Blog

Priča o jednom zlikovcu (3) – Jovana Pribić

Posted on by Redakcija

Pročitajte prethodni deo priče: Priča o jednom zlikovcu (2)

 

„Eliote, ti si ludak”, zavapio je njegov mlađi brat.

„Hajde ne budi kukavica mali, nego mi pomozi.“

Eliot je prenosio velike kutije sa crnim i masnim natpisom „Eksploziv”. Pogledao je svog brata sa sve jednom podignutom obrvom, kao da se potajno nadao da će Erik ponovo da započne svoje protestovanje, samo da bi mogao da ga uredno spusti na njegovo mesto.

Nikad nije smatrao svog brata posebno pronicljivim, iako to ne znači da ga nije voleo. Jeste, na svoj uvrnuti način, samo njemu znan, bez mnogo emocija koje bi isplivale na površinu. Kao i sad, jedino je Eriku moglo biti jasno da je spreman da učini i ludosti, samo kako bih ih zaštitio.

„Neću početi da se prepirem opet, ako to čekaš“, uzvratio je mlađi brat drsko.

„Postao si mnogo oštriji na rečima braco. Sviđa mi se to“, odgovorio je Eliot, sa nestašnim osmehom na licu. Njegov mlađi brat je shvatio zašto je tako lako osvajao žene.

„I šta? Zaista ćemo razneti banku u velikom stilu?“, upita sa nevericom Erik.

„Pa ako imaš bolju ideju kako da napravimo pravu pravcatu diverziju komandantu i onom matorcu, ja sam otvoren za ideje.“

„Svestan sam da je plan relativno dobar, ali šta ako oni shvate da je u pitanju diverzija?“

„Eriče, od kad si ti postao tako pametan?“, reče Eliot kroz zube, streljajući ga pogledom.

„To što sam tebi uvek mali glupak, ne znači da je to i istina“, uvređeno odgovori Erik.

„Dobro, moja greška, izvinjavam se.“

Eliot je premestio još jednu, apsolutno istu kutiju u malu prikolicu koju je trampio od nekog beskućnika za njegove cipele, čitavu veknu hleba i džema i uz jedan solidan kaput. Srećom, ovaj uspešni lopov koji je imao kodeks časti samo za one manje srećne i spretnije od njega, nije imao srca da krade od beskućnika, ali je zato imao mnogo čime može da ga namami da mu da ono što mu je tad delovalo kao nužnost.

Beskućnik je bez ikakvog daljeg raspravljanja shvatio da je ovo ponuda koju ne bi valjao da odbije, te je pristao bez mnogo ubeđivanja i predao svoju prikolicu u kojoj je bilo smešteno nekoliko torbi prepune izbušene odeće, kako je Eliot nemo pretpostavio, zbog moljaca. Ipak, na rastanku je video da su beskućnikove oči bile nepomično vezane za tu prikolicu, i koliko je bio radostan što je dobio današnji ručak i konačno cipele, da ne ide bos po kaljugama, ipak je teška srca pustio svoju dragocenost.

Upravo zato, Eliot koji obično tvrdi da mu je srce od kamena, usudio se da obeća beskućniku da će mu je vratiti netaknutu. Ozareno lice tog čoveka bilo je nešto neprocenjivo. I iako je isprva samo slagao, videvši to, shvati da će ipak morati da ispuni svoju reč, jer će ga u suprotnom sopstvena savest pojesti.

Erik mu se pridružio u utovaru još dve masivne kutije i sada su sa čitavih pet kutija eksploziva znali da moraju da čekaju noć. Nije kao da su bili mnogo bezbedniji tada, ali su znali da će jedino mrak biti njihov saveznik prilikom postavljanja eksploziva. Malo će se namučiti sa tovarom, na to su bili spremni. A onda će, kada sunce već bude visoko na horizontu i kada gradski sat sutradan već bude otkucao dvanaest, konačno ispaliti zapaljenu strelu iz jedne štale koja se nalazila nekih sto metara dalje od banke, ali za Erikovu spretnost sa lukom i strelom, to nije bila velika distanca.

Onda će zapaliti eksplozive i kada svi najmanje očekuju, dignuti jednu od tri najvažnije zgrade u gradu, pored Skupštine i gradonačelnikove kuće u vazduh.

Iako su njih dvojica bili sigurni da će ovim definitivno napraviti diverziju, nisu znali, niti su posebno računali na to da će ulaz u pećinu biti sasvim slobodan. Ostalo im je samo da se nadaju da će uspeti da uspavaju čuvare i da će time sve rešiti.

Konačno su seli, kako bi se odmorili na kratko, pre nego što padne noć za koju su sinoć mislili da neće dočekati. Obojici je kroz um prolazila slika komandanta na ulazu sa svojim sledbenicima i onog starca koji preti da ih neće ostaviti na miru dok ne sazna ko su. Ipak, taj dan su imali više sreće nego pameti. Pre nego što je svanulo, dok su obojica još uvek strepela i skoro pa doživela srčane udare od stresa, starac je odlučio da povuče komandanta nazad.

Kasnije, kada su trupe zaista napustile tunele i obustavile pretragu, Erik je otišao da se prošunja gradom, ne bi li čuo koji novi trač ili eventualno razlog za ovu naglu promenu plana gospodina Mernona. Za to vreme, Eliot je skupljao potrepštine za plan i pored već spomenute prikolice, zadužio se kod jednog zelenaša, koji je imao svoje zalihe oružja, a rado ih je prodavao na crno, baš na samom ulazu u grad, skoro ispred nosa svim vlastima, koje to nikad nisu ni predvidele. Možda je zato i bio tako uspešan.

Odneo je prvi deo potrebnog novca za eksplozive, a drugi je obećao kroz nekoliko dana. Svestan je da se može uvaliti u još problema, posebno kada je stavio svoj kitnjasti potpis na onaj prgavi ugovor tog zelenaša, duboko je uzdahnuo i tiho se pomolio.

Autor: Jovana Pribić

Nastaviće se…

Šta je deco? Nikad niste videli svemirski brod? – recenzija „Osvetnika – rat beskraja“

Posted on by Jovana Pribić

Napomena redakcije: čitate na vlastitu odgovornost. Moguće otkrivanje detalja radnje filma (nećemo se lagati, bit će otkrivanja detalja 😀 )

Kao što smo i očekivali od najnovijeg Marvelovog dela „Osvetnici: Rat beskraja“ – apsolutni slom živaca svojih fanova i popriličan duševni bol. Ipak, svi Marvelovi verni obožavaoci (u koje spadam i ja), iako su po izlasku iz bioskopske sale psovali i kleli sve sveto, ipak su ushićeno dodavali da jedva čekaju nastavak.

Iako je Arena Cineplex u Novom Sadu bila apsolutno krcata zbog premijere, bilo je tu kostimiranih junaka koji su trčkarali i pozirali. Fanovi su isprva bili stidljivi, nisu toliko želeli da se fotografišu sa njima, iako je bilo dosta čežljivih pogleda. Ali, prave fanove smo već sa ulaza prepoznali sa majicama koje su imale logo Marvela, a bilo je i onih koji su imali čak i čarape sa ovim znakom. Još jedan rekvizit za fotografisanje bila i Tanosova rukavica sa kojom su svi pozirali. Definitivno značajan doprinos atmosferi koja je iovako bila veoma zategnuta i puna uzbuđenja.

Šta je bilo toliko strahovito i uzbudljivo u ovom filmu? Za početak (stižu spojleri), činjenica koliko su zapravo junaka i ljudi ubili. Povremeno se moglo čuti glasno duvanje nosa i šmrcanje, propraćeno galatnim i što neupadljivijim potezom ruke da se sklone suze. Zaista, bilo je nekoliko smrti koje su cepale duše fanovima.

Ipak, savršeno su uklopili ovaj rolerkoster emocija – humor je prožimao i najgore momente u onom klasičnom, sarkastičnom marvelovskom humoru sa mnogo refenrenci i naravno fascinantnih likova. I da ne spominjem Sten Lija kako vozi autobus i govori :“Šta je, deco? Nikad niste videli svemirski brod?“

No, Sten Li i ostala glumačka i produkcijska ekipa su se zaista potrudili. Efekti su bili vrhunski, što se i dalo očekivati, a pravljeni su pejzaži od kojih se oduzima vazduh  – nekad zbog lepote, nekad zbog prikaza uništenog života.

I identičan opis se može reći i za sam film. Apsolutna dinamika, koja oduzima dah. Likovi su, kao što smo već i navikli, znatno doprineli tome, zbog svojih kompleksnih ličnosti. Npr. Doktor Strejndž i Toni Stark su imali nekoliko zanimljivih dijaloga, prepunih sarkazma, potom Hulk, koji je imao svog posla i odbijao da se bori zajedno sa Brusom, kome je tada ostalo samo da nauči kako da se bori poput Tonija u velikoj mašini.

Naravno, Ajron men je unapredio i svoj kostim i kostim od Spajdermena, i te promene su umnogome bile zaslužne za izjednačavanje šansi prilikom borbe. Bravo Stark!

Tor je, iako su mu slomili srce na samom početku, kao i svim devojkama koje su praktično zaljubljene u njegovog lošeg brata Lokija, kada je Lokija stigla nesrećna sudbina, odnosno ruka Tanosa.

Ipak, Tor ne bi bio Tor, da nije uprkos svemu ostao živ i da nije otišao da napravi novo oružje dostojno njegove snage – Stormbrejkera, novu sekiru, zbog koje je morao da izdrži snagu zvezde. Dakle, pojeo ju je za ručak.

Čuvarima galaksije je takođe slomljeno srce, posebno Star Lordu, jer je ostao bez svoje omiljene Gamore. Izuzetno emotivna smrt. Naime, Gamora je Tanosa usvojena ćerka, i zamislite – ispostavilo se da je nju zaista i voleo. Ipak, kako je sam Tanos rekao, morao je da ispuni svoju sudbinu i da je ubije. Konačno je bacio sa litice i dobio kamen duše. Šok za šokom.

Ako nastavim da vam objašnjavam sve tragične momente, neminovano bismo došli i do momenta kada je Toni Stark proboden (ostao je živ, hvala Bogu!), do Vizije koji je mučno napustio čak dva puta svet živih, Skarletne veštice kojoj se posrećilo da uništi njegov kamen i da ubije voljenog, a onda je to morala nanovo da gleda, i to kako ga ubija Tanos.

Naravno, kapetan Amerika i njegov tim su se pojavili u krucijalnim momentima, a potom su svi zajedno otišli u Vakandu da bi spasili Viziju odvojivši ga od kamena, ali to nije uspelo i došlo je do gore opisanih scena.

No, sam kraj nas je sve oterao u stanje agonije. Tanos uspeva na kraju. Ima svo kamenje i u toku borbe sa Kapetanom Amerikom, pucnuo je prstom, što znači da je upotrebio moć kamenja i zbrisao pola Univerzuma. Postepeno, mnogi junaci su počeli da isparavaju, a biokopskom salom se prelomio muk.

Ipak, na samom kraju filma, ostaje nam poslednja nada. Toni Stark je živ iako je na Titanu, a mnogi Osvetnici su ostali živi i na Zemlji. I posebno zanimljivo jeste, što je u poslednjim minutama filma, prikazan Nik Fjuri kako preko pejdžera šalje podatke. Kome i gde i zašto?

Ali, Marvel voli da nas ostavi na ivici egzistencije, malo da nas bocnu i da puste da se prepriremo o mogućim teorijama do sledeće godine kada je najavljen sledeći deo, a onda da nam sruše sve iluzije i urade nešto sasvim drugačije.

Hladna preporuka: Katanagatari

Posted on by Petar Josifljević

Jasuri Šička je sedmi glavešina Jasuri porodice i majstor Kjotorju stila mačevanja bez mačeva. On živi sa svojom starijom sestrom Nanami na pustom ostrvu, gde je njegova porodica izgnana pre mnogo godina.

Jednog dana, na ostrvo stiže Togame, ambiciozni strateg i sluga trenutne vlasti. Njen zadatak je da skupi dvanaest najboljih mačeva koje je načinio legendarni kovač Šikizaki Kiki. Svi kojima je do tada poverila zadatak su je izdali – nindže su shvatile da mogu da zarade više ako ih sami prodaju, a samuraj je postao previše opčinjen mačem koji je našao da bi ga se odrekao. Stoga, došla je da zatraži pomoć od jedine osobe kojoj ne trebaju ni novac ni mačevi – mačevaoca koji ne koristi mačeve.

 

Tako njih dvoje počinju svoje putovanje po Japanu tokom fantazijske verzije Edo doba, tražeći mačeve i boreći se protiv svakog ko im stane na put.

Zvuči poprilično prosto, zar ne? Čak i struktura animea je jednostavna – ima dvanaest epizoda i svaka prati njihovu potragu za jednim mačem, što tipično vodi do bitke sa trenutnim vlasnikom (mada ta bitka nije uvek u obliku fizičkog obračuna). Šička je klasični herojski tupan kao što je, recimo, Goku. Na početku putovanja nije u stanju da razlikuje ljude sem po visini, čak ni da razluči ko je muško a ko žensko. Togame se uglavnom ponaša grubo prema Šički ali joj se on očigledno sviđa, i ona je mozak cele operacije pošto je Šička društveno retardirani bilmez koji zna samo da se bije.

Ako je sve tako uobičajeno, zašto onda uopšte pričam o ovoj seriji? Pa, zato što je to samo početak i, za razliku od mnogih drugih animea, Katanagatari ne ostaje na tome i vešto koristi tu stereotipičnu osnovu da uradi nešto netipično. Štaviše, čak i u početku se mogu primetiti neka značajna odstupanja od klišea(npr. zbog svog odgoja, Šička ne shvata vrednost ljudskih života i ubijanje drugih mu je trivijalna radnja zbog koje ne oseća krivicu, nešto što nije tipično za većinu sličnih junaka).

Kako priča napreduje, stvari postaju… komplikovanije i čudnije, te nije sve toliko predvidljivo i rutinski kao što isprva izgleda. To vodi do kraja koji se veoma dobro uklapa u temu cele serije i lepo zaokružuje ceo zaplet.

Tokom svega toga je otkriveno mnogo više o našim glavnim likovima, i izazovi na koje nailaze čine da se oni menjaju i razvijaju kao osobe, te su na kraju serije značajno drugačiji ljudi, posebno Šička. Odnos između njega i Togame se takođe značajno menja tokom njihovog putovanja, na više od jednog načina. Zabavno je gledati njihove interakcije, koje stvaraju razne komične momente – iako nisu uvek smešni.

Njih dvoje nisu i jedini dobri likovi u seriji. Dosta likova koji se pojavljuju samo u jednoj epizodi su veoma živopisni i jedinstveni, tako da ne izgledaju suvišno ili kao prosta sredstva za napredovanje zapleta, već kao osobe. Interakcije između glavnih likova i vlasnika različitih mačeva su često najzanimljiviji delovi epizode.

Čak i nebitni likovi, kao što su većina Maniva nindži koji se stalno pojavljuju i pokušavaju da uzmu mačeve, su interesantni i jedinstveni na neki način – iako su tu samo da budu ubijeni.

 

Još jedna od glavnih snaga ovog animea su razgovori – dobro osmišljeni i napisani, teku glatko, ne svode se samo na čisto iznošenje informacija već često indirektno otkrivaju nešto o likovima i svetu. Sami likovi su često vickasti i vispreni, i prosto je uživanje slušati ih kako čavrljaju jedni sa drugima i razmenjuju razne dosetke.

Naravno, to ume da bude i mana – dijalozi se ponekad zaista otegnu i zauzimaju previše vremena, posebno kada se uzme u obzir da epizode ovog animea traju oko 45 minuta. Ako želite puno akcije, ovaj anime možda nije najbolji izbor.

 

Nije sve u pričanju doduše, tu su i borbe. Zapravo ih nema puno, često svega dve-tri po epizodi, i nisu veoma dugačke, ali su uvek jako dobro, tečno animirane i imaju sjajnu koreografiju. Kreativno su osmišljene, s obzirom na raznolike sposobnosti i stilove borbe protivnika, kao i svojstva mačeva koje koriste. Borbe takođe nisu samo bezumno lemanje i često je dobar deo epizode posvećen smišljanju strategije za poražavanje protivnika(mada bi Šička više voleo da prosto uleti i krlja).

Izgledu borbi pomaže i jedinstven stil animea, koji sadrži elemente tradicionalne japanske umetnosti pomešane sa modernijim anime stilom. Pozadine često izgledaju kao nešto što bi bilo viđeno na tradicionalnoj japanskoj slici ili drvenoj rezbariji. Skoro sve je prijatno za oko i raznobojno, a kostimi imaju detaljne, jedinstvene i blesave dizajne zasnovane na japanskoj narodnoj nošnji. Ovo je posebno primetno kod Maniva nindži, koji više izgledaju kao maskote nekog zabavnog parka nego nindže.

Anime prati i sjajna muzička podloga koja koristi tradicionalne japanske elemente, kao što je npr. Min’jo pevanje, i meša ih sa modernijom muzikom kao što je rep i hip-hop. Kompozitor je Taku Ivasaki, koji je učinio nešto slično i pri kreiranju muzike za anime Gurren Lagann gde je kombinovao klasičnu operu sa repom i hip-hopom. U skorije vreme je komponovao za stvari kao što su Noragami, Mahouka i Akame ga Kill.

Sve u svemu, ovo je zanimljiva akciona avantura sa jedinstvenim stilom, koja od veoma stereotipične podloge pravi nešto veoma drugačije od uobičajenih anime tabačina, dok u isto vreme ispunjava žeđ za lemanjem odlično animiranim akcionim scenama, praćenim sjajnom muzičkom podlogom. Ako ste raspoloženi da gledate nešto takvo, pogledajte Katanagatari.

To je to, za sada…

Teror – Den Simons

Posted on by Mirnes Alispahić

ŽANR: horor

ZEMLJA: SAD

ORIGINALNI NAZIV: The Terror

PISAC: Den Simons

GODINA IZDAVANJA: 2007.

OCJENA: 8

 

Istraživanje zaleđenog prostranstva što ga zovemo Sjeverni pol nešto je što je oduvijek privlačilo pažnju istraživača iako je to u većini slučajeva značilo smrzavanje na smrt, ako i ne i neku goru sudbinu, umjesto očekivane slave i nagrade. Čak i danas, u 21. stoljeću, istraživači vode tešku bitku s istraživanjem Sjevernog pola jer priroda je priroda.

U maju 1845. kapetan ser Džon Frenklin, prekaljeni britanski istraživač, čovjek koji je prije ove već bio na tri arktičke misije otisnuo se na svoju četvrtu, kako se na kraju ispostavilo i posljednju misiju, u potrazi za Sjeverozapadnim prolazom. Na kraju su se brodovi zaledili, a od njihovih posada su ostali samo tek poneki ostaci i naša nagađanja o tome šta im se tačno desilo u mjesecima nakon što su njihovi brodovi ostali zarobljeni u ledu. Brodovi su pronađeni tek 2014. i 2016. godine dok se za većinu posade ne zna ništa osim priča Inuita.

Tu na scenu stupa Den Simons koji vrlo uspješno spaja istorijske činjenice, tragove pronađene u brojnim spasilačkim ekspedicijama pokrenutim u svrhu pronalaska Terora i Ereba, eskimsku mitologiju i svoju bogatu maštu te nam donosi Teror, roman od kojeg će vam se naježiti svaka dlaka na tijelu, a onaj uobičajeni zimski mraz će biti tek dašak svježine.

Radnja Terora počinje scenom brodova već odavno okovanih ledom, s kapetanom Frensisom Krozijerom, koji se šetka po palubi broda i njegovoj unutrašnjosti i već tu vidite da će vas dočekati jedna nevjerovatna avantura dok Simons majstorski dočarava stanje. U tih prvih nekoliko strana osjetit ćete kako vam niz kičmu silaze ledeni prsti straha koji će vas polako obuzimati i neće puštati do kraja knjige.

On se drži istorijskih činjenica, tragova koji su pronađeni u godinama nakon nestanka Frenklinove ekspedicije, te sa njima miješa eskimsku mitologiju, fantastiku, dramu, psihološki horor i vješto tka priču. tačnije, biće po imenu tuunbaq, koje dođe kao zaštitnik tih drevnih predjela okovanih ledom, posljednji red odbrane od nadolazeće civilizacije, koje uhodi ledom okovane brodove i masakrira članove njihovih posada, jednog po jednog.

Pričajući ovu jezovitu priču iz perspektiva više članova posade, Simons pokušava što vjernije predstaviti situaciju. Mada je riječ o briljantnim likovimavi, njihov broj i razgradnja imaju manu, a to je veličina knjige koja će mnoge odbiti. Uslijed toga dolazi do zastoja radnje, čime roman gubi na ritmu što se ljubiteljima nekog bržeg ritma neće svidjeti. Oni koji vole opširne psihološke studije likova će zato uživati. Jedina zamjerka koju ja mogu uputiti Simonsu jeste kraj, koji je mogao biti i nešto bliži tj. barem nekih pedesetak stranica je viška.

Ovo nije samo priča o izgubljenoj ekspediciji, stvorenjima iz eskimske mitologije i psihološka studija likova. Teror je i priča o propasti britanskog imperijalizma, kao i borbi čovjeka protiv prirode jer šta je tunbak nego zaštitnik prirode.

Koliko je roman zaista uspješan u svom žanru, a koliki je Simons majstor, dokazuje i činjenica da je roman pobrao nekoliko veoma bitnih žanrovskih nagrada. I mada nekad nagrade ne znače kvalitet djela, u ovom slučaju Teror opravdava sve do jedne.

Ukoliko više volite pokretnu sliku od pisane riječi, tu je i AMC-ova adaptacija koju producira Ridli Skot. Iako odlična, svakako preporučujem i čitanje knjige jer poslije čitanja Terora, veselo ćete pjevušiti dok čistite snijeg od 2 metra ispred kuće, svjesni da vas čeka topli dom i obrok umjesto gladnih kolega.

Prostranstvo, uvod u treću sezonu

Posted on by Mirnes Alispahić

ŽANR: naučna fantastika/drama
ORIGNALNI NAZIV: The Expanse
ULOGE: Stiven Strejt, Kas Enver, Dominik Tiper, Ves Četam, Šore Egdašlo, Šon Dojl, Florens Falvr, Frenki Adams, Čed L. Kolmen, Tomas Džejn
ZEMLJA: SAD
OCJENA: 8

 

 

 

Kada je SyFy objavio da će raditi seriju Prostranstvo prema istoimenom, veoma uspješnom, naučnofantastičnom knjiženom serijalu dvojca Danijela Abrahama i Taja Franka, koji pišu pod pseudonimom Džejms S.A. Kori, bilo je sumnji u izvedbu. Budimo realni, SyFy nikada nije bio ime za kvalitetnu seriju, mada su znali i zablistati s vremena na vrijeme.

U vrijeme kada je suša kvalitetnih SF serija, a pošto im je propala adaptacije video igre Crvena fakcija, Prostranstvo je došlo kao naručeno. Već hvaljen serijal je predat u ruke Marku Fergusu i Halu Otsbiju, dvojcu poznatom po scenariju za kvalitetni Djeca čovječanstva i Iron Man. Opisan kao „Igra prijestolja u svemiru“, što je donekle i tačno, ako gledamo silne političke igre iza kulisa, mada ne s tako jakim likovima, bio je savršen za male ekrane iako je trebalo podosta prilagođavanja pa su tako neki likovi iz druge knjige uvedeni prijevremeno u prvoj sezoni, ali su atmosfera i srž serijala fantastično preneseni.

Prva sezona tek je blago zagrebala cijelu površinu misterije oko vanzemaljskog protomolekula iza kojeg stoji misteriozna sila čiji je jedini cilj isprobati dejstvo tog drevnog oružja pa makar to značilo i tjeranje cijelog poznatog svemira u rat. U Prostranstvu Zemlja, Mars i Vanjski pojas planeta su u delikatnoj ravnoteži i malo im treba da pođu u rat.

Nakon što su u prvoj sezoni počeli da oštre oružje, u drugoj sezoni stvari počinju da se zahuktavaju i već u prvoj epizodi vidimo nove mogućnosti protomolekula, ovog puta na Saturnovom mjesecu Febi, gdje grupa marsovskih marinaca dolazi u susret s novim neprijateljem. Prvooptuženi? Zemlja i UN.

Upravo u toj prvoj epizodi druge sezone postavljaju se stvari za ostatak radnje i jasno nam je da ćemo gledati još uzbudljiviju i napetiju seriju. S jedne strane imamo posadu Rosinantea koja pokušava se zabavlja s protomolekulom, zaraženi Eros juri prema Zemlji dok UN i Mars dijele nuklearke kao slatkiše. Iza kulisa, jedan od glavnih igrača i žena koja je nadmašila Kraljicu trnja po lukavosti, Avasarala pokušava da spriječi sveopći rat naspram kojeg će trenutne prepirke izgledati kao dječja igra.

Nažalost, najveća mana ove serije jeste čudna podjela pojedinih uloga. Dok ostatak ekipe, posebno neki sporedni likovi, briljiraju i savršeno prikazuju svoje likove, posada Rosinantea, predvođena ljepuškastim Stivenom Strejtom totalni je promašaj, posebno on. On jednostavno nije u stanju prenijeti emociju, bilo kakvu i cijelu sezonu ne skida jednu te istu facijalnu ekspresiju, što neko ko tumači lik Holdena nikako ne bi trebao da radi.

To je lik koji je mučen dilemama, on je započeo rat između Marsa i Zemlje, u njega se uzda cijeli Pojas, on drži protomolekul u svojim rukama i dobijemo lika koji jednostavno ne može to da iznese i bojim da mu u tome ne može pomoći niti jedan reditelj. Nije ni ostatak Rosija bolji, iako su glumački bolji od njega osim Vesa Četama koji glumi Ejmosa. U romanima je Ejmos, uglavnom nasmijan, ali opak i ubojit. Vesov pogled i izraz lica… Pa, reći ću samo da nema taj izgled ubojitog vedrog diva, više nekog psihotičnog mehaničara koji je samo u psiho modu.

Druga sezona je posebna po mnogim stvarima, dobili smo nove likove, neke su se nove stvari odigrale, povučeni su novi potezi, donose se teške odluke, a stvari su dovedene do usijanja. Čak smo izgubili i neke voljene likove, ali za one koji su čitali knjige, to je bilo očekivano.

Uprkos tim sitnicama, koje donekle kvare doživljaj u seriji, Prostranstvo je i drugom sezonom pokazalo da je nešto najkvalitetnije u domenu SF serija što se pojavilo na malim ekranima posljednjih nekoliko godina. Intrigantnom pričom prije svega, a poslije i produkcijom te likovima. Treća sezona je počela, Zemlja i Mars su naoštrili svoja koplja, Pojas je tu da se uključi u borbi za vlast u tom parčetu kosmosa. Ko će pobijediti? Šta će se desiti s protomolekulom? Ostaje da vidimo i da se nadamo da će SyFy nastaviti da nam na male ekrane donosi ovu izuzetno kvalitetnu seriju.

Tiho mesto (A Quiet Place)

Posted on by Lazar Vuković

Kao veliki ljubitelj horor filmova sam veliki skeptik po pitanju novih izdanja žanra. Uglavnom smo dobijali bezbrojne rimejkove i rebootove kultnih klasika i priče koje su već hiljadu puta viđene. Retko koji film je uspeo da se izdvoji iz mase po kvalitetu.

Mesecima se pričalo o jednom filmu za koji su govorili da je jedan od najstrašnijih, zvuči poznato. Uglavnom sam od takvih filmova dobijao blago razočarenje jer nisam video ništa novo. Pa dobro, bilo je par izuzetaka kao npr. Ne diši (Don’t Breathe), Ritual (The Ritual), Gasi svetal (Light Out) i Astralna podmuklost (Insidious) franšiza. Nego da se vratim na našu temu. Taj film je stigao u naše bioskope i po prikazivanju sam na internetu video gomilu hvalospeva na račun istog. Nestrpljiv da se isti pojavi na torentima otišao sam na kasnu projekciju. Reč je o filmu Tiho mesto (A quiet place).

Dugo nisam bio u bioskopu i bez ikakvog očekivanja sam otišao na projekciju. I posle sat i trideset minuta, koliko traje film, sam izašao više nego zadovoljan. U daljem tekstu ću navesti svoje lične utiske, ali ću se truditi da što manje detalja otkrivam jer što manje znate o filmu biće veći užitak.

Zamislite svet u kome morate da živite u apsolutnoj tišini ne proizvodeći ni najmanji zvuk. Razlog su čudovišta nepoznatog porekla, koja love na osnovu istog i koja su uspela da istrebe skoro celu ljudsku populaciju. Naša priča se vrti oko porodice, otac, majka i dvoje dece koji žive po striktnim pravilima, u tišini, komunicirajući znakovnim jezikom, preživevši tako godinu dana u tim uslovima. Problemi nastaju kada se bliži termin majčinog porođaja.

Ono što mi je prvo zapalo za oko je originalna ideja već viđene radnje filma. Grupu preživelih koji se kriju od zombija, vampira, vanzemaljaca i drugih karakondžuli smo gledali milion puta, ali nečemu ovakvom prisustvujemo prvi put. Kako bi preživeli moramo da se krećemo i živimo u potpunoj tišini jer i najmanji zvuk može da nas košta života.

Radnja je napeta i jeziva. Sat i trideset minuta, koliko traje film, će proći veoma brzo jer ćete sedeti prikovani uz ekrane gledajući napeto šta će se dalje desiti saosećajući pritom sa junacima i iščekujući šta će se dalje desiti. Za vreme koje sam ga gledao u bioskopu, osim zvuka grickalica na početku, se nije čuo nijedan zvuk što dovoljno govori o mojoj tvrdnji. Naročito bih napomenuo da ima dosta teških scena od kojih nas jedna očekuje na samom početku.

Gluma je nešto najbolje što krasi ovaj film. Džon Krasinski (John Krasinski), koji je ujedno i režiser ovog remek dela i Emili Blant (Emily Blunt) su odlično izneli uloge majke i oca budući da su oni supružnici i u privatnom životu i da imaju dvoje dece. Ne treba zanemariti ni decu glumce, Nou Džupa (Noah Jupe) i Milisent Simonds (Milicent Simmonds) koji su pokazali svoj glumački talenat i kojima predviđam odličnu budućnost, naročito za Milisent koja je gluvonema i u stvarnom životu zbog čega je ostatak glumačke ekipe morao da nauči znakovni jezik kako bi se uživeli u svoje uloge.

Naravno, film ima i svojih mana koje ne bih da iznosim jer bilo kakvo odavanje radnje može da pokvari užitak gledanja filma. Ako pažljivo budete gledali sami ćete uočiti nelogičnosti. Naročito mi se nije svideo kraj jer lično smatram da je to moglo mnogo bolje.

Tokom pisanja ove recenzije sam saznao da režiseri rade na nastavku. Ne znam šta bih rekao. Istovremeno se i radujem jer su neke stvari ostale nerazjašnjene i plašim jer ne bi bilo prvi put da od odličnog filma dobijemo osrednji nastavak.

Namerno sam izostavio neke delove radnje filma jer ne želim da eventualno spojlujem i pokvarim užitak. Ako volite napete filmove, a željni ste kvalitetnog horora ne čekajte da se film pojavi na torentima, izdvojite pare za bioskopsku kartu i uživajte.

Matriks – poveruj u neverovatno

Posted on by Nataša Radenković

ŽANR: naučna fantastika/akcija
ORIGNALNI NAZIV: The Matrix
REŽIJA: sestre Vačovski
SCENARIO:  sestre Vačovski
ULOGE: Kijanu Rivs, Lorens Fišburn, Keri En Mos, Hugo Viving, Džo Pantoliano
ZEMLJA: SAD
OCENA: 8

 

 

Dugo sam razmišljala kako da vas uvedem u novu priču, kako da nešto započnem, a da privuče pažnju. Krenuću od ljubitelja naučnofantastičnih filmova, kada ih pitamo koji im je film najdraži oni će se pre odlučiti za neki film iz sedamdesetih i osamdesetih godina 20.veka, a retko će se odlučiti za neki iz devedesetih i filmove koji se uveliko prikazuju na filmskom platnu.

Kada su Lana i Lili Vačovski (tada braća Vačovski) 1992. godine smislile grafičku novelu o ljudima uhvaćenim u paralelnu realnost koju su napravile mašine, nisu ni sanjale da stvaraju kultno delo koje će dobiti dva nastavka. Ljubitelji naučne fantastike svakako znaju da ovoga puta predstavljamo remek delo Matriks (The Matrix).

Film je pozitivno ocenjen od strane kritičara i osvojio je četiri Oskara, kao i druga priznanja među kojima je BAFTA i nagrada Saturn. Pohvale su se odnosile na inovativne vizualne efekte, kinematografiju. Akciju u filmu jedni su opisivali kao impresivnu, a drugi da banalno i ometa praćenje radnje. Uspeh filma je razlog za dva nastavka, koja su inscenirale i režirale sestre Vačovski, Matriks: Promena (The Matrix Reloaded) i Matriks: Revolucija (The Matrix Revolutions). Kasnije je prošireno i na video-igrice, stripove i kratke filmove.

Film predstavlja distopijsku budućnost gde realnost jeste simulirana stvarnost, „Matriks“, a stvaraju je mašine kako bi podčinile ljudski rod, čiju toplinu tela i električnu aktivnost koriste kao izvor energije.

Računarski programer Neo saznaje istinu i počinje pobunu protiv mašina. Ne znam za vas, ali ja sam se sa filmom slučajno srela, sama najava na malom ekranu je nagoveštavala nešto posebno, ali nisam ni približno bila spremna na ono šta nam je predstavljeno.

Matriks je film koji vas ostavlja bez daha, koji vas jednostavno uvuče od prve scene i ne ispušta do samog kraja. Ne zaustavlja se samo na vizualnom privlačenju, već vas privuče i pričom, jednostavno počnete se pitati ko su ti ljudi koji skaču po zidovima, koji imaju tako brze pokrete, oni koji preskaču zgrade.

Sestre Vačovski nam od starta daju mrvice, kako bi nas, sve dublje, uvukle u klopku i trenutak kada Neo završava na ispitivanju mi smo odavno upali u klopku, navučeni na radnju filma, već i sami osećamo da nam je dodeljena jedna od uloga. Najzanimljiviji deo filma meni je kada Neo mora odabrati između plave ili crvene pilule, bukvalno govorim u ekran „crvenu uzmi, ne plavu” i onda onaj fantastični deo, spoznaja „Matrice“. Scene su fascinantne, ređaju se i nadograđuju do samog kraja.

Vizualni efekti filma su danas standard, ali 1999. godine bile su nešto, neviđeno, perfektno. Od tih efekata najupečatljiviji delovi su mi kung-fu trening Nea sa Morfejom, po mom mišljenju jedna od najjačih scena borbi i scena izbegavanja metaka (scena koja me je kupila i zbog koje ovaj film obožavam), a uz sve to fantastična muzika koja nam pojačava doživljaj.

Odabir Kijanu Rivsa (Keanu Reeves) za glavnu ulogu je pun pogodak, njegova zbunjena faca je upotpunila lik Nea koji mora biti zbunjen. Ovo mu je definitivno najbolja uloga u životu, mada ne zaostaje ni u filmu Konstantin (o kome ćemo nekom drugom prilikom).

U filmu postoji i ona scena koja nas razočara, odlazak kod proročice i iščekivanje da nam ona objavi da je on Taj, ali ona nam ne da odgovor, ostavlja nas da se pitamo kako to da on nije Taj, kada jeste i onda počinje preispitivanje, razmišljanje, šta smo to mi propustili, kako se sada ovo desilo, ali nastavljamo sa gledanjem jer smo se uveliko upetljali u samu matricu filma.

Šta možemo reći o glavnom negativcu filma, agentu Smitu? Jedan od najboljih negativaca koji se pojavio u istoriji filma, nešto neponovljivo, nezamenljivo. Način na koji se pokreće, na koji dominira prostorom, jednostavno prikazano zlo, mogu slobodno reci savršeni negativac.

Ovaj film je remek delo kinematografije. Nažalost, nastavci nisu opravdali očekivanja, ali su  i oni ipak dobri. Filmska dela koja osim što nas zabavljaju i nečemu nas uče, bude u nama kritičku svest i podstiču nas na razmišljanje.

Koliko god pisali o Matriksu, malo je, postoje mnoge scene i stvari koje sam ispustila, na vama je da pogledate ako niste, a ako već jeste podsetite se, jer koliko god puta pratili taj film uvek naiđe scena koju nismo budno propratili.

Sigurno se pitate zašto sam se odlučila za ovaj film, Matriks nam je doneo revoluciju, nešto novo, do tad neviđeno, a neverovatno dobro, fantastično.

Ostavljam vas da razmišljate, a ja  vam se javljam za sedam dana sa još jednim remek delom iz sveta filma.

Blokbaster na steroidima – Osvetnici: Rat beskraja

Posted on by Mladen Vukčević

ŽANR: naučna fantastika/akcija
ORIGNALNI NAZIV: Avengers: Infinity War
REŽIJA: Entoni Ruso, Džo Ruso
SCENARIO: Kristofer Markus, Stiven Mekfili prema strip serijalu „Osvetnici“ Stena Lija i Džeka Kirbija
ULOGE: Robert Dauni ml., Kris Hemsvort, Mark Rufalo, Kris Evans, Skarlet Džohanson, Benedikt Kamberbeč, Don Čidl, Tom Holand, Čedvik Bosmn, Pol Betani, Kris Prat, Zoi Saldana, Džoš Brolin
ZEMLJA: SAD
OCJENA: 8

 

 

„Ja sam Gvozdeni čovek.“ Te četiri reči Tonija Starka, sa kraja prvog dela „Gvozdenog čoveka“ Džona Favroa su utrle put onome šta će postati Marvelov kinematografski univerzum. Deset godina kasnije i osamnaest filmova iza sebe, velika završnica prve tri Marvelove faze je pred nama. „Osvetnici: Rat beskraja“ je ugledao svetlost dana, a fanovi su jednoglasni u svom šoku, neverici i sveobuhvatnoj oduševljenosti ovim filmom.

Iako poznat po svojim blokbasterima, poslednje Diznijevo čedo je nadmašilo sva očekivanja. Dobro se sećamo pomame za „Povratkom kralja“ koji je zacementirao svoje mesto u istoriji kinematografije. „Avatar“ Džejmsa Kamerona je zauvek promenio filmsku industriju, a desetogodišnja borba Harija Potera i Lorda Voldemora je imala završnicu 2011. godine. O novoj reinkarnaciji „Zvezdanih ratova“ i ne treba trošiti reči. Uzbuđenje je deo iščekivanja a masovna histerija na svim nivoima je znak prihvatanja. Ako je sudeći prema prvim utiscima koji nam stižu sa svih meridijana, „Rat beskraja“ je maestralno remek-delo koje je uspelo u nečemu što se smatralo gotovo nemogućim.

Jer kako drugačije opisati ono šta predstavlja „Rat beskraja“? Kako je moguće ujediniti priče 18 različitih filmova? Na koji način dovesti sve te likove zajedno i dati im prostor da se kroz film razvijaju? Kojom magijom povezati tako različite stilske, estetske, pa čak i narativne aspekte ovog Univerzuma? Međutim, direktorske palice Entonija i Džona Rusoa su se pokazale čudotvornim. „Rat beskraja“ je do perfekcije izrežirana pozornica za sve ono čime nas je Marvel oduševljavao tokom poslednje decenije.

Na leđima ovog filma nije samo bila završnica 18 filmova i milijardi uloženih u ovaj projekat. Sam film je, takođe, i prvi deo rata sa ludim Titanom, uvod u četvrtu fazu Marvelovog univerzuma, rez koji je potrebno napraviti kako bi se sve Diznijeve kupovine uklopile u naraciju. Toliko različitih aspekata je trebalo uklopiti u kohezivnu celinu da i ne čudi oduševljenje tim uspehom. Pogotovo što znamo kako je DC bio neuspešan u žongliranju mnogostrukim aspektima sopstvenih filmova.

Premisa filma je, naime, veoma jednostavna. Ludi Titan po imenu Tanos je u potrazi za kamenovima beskraja, šest dragulja čiju smo moć imali prilike da vidimo u prethodnim filmovima. Sakupivši svih šest, Tanos bi dobio moć da zbriše pola Univerzuma u, na trenutak gotovo razumnoj, borbi za očuvanjem balansa u Univerzumu. Neceremonijalno predstavljen, tokom celog filma, Tanos zaista opravdava svoje prisustvo u finalu Marvelovog kao glavnog negativca svih ovih godina. Svaki prethodni zlikovac, koliko god opasan, ili komično iskarikiran bio, ne može ni da primiriše Tanosovoj pojavi ili pak, efikasnosti u borbi sa Osvetnicima. Jer kada u filmu imate preko 30 superheroja, potreban vam je zlikovac koji je sposoban da se nosi sa svima njima.

Dobro oprobani recept u kome je kulminacija drame bitka sa vojskom bezimenih čudovišta  je ovoga puta prerastao u pravi rat koji se vodi u svakom delu Univerzuma. Tanosovi prethodnici su donosili sukobe i bitke, Tanos je sa sobom doneo pravi rat koji je u svakom trenutku filma testirao herojstvo naših junaka postavljajući sijaset Sofijinih izbora pred njima, u kojima pitanje spasavanja voljenih je suočeno sa onim šta se mora uraditi za opšte dobro.

Kako je Tanos zlikovac na steroidima, tako se i celokupna filmska estetika može opisati. Zvučni i vizuelni efekti su bili dojmljiviji, scenografije savršeno uklopljene, haos koji je Tanos ostavljao bio je zastrašujući za gledati. Jednostavno, ne postoji aspekt ovog filma koji nije podigao lestvicu u odnosu na prethodnike. Hteli ste epsku bitku dobra i zla? Dobili ste nešto što je prevazišlo sva očekivanja. Hteli ste dobro inscenirane bitke gde se borilačko umeće i magija preliću? Kada vidite šta su neki od superheroja sposobni da urade, skočićete iz svog bioskopskog sedišta. Ovo je film koji ima snagu koja je nezapamćena u Marvelovom univerzumu. Jednostavno, ovo je blokbaster na steroidima.

Ali ta isprazna reč, blokbaster, namenjena lakoj letnjoj zabavi bez mnogo dubine i emocija nikako ne može biti iskorišćena za „Rat beskraja“. Ovo je film gde jedan pogled ljubavnika može otopiti i najciničnije srce. Ovo je film o očevima i njihovoj deci. Film je emocionalna vrteška gde se ushićenje menja užasom, osmeh suzama, a u pojedinim trenucima ni sami ne znate šta bi zapravo trebalo da osećate.

Film svakako ima svojih mana, ali te mane, koliko god upale u oko kritičara, ne mogu da se mere sa oduševljenjem koje izaziva kod fanova. Ovaj film je događaj decenije, sve ono što smo očekivali od Marvela i suštinski je sve ono što volimo u svetu stripova. Ovo je film za nas koji verujemo u magiju i snagu, u heroje i zlikovce. Ovo je film za one u kojima još uvek živi dete, koji veruju da je najbolje uraditi pravu stvar, bez obzira na cenu u svetu gde veoma jednostavno postoje dobro i loše.

Ova recenzija je zamišljena kao kratki utisak i uvod u ovaj fenomenalni film. O spojlerima, budućnosti Marvelovog univerzuma i svemu između ćemo potanko pričati u narednim danima. Do tada, naša topla preporuka je da iskusite ovo u bioskopu jer ćete biti bogatiji za još jedno magično iskustvo, jer, na kraju krajeva, „Rat beskraja“ nije samo film, to je magija.

Pakleno srce – Klajv Barker

Posted on by Mirnes Alispahić

ŽANR: fantastika/horor

ZEMLJA: Velika Britanija

ORIGINALNI NAZIV: The Hellbound Heart

GODINA IZDAVANJA: 1986.

OCJENA: 7

 

 

Za njega je Stiven King, svojevremeno rekao da je budućnost horor žanra, a pojavio se sredinom osamdesetih antologijom svojih kratkih priča pod nazivom Knjige krvi i osvojio svijet na prepad. Osim pisanjem izvanrednih horora, kreće se i u vodama fantastike (mada i u njegovim hororima prevladavaju elementi iste), a okušao se u dječjoj književnosti. Bavi se i slikarstvom, izlaže slike širom svijeta te radi korice svojih romana. Filmski je scenarista i redatelj većine adaptacija svojih djela. Čak je bio i producent Oskarom nagrađenog filma Bogovi i čudovišta iz 1998. koji za divno čudo nema elemente fantastike i horora nego je veoma hvaljena drama u kojoj glavnu ulogu tumači Gandalf lično, ser Ijan Mekelen.

Pogađate li o kome je riječ? Treba li ga još predstavljati? Riječ je Klajvu Barkeru, jednom od najoriginalnijih pisaca horora koje je ovaj svijet vidio jer sa snagom njegove mašte se malo ko može nositi. Od sredine ’80-ih kada se pojavio pa nadalje Barker je sila s kojom se malo ko može nositi kada je horor u pitanju. Njegov bogati, poetski stil i nevjerovatna mašta te priče o mračnim ljudskim željama i ambicijama su ono što ga izdvaja od drugih autora.

Pakleno srce njegov je prvi roman, iako isprva izdat 1986. u antologiji Noćne vizije (Night visions) kao novela, samostalno je izdanje doživio 1988. nakon uspjeha filma Gospodari pakla (Hellraiser, 1987.), temeljenog na toj noveli. Pogađate, scenario i režiju je potpisao Barker lično. Ostalo je sve stvar legende. Gospodari pakla i Cenobiti su postali filmski serijal, čiji je kvalitet doduše veoma upitan sa svakim novim nastavkom i sam Barker nema neke pretjerane veze s njima, ali utjecaj na pop kulturu je neizbrisiv.

Priča Paklenog srca je priča o skrivenim ljudskim željama, onim najmračnijim, o potrazi za onim nedokučivim i najbolji je prikaz Barkerovog talenta. Frenk Koton je lutalica, hedonista, čovjek koji kroči sjenama kriminala. Isprobao je sve šo se isprobati može i želi još. Želi ultimativno zadovoljstvo koje bi mu trebalo doći nakon što otvori Lemaršanovu slagalicu, drvenu kutijicu čiji zidovi tvore zagonetku koju treba riješiti.

Ono što on ne zna jeste da otvaranjem kutijice, doziva Cenobite, svećenike paklenog reda posvećenog zadovoljstvu, ali na način na koji on ne može ni zamisliti. Vidjevši ih pred sobom, unakažene, nakarade nekadašnjih ljudi, Frenk ne odustaje jer njegova glad za tim najvećim zadovoljstvom nema granica i želi sve što mu oni mogu ponuditi. I dobija to, samo na malo drugačiji način nego što je to zamislio.

Tu u priču stupa Džulija, supruga Frenkovog brata Rorija. Žena koja je stupila u brak s Rorijem iz nekog razloga koji ni samoj njoj nije poznat. Džulija žudi za Frankom, iako ga je vidjela samo jednom. Prije vjenčanja kada ju je grubo uzeo i pružio nešto što Rori nikada nije uspio, sirovu strast. Stjecajem okolnosti, ona vraća Frenka iz dimenzije Cenobita, ali u obliku kojeg niti ona niti on žele. On je sada samo unakažena prikaza kojoj treba krv kako bi se vratio u normalu. Ali Cenobiti ne puštaju tako lako one koji im se prodaju.

Kratak je to roman, ali majstorski napisan Barkerovim poetski stilom. Njegov filmski prikaz scena vam daje dojam da ne čitate knjigu, već da je proživljavate, s njegovim naratorskim glasom koji vas vodi kroz svijet užitka, bola i užasa. Njegov horor je onaj koji se bavi čovjekom, njegovim najdubljim strahovima i željama jer šta je Lemaršanova slagalica, ako ne metafora za onu zaključanu odaju svih nas, u kojoj skrivamo najmračnije želje kojih se toliko bojimo?

Matijaš Sandorf – Žil Vern

Posted on by Nešo Popović

Čitam pre nekoliko dana sledeću vest – Žil Vern napušta lektiru.

Malo sam se lecnuo na tu vest. Čini se da je argument sledeći – to što je on pisao više nije fantastika za nove naraštaje. Hm, nešto se ne sećam da smo otišli u središte Zemlje i nismo se sasvim spustili u neistražene morske dubine.

No, da ne bude sve tako crno za sve nas ljubitelje fantastike, obećali su nam zamenu. Hari Poter i kamen mudrosti za osnovce i Gospodar prstenova – Družina prstena za srednjoškolce. Sećam se kako sam u gimnaziji pričao sa profesorkom srpskog da Tolkina treba uvesti u lektiru. Nije se baš slagala sa mnom. Da sam zlurad, sada bi ste čuli Nelsonov smeh (he-he), ali nisam. Uprkos tome što nije volela Tolkina, bila je izuzetan profesor i pedagog.

Što se mene tiče, Žil Vern je jedan od najvećih pisaca i vizionara i bila bi šteta da ga deca ne upoznaju. Predstaviću vam meni omiljenu Vernovu knjigu. Pročitao sam je nekoliko puta i svaki put bih uživao. Čak mislim da je to zapravo i prva njegova knjiga, koju sam pročitao. Možda sam subjektivan, ali čini mi se da je to jedan od njegovih najboljih naslova.

U pitanju je Matijaš Sandorf.

Ko? Šta? Kako? Zašto? Verovatno se pitate o kome pričam. Pretpostavljam da će biti retki oni koju su ne samo čitali, već i čuli za ovu knjigu.

Šta je čini tako posebnom?

U pitanju je izuzetno uzbudljiv avanturistički roman. Nekad bih rekkao da je pravi roman za svakog dečaka, sad da je za svako radoznalo dete, ali i odraslog. Ima ono što je neophodno da vam sve vreme drži pažnju.

Tu su zavere, šifre, pozitivci i izdajnici, duboke ljubavi i jake mržnje. Pravedna i zaslužena kazna stiže zle, a dobri i plemeniti bivaju izdašno nagrađeni. Sve je crno-belo. Dobri su skroz dobri, dok su zli skroz zli. Naravno, do samog kraja ne znamo koja strana će prevagnuti, a pogibelj glavne likove prati na svakom koraku. Ne zaboravite ni Vernove vizionarske brodove na struju, nadmoćno oružje i slične spravice, koje su njegov zaštitini znak. Vern je za popularizaciju nauke uradio mnogo, mnogo, mnogo. Nije li on i omiljeni autor ćaknutog izumitelja Emeta Brauna?

Sadržaj?

Šta da vam kažem, a da ne otkrijem suviše? Grupa mađarskih rodoljuba želi da izvede prevrat i otcepi se od Austro-Ugarske monarhije, ali stvari ne kreću planiranim tokom. Dovoljno? Znam da nije, ali ne želim da vam otkrivam suviše.

Sledeće što mi se svidelo je mesto odvijanja radnje. Dobrim delom se dešava na našim prostorima, Dubrovnik, Pazin, Kotor, Rovinj. I dalje, uprkos ludacima, koji izviru na sve strane, te prostore i ljude smatram svojim. Po negde Vern malo greši sa geografijom, kao i sa znanjem o ovim prostorima, ali to mu rado opraštam. Ipak, nije ovo putopis, već avanturistički roman.

Ilustracije? E, one su tek posebna priča. U knjizi koju imam, nalaze se crteži L. Beneta iz prvog francuskog izdanja objavljenog 1885. Neke ilustracije sam koristio kao uzor za časove likovnog i dobro sam prolazio sa istima. Na primer, baš ova gde Rt Matifou sam drži brod. Hvala gospodinu Benetu, mada sumnjam da mu mnogo znači moja zahvalnost.

Da se vratim Matijašu Sandorfu.

„Tako je! Osvetimo se!“, poviču Stjepan Bathory Ladislav Zathmar.

„Da se osvetimo? Ne! … Da provedmo pravdu!“

U tim je rječima bila sva duša grofa Sandorfa.

Primetna je sličnost sa još čuvenijim osvetnikom, grofom Monte Kristo. Matijaš je nastao manje-više kao omaž pomenutom liku. Ali nemojte da pomislite da je došlo do bezočne krađe. Matijaš Sandorf i Monte Kristo se razlikuju i više nego dovoljno i ne sumnjam da će obojica naći svoje mesto u vašim srcima. Postoji i pismo, koje je Žil Vern uputio sinu velikog Aleksandra Dime.

Posvećujem ovu knjigu vama, ujedno je posvećujući uspomeni na darovitog pripovjedača kakav je bio Alexandre Dumas, vaš otac. U ovome sam djelu Matijaša Sandorfa pokušao učiniti Monte-Cristom neobičnih putovanja.

Jules Verne

 

Dragi prijatelju,

Doista sam dirnut vašom ljubaznom nakanom da mi posvetite Matijaša Sandorfa, kojeg ću početi čitati čim se vratim u petak, ili subotu. Imali ste pravo što ste u posveti, uspomenu na oca združili s prijateljstvom prema sinu. Nikoga ne bi više, nego autora Monte-Crista, očaralo štivo vaših blistavih, osebujnih, zanosnih maštarija. Među vama postoji toliko bjelodana književna srodnost da ste mu vi, s književne strane gledano, sin više nego ja. Već vas tako dugo volim te mi posve odgovara da budem vašim bratom.

Zahvaljujem vam na ustrajnoj naklonosti i još jednom želim toplo izraziti naklonost koju osjećam prema vama.

A. Dumas

(prevod Morana Čale Knežević)

 

Šta kažete? Da li su ova pisma možda probudila vašu radoznalost? Nadam se da jesu. Monte Krista sam čitao godinama kasnije, i u mom slučaju, Dima nije imao šanse pored Verna. Iako i dalje volim Dimu i njegove romane.

Svima toplo preporučujem ediciju Omladinska biblioteka, Grafički zavod Hrvatske (njihovo izdanje i predstavljam ovde). Objavili su dvadesetak naslova, imam većinu i obožavam ih (Najlepše bajke klasične starine 1-3, Matijaš, Šerlok, Sojer, Haklberi, Guliver, Alisa, Minhauzen…). Sve knjige su odlično urađene, često koriste ilustracije iz originalnih izdanja.

Malo sam bacio pogled po intrameku (što bi rekao Đorđe Čvarkov) i zaključio da baš ovo izdanje Matijaša Sandorfa može da se nađe za smešne pare. Ne prodajem, samo konstatujem. Ako i malo verujete u moj sud, nabavićete svoj primerak što pre ili otići do prve biblioteke i nadati se da ga imaju.

U trenutku kada čitate ovaj tekst, ponovo sam uzeo u ruke pomenutu knjigu (upravo prođoh 200 strana). U mom je vlasništvu od 1989. i prošla je ratove, države i gradove. Oblepljena je selotejpom, mestimično isflekana, ali je nikad ne bih menjao za novu.

Da li je možda neko od drugara autostopera pročitao ovu knjigu?