlja ovako prelijep prizor, da akcija nije onako stilistička uređena, da glumačka ekipa nije dobra koliko je dobra, scenaristički potezi Kalogridis bi totalno upropastili seriju. Ovako je izvlače svi ovi detalji i drže na okupu da se ne raspe na sve strane.

Vizuelni identitet Digitalnog ugljenika © Netflix

Tri Takešija, koja se provlače kroz seriju, kao da su tri različita lika kada su karakteri u pitanju. I dok drugi i treći mogu proći kao isti lik, onaj prvi, originalni Takeši definitivno odudara. Moglo se to sve riješiti na puno bolji način, ne miješati Poslanstvo sa sljedbenicima kvelistima, ne ubacivati ona smiješna deus ex machina rješenja, ali nažalost, tako je, kako je. Rezultat je opet sasvim solidan, kad se sve sabere i oduzme. Serija ima svoj ritam, samo što se doista primjeti velika promjena nakon prvih pet-šest epizoda koja će zasmetati i onima koji su čitali i onima koji nisu čitali roman.

Da li će se stvari riješiti u drugoj sezoni, kockice malo bolje složiti, ostaje da vidimo. Druga i treća knjiga trilogije svakako su odvojene vremenski po 200-300 godina i prilično se razlikuju tematski, pa me interesuje na koji će način Kalogridis riješiti sve to. Uprkos svojim manama, Digitalni ugljenik ostaje jedna od najboljih naučnofantastičnih serija na tržištu današnjice. Istrebljivač u malom.

 

Tekst se u izvornom obliku nalazi na APortalu.