Blog

In memoriam: Kejt Vilhelm (1928-2018)

Posted on by Redakcija

Nakon što nas je početkom godine napustila Ursula Legvin, najveća autorica fantastike i jedna od legendi iste, žena koja je izazvala revoluciju u žanru svojim pisanjem i tematikom, 8. marta je otišla još jedna veličina, Kejt Vilhelm. Gotovo simbolično, otišla je na Dan žena.

Osim naučnom fantastikom i fantazijom, bavila se i pisanjem misterija. Zapravo, njen prvi objavljeni roman, Gorče od smrti iz 1963, bio je krimi misterija, a ima čak i dva serijala u tom žanru. Jedan o Barbari Holovej, drugi o Čarliju Miklstouneu i Konstans Lajdl. Pored ovoga ima još nekoliko krimi romana nevezanih za ove serijale.

Njen prvi roman iz oblasti naučne fantastike je Klon iz 1965. Bila je urednik dvije zbirke priča, a pomagala je suprugu Dejmonu Najtu u kreativnim radionicama koje su iznjedrile brojne pisce kao i u uređivanju zbirki priča. Inače je dobitnica nagrada uglednih nagrada Hugo, Nebula i Lokus.

Najpoznatiji roman joj je S golih pustih kora gdje pojahu ptice iz 1976, priča o kloniranju u postapokaliptičnom društvu za čiji je naslov posuđen citat iz Šekspirovog soneta 73. Za njega je dobila nagrade Hugo i Lokus, bila nominovana za Nebulu. Kratke priče su joj izlazile po brojnim antologijama i časopisima još od 1956. Na našim prostorima njeni radovi su se mogli naći po časopisima kao što su Alef, Emitor, Futura i Politikin zabavnik.

Međutim, ono po čemu je Vilhelm bila najpoznatija jeste njen rad s autorima i suprugom, kao i zaslugama na polju dizanja renomea fantastici kao žanru u Americi. Neki od pisaca koji su prošli kroz njihove radionice su En Mekafri, Džordž R.R. Martin, Nil Gejmen, Glen Kuk, Džef Vandermir i brojni drugi. Njenim odlaskom, svijet je ostao bez još jednog velikog imena fantastike i velike spisateljice.

U nastavku možete pročitati jednu od njenih priča koja je preuzeta sa sajta sf-priče.

Napršnjacima, viljuškama i nadom (With Thimbles, With Forks and Hope, 1981.)

 

 

Fest na bis! – Jupiterov mesec, Pre nego što nestanemo, Legenda o Konkubini

Posted on by Nikola Jović

Još jedan Fest je iza nas, a jedino što ostaje je dugačka lista ne pogledanih filmova jer, osim ukoliko niste sposobni da kršite zakone fizike, nema ama baš nikakvih šansi da je svako pogledao sve ono šta ga je interesovalo. Srećom, svake godine je tu “Fest na bis”, celina u okviru koje se narednih nedelju dana repriziraju najgledanija filmska ostvarenja sa prethodnog Festa. Tim povodom iskoristićemo priliku da se osvrnemo na odgledane filmove (iz sveta fantastike a i šire) koji su nam privukli pažnju na ovaj ili onaj način i samim podvučemo crtu i saberemo utiske o ovogodišnjem Festu.

Jupiterov mesec je novi film Kornela Mundrucoa (Kornél Mundruczó), Mađarskog filmsog reditelja koji je pre ovog filma režirao film Beli bog (2014) koji je takođe bio deo selekcije Festa te godine. Mundruco je reditelj koji voli da snima ‘umetničke’(arthouse) filmove koje obično začini finom dozom nadrealnog čime dodatno naglašava izvestan društveni problem kojim želi da se bavi u tom trenutku i generalno kako bi začinio sam zaplet filma. Iako jesu nadrealni, ti filmovi su sa obe noge na zemlji i uvek se tiču stvari koje su prisutne u našim životima, pa je samim tim ono nadrealno mnogo efektine jer se stiče utisak kao da se nemoguće doslovno nama dogodilo. U filmu Beli bog, tema je bila rasna nejednakost i generalno egoizam ljudi kao vrste koji u prirodu učitavaju poredak koji pogoduje njima kao vrsti a narušava kvalitet života svih ostalih stanovnika zemlje (konkretno u tom filmu… pasa). Taj film mi je bio veoma dopadljiv, od realizacije, tretmana društvenog problema koji nije bio toliko usiljen, neobičnog pristupa piči iz vizure pasa koji je sigurno bio komplikovan za snimanje, poetičan kraj… Dosta dobrih elemenata. Otprilike se isto može reći i za ovaj film, ali nikako nije na istom nivou.

Mundrucov novi film počinje izuzetno uznemirujućim i uverljivim prikazom očajnog tretmana ilegalnih emigranata na granici između Srbije i Mađarske gde se prilikom jedne nezgode ispostavlja da jedan od tih ilegalnih emigranata, Arijan, poseduje mesijanske sposobnosti uz pomoć kojih uspeva da umakne organima vlasti koji ih gone kao da su životinje. Arijan u Budimpešti nailazi na doktora Sterna, lekara ‘sumnjivih’ moralnih načela, koji nakon saznanja Arijanovih sposobnosti vidi priliku da ih primeni u svoju korist i dobro se opari, dok dečak samo želi da pronađe svog oca koji je po zanimanju drvodelja.

Ovaj film mi deluje kao jedan od onih kalkulantskih pokušaja da se napravi ubitačan festivalski film, koji će kući da odnese sve nagrade a ujedno animira gledaoce iz svih predela (skoro svih), i u tome u nekoj meri rekao bih, i uspeva. Film je pre svega odlično realizovan tehnički. Kroz čitav film imamo dosta dugih kadrova koji su veoma kompleksni jer zahtevaju veoma dobru koordinaciju glumaca i statista, a sve to u prirodnom okruženju, što znači da iz minuta u minut vreme prolazi i sunce će biti u nepovoljnom položaju; i svaki od tih dinamičnih dugih kadrova je realizovan odlično. Gluma glavnih akera je mahom bila na mestu, ne odlazeći ni u jedan ili drugi ekstrem, a vizualni efekti su bili veoma dobro integrisani sa ostatkom filma i ni jednog trenutka ne deluju neubedljivo. Šta je onda problem ovog filma? Pre svega, njegova pretrpanost. Film se u kratkim naletima bavi svim i svačim, od migrantske krize, pojavom fašizma u Mađarskoj, rasne diskriminacije, religijske konotacije, posledice pozitivističkog gledanja na svet… Sve po malo, kao na koktelu sa švedskim stolom. Jedan tematski ‘all inclusive’, i najbolje od svega je što u prvoj deonici sve to čak i radi, i sa tom šarolikošću nemam mnogo problema, ali onda film ipak mora u jednom trenutku da se završi i mora se svesti na jednu stvar konkretno i samim tim propusti da eksplicira svoj stav o svim ovim stvarima, i tu možemo reći da nastaje jedan od problema. Zašto samo prolazno staviti bilo koji od ovih realnih društvenih problema, ako će se prisustvo toga u filmu svesti na banalnost bez neke dublje poente? U toj drugoj deonici film ispušta da odgovori na sva zahtevna pitanja koja sam postavlja i pretvara se u jednu igru mačke i miša, gde pre toga u periodu između drugog i trećeg čina imamo izvesno statiranje u smislu ponavljanja već viđenih stvari. Sam kraj opet cilja na to da bude poetičan poput filma Beli bog, ali je pre uspeo da zbuni nego razjasni nadrealne pojave u tom svetu i samu suštninu filma. Sve ovo na stranu, Jupiterov mesec je film koji mi se veoma dopao, i moguće je da ću ga pogledati ponovo. Iako ima svoje probleme, kompleksnost tema kojima se bavi i način na koji je film realizovan traže nekoliko gledanja.

Kad smo već kod nadrealnih umetničkih (arthouse) filmova, evo nam veterana u toj kategoriji, Kijoši Kurosava (Kiyoshi Kurosava), reditelj koji je zadnje dve decenije postepeno gradio svoj status autora koji uzima tipično žanrovske premise i daje im jedan ozbiljniji arthouse tretman. Ovog puta je to melodramatična naučna-fantastika Pre nego što nestanemo.

Tri vanzemaljca spuštaju se na zemlju uoči invazije nihovog naroda na zemlju, sa ciljem da se upoznaju sa zemljanima i stečeno znanje o njima prenesu svom narodu pre njihove invazije. To znanje prikupljaju tako što od ljudi uzimaju kompleksne pojmove koje su ljudi vremenom obrazovali, ali usled nemogućnosti da te pojmove poimaju u njihovoj suštini, ti vanzemaljvci preuzimaju tela ljudi. Jedan od vanzemaljaca preuzima telo momka po imanu Šinđi, koji je oženjen devojkom Narumi, dok drugo dvoje ostaju u društvu oportunističkog novinara Sakuraia, koji je digao ruke od čovečanstva i ne bi imao apsolutno nikakav problem sa masovnom invazijom vanzemaljaca.

Ovaj film je veoma interesantan, ali ne na konvencionalne načine. Pre svega, sama minutaža od 130 minuta mu ne ide preterano u prilog. Nakon što smo upoznati sa svim promenljivim, filmu treba dosta vremena kako bi se pokrenuo i možemo reći da se stvarno zahuktava nakon prvih sat i kusur vremena. S obzirom da sam očekivao film ovog tipa, koji se više oslanja na (uslovno rečeno) duhovne vrednosti, umesto na konvencije žanra, nisam bio razočaran kada me je u bioskopskoj sali sačekalo dosta ‘filozofiranja’ (opet, uslovno rečeno). To mi je u velikoj meri bio omiljeni aspekt filma, ali to ne menja činjenicu da je film iz vida gubio suštinu svoje radnje i dosta razvlačio stvari radi čiste atmosferičnosti koja je mnoge nervirala ili uspavala, ali kada se stvari zakuvaju i postane opasno, kontrast se oseti na najbolji mogući način. Kurosava bi te povremene izlive nasilja i naučno-fantastičnog čuvao za specijalne trenutke, smeštajući ih između realističnih (kontemplativnih) scena i delimično melodramatičnih scena. Taj sendvič tonova funkcioniše jer uspeva da nadrealne elemente i povremene izlive nasilja dodatno naglasi tako što oni pre svega sleduju posle nečega što je mirnije i kontemplativno, a estetički dobija sličan tretman (dobro isplanirani dugi kadrovi, bez jeftinih trikova iako bi bilo bolje da su više novca i truda uložili u bolje kompjuterski generisane efekte) i to dodatno pojačava efekat. Sa druge strane imamo i element melodrama između Šinđija i Narumi koji je u suštini centar ovog filma i njegov glavno-noseći stub u emotivnom smislu, iako na trenutke melodrama deluje prenaglašeno zbog kontrasta sa ostalim elementima filma, ali imamo dosta vremena da se na to priviknem pa do samog kraja, kada melodrama dolazi do samog vrhunca, to ne deluje prenaglašeno već konzistentno u okviru celine. Kontemplativan deo cele price mi je možda najinteresantniji jer ga taj element izdvaja iz gomile. Iako su ove ideje prisutne u mnogim drugim filmovima, retko koji ih ozbiljno spušta na zemlju i ozbiljno se njima bavi. Ukoliko je vanzemaljcima potrebno da od ljudi ukradu kompleksne pojmove, a ne da ih posredstvom tih pojmova u njihovoj primeni steknu, znači li onda da je Kant bio u pravu kada je pričao o a priornim formama čulnosti jer očigledno vanzemaljci nemaju uslov mogućnosti nekog saznanja koje imalju ljudi. Onog trenutka kada preuzmu tela ljudi možemo na delu da vidimo šta od ljudi ostaje kada sklonimo sve tekovine kulture iz njih. Ovaj film ostavlja prostor za jedno ozbiljnije razmatranje biti pojmova a i ljudi generalno, ali to nije ono suštinski čime se film bavi već se bavi onim duhovnim, tj. bavi se temom (pojmom) ljubavi. Sama namera filma, da nam prikaže ljubav kao bezuslovno zapostavljanje sopstvenih potreba zarad nekog drugog, nije otpočetka očigledna, ali kada do tog trenutka na samom kraju dođe biće evidentno i, bar po mom mišljenju, veoma efektno.  Bez obzira na to, minutaža, digresije i u nekim deonicama loši vizualni efekti su mi na neki način umanjili užitak, ne previše (kao i sa prethodnim filmom) ali dovoljno da se može reći da ipak nije po sredi remek delo, ali ni loš film-

Iako je takvih filmova bilo oduvek, zadnjih nekoliko godina imamo veliki nalet filmova iz zemalja koje se trude da stvaraju filmove koji bi predstavljali pandam Holivudskoj produkciji tako što će ekranizovati narodne legende, i time pružiti nešto novo globalnom tržištu. U proizvodnji ovakvih filmova ubedljivo prednjači Rusija, odakle smo imali i neke promašaje poput Staljingrada (2013) i neke dosta dobre filmove poput Vikinga (2016) i ovogodišnji film Legenda o Kolovratu (čak i Holivud pravi filmove ovog tipa poput Legende o Kralju Arturu i sl.). Ovi filmovi su obično pre-estetizovani, sa prenaglašenim vizualnim efektima, dosta sekvenci sa zahtevnim vratolomijama (setpiece), idealizovanje izvesnog perioda istorije i ličnosti u centru filma, sa likovima koji se ne grade postepeno i polako već brzo i ekonomično, jer je glavna suština zabava. Legenda o Konkubini  je ovogodišnji film kinesko-japanske produkcije koji se oprobao u ovim vodama i tu snašao proprilično dobro i čak uspeo da pruži koji komentar na žanr kao takav, ako ih uopšte možemo svrstati pod neko žanrovsko određenje.

U pitanju je filmska adaptacija romana Samana Kukai, pisca Jonejama Mineoa (Yoneyama Mineo). U vreme vladavine dinastije Tang u Kini, 850. godine, demonska mačka se pojavljuje i narušava mir u glavnom gradu Čangan, izazivajući niz neobičnih događaja. Kineski pesnik Baj Letijan i japanski monah Kukai povezujući jedno ubistvo sa drugim dolaze do zaključka da mačka želi da se bave čudnim okolnostima pod kojim je umrla konkubina Jang, careve miljenice koja je u legendi opevana kao jedna od najlepših i najpametnijih, a ponovno istraživanje okolnosti pod kojima je Jang umrla dovešće do demistifikacije legende na čijim temeljima stoji čitava kultura Kine, pa i uverenja naših glavnih aktera.

Glavni adut ovog filma je svakako tehnička realizacija, i s obzirom da je u film uloženo blizu 200 miliona dolara, to ne treba ni da čudi. Filmovima poput Kolovrata, iako zabavni, zahtevaju da gledalac previdi mnoge propuste u vidu tehničke realzacije, ali ovde tako nešto nije potrebno jer su kompjuterski generisani efekti dobro izvedeni, i uklopljeni sa ostatkom filma. Iako je očigledno da se radi o prenaglašenom revizionističkom pristupu epohi, ni u jednom trenutku ne deluje lažno, a komplenskije scene su dobro i dinamično orkestrirane na takav način da film nije dosadan. Iako je to za moj ukus možda previše, svestan sam toga da su konstantno kretanje kamere, kranovi, i razne druge vratolomije sada već obavezni u filmu ovog tipa (čak i kada nema potrebe za tako nečim) tako da to ne možemo uzeti kao zamerku, i onog trenutka kada se naviknemo na taj estetički pristup prestaje da bude upadljiv. Druga stvar koja ovom filmu ide u prilog su svakako elementi fantastike koji su, s obzirom da uglavnom zapad prednjači u proizvodnji takvih filmova, nesvakidašnji i osvežavajući. Sama premisa uklete crne mačke koja ubija ljude već deluje dovoljno interesantno i s obzirom na sujeverje sa ovih prostora, a i zato što sama ideja deluje dovoljno ludo i nesvakidašnje. Možemo za film reći da ima i metanarativne elemente u sebi koji se ogleda kroz lik pesnika Baj Letijana koji ima želju da napiše pesmu koja će nadmašiti legendarnu pesmu svog omiljenog pesnika koji je opaveo lepotu konkubine Jang, ali onog trenutka kada saznaje istinu iza pesme koja je laž, doživljava pad samopouzdanja jer mu se čitav svet koji je bio idealizovan pred očima srušio, da bi do kraja filma izašao iz senke svojih uzora i pronašao sebe. Na neki način to i ovi filmovi rade, oni predstavljaju ličnosti iz legende koje su vekovima bile idealizovane i obožavane, predstavljale su uzor generacijama i na njihovim plećima utemeljena je čitava nacija. Gde je veliko preuveličavanje tu je i laž, a kada se laž pokaže kao takva, onda dolazi do čistog cinizma. Taj gorak ukus u ustima osetili smo skoro sa adaptacijom Nemanjića za male ekrane, koji su ne samo nevešto izvedeni nego su ispustili loptu kada je najosnovnija verodostojnost likovima u pitanju. U tom smislu ovaj film iako jeste deo žanra tih filmova, na neki način se kroz svoju priču i pita o istorijskom revizionizmi dok se bavi njime. Ali da ne bude zabune, iako to film delimično izdiže u odnosu na slične filmove tog tipa, njegova zapažanja i zaključci na temu revizionizma ne idu dalje od opšteg mesta koje glavni lik eksplicitno izriče na kraju filma. Nešto što nije loše, ovakve stvari su česte u filmovima, ali ne treba ni preterivati u hvalospevima. Da budem iskren, iako film jeste dopadljiv, većina filma mi je izbledela u sećanju kroz par dana, a to je i zato što je radnja poprilično razvučena, ali ukoliko nekome sve ovo nije prevelika mana a voli tu istočnjačku tradiciju i fantastiku generalno, ovaj film je dobar način da se u ubiju dva sata. Meni je bio dopadljiv.

Što se ostatka ponude tiče bilo je tu kao i uvek nekih razočarenja, nekih iznenađenja i mnogo propuštnih filmova. Bilo je dosta filmova sa sličnim temama, do sada smo pričali o zombijima i ‘umetničkim’ (arthouse) filmovima sa primesama žanra, ali smo imali dva filma koji se bave pedofilijom, dva filma o piščevoj blokadi (wrtiters block), dve filma o ratu u Iraku i ubeđen sam još dosta takvih primera koje nisam uspeo da zapazim u selekciji od skoro 120 filmova. Eva, film sa Isabel Huper u glavnoj ulozi bio mi je jedno od većih razočarenja ovogodišnjeg Festa. Film je pre svega na sižejnom nivou dosta rupičast, a od falične premise teško da može biti dobrog filma. Najinteresantiniji deo filma svakako je Isabel Huper koja se svim silama trudi da lik koji, iako ima potencijal da bude odličan a zapravo ispadne plitak, izdigne na viši nivo i pokuša da ublaži mane loše priče. U prvoj deonici problemi nisu toliko evidentni, naprotiv, film je čak bio i zanimljiv triler, ali kako je odmicao a maske počele da padaju, bilo je jasno da mu nema spasa i da se nažalost radi o lošem filmu. Huper je u svojoj roli odlična, kao glumica koja uspeva da ostane relevantna skoro pedeset godina i da u tom periodu iz godine u godinu održava kontinuitet rada sa autorima koji pomeraju granice (Majkl Čimino, Mihael Haneke, Pol Verhoven…), jedino što stvarno preostaje jeste tumačiti ulogu elitne prostitutke u sedamdesetoj godini, i pritom pleniti svakim minutom koji provodi ispred kamere. Samo šteta što sve to nije bilo u boljem filmu.

Sa druge strane, imamo novi film Romana Polanskog, Prema istinitoj priči,  koji pokazuje kako se triler tog tipa zapravo pravi. Iako se mnogima nije dopao, a ne mogu da kažem da ne razumem zašto, moram priznati da je meni bio dosta dopadljiv. Ono što je i prednost i mana je to što su teme preuzimanja identiteta, piščeve blokade i anksioznosti koja iz toga proizilazi, nekako opšta mesta u delima Romana Polanskog. Način na koji je slikovito i kroz priču u stanju da nam prikaže nečiju anksioznost i problem identiteta prisutni su još od njegove Odvratnosti (Repulsion) da bi te elemente doveo do savršenstva u Stanaru (The Tenant) i Rozmerinoj bebi (Rosemary’s baby), i te elemente reciklira od tada pa na ovamo na jedan uspešan način. Retko ko je u stanju da preuzima iste elemente iz svog stvaralaštva, ponovi ih na nove načine i iznova i iznova stvara remek dela, a Polanski to uspešno radi. Prvo nas upozna sa okolnostima u životu glavnog aktera filma, izoluje ga od ostatka sveta i stavi u neugodnu poziciju, tada se pojavi novi lik koji našem glavnom akteru pomaže da se nosi sa tim osećanjima, što će već eventualno dovesti do toga da se ta osoba polako useli u stan glavnog aktera i mic po mic preuzme njegov (u ovom slučaju, njen) život. Formula koja i dalje ostaje efektivna, samo je ovog puta Polanski (valjda) očekivao da će publika odreagovati na ovaj način i pravi obrt koji ovu formulu okreće naglovačke i onda dobijamo triler koji se više ne zasniva na isčekivanju neminovnog već na tome ko će prvi doći glave ovom drugom i ko šta zapravo zna. Uz sve ovo, mnogo pomaže što glavne uloge tumače Eva Grin i Emanuel Singer, dve glumice koje, svaka na svoj način, prosto plene u svakom filmu u kojem su a to je i ovde slučaj. Jedino šta stvarno smeta samom filmu i vuče ga na dole je sam kraj, ka kom je film polako gradirao napetost sve do jednog dela ali nas ostavio isčekujući još da bi onda samo ispustio šansu. Ništa kolosalno loše, ali u tom trenutku kada sam kraj dođe, kockice su se složile i postalo je očigledno, a to šta je bilo očigledno se većini gledalaca nije preterano dopalo (barem kako dosadašnje recenzije deluju). Meni je konkretno samo bio antiklimaktičan, ali i dalje veoma zanimljiv dodatak kolekciji filmova koje je Polanski snimio, iako niz godina kasnije niko ovaj film neće ubrajati među njegova remek dela.

Filmovi za koje sam se zagrejao možda više nego što bi trebalo su Iskušenik, Pola Šredera i Siloviti, Mihaela Hazanaviciusa. Za oba mogu da kažem da su dobra, i za oba znam da ću ih gledati ponovo zasigurno, ali sam izgleda bio zagrejan za njih više nego što bi trebalo. Otprilike u ovo vreme, prošle godine na tribini organizovanoj na TIFF-u (Internacionalni filmski festival u Torontu) Pol Šreder, jedan od prvih filmskih kritičara koji je pokušao da teorijski tematizuje transcedentne filmove kao takve i u suštini otvori polje mogućnosti za akademsku analizu i proučavanje filmova koji izmiču uskim žanrovskim određenjima; je najavio kako je u ovoj fazi svog stvaralaštva napokon spreman da snimi svoj prvi transcedentni film. Film koji sam stoga mnogo isčekivao jer se radi o autoru koji mnoge Bresonovske elemente uvrštava u svoj rad, pa i moderan Holivud, ali su mu filmovi na kraju uvek ‘Holivudski’, što se meni i dopadalo kod njega i zbog čega ga smatram za jednog od meni najomiljenijih autora, ali nisam mogao da se otrgnem utisku da je Iskušenik nekako reciklaža i da propušta da bude trenscedentan film u pravom smislu te reči. Reciklaža u smislu da sve Bresonovske referentne tačke i dramaturške alatke i rešenja kojima se koristi kroz čitavu svoju karijeru, od Taksiste, pa do Američkog žigaloa, Noćobolje (Light sleeper) i Na ivici razuma (Affliction) koristi i ovde, ali nema nešto posebno novo da kaže u vezi sa tim. Čitav film možemo gledati kao na remake Taksiste, samo umesto taksiste Travisa imamo Tolera veličasnog. A suštinski ne biva transcedentan jer je u mnogim delovimo prosto evidentno da je u pitanju izrežitana realnost gde je neko tačno tempirao dinamiku i raskadrirao prostor, u transcedentnim filmovima će fokus ili biti na autentičnom prikazu stvarnosti bez manipulacije ili bilo kakvog ulepšavanja (što Šreder ovde pokušava) ili na prikazu ambijenta koji treba da aficira gledano na takav način da ga vrati u njegovo detinjstvo (ili povrati sećanje na mesta koja je znao) kako bi ga ubacio u jedno posebno emotivno stanje. Ovaj film iako to pokušava u delovima, biva očigledno da Šrederu taj stil režije ne leži. Transcedentni filmski momenti postaju očigledniji u drugoj deonici kada referencije Tarkovskog i Bresona postaju dosta očiglednije, nadrealnije i metaforičnije, i on suštinski jeste takav film jer je fokus usmeren ka životnim problemima i likovima, i dok je film takav nema sumnje kakav to film jeste, samo način realizacije govori dosta o njemu kao autoru koji snima transcedentne filmove u odnosu na kritičara koji piše o njima. Sve u svemu veoma dobar film, ali sam valjda ja očekivao previše od samog filma, ali svako ko nema takva očekivanja, će sigurno steći utisak da gleda dobar film.

Siloviti, je s druge strane film o javnim ličnostima za koje sam se dosta interesovao, pa mi je film zbog toga bio privlačan, ali sam rezultat ipak nije imao očekivani doseg. Naime, radi se o filmu koji prikazuje ‘ljubavni’ odnos između glumice Ane Viazmeski i reditelja Žan Lik Godara, pa je u poređenju sa dobrom većinom biografskih drama, ovaj film svakako bolji od dobrog dela ponude koji je mahom čista konfekcija (a tek biografski filmovi o rediteljima, film o Pasoliniju još uvek ostavlja gorak ukus u ustima). Koji su najbolji aduti ovog filma? Ima ih dosta, pre svega, zanimljiva tema, ambijent i likovi, jer u centru radnje ima izuzetno provokativnu ličnost u jednim poletnim vremenima promene. Svako ko voli francuske autore postmoderne filozofije ili prosto voli francusku umetnost tog perioda sa kraja šezdesetih na sedamdesete, će svakako uživati u ovom filmu. Dodatni bonus je što je u centu samog filma totalni ego manijak koji ne može a da ne bude smešan koliko je surov i prevrtljiv, i na filmu i u životu. Druga stvar koja film izdvaja od gomile dosta prolaznih biografskih filmova je što je estetički pristup filmu refleksija glavnog autora, tj. priča je ispričana Godarovskim stilom dok priča priču o njemu. Sve je ovo bilo interesantno, ali ono što meni pre svega izmiče je, zbog čega je neko želeo da ovu priču ispriča, jer mi suštnski imamo postepeno gradiranje Godarovog ludila dok na kraju ta veza ne pukne skroz, ali osim toga, ne znam šta bi trebalo da izvučemo kao suštinu? Sam film se ne bavi toliko osudom, niti želi da kaže da su genijalnost i ludost bliski… Imamo naravno momenat da je sa sve većom slavom počeo da se gubi u oblacima, postaje sve veći ego manijak i na kraju gubi dodir sa stvarnim svetom i počnu da ga smatraju za šarlatana. Osim ovoga, sama suština nekako izmiče. Forma koja jeste Godarovska, nekako služi ili da bi dodala na dinamici ili napravila dobru foru; generalno kao gimik. U nekim trenucima ne smeta, već dodaje na iskustvu, jer i Godar je često neke stvari koristio kao gimik, ali onda drugde imamo neko prenaglašavanje samo radi gimika samog. Ako bih ovaj film poredio sa drugim Hazanaviciusovim filmom o filmovima, Glumac (The Artist, 2011) mislim da mi je Glumac bolji film. Tu je igranje sa formom mnogo više služilo samoj priči koja je opet bila nešto bolja. Svakako bih ovaj film preporučio svima koji ne znaju mnogo o liku i delu Žan Lik Godara, a dopada im se barem neki od njegovih ranijih filmova.

Sve u svemu, dobar broj veoma dobrih filmova u svim selekcijama. Čak i selekcije koje su ranijih godina imale veći broj dosadnjikavih i prolaznih filmova, poput ‘Fokus evropa’ i ‘Glavni takmičarski’ ove godine su imali pregršt odličnih filmova gde baš retko koji pada ispod proseka. Kako ne bi išli ovako u nedogled, izlistaću odgledane filmova sa ovogodišnjeg Festa sa ocenom koju tom filmu dajem.

Siloviti (Le Redoutable) – 7/10

Prema istinitoj priči (D’après une histoire vraie) – 7/10

Legenda o Konkubini (Legend of a demon cat) – 6 ili 7/10

Pre nego što nestanemo (Before we vanish) – 7/10

Iskušenik (First reformed) – 7 ili 8 / 10

Eva – 5/10

Banditi u potrazi za mamom – 7 ili 8 / 10

O bubicama i herojima – 5 ili  6 /10

Izgrednici – 7/10

Horizonti – 6 ili 7 /10

Ederlezi rising – 7/10

Agape – 7/10

Zaita, nikad nisi bio ovde (You were never really here) – 8/10

Jupiterov mesec (Jupiter’s moon) – 7 ili 8 / 10

Niotkuda (In the fade)- 6 ili 7 / 10

Nico, 1988 – 6 ili 7 /10

Izlečeni (The Cured) – 6/10

Bikini Moon – 7/10

Bez datuma i potpisa (No date, no signature) – 7/10

Napaćeni (Ugly) – 4/10

Igra mačke i miša (The Maus) – 4/10

Podivljali (Mayhem) – 6 ili 7 /10

Lady Bird – 7/10

Skver (The Square) – 9/10

Skrivena ljubav (Call me by your name) – 8/10

Fantomska nit (Phantom thread) – 8/10

Oblik vode (The Shape of water) – 7 ili 8/10

Tri bilborda ispred Ebinga u Misuriju – 8 ili 9 /10

Dovlatov – 7 ili 8 /10

Trg Amerika (Plateia Amerikis) – 6/10

Zabava (Party) – 7/10

Uvreda (The Insult) 6 ili 7/10

Comic sans – 7/10

Fantastična žena (A fantastic woman) – 7/10

Advokat (Roman J. Israel, Esq.) – 7/10

R2-D2 kolumna: ’Lament ’ nad ženskom književnošću i ženama u književnosti

Posted on by Mira Satarić

„Najbolji pogled nije ni sa desne ni sa leve strane ulice, već na sredini. Nažalost, tu je i najveća verovatnoća da te udare kola.“

Često se setim ove izjave koju sam negde, onako usput, pročitala i koja je ostala da me podseća na to da ću jednom nadrljati, i to ozbiljno, zbog svoje osobine da stvari uvek pokušam da sagledam iz više od jednog ugla. Ne kažem da ću biti objektivna, jer, ruku na srce, objektivnost ne postoji, postoji samo naša ’subjektivna percepcija objektivne stvarnosti’, ali pokušaću, makar na kratko, da stanem na sredinu te ulice zvane ’književnost’ i da sagledam mesto i ulogu autora ženskog pola.

Na časovima istorije, naučila sam jedno zlatno pravilo – sve ima uzrok i povod, pa sam kroz tu prizmu pokušala da sagledam i sopstvenu potrebu za ovim iskazom.

Uzrok koji me je naterao da sednem i uopšte počnem da razmišljam o ženama i ženskoj književnosti traje već neko vreme i nekako proističe iz sveopšte potrebe za nasilnom političkom korektnošću i… iz mnogo čega još što se provlači kroz razne potrebe za dokazivanjem kojima i nije mesto u ovoj priči.

Povodi su nešto konkretniji, opipljiviji i ima ih zapravo – dva.

Sve je počelo nedavno, nakon smrti autorke Ursule Legvin. Ljubitelji fantastike su uglavnom upoznati sa njenim likom i delom, i voleli je ili ne voleli, slažu se u tome da njeno stvaralaštvo zavređuje pažnju. U moru članaka i događaja posvećenih njenom stvaralaštvu, dominiralo je isticanje jedne činjenice – njenog pola i feminizma u njenoj literaturi. Dublji, zaista pokretački pogled (i sva uloga njenog dela), koji neću da analiziram ovde – ima dovoljno i o tome da se pročita, nekako je ostao skrajnut. Pomenut i obrazložen, ali ipak nekako skrajnut. Zapitala sam se da li je u redu toliko isticati da je umrla vodeća žena naučne fantastike ili je možda bilo bolje istaći da je u pitanju smrt jednog od najvećih autora naučne fantastike?

Možda se i ne bih toliko bavila time da me ne iritira pozivanje na adut pola kao nečega što je Ursuli smetalo. Mislim da bi Ursula svojim, za ono vreme, revolucionarnim stavovima i izazivanjem postulata fantastike, naišla na isti nož i kriticizam i da je bila muškarac. Prosto, čini mi se da književnost pati od konzervatizma, i to ne samo književnost glavnog toka, već i fantastična književnost.

Ako mi ne verujete, zapitajte se kako to da su nam književni uzori (prvenstveno glavnog toka ali ni fantastika nije imuna) autori mrtvi već više od pola veka. Zar nismo bili u stanju da za pola veka opismenjavanja iznedrimo ništa dovoljno kvalitetno već moramo da se držimo pripovedačkih škola koje su, u svoje vreme, možda i bile revolucionarne, a možda čak i onda bile zaglavljene u tradiciji? Ako mislite da su žene bile skrajnute kao autori zbog pola a ne zbog konzervatizma, podsetiću vas na to da je cela fantastična književnost skrajnuta iz glavnog toka, a da prvi fantastičari u nas (Komarčić i Ilić) nisu bili prepoznati, pa i da su čak i bili na neki način ’izopšteni’ iz književne elite. Zamislite, obojica su bili muškarci. I ostvareni autori i u nefantastičnoj književnosti. Zahvaljujući tadašnjem književnom establišmentu na čelu sa Skerlićem, cela fantastična književnost je stigmatizovana i tu stigmu vuče i dan danas, čitavih stotinu godina kasnije.

A ako se već dotičem žena u književnosti, red je da se dotaknem i ’ženske književnosti’. Prvo, hoće li neko da mi objasni šta je to ’muška književnost’?  – Ovde, oni racionalniji, često ističu (naučnu) fantastiku jer ima veći broj autora muškog pola, a oni radikalniji ističu da je to sva književnost osim tzv. čiklita (da, ima još nakazniji imenitelj od ljubića za knjige namenjene isključivo ženama).

Evo, ovako. Više sam nego sigurna da u ’muškoj književnosti’ ima više autora ženskog pola nego u tzv. ’ženskoj književnosti’ onih muškog. Zaboga miloga, za koliko muških autora ljubića ste imali priliku da čujete?!

Što me dovodi do onoga da se pod ’ženskom književnošću’ smatraju uglavnom ljubići. Kao neko ko se ježi na ljubiće i čiklit (osim u slučajevima visoke temperature) – ovo, naravno, ne isključuje to da volim da pročitam dobro uklopljenu ljubavnu priču u neki drugi žanr – možda i nisam najprimerenija da govorim o ovome, ali…

Ali tu je povod br. 2 – čuveni Dan žena (koji je poslednjih godina zajedno sa mutacijom karanfila u ruže mutirao u Dan dama). Da se razumemo, izuzetno poštujem ono šta ovaj datum predstavlja, kao i žene zahvaljući kojima sam ja mogla da se školujem, dobila priliku da radim i zarađujem, bavim se pisanjem i sličnim hobijima i da školujem ravnopravno svu svoju decu. I smatram da se nešto šta je bilo lep znak pažnje, pretvara u cirkus na obe strane (za i protiv) kome sve češće prisustvujemo svake godine i direktno pljuvanje na njihov lik i delo. Ok, lepo, sad kada smo razjasnili da sam ja retrofeministkinja koja smatra da smo svi ravnopravni iako nismo isti, da pojasnim kakve to veze ima sa ženama u književnosti ili sa ’ženskom književnošću’? Pa, u ponudi većine knjižara, na popustu povodom Dana žena našla su se upravo čiklit izdanja. Zaista to ne mogu da nazovem književnošću… kao što ne mogu da nazovem ’spisateljice’ među kojima ima svega od starleta do voditeljki – autorkama. Prosto, ne mogu. Ne sumnjam da tu ima kvalitetnih knjiga, i da ima i autorki koje su upale u to kolo, dale dinar da uđu dale bi i godišnju platu da izađu, kao što odgovorno tvrdim da i u ponudi fantastične književnosti ima smeća za koje ako se kritičari uhvate, mogu s pravom da kažu da nam je mesto u istom šund košu s ljubićima.

Ono šta mi je posebno zasmetalo u ženskim književnim krugovima je (mlak) pokušaj borbe za mesto žena u književnosti, osvrt na to kako se žene optužuju da samo pišu i čitaju čiklit  i kako niko ne vidi autorke izvan toga. Kako su poražavajuće ankete o tome šta žene čitaju i sl.

Za početak, žene čitaju. I muškarci čitaju. Mnogo više i raznovrsnije nego što se misli, ali su i žene i muškarci podjednako ograničeni – ponudom. A nudi nam se mnogo smeća u svim, apsolutno svim, žanrovima.

Forsiranje ’leba i igara’ (u nedostatku leba, preterasmo s igrama) iznedrilo je potrebu za priznanjem kod pojedinih kategorija koje… to ne zaslužuju. Te iste ’igre’ koje nam se serviraju u drugim medijima u nedostatku adekvatnih kulturnih događanja, prelile su se i na ’popularnu književnost’, kojoj se, sa ovim stavom se slažem, ranije znalo i mesto i količina i namena.

Rešenje je veoma prosto. Autorke koje žele da se bore za svoje mesto u književnosti, moraju da se suoče sa onim gorepomenutim konzervatizmom i stereotipima i sa činjenicom da muškarci dominiraju književnom scenom. Pre nego me neko zgazi onim gorepomenutim kolima, moram da uputim na prostu činjenicu – žene vekovima nisu opismenjavane, pa čak ni kada je osnovna škola uvedena kao besplatna i obavezna, nije se videla potreba da se školuju. Često se ne vidi ni dan danas – i to je naša stvarnost. Ne možete ih kriviti za to što ih nema više u istoriji srpske književnosti, ali svakako mi ostaje zapitanost, kako to da nisu rešile da se bore protiv stereotipa i konzervatizma, da se bore za svoje mesto u književnosti makar u poslednjih 50 godina. Svakako da nije falilo kvalitetnih autorki.

Zameram i današnjim ženama što se ne bore za one što će tek doći, što ne mogu da se odluče, žele li da se bore za svoje mesto u književnosti ili za brzu popularnost i ime koje im može doneti čiklit, jer možda bismo onda imale manje potrebe da se pozivamo i žalimo na diskriminaciju.

Pošto čujem auto kako sve jače dodaje gas, moram da napomenem da nisam ni slepa ni glupa i da sam vrlo svesna toga da diskriminacija postoji, da je možda i prisutnija nego ranije, samo bolje upakovana i pažljivo skrojena, indirektna… Danas, u stanju smo ipak da je bolje identifikujemo i imamo alate da se borimo protiv nje… ali to je kontinuirana borba, koja zahteva suštinsko rešavanje problema. Daleko ozbiljniji pristup od, recimo, nakaradne nagrade ’Žensko pero’. Da li muškarci sad imaju pravo da traže ’Muško pero’ i da li smo mi to upravo same sebi potpisale da smo lošije u bilo kom književnom aspektu? Jer nismo. Ali jesmo drugačije, drugačije posmatramo svet i imamo drugačiji senzibilitet i to je nešto šta treba da utkamo u svoj rad i učinimo ga boljim a ne da se odričemo toga ili da to podređujemo poželjnom i zahtevanom. I da, treba da zahtevamo istu šansu da svoje književne potencijale ostvarimo.

Kao neko ko se bavi (naučnom) fantastikom, dakle književnošću koja se prvenstveno smatra ’muškom svojinom’, mogu da kažem da od svojih muških (pa i ženskih) kolega nisam doživela neprijatnosti na račun toga što sam žena a da je to bilo povezano sa mojim pisanjem. Nisam ni ovako, ako ćemo iskreno. Da pretrpim kritike za ono šta sam napisala, oštre, argumentovane, pa i neargumentovane – jesam, ali nekako one su sve imale veze sa manje ili više uspešno realizovanom idejom a ne sa činjenicom da sam ja – žensko, pa tako i ne razumem sasvim kada neko tvrdi da mu je priča/pesma/roman odbijen samo zato jer je žensko, muško, LGBT, pripadnik manjine, posvađan sa Mikom, Perom, Žikom (ok, ovo i mogu da shvatim, dešava se!) i sl. Lakše je, doduše, izvlačiti se, nego suočiti se sa tim da nešto prosto – nije dovoljno dobro. Naravno, ne isključujem mogućnost da postoji ozbiljna diskriminacija, da je prisutno vređanje po ličnoj osnovi, ali za takve stvari se zna pravni lek. Ozbiljno, ako mislite da ste diskriminisani – žalite se, pokrenite nešto, proderite se i zauzmite se za svoja prava, i to ozbiljno na zakonom propisan način, a ne ’jadan ja’ pljuvanjem po društvenim mrežama. Organizujte forume, tribine, radionice, edukujte jer samo tako se postiže neka društvena promena… i budite svesni da sve to traži kontinuirani pristup i nekog drugog dana osim 8. marta ili bilo kog drugog datuma na koji se priča o diskriminaciji.

Hronike Šanare – zbogom vilenjački svetu

Posted on by Jovana Pribić

Serija „Hronike Šanare“, nastala je na osnovu knjiga Terija Bruksa i prvi put je emitovana u januaru 2016. godine u produkciji MTV. Ipak, samo godinu dana kasnije, produkciju je preuzeo „Paramount“, tadašnji „Spajk“ zahvaljujući kom je nastala druga sezona, koja je emitovana od oktobra do novembra prošle godine.

No, uprkos trudu ovih produkcijskih kuća, publika nije najbolje reagovala na seriju, pa je gledanost drastično opala još pred kraj prve sezone. Ni druga sezona nije dovela do nekih većih preokreta što se tiče statistika, barem ne u pozitivnom pravcu, već upravo suprotno, što je konačno rezultiralo krahom i odlukom da se serija otkaže.

Ipak –  zašto je ovako slaba gledanost? Popularnost obe produkcijske kuće je velika, kako u Americi, tako i u svetu. „Hronike Šanare“ su još 1977. dobile svoje mesto među najpoznatijim i uglednim knjigama epske fantastike. Teri Bruks, inspirisan Tolkinovim „Gospodarem prstenova“, napisao je trilogiju „Mač od Šanare“ i time stekao veliku popularnost.

Seriju su, prema već navedenoj trilogiji, napravili Alfred Goh i Majl Milar. U prvoj sezoni, priča je bila poprilično dobro ispraćena, iako su možda nešto lošiji efekti i konstantni dramatični ispadi glavnih likova, propraćeni sa dijalozima koji su u velikoj meri bili slični iz epizode u epizodu.

Gledajući seriju, shvatila sam da ima i dosta pozitivnih strana, poput intrigantnih likova. U prvom redu, to je Alanon, koji predstavlja poslednjeg Druida i u seriji, bio je velika pomoć Vilu Omsfordu, koji ima krv Šanare u sebi, što ga čini veoma moćnim i samim tim, on se nalazi u velikoj opasnosti zbog Dagda Mora. On je najjači demon koji ima za cilj da se iz izgnanstva vrati nazad u vilenjački svet i pokori ih sve. Ipak, Vil, dečko koji ima moć Šanare, predstavlja njegovu najveću pretnju, jer svi smatraju da jedino on ima mogućnost da ga zaustavi.

Najviše radnji se odvija u Arborlonu, kraljevstvu vilenjaka, gde princeza Amberli, dobija vizije od drveta, Elkrisa, koje je zapravo ključ za drugu dimenziju u kojoj se nalaze demoni. Sve u svemu, u pitanju je poprilično dinamična priča, sa dosta akcije. Ova priča ima, takođe, mnogo borbe prsa u prsa, mačevima i noževima, ponekad i magijom. Na to se dodaju i spletke na dvoru, pa proročanstva, što na kraju ima sve elemente dobre srednjevekovne epske fantastike.

Možda je u pitanju prezasićenost publike ovakvim sadržajima. U poslednje dve decenije, još od kad su na tržištima filmske i serijske industrije veliki uspeh ostvarili „Gospodar prstenova“, „Hari Poter“, „Narnija“, a potom i serije poput „Merlina“ i sličnih, nominovano su ostavili fanove zasićene ovim žanrom.

Naravno, postoje i fanovi kojima nikad nije dosta ovakvog žanra, ali svejedno, i verni pratioci fantazije više su se fokusirali na propuste u seriji nego na ono šta ona može da im ponudi. Generalno, glumačka ekipa je dobra, a glavni protagonisti su Ostin Butler, Pipi Dalton i Manu Benet, dok Dagda Mura igra Džed Brofi.

Mnogi od glumaca koji su se nešto slabije pojavljivali u drugoj sezoni, jer je najviše vremena posvećeno Vilu, dečku Šanari i Eritreji, kao i poslednjem Druidu, Alanonu. Naime, u nastavku serije koji se emitovao prošle godine, saznali smo već da su demoni pronašli drugi način da izađu i da ostvare svoje planove da unište svet.

Alanon, svestan opasnosti je počeo sopstvenu trku sa njima, kako bi pronašao način da ih zaustavi pre nego što bude prekasno, dok je mladi Šanara tražio sopstveni put daleko od magije, pokušavajući da postane vidar. Obučavao se u jednom kampu, gde je bio izvrstan učenik, no zbog svih već nedaća koje su ga već zadesile, nije bio dovoljno dobar u izvršavanju krucijalnih operacija.

Ipak, taman pre nego što će dobiti svoju poslednju šansu da se dokaže u tom kampu, kamp biva napadnut i on je opet primoran da iskoristi svoje moći. Ipak, razlika između knjige i serije jeste što je Vil u seriji otišao u Starloku (već navedeni kamp) zahvaljujući Alanonu, dok je u knjigama, na samom početku priče, Vil već bio dobro utemeljen tamo.

Ovo nije jedina razlika između knjiga i serije. Naime, jedan od najvažnijih momenata jeste onaj kada je Vilova majka dala svom sinu vilenjačko kamenje („elfstouns“ – ključ moći Šanare, kojima kanališu energiju), dok je u knjigama sasvim drugačije, jer ih dobija direktno od svog dede, koji je živ još pedeset godina nakon što je pobedio mračnog Lorda i hordu demona.

Ponovo, to je drugačije u seriji, gde je njegov deda zapravo umro mlad, a njegovog oca su smatrali ludim u čitavom selu. U ljubavnoj situaciji nije ništa menjano mnogo, osim što je prilikom ekranizacije serije, više rađeno na romantizaciji veze Amberli i Vila, u odnosu na njegov odnos sa Eritrejom.

No, šta je rezultiralo ovako slabom gledanošću u odnosu na popularnost čak preko dvadeset knjiga o Šanari istog autora, ne bih mogla sigurno da kažem niti koji je faktor tačno uslovio ovako drastičan pad. No, postoje spekulacije između fanova da će ponovo neka druga produkcijska kuća preuzeti seriju, koja se spremala još od 2015. godine, ali ništa još nije zvanično potvrđeno.

Ipak, i pored razlika između originalnih verzija i televizijske adaptacije, kao i velikih očekivanja fanova i nešto lošijeg vizuelnog kvaliteta serije, mogu reći da je serija prilično dobro urađena s obzirom na finansijsku situaciju i svim fanovima epske fantastike bih preporučila da je pogledaju. I naravno, da pročitaju knjige.

Mrak

Posted on by Mirnes Alispahić

ŽANR: naučna fantastika/triler
AUTORI: Baran bo Odar i Jantje Frize
ZEMLJA: Njemačka/SAD
OCJENA:

 

 

 

Iskoristivši ljudsku radoznalost i ljubav prema misterijama, marketinški genije iza reklamne kampanje Netfliksovog iznenadnog hita, Čudnije stvari, postavio je pitanje: „Gdje je nestao Vil Bajer?“ Naravno, cijela prva sezona se bavila nestankom dotičnog dječaka. Nije to bio prvi put da se ljudi navuku na seriju zahvaljujući pametnom marketingu. Linčov Tvin Piks je imao pitanje: „Ko je ubio Lauru Palmer?“ I ljudi su pratili bizarnu seriju da bi otkrili ko je ubio spomenutu djevojku. Ruku na srce, Tvin Piks je do danas neprevaziđena serija kada su čudne serije u pitanju.

Godina 2017, Netfliks na tržište izbacuje novu seriju, ovaj put s njemačkog govornog područja, pod imenom Mrak (Dark). Naravno, silni Donovi Drejperi ove TV mreže znaju šta ljudi vole pa smišljaju novu kampanju. Seriju nazivaju ljubavnim plodom Čudnijih stvari i Tvin Piksa, a ljudima serviraju novo pitanje: „Kada je nestao Mikel Nilsen?“ Zanimljivo pitanje. Ne gdje je nestao, već kada.

Reći da je ova serija slična Čudnijim stvarima obični je marketinški trik, jer osim što je dio radnje smješten u 1986. i što ima djece kao glavnih likova, teško da se može reći da sliče. Dapače, to su dvije posve različite serije. Čudnije stvari su više neko ljubavno pismo eri 80-ih u kojima smo svi uživali i nije toliko mračna, što se za Mrak ne može reći. Međutim, puno je veća sličnost s Tvin Piksom iako stvarno ne zaslužuje da se poredi ni sa jednom. Mrak je serija za sebe.

Radnja serije je smještena u gradić po imenu Vinden gdje je nuklearna elektrana glavni izvor prihoda za većinu stanovništva jer rade tamo, a kako se ispostavi poslije, i jedan od izvora problema. Gradić je to prepun mračnih tajni, a glavne tri porodice, oko kojih se vrti cijela priča, imaju tajni za izvoza. Zanimljivih i šarolikih likova, također.

Negdje pročitah da je preporuka pisati imena i veze između likova, kao kad čitate Markezovih Sto godina samoće, jer ćete se lakše snaći. Ne zbog količine likova već zbog vremenskih razdoblja u kojima se radnja serije odvija pa se možete pogubiti, ali zaista nema potrebe za tim. Serija vas polako uvodi u likove svojim sporim početkom, koji će vjerujem nekima zasmetati i daje vam dovoljno vremena da upoznate ko je ko.

Teška je ovo i tmurna serija, kao da su je radili Skandinavci. Kad pogledate kakav je gradić Vinden, nije ni čudo što je sve tako crno. Kao da ste radnju strpali u Kakanj, recimo, gdje umjesto nuklearne elektrane imate termoelektranu, ali nemate baš previše života, ako znate na šta mislim. Mislim, serija počinje samoubistvom. Dovoljno sam rekao.

Likovi su ljudski, imaju dovoljno mesa na svom skeletu, prepuni su mana i vrlina. Opterećeni prošlošću i vuku svoje kofere za sobom godinama,  iz vremenskog razdoblja u razdoblje. Nestankom malog Mikela, u gradiću Vindenu počinje da se odmotava klupko misterije koja traje već 66 godina.

Naime, Mikel jeste prvi koji je nestao, ali samo u jednom vremenskom periodu. Nestanci, praćeni misterioznim pojavama svuda po okolici Vindena, kao što su mrtve ptice koje padaju s neba, mrtve ovce po poljima i treperenje struje, pojavljuju se svake 33 godine. Dodajte tome vremensku petlju u kojoj se Vinden nalazi, misteriozne strance što lutaju gradićem i ubistva i imate popriličnu papazjaniju na kojoj bi i Linč pozavidio na čelu sa svojim Bobom.

Da, ovako na prvu vam vjerovatno sve zvuči zbunjujuće, ali Mrak to i jeste, samo da znate. Nema serije niti filma koji se bavi putovanjem kroz vrijeme i vremenskim paradoksima, a da nisu konfuzni. Logično, zar ne? Ili bolje da kažem, nelogično, zar ne? To je jedna od najvećih mana serije, cijeli taj koncept vremenskog putovanja i paradoks koji se samim tim nameće jer ga oni objašnjavaju tako da bez obzira šta ti uradio u vremenskom toku, stvari će se odigrati onako kako je suđeno i to čak do to mjere, da ćeš proći nazad kroz vrijeme samo da bi uradio stvar koju si želio izbjeći. Konfuzno? Rekao sam vam. Nemojte reći da nisam.

Taj vremenski paradoks ujedno je i jedan od čari Mraka, tako da… Ma, vidjet ćete o čemu pričam nakon što počnete gledati. Ovo je jedna od onih serija o kojima se ne isplati previše kopati po radnji jer ću je na kraju prepričati i ubiti vam čar gledanja.

Ipak, ovo je puno više od samog koncepta vremenskog putovanja i ispravljanja grešaka. Ovo je serija o greškama iz prošlosti, tajnama koje nas proganjaju, o filozofiji, religiji, porodici, ljubavi i gubitku. Priča o dušama izgubljenima u vremenu i prostoru.

Da, ima tu i misterije. Stvari koje sam već spomenuo: otmica, nerazjašnjenih ubistava i čudnih incidenata. Serija vam stalno tjera moždane vijuge na rad, što i nije loše ako mene pitate. Dotiče se i nekih stvari, koje ćete prepoznati ako pažljivo gledate seriju, npr. hermetizma i okultnog.

Iako serija otvara mnoga vrata i postavlja brojna pitanja, od kojih većinu ostavlja neodgovorenima, te sadrži neke scene i rješenja koja zaista zasmetaju tokom gledanja, pruža više nego dovoljno zabave da je pogledate u komadu. Što bi rekli, binge watching. Lijepo to vodi Baran Bo Odar, koristi sve poznate fazone da stvori odličnu atmosferu i uvjerljive likove i to je ono šta ipak prevagne u korist serije pa joj oprostite sve te sitnice i paradokse. Valja napomenuti i muzičku podlogu koja otkida i služi kao jedan sjajan vremeplov uz gledanje ove mračne misterije.

Druga sezona je najavljena i za očekivati je da će pružiti odgovore na pitanja koja ostadoše neodgovorena u prvoj. Ja se radujem gledanju, a vi?

Emily Is Away

Posted on by Ranko Trifković

Ju, vidi ovo! Ranko nije preveo naslov igre nego ga je ostavio na engleskom. Šta li je posredi? Ne, nije mi dojadilo da prevodim gotovo svaku reč iz sveta igara, da smišljam nove reči kako bih opisao pojmove koji su novi (game designer? igrostrojitelj?). Ipak, kada je naslov zapravo deo igre, bila bi nepravda da se isteruje mak na konac, zar ne?

Za vas koji ste rođeni dovoljno davno da se sećate početaka interneta u svetu, pa i kod nas, podsetiću vas na MSN, ICQ i druge servise za poruke. Sećate li se poruke da je vaš omiljeni partner za ćaskanje odsutan? Da, Emily Is Away je igra koja nas vraća u to doba.

Posredi je jedinstveno delo interaktivne književnosti autora Kajla Silija (Kyle Seeley). Nostalgično putovanje kroz pop kulturu početka dvehiljaditih. Ljubavna priča o dvoje prijatelja. Kako je pripovetka linearna sa neznatnim vijuganjima u odnosu na izbore igrača, neću vam otkriti njen tok niti završetak.

U tome i jeste maestralnost ove igre. Glavni junak razmenjuje poruke sa prijateljicom Emili. Uobičajeno ćaskanje, da li će ići na koncert ili na žurku. Šta ko radi, koje su filmove gledali. Vremenom, kroz pisanje (i brisanje) poruka otkrivamo da glavni junak gaji nežna osećanja prema Emili koja, izgleda, nema baš mnogo sreće u ljubavi. Njihova priča počinje na kraju srednje škole i nastavlja se kroz četiri epizode od kojih svaka predstavlja jednu godinu fakulteta.

 

Veliki deo atmosfere potiče iz dobro poznatih zvukova podizanja XP-a, šuma računarskih ventilatora, kuckanja po tasturi i onih malih ljupkih blipova koji oglašavaju da je poruka poslata ili primljena. Grafika je pikselizovana, ali takođe ljupka, a avatari predstavljaju svojevrsnu galeriju nostalgije za jednim prošlim vremenom kad smo bili mladi (a neki od vas još ni rođeni).

Igra je besplatna, ali ukoliko želite da je podržite, možete da kupite nekoliko različitih kozmetičkih dodataka koji će vam ulepšati igru i omogućiti nadarenom Kajlu da nastavi da radi na novim igrama. Srećom, Kajlu dobro ide i bez vas, jer je Emily Is Away igralo preko milion i po igrača, što dovelo do jedne vrste nastavka. Emily Is Away Too donosi poboljšanu grafiku i novi interfejs, kao i mogućnost ćaskanja sa nekoliko likova, većim uticajem igrača na priču i mnoštvom završetaka. Naravno, ovaj put igra košta pet evra, pa je do sada kupilo oko 200.000 igrača, a sudeći po lavini pozitivnih kritika, izgleda da je Kajl ponovio uspeh.

Svi imamo nekog koga nemamo, koga smo susreli u virtuelnom prostoru, s kojim smo spoznali da osećanja mogu da putuju preko sveta, kroz žice i optičke kablove, odbijajući se o servere svetske mreže. Upravo tu vrstu sete, lakog bola i tananih uspomena priziva Emily Is Away, te vam je toplo preporučujem.

Crni Panter – Severno Korejska crna maca

Posted on by Nenad Jevtić

Navikli smo da u prvim mesecima svake godine dobijemo barem po jedan dobar film, mada se polako odvikavamo od toga. Šesnaestog februara je dugo očekivani Crni Panter ugledao srebrno platno sa svim pozitivnim kritikama, što je čudno, jer svaki film dobije barem nekoliko nepristrasnih analiza. Ovde se ta sumnja još više naglašava zbog parališućeg straha da neko od tih kritičara dobije oznaku „rasista“ i okonča svoju karijeru u nizu besomučnih kleveta na Tviteru ili kako sam ga prozvao „Cancer International“.

Uvek je dobro započeti film misterijom i nesuglasicama između negativca i heroja, tako da u Pantinom „postanku“ odmah dobijamo varnice. U poletnim scenama koje se dešavaju u, pogodite gde, Americi tokom devedesetih, Kralj Vakande (Pantin otac) se obračunava sa rođenim bratom koji kao špijun preprodaje vibranijum ljudima iz senke. Tu saznajemo da je prodaja vibranijuma smatra izdajom i kažnjiva je smrću po zakonima Vakande. To je ujedno i varnica koja je stvorila glavnog negativca.

 

Film u prvim scenama, nakon zvaničnog prikaza imena, definiše fikcionu afričku državu Vakadnu kao zemlju trećeg sveta koja je siromašna, ali ne dobija niti traži ekonomsku pomoć od drugih zemalja i to je prva nelogičnost s kojom se upoznajemo. Naravno, ova informacija treba da oda utisak da je Vakanda izolovana država za koju se niko nije zainteresovao, nešto slično Severnoj Koreji. A ispod površine ili, bolje rečeno, ispod stelt omotača, krije se futuristička civilizacija koja je uspela da se razvije zahvaljujiću velikim rezervama vibranijuma na kojoj se bazira sva tehnologija koju Vakanda poseduje.

Dobra stvar oko početka je da se radnja nadovezuje na Kapetana Ameriku – Civilni Rat, a loša da se baš taj podatak koristi kao sredstvo protiv Crnog Pantera kog igra Čedvik Bosman. Pošto originalnog Kralja više nema, T’Čala kao naslednik mora da preuzme tron, a da bi ga preuzeo, plemena koja čine Vakandu moraju da odobre tako nešto ili ospore izazivajući naslednika na duel. Ceremonija koja prati duel je skidanje moći Crnog Pantera koju mu je dala boginja Bast, čime se osigurava da borba bude fer. Ovo je zanimljiva karakteristika tribalističkog društva i povezana je sa urođeničkim običajima među afričkim plemenima i bilo bi super da se sve zadržalo na tome, umesto što su negativcu Eriku Kilmongeru, koji je T’čalov brat od ujaka, dopustili isto pravo iako je sam lik konstantno karakterisan kao uljez.

 

Motivi koji gone zloću Erika, kog igra Majkl B. Džordan, utemeljeni su kao osveta za smrt oca usled nepravde koja je počinjena od njemu najbližih i nepravda da se afro-amerikanci zlopate u nemaštini dok tako napredna civilizacija crnaca idilično sedi u svom mikrokosmosu. Erik koji je bivši američki „black ops“ operativac sa nadimkom Kilmonger (ubistvohuškač) postavlja za cilj da ispuni ono za šta se njegov otac zalagao i zbog čega je osuđen na smrt. Da bi došao do cilja, ovaj uljez pokušava da predstavi dobrobit multikulturalizma i tako otvori zatucano društvo koje je do sada bilo homogeno.

On predlaže da Vakanda podeli svoje resurse i naoruža crnce u svetu i tako pomogne „svom“ narodu. Sama pomisao da se najmodernije oružje da u ruke afro-amerikanaca u cilju borbe protiv tiranije koja ih je porobila u Americi tera me da dignem obrvu. Zar tako neće naoružati hiljade i hiljade bandi koje će prvo jedna drugu hteti da eliminišu, a onda da otpočnu čistke svih onih koji imaju nešto svetliji ten? I kada bi se takve frakcije naoružale, da li bi Vakanda mogla da uspostavi kontrolu nad takvom populacijom sa jednom kulturom pod kojom će se cela rasa ujediniti? Samo postavljanje ovih pitanja deluju smešno, podjednako kao kada bi bilo koja druga rasa postavila iste ciljeve.

Moramo razumeti da se koncept Vakande bavi socijalnim pitanjima koja su prisutna u levičarskim krugovima Amerike, pa se tako kao klon fikcionom javlja realnost Severne Koreje. Za Severnu Koreju verujem svi znamo kakva je situacija na terenu i kakav režim je na vlasti, a sada kopirajte to na Japan i dobićete ideju na kojoj je izgrađena Vakanda. Sama pomisao da neko ko se smatra uljezom, recimo odbegli brat Kim Džong Una vraća u Koreju i poziva Kima na duel za vlast nad zemljom budi u meni grlati smeh. Iako bi se našao takav kandidat, njegov izazov bi istovremeno bio odbijen i izazivač bi bio bačen psima da ga rastrgnu… ili panterima.

 

U nekoliko scena se dovodi pitanje multikulturalizma gde se obe strane izjašnjavaju o tome i moram priznati da sam u slučaju Vakande protiv multikulturalizma, pogotovu jer je uspeh Vakande zasnovan na izolaciji. Samo uvođenje drugih kultura i saradnja sa drugim kulturama bi u ovom slučaju unela takav haos da bi Vakanda jednostavno morala da nestane jer bi činila silu kojoj niko nije ravan. U ovim dijalozima se spominje i prihvatanje izbeglica gde likovi imaju istu reakciju, a to je da: nije na Vakandi da spašava one koji ne pripadaju njenom društvu.

Dobre Strane

Crni Panter je naširoko hvaljen kao film u kom dominiraju crni likovi, po prvi put u istoriji da crnac igra glavnu ulogu, i takve tvrdnje su odmah osporene od Blejda i Šafta. Ipak, ovo je dugo iščekivana promena i dobro je prihvaćena zbog toga, jer je koliko toliko originalna. Film je imao pozamašan budžet tako da ne manjka dobrih scena i kostima koji su u futurističko-afričkom stilu. Glavni i sporedni likovi su jedinstveni i svako ima svoje mesto pa svi dijalozi i kontakti imaju čvrstinu i šarm. Glumci obavljaju svoje dužnosti na zavidnom nivou i svakom novom scenom kojom se oni prikazuju dobijamo još prilika da im se divimo. Smatram da je ova glumačka postava savršena doza profesionalizma i talenta i da druge opcije ne bi funkcionisale ovako dobro.

U filmu ima i komedije koja nije totalno neukusna, pa tako ovaj film mogu da spustim u one sa Torom, jer se dotiču po nekoliko stavki od kojih su najuočljivije: egzotična kultura, humor i borba neobičnim predmetima.

Svi se koriste akcentom što je koliko-toliko realistično i daje taj poseban šarm, mada mislim da može da mutira u mim klitajućeg dijalekta Ugande. Zabavno je gledati kako se dva ozbiljna lika komično raspravljaju i tu se dobija osećaj da se radi o ljudima, a ne samo o fikcionoj tvorevini. Kroz film se oseća nešto i „duše“ koja je još jedna od mističnih stvari koju crnci ma kog podneblja i nacionalnosti imaju. Sve ove stvari dodaju na autentičnosti i verodostojnosti za koju su se režiseri borili da implementiraju.

Ima i scena koje se pojedinačno fokusiraju na likove i svakom daju svetla da se prikaže i opravda zašto je on bitan za radnju. Od svih, Endi Serkis mi se posebno dopao, a vi procenite sami ko vam se sviđa.

Loše Stvari

Od svega bih najviše naglasio radnju koja kroz ceo film podbacuje nedoslednim scenama. Spominje se robovlasničko društvo i krvava istorija kao jedan od razloga zašto Vakanda mora da preduzme nešto, a u jednom od kadrova vidimo da se Vakanda nalazi na istoku Afrike. Poznato je da se zapadna afrička obala koristila kao luka za transport robova, pa to automatski isključuje Vakandu koja je već tada bila u izolaciji i nije imala sličnih problema. Tokom filma se javljaju takve nelogičnosti koje barem meni bodu oči ili mi dopuštaju da uvidim grešku koja može lako da se iskoristi protiv heroja ili negativca.

Zlikovac je mogao da ima bolje razloge za svoja dela umesto osvete koja ga kroz ceo život motivisala i spremala za samo taj jedan dan. Multikulturalizam je mogao da izostane, ali je razlog zašto su ga koristili bio da se Afrika poveže sa Amerikom. Vakanda je mogla bilo kada da se otvori svetu i opet drži na distanci, isto kao Japan koji je jedinsntven a opet brend sam po sebi. Zaplet bi imao veću dubinu ako bi razlog kulminacije došao unutar društva kao državni udar ili revolucija umesto uticaj nekog sa strane.

Celom filmu nedostaje težine, fali mu dubina i pored svega toga, fali poruka ili pojašnjenje zašto negativac smatra da je multikulturalizam rešenja za problem Vakande. Kako to da je jedina stvar koju su izbegavali vekovima, postala novi smer u kom će se Vakanda kretati?

I nemojte molim vas one američke parole „Različitost nas ujedinjuje“, jer to ne pije vodu, pogotovu ako dve potpuno različite kulture nemaju nijednu stvar oko koje se slažu.

Mislim da se nisam oduševio filmom iz razloga zašto se nisam oduševio Dedpulom, a to je prevelika zasićenost tržišta promo materijalom. Mašta mi je proradila, a film nije ispunio očekivano.

 

Zbog svega što sam naveo, zaključujem da je ovo klasičan Marvelov film. Iako je toliko hvaljen kao originalan, kao nešto sasvim novo i eksperimentalno, pokazalo se da Marvel nije mnogo eksperimentisao već se držao oprobanog obrazca po kom štancaju filmove. Za ono šta sam dobio, mogu samo da kažem da ga neću gledati više od jednog puta. Ništa posebno što se radnje tiče, ali stvarno.

Od 0 do 10 ‘Marvina’ sa 10 kao najvećom ocenom, Panti, crnom sinu Vakande dajem ‘6 Marvina’. Nadam se da se ovim filmom ostavljaju odškrinuta vrata za druge filmove sa interesantnim kulturama, pa možda i nešto bliže nama, a da ne igramo teroriste ponovo.

A sad, peškire u ruke i autostopom do bioskopa da proverite šta sve ima na repertoaru, a mi se vidimo pri sledećoj recenziji.

Star Trek: Discovery – Jedno lično, neobjektivno i potpuno nerelevantno mišljenje

Posted on by Vedrana Nikolić

Upozorenje!
Dobro, više njih!


Ovaj tekst sadrži spojlere – ukoliko niste gledali „Star Trek: Discovery“ i ne želite da znate šta se u prvoj sezoni serije izdešavalo, odmah prestanite da čitate.
Ovaj tekst piše osoba koja je zaljubljenik u franšizu, a ne televizijski/filmski/književni kritičar – ne uzimajte stavove ovde izrečene kao relevantne.
Ovaj tekst piše žena srednjih godina koja je odrastala u vreme kada na malim i velikim ekranima nije bilo baš mnogo jakih ženskih likova – ako ste koju deceniju mlađi i/ili muško ste, verovatno se nećete složiti sa dole iznesenim.

 

Novu seriju iz univerzuma koji pripada „Zvezdanim stazama“ dočekala sam sa nestrpljenjem i zebnjom, po čemu se, uverena sam, ne razlikujem od ostalih obožavatelja franšize. Kroz glavu su mi prolazila dva iskustva – sećanje na traumu koju mi je naneo „DS9“ kada sam prvi put pokušala da ga gledam i razočaranje prvim sezonama poslednjeg serijala u nizu, ozloglašenog „Enterprajza“.

U „Staze“ sam se zaljubila kroz „The Next Generations“. Nije to bila prva naučno-fantastična serija koju sam gledala (još kao dete bila sam „navučena“ na „Galaktiku“ i „Blejkovu Sedmorku“), ali jeste ostala nešto čemu se već decenijama vraćam s jednakim oduševljenjem, iako sam svesna njenih mana (o kojima ću kasnije). Dobro pamtim tugu koju sam osetila odgledavši poslednju epizodu „TNG“ na jednoj od balkanskih televizija – bilo je to kao rastanak sa prijateljima. Ali s nadom da će novi prijatelji, odnosno „DS9“ čije je emitovanje potom usledilo na istom kanalu, zadržati duh starog druženja. O, kako me je ta nova ekipa „izdala“! Htela sam Pikara, Rajkera, Dijanu, putovanja brodom, a ne neku tamo stanicu na kojoj ima antipatičnih Ferengija i koju vodi arogantni oficir Federacije. Nove likove mrzela sam kao da su mi naneli ličnu uvredu i moralo je da prođe nekoliko godina pre nego što sam se konačno smilovala da im pružim šansu. Danas shvatam one (a mnogo ih ima) koji „DS9“ smatraju najkvalitetnijim uratkom na zadatu temu, iako mi je „TNG“ i dalje najdraži serijal (slede originalni, pa „Vojadžer“). O odnosu prema nesrećnom „Enterprajzu“ nema svrhe previše pisati, s tim da moram da izrazim žaljenje zbog činjenice da je ukinuta baš kada je počela da biva sve bolja (u četvrtoj sezoni).

Gde je u ovoj priči „Diskaveri“? Pa, na samom je početku, i to sasvim bukvalno. Hronološki, smešten je vek posle „Enterprajza“, odnosno dekadu pre avantura Kirka i ekipe.

 

Prvo, Trekiji bi morali da prihvate da je ovo serija za novo doba i nove generacije, one koje uzbuđenja nalaze u borbama, a ne u istraživanju nepoznatog. Možda će neko reći da je ovde prikazana neka militantna Federacija koju vode ljudi spremni da pogaze njena načela, ali em je ovde ta utopistička organizacija stara tek nešto manje od veka (95 godina), em ni kasnije nisu bili retki oni koji su iz ovog ili onog razloga („viši“ ciljevi, lične ambicije, pa i ludilo) bili spremni da pređu neke moralne granice. Uostalom, razlikuju li se metode Odeljka 31 (recimo virus dizajniran da uništi celu populaciju Dominiona) od ideje da se u vulkane Kronosa ubaci bomba koja bi praktično izbrisala život na planeti?

Dalje, svako upoznavanje je teško, ali gledajući objektivno prva sezona „Diskaverija“ nije imala epizode koje su izazivale transfer blama, kao prva sezona mog voljenog „TNG“ („Code of Honor“ i „Angel One“, da pomenem samo dve od kojih se i danas ježim). Uostalom, nešto slično misli i legendarni Broj jedan, Džonatan Frejks koji je režirao jednu od najboljih epizoda „Diskaverija“ („Despite Yourself“) i koji je istakao da je nova serija za kratko vreme postigla ono što je njemu i ekipi oko njega bilo potrebno nekoliko godina.

Gledajući prvih četiri-pet epizoda jedna od glavnih zamerki bila mi je „posada se ne ponaša kao porodica“. Snažno prijateljstvo i odanost ono su što se provlači kroz sve ST serije, a kod „Diskaverija“ taj element je prvobitno bio prisutan samo u odnosu Majkl Barnam – kapetanica Filipa Džordžou (dok se prva nije pobunila). Smrt drugopomenute teško mi je pala kako zbog gubitka te veze, tako i zbog same Mišel Jeo (koja je zahvaljujući sjajnom obrtu u seriji ipak imala priliku da znatno duže nego što se na startu činilo bude deo ove priče). Džejson Ajzaks je bio više nego zadovoljavajuća zamena u kapetanskoj stolici, ali je njegov Gabrijel Lorka često imao odluke kakve Pikar, Sisko, Arčer… ne bi doneli. No, pomenuti obrt, koji fokusirani na pitanja oko Eša Tajlera (Šazad Latif) nismo očekivali, doneo je objašnjenje – ovaj Lorka i nije federacijski Lorka. Odjednom, njegova ambicija da dođe do svog cilja čak i po cenu ugrožavanja života posade postala je logična. Zbog Ajzaksa se nadam da je „naš“ Lorka i dalje u životu, jer bi bilo lepo videti kakve osobine bi on imao, odnosno, koliko bi se razlikovao od svog dvojnika iz „obrnutog“ Univerzuma.

Kao što već napisah – posada na komandnom mostu nije mi delovala previše blisko. No, ubrzo sam shvatila da je to sasvim razumljivo – Barnam je u njihovim očima zločinac, Saru (odlični Dag Džouns) jasno pokazuje da poštuje njeno znanje, ali ne i njene pređašnje postupke, a jedina osoba koja je spremna da joj pruži ruku (podršku, prijateljstvo) je kadet Silvija Tili – pravo osveženje u mnoštvu jakih ženskih likova koje je cela franšiza iznedrila. Tili je nesigurna, pomalo smotana, iskrena i puna razumevanja za druge. Njena snaga je upravo u onim osobinama koje se u današnjem svetu smatraju slabostima.

 

Pravi osećaj da gledam Star Trek dobila sam tek sa osmom epizodom („Si Vis Pacem, Para Bellum“) – nova planeta koju naseljavaju neobična, neantropomorfna bića… Međutim, i to istraživanje i komunikacija sa njima samo su u službi dobijanja rata sa Klingoncima, što i jeste tema cele serije.

Utisak da su ljudi na mostu ekipa stigao je tek u završinici, sa Saruovim sticanjem poverenja u Barnam, odnosno njenom odbranom principa Federacije.

Sve u svemu, meni se „Diskaveri“ dopao. Svidelo mi se eksperimentisanje sa početkom rata sa Klingoncima; svidela mi se hrabrost da se tako rano u priču uvede „Mirror Universe“, da se „ubiju“ neki od glavnih likova, da se povremeno (nekad suptilno, nekad mnogo otvorenije) u priču ubaci nešto što je fanovima već poznato; svidelo mi se mnoštvo jakih ženskih likova.

Daleko od toga da nemam zamerke. Prva je izgled Klingonaca – nikako ne mogu da razumem zbog čega je bio neophodno toliko odstupiti od onog što smo videli u „TNG“, „DS9“ i „Vojadžeru“. Ova rasa već je pretrpela jednu „kozmetičku intervenciju“, naknadno objašnjenu pričom o augmentima, ova druga joj nije bila potrebna.

 

Druga zamerka mi je to što su od svih Vulkanaca Majkl Barnam po gubitku roditelja usvojili baš Sarek i Amanda Grejson. Ne zato što imam nešto protiv njih – naprotiv, uvek je lepo videti Spokove roditelje – nego zbog činjenice da nikad dosad nije pomenuto da Spok ima usvojenu sestru.

Treće, pogon pomoću spora takođe dosad nikada nije pomenut. Pritom, mnogi naučnici iz „stvarnog“ sveta kritikovali su ovu ideju. Videćemo da li će budućnost „Diskaverija“ doneti objašnjenje šta se desilo sa ovim načinom putovanja.

Sve u svemu, prva sezona lepo je zaokružena. Barnam je imala zanimljiv put od prvog oficira, preko krivca za smrt hiljade ljudi, do spasioca principa Federacije. Saru je pronašao odlučnost, Tili snagu da bude ono što jeste, a brod „Diskaveri“ sada može da se vrati svojoj prvobitnoj ulozi – istraživanjima. Poslednji minuti poslednje epizode bacili su čak dve udice – ko će biti novi kapetan i u kakvoj je to nevolji legendarni „Entzerprajz“, koji je poslao poziv u pomoć.

Ja jedva čekam nastavak, ali razumem i one koji su očekivali nešto drugo.

46. Fest: Ederlezi rising – Univerzalna priča na Balkanski način

Posted on by Nikola Jović

Kako bi istakao koliko je nemoguće razmišljati van diskursa i uspostavljene hijerarhiske strukture, Slavoj Žižek često navodi primer filmova i kako: „je lakše zamisliti kraj sveta kao takvog, nego kraj kapitalizma.“ Valjda je zato film koji zamišlja daleku distopijsku budućnost pod socijalističkim režimom, morao da dođe sa ovih prostora koji su još u tranziciji. Elem, ono zbog čega sam stvarno to spomenuo je zato što je u periodu oko 2012. godine stvarno bilo lakše zamisliti da će srpska kinematografija nestati, nego da će proizvoditi repertoarske filmove sa pretenzijom na globalno tržište. U tom smislu smo svedoci jednog diskontinuiteta unutar srpske kinematografije, koja (sudeći i po tome koji su filmovi sada u produkciji ili su u planu) se transformiše iz jedne kinematografije koja je imala stav sitne i potlačene, bavila se regionalnim političkim temama (a pritom to radila nevešto) sa namerom da finansije dobiju od Euroimaža, u jednu kinematografiju koja je spremna da puca na veliko. Prelomna tačka posle koje valjda autori neće imati tu barijeru da su oni previše ’sitna riba’ kako bi se bavili takvim filmovima.

Kada je u pitanju naučna fantastika, pre ovog filma, imali smo još dva: Edit i ja, prvenac Alekse Gajića koji je uzeo jedan od standardnih zapleta kiberpanka i smestio ga u naše predele na jedan inventivan i zanimljiv način, čineći to na jednom neistraženom bojnom polju (animirani film) koje osvaja, ali ga nažalost sa tog trona niko nije skinuo sve ove godine; drugi je Procep Dejana Zečevića koji je kao i većina Zečevićevog rada u poslednje vreme dosta rutinski odrađen i, moram priznat,i nije mi se naročito dopao (ali je zato njegov novi film Izgrednici veoma dobar). Ederlezi rising je zato sve, samo ne rutinski.

Ederlezi rising  je prvi dugometražni film Lazara Bodrože, čiji scenario potpisuje Dimitrije Vojnov, a adaptacija je pripovetke Zorana Neškovića. Film je u celini najlakše opisati jednim pridevom, holivudski! Takve asocijacije ne izaziva samo zbog žanra i minutaže (koja je prava holivudska), već i u smislu dramaturških rešenja, načina pripovedanja i bavljenja bitnim temama kroz prizmu žanra. Film jeste arhetipski, jer uzima tipičan poziv na avanturu, ali ono šta te priče čini zanimljivim je što takva postavka predstavlja savršeno vezivno tkivo za sve ostale aspekte kojima autori žele da se bave. Iako je priča univerzalna, uspeli su da je prilagode našem govornom području i ispune je detaljima koji su lokalni, a opet razumljivi van granica istočne Evrope, i na taj način film učine novim i osvežavajućim, jer ima nesvakidašnje post-komunističke momente i malo drugačiji pristup tematici. Film je smešten u distopjsku budućnost u kojoj je globalna socijalistička revolucija sprovedena u delo i glavna je politička opcija u njihovim svetu, predvođena Ederlezi korporacijom. Kako su ljudi iscrpeli sve zemljine resurse postojala je potreba da se istražuje daleki svemir u potrazi za novom naseljivom planetom koju i nalaze. Naš glavni protagonista, kosmonaut jugoslovenskog porekla, Milutin, dobio je zadatak da otputuje na novo-otkrivenu planetu (Alfa-kentauri) kako bi proširili ideologiju i ispitali teren. Kao saputnicu dobija ginoida po imenu Nimani, humanoidnog robota koji je programiran da ispunjava sve Milutinove želje. Toliko nam je informacija, manje/više, bilo javno poznato i u poslednjih nekoliko godina koliko se ovaj film isčekivao. Ono šta nam nije bilo poznato je, kako će to tačno ispasti, a ispalo je veoma zadovoljavajuće. Kao što i sama premisa sugeriše, da, film se trudi da bude u referencijalnom odnosu prema naučnoj fantastici perioda ’70-ih i ’80-ih, od čega se primarno mogu izdvojiti Solaris (1972) i Istrebljivač (1982), na koje se tematski fino nadovezuje. Ono šta nije očigledno, jeste da je u pitanju i jedan vid melodrame što se ogleda kroz odnos Nimani i Milutina. Istina, nije da nismo imali slične sf koncepte i ranije, ali je način na koji ovaj film tretira odnos muškarca i žene sada, ove godine, nakon što se #MeToo pokret ozbiljno zakuvao a onda i pretvorio razularenu rulju, postaje relevantniji nego što bi to inače bio i čini ga bitnim i relevantnim ne samo ovde nego i šire.  

Jedan od glavnih razloga zbog kog Milutin kao saputnicu dobija Nimani jeste zbog toga što se pokazalo kako operativci bolje obavljaju svoje dužnosti i fokusiraju se na cilj ukoliko su u intimnim odnosima sa osobom ženskog pola. Arhetipska premisa priča u kojima žene igraju podsticajnu ulogu u onom smislu da muškarac, motivisan ženskom lepotom, daje sve od sebe u izvesnoj aktivnosti i trudi se da bude što bolji, kako bi je zasenio. On u njoj ne vidi nju, već lepotu kao takvu… idealizuje je. Ili da se koristimo rečnikom onih, malo pre pomenutih aktivista, objektifikuje je. Ali to je samo premisa i ono šta je sveprisutno i kroz mitologiju i filmove generalno. Ono šta ovaj film radi jeste da postepeno ovo patrijahalno gledanje okreće naglovačke i testira šta od toga zapravo tu stoji, i samim tim postaje dekonstrukcija ovog fenomena. S tim što se ovaj film ne bavi rušenjem vrednosti zarad rušenja, već se trudi da do kraja humanizuje svoje aktere. Na početku prividno predstavlja glavnog protagonistu kao granično šovinističkog usled negativnih iskustava sa ženema od ranije, ali posle kratkih naleta cinizma film napušta to polje i počinje da otkriva svoje pravo lice. Kao takav, iako se bavi dekonstrukcijom odnosa muškarca i žene, on i dalje ne napušta postojeću vrednosnu hijerarhiju unutar mitova. Muškarac iz prve ne vidi ženu kao ženu već vidi samo ideal (lepotu kao takvu), usled čega oseća pritisak i neodlučnost… Ono šta ga je prvobitno podsticalo sada ga čini slabijim jer sa idealom je nemoguć intimni odnos, i tek kada se ideal i realno razdvoje jedan od drugog moguć je intimni odnos nakon žrtve. Sve ovo prisutno je u prvom delu filma. Milutinu je na upravljanje dat ginoid Nimani, koja je programirana na taj način da zadovoljava svaki zamišljeni scenario, ima lice koje je projektovano da podseća na lice Milutinove majke kako bi mu se dopala na prvi pogled i konstantno se dopunjava na osnovu Milutinove interakcije sa njom. Da bi nakon aktivacije Nimani, Milutin rešio da od svih mogućih scenarija koje ima, koristi (čitaj: zloupotrebi) mod za ’vođenje ljubavi’ iznova i iznova dok ne pređe granicu. Iako je sa njom imao neke od najlepših razmena emocija, kakve dugo nije imao, i dalje je tretira kao objekat sve do krucijalnog momenta kada oseća krivicu. Usled nemogućnosti da obriše njenu keš memoriju i počne iznova odlučuje se da joj obriše operativni sistem (odvoji idealno od realnog), kako bi radila samo na osnovu iskustava stečenih za vreme odnosa sa Milutinom. Ono šta na kraju dobije kao rezultat se ispostavlja kao šamar glavnom liku. U tom trenutku imamo demistifikaciju muške dominantne figure kao one na osnovu koje, i u odnosu na koju, se formira žena. Jer je Milutin, misleći da će brisanjem njenog operativnog sistema, osloboditi onu ljudsku Nimani, ali se ispostavlja da je operativni sistem uslov mogućnosti njene ljudskosti. Osim toga u ovom trenutku postavlja se i pitanje toga šta uopšte znači biti čovek kao takav i je li i on sam vid mehanizacije onda?

Sva ova pitanja film prezentuje na jedan ‘nepretenciozan’ način kroz interakcije glavnih aktera koji su dobro kastovani. Džesika Stojadinivić (poznatija kao Stoya), savršeno se uklopila u ulogu Nimani. Kako je za dobar žanrovski film, koji se oslanja na arhetipske situacije, potrebna filmska zvezda koja će tim situacijama dati legitimitet. Korišćenjem predznanja koje publika ima o filmskoj zvezdi (i na osnovu stvari koje učivamo u njih sami od sebe) autori postižu da se publika identifikuje sa zvezdama koje onda omogućavaju da se gledalac saživi sa situacijom i te potencijale svoje ličnosti zadovolji. S obzirom da mi nemamo jaku filmsku industriju glavnog toka, nemamo ni tipične ‘filmske zvezde’. Autori ovog filma zato se opredeljuju za Stoju, i može se reći da je pun pogodak jer navodi ljude na pretpostavku da se radi o jednoj vrsti filma, kako bi od polovine filma postalo evidentno da se radi o totalno drugačijem filmu. Osim toga što Stoja, kao zvezda ‘filmova za odrasle’, ispunja kriterijume u onom smislu da se u životu bavi delatnostima koje služe da gledaocima pruže vid zadovoljavanja i saživljavanja sa arhetipskim (porno) situacijama, ona je kroz svoje aktivističko delovanje učinila i mnogo više od toga, pa je u pitanju glumica koja je u ‘stvarnom životu’ okupira isti prostor u mislima gledalaca kao i u radnji filma. Sve teoretisanje na stranu, Stoja se savršeno uklopila i u momentima koji zahtevaju ozbiljne prikaze autentičnih emocija joj to polazi za rukom. Sve već nabrojano možemo reći i za Sebastijana Kavaca, koji po manirizmima i fizionomiji savršeno odgovara ulozi koja mu je dodeljena, a interakcija dvoje glumaca je odlična i ni u jednom momentu se ne stiče utisak da je Stoja u lošijoj poziciji u odnosu na Sebastijana, jer formalno nije glumica.

Osim  već pomenutih uticaja i izvora, autori filma su navodili Ona (Her) Spajka Džounsa, s tim što bih ja na listu dodao i Karpenterovu Tamnu zvezdu (Dark star) po načinu na koji pristupa žanru i zaobilazi svoja budžetska ograničenja. Film vizualno izgleda sjajno i ni u jednom trenutku se ne razbija iluzija prostora zbog manjka budžeta. Na fin način je stara komunistička gradnja implementirana u njihov distopijski svet i koriste tu estetiku kako bi dali bolji legitimitet tog sveta u očima gledalaca, koji su do sada videli sve živo pa im ova futuristička varijanta estetike koja je kod nas bila dominantna predstavlja vid osveženja a i legitimasanja njih samih (u smislu da ovo podneblje nije na takvoj margini i neko odavde nešto može da postigne) pa može imati i podsticajni učinak. Fotografija i svetlo deluju sjajno i tu se nema šta prigovoriti. Muzika još bolja. Jedina stvar za koju mogu da kažem da mi je bola oči je prisutnost kompjuterskog ličnog asistenta koji zbog konteksta asocira na HAL-a iz Odiseje. Razlog za to je što ga, za moj ukus, ima baš dosta a sve sa svrhom kako bi se potrebne informacije prenele gledaocu da bi mogao da ukači ono šta sleduje. To je jasno, i sigurno da je potrebno, ali sa druge strane, za neke od tih stvari sigurno se moglo naći srećnije vizualno rešenje ili bilo koja druga od dramaturških alatki. Ova je svakako najefikasnija jer suštinu prenosi brzo i nedvosmisleno, kako bi se odmah prebacili na ono šta je glavi konflinkt, ali to i dalje ne menja činjenicu da kompjuterizovani lični asistent po načinu govora i po količini teksta koji ima deluje kao čovek, pa samim tim i neubedljivo. Druga stvar, koja ne bode toliko oči ali je svakako vredno pomena, je da nakon što Milutin i Nimani napuste Zemlju, i oni a i mi suštinski zaboravljamo zbog čega su na pustolovinu oni i krenuli. Jasno da megafin upravo služi tome kako bi pokrenuo zaplet i gurao priču napred, a da publika za to ne treba da mari već za same likove, ali da bi se taj efekat postigao, njihov pokušaj da uspeju u toj misiji mora delovati ubedljivo, a nekako mi je bio sklonjen po strani. Opet, jasno je zašto, ovo je film o nečem drugom, i sa ovim može da se živi ali su neki od elemenata koji su sigurno sadržali potencijalno interesantne momente. Aspekt koji film, potpuno opravdano zanemaruje iz prve je uloga politike u toj distopiji. Ovako deluje kao da je socijalistička paradigma usvojena više zbog estetike nego zbog posledica kapitalističkog eksploatisanja planete, ali je to deo priče koji ništa drugo do podloga pa bi neko veće posvećivanje tome lako moglo da pređe u digresiju. O drugim detaljima ne bih previše jer neke stvari treba ostaviti i za bioskop, a ovaj film svakako ne bi bilo loše pogledati čim dobije širu distribuciju u zemlji.

Što se ostatka Festa tiče, ukoliko nekoga interesuju filmovi koji nisu u okvirima žanra fantastike preporučujem sledeće naslove: Zaista, nikada nisi bio ovde (You were never really here), novi film Lejn Remzi, afirmisane rediteljke iz Škotske. Od njenih dosadašnjih filmova, pogledao sam samo Moramo da razgovaramo o Kevinu (We need to talk about Kevin) i moram priznati da mi se ovaj film mnogo više dopao. Moramo da razgovaramo o Kevinu je, iako poetički realizovan, imao mnogo klišea u svojoj priči, dok je ovaj film od tih momenata očišćen. Stil pripovedanja prisutan je i ovde i doveden je do savršenstva a Hoakin Finiks ponovo uspeva da premaši samog sebe sa ovom ulogom. Kraj filma je, iako poetičan, za mene bio antiklimaktičan, ali bih ga svakako preporučio. Sledeći je Zabava (Party), film koji dosta podseća na Krvoproliće (Carnage, 2011) Romana Polanskog. Ne radi se o naročito sjajnom filmu ali mogu da kažem da mi je postepena eskalacija količine ludila bila veoma zanimljiva i smešna, pa ukoliko neko vidi sebe u jednoj takvoj varijanti, ovaj film mu takav vid zabave može pružiti. Za sve one koji uživaju u filmovima kakve snimaju Leri Klark i Harmoni Korin (ako je to moguće), preporučujem Patti cake$ jer je u pitanju jedan nesvakidašnje lud i autentičan film iz tog ‘white trash’ miljea (ako to tako mogu nazvati). Od domaćih filmova, ukoliko je to moguće, ne bi bilo loše da ispratiti preostale projekcije filmova Banditi u potrazi za mamom, Pretpostavka nevinosti, Izgrednici (koje sam već spomenuo ali nije zgoreg pomenuti opet) i Comic sans, što ne znači da ih nema još, ali nisam bio u prilici da ih pogledam sve. Takođe, preporučujem i Legendu o Konkubini, Jupiterov mesec, i Oblik vode. Ali o tim ćemo filmovi detaljnije u nekom narednom članku.

Dobro došli u mašinu – Vanja Vidović

Posted on by Mira Satarić

Baš kada sam pomislila da je novela kao forma na našim prostorima izumrla i otišla u istoriju i bez da je adekvatno ispraćena, do ruku mi je došla neobično dizajnirana knjiga manjeg formata sa jednako neobičnim naslovom. Neobičnost ovog naslova krije se, u stvari, u njegovoj običnosti. Da li je u pitanju prosta dnevno-politčka satira ili možda neki SF romančić (novela!)? Možda čak i neko uputstvo… ne, to ipak nije – tu se najednom shvata ozbiljnost iza ovako uobičajenog naslova.

Ali da se vratim na Njeno veličanstvo Novelu. Novela je prozno delo srednje dužine, prelaz između kratke priče (pripovetke) i romana, i radnja je sažeta, najčešće je usredsređena na kratak vremenski period, prostorno ograničena i sa manjim brojem likova. Zapostavljena je i više od kratke priče, prinuđena je da životari i snebiva se po ćoškovima kniževnosti. Šteta, jer za mnoge autore, pisanje novele bi predstavljalo odličnu vežbu pre hvatanja u koštac sa – sagama i epopejama.

Sa svega 114 stranica, „Dobro došli u mašinu“ predstavlja pravo osveženje, jednu jasnu, čitljivu i lepo zaokruženu priču u formi novele, i  to i po svojoj strukturi  i po broju strana, jednostavnost nasuprot složenim svetovima i brojnim (arhe)tipskim likovima koji do kraja balade ne znaju da l’ su pošli il’ su došli.

Radnja ove novele dešava se u vozu. Krajnje simbolično, putnici ovog voza ne znaju kog datuma su se ukrcali na voz. U nedostatku odredišta, ni iskrcavanje nije izvestno – sve što je izvesno su klase, zaduženja i kondukteri – svojevrsna kontrola. Trenutak u kome nas autor uvodi u priču je trenutak u kome naš junak postaje svestan apsurda mehanizma i u kome on biva uvučen u pokušaj da se taj isti mehanizam sruši. Igrom slučaja, naš junak počinje da shvata i svu apsurdnost takvog pokušaja.

„Jer niko ne ruši mehanizam. Ne, ako to ne dozvole.“

Ako to ne dozvole, jer… „Njihovi umovi, nakon mnogo godina naviknuti na problematiku bivstvovanja unutar voza, fokusirali su se isključivo na to, na ovde i sada…. Samo – odgovor nije u mehanizmu.“

Hm… zvuči li poznato, asocira li vas na nešto? Mogla bih da kažem da je priča u potpunosti alegorija našeg društva, ali ideja je mnogo šira od toga. „Dobro došli u mašinu“ je alegorija svakog modernog društva zarobljenog u jednoumlje, konzumerstvo i Ekremizam (kuća-pos’o), gde je cilj promene sveden na to da se ’zameni točak’. Ali točak ostaje točak, samo nov, i mašina nastavlja da vozi u svom pravcu samo sa izmenjenom posadom. Ili možda ne…

Jedina pohvala ovoj noveli, i to sasvim štura, bila je na koricama – da je autor ’izuzetno nadaren za stvaranje iz oblasti književnosti sa elementima fantastike’. Autor jeste nadaren, jeste iznedrio zanimljivu i pitku priču sa stavom i prirodno, zainteresovala sam se da saznam nešto više o njemu i – naišla sam na zid.  Na trenutak sam se zabrinula da je autor poslušao sopstveni savet i da je rešio da „ne uđe u voz“. Bilo mi je čudno da se o njemu ne zna ništa, da ne postoji belešla o piscu, da zapravo iz samog imena ne mogu pouzdano da zaključim ni kog je pola dotična osoba. Nije bilo agresivnih reklama po Fejsbuku, najava promocija, pa ni pretraga imena nije urodila plodom. Ipak, uspela sam da saznam ponešto. Na primer to da je autor student završne godine antropologije i etnologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu i da radi kao novinar za jedan vinski magazin.

Verujem i nadam se da ćemo u godinama koje dolaze imati prilike da čujemo za Vanju Vidovića i da se neće zaustaviti na ovoj jednoj anti-utopijskoj noveli. Nadam se i da će nastaviti da brusi i usavršava svoj autorski stil, i da neće dozvoliti da ga ’mašinerija proguta’.